Reč ima Snežana Paunović. Izvolite.
(Slavica Radovanović: Replika. Prozvala me je.)
Dobićete i vi reč posle.
Izvolite.

Napokon, uvaženi predsedniče Skupštine Srbije, ovo se, naravno, ne odnosi na vas, poštovane koleginice i kolege, uvažena predsednice Vlade, građanke i građani Srbije, sebe radi, svih vas radi, pročitaću tačku dnevnog reda o kojoj razgovaramo bezmalo šesti dan, u stvari, ne ni tačku dnevnog reda, koliko obrazloženje. Kaže - glasanje o nepoverenju članu Vlade, ministru unutrašnjih poslova Republike Srbije Bratislavu Gašiću predlažemo zbog urušavanja bezbednosnog sistem, dugogodišnjeg neadekvatnog reagovanja i nepreduzimanja mera, a što je dovelo do tragičnih dešavanja u našem društvu, podneta 12.05.2023. godine.

Poštovane kolege, pre svega meni je važno da je predsednica Vlade Republike Srbije tu, gospođa Ana Brnabić. Možda bi bilo dragoceno da je tu i ministar Gašić, ali što se mene i moje diskusije tiče nije nužno. Zašto to kažem? Zato što kada smo kao poslanici vladajuće većine glasali za Vladu Republike Srbije, poverenje smo ukazali, pre svega, vama kao mandataru. Da ste me pojedinačno pitali o svakom ministru, verovatno bih za poneke imala i neke primedbe, ali nije to bio moj kabinet nego vaš.

Da li čovek uvek izabere najbolje? Verovatno da ne, i nije to Vlada sa malo članova. Ali, da li je Bratislav Gašić neko ko bi trebao da podnese ostavku zbog dve najveće tragedije koje su se dogodile u Srbiji? Izvinite, ali nije.

Evo čujem dobacivanje – a kako je Ružić? Ja ću odgovoriti i na – a kako je Ružić? Hvala na pitanju, Ružić je dobro.

Drugo što želim da kažem jeste da ja nemam manir da šta god govorili u ovoj sali, sa ove strane dobacujem bilo šta, ne smeta mi, možete komotno i lepo je što se brinete za zdravlje bivšeg ministra. Ako je pitanje bilo kako je podneo ostavku, ne zato što je ste je vi tražili.

Ovde postoji zamena teza o kojoj ja želim primarno da govorim. Zahtevi građana nisu pred nama. Pred nama su zahtevi, uvažene kolege, vas koji ste narodni poslanici, pripadnici opozicije i procenili ste da je najbolje u ovom trenutku boriti se na način što ćete tražiti određene ostavke, određene smene, ne razmišljajući da li mi, uprkos dobroj volji, možemo da uradimo bilo šta od toga.

Kada ste izašli sa zahtevom u ime građana da smenimo REM, i o tome sam već govorila, ali svesno ponavljam ponovo, to ste uradili svesni ili nesvesni momenta da Narodna skupština Republike Srbije to ne može da uradi. O Vladi Republike Srbije da ne govorimo.

Ja sam bila i na tom Kolegijumu na kom smo dogovarali ovaj dnevni red, ni pod pretpostavkom da ćemo se ovim dnevnim redom baviti bezmalo mesec dana. Zašto? Zato što smo pomešali prava, obaveze, a iskoristili mogućnosti nemilice.

Ja potpuno podržavam da u svojstvu predstavnika predlagača ili, da budem potpuno poštena, i u svojstvu ovlašćenog predstavnika odbora imate no-limit vreme koje možete da koristite, ali je to više nego neozbiljno i više nego na štetu građana Republike Srbije, u čije ime se svi ovde zaklinjemo da radimo najbolje stvari. To je prva teza koja je potpuno pogrešno zloupotrebljena, jer ja uz respekt svima vama nisam čula ništa u proteklih 20 minuta izlaganja ovlašćenog predlagača što nisam čula jutros, što nisam čula u prošli četvrtak. I nije sporno da postavljate pitanja koja opet najmanje imaju veze sa onim što sam pročitala u početku, a to je da se traži odgovornost Bratislava Gašića zbog ove dve tragedije.

Mi smo sada ušli u istorijsku analizu Bratislava Gašića kroz funkcije koje je obavljao, pa i svih drugih kroz funkcije koje su obavljali i to ako neko ima vremena da se time bavi, može i analitički da posmatra, ja protiv toga suštinski nisam, ali to prosto nije primarna tema.

Bezbroj puta sam morala da reagujem replicirajući na neke optužbe ili spinove novinske, lepo ste rekli, uvažena predsednice Vlade, jer smo bar u prva tri dana najizloženiji tom spinovanju u određenim medijima bili upravo mi iz SPS kao, ne znam, potencijalni rotor za jedno ili drugo, kako god se to tumačilo i do današnjeg dana, tačno, Novica Tončev je u svim novinama danas kao neko ko je demonstrativno napustio sednicu Vlade.

