A, vi, gospođo Pavkov, čekam vas da odemo zajedno na Savski nasip da mi objasnite po kom to zakonu Goran Puzović, direktor „Vodoprivrede“ gradi vikendicu tamo gde ne smeš ašov da zabodeš.

Pre svega, reč ima Bratislav Gašić. Pre svih, izvinite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Koliko se sećam, a mislim da se dobro sećam, pa vi ste zastupali interese tih koji guraju cevi u naše reke, kako rekoste. A, kad niste mogli da naplatite dobru nadoknadu za to vi ste okrenuli odjednom da se brinete za te naše reke. Rakita, itd., gde ste išli gore. Ja sam gledao taj dokument sa vašim potpisom.
Druga stvar, ne treba vama ministar Selaković tu, ja ću da vam odgovorim oko Generalštaba. Zgrada Generalštaba se ne ruši.
(Aleksandar Jovanović: Ja sam pitao gospodina Selakovića.)
Ja sam ćutao dok ste vi pričali.
(Aleksandar Jovanović: Ja sam pitao resornog ministra za kulturu, a ne vas.)
Pa, ja sam ministar vojni u čijem je posedu, ne mom ličnom, nego vojnom, i zgrada o kojoj vi pričate, koja je posle urušavanja, posle NATO agresije u stanju u kakvom je bila bila opasnost za sve građane koji prolaze tom ulicom, jer nije učinjeno ništa na sanaciji onoga što je srušeno NATO bombama. Pa smo onda 2014. godine uradili prvi deo, a ako ćemo radi istine i radi građana Srbije da znamo, to je sledeće. Da posle NATO bombardovanja i NATO agresije 2003. godine na čudan način taj tzv. Zavod za zaštitu spomenika je stavio, pod vašom vlašću, bivšeg režima, objekat koji je srušen. Šta ste zaštitili?
(Aleksandar Jovanović: Koju zaštitu?)
Spomenik srušen NATO bombama. Što ga niste zaštitili pre toga, nego ste ruševini stavili, upravo zato da bi vi mogli vašim tadašnjim tajkunima da date da mogu da grade nešto i da sačuvate to. Ili kome je već bilo namenjeno u to vreme Borisa Tadića i onih koji su vodili grad Beograd.
41/3 MT/VZ
Bez ikakvog zakonskog prava ste stavili zaštitu Zavoda za zaštitu spomeniku kulture. A, da znate, u odnosu na ono što je arhitekta tada nacrtao, Sutjesku i Neretvu, kako su ih zvali ranije, 99% nije ispoštovano to, jer nikad nije hteo da potpiše taj projekat, a svi se vi sada pozivate na njega, zaboga, kako je on želeo to da sačuva.
Drugo pitanje, a šta je sa Maršalatom, pa i on je bio pod starijom zaštitom, od 1978. godine, koji ste prodali Amerikancima za 14 miliona dolara? Što se tad niste bunili, zaboga, da se daje neko veliko bogatstvo građana Srbije, nego ste što pre pojurili, i svi vaši koalicioni partneri, i išli da se slikate gore na Dedinju pored Maršalata? A, šta je tad bilo?
(Aleksandar Jovanović: Ko je išao da slika? Meni pričaš?)
Ja se vama ne obraćam lično. Uopšte vas nisam spomenuo, ne znam gde se nalazite u tome.
(Aleksandar Jovanović: Meni se obraćaj. Ko je išao da se slika?)
Obraćam se…
(Odgovarate na moje pitanje, a nije postavljeno vama, nego resornom ministru.)
Pa, dobro…
(Aleksandar Jovanović: Ko je išao da se slika?)

Ministre, izvinite samo sekund.
Gospodine Jovanoviću…
(Aleksandar Jovanović: Gospođo Brnabić, ajde da se ne pravimo blesavi. Ja nisam ništa pitao Batu Gašića. Nisam se…)
Gospodine Jovanoviću, neko se u ovoj sali pravi blesav, a neko je stvarno blesav. E sad, vi morate da kažete koji ste vi.
(Aleksandar Jovanović: Ja sam lud, nisam blesav.)
Vi ste ludi, a niste blesavi?
