Zahvaljujem se, uvažena potpredsednice Narodne skupštine.
Javio sam se sada na samom kraju ove diskusije u načelu da ponovim neke stvari koje sam već juče rekao, a i malo ću se nadovezati na ono što jeste bila diskusija danas, odnosno malopre, a tiče se i nekih stvari koje nisu deo i nisu predmet dnevnog reda, ali mislim da su značajne i jako je opasno da o tim temama govorimo kako bismo ubirali određene političke poene.
Ono što na samom početku hoću da ponovim jeste da kada je u pitanju zakon o oružju i municiji da ne plašimo građanke i građane, pogotovo ne one ljude koji imaju dozvole, da je ovo neko razoružavanje Srbije, da je ideja da se to radi po nekoj agendi Evrope, Evropske unije, ne znam ni ja koga. Juče sam podsetio na tragediju koju smo imali pre tri godine i kao uzrok, odnosno tačku od kada je zapravo krenulo o svemu ovome da se razmišlja, moratorijumu koji je usledio i danas mi imamo jedne izmene i dopune zakona koje su pred nama, a tiču se zakona o oružju i municiji kao posledicu toga.
Takođe, uporno se pravi zamena teza da ono oružje koje nije registrovano i ona lica koja poseduju takvo oružje i koja nose takvo oružje da nisu obuhvaćena ovim zakonom. Ona i ne mogu da budu obuhvaćena ovim zakonom, ali zato jesu zakonom takođe koji se nalazi pred nama, odnosno izmenama i dopunama tog zakona, to jeste Krivični zakon i on takođe predviđa upravo da se povećavaju kazne za one koji nelegalno poseduju oružje. To je do sada bilo od šest meseci, čini mi se, do pet godina. Sada se to povećava ovim predlogom od jedne do osam godina i novčanom kaznom, a za nošenje se povećava na od pet do 15 godina.
18/3 MV/VZ
Čuli smo različita tumačenja i to mogu da razumem, da imamo različit pogled s pravne strane, ja nisam pravnik, na ove odredbe, ali u svakom slučaju mislim da svi možemo da se složimo da kada je u pitanju nelegalno oružje treba da podržimo što restriktivnije mere i da na taj način odvraćamo svakog pojedinca koji bi se upustio u tako nešto da kod sebe ima nelegalno oružje, jer svesni smo, nadam se, svi ovde da jedno takvo lice s tim oružjem pitanje je trenutka u kom on može da počini neko krivično delo, da ne govorim o onom najtežem krivičnom delu kao što je ubistvo. Zato mislim da ne treba da imamo ovde uopšte neke nedoumice da li ovako nešto treba da podržimo.
Takođe, još jednu stvar želim da nagovestim, tj. da skrenem pažnju. Pojavilo se na društvenim mrežama, pa mi je sugerisano da će ovim zakonom o oružju i municiji sada privatne firme za obezbeđivanje moći da nabavljaju automatsko oružje i da će sada to značiti da će 30.000 ljudi koji rade u tim firmama moći nesmetano i neometano da šetaju ulicama Srbije sa automatskim oružjem.
19/1 MZ/IR 13.00–13.10
Zarad javnosti, želim da samo pročitam vrlo precizan član 11. stav 1. Zakona o oružju i municiji, a koji se upravo tiče toga i očigledno je doveo do zabune, verujem ne namerne, da nema loše namere u toj zabuni, već prosto moguće da je nekome to tako zazvučalo. U tom članu, članu 11. stoji da ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove može pravnim licima, u skladu sa delatnošću kojom se bave, a radi zaštite, znači isključivo zaštite, kritične infrastrukture i objekata od posebnog značaja za odbranu Republike Srbije ili ispitivanje oružja i municija, kao i proizvođačima naoružanja i vojne opreme odobriti nabavljanje automatskog dugog oružja iz kategorije A2. To znači – neće značiti da će firme za obezbeđivanje moći nesmetano, koje obezbeđuju sportske priredbe ili bilo šta drugo, ovde se radi o kritičnoj infrastrukturi, kao što su gasovodi, odnosno one infrastrukture, da kažem, koja je od nacionalnog značaja i koja ima odbrambeni značaj za Republiku Srbiju. To sam samo želeo da odgonetnem.
