Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Aleksandra Jerkov

Aleksandra Jerkov

Demokratska stranka

Govori

Zahvaljujem potpredsedniče.

Najpre, kolegama koji nam preporučuju da čitamo knjige, da preporučim da čitaju pravopis, pa im ne bi padalo na pamet da predlažu amandmane kojim se zarezi stavljaju na mesta gde zapete u skladu sa pravopisom srpskog jezika ne bi smele da stoje. Da izrazim žaljenje što su se i pojedine koleginice, poput koleginice Rakonjac priključile ovom opštem lovu na veštice, bez dece, pa se sada onim poslanicima koji nemaju decu spočitava to što brinu o opštem interesu.

Dakle član 8. govori o karijernom razvoju učenika i evo u čemu je naš problem sa ovim članom. Problem je u tome, što mi smatramo da će celo karijerno usmeravanje učenika biti bazirano na laži od koje polazi ovaj zakon, a to je da je u Srbiji nezaposlenost velika zbog toga što nemamo dovoljno obrazovane radne snage, a ne zbog toga što nam je privreda uništena, nema novih radnih mesta, nema vladavine prava, dolaze samo oni koji dobijaju desetine hiljada evra po radnom mestu i tako dalje i što, sve što se ovoj deci obećava u obrazloženju zakona, u obrazloženju ministra i u obrazloženjima koja nam ovde daju poslanici danima, isto tako jeste laž.

Tri lažna obećanja, da će moći da nastave školovanje, da će moći da započnu sopstveni biznis i da će se zaposliti u firmama koje rade. To što toj deci bude govoreno na karijernom razvoju i na savetovanju koje će biti vođeno tim povodom, ne sme biti bazirano na ove tri laži.

Dakle, polazite od laži, da je zato velika nezaposlenost, što su nam ljudi glupavi, lenji, nesposobni, nestručni, neznalice itd. obećavate im laži i zbog toga i ovaj član zakona treba brisati.
Zahvaljujem potpredsedniče Arsiću.

Nije sramota biti radnik. Znate šta je sramota? Sramota je da šaljete dete u fabriku, lažno mu obećavajući da će dobiti posao, nakon što završi školovanje, plaćati ga za to 70% od minimalca, lažno obećavajući da će moći da nastavi školovanje, lažno ga ubeđujući da će moći da započne sopstveni biznis i još se izvinjavati roditeljima zbog toga što mi kažemo da postoje roditelji koji toliko bedno žive, da će im 10.000 dinara u kući i te kako značiti i da će ti roditelji uticati na decu u kombinaciji sa ovim lažima, koje im vi servirate, da upišu dualno obrazovanje i da zbog toga nema reči ni o kakvom slobodnom izboru dece da to sami urade sopstvenom voljom.

To je sramota i za to treba da se izvinite roditeljima, što obmanjujete i njih i decu, što ih ubeđujete već pet godina da nemaju posla zato što su glupi, neobrazovani, lenji, čekaju da im nešto padne sa neba, nestručni, da su zbog toga siromašni, da je bolji život uvek negde drugde, da Srbija vrvi od investicija, od napretka, samo njima i baš njihovoj porodici ne ide zato što nisu dovoljno dobri. To je sramota. Za to treba da im se izvinjavate, a Boga mi, treba da i odgovarate. Jer, koliko kog im se budete izvinjavali, verujte nećete im se moći dovoljno izviniti za to što ste im radili prethodnih pet godina.

Ni tim prosvetarima, kojih su vam puna usta, kojima ste smanjili plate, ni tim penzionerima kojima ste oteli penzije, ni jednom čoveku koji pošteno u ovoj

Srbiji radi, jer za pet godina živite samo vi, vaši članovi, vaši kumovi, prijatelji, braća i rođaci bolje, a svi drugi propadaju. Za to treba da se izvinite.
Zahvaljujem, potpredsedniče.

Dakle, član 34. govori o tome da učenik ima pravo na naknadu koja iznosi 70% minimalne cene rada.

Rekli smo već, kada pričate o Nemačkoj, na koju se toliko ugledate, u Nemačkoj nikom ne bi palo na pamet da tu decu plaća manje od minimalca. Ali, kada ste nam govorili o Nemačkoj propustili ste da nam kažete celu istinu. Propustili ste da nam kažete kako se na tu decu, koja idu na dualno obrazovanje u Nemačkoj gleda, da njih svi gledaju kao nekakve luzere, gubitnike koji nemaju dalje pravo na školovanje. Niste nam rekli da su to deca iz izuzetno socijalno ugroženih porodica, niste nam rekli koliki procenat te dece odustane od školovanja pre završetka školovanja i da je taj procenat nekoliko puta veći nego kod druge dece u Nemačkoj.

