Reč ima Milenko Jovanov.
Izvolite.

Niko nije bio predviđen za žrtvovanje, svi su dobrovoljno prodali svoju imovinu. Prema tome, niko nije bio predviđen za žrtvovanje.

Ja znam da buzundžije koje je ovde gazda opozicije uveo da viču i halaču rade svoj posao. Ono što je problem ovih dana to je što su očigledno buzundžije postale strateški mislioci pa prave strategiju nastupa opozicije u parlamentu. Tu već ulazimo u drugu fazu, a to je ono - majmun je ušao u tenak i biti će katastrofa.

(Narodni poslanici dobacuju.)

Tu katastrofu evo gledamo, pošto vidite kako izgleda kada majmun uđe u tenak. Evo i drugi buzundžija se javlja. Treći vam nije tu, ali doći će i treći buzundžija, samo čekamo da se pojavi. Doduše, i četvrti nije tu.

(Narodni poslanik Srđan Milivojević dobacuje.)

Tu si, tu si. Čuješ se.

Dakle, 157 ljudi prodalo imanja i otišlo sa svojih imanja, uzelo novac, kupilo stanove u Loznici, Beogradu, Šapcu, gde je ko mislio, ostale još dve porodice i kada je Aleksandar Vučić rekao da ne treba da pravimo štetu veću od one koja mora da se pravi, pa to se na to odnosi. Na to se odnosi.

Dakle, onih 157 porodica koje su bile tamo gde bi trebalo da bude rudnik, koje su prodale svoja imanja, to je to. Nema više od toga, ali ne vredi.

I ona generalno danas i juče reč ne govori o zakonu. Ja molim samo građane na to da obrate pažnju. Ni reči o zakonu, ni reči o tome zašto bismo mi koji smo protiv zakona trebalo da glasamo za taj zakon. Ni reči o tome.

Pazite sada ovo, ona primećuje, kaže - ima na listi neodlučnih, pa šta ste uradili da te neodlučne ubedite da budu za? Šta se uradili da glasaju za vas? Ovog buzundžiju puštate da urla na ljude? To vam je način da nas ubedite? Ovog što je zamenio vinjak medom pa mu udarilo u glavu? To vam je ideja? Nemojte. Na taj način nas ne možete ubediti.

Dakle, hajde vratite se na zakon i nemojte da čitate ono što ste već sto puta objavili na Tviteru, Fejsbuku, svim mogućim društvenim mrežama. Dajte nam recite zašto i kako će taj vaš zakon da promeni stvari. To da čujemo, a na to odgovora nema, nego čitate citate od pre godinu, dve i pet. Pa znamo svi to, sve je u redu. Ponovili ste. Ponavljajte i dalje, nije problem, ali nećemo da jednostavno na taj način ulazimo u polemiku. Dajte o zakonu. Vaš je zakon. Hajde, molim vas, recite nešto u korist vašeg zakona.

Pravo na repliku, Ana Brbanić.
Izvolite.

Ipak ću morati da se ponavljam.

Tako da, da ja sam učinila sve što je bilo u mojoj moći te 2022. godine da zbog velike uznemirenosti građana pokušam da zaustavim taj projekat, ali, znate, ja sam u odnosu na Skupštinu samo Vlada tada bila i Skupština i zakoni Republike Srbije su u svakom smislu iznad što jedan Vlada jednom uredbom može da uradi. O tome se radi, poštovani građani Republike Srbije, kada pričam da je do 2012. godine da ovi koji su danas opozicija i tobož su protiv litijuma i Rio Tinta a doveli su i Rio Tinto i stavili da je litijum, i u tome se slažem, strateški mineral i najveća mogućnost za bogatstvo Republike Srbije. Sve to oni stavili 2012. godine, sada se bune samo zato da oni kopaju ili iskopavaju ili rudare kad oni dođu na vlast i to završe. Dakle, da su oni to tada zakonima i Strategijom do te mere cementirali da ja kao obični predsednik Vlade šta god da sam uradila Ustavni sud mi je vratio i rekao – ne može. Ne može, potpuno jasan kontinuitet između istražnog prava 2004. godine, kontinuitet da imaju pravo, eksploataciono pravo, jedini da mogu da se prijave iz 2006. godine, dodatno učvršćen kontinuitet zakonom koji je prošao Narodnu skupštinu 2011. godine, dodatni kontinuitet upravo za Rio Tinto zato što su ih ubacili u Nacionalnu strategiju 2012. godine. Ne možete, gospodo iz Vlade, znajte gde vam je mesto, ne možete, ovo su nacionalna strateška dokumenta i zakoni Republike Srbije i oni ne mogu retroaktivno da se menjaju.