Ono što je bila takođe tema i od koje smo otišli, imam još dva minuta ili…
(Predsedavajuća: Niste. Imate još dva i po minuta.)
Jeste tema koja mislim da je veoma značajna i važna, jedan kolega je ovde pokrenuo i mislim da je o njoj potrebno da razgovaramo, a to jeste populaciona politika i natalitet. Ja se apsolutno slažem, izvinite što sad i ja odlazim od teme, a mislim da je veoma važno da tome pristupimo ozbiljno, ne da to politizujemo i ne da to koristimo kako bismo ubirali određene političke poene. Populaciona politika je krenula, kad pričamo o novčanim sredstvima i pomoći porodici za prvo, drugo, treće i četvrto dete, od 2016. godine. Tada je, podsetiću vas, ministarka bez portfelja zadužena za populacionu politiku bila uvažena a spominjana ovde u plenumu profesorka Slavica Đukić Dejanović i tada se krenulo sa tim merama. I nemojmo da mislimo da te mere nemaju pozitivan efekat za mlade porodice koje žele da zasnuju porodicu, i te kako im te mere znače.
Od 2016. godine do danas, za ovih 10 godina, u smislu novčanih davanja, ta sredstva su se samo povećavala i ona i te kako imaju značaj. Da li mogu da se složim da to samo isključivo nije dovoljno? Pa da. Zato što, svesni smo, i ajmo da pričamo onda potpuno otvoreno, ekonomske razvijene zemlje, zemlje Evropske unije i te kako imaju negativan ekonomski priraštaj. I da je stvar u novcu, isključivo i samo u novcu, onda verovatno u zemljama kao što je u Africi ne bi bio i te kako pozitivan prirodan priraštaj.
Dok ovo pričam, mislim da imam malo prava da pričam o ovome, da biste me razumeli, ovo ne ističem kao neku prednost, ali prosto govorim da sam čovek koji je otac troje dece i mislim da mogu da govorim o tome sa nekim pravom. Potrebno je da porodicu i te kako osnažimo, da je vratimo tamo gde ona pripada svakom društvu, kao po definiciji, ono što ona jeste – osnovni stub svakog društva, a za to je potrebno, slažem se, i da osnažimo i ulogu žene, i njena prava i njen položaj u celokupnom društvu, ali i da vratimo pre svega porodicu tamo gde pripada. To da bismo uradili potrebno je vreme i potrebno je da svako od nas, svojim pristupom, svojim zalaganjem i svojim delovanjem, ukaže na taj značaj i da pre svega iskazujemo poštovanje, a ne da imamo sve više razvoda, da imamo, sad će me neko napasti – bolje kvalitetan razvod nego…, pošto je i to sada narativ. Jedna je stvar toga.
Druga je stvar onoga što se pušta kao narativ i nešto što treba da postane sada opšteprihvaćeno. Ajmo da snažimo porodicu, ajmo da je jačamo svi zajedno jer, da, matematika je egzaktna nauka i ona nam pokazuje ono što nas čeka za 100, 200 ili 300 godina, a onda ćemo doći u situaciju da ono o čemu sam juče pričao, i završavam, pošto znam da sam potrošio vreme i hvala vam, da ove razlike koje postoje među nama neće biti
19/2 MZ/IR
tako važne, jer plašim se da možemo da dođemo u situaciju da naša pokolenja se bore u svojoj zemlji za neka prava koja su im danas 2026. godine po osnovi pripadala, jer možemo doći, plašim se, u jedan mnogo nezavidan položaj kao narod i kao nacija. Nadam se da smo se razumeli i mislim da ova tema zaslužuje da imamo jedinstven stav o njoj, kao što je tema o Kosovu i Metohiji i kao što je tema o Republici Srpskoj, mislim da tu moramo svi zajedno da imamo isti cilj i da onda se strateški ka tome svi zajedno i usmerimo.
Vama hvala potpredsednice i toliko od mene.