Niste nam rekli koliko kompanija odustaje od procesa dualnog obrazovanja, ali i sve da je drugačije u Nemačkoj, niste nam rekli da je čak i u Nemačkoj ima problema sa uslovima u kojima ta deca rade, a možete misliti kod nas, gde ima problema sa uslovima u kojim odrasli ljudi, radnici, koji vrlo dobro znaju šta su im prava rade.

Sve i da je drugačije u Nemačkoj, nama dualno obrazovanje ne treba. Ne treba nam, jer mi nemamo uslova za dualno obrazovanje, jer nama nedostaje drugi partner u dualnom obrazovanju. Jedan partner je država, koju kao imamo, a drugi partner je privreda, e, nama taj partner privredni nedostaje, a sama činjenica da će deca biti potplaćena, da neće imati ni jednu garanciju da se zaposle posle završetka, govori da to vama nije ni cilj.
Zahvaljujem.

Naredna dva člana 36. i 37. se bave kaznenim odredbama na osnovu kojih se vidi da vi nemate apsolutno nikakvu nameru da zaštitite decu od mogućih zloupotreba, da im omogućite da nastave školovanje i da vas zapravo za tu decu koju šaljete baš briga. Novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj škola ako raskid ugovora iz člana 26. ovog zakona ne obavesti ministarstvo u roku iz člana 26. stav 3. ovog zakona. Kažem – moš misliti, 50.000 dinara za školu koja to ne uradi.

Član 37. je još skandalozniji. Novčanom kaznom od 50.000 do 100.000 dinara kazniće se poslodavac ako ne ispunjava sve one stvari, ako ne vodi računa o dostojanstvu deteta koga tera da radi opasne poslove, ako prekine ugovor bez ikakvog obrazloženja 50.000 dinara, gospodine Šarčeviću, pa je ne znam, to je sramota. Na stranu što donosite ceo ovaj zakon da bi se tim poslodavcima omogućila neograničena količina ekstremno jeftine radne snage, što ne garantujete toj deci ni posao, što im onemogućavate da nastave školovanje sada sa 50.000 dinara. Kažnjavate škole i poslodavce ako ne budu vodili računa o njihovim interesima. Znam da se ljutite kada vam to kažemo, ali zaista treba da vas bude sramota što ste ovakav zakon doneli u Skupštinu. Kakvih 50.000 dinara za poslodavca? Pa, na šta to liči? Da li se vama čini da je pošteno da neko ko je zlostavljao dete, ugrožavao mu dostojanstvo, terao ga da radi na teškim poslovima, nije mu plaćao, čak ni tih 10.000 dinara, škola koja ne vodi računa o deci, da li se vama čini da je pošteno da ta škola bude kažnjena sa 50.000 dinara, a isto tako i poslodavac? Zaista stvarno nema smisla. Čak sam se ne trudite ni da prikrijete ovo što radite ovim zakonom.
Zahvaljujem.

Narodna poslanica, potpredsednice Arsić. Molim vas, ženskog sam roda, molim vas da mi se obraćate u rodu koji tome odgovara.

Pitanje upućujem na nekoliko adresa, a među njima su i premijerka Ana Brnabić, ministar finansija Dušan Vujović, ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, a sve u vezi sa jednim ozbiljnim finansijskim problemom koji je zadesio grad Novi Sad. O tome su juče izveštavali neki mediji. Radi se o tome da su protiv grada Novog Sada njegovi građani podneli više od 340 tužbi, zbog toga što je naš gradonačelnik, u svom zanosu da bude isti, verovatno, kao kolege iz Beograda, bez mere, plana, granice, u našem slučaju mimo zakona, počeo da raskopava, prekopava, asfaltira, betonira i ruši sve pred sobom.