Tako da sam pokušala, ali vaši koalicioni partneri su tako zacementirali Rio Tinto da Bog otac sada ne može da se izvuče, osim, poštovani građani Srbije, i time ću završiti, ukoliko Studija o proceni životne sredine pokaže da ima devastirajuće efekte po životnu sredinu. Moje je pitanje – zašto bežite toliko od te studije kad verujete u vaše argumente?

Hvala vam.

Ovlašćeni predlagač, Danijela Nestorović.

Moram prosto da odgovorim da bi građani Srbije razumeli.

Dakle, ne radi se samo o još par kuća koje treba da se otkupe od strane Rio Tinta. Molim vas, u zoni rudnika, zona uticaja rudnika se prostire na 17 sela u Loznici i pet u Krupnju u zoni deponije. U zoni rudnika su Gornje Nedeljice, Donje Nedeljica, Brezjak, Slatina, Korenita, Stupica, Šurice, Cikote, Krivajica, Simino brdo, Filipovići, Draginac, Jarebice, Veliko selo, Brnjac, Bradić, Grnčara, u Krupnju Gornje Brezovice, Krasava, Dvorska i Cerova. U tim selima po poslednjem popisu zvaničnom 19.500 stanovnika.

Dakle, ne radi se o par ljudi, o dve, tri kuće, kako ste rekli. Nemojte da bez veze obmanjujete javnost.

Ono što takođe pokušavam danima već da objasnim, ja sam prvog dana detaljno obrazložila ovaj zakon. Onaj ko je hteo da čuje, čuo je. Oni koji ne žele da čuju, a nalaze se prekoputa mene, uporno će ponavljati da zakon nije detaljno obrazložen.

Moram još jednom samo da objasnim – ne može da se radi obim Studije o procene uticaja na životnu sredinu dok postoje pravno nevaljana akta koja su u neskladu sa Ustavom Republike Srbije. To je elementarno.

Vi ste morali, po uputstvu Ustavnog suda, da sprovede ponovo postupak usvajanja Prostornog plana opštine Loznica, da predvidite tu te rudnike, a pre svega toga da usvojite prostorni plan Republike Srbije koji je krovni dokument. Nakon toga da predočite građanima Strategiju upravljanja mineralnim sirovinama, da znamo čime sve raspolažemo, ljudi.

Građani moraju da budu obavešteni o tome sa čim Republika Srbija raspolaže, koja su to rudna bogatstva, šta je planirano prostornim planovima na određenim teritorijama Republike Srbije. Građani moraju da budu upoznati, ne može da se radi prostorni plan po narudžbi investitora. Rio Tinto je naručio prostorni plan, Rio Tinto je dobio prostorni plan, ne može to tako. I Ustavni sud vam je to rekao.

Onda, na osnovu takvog pravnog akta, koji nema pravnu snagu jer je nevažeći, ne možete da raditi studiju, pogotovo, ja neću sada da ispadne da čitam sa „Tvitera“, kako kaže kolega, vi ste imali…

Nema potrebe da mi dobacujete.

Znači, vi ste imali, i svesni ste situacije da je ova studija podeljena na tri dela kako bi se lakše dobile dozvole, a to jednostavno ne sme da se radi. Znate i sami da se u skupštinskoj proceduri nalazi zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu koji čeka da bude usvojen, znate i šta ste predvideli tim zakonom, kažete da je u skladu sa evropskim standardima.

Molim vas, u tom smislu, s obzirom da je ova studija predata, odnosno zahtev je predat pre usvajanja ovog zakona, svesni ste da ukoliko ovaj zakon ne bude usvojen vi ćete odobriti na tako nevažećem pravnom aktu studiju o proceni uticaja i time obmanuti građane Republike Srbije.

Hvala.

Reč ima ministarka, Dubravka Đedović Handanović.