Ja i to mogu da razumem u političkoj borbi koja dozvoljava ako imate hrabrosti, da nemate obraz. Međutim, i jedno i drugo će pre ili posle na naplatu.

Šta se nama događalo kroz istoriju, ako se već toga sećamo? Pomenuli ste nekoliko puta ubistvo premijera za koje niko nije odgovarao, ali ono što je za mene još šokantnije, ako već razgovaramo sa ove distance kao ozbiljni ljudi i predstavnici naroda, ubistvo premijera Srbije usledilo je nakon jednog pokušaja ubistva. Jesmo to zaboravili? Da li smo imali istog ministra policije kada se dogodio pokušaj ubistva premijera Zorana Đinđića kod arene „Limes“? Da li smo izvesnog Milenkovića tada oslobodili optužbi pod izgovorom da se dogodio saobraćajni udes? Da li je 20 dana nakon toga u zgradi Vlade, praktično na vratima, ubijen premijer Srbije?

Ja sada ovo ne govorim radi toga. Čula sam da ste me nešto pitali. Rado bih vam odgovorila, ali ste to rekli sebi u bradu.

Kada govorimo o ubistvu premijera, govorim kao o porazu države i govorim o jednom čoveku koji je najpre sa pozicije premijera morao da bude zaštićen. Tu je zatajio sistem bezbednosti. Tada je trebalo da podnesu ostavku svi. Niko nije ni pomislio da podnese ostavku. Svi su razmišljali samo o tome ko je će ministarstvo kojim da zamene i kako da eventualno na bazi još nekog poduhvata, poput onoga koje su sproveli 2000. godine, zarade još koji evro.

Zašto ovo kažem? Kada ste postavili pitanje ko je odgovarao za ubistvo i ko je podneo ostavku za ubistvo premijera, imali ste dobacivanje i pitajte ih u stranci. To je druga krajnost o kojoj opet govorimo samo kada nam se to sviđa. Ko su ljudi koji su već tri decenije u političkom životu Srbije, obučeni nekada u jedan, a nekada u drugi dres? Kako konačno, kada nam se dogodi tragedija u „Ribnikaru“ mi vidimo, šta? Samo odgovornost Bratislava Gašića. Da to rešava ovu situaciju, ja bih bila prva koja bi tražila odgovornost Bratislava Gašića. U momentu kada se dogodilo jedno ubistvo u školi, pa drugo u selima nadomak Smedereva i Mladenovca, zadnje što sme da se dogodi je ostavka ministra policije.

Ja imam nešto da zamerim gospodinu Gašiću – zašto nema direktora policije još uvek? To hitno mora da se uradi. Ostavka ministra policije bi samo značila da u jednoj zbunjenosti, tragediji, tuzi Srbija ostaje i bez, pa ako hoćete, drugog po važnosti čoveka u sistemu, ako govorimo o bezbednosti. Tražiti ostavku ministra policije ne može da bude svest o odgovornosti, nego pokušaj za dodatnu destabilizaciju. Zašto? Možda ćete nam jednoga dana reći.

Za 30 dana, koliko traje ova rasprava, slušali smo razne diskusije. Ja odgovorno tvrdim da niko nije čuo diskusiju npr. koleginice Tanje Medved, koja je trajala dobrih 27 minuta. Zašto je niste čuli? Govorila je kada je tačka bila, ako se ne varam REM. Govorila je šampionka Srbije, pokušavajući da nam ukaže šta je važno uraditi u odrastanju dece i gde smo propustili da se bavimo svojom decom i govorila je tako da je mogao da joj aplaudira svako bez razlike kojoj političkoj partiji pripada. Ma niko je nije čuo, jer se ovde čuje samo jedna stvar ili van serijski bezobrazluk ili senzacija i onda smo svi u glas protiv rijalitija. Kako se zove ovo, gospodo, što radimo 30 dana? Ako nije svojevrsni rijaliti, osim što nema baš tih honorara kojima se jutros maše. Jesmo li protiv rijalitija ili bismo da ih uselimo u zvanične institucije?

Ministar Branko Ružić nije podneo ostavku zato što ste ostavku od njega tražili vi ili građani Srbije, čak je niste ni očekivali, nego je sutradan, nakon što je podneo svoju ostavku, na ulicama jedan od zahteva bio – ostavka ministra Ružića. To samo znači da se niste bavili načinom da se popravi sistem koji je doveo do ove dve tragedije, a to je, pre svega, sistem vrednosti, nego ste se bavili onim što će biti politički pitko i profitabilno i što će doneti još po neki glas. Sve to ima smisla raditi, osim kada je tema ovakva kakva je bila.

