Zahvaljujem vam predsedavajući.
Poštovani ministri, poštovani građani Srbije, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, istorija višestrukih ubistava u Srbiji vezuje se za relativno skoriju prošlost.
Prvo masovno ubistvo dogodilo se upravo u Leskovcu, gradu iz koga ja dolazim, u noći između 27. i 28. juna 2002. godine. U masakru koji je počinio par minuta pre ponoći naizgled tih i povučen porodični čovek, veterinarski tehničar koji je prodavajući švercovanu robu na leskovačkoj pijaci prehranjivao porodicu, počinio je nezapamćeni masakr koji je trajao nepunih 20 minuta. Automatskom puškom usmrtio je sedam osoba, suprugu sa kojom je bio u postupku brakorazvodne parnice, njene dve rođene sestre, tetku i dvoje prijatelja pokojne supruge i uz to ranio još četiri osobe.
Policija je naredne dve nedelje uzaludno tragala za počiniocem, a njegovo beživotno telo sasvim slučajno pronašli su otac i sin u ataru sela nadomak Leskovca.
Obdukcijom je utvrđeno da je Dragan Čedić sam sebi oduzeo život. Rodbina koja mu je pomagala u bekstvu dobila je novčane kazne i slučaj je time zatvoren.
Za ovaj zločin niko nikada nije pozvan na odgovornost iako je naknadnom rekonstrukcijom utvrđeno da postoji velika verovatnoća da je počinilac imao mentalne smetnje, ali je odbijao po navodima preostalih članova porodice da se leči u matičnoj ustanovi, već je zatražio pomoć u nekoj od psihijatrijskih ustanova u glavnom gradu.
Činjenica je da je tokom mobilizacije 1999. godine Čedić vraćen sa Kosova nakon samo dvadesetak dana i to potkrepljuje sumnju da je počinilac imao ozbiljne mentalne probleme.
U naknadnoj rekonstrukciji predeliktne situacije ispostavilo se da se supruga Dragana Čedića u više navrata obraćala Centru za socijalni rad u Leskovcu u nadi da će dobiti pomoć, posebno nakon što je donela odluku da se razvede jer je trpela različite vrste nasilja od strane supruga.
Kada je predložila sporazumni razvod počele su i pretnje smrću. Pokojna Biljana i tada pisano je predložila, odnosno obratila se tadašnjem načelniku policijske uprave Leskovac sa apelom za pomoć, ali od strane policije nisu preduzete nikakve radnje preventivnog karaktera kojima bi zločin možda mogao biti sprečen.
Ostalo je i potpuno nejasno kako je pokojni Čedić došao do oružja kojim je počinio ovo strašno krivično delo i da li je uopšte imao dozvolu za nošenje oružja.
Istog datuma sedam godina kasnije ponovio se masovni masakr ovog puta u selu Jabukovac. Nikola Radosavljević, meštanini sela, nakon prebijanja supruge i pokušaja samoubistva skakanjem u bunar i spasavanjem od strane komšije u krvavom piru koji je usledio lovačkom puškom usmrtio je najpre tri, a potom još šest osoba.
Tokom psihijatrijskog veštačenja utvrđeno je da je počinilac u trenutku činjenja dela bio u stanju psihičkog rastrojstva, kao i da su dela bila motivisana psihopatološkim razlozima usled čega je njegova sposobnost značaja shvatanja dela i upravljanja sopstvenim postupcima bila isključena, odnosno počinilac je bio neuračunljiv.
Izrečena je mera bezbednosti medicinskoj karaktera, obaveznog lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa koja je realizovana u specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu.
Masovni masakr koji se dogodio u „Ribnikaru“ specifičan je po mnogo čemu. Počinilac je učenik škole koji u trenutku činjenja dela zbog godina koje ima nije krivično odgovoran. Ubistva su se desila u obrazovno-vaspitnoj ustanovi, koja je jedna od elitnijih škola na lokaciji Vračara, koja jeste gradska opština koja prednjači po visini prosečnog ličnog dohotka po glavi stanovnika i najrazvijenija je opština u Srbiji. Odeljenje u kome se desio masakr okupilo je vredne i ambiciozne učenike koji su bili talentovani za mnoge oblasti.
Navedene osobenosti će svakako biti predmet interesovanja istražitelja, ali i sociologa, u pokušaju da se dobiju mnogi odgovori na pitanja kako je ovakva tragična situacija mogla uopšte da se dogodi. Konačnu reč o mentalnom stanju maloletnog počinioca daće komisija veštaka psihijatrijske struke, pa su svakojaka nagađanja i narativi koje smo imali prilike da čujemo u proteklim nedeljama bili poprilično subjektivni i paušalni, shodno ličnom senzibilitetu i političkoj pripadnosti naratora.
Kako smo uopšte došli u ovakvu situaciju? Činjenica je da još uvek nemamo nultu toleranciju na nasilje, što je deo našeg tradicionalnog i kulturološkog shvatanja.
Kada se desio 5. oktobar, građani Srbije poneti nadom, verom, entuzijazmom, imali su velika očekivanja od tadašnje vlasti. Činjenica je da su ostali uskraćeni za informaciju da su širom otvorili vrata neoliberalnom kapitalizmu, privatizacija mnogih firmi, fabrika, farmaceutskih giganata, poput „Zdravlja“ u Leskovcu, mnogo ljudi koji su ostali bez posla. Postali smo tržište jeftine radne snage, robe i usluga, uvezli mnoge prljave tehnologije.