Jel realno da ste vi meni sad rekli – ja sam lud, nisam blesav.
(Aleksandar Jovanović: Ja sam lud, nisam blesav. Ja sam alkoholičar. Ja sam ustaša. Ja ne volim svoju zemlju. To sam sve ja, to…)
Dobro, ajte…
(Aleksandar Jovanović: Samo nastavite. Ajde, Bato, pokaži svoje veliko znanje iz oblasti…)
Ja ne znam zašto ste vi toliko nervozni. O čemu se radi? Šta je problem?
(Aleksandar Jovanović: Zato mi ne odgovara na pitanje resorni ministar?)
42/1 JJ/MP 17.55 – 18.05
Evo sada ću ja, ajte pustite, molim vas kao predsednica Narodne skupštine da vam objasnim neke pravila Narodne skupštine.
Dakle, poslednji četvrtak u mesecu su pitanja Vladi Republike Srbije, kabinetu, članovima Vlade. Vlada nalazi za shodno da odredi koji ministar je najpozvaniji na to da odgovora. Ako, želite direktno da uputite pitanja posebnom ministru, imate svaki utorak i svaki četvrtak od 10.00 do 11.00 sati.
(Aleksandar Jovanović: Ministar Selaković, njega nema, rekao da će da se vrati. Da li razumete to.)
Pa, ja ću zamoliti ministra Selakovića da vam se javi kada god bude mogao, vidim da vam je posebno stalo sa njim da razgovarate, a sada vas molim da pustite ostale članove Vlade da odgovaraju na pitanja koja ste postavili, ali nemojte da dobacujete.
(Aleksandar Jovanović: Ja ne želim da mi odgovara Bata.)
Vi ne želite da vam odgovara Bata, ali Vlada želi da vam odgovara Bata.
(Aleksandar Jovanović: Nije nadležan Bata.)
Ali Vlada želi da vam odgovara Bata, a vi postavite pitanja Vladi, a Vlada kaže ko će da odgovori. Dobro.
(Aleksandar Jovanović: Nije Bata nadležan za to, Selaković je nadležan za to. Gde Selaković? Nestao?)
To gospodine Jovanoviću kada vi budete predsednik Vlade, vi ćete da odlučujete o tome ko će iz Vlade da odgovara. Ja verujem da će to biti uskoro, pa ćete vi imati tu priliku i zaista mislim da čitava Srbija to sa nestrpljenjem očekuje da vidi kako vi kao predsednik Vlade delegirate. U ovom trenutku gospodin Macut je predsednik Vlade. On je rekao ko će da odgovori i pustite da odgovori.
Izvolite, gospodine Gašić.
Samo se prijavite još jednom.
Hvala vam.

Hvala gospođo predsednice Narodne skupštine.
Znači, da još jednom ponovim, stari Generalštab o kome je i ministar kulture malopre pričao se ne ruši i džabe dopisi i pozivi vojnicima da se nešto zaboga pobune protiv toga da ove dve zgrade koje su srušene u NATO agresiji, bude skinuta zaštita Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Što se tiče, ponovo ponavljam, nije vas bilo briga, sve vas koji ste najglasniji u ovoj sali bili u proteklih godinu dana, što ste bez da pitate Zavod za zaštitu spomenika kulture prodali Amerikancima Stari Maršalat, sistem veze koji smo u njemu imali, sedište specijalnih jedinica Vojske Srbije koje smo u njemu imali, dali ste ga za 14 miliona dolara, a to je u tom trenutku koštalo višestruko više para.
I još jedna stvar koju moramo da završimo, gde se na neki način slažem sa vama, jeste spomen-soba, koja je bila i koja je nužna da se napravi u tom kompleksu, a bila je planirana tim novim projektom koji je trebao da se sprovede.
I ako mene lično pitate, a u privredi sam 37 godina, to je strašna šteta koju ste naneli Republici Srbiji, vašim ponašanjem, blokadama svega živoga što se radi u Srbiji i što možete na uku i buku da zaustavite, e vi ste Republici Srbiji napravili ogromnu štetu time.
Ne znam da li sam bio dovoljno jasan oko toga. Mislim da bi Nikola sigurno bolje odgovorio od mene. Vratiće se on vama da odgovori. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima ministar rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović. Izvolite.