Danas nemamo problem da izgovorimo bezbroj puta pala su mrtva deca i vama je svejedno. Nikome nije svejedno. Niko nije toliko monstruozan da može da pomisli da mu je bilo svejedno. Imamo li svest na koji način optužujemo predsednicu Vlade Republike Srbije sa kojom možemo da se ne slažemo? Na kraju svih krajeva nisu svi ni glasali za ovu vladajuću većinu, ali ova žena sedi 30 dana ovde ili bar polovinu od toga, a dve tačke nisu bile predmet zbog koga je premijerka trebala da bude u sali, i sluša ono što kao civilizovani ljudi jedni drugima ne bi smeli da kažemo ni na ulici, a kamoli u parlamentu Srbije predsednici Vlade kao narodni poslanici. I to nam je super, kul, i to nam je baš ekstra, i to nam je slika na koju smo ponosni, i to nam je slika koju hoćemo da gradimo kao neku budućnost. Za koga?

Ako govorimo o statusu policije, a i time možemo da se bavimo, onda ja apelujem i molim vas da prenesete ministru Gašiću, ja kao laik ipak mislim da, čini mi se da je koleginica o tome govorila, ti mladi ljudi koji tek završe kurs za policajca ili kako god se to zvalo nisu sigurno oni koji bi trebali odmah da počnu da rade u srednjim školama, a baš zbog tog generacijskog jaza, a ko bi mogao da bude tamo? Tamo bi mogli da budu svi oni ljudi koji su poslati u penziju mnogo pre roka, kao posledica političke odluke, a neposredno posle petooktobarskih promena. To su oni policajci koji su ratovali, braneći Kosovo i Metohiju. Oni su svi bili nepodobni, čim se taj rat završio i oni su svi uglavnom penzionisani nekakvim odlukama u najboljim godinama i sa punim kapacitetom, govorim o službi koju su obavljali, i sa dosta iskustva. To su i danas ljudi koji pripadaju nekoj generaciji između 40 i 50 godina. Možda su oni ljudi kojima treba poveriti bezbednost dece, naravno, uz apsolutnu proveru njihovog zdravstvenog i mentalnog stanja u ovoj fazi, a posle svih ovih godina.

To su nepravde koje su se dešavale unutar policije. Vi ih pamtite, slušala sam vašu diskusiju, bila je preemotivna možda u nekom trenutku, ali pamtite mnogo stvari, pamtite nepravdu prema policajcima, pamtite kako je to izgledalo biti podoban ili nepodoban policajac, isto kao i prema pripadnicima Vojske SRJ. Tek o tome se ne usuđujem da govorim pod okolnostima da kolega Đurković sedi ovde, ali on bi mogao. Mnogo je ljudi pretrpelo svojevrsnu nepravdu zato što su samo, možda čak i nisu pripadali drugoj političkoj opciji, možda je samo nečija pretpostavka bila da je to tako. Danas sa ove distance, kao idealno rešenje za ovu situaciju, mi čujemo, šta, optužbe kako sve radimo po partijskoj obavezi, liniji, kako god to bilo. Gotovo da mogu da se složim sa tim da ne postoji niko u državi Srbiji ko sme da kaže danas ili bilo kad, od kada postoji višestranačje, da nisu prioritet bili partijski drugovi od komunizma na ovamo. Dakle, nije to patentirao niko od nas. To su klasična, rekla bi bivša ministarka Čomić, srpska posla.

Međutim, ono što smo rekli pre dve i po godine, a ostalo je nekako na dušu svima nama, najpre bivšem ministru zdravlja, a to je inicijativa, jedan okrugli sto koji smo na inicijativu poslanika održali u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a ticalo se toga da proverimo i čujemo od stručne javnosti kakvo je mentalno stanje nacije nakon dve godine Kovida-19. Došli smo na ideju da možda treba najpre razgovarati sa decom, i to sa decom u osnovnim školama, jer slušajući stručnjake shvatili smo da je najgore na njih uticao taj lokdaun, to asocijalno ponašanje, taj momenat da su bili osuđeni na virtuelni svet i da su se nekako na njega i navikli.

Šteta je što nismo realizovali jednu takvu ideju koja je možda, ne tvrdim, ali možda bi bila korisna, dragocena, možda bi i sprečila sve ovo što se dogodilo.

Dakle, da smo više slušali svoje probleme, ne pokušavajući da problem koji svi zajedno vidimo pretvorimo u samo Anin ili samo Snežanin, nego da probamo da o tome razgovaramo, sigurno nam teme ne bi bile ovakve dve tragedije. Kada nam se ovakve dve tragedije dogode, onda nam je najlakše da viknemo da je neko drugi kriv. Budite bar toliko korektni pa ispoštujte ono što svako malo pominjete, a to je ostavku Branka Ružića. Ispoštujte čoveka, kad već mislite da je sve to bilo ispravno i idealno.