Mala nevolja je nastala u tome što je nekim građanima napravio ulicu tamo gde se nalaze njihova dvorišta, a da prethodno nije sproveden postupak eksproprijacije. Sada ti građani, njih 340 najmanje za sada, tuže grad Novi Sad i potražuju odštetu, a sve u vrednosti od dve milijarde dinara, što je ozbiljan udarac na budžet bilo kog grada, pa i Novog Sada, koji je nekada važio za grad koji ima najveći budžet u odnosu na broj stanovnika. Takvih parnica za sada ima 340, kao što sam rekla. Potražuje se 1,4 milijarde dinara i još oko 30 hiljada evra. U više od 75 predmeta su već donete presude. Grad se na neke žalio, neke su već pravosnažne. U svakom slučaju, ako su neke donete, mi možemo pretpostaviti da će u svim slučajevima, pošto su svi isti, te presude biti donete u korist građana.

Moje pitanje svim ovima koje sam navela jeste – odakle grad Novi Sad misli da isplati te dve milijarde dinara svim tim građanima koji potražuju odštetu, zato što im je gradonačelnik iz nekog razloga asfaltirao dvorište, a da je pre toga suspendovan Zakon o eksproprijaciji kojim je trebalo te delove dvorišta kroz koje će proći ulica otkupiti od njih i dati nadoknadu, pa vi onda pravite ulicu, a ne po noći u nečijoj privatnoj imovini da pravite ulicu?

Ono što je možda najgore od svega jeste jedno bahato ponašanje gradonačelnika koji vređa te građane, ismeva ih i još kaže da je skandalozno što su tužili grad zato što im neko asfaltira ulicu. Jedino što je skandalozno u ovoj stvari je bahatost Miloša Vučevića, jer ne žale se građani što im neko asfaltira ulicu, nego se žale zbog toga što je neko napravio ulicu na njihovoj privatnoj imovini, mimo zakona, suprotno Zakonu o eksproprijaciji i bez ikakvog prava da tako nešto učini.

Pitanje Milošu Vučeviću je – koja će davanja gradska umanjiti i te pare nameniti da plati ovaj svoj propust? Pitanje Branku Ružiću i Dušanu Vujoviću jeste – da li smatraju i da li planiraju da Novom Sadu obezbede nekakvu dodatnu pomoć, s obzirom na to da je dve milijarde dinara izuzetno veliki iznos, a vama je, potpredsedniče Arsiću, možda i poznato da Novi Sad ima još nekoliko tužbi sa kojima se suočava, u vrednosti od šest milijardi dinara, iz vremena kada je Maja Gojković bila gradonačelnica Novog Sada, o čemu postoji pravosnažna presuda Vrhovnog kasacionog suda. Novom Sadu je već 400 miliona dinara skinuto sa računa po jednoj od tih tužbi u ukupnoj vrednosti od šest milijardi dinara. Vrhovni kasacioni sud je tom prilikom utvrdio, citiram – da je odgovornost oba ugovornika, odnosno Maje Gojković i Ilije Devića, za nastalu štetu jednaka i da su bez sumnje znali da ugovaraju nedozvoljenu stvar. Moje pitanje Ani Brnabić je – koliko će građane Novog Sada koštati bahatost i kriminal funkcionera SNS?
Poslanica, potpredsednice Arsić, zamolila bih vas.
Ako je svejedno, onda ću ja vama govoriti potpredsednice, pa se onda, verujem, nećete ljutiti.

Dakle, ovo je još jedan u nizu članova koji definiše ugovore koji se sklapaju u okviru profila u kojima se ostvaruje dualno obrazovanje, koji su prepuni obaveza za školu, za decu, za roditelje, za sve koji učestvuju u tom procesu obrazovanja, osim za poslodavce koji ovim Predlogom zakona dobijaju neograničenu količinu ekstremno jeftine radne snage.

Ono što upadljivo izostaje iz svih ovih ugovora i onih definisani članom 15. i članovima koji slede, jeste bilo kakva obaveza poslodavca prema učenicima koji pohađaju dualno obrazovanje.

Kada kažem bilo kakva obaveza mislim na, pre svega obavezu da nakon što učenik završi obrazovanje u toj firmi ostane zaposlen u toj firmi, što je ključna razlika između nemačkog modela, na koji se tako rado pozivate, i našeg modela, jer u nemačkom modelu, prvo nikom živom ne bi palo na pamet da tu decu plaća ispod minimalca, a drugo obaveza poslodavca je da ono dete koje je obučavao zaposli nakon završetka školovanja i jedino to je dualno obrazovanje. To se dete, dakle za vreme školovanja, obrazuje u firmi u kojoj će nastaviti da radi prema potrebama svog poslodavca.

