Zahvaljujem.
Određujem pauzu u trajanju od 60 minuta i sa radom nastavljamo u 14,50 časova.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo dalje.
Da li neko od predstavnika, predsednika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima Jovan Janjić.
Izvolite.

Hvala.

Kada neko hoće da sazna koliko je zadužena država Srbija on već unapred zna da će naići na veću cifru od one koja mu je eventualno od ranije poznata, jer Srbija se mnogo više zadužuje nego što se razdužuje.

Ovde u Skupštini Srbije iz zasedanja u zasedanje donose se novi zakoni o zaduženju, zakoni o davanja garanciji Republike Srbije u korist stranih i domaćih banaka po zaduženju, odnosno za izmirivanje obaveza javnih preduzeća i akcionarskih društava – zakoni o potvrđivanju ugovora o zajmu Republike Srbije, zakoni o potvrđivanju sporazuma o zajmu, zakoni o potvrđivanju ugovora o garancijama, zakoni o potvrđivanju ugovora o kreditnim aranžmani i posle ovog skupštinskog zasedanja Srbija će biti još zaduženija za gotovo pola milijarde evra.

Nije sporno da ima situacija kada je potrebno da se država zaduži, naročito u nekim vanredno teškim situacijama i kada je to neophodno za razvoj zemlje, ukoliko je to uslov koji omogućava da se stvara prihod iz kojeg će se vraćati krediti i podsticati dalji razvoj, ali sporno jeste to što nema dovoljno transparentnosti u trošenju državnog novca, pa i novca iz kredita, kao i to što se kod nas ukorenila praksa da se zadužujemo za sve i svašta.

Svaki razuman čovek koji želi da bude objektivno informisan mogao se uveriti kako se kod nas veliki poslovi koji se plaćaju državnim novcem ugovaraju po jednoj ceni, a onda nakon što se zaključi glavni ugovor cena se aneksima drastično menja, toliko da nekada bude i više nego duplo veća od početne cene ugovorene glavnim ugovorom. To, nažalost, postaje kod nas uobičajena praksa.

Da je takvo probijanje inicijalno ugovorene cene, posebno na velikim infrastrukturnim projektima, česta pojava u Srbiji ukazuje i Fiskalni savet koji je za svoj rad odgovoran ovom domu, Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Po predlogu zakona o potvrđivanju finansijskog ugovora železnička pruga Niš – Dimitrovgrad B između Republike Srbije i Evropske investicione banke koji je ovde pred nama vidi se kako se enormno uvećava početna cena na nekom državnom poslu, u ovom slučaju bar ukratko je obrazloženo zašto je došlo do velikog povećanja početne cene.

Ukupan trošak za Projekat rekonstrukcije i modernizacije postojeće jednokolosečne pruge prosek Sićevo – Dimitrovgrad, izgradnje jednokolosečne obilaznice severno od grada Niša od Evropske investicione banke prvobitno je procenjen na iznos od 268.280.000 evra, a onda, kako se navodi u finansijskom ugovoru, nekoliko globalnih događaja koji su uticali na napredak realizacije projekta, kašnjenja u pripremi projekta, zajedno sa odlukom Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da dodatno poboljša nivoe bezbednosti i sigurnosti za celu osnovnu železničku mrežu u Srbiji rezultirali su značajnim povećanjem troškova projekta na 502 miliona evra. Država je od Evropske investicione banke za ove namene zatražila kredit u iznosu od 234 miliona evra. Banka je već stavila na raspolaganje deo kredita u iznosu od 134 miliona evra, a navedenim ugovorom sada se odobrava još 100 miliona evra kredita.

Radi javnosti podsećam, pred nama na ovom zasedanju još su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj po Projektu unapređenje kvaliteta vazduha u Srbiji u iznosu od 50 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj u svrhu dodatnog finansiranja projekta modernizacije poreske administracije u iznosu od 27.250.000 evra; Predlog zakona o potvrđivanju Posebnog sporazuma o Drugoj kreditnoj liniji br. CRS 1025 02E za finansiranje Programske operacije za razvoj politiku zelenog rasta u Srbiji između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmu između Nemačke razvojne banke u Frankfurtu na Majni i Republike Srbije za zajam politike „Reforma sektora energetike i životne sredine u Republici Srbiji 2“ takođe u iznosu od 135 miliona evra; Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o garanciji plaćanja između Republike Srbije i Francuske agencije za razvoj kojim država garantuje plaćanje obaveza po Ugovoru o kreditnom aranžmanu koji je zaključilo AD „Elektromreža Srbije“ u iznosu od 12 miliona evra.