Konačno, danas je 27, a sutra je Vidovdan. Ovo je ista ona Srbija koja je na Vidovdan izručila svog predsednika. Ovo je ista ona Srbija koja je tada poverovala da je samo to uslov da živimo najsrećnije na svetu. Ja nisam videla tu najveću sreću. Osim što pripadam SPS, čijeg ste predsednika prodali Haškom tribunalu, pripadam građankama i građanima Srbije i sramota me zbog toga, jer ste i taj novac uložili u lične resurse, a ne u državu Srbiju.

Obraćam se svima onima koji se kao u onoj narodnoj priči ponašaju poput „kome je pčela za kapom“. Mogla sam ja da prozivam i imenom, nego mi to ne dozvoljava vaspitanje, zato što ako se setim svih imena, moraću da kažem i karakteristike, a to nije lepo, to bi onda bilo ružno i protiv tih ružnih reči sam, svakako, u parlamentu.

Ono protiv čega nisam i na šta apelujem je, šta god da u bilo kojem trenutku morate da odlučite građanke i građani Srbije, razmišljajte o tome dobro da ne biste morali da se kao danas stidite zbog postupaka onih koje ste birali ili kao sutra, jer ćete se sutra svi setiti rečenice pokojnog predsednika Savezne Republike Jugoslavije – znate li da je danas Vidovdan? Hvala vam.

Slavica Radovanović, dva minuta. Izvolite.

Ja sam zaista, gospođo premijerka, mislila da vi razumete kada sam rekla da ministar ne snosi odgovornost, jer na vašoj poziciji i vašeg ranga treba da znate razliku između krivične i objektivne odgovornosti.

Ministar unutrašnjih poslova ne može da snosi krivičnu odgovornost, ali sam nastavila i rekla da zbog loših procena, loših odluka, nepostojanja direktora policije, iznošenja podataka vezano za Nemačku itd, on mora da snosi objektivnu odgovornost. Zaista, ne mogu da verujem da vi koji ne pravite razliku između neodređenog i određenog zasnivanja radnog odnosa sebi dajete za pravo da deseti put pričate o meni kako sam rekla da ministar nije kriv. Krivično nije, premijerko, kriv, ali je kriv zato što je dozvolio svojim odlukama da se mnoge loše stvari dese.

Sada ću vam reći ovde odgovorno. Nakon Ivice Dačića, MUP nije imalo pravog i odgovornog ministra unutrašnjih poslova. To je jedini čovek koji je radio za dobrobit policije i oni pre njega. Posle Ivice Dačića je krenuo sunovrat policije. Ako smo se igde naslušali gluposti i bezveznih stvari, naslušali smo se od vas.

Isto tako ne mogu da shvatim da poslanici vaše stranke koji su dugo ovde nisu u mojim rečima shvatili i malo ironije Zašto govorim da ministar Gašić treba da ponese ostavku, treba da snosi objektivnu odgovornost, jer on je zaista kriv za smrt kada je bio u Vojsci, kriv je i za smrt, sada kada je ministar u policiji.

Zato vas najlepše molim da prestanete da me citirate i da pravite razliku između krivične i objektivne odgovornosti. Molim ovog đavoljeg advokata da tako može da se ponaša u emisiji kod Jovane Jeremić na „Pinku“.

Ako ste zbog ovoga tražili reč ponovo, ne znam stvarno šta bih vam rekao. Zbog ovoga što ste sada uradili, ako ste zato hteli reč, stvarno ne znam šta bih vam rekao više. Kao da ono danas već nije bilo ne dovoljno, nego preko svake mere.
(Vladimir Đukanović: Povreda Poslovnika.)
Povreda Poslovnika, Vladimir Đukanović. Izvolite.

Predsedavajući, reklamiram povredu Poslovnika po članu 107, naravno narušavanje dostojanstva ovog parlamenta.

Zaista ste morali da reagujete. Ovde smo imali direktnu optužbu da je gospodin Gašić kriv za nečiju smrt i ovo je nedopustivo. Mi ovde inače danima, već mesec dana slušamo kako na indirektan ili direktan način krive sve nas da smo krivi za smrt dece u školi „Vladislav Ribnikar“ i trpimo sve ovakve uvrede do momenta gde smo sada došli do situacije da imamo najdirektniju optužbu da je ministar Gašić kriv i za smrt u vojsci i za smrt u školi „Vladislav Ribnikar“ i za smrt ljudi u Mladenovcu.

Ovako nešto je nedopustivo. Ako je će neko da svoju političku karijeru i svoje političke poene da skuplja na tragediji, na smrti nečijoj, taj bi trebalo da se stidi.

Ovo je bilo za kaznu, za opomenu i ja moram da kažem da sam zaista razočaran zato što niste reagovali. Zahvaljujem.