Ako obrazujemo decu za određene poslodavce, kako vi nama ovde govorite, zašto nema obaveze tih poslednjih poslodavaca da zaposle tu decu ili im ta deca trebaju samo da rade dok se školuju, a kada prestanu da budu učenici, kada treba da postanu pravi radnici, onda poslodavci odjednom više nemaju potrebe za njima.
Zahvaljujem.

Dakle, član 20. je u pitanju, za koji mi smatramo da je jedan od najnemoralnijih članova u ovom zakonu. Zbog čega to smatramo? Zato što se iz onoga što piše u ovom članu vidi da je vas za decu koja upisuju dualno obrazovanje baš briga, da vas uopšte ne interesuje šta će s njima biti, da vas uopšte ne interesuje gde će oni nastaviti školovanje, da li će nastaviti školovanje, da li ćete ih upropastiti u godinama koje dolaze ili će oni ipak nešto uspeti da naprave od svog života. Zbog čega to govorimo? Zato što ovde u stavu drugom…

Ako može gospodin da ne zagovara ministra, veoma je važno ovo što govorimo, zato što je ovo član koji je dokaz za sve ono što mi tvrdimo od početka rasprave.

Dakle, kaže – ako je ugovor o dualnom obrazovanju raskinut iz razloga propisanih u članu 18. tačka 4) ovog zakona, a to je ona situacija o kojoj je govorila koleginica Videnović, kada škola kaže – draga deco, kod nas je došlo do izvesnih promena, vi se ovde više nećete školovati, u toj situaciji učenje kroz rad učenicima obezbeđuje škola kod drugog poslodavca sa kojim ima zaključen ugovor o dualnom obrazovanju.

Gospodine Arsiću, da li možete da zamolite ministra da konsultacije sa narodnim poslanicima obavlja u vreme kada ne traje zasedanje Narodne skupštine, zbog toga što je ovo izuzetno važno o čemu govorim?

Dakle, na osnovu čega predlagač smatra da će škola moći da nađe istu firmu, sa istim potrebama za dečiji rad, sa istim mašinama, sa istim obrazovnim profilima, u istom mestu, u istoj opštini i da će sva ta deca moći sada odjednom da se presele u neku novu kompaniju da rade?

Gospodine Šarčeviću, užasno je važno da ovo odgovorite, jer ako nemate odgovor na ovo pitanje, to znači da je vas za tu decu baš briga. Kako će škola da nađe novu firmu u kojoj će sva ta deca da rade?

Ako je neko dve godine učio da zavrće jedan šraf na jednoj mašini, ta firma sada saopštava deci, roditeljima i školi da oni više neće da učestvuju u programu dualnog obrazovanja, a vi ste im omogućili da to bez jednog jedinog razloga učine, kako će škola da nađe firmu u koju će svi učenici da pređu da rade, na istim mašinama, na istim obrazovnim profilima, u istoj opštini? Ne znam, da li vi misliste da decu terate da putuju satima do nove škole, odnosno do novog radnog mesta?

Tako da, to što tu firmu čak niste obavezali na to ni da završi proces školovanja dece, ni da nađe drugu firmu koja bi mogla biti partner, pokazuje da sve što radite, radite isključivo u korist lažnih investitora.
Sad mi se učinilo čak da ste rekli Aleksandar Jerkov, a ne samo narodni poslanik, ali dobro, bili bi u skladu sa tim što mi se obraćate u muškom rodu.

Dakle, ovo je sada serija članova koji se odnose na ugovore o učenju kroz rad. Iz prethodnih članova upadljivo nedostaje obaveza poslodavca da nakon završene obuke zaposle dete koje je kod njih bilo na, vi kažete školovanju, a mi kažemo na vrlo slabo plaćenom teškom fizičkom radu.

Ovo je sada serija članova o ugovorima koje potpisuju roditelj i preduzeće, ili dete, ukoliko je punoletno, i preduzeće u kom će to dete, vi kažete da uči, a mi kažemo da radi.

Ono što je sada problem je što ovaj ugovor mogu da raskinu oni koji su ga potpisali, a to su roditelji i preduzeće. Međutim, kod prethodnog ugovora koji se može raskinuti kada ili škola ili preduzeće nisu zadovoljni time kako se učenje kroz rad realizuje.