Dan 4. januar 2001. godine i simbolično i suštinski predstavljao je početak tranzicije samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam, kada je zapravo počela dezintegracija „Trepče“, jednog od najznačajnijih faktora ekonomskog i društvenog razvoja Srbije.
U narednim godinama raslojavanje društva dobilo je deprimirajuće razmere sa ekstremima poput ljudi koji se bore za golu egzistenciju i stvaranja vrlo bogatih pojedinaca, od kojih mnogi nisu uspevali da se duhovno nose sa svojim materijalnim blagostanjem, promovišući nove sisteme vrednosti i norme, koji su imali takav toksikomanski efekat šireći se poput epidemije. Malo se bavilo decom, a ljubav prema deci uglavnom se kompenzovala surogatima ljubavi, skupom odećom, obućom, letovanjima, zimovanjima, itd.
Jedna od najznačajnijih tekovina socijalističkog doba, kvalitetno obrazovanje, nakon 2000. godine kroz više reformi je krojeno i prekrajano. Pojedini predstavnici prve dve vlade nakon petooktobarskih promena Vlade dr Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, koji su dokazani stručnjaci u oblasti reforme obrazovanja, imali su kritički osvrt i nisu u punom obimu podržavali reforme obrazovnog sistema.
S tim u vezi, gospođa Tinde Kovač Cerović, sa pozicija državnog sekretara a kasnije i pomoćnika ministra prosvete, govorila je 2004. godine na temu reforme. Složila bih se sa njenom tezom da smo mi zemlja koja nije imala stipendije za siromašnu decu, da nema besplatne udžbenike, nema besplatnih obroka. Ako se ne interveniše na obrazovnom nivou, kazala je tada, zatvaramo krug siromaštva i stvaramo nove neobrazovane ljude koji će ostati siromašni i koji neće doprineti onom razvoju zemlje koji projektujemo.
Desila se afera „Indeks“, koja je otkrivena tokom 2008. godine i tako se polako stvaralo okruženje koje smo mi odrasli kreirali a deca su predano učila i upijala od nas odraslih sve specifikume novog doba i potrošačkog društva.
Kako izgleda kada se deca igraju odraslih, mi Leskovčani imali smo priliku da se u to uverimo kada je mnogo dece u periodu nakon pandemije korona virusom zatražilo, na insistiranje svojih roditelja, psihološku pomoć. Naime, po ugledu na američku tinejdžersku seriju, „Gosip grl“, koja je u Srbiji prevedena kao „Tračara“ i koja se emitovala na više televizija u periodu od 4. jula 2011. do 12. novembra 2014. godine, učenici jedne škole u Leskovcu formirali su vajber grupu na kojoj su se fabrikovale laži i spinovale navodne vesti učenika škole, a put od bezazlenih neistina do sadržaja eksplicitnog karaktera bio je vrlo kratak.
Ovaj sociološki fenomen koji je započet u vreme izolacija i zaključavanja prelio se i na leskovačke osnovne škole. Pojedini učenici su podlegli velikom psihološkom pritisku i poverili se roditeljima i psihologu. Ova situacija je vrlo brzo stavljena pod kontrolu, zahvaljujući prosvetnim radnicima, psiholozima, pedagozima i direktorima škola.
Istorija kreiranja ambijenta u kome živimo ima svoj nesumnjivi hronicitet i u njemu nema nevinih. U kriznim situacijama, kako na individualnom, tako i na kolektivnom planu, kada smo preplavljeni neprijatnim emocijama, psihologija masa kao fenomen koji je opisivan od strane mnogih psihijatara i filozofa rukovodi se snažnim emocijama gde su očekivanja velika, sa utiskom da se stvari mogu promeniti preko noći, a bliža istorija nas uči da ovakav koncept vodi u velika razočarenja.
Duboko sam uverena da stvaranje povoljnije i tolerantnije klime podrazumeva participaciju svih nas, pa i narodnih poslanika, koji su legitimno izabrani predstavnici građana, koji očekuju da budu njihovi dostojni reprezenti njihovih uverenja i nadanja. U tom smislu svaka izgovorena reč u javnom prostoru ima specifičnu težinu.
Parlamentarni govor, politička kultura, dijalog i rad na promeni zakona, shodno uočenim manjkavostima u aktuelnoj situaciji, jesu jedini mogući izbor. Vraćanje integriteta prosvetnim radnicima i njihovo osnaživanje sa više aspekata, uvođenje jedinstvenog elektronskog kartona koji će integrisati informacije u zdravstvu dobijene kako iz javnog tako i iz privatnog sektora, učiniće ove važne informacije dostupnim i specijalistima socijalne medicine, odnosno medicine rada, koji izdaju lekarsko uverenje za nošenje oružja, zasnivanje radnog odnosa, polaganje vozačkih ispita, bez obzira na to da li su upošljenici državnog ili privatnog zdravstvenog sektora.
Deinstitucionalizacija psihijatrijskih usluga, koja je neophodna u reformi zdravstva, približava mnoge psihijatrijske usluge građanima, počev od edukacije, psihoterapije, intervenisanje u kriznim situacijama, savetodavnog rada, sve do jačanja kapaciteta kako roditelja tako i svih onih koji rade sa decom i omladinom.
Put koji je pred nama i koji bi trebalo da pređemo svi zajedno, uz puno jedinstvo i želju da preveniramo ovakva dešavanja i stvorimo bezbedniji i kultivisaniji ambijent u kome živimo jeste dugačak. Krenimo stoga na ovaj put što pre, jer ćemo na taj način brže stići na zacrtano odredište. Zahvaljujem.