Razumem primedbu, gospodine Đukanoviću. Možda ste i u pravu. Bilo bi to u skladu sa pravilima da sam opomenu odmah izrekao. Ne bi bilo suprotno onome što Poslovnik propisuje, ali kao što vidite, negde pokušavam da doprem do svakoga i sve se nekako nadam da ljudi neće da rade one stvari koje bi da gledaju sa strane kako neko drugi radi, na isti takav način, opravdano, kritikovali, osudili, rekli sve najgore. Kao što vidite, nemaju problem sa tim da te stvari rade sami. Nikakav problem u tome ne vide.
Opet, svede se na isto. To bude pre svega lice onoga ko takve stvari radi, ko to sebi dozvoljava, time uvek o sebi govori najviše, ali da skrenem pažnju i vama koliko to može da ima bilo kakvog smisla ili efekta, bilo kakvog, ista poslanica je danas rekla da ministar Gašić nije kriv ni za šta. Da je kriva, kako beše, neka karma je kriva i neka maleroznost, neki maler je kriv i mnogo toga drugog.
Tako da, jasno je i vama koliko to smisla ima i šta to sve ukupno znači. Rečju baš ništa, ali da ne treba tako neodgovorno da se ponaša i govori, ne treba, saglasan sam. Ukoliko želite, može Skupština da se izjasni?
(Vladimir Đukanović: Ne.)
Ja sam razumeo primedbu sa vaše strane.
Reč ima predsednica Vlade, izvolite.

Hvala vam.
Dakle, pokušavate sada da menjate teze. Naravno da je sasvim jasno svakome da ne može ministar da snosi krivičnu odgovornost za ovo. Kako bi mogao da snosi krivičnu odgovornost? Pa, nije on čovek bio lično umešan u ovaj zločin.
Dakle, niko ovde od početka ove sednice ili ove tačke dnevnog reda, nikada nije pričao i krivičnoj odgovornosti, već o odgovornosti, tako da nemojte sada da menjate teme.
Jasno je meni da ministar Gašić ne može biti krivično odgovoran, jasno je svima da ne može biti krivično odgovoran. Niko ovde nije pričao o krivičnoj odgovornosti, pričali ste o političkoj odgovornosti, ljudskoj odgovornosti, jel. Sad vas citiram: „Priznajem da ministar unutrašnjih poslova ne može baš da snosi odgovornost i da zna šta se i kako dešava, ali prosto ministar Gašić, odnosno član Vlade je jedan taličan čovek. Ne mogu ništa drugo da kažem, nego jednostavno jedan taličan, jedan malerozan čovek. Gde god da se pojavi, javljaju se neke velike tragedije. Zato mislim da gospodin Gašić ne može da radi i ne može više da bude na čelu ni jednog sistema bezbednosti“.
Dakle, potpuno ste jasno rekli da ministar unutrašnjih poslova ne može da snosi odgovornost zato što ne može da zna šta se i kako dešava. Niste mislili na krivičnu odgovornost, ja nisam mislila na krivičnu odgovornost, niko nije mislio na krivičnu odgovornost i to je više nego očigledno.
Vi ste rekli da ne može biti odgovoran, kao što i ne može biti odgovoran, ali ste rekli da ne može da bude na čelu sistema bezbednosti zato što je taličan i malerozan. Kažete, prosto, opet kažem - imate neku karmu koja uopšte nije dobra za sistem bezbednosti.
Dakle, toliko o odgovornosti. Ako treba ponovo, zamolila sam da mi donesu transkript da vidim da li sam ja pogrešno zapisala, pošto sve zapisujem.
Nemojte sada da prebacujete da se radi o krivičnoj odgovornosti. Sasvim je svima jasno, ja mislim detetu od dve godine da ne može biti krivično odgovoran. Tako da to nikad niko nije pomislio i niko nikad nije pomenuo i o tome se nikad nije pričalo.
Znate vi na koju ste odgovornost mislili i kao bivši pripadnik policije ste takođe i tačno rekli da ne može biti odgovoran za takve tragedije kao što nijedan drugi ministar unutrašnjih poslova u istoriji Srbije nije bio odgovoran za takve tragedije. Hvala lepo.

Sa ovim smo nadam se završili ovu raspravu.
(Slavica Radovanović: Nećete da mi date repliku?)
Pa nema, nećete, nemate osnova. A gde vam je ovlašćeni predstavnik? Jel otišao Aleksić? Mnogo se pa zadržao. Bio sat vremena popodne i ajde što je kasnio nego opet otišao. To što je kasnio nadoknadio je time što je otišao ranije. Odlično, odlično.
(Jelena Milošević dobacuje.)
Ko viče? Vi? A koji je vama put danas? A koji je vama put danas? Drugi, treći? Jel ste zaboravili karticu kod kuće, pa ne možete da se javite za reč? Šta je problem? Imate karticu, a ne znate kako se koristi ili ste samo toliko pristojni? Šta je od te tri stvari?
Reč ima Marina Raguš.
Izvolite.
I kažite Aleksiću da dođe nekad na sednicu slobodno.

Hvala vam.