42/2 JJ/MP

Hvala predsedavajuća.
Pa, evo vi pričate i pominjete non-stop neke cevi u rekama i pričate o sramoti. Pa, evo verovatno imate kratko pamćenje, ali ću vas ja podsetiti i o sramoti, ali i ako ste izgubili pamćenje.
Naime, 18. maja 2016. godine u 11.41 sati poslali ste mejl Ministarstvu rudarstva i energetike gde šaljete dokumentaciju u vezi sa projektom male hidroelektrane „Temska“. Podsetiću vas i na imejl adresu, .
Radi se naime o zahtevu za dozvolu maloj hidroelektrani „Temska“ koja se nalazi u okviru Stare Planine zaštićenog područja, prirodnog dobra 140 kilovata, derivacionog tipa i traži se dozvola. Gospodin Aleksandar Jovanović Ćuta traži dozvolu za malu hidroelektranu na zaštićenom području Stare Planine, upravo pričamo o cevima u rekama. Obraća se zvanično i po nečijoj preporuci obraća se Ministarstvu rudarstva i energetike, tada zaduženoj osobi koja je, znači, ne lažu elektronski zapisi, ne lažu dokazi i možemo jedino na osnovu toga da pričamo o nekoj odgovornosti i o nekoj zainteresovanosti da nema cevi u rekama i da nema ili ima zaštićenih područja.
Tako da, mislim da je veoma sve jasno da kada nešto ne možete da dobijete, a niste nikada dobili dozvolu za taj projekat, da onda se okrenete, pričate, iznosite neistine, poredite neuporedivo i tako dalje.
Znajući da je Srbija zemlja koja od 2021. godine ima zabranu izgradnje malih hidroelektrana upravo u zaštićenim područjima, to nema ni Slovenija, nije imala tada sa kojom poredite Srbiju kada su u pitanju neke naknade, pa ne upoređujete uporedivo.
Tako da ja bih vas zaista zamolila da ne obmanjujete građane Srbije i da zaista kažete celu istinu, a ta je da iznosite pogrešne podatke, da uporno pričate o nekakvim rudarskim aktivnostima gde one ne postoje, o otvaranju rudnika gde oni ne postoje, izgradnji malih hidroelektrane, gde one ne postoje, osim možda onog momenta kada vi niste bili u stanju da dobijte takve dozvole, ali dokumenta sve pamte. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima Milica Đurđević Stamenkovski.

Zahvaljujem.
Bilo je dosta pitanja i verujem da je svrsishodnije da ostavim vreme kolegama, članovima Vlade da odgovore sadržajnije na ono što je njima upućeno, ali iz poštovanja i prema mrtvima i prema živima imam obavezu da reagujem na konstataciju da oni koji su prešli Albaniju i preživeli tu golgotu neviđenih razmera nemaju spomenik.
Naime, kroz Albansku golgotu prošli su oni koji se nalaze u takozvanoj Plavoj grobnici i koji počivaju na spomen-kosturnici na Vidu koji se prvi put sada sveobuhvatno velikom rekonstrukcijom obnavlja, za koju je na inicijativu našeg ministarstva Vlada Republike Srbije opredelila 112 miliona dinara.
Dakle, u pitanju je rekonstrukcija spomen-kosturnice koja je izgrađena krajem 30-ih godina prošlog veka i gde počivaju upravo oni koji su prošli kroz Albansku golgotu. U toku je izrada projekta za rekonstrukciju spomen-kosturnice i spomen obeležja na Kajmakčalanu i na Zejtinliku u Solunu gde se takođe nalaze upravo oni koji su posle golgote probili Solunski front, odnosno učestvovali u operaciji probijanja Solunskog fronta, zadivili tada čitav svet, bili brži od Francuske konjice zbog kojih je upotrebljena ona čuvena – bežite živi, vraćaju se mrtvi.