Ne sporim da su potrebne sve ove aktivnosti, ali je pitanje da li je za to potrebno zaduživati se. Lako je kada se novac uzima, kad se zadužujete, teško je kad se dug vraća, naravno sa kamatom.

Zabludeli jugo nostalgičari obmanjuju naš narod kako se nekad u jugoslovenskoj komunističkoj državi tobože dobro živeli. Neki su zaista komotno živeli u tuđim otetim kućama i vilama, po državnim privilegijama ukoliko su bili ideološki poslušni, a država je najviše obitavala na nasleđu svojih prethodnica, bivših država i na veresiji, na novcu od zaduživanja. Mi i danas otplaćujemo dug iz tog doba, iz vremena komunističke Jugoslavije. Prema zvaničnim podacima NBS na dan 30. septembar 2025. godine prema stranim poveriocima ima da vratimo dug bivše SFRJ još u iznosu od 815.860.000 evra.

Iz vremena Titove Jugoslavije Republika Srbija nasledila je javni dug od oko 8,82 milijarde evra, od čega je dug prema Parsikom klubu poverioca 4,19 milijardi evra, prema Londonskom klubu poverioca 2,58 milijardi, Svetskoj banci 1,81 milijarda i Evropskoj banci 223 miliona evra, koliko su iznosile obaveze prema EIB-u. Preostali dug otplaćivaćemo sve do 2041. godine.

Prema podacima Narodne banke Srbije, spoljni dug Srbije prema dužnicima i kreditorima na dan 30. jun 2025. godine iznosi 48.644.200.000 evra. Shodno takvom zaduživanju ispada da mi danas trošimo i da se kitimo lovorikama za ono što će račun plaćati naša deca i naši unuci.

Uveren sam da bismo mogli bez toliko zaduživanja. Mogli bismo i mnogo više, neuporedivo više kada se ne bi toliko od države kralo, kada bi se suzbila korupcija. Napredovala bi Srbija ne samo u materijalnom pogledu, nego i duhovno, moralno. Napredovala bi u svakom pogledu. Bila bi to kroz percepciju i svoga i drugih naroda prosperitetna zemlja, gde čovek želi da radi i stvara, da gradi svoju budućnost.

Danas, prema izveštaju Evropske komisije o vladavini prava u Srbiji za 2025. godinu, ukazuje se na izuzetno zabrinjavajuće stanje u oblasti korupcije u zemlji. Čak oko 84% ispitanika u Srbiji smatra da je korupcija rasprostranjena, što je značajno iznad proseka EU, gde je prosek 63%.

Na veliku korupciju ukazuje i ENAT, organizacija koja se bavi borbom protiv organizovanog kriminala, a kojoj podršku daju EU i SAD. Prema njenom istraživanju, Srbija zauzima treće mesto u Evropi po indeksu organizovanog kriminala, od 6,22%, dok je evropski prosek organizovanog kriminala 4,74. Pritom, indeks otpornosti prema organizovanom kriminalu u Srbiji je 4,96%, daleko ispod evropskog proseka od 6,27 i po tome je ona na 36. mestu u Evropi.

Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije u svom izveštaju od 25. juna 2024. godine, ističe da su problemi sistemske korupcije u Republici Srbiji složeni i da oni zahtevaju sistemske i koordinisane napore svih institucija.

Posebno se ukazuje da su javna preduzeća, kao što su „Elektroprivreda Srbije“ i „Železnice Srbije“, podložni korupciji, s obzirom na velike iznose subvencija iz budžeta i nedostatke transparentnosti u radu. Dakle, mnogo je činjenica koje ukazuju da se olako i ne transparentno troše državna sredstva.

Sve to utiče ne samo na snagu države, nego i na standard građana. Po podacima Eurostata Srbija je 2023. godine postigla tek oko 45% prosečne kupovne moći u EU.

Kada je reč o državnoj imovini, to se tiče svakog njenog građanina. Sveti vladika Nikolaj 1936. godine piše tekst pod naslovom „Ne kradi državu“, koji započinje rečima - ne kradi državu, jer je skupo plaćena, braća tvoja izginula su u ratovima braneći državu, oni su položili živote svoje za državu, kako se ti usuđuješ krasti i potkradati tu preskupu tvrorevinu. Završava rečima - ko ukrade jedan dinar od privatnog čoveka, odgovoran je za jednu krađu, jer je pokrao jednog čoveka, ko ukrade jedan dinar od države, recimo od Jugoslavije, taj je pokrao 15 milina duša te države, taj je odgovoran za 15 miliona krađa. Jugoslavija je tada imala 15 miliona stanovnika.

