Hvala vam, predsedavajuća.
Poštovane kolege, predložili smo amandman na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije.

Izvinjavam se, ovo nije taj amandman. Malo kasnije je vaš.
Ovo je amandman koji su predložili poslanici Stranke slobode i pravde, ne vi, ali možete po ovom amandmanu, imate još malo vremena od grupe, ako želite, ili želite po svom amandmanu?

Isto smo na član 2. podneli amandman.

Onda kasnije kada dođe vaš amandman.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici stranke SRCE.
Da li se neko javlja za reč?
Izvinite, ali pre toga ministar Bratislav Gašić.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Želeo sam da saslušam svu trojicu predlagača amandmana. Ovo je aktuelni Zakon o Vojsci. Jako mi se sviđa kada dobijete dodatnu pamet. Zašto ga niste promenili 2006. godine? Zašto ga niste promenili 2007. godine, jer u tom zakonu vi ste upravo stavili, vi generale i vi kapetane bojnog broda ste bili moji saradnici, pa se nikada niste setili da to izmenite, a danas ne razmišljate o jednoj drugoj dimenziji.
Osnova današnjeg zakona i promene Zakona o Vojsci nisu vaše političke priče, već da vojnici po ugovoru koje imamo od 2006. godine ne moraju svake tri godine da produžavaju svoje ugovore, do svoje 43 godine, i da tada odu na ulicu, već da sada posle prvog ugovora o radu, ako zadovoljavaju sve ono što od njih Vojska traži, mogu da pređu na ugovor za stalno u Vojsci Srbije i da do svoje 53 godine zasnuju stalni radni odnos.
To je suština današnjih promena zakona. Ne jeftini politički poeni, već da 10.000 porodica dobije budućnost. Pa ste onda rekli - do koliko godina? Zašto produžavate do 35? Zato što u ovom trenutku 10.000 porodica radi i živi i prosek im je 34 godine starosti. Mi moramo da mislimo i na te ljude koji su sada u aktivnom sastavu Vojske Srbije po ugovoru i primljeni su sa osam razreda škole i o njima moramo da mislimo, jer ste tada u zakon stavili osam razreda škole. To je vaša odredba. Mi ništa drugo nismo ni menjali u ovome sem da posle prvog ugovora imaju pravo da zasnuju stalni radni odnos u Vojsci Srbije i da budu do 53 godine života, da mogu da podignu kredit, da mogu da kupe stan, da mogu svoje porodice da pomognu mnogo bolje i više, nego što su do sada mogli, da mogu da pređu i razne bezbednosne provere i sve ostalo.
Zamena teza od ove liste koja ima manje glasova nego što ima nevažećih listića, od nekom sada davanju, ne napisali ste u prvom članu da načelniku Generalštaba komanduju nadređeni. A ko su, bre, njenu nadređeni? I ubih se objašnjavajući po raznim odborima svima koji znate to, ali vam je onako bogougodno da pričate o tome. Nikakve veze nema. Ko su nadređeni načelniku Generalštaba? Samo je to definisano ovde, a u skladu sa Ustavom Republike Srbije i ničim drugim. Ono što ste mu dali, pa sam vam pokazivao kada Boris Tadić u listu „Blic“ kaže – ja komandujem Vojskom. On komanduje Vojskom na osnovu Ustava i svega onoga što ste vi 2007. godine usvojili. Znači, ništa tu promenjeno nije, pa niste pročitali član 2. gde se nabrajaju sve starešine Vojske Srbije koje dotle i kako komanduju, ali to niste pročitali, jer vam je ovo bilo – aha, super, evo sada ćemo mi da napadnemo sa tim.
Suština promene ovog zakona jeste samo u jednom, a to je da 10.000 porodica dobije budućnost i ja sam iskreno zahvalan i njima na strpljenju i svim starešinama koje su radile na pravljenju ovih promena u zakonu i da sam na vašem mestu glasao bih za ovaj zakon ali, naravno, šta vredi? Pričao sam milion puta, nećete da shvatite, šta vredi. Hvala vam.

Hvala vama.
Reč ima Petar Bošković, po amandmanu.
Izvolite.

Hvala.
Da građanima Srbije bude kristalno jasno. Ovde se radi o dve ključne reči koje su apsolutno nepotrebne. Prva ključna reč je „predsednik Republike“. Znači, nema potrebe da se ta reč dodaje. Mi kažemo i predlažemo da načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom i aktima komande. Vrlo prosto i jednostavno.
Hajde da sklonimo sa strane predsednika Republike, bez obzira ko je i kakav je bio. Hoću da objasnim jedan detalj vezan za odgovornost u Vojsci, a koji je vrlo problematičan. Probaću slikovito. To je kao kada deca igraju zuce, pa ih ima jedno desetak, pa onda udare ovog po dlanu i odmah viču – nisam. Ovo je taj problem što načelnik Generalštaba hoće sa predsednikom države da se igra zuce i da viče da nije on odgovoran za sve ono što je uradio. Gospodo, u tome je problem. Ne može načelnik Generalštaba da izbegne odgovornost tako što će reći – meni je vrhovni komandant, koga on voli da zove, tako naredio. Ne može, jer je onda on samo poštar u prenošenju akata predsednika države.
Druga ključna tačka, odnosno ključna reč je „lica“. Znači, mi ne želimo da „lica“ na komandnim dužnostima komanduju sastavima Vojske, nego da se vrati, da piše „starešina“, jer, gospodo, civilno lice u Vojsci je i Nenad Miloradović, zvani Baća…

Molim vas, završite misao.

Podsetiću, završavam, pomoćnik ministra za materijalne resurse koji je zbog svog komandovanja doveo do toga da na Pešteru pogine čovek. Hvala najlepše.

Hvala.
Reč ima ministar Bratislav Gašić.