Ja sada vas pitam, gospodine Šarčeviću, šta se dešava u situaciji ukoliko su i škola i preduzeće izuzetno zadovoljni načinom na koji učenje kroz rad funkcioniše, a nisu zadovoljna deca ili nisu zadovoljni roditelji? Da li oni imaju načina da raskinu te ugovore, da njihovo dete ostane upisano i dalje u školu u koju je išlo, ukoliko škola ima samo potpisan ugovor sa jednim preduzećem? Šta je sa roditeljem koji raskine ugovor, da li njegovo dete mora da napusti tu školu, da li mora da traži drugu školu, da li mu se praksa koju je imao u ovoj prethodnoj školi priznaje? Kakav je status deteta čiji roditelji raskinu ovaj ugovor i da li će ispaštati zbog toga ako roditelji primete da ga poslodavac izrabljuje?
Zahvaljujem.

Naravno, opet ugovori u kojima poslodavci imaju sva prava, a učenici i roditelji nikakva. Najvažnije – nema obaveze poslodavca da nakon završetka školovanja zaposli učenika, čime se pokazuje da sve ono što govorimo prethodnih dana i u celoj ovoj raspravi jeste tačno.

Raskid ugovora od strane poslodavca, član 24. u kojim situacijama poslodavac raskida ugovor o učenju kroz rad, pa kaže – ako učenik izgubi status, učenik krši obavezu utvrđenu ugovorom o učenju kroz rad i zakonom, trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje.

Gospodine Šarčeviću, zašto ne može da raskine ugovor sa učenikom poslodavac ili sa roditeljem, zavisi sa kim je potpisao, u slučajevima u kojima samo ti obrazovni profila na kojima se učenik školuje više nisu aktuelni, za njima nema potrebe, uradio je reorganizaciju tako kako smo govorili tamo u članu 18. kada smo govorili pod kojim uslovima se raskida ugovor sa školom, nego vi ste predvideli da on sa celom školom raskida ugovore samo ako više nema potrebe za jednim obrazovnim profilom itd? Sve ovo nije ni bitno zbog toga što je član 18. postavljen tako da poslodavac u svakom momentu može da kaže – draga deco, dragi roditelji, izvinite, mi imamo neke organizacione promene koje nismo mogli planirati i vaše usluge ovde više nisu potrebne.

Vi čak ne predviđate mogućnost da on raskine sa nekim učenicima, a sa nekima ne, ako je prestao da se bavi tim stvarima za koje je, kažete neku decu obrazovao, mi kažemo koristio da mu budu besplatna radna snaga. Tako da vam nešto fali u ovom članu, ali nije ni važno, pošto je ceo zakon vrlo faličan.
Zahvaljujem, potpredsednice Arsić.

Dakle, član 29. govori o instruktorima koji će obučavati decu koja će se nalaziti u fabrikama. Između ostalog, kada se govori o nadležnostima instruktora, kaže se da instruktor u saradnji sa koordinatorom učenja kroz rad realizuje, vodi i nadzire učenje kroz rad kod poslodavca.

Gospodine Šarčeviću, za to ljudi završavaju nekakve fakultete, pa se četiri godine školuju da bi mogli da vode učenje, da organizuju učenje kroz rad itd. Znam da kod vas u stranci ti fakulteti traju znatno kraće. To poraniš jedno jutro, pa diplomiraš, doktoriraš, magistriraš, šta ti je već potreba u tom momentu.

Kada govorimo o modernim tendencijama u svetu obrazovanja, kada se pozivate na Strategiju o razvoju obrazovanja do 2020. godine za koju nama prebacujete, vi morate da znate da se trenutno veliki problemi nalaze u tome što čak i oni nastavnici u srednjim stručnim školama nisu imali dovoljno pedagoških predmeta, obuke iz pedagogije, iz neke pedagoške psihologije itd. da bi mogli da rade sa decom.

Vi sada hoćete nekom ko je, kako u sledećem članu vidimo, završio obuku od 40 sati, gospodine ministre, da poverite da uči decu bilo čemu. Ne znam, vi ste pedagog, vi ste radili u školi i prosto je neverovatno da vi nekome ko je završio obuku od 40 sati poveravate ovako važan posao, kao što je vođenje nastave, nadzor učenja kod poslodavca. Zaista se ljudi školuju godinama da bi mogli da obrazuju decu, a ne 40 sati, čak je i za vaše uslove malo previše.
Zahvaljujem.