Da je krađa od države, u stvari, krađa od svakog građanina ove zemlje, to potvrđuju ove reči, a kada tako budu razmišljali svi nosioci državne vlasti, pogotovo oni koji raspolažu državnim novcem, ali i svi drugi građani, tek tada će se ova zemlja uspraviti i tek tada se može reći da je ona prosperitetna i da napreduje.

Briga za državu podrazumeva odgovoran odnos i po tome šta se gradi, u šta se narodni novac ulaže. Razuman čovek kada se kući, najpre kupuje ono što mu je neophodno za život i pri tom ulaže u ono što mu prihod donosi, pa tek kada stekne dovoljno, on počinje da ulaže i u ono što ne donosi prihod. Zamislite koliko bi ova zemlja bila bogatija i razvijenija da nije korupcije i da se ulagalo u njen razvoj, umesto što se davalo tamo gde nikakve koristi nema.

Davali smo čak i neprijateljima našim, onima koji su bombardovali i rušili ovu zemlju i što smo novac davali kojekakvim tobožnjim stranim investitorima, koji su u ovu zemlju dolazili zbog datih im privilegija i velikih subvencija iz državne kase, a zadržavali se samo dok su imali šta odavde iz ove zemlje šta da iznesu, umesto da smo to davali našim privrednicima, koji bi taj novac zadržali ovde u Srbiji.

U redu je da se grade putevi i druga infrastruktura po tržišnim uslovima, a ne po cenama koje unose sumnju u korupciju, ali da se novac daje za ono što prihod neće donositi, već samo nove troškove stvarati, to je najblaže rečeno nedomaćinski odnos prema zemlji svojoj i dodatni teret na leđima naše dece. Takav je smisao gradnje nacionalnog stadiona po ceni od čak milijardu evra. On neće moći ni sam sebe da izdržava, a kamoli kakvu dobit da donosi. Ne kažem da ne trebaju i takvi objekti, ali nije neophodno u ovom vremenu.

Poseban problem jeste i to što se i veliki i mali državni poslovi poveravaju stranim preduzećima i kompanijama. Time se prividno gradi, a u temelju se urušava domaća privreda. Kada novac date stranoj firmi, taj novac ode iz zemlje, a kada ga date domaćoj firmi, radnici te firme trošiće ga ovde u svojoj zemlji, a i sama firma svoj status u Srbiji gradi.

Još nešto, stranac novac iz Srbije izvlači kroz transferne cene, tako što sve ono što uveze za rad u Srbiji, on prikazuje po znatno višim od stvarnih cena i na taj način izbegava plaćanje poreza na dobit koju ostvaruje u Srbiji. Ako bi se angažovalo domaće preduzeće, sve bi se ovde u Srbiji prikazivalo kao dobit i oporezivalo. To bi dalo podsticaj da razvijamo svoje stručne kapacitete, svoju nauku, svoju privredu. Kroz takav angažman naša preduzeća bi sticala konkurentsku sposobnost da nastupaju i na stranim tržištima.

Ova zemlja zaista ima perspektivu ako se ne potkrada i ako se domaćinski vodi. Kad tako bude, onda neće biti potrebe za stranim kreditima. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Željko Veselinović ima reč.

Zahvaljujem.

Što se tiče zaduživanja, svi mi znamo da onaj ko ima veću platu, može da uzme i veći kredit u banci, samo je pitanje za šta se taj novac upotrebljava i kuda on odlazi i u koje svrhe.

Pomenuo je kolega malopre nacionalni stadion. Slažem se, nacionalni stadion je potreban svakoj državi, ali je pitanje koliko on košta i zbog čega se kod nas pravi. Svi mi znamo u kakvom se stanju danas nalazi naš fudbal, svi znamo da nijedan klub ne može da skupi, osim na velikom derbiju, više od nekoliko hiljada navijača, i nije mi jasno zašto država nije prodala stadione Partizana i Crvene zvezde na Autokomandi, pa od tog novca koji bi prodala, izgradi nacionalni stadion.

Srbija je danas duboko podeljeno društvo i mi živimo u jednoj potpuno šizofrenoj atmosferi u kojoj se ne govori o politici, nego se danas obraća putem društvenih mreža. Danas svako može da izađe da kaže šta hoće, iseče svoj snimak, stavi na društvene mreže i živi od lajkova, šerova ili broja pregleda. Danas se politika svodi na to. Lažne vesti, njih ima sa svih strana. Danas mediji nisu mediji, pa da informišu ljude o onome šta se dešava u državi, mediji su danas postali propagandisti, ne samo sad, već godinama unazad. Propaganda u smislu da se jedna strana hvali do maksimuma, a druga bukvalno, razara, i sa jedne i sa druge strane, i sa strane prorežimskih i sa strane, pod znacima navoda, objektivnih medija, je potpuno ista priča.