To nije busanje u patriotske grudi. Ja znam da to zvuči onako populistički. Ta priča o busanju u grudi je često plasirana od različitih pripadnika tzv. drugosrbijanskih struktura koji su tom kovanicom pokušali da devalviraju patriotizam kao pristup životu i kao pogled na svet. I kad god želite da kažete srpstvo
42/3 JJ/MP
se ne maže na hleb i ne sipa u traktor i nemojte se busati u grudi, vi to zapravo činite, ne kažem da je to bila sada vaša namera, ali govorim o toj matrici, da obezvredite ljubav prema otadžbini.
Nikada se više nije ulagalo u obnavljanje i izgradnju ratnih memorijala nego poslednjih godina i to je činjenica, pre toga su oni bili u korovima, zaparloženi sa pocepanim zastavama, samo nekako da im se zametnu tragovi, kao da smo se stideli sopstvene istorije. Kao da je trebalo da se posipamo pepelom i da kažemo – izvinite što smo probili Solunski front, izvinete što smo bili narod onih koji su odneli prvu pobedu, savezničku u Prvom svetskom ratu, oprostite nam zbog prvih oslobođenih gradova u Drugom svetskom ratu, izvinite što nismo da je nevidljivi 1999. godine.
43/1 JD/LjL 18.05 – 18.15
Došle su generacije i političke i nacionalne koje se ne stide svoje istorije i koje se ne stide da kažu da je taj Generalštab već srušen, a srušili su ga upravo ti koji su pod parolama zeleno-levih, lažnih ekologa, zasipali ovu zemlju kasetnim bombama, zabranjenim svim međunarodnim konvencijama i osiromašenim uranijumom, o čemu treba danas da se pozabavi struka i da sagleda razmere posledica bombardovanja zemlje. Lažni ekolozi, sa adresom u Berlinu, koji su se oglašavali ovde da se mešaju u naša unutrašnja pitanja i nikada nisu podržavali ovu vlast, podržavali su neke druge političke grupacije, jer su se, navodno, sekirali za našu životnu sredinu, vazduh, vodu, zemlju i zdravlje. Isti oni koji su insistirali da se bombardovanje produži 1999. godine, pa čak i da se krene u kopnenu invaziju.
O tim ekološkim teroristima ne bih dalje duljila, ali hoću da vam naglasim samo jednu stvar – Srbija danas obnavlja svoje spomenike. Ne zato što želi u istoriji da živi, ne zato što želi da se vrati u prošlost, već zato što se u prošlosti nalaze važne lekcije koje nam danas pokazuju putokaz, pred svim raskršćima, pred svim dilemama. I ko ih danas ne spozna, taj očigledno se istorijom nije mnogo bavio. Ali, reagujem na to kao ministar zadužen za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova, gde zajedno sa kolegama članovima Vlade u Odboru za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova razmatramo sva ova pitanja.
Prvi put ćemo sada, posle toliko decenija, izgraditi spomen obeležje gde će biti popisana imena svih poginulih i nestalih na prostoru današnje Republike Hrvatske. Nama je bilo potrebno više od 30 godina da kažemo da pamtimo ta imena i ta prezimena. Nama je bilo potrebno toliko vremena da uklešemo njihova imena u kamen kao svedočanstvo jedne epohe koja nažalost, kao što vidite, nije prošla, jer se ta zla kob nadvija nad Srbijom u različitim pravcima konstantno. Malo je bilo što su se obračunali sa živim Srbima, nego to pokušavaju da učine i sa mrtvima.
Naša obaveza je da čuvamo naš kulturni identitet, našu kulturu pamćenja, naše spomenike kulture, naše ratne memorijale. Srbija opredeljuje značajna sredstva u tom pravcu. Kao što rekoh, da, brojna su obeležja onima koji su prošli kroz albansku golgotu, neki su je i preživeli, a živima se spomenici ne dižu, ali ne treba smetnuti s uma da danas, posle mnogo vremena, Srbija sa ponosom i slavi i seća se i Lazareve bitke, ali i Paštrika, koji je takođe ove godine prvi put uvršten u kalendar državnih ceremonija. Ponosni na našu prošlost, crpeći lekcije za budućnost, vodimo računa o celom kulturnom prostoru srpskog naroda. To nije busanje u patriotske grudi, to je patriotizam u praksi. A opet, verujem da ste imali dobru nameru i ništa više od toga. Hvala.

Hvala vam.
Reč ima ministar Marko Đurić.