Godina je 2016. Obrazlažući predlog za smenu ministra Bratislava Gašića premijer Aleksandar Vučić rekao je da je podne zbog pristojnosti i učtivosti koja se očekuje od jednog ministra, a ne zbog rezultata koji su vrlo dobri. Vučić je kazao da je ovo jedan redak gotovo neuobičajeni zahtev jer je upućen zbog jedne izjave, naglasivši da je to ipak mnogo više od samo jedne izjave.

Pritom, osvrćući se na određena izlaganja pojedinih poslanika, pa tako i poslanika tadašnjeg SDS-a, Aleksandar Vučić, tadašnji premijer rekao je sledeće - on je potom pobrojao sve avionske nesreće koje su se dogodile u vreme kada Gašić nije bio ministar, kao što između ostalog pad aviona "Orao" u regionu Baranda, "Super galeb" dodavši - Gašić je dobro obavljao svoj posao. Znate li koliko bi puta do sada recimo američki državni sekretar morao da podnese ostavku? Najmanje 24 puta u prethodnih pet godina, a to mu nikada niko nije tražio.

Ovo je bilo 2016. godine kada je ministar Gašić kao Ministar odbrane tada podneo ostavku, zato što je uvredio jednu novinarku. Dakle, zbog pristojnosti. To se u istoriji Srbije, političkoj istoriji Srbije još nije desilo, a ja se sećam mnogih ministara koje ste takođe pominjali danas koji su na ulice grada Beograda izvodili Hamere, rušili vodenim topovima demonstracije. Sećam se da nisam znala kako da se vratim kući. Kneza Miloša je bila puna Hamera, posle jednog mitinga. A onda su čistili Srbiju takođe od političkih neistomišljenika. Takođe sam bila lično svedok, nažalost toga. To je bio projekat kako reče jedna koleginica iz Demokratske stranke nekadašnje, projekat očistimo Srbiju od radikala.

Vidite, ti radikali, kako ste ih dali na takav zao glas, nikada nisu izvodili ljude na ulicu tražeći smenu režima, nikada im nije padalo na pamet da traže ostavke ministara zato što se desila neka nesreća, ali su i te kako polemisali o tome, a direktna institucionalna odgovornost, kada je ubijen premijer Srbije i to na vratima svog radnog mesta.

Tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova nigde nije bilo, a mnogi su dobili kao preporuku mesto premijera. Toliko o odgovornosti.

Nije bilo do sada.

Gospodin Jovanov i ja nismo mogli da premerimo koliko mi dugo govorimo o ovoj tački dnevnog reda, samo o ovoj. Ja sam ovlašćeni predstavnik i već tri nedelje čekam strpljivo svoje vreme da odgovorim na tačku dnevnog reda, na temu koju ste vi tražili, a kvorumom vam samo mi omogućili. Pa zar ne ispada, drage kolege i koleginice, da je nama važnija ova tema od vas?

Desila su se dva masakra. U jednom je počinilac dete. Dete je ušlo u školu i pobilo decu. Nezapamćeno u Srbiji. Ko je odgovoran za to? Mi ili onaj koji je pucao? Na koji način je sistem toga dana stao? Na lice mesta je prva izašla ministarka zdravlja, zatim ministar prosvete, a izlazak ministra Gašića se izgubio u medijskom prevodu. On je bio treći koji je došao na lice mesta.

Imamo drugi masakr. Uobičajeno u ovakvim situacijama, imamo iskustva mnogo razvijenih zemalja nego što smo mi, gde je tu krivica ministra policije? Zar se ne radi o nezavisnom sudstvu i tužilaštvu? Policija je kada je reč o njoj uradila sve što je bilo do nje.

Čuli smo takođe, meni na zaprepašćenje, da je dovoljno da pitamo nekog ko pije nešto ispred nekog lokala da nam navede ko je loš na reputaciji u tom mestu. Pa zbog tog rekla kazala punili su se koncentracioni logori, gulazi, pravili goli otoci. To hoćete? Mi tako ne funkcionišemo.

Bila sam takođe svedok kada policija u zapadnoevropskim zemljama rešava određene proteste na ulicama. Ljudi koji su radili ili rade za policiju znaju o čemu pričam, izvedu konjicu. Znate kako to izgleda?

(Jelena Milošević: Znamo.)

Odlično i treba da znate. Srbija to nikada nije uradila na način kako su to radile te zemlje.

(Miodrag Gavrilović: Kako nije?)

Samo malo sačekajte. Imajte strpljenja. Ja vama ne dobacujem.

Pokrenu vodene topove, ubiju boga u demonstrantima.

Pre izvesnog vremena, dame i gospodo, bili smo delegirani kolega Nemanja Joksimović i ja da razgovaramo sa međunarodnim predstavnicima kojima se vi najčešće žalite na postupanje ne vladajuće koalicije nego SNS.

Znate šta nam je jedan od prisutnih rekao? Za to što se dešava u Beogradu, a jesu paljenje Skupštine, ulazak sa motornim testerama u RTS, protesti desnice, levice, mogućnost direktne blizine građanskog rata, u njegovoj zemlji nikada ne bi moglo. Na to smo mu odgovorili – da, znamo, samo što u našem slučaju planina zaštitara ljudskih prava bila bi na našim leđima.