Stvarno apelujem i na medije i na ljude da povedu računa o čemu pričaju, da povedu računa čime se bave, da povedu računa kako neke stvari mogu da izgledaju i kakve posledice mogu da nastanu po to.

Konkretno, sada govorim o ovom poslednjem slučaju koji je ovde danima bio predmet rasprave u Skupštini, a to je da je ova devojka, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta prebijena, pretučena, pa je ona posle to sama demantovala, priče, da kažem, da je sečena lutka, bojena crvenom glavom, bacana ispred zgrade, meni liče na neke horor filmove ili na, da kažem, loše američke triler filmove.

Ali, to je samo reakcija na sve ono što se dešava u državi poslednjih godina i decenija. Kada vi nemate mogućnost da debatujete, kada nemate mogućnost da govorite, iskreno, da sučeljavate politiku ili mišljenja, onda dolazite u problem da lažne vesti postaju nešto što je svakodnevica.

Društvene mreže su pune lažnih profila. Danas čovek može da otvori profil sa ko zna kojim imenom i može da otvori 50 profila i da sa tih profila priča šta god hoće i onda da od toga pravi biznis, da te profile kasnije razradi i da ih prodaje. To sam imao prilike lično i da vidim.

Međutim, suština je u tome, kad bih se ja pitao, ja bih zabranio neke društvene mreže, odnosno dozvolio bih da se koriste društvene mreže samo pod punim imenom i prezimenom, jer onda možeš da imaš odgovornost za svaku izgovorenu reč. Na ovaj način, kako se kod nas to danas radi, mi smo postali društvo u kome će ljudi da se poubijaju na ulici, samo zato što drugačije misle i samo zato što neko, hajde da kažem, podržava nekoga, neko ne podržava nekog drugog. Ja mislim da danas ovo što mi radimo ovde u Skupštini svih ovih dana i nedelja apsolutno nikog ne zanima, jer svakog zanima senzacija, svakog zanima ko će više da pljune, ko će dalje da dobaci, ko će više koga da

uvredi, a verujte mi da ogroman broj ljudi je potpuno nezainteresovan za svakodnevna dešavanja u državi.

Kada ljudi kažu – pozivamo se na građane, pozivamo se na ove ili one, pitanje je koliko ti građani, da kažem, veruju bilo kojoj strani. Ja sam neko ko se po prirodi posla sa tim građanima viđa svakodnevno. Moj posao predsednika sindikata nije zanemaren ovom mojom ulogom u Skupštini. Ja sam svakodnevno na terenu i pričam sa tim ljudima. Većina običnog naroda je potpuno nezainteresovana za dešavanja. Njih zanima da li će imati posao, da li će imati platu, da li će imati od čega da žive, kako da prehrane svoje porodice, da li će imati kvalitetno da se leče. I to je suštinska priča. Pljuvanje, vređanje, pozivanje na neke stvari, da kažem, sa svih strana, su nešto što ljude apsolutno ne zanima, barem većinu ljudi, ne govorim o krugu dvojke, ljudi ne žele time da se bave.

Suština je da moramo da probamo da nađemo način i model da međusobno komuniciramo, da razgovaramo, da sučeljavamo mišljenja, da ta mišljenja mogu da se čuju na svim televizijama, da mogu da se čuju i na "Informeru" ali i na "N1" i da probamo da situaciju u zemlji na neki način smirimo, baš u interesu tih građana o kojima se svi tobože brinemo, a trebalo bi da se brinemo, ali ne na način na koji smo to do sada radili.

Oko ovih kredita i sporazuma ja bih samo rekao jednu stvar - nemam protiv zaduživanja ništa, pod uslovom da to zaduživanje ide u investiranje, u otvaranje novih radnih mesta, u otvaranje fabrika, u otvaranje visokotehnoloških radnih mesta, znači, ne manuelnih radnih mesta, jer je Srbija prepuna radnih mesta te kategorije. Tako da, ako već radimo nešto sa Burundijem, Zambijom, Tasmanijom itd, mislim da bi trebali da radimo sa mnogo boljim i jačim državama, koje bi mogle da nam na neki način pomognu da ta radna mesta i otvorimo, da kvalitet života naših građana povećamo i da kvalitet života svakog građanina Srbije kao narodni poslanici unapredimo.

Apelovao bih na kraju samo da se još jedanput dozovemo pameti i da prestanemo sa uvredama, da prestanemo sa targetiranjima, da prestanemo da se vraćamo u prošlost, ko je šta radio, svi su radili loše u proteklih 35 godina, da budemo iskreni, i Miloševićeva Vlada i kasnije Đinđićeva Vlada i druge vlade, Koštuničina, Tadićeva, Dačićeva, Vučićeva itd, sve te vlade su radile loše, ali su imale dobrih poteza.