Prvo, trebali bi da znate da čitate prostorne planove i da je ono što tamo piše površina rudnika podzemnog 220 hektara, a deponije 170 hektara. Šta pominjete i to što pominjete sve te opštine itd. nema nikakve veze sa površinom rudnika i sa veličinom rudnika. To treba da bude jasno. Postoji direktan uticaj i to je onaj zahvaćen obimom i površinom koji je definisan u prostornom planu.
Što se tiče odluka Ustavnog suda i drugih odluka, ukoliko neko smatra da je nešto neustavno, to nije mesto u Narodnoj skupštini da se o tome priča. Postoje zakonodavna tela, odnosno sudska tela u kojima možete da se obratite ili ko god ima da nešto kaže u vezi zakonodavnih načela bilo kog dokumenta ili bilo kog akta i sud će po tome postupati.
Znači, postoje apsolutna razdvojenost i izvršne i sudske i zakonodavne vlasti. Ne znam zašto ovde debatujemo o odluci Ustavnog suda i odlukama Vlade. To da se slažemo, apsolutno da treba da znamo čime raspolažemo i šta imamo pa upravo zato ne treba da se usvaja zabrana bilo kakvih istraživanja, jer treba da znamo čime raspolažemo i to jeste zadatak Geološkog zavoda Srbije i zato želimo da ga osnažimo onda kada ste ga vi oslabili. Zato želimo da osnažimo ulogu i uticaj države u pregovaranju onda kada ste vi državu izbacili 2006. godine, kada ste promenili zakon iz 1995. godine koji je davao mogućnost upravo državi da ugovara i da bude snažan element u razvoju projekata. Pošto je to izbrisano, da želimo apsolutno da se to vrati i radićemo na tome da osnažimo uloge države. Slažemo se i da treba da znamo čime raspolažemo i u tom kontekstu apsolutno mislimo da je pogrešno da se zabranjuje istraživanje bilo čega, a to je ono što vi predlažete. Tako da je kontradiktorno malo ono što vi iznosite i prekinite da ponavljate i da postavljate ista pitanja na koja ste dobili odgovore, ali ponavljate ih uporno da bi i dalje širili istu priču, istu matricu, sve ono što smo već čuli samo nažalost građani Srbije vam ne veruju.

Nastavljamo sa listom.
Sledeća je narodna poslanica Dunja Simonović Bratić.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvaženi građani i građanske Republike Srbije, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane kolege, ušli smo u četvrti dan rasprave o predloženom zakonu. Verujem da ste svi vi koji ste ovo pratili nedvosmisleno došli do zaključka da će ova tema još dugo biti aktuelna.

Želim da se zahvalim pre svega kolegi Albijaniću koji je prekjuče ovde imao jako zanimljivo izlaganje. To obraćanje ćemo verujem svi pamtiti. Nakon višesatnog elaboriranja, tiketiranja nas ovde kao plaćenike Rio Tinta, kao jahača Apokalipse, kao nekih pojava iz pakla, uvaženi kolega je ustao i rekao jedinu istinu, a to je da ovde nema nevinih. I da, nema ih.

Svi smo na ovaj ili onaj način, u nekom periodu svoje vlasti, bili u zagrljaju kompanije „Rio Tinto“. Neko ih je prvo zvao, pa im je dao dozvolu, pa pravio zakon, pa potpisivao memorandume. Kada bismo samo pročitali sva imena poslanika koji su sedeli u ovim klupama u protekle dve decenije, trebalo bi nam puno vremena. Ali, to samo govori o jednoj stvari, a to je da je multinacionalna kompanija „Rio Tinto“ bila i jeste postojanija od svih vlada i svih poslaničkih mandata od kada je stigla kod nas, i to je jedna činjenica.

Kompanija „Rio Tinto“ je perjanica svetskog kapitala, koja teži da globalno posluje, i nije jedina, koja je posle agresije NATO na našu zemlju, 1999. godine i tzv. demokratskih promena 2000. godine, umarširala sa ciljem da tu i ostane dok ima interes. Zašto smo se skoro svi smejali kada je kolega Alibijanić rekao da bi trebalo da doživimo katarzu i smirimo strasti, jer je to opet bio jedan trenutak istine gde se videlo da smo svi u jednoj nelagodi, da ne kažem muci? S jedne strane se brani nešto u potenciji, a to je iskopavanje rude jadarita, dok sa druge strane čujemo rezolutno „ne“, koje je vođeno jakim emocijama, ali ne od strane političara ovde, već od ljudi koji su se uplašili od zagađenja životne sredine. Strah je legitiman i opravdan, pogotovo kada ulazite u nepoznato. Još uvek ovaj projekat nije dobio svoj epilog, a to su tri studije koje treba da se završe za manje od dve godine. Tek tada može da se očekuje javna rasprava stručnjaka, kojih ima mnogo, i neki od njih su ovde i citirani. Većina tih ljudi tek treba da se oglasi, kada budu pročitali te studije.