Ali, ajte sada pošto je meni vrlo važna ova tema zbog građana Srbije, ja ne želim da se valjam u blatu spinova i manipulacija, ajte da poredimo nas i određene druge zemlje na koje mi želimo zakonskim rešenjima da se ugledamo.

Pretpostavljam da ste svi čuli da Edvarda Snoudena. Barak Obama, tadašnji predsednik SAD, je morao da izađe u javnost i da objasni masovni nadzor koji se dešavao 24/7 potaknut terorističkim aktima kada su srušene „Bliznakinje“. Barak Obama koji kao senator je bio protiv bilo kakvog kršenja ljudskih prava, pogotovo od federalnih istražnih organa. Kao predsednik jedne velike države koja je vodila rat protiv terora razumeo je da sprečiti teror kao što vi tražite preventivno znači da se nadziru svi, znači da se nadzire svaka komunikacija i vaš mejl i vas SMS, vaše kretanje, sve. Zato je Njujork i svi veliki gradovi su bili pokriveni kamerama.

Neki kažu, zli jezici, da je veštačka inteligencija već tada radila svoj posao, zato što se u realnom vremenu dobijao ogroman broj podataka. Edvard Snouden, sećate ga se? Tada je otkriveno da se na tlu Amerike vrši masovni nadzor nad građanima Amerike. I nije bio sam. Mnogi koji su radili u nacionalnoj službi bezbednosti su takođe podneli ostavke, koji su radili na tim algoritmima da špijuniraju druge, a ne svoje građane, jer su razumeli šta se dešava.

Tadašnja izjava Baraka Obame je bila sledeća – šta hoćete, sigurnost i bezbednost za vašu decu ili ljudska prava? Birajte. Znači, nečega morate da se odreknete, ako je teror i terorizam naša svakodnevnica. Da li mislite da ostale zemlje nemaju to? Da li mislite da je mogao, recimo, da se predupredi ili ne predupredi teroristički napad, sećate se, „Šarli ebdo“? Nemojte da vam pričam o koaliciji „Pet očiju“.

Evo, pre neki dan francuski senat je usvojio predlog zakona kojim će se takođe vršiti masovni nadzor komunikacija, svih. Zašto? Zato što je ovo izazovno vreme i zato što se teroristi akti dešavaju skoro svakodnevno. Akt terora je svaka masovna pucnjava, zato što u Americi, koja je prepoznatljiva po tome, takođe deca pobiju decu. I to je akt terora, i to jeste teroristički akt. Da li to može da se predupredi? Može, možda. Pretpostavke – masivni nadzor i veštačka inteligencija i kamere svugde.

Hajde da vidimo šta je bilo kada smo mi pokušali u Nacrtu zakona o unutrašnjim poslovima, prateći standard Interpola, zamislite, Interpola, mi ne možemo da odgovorimo njihovim zahtevima zato što mi nemamo taj softver. Šta se tada desilo? Bili ste protiv toga, bili ste protiv upada u kuću pod pretpostavkom da je nečiji život ugrožen. Podigli ste ceo svet na noge i celu međunarodnu zajednicu. Dobro, rekli smo. Pričali smo o tome, pa su bila javna slušanja, pa je bio Nacionalni konvent, pa je bio ceo civilni sektor, pa su bili svi, i mi smo rekli – dobro, premijerka je tu, ona lično početkom ove godine, ići ćemo član po član, komentar po komentar, da dovedemo Zakon o unutrašnjim poslovima na najbolji mogući način u interesu sigurnosti i bezbednosti građana Srbije.

Dakle, drage kolege, samo recite šta u stvari vi hoćete – hoćete li „Velikog brata“, koji će da prati svaki vaš postupak ili hoćete ljudska prava i neograničene slobode? Evo, tu smo da vas čujemo, ali jedanput čujemo jedno, drugi put čujemo drugo.

Suštinski, ovo što se sada dešava i celokupna ova rasprava, a da ne budem delegitimisana odgovaranjem na određene teme koje su se ovde čule, jeste – Vučiću, odlazi. To je vama jedini zahtev, a ovo ostalo je spin, spin koji potpomaže medijski tajkun. Naravno, čovek ima konkretan finansijski interes. Samo, dobro razmislite, meni se čini da čovek puni vrednost firme koju hoće da proda. Šta ćete posle? Ako on puni vrednost tri firme koje će dobro da proda, a da ne govorim šta je radio u regionu i u Srbiji registrujući firme na određenim mestima, izbegavajući, praveći razne marifetluke, to ostavljam za neki drugi put, već sam i govorila o tome, mrzim da se ponavljam.

