Hvala vam.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Pokret slobodnih građana, SDA – PDD.
Reč ima Ahmedin Škrijelj.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dakle, mi smo prinuđeni bili da podnesemo ovaj amandman zbog toga što predlagač zakona prilikom određivanja kruga korisnika nije dovoljno sagledao stvarne društvene potrebe i izostavio je kategorije građana čiji položaj zahteva posebnu pažnju. Dakle, mi predlažemo da se daju tri nova stava u zakonu. Tražimo da podršku dobiju lica koja ostvaruju pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, uključujući i korisnike iz sistema penzionog i invalidskog osiguranja kojima se isplaćuje razlika do iznosa uvećanog dodatka.

20/1 MT/VZ 13.15 – 13.25

Uz njih pravo bi imao jedan roditelj, usvojitelj ili staratelj koji sa tim licem živi ili im svakodnevno pruža pomoć i negu, a u posebno propisanim slučajevima i jedan član porodice koji tu brigu stvarno preuzima. Njihovi troškovi nege, lečenja, rehabilitacije, prevoza i svakodnevnog života nisu povremeni već stalni, pa je opravdano da budu obuhvaćeni zakonom koji treba da ublaži rast troškova života.

Istim amandmanom tražimo da se obuhvate još neke kategorije, a to su iznad svega porodice žrtava otmica u Severinu i Štrpcima, kao i žrtve napada bivše vojske Jugoslavije na selo Kukuroviće, od 18. februara 1993. godine, odnosno preživele napade, porodice ubijenih lica kojima je tokom 1993. godine uništena, spaljena, oštećena ili opljačkana imovina, kao i ona koja su bila prinuđena da usled tog nasilja od strane bivše vojske Jugoslavije napuste selo Kukuroviće, u opštini Priboj.

Posebno propisujemo da se pravo za ove žrtve i njihove porodica ostvaruje neposredno osnovu ovog zakona i da ova pomoć ne utiče na njihovo pravo na naknadu štete, reparaciju ili druga prava. Problem, odnosno država Srbija treba svim ovim kategorijama da ujedno prizna i status civilnih žrtava rata, ali to je pitanje nekog drugog zakona.

Hvala.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Zeleno-levi front – Ne davimo Beograd.
Reč ima Natalija Stojmenović.

U ovom amandmanu tražimo da ne postoji registar, pošto se ova vlast dosta hvali time da je razvila e-upravu. Mislim da nema potreba da se građani prijavljuju. Jer, kažemo da je svim građanima potreba pomoć, ako ne kažemo kojim je onda građanima potrebna pomoć.

Mislim da je svim građanima potrebna pomoć, ono što ne mislim je da ova pomoć zaista može da ublaži one troškove života na koje se građani najviše žale. To su sigurno cene hrane i troškovi stanovanja.

Više od 40% građana, u ovoj zemlji, se žali na troškove stanovanja, a onda mi ovde čujemo šefa najveće poslaničke grupe koji kaže da je problem da država bude stanodavac, da je problem da država pruža takvu vrstu pomoći. Znate, država pruža takvu vrstu pomoći i stanodavac je i u Beču, i u Berlinu, i u Kopenhagenu, i u Njujorku. Država je prepoznala da treba da pruža takvu pomoć, ali našoj državi je problem da ona bude stanodavac. Zašto joj je problem? Zato što upravo naša zemlja…

Kada ja kažem da naša zemlja treba da bude naša, onda se meni priča odakle sam. Kada ja kažem da u našoj zemlji treba da budu jeftiniji stanovi za mlade ljude, u ovoj zemlji, pristupačniji, onda je to problem, onda je problem da država bude stanodavac.

Ako je problem, drage koleginice i kolege, da država bude stanodavac, zašto onda i Aleksandar Vučić i gospođa Brnabić i Tomislav Nikolić žive u državnim stanovima?

Reč ima Milenko Jovanov.

Živeće te i vi u državnim stanovima kada budete bili neka vlast, pa službe koje su zadužene za vašu bezbednost procene da je tako nešto neophodno zarad vaše bezbednosti. Do tada nećete.

(Rastislav Dinić: Jel je ovo pretnja?)

E sad, što se države tiče, država je bila…

Šta je pretnja, kakva pretnja?