U svakom slučaju, dobar potez treba pohvaliti i loše poteze kritikovati, ali treba ponuditi rešenja. Suština je u tome da nije bitno samo nekoga vređati, pljuvati, nego ponuditi rešenje.

Mi smo kao sindikat i naša grupacija je podnela predlog Zakona o radu i predlog nekih zakona roditelj-negovatelj i ja apelujem na sve vas i na sve nas da u narednom periodu razgovaramo o tim sistemskim zakonima koji će promeniti živote građana na bolje a ne da slušamo svakodnevne uvrede, vređanja i druge loše stvari. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Dragan Marković. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, ovom prilikom želim da se ukratko osvrnem na paket međunarodnih sporazuma koji se nalaze u okviru današnjeg zajedničkog i jedinstvenog pretresa i u kome se nalazi nekoliko vrsta međunarodnih sporazuma vezanih za rad bezbednosnih službi i graničnu kontrolu, sistem odbrane kao i ekonomski razvoj.

Poći ću od Sporazuma sa Mađarskom o razmeni i uzajamnoj zaštiti tajnih podataka. Reč je o Sporazumu koji je naša država potpisala sa određenim manjim brojem drugih zemalja kojima se regulišu procedure oko razmene tajnih podataka, identifikacija fizičkih i pribavljanje podataka o pravnim licima, način na koji se vrši prenos i čuvanje takvih podataka, dogovori oko posete ovlašćenih lica i slično.

Ovi sporazumi su osetljivi, jer se radi o kontaktima i saradnji bezbednosnih službi dveju zemalja. Tim pre je važnije da se ovo pitanje celovito uredi, kada je reč o našem neposrednom severnom susedu, gde smo svedoci da sa njim razvijamo sve bolju, sveobuhvatnu i naročitu bezbednosnu saradnju.

Drugu grupu sporazuma čine sporazumi o saradnji u oblasti odbrane sa određenim udaljenim vanevropskim državama, kao što su Demokratska Republika Kongo, Ekvatorijalna Gvineja, Esvatini, Centralnoafrička Republika, Gana. Oni su ujedno i osnov za naše uzajamno uvažavanje i razvoj sveobuhvatnih bilateralnih odnosa. Svesni smo da direktan domet ovih sporazuma za većinu nisu jasno opipljivi, ali oni su svakako osnov za naše buduće bolje razumevanje, sigurniju zajedničku budućnost.

Ove zemlje nisu naši neposredni, pa ni bliži susedi, pa bi nam teško mogle direktno vojno pomoći u slučaju eventualnog rata, kao ni mi njima, međutim, nikako se ne može izvesti zaključak da su ovi sporazumi bespotrebni, jer su oni pre svega krovni sporazumi koji omogućavaju razvoj i saradnju u različitim oblastima, od vojne saradnje, vojnog obrazovanja, vojne medicine, do razmene iskustava i studijskih putovanja. Oni će, između ostalog, omogućiti da se zainteresovani pitomci i kadeti iz ovih država školuju u sistemu našeg vojnog školstva, gde će razmenjivati iskustva i prenositi ih u svojim zemljama odakle su došli.

Još jedna grupa potpisanih sporazuma sa sličnim državama poput Kube, Burundije, Maldiva, nalazi se na dnevnom redu današnje sednice, ali ovi sporazumi su postavljeni na znatno široj ekonomskoj i trgovinskoj osnovi. Značaj ovakvih sporazuma nije potrebno dodatno objašnjavati, jer je za njih neophodno da stvaramo ugovorni osnov za afirmaciju naših preduzeća i otvaranje novih tržišta za naše izvozne proizvode, ma koliko oni bili geografski udaljeni i ma koliko trend na ukupni obim spoljnotrgovinske razmene bio skroman i ograničen. Time ćemo ojačati i naše dobre političke veze sa ovim tradicionalno prijateljskim orijentisanim državama.

Ako bi sa ovih udaljenih zemalja prešli na naše bliže susedstvo, u današnjem paketu sporazuma ističu se dva jako važna i praktična za svakodnevni život naših građana, deo sporazuma koji se odnosi na saradnju u oblasti obrazovanja koji će omogućavati daleko veću i raznovrsniju saradnju visokoškolskih institucija država, razmenu profesora i studenata, dodelu stipendija, što je od velikog značaja za budućnost naših zemalja.

Na kraju, imamo Sporazum o zajedničkoj graničnoj kontroli sa našim južnim susedom, Makedonijom, na glavnom putnom pravcu Preševo-Tabanovce, koji će stvoriti osnovu da se granične kontrole obavljaju efikasnije i brže, pa se nadamo da će se njegovom primenom smanjiti velike sezonske gužve na ovom pravcu.