Dakle, imamo dva nivoa. Hoćete sistem i uređeno društvo i vrednosti? O tome može da se razgovara. Poziv Aleksandra Vučića je otvoren, predsednika Republike. Do dana današnjeg niko se na taj poziv nije odazvao. Zašto? Hoćete sistem? Kako ga pravite? Politički dogovor, ne može ulica. Hoćete smenu i razrešenje ministra policije? Zašto ne cele Vlade? Kako to ministar policije je odgovoran, a nije odgovorna cela Vlada? Evo, mi kažemo – spremni smo na to, ljudi, dođite da se dogovorimo, idemo na izbore. Samo može na izborima, ne može tehnička Vlada, ne može prelazna Vlada, ali može dogovor o svim uslovima do izbora.

Ovo sve zbog građana koje potcenjujete i mislite da kod njih prolazi to što im se servira. Prolazi kod Šolaka, delimično, ali vidim da u poslednje vreme više ima kriznog menadžmenta kad određene kolege poslanici, koji su još i bili i visoki činovi u policiji, kažu da ministar ima lošu karmu, kako da vam kažem. Znači, krizni menadžment odmah mora da nastupi, jer to je teško ispeglati. Ili brojne druge stvari koje smo čuli. Ali čovek, Šolak ima konkretan finansijski interes. Uzeo je sve što može, sad bi da podigne astronomski vrednost firme, da je proda, ide čovek da igra golf, ljudi. Vi mu pomažete u tome. I ne samo u tome. Svako ko je radio dehumanizaciju Aleksandra Vučića, kojeg kačite na vešala na tim protestima, na balončiće na tim protestima, vređate mu decu, kao i određeni albanski prvaci, razvlačite mu porodicu, pa ga onda kriminalizujete, jasan je proces i jasan je put. Kako se to zove, dame i gospodo, kada rušite najjačeg političara u zemlji, stub političke koalicije, ako ne destabilizacija? Ovim se samo obraćam kolegama koji su predstavnici opozicionih stranaka, ne svi, čast izuzecima.

Dakle, mi sa ove sednice imamo samo dva puta. Jedan je mirno rešenje krize, kroz dogovor. Poziv predsednika Vučića i dalje je otvoren za sve vas. Vlada bez problema i premijerka je rekla – moja ostavka je na stolu, kao i svih ministara, i idemo na izbore. Onaj drugi, koji nikako ne valja, je dalja destabilizacija ove države, ovog društva. I svakim danom dodajete hiljadu decibela više gromova i munja i problema onima za koje kažete da iz zastupate, a to su deca.

Ja sam mislila, gospođo Brnabić, da ćemo mi ovde da pričamo, i to je ono čemu se nadam, recimo, kako da uredimo digitalni prostor države Srbije. To je naš suverenitet, mi moramo da se postavimo kao suverena zemlja. Podjednako ja volim da se ugledam na najrazvijenije zemlje Evropske unije, pa kad određene društvene mreže direktno krše naše zakone, ne poštuju naše zakone, lepo ih kaznimo i odlično popunimo svoj budžet. Ja to hoću da vidim. To je uspostavljanje sistema, jer naša deca nisu na televizijama, nisu na tim kanalima, naša deca su u tom prostoru gde se odvijaju, verujte, najperfidnije moguće stvari.

Sada ću samo sa ovim završiti. Nije bez razloga vlasnik „Meta“ kompanije pre nekoliko godina uposlio u svojoj firmi najjače neuro naučnike koji, da, prate svako ponašanje korisnika interneta. Gde se nalaze ti podaci? Ne kod nas, serveri su tamo negde. E, dakle, ja sam očekivala da ćemo o tome da pričamo i da ćemo se dogovoriti – hajde da krenemo od toga, da regulišemo, da se ponašamo kao država, jer to jesmo. Da regulišemo digitalni prostor i da sačuvamo našu decu, da ne slušamo više laži – što niste usvojili Aleksin zakon, a sama autorka zakona kaže – ali većina je ušla u zakon, zakon već postoji, osim dečjeg ombudsmana. Pa samo očekivala čuću od vas predlog – e, fali dečji ombudsman, hajde, evo, predlažemo da se konstituiše dečji ombudsman. I brojne druge predloge. To bi građanima Srbije, čije su oči uprte u sve nas, koji su zaista politički aktivni, bili konkretni znaci da mi svi ovde želimo uređen i svake godine bolji sistem u kome se garantuje sigurnost, bezbednost, sva ljudska, građanska i sva ostala prava koja proističu odatle. To je proces.

Nažalost, mi smo za ovih mesec dana slušali neverovatne spinove i po ko zna koji put, je na najgori način zloupotrebljena tragedija koja je zadesila Srbiju. Tu decu niko ne može da vrati, roditeljima pobijene dece je apsolutno sve jasno, ti roditelji su imali svoje zahteve o tim zahtevima razgovarali su sa ljudima kojima ipak najviše veruju, a to je predsednica Vlade Srbije i predsednik Republike Srbije.