Da li ih je ova rasprava deprimirala ili ohrabrila? Mislim da im svakako nije prijala. Slušati narodne poslanike kako čitaju pojedine citate sa fatalističkim prizvukom, sigurno nije bilo lako. Šta na kraju ovaj predlog znači, ako nemamo sve parametre na stolu? Na šta se uopšte referiše i kakav mu je cilj? Poenta je da većina opozicije pokaže kako je jedinstvena i brižna, taman onoliko da zabašuri svoju ulogu u učestvovanju u donošenju zakona, koji su ovu kompaniju fiksirali kao jedinu koja može da rudari jadarit u našoj zemlji.

Da se posetimo kako je krenulo sa Predlogom zakona. Prvo je trebalo dati Predlog zakona u kome će decidno pisati da treba trajno zabraniti rudarenje jadarita, to su pričali na konferencijama ovde po Skupštini. Onda je nastala panika, travnjaci stranih ambasada su utabani i brže-bolje to trajno u Predlogu zakona obrisali i predloženo da se zabrani isključivo ovoj vlasti da pokrene ovaj projekat na kome se radi više od 20 godina, jer kada je bio u povoju 2006, 2011. godine, sećamo se da je to bila najveća razvojna šansa Srbije, da je to naš kriptonit, da ćemo biti Supermeni. Na RTS-u je išao prilog gde su sa oduševljenjem komentarisali da nam stiže zlatno doba.

Sada smo došli do toga da ne da nismo Supermeni, već smo mutirane Nindža kornjače koje bauljaju po kanalizaciji. Šta se desilo tako katastrofalno da dođe do takve smene paradigme? Ništa, osim što je neko u međuvremenu izgubio vlast i sada su ti ključevi napretka u drugim rukama. Šta bi se desilo kada bi se uspelo da na ovoj temi vlast izgubi, a opozicija dobije? Litijum bi postao eliksir života, ne samo što bi se pravile baterije, automobili, telefoni, laptopovi i ostali proizvodi, već bi pospešivali rast kose i regeneraciju prostate, razumete.

Predlog zakona je napisan, ne sa ciljem da nešto popravi ili promeni, već da od uplašenih građana napravi svoje birače, praveći se da nešto radi. Svima je jasno da u pisanju ovog istog zakona nije učestvovao nijedan profesor sa Rudarsko-geološkog fakulteta. Rasprava i argumenti koje smo slušali i probali da čujemo uspeli su da dovedu u pitanje opstanak svih rudnika i posao rudara. Poslednji put kada su rudari i rudnici politički zloupotrebljeni desilo se u osvit 5. oktobra 2000. godine. Podsetiću vas da su DOS-ovi prvaci 4. oktobra 2000. godine podigli kolubarske rudare i to je možda bio ključni momenat u nasilnom preuzimanju vlasti.

Bez kolubarskih rudnika nema struje za Srbiju, tj. uglja za obrenovačku termoelektranu. Uspeli ste da predložite zakon o projektu koji još nije ni krenuo, a onda smo ovde čuli da su sada svi rudnici, a time i rudari, na udaru, jer posle agresije NATO-a, koja je tada imala 19 članica i formiranja DOS-a, koji je isto tako imao 19 stranaka, nije bilo nijedne partije sa ekološkim predznakom u imenu. Tada nije bilo poželjno zvanično propagirati ekološke standarde, jer je trebalo zataškati bombardovanje naše zemlje osiromašenim uranijumom. Tada je ekologija u praksi bila lov na organske srpske glave i prodaja istih Haškom tribunalu. U tom trenutku to je bila glavna privredna grana.

Sve što smo slušali ovih dana, kao i ovu antirudarsku histeriju, mnogo je gore po Srbiju nego samo otvaranje bilo kog rudnika, zato što dovodi do atmosfere gde će rudari, ili kopači, kako su im nedostojno prekrstili profesiju, biti na stubu srama i kao takvi postati meta za svakog ko misli da više ništa ne sme da se, kako oni to vole da kažu, kopa.

Ako zaista postoji i promil brige u ovim nastupima, onda treba da se politika utiša i sačeka reč te struke, koja od svih nas zajedno ovde mora da oseti podršku da se zaista odvaži i kaže šta će biti sa ovim projektom. Tek tada ima smisla ovde govoriti. Zahvaljujem.