Pored ovih, poslanička grupa PUPS - Solidarnost i pravda u danu za glasanje podržaće predloge ostalih međunarodnih sporazuma koji se nalaze u okviru današnjeg dnevnog reda. Zahvaljujem na pažnji.

Hvala vam.
Profesore Cvejiću, izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Ponoviću svoju primedbu sa ranijeg zasedanja Narodne skupštine u ovom sazivu. Natrpali ste ogroman broj tačaka u jednu raspravu i obesmislili rad narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Nemoguće je osvrnuti se na sve tačke dnevnog reda sa dužnom pažnjom. Ja biram da u svom izlaganju veću pažnju poklonim Sporazumu sa EU o pristupanju zajedničkom tržištu EU koji je posebno fokusiran na podršku malim i srednjim preduzećima.

Dobro je da će Srbija konačno imati ovakav sporazum. Njegov značaj je istaknula i predsednika Evropske komisije Ursula fon der Lajen tokom boravka u Beogradu. Zaludno je sada pitati zašto se on nije desio ranije, ali je ispravno pitati - zašto se podrška Vlade malim i srednjim preduzećima nije desila ranije? Ovo pitanje budi sumnju da se adekvatna podrška malim i srednjim preduzećima neće desiti ni u budućnosti i da će prednosti ovog sporazuma ostati neiskorišćene.

Nije, dakle, dovoljno samo da potpišemo neki sporazum, već je potrebno i da poradimo na njegovoj realizaciji. Dela se traže, gospodo, a ne reči.

Čuli ste taj zahtev jasno na jučerašnjem zajedničkom obraćanju posle susreta predsednice Evropske komisije i predsednika Vučića. Doduše Vučić je ostavio utisak da ništa nije čuo i da je sav pobednički entuzijazam isceđen iz njega, ali dobro i ne treba sve da bude do njega, treba malo i Macut i ministri da potegnu, da podviknu u odbranu svojih principa.

Kad smo kod dela, šta ste uradili za mala i srednja preduzeća do danas? Da li uopšte znate koliki je taj sektor? Šta radi? Šta mu treba?

Izneću nekoliko podataka iz 2023. godine. Učešće malih i srednjih preduzeća u proizvodnji poslovnog sektora bez poljoprivrede je 60%, i to ukupno proizvodi 14 milijardi evra. Dakle, 60% mala i srednja preduzeća. Iznenađujuće, 40% je učešće malih i srednjih preduzeća u robnom izvozu, to je 6,5 milijardi evra. U malim i srednjim preduzećima je zaposleno 65% radnika poslovnog sektora, biznis sektora, kako to kažu. Mala i srednja preduzeća zapošljavaju skoro milion ljudi, što je 45% svih zaposlenih u Srbiji, a imamo ogroman javni sektor.

Kroz isplaćene dohotke i poreze mala i srednja preduzeća direktno i indirektno finansiraju 40% aktivnosti države - zaposlene, bolnice, škole, izgradnju puteva i ostale investicije. To su ti ljudi iz malih i srednjih preduzeća, uglavnom domaći preduzetnici koji u tišini nose privredu ove zemlje, znači privatni sektor od kojeg i vi ja primamo platu, koji ćute i rade uz sve prepreke koje im nameće em tržište, em neefikasnost i nesposobnost države da ih podrži.

Oni kontinuirano unapređuju produktivnost, uslove rada zaposlenih i smanjuju rad na crno. Istraživanja se rade sistematski i pokazuju ove stvari. Ova preduzeća su bolje podnela Kovid krizu nego velike firme, jer umeju da istraju, umeju da se organizuju i snađu u realnim okolnostima.

Za to vreme velike poslove na velikim infrastrukturnim projektima, koje finansirate iz zaduženja, dobijaju firme koje su bliske vlasti, firme koje zapravo ne bi bile sposobne da se na otvorenom tržištu takmiče. One znaju gde u koji džep treba koliko staviti i kako napraviti dil, one znaju kako se iznose pare iz zemlje, one znaju kako se sklanja keš, kako se ulazi u organizovani stečaj, a potom ostaju uskraćeni upravo oni koji rade u malim i srednjim preduzećima, koji neće dobiti svoj deo u tom lancu posla, koji je bio uspostavljen, i takvi ovde dobijaju poslove.

Čak je na lokalu uslovljavate one koji rade na infrastrukturnim projektima da moraju da ispune nekakvu obavezu, da zaposle nekog vašeg, da daju autobus da vozi „ćacije“ na skup itd. i gotovo nemoguće da funkcionišu u realnim okolnostima.