Ovde se kaže da ti instruktori koji će obučavati našu decu imaju 40 sati obuke i to je otprilike sve što su ti ljudi naučili o pedagogiji, radu sa decom, metodici nastave, svemu što se drugi ljudi koji se bave drugim zanimanjima uče godinama na fakultetima koje pohađaju.

Veliki problem, trenutno u svim udruženjima koja se bave obrazovanjem u našoj zemlji, o čemu gospodin Rističević koji vas zagovara ne bi ništa znao, jeste to što čak i na onim profesorskim smerovima nastava metodike nije tretirana na pravi način.
Studenti, budući profesori ne dobijaju dovoljno nastave iz pedagoških predmeta, iz predmeta koji bi im pomogli da sutra rade sa decom, a nastavnici u srednjim stručnim školama gotovo uopšte nemaju takvih predmeta i zbog toga se vodi čitava jedna kampanja, EU daje pare za to, da se i oni nastavnici koji nisu na profesorskim fakultetima sada nekako obuče da rade sa decom, da se i njima uvedu pedagoški predmeti i da oni ne uđu u te učionice, ne uđu u rad sa decom, a da pri tom nisu pripremljeni na to kako se sa decom radi.
Šta sada vi ovim zakonom nudite? Vi nudite potpuno suprotno. Vi decu na obuku dajete nekome ko je prošao kurs od 40 sati. Dakle, taj je pet dana nedeljno odlazio na nekakav kurs i odjednom je naučio sve ono što su ljudi godinama studirali. Rekla sam vam, kod vas to studiranje malo brže ide, ali 40 sati čak i za vas je premalo.
Malo ste brzo čitali i nismo čuli ko je sve podneo amandman.

Dakle, član 7. govori da se struktura upisa učenika u srednje stručne škole po područjima rada za obrazovne profile utvrđuje u skladu sa potrebama privrede i mogućnostima daljeg školovanja budućih učenika.

Šta je naš problem sa ovim članom? Dakle, vi kada planirate da se nešto desi u obrazovanju, treba da planirate za neku budućnost, makar i najmanju od tri godine, koliko je potrebno toj deci koja sutra upišu dualno obrazovanje, da završe makar one trogodišnje profile na kojima će oni sutra trebati da rade.

Međutim, problem je u tome što vi ne tražite od tih firmi ne samo nikakve garancije da će oni tu decu zaposliti sutra kada oni završe školu, nego vi ne tražite garancije čak ni da će ti profili biti potrebni za naredne tri godine. Vi sada nama govorite kome danas fali metaloglodača, kome danas fali zavarivača a kome livaca, ali vi u ovom zakonu ni jednim jedinim slovom ne tražite garanciju od tih firmi da će njima ti obrazovni profili biti potrebni makar u najkraćoj nekoj budućnosti, pa evo tri godine koliko treba da ta prva deca koja budu upisala tu školu i taj obrazovni profil, završe školovanje. Zato nama smeta logika koja stoji iza ovog zakona, jer svaki član ovog zakona govori o tome da je vama isključivi interes da ta deca rade dok se školuju, a kada se školuju, kada završe školovanje, da taj poslodavac njih ne zaposli, nego mu eventualno dođu neka nova deca, rade isto tako za 70% minimalca i tako u krug.
Zahvaljujem potpredsedniče.

Najpre, kolegama koji nam preporučuju da čitamo knjige, da preporučim da čitaju pravopis, pa im ne bi padalo na pamet da predlažu amandmane kojim se zarezi stavljaju na mesta gde zapete u skladu sa pravopisom srpskog jezika ne bi smele da stoje. Da izrazim žaljenje što su se i pojedine koleginice, poput koleginice Rakonjac priključile ovom opštem lovu na veštice, bez dece, pa se sada onim poslanicima koji nemaju decu spočitava to što brinu o opštem interesu.

Dakle član 8. govori o karijernom razvoju učenika i evo u čemu je naš problem sa ovim članom. Problem je u tome, što mi smatramo da će celo karijerno usmeravanje učenika biti bazirano na laži od koje polazi ovaj zakon, a to je da je u Srbiji nezaposlenost velika zbog toga što nemamo dovoljno obrazovane radne snage, a ne zbog toga što nam je privreda uništena, nema novih radnih mesta, nema vladavine prava, dolaze samo oni koji dobijaju desetine hiljada evra po radnom mestu i tako dalje i što, sve što se ovoj deci obećava u obrazloženju zakona, u obrazloženju ministra i