Ko se to dere o pretnji?

Ako je ovo bila pretnja, jedino ste meni pretili. Hvala.
20/2 MT/VZ

Uglavnom, država je bila i stanodavac i poslodavac i sve ostalo. Taj sistem je funkcionisao kako je funkcionisao do 1990. godine ili 1989. godine, a onda je blago modifikovan. Onda je rečeno da se sa tim raskida i da to ništa nije valjalo i da se ide u jednom drugom pravcu i sada živimo u tom drugom pravcu. Kada bude većina rekla da se vraća u taj pravac koji vi tražite to će da se desi.

(Dobrica Veselinović: Šta je vaš stav? Šta ti misliš, Milenko, jel treba?)

Ne treba.

Možete vi, gospodine Vesilinoviću, da ne dobacujete.

Pošto me je pitao šta mislim, da li država treba da bude stanodavac, poslodavac i sve ostalo, najveći jedini poslodavac, ne treba. Državna imovina, državna svojina pokazalo se ono što je svačije da je ničije.

Grad Kikinda, na primer, evo da vam dam primer, ima stanove u svojini grada. Faktički, to je u javnoj svojini, kako već sad ide formalno, nije ni važno. Da hoće da me poslušaju, a neće, to sve treba da se rasproda. Ko hoće da kupi da kupi, jer je to katastrofa jedna potpuna. Jer, niti može da se održava, niti se održava. Ogromne probleme grad ima zbog toga. Ogromne probleme imaju i ljudi koji… Jedni dođu, drugi odu, ostave dugove. Naprave dugove za struju, izađu napolje, mora grad da plaća milionske dugove za struju, itd. Ulaže se neprestano u te objekte, ni na šta to ne liči. I to da je pameti to bi trebalo da se proda.

(Dobrica Veselinović: Sve da se proda.)

Tako je. Ko hoće da kupi neka kupi, država kroz pakete socijalne pomoći da pomaže i to je to.

Ono što ne nabrajate, to su zemlje koje to niti rade, niti im pada na pamet da rade. A, to da ima tih levih i liberalnih i levo liberalnih gradonačelnika koji se takvim stvarima ponose, siguran sam da ima. Ovde na sreću našu ne, niti će, kada ste vi u pitanju, to da se desi. Možda ste imali priliku nekada, ali ta prilika je otišla, prohujalo sa vihorom, i neće više da se vrati.

Tako da, to da će država da gradi stanove, pa država da izdaje stanove, pa države da vodi računa o tome ko kako održava taj stan, pa kako to sve funkcioniše, itd., to je završeno i ta se priča ponoviti neće. I to je, na kraju krajeva, dobro, jer se pokazalo da je za državu to loše. Uvek čovek o sopstvenoj svojini bolje brine nego o tuđoj. U nju može da ulaže, njom može da raspolaže i sve ostalo, a ovo, da budu zakupci nečega što nije njihovo, a onda da u to ne ulažu, da mora da ulaže onaj ko je vlasnik, a to je opet država.

Tako da, kad pravite te proračune i kad imate te ideje izračunajte koliko bi to koštalo državu, lokalne samouprave i sve ostale, pa ćete videti zašto za to nema, šta se dobija.

(Dobrica Veselinović: Neki ljudi žive.)

Neki ljudi žive. To u zemljama zapada služi uglavnom za imigrantsku, odnosno migrantsku populaciju koja tamo živi. Vrlo, vrlo malo koristi autohtono stanovništvo.

Ali, ja nemam problem nikakav sa tim, meni je jasno da biste vi i to uradili, jer to što rade zeleni tamo vi biste radilo vamo. Srećom, kao što rekoh, ta politika neće da se sprovede. U Nemačkoj 80% ljudi nema stan. Generalno, ta svojina nad nekretninom u Srbiji je mnogo više izražena i ona potiče ne samo od toga što je neko doneo političku odluku, nego i nečega što je istorija, nečega što je tradicija, nečega što je imanje, a ne nemanje, nečega što je ostalo u tradiciji ovog naroda.

20/3 MT/VZ

Tako da, nemojte da rušite tu tradiciju tim vašim levičarskim budalaštinama. Em nećete uspeti, em samo nas zamajavate sve zajedno.

Hvala.