Šta smo dobili za sve ovo vreme? Godine 2005. godine po CS podacima u istraživanjima je bilo 30 šampiona među malim i srednjim preduzećima, onih koji su sposobni da izvoze u značajnom obimu.

Godine 2019. godine petnaest godina kasnije bilo ih je 242. Toliko je uspeo da naraste vrh ovog sektora oni najuspešniji za petnaest godina. To vam dođe u proseku petnaestak godišnje. Vi biste verovatno rekli u vašim medijima - pogledajte to raste i napreduj. Petnaest firmi je uspelo u jednoj godini, to je katastrofalan rezultat, s obzirom na to koliko školovanih i talentovanih kadrova ima među domaćim preduzetnicima.

Sada možemo da kažemo da ima 2.682 firme koje makar povremeno izvoze, a među njima je prepoznato 382 potencijalna šampiona. Dakle, da se razumemo oni su tu, nisu otišli nigde, nisu izneli pare, izdržali su i loše uslove i dalje su sposobni i spremni da rade kvalitetno.

Ja vas pitam - gde su pare za podršku malim i srednjim preduzećima? Da li mislite da će se potpisivanjem ovog sporazuma razrešiti problemi? Da ćemo mi odjednom dobiti ekspanziju ovih šampiona? Ako ne budete stvorili uslove da to funkcioniše, nećemo.

Šta treba uraditi? Para ima, samo ne treba da ih dajete na ove neodržive investicije. Pa neka ste i uzeli zajam, ali onda da znamo da je on uložen u ljude koji će ostati ovde, ovde plaćati porez, ovde školovati svoju decu neka to bude u Srbiji neka na tome Srbija napreduje i raste.

Na koji način možete to da uradite? Trenutno funkcioniše Razvojni fond vrlo jalovo, to ne donosi nikakav poseban kvalitet. Naš predlog je da se donese zakon i da se uredi rad razvojne banke. Imali smo Razvojnu banku Vojvodine, sada imamo nekakav Razvojni fond, ne vidi se, nije transparentno šta on radi. Gde taj novac odlazi? I koliki je taj novac iz kojeg bi trebalo nešto da se razvija?

Imate nekoliko sporazuma u ovom bloku gde se pojavljuje KFV, to je Nemačka razvojna banka, ona daje novac da se ovde realizuje neki projekat. Nemačka razvojna banka će od ovoga ostvariti i dobit i odneće te pare u Nemačku i nemački građani će imati koristi od toga što je ovde investiran nekakav njihov novac.

Što to nije mogla da radi neka domaća banka? Zašto nismo izdvojili sredstva da neka domaća preduzeća mogu da rade na takav način?

Evo šta je realnost. Umesto što se finansiraju gluposti, kao što je EKSPO, te su pare mogle da se iskoriste kao osnivački kapital za osnivanje Razvojne banke Srbije. Našoj zemlji i njenoj privredi, posebno malim i srednjim preduzećima u domaćem vlasništvu, koja su izvozno orijentisana i to ne samo onima koja su povezana sa poljoprivredom i prehrambenom industrijom, nego svim onim koji i u ovi uslovima izvoze, a ima ih, dakle, svima njima treba domaća razvojna banka.

Srbija mora da donese poseban zakon o razvojnoj banci da bi se izbegli problemi i nerazumevanja koja su se u prošlosti javljala sa Razvojnom bankom Vojvodine ili još uvek sa Republički fondom za razvoj.

Naime, postojeći Zakon o bankama u Republici Srbiji ne prepoznaje razvojne banke kao posebnu vrstu bankarskog poslovanja, nego se isključivo bavi komercijalnim bankarstvom. To bankarstvo je, kao što znamo, osim Poštanske štedionice kompletno prepušteno strancima, što je jedna kratkovida glupost.

Fond za razvoj ne može da zameni ulogu razvojne banke, jer budžetski fondovi imaju brojna ograničenja i uvek trpe prevelik politički pritisak, ali deo kapitala Fonda za razvoj može da se iskoristi kao osnivački kapital Razvojne banke Srbije.

Srbija centar je u svom programu prepoznala potrebu za osnivanjem srpske razvojne banke. Nismo izmišljali toplu vodu, ako tako nešto funkcioniše u Nemačkoj, hajde da nešto učinimo da to i kod nas počne da radi i da krenemo da kreditiramo svoju privredu, a ne da razvijamo tuđe ekonomije.

Znate, kada krenete malo na put po Srbiji i porazgovarate sa ljudima koji se bave preduzetništvom, otkrijete da talenti čuče u nekim krajevima, u nekim selima pored malih gradova, gde ni najmanje ne biste očekivali da tako nešto postoji. Mlad čovek koji čak uvozi metalnu galanteriju iz Italije da bi pravio nekakve proizvode koristi digitalne tehnologije. Tačno zna šta hoće da uradi sa svojim proizvodima, ali može da mrdne samo onoliko koliko ima pristup nekakvim sredstvima, koliko mu je dozvoljeno da se razmakne na ovom tržištu. Neće da ide preko toga.

Dva brata drže firmu u metalskoj industriji na jugozapadu Srbije. Uz ova dva brata, ako kažem i grad prepoznaće se ko je, a to mi nije cilj. Pitam ih - zašto ne uzimate kredite, zašto ne probate da razvijete biznis uzimajući kredit? Kaže – negde i možemo da dobijemo kredit, uslovi su očajni, ali uopšte ne želim da ulazim u tu vrstu rizika, jer onda ne znam šta mogu da obećam mojim radnicima. Oni vode računa o tome u kakvim uslovima žive njihovi radnici. To su ljudi koji znaju za svakog radnika koju slavu slavi, kada je rođendan detetu, šta nedostaje u lokalnoj zajednici.

Takvog preduzetnika vi želite, mi želimo u ovakvoj zemlji. Oni treba da rastu i da se razvijaju, a vama stalno prodaju priču o tome da je „Milenijum tim“ super firma. Vi nemate ništa od toga.

Jednog malog preduzetnika koji radi za „Milenijum tim“ na nekoj zgradi, recimo keramičara, zidara, nije važno, uslovljavaju da mora da kupi dva stana u Beogradu na vodi da bi dobio taj posao i da bi ga radio. Ne zna šta će sa njima. Kaže – hvala Bogu, trenutno su cene za iznajmljivanje dobre pa mogu nešto da zaradim.

Sačekajte, možda nešto i naučite iz ovoga.

Kada pitate te preduzetnike – šta vama nedostaje? Ključna stvar je nedostatak likvidnih sredstava. Novac banaka je skup. Njima je potrebna podrška da bi njihov biznis mogao da raste. Malopre sam vam rekao iz ovih podataka, imaju strahovit potencijal za tehnološku modernizaciju, za napredak. Mi to držimo neiskorišćeno, a zato nam rastu firme koje grade zgrade, ajde da tako kažem. Ništa posebno, ništa specijalno. Zatvoriće se jedan ciklus u kome smo mogli toliko da gradimo i onda nećete od toga imati ništa.

Mi nismo uspeli za sve ove godine da stvorimo neko jako preduzetničko jezgro koje će doneti tehnološku modernizaciju u Srbiju. Znate, mi nemamo more, nemamo turizam da svako domaćinstvo može od jednog ili dva apartmana da preživi godinu. Nama je potrebno da razvijamo privredu koja će ovo držati.

Kada sam u raspravi o budžetu govorio o tome da to nije razvoj, to je rast, uvredio se ministar, mnogi od vas su odmah kupili taj fazon, ali ovo što se ovde radi u ovoj zemlji, u privredi nije razvoj, to je u najbolju ruku ekonomski rast, a s obzirom kako naduvavate statistiku, verovatno nije ni to.

Malim preduzetnicima je potrebno da im makar date poreski kredit, pa recite – ako su ostvarili neku dobit i pola dobiti vratili u investiciju u svoje preduzeće, oslobodite ih poreza na taj deo dobiti, naplatite im samo na onaj. Ništa ni od malih stvari nije urađeno tako da im date podsticaj. Da ne govorim o tome koliko dobijaju bonusa, beneficija strane firme koje zapošljavaju neke radnike. Uzmu neki prostor, vi im platite sve plate, oni kad to završe samo se pokupe i odu. Ovi neće da odu nigde, tu su, tu žive, što oni ne mogu da dobiju takvu mogućnost, i ne kroz program Nacionalne službe za zapošljavanje, mislim da to ne moram da objašnjavam, to je sve neefikasno i nefunkcionalno. To može da se uradi na mnogo bolji način.

Da sumiram, ako ne budemo uradili nešto ozbiljno u reformi politike prema malim i srednjim preduzećima, ovaj sporazum sa Evropskom unijom će ostati slovo na papiru, biće nekoliko firmi koje će moći da iskoriste pristup tržištu, da dobiju neke savete, da im se otvori mogućnost za umrežavanje. Nije da nisu umeli to da urade i do sada, ali hajde da kažemo imaće neki efekat do te mere. Pokušavam stvarno da budem realan, ali mi nećemo dobiti modernu privredu koja omogućava razvoj, privredu u kojoj će i nove generacije moći nešto da nauče, da konačno imamo jedan sloj preduzetnika koji su održivi, a jaki. Toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milenko Jovanov.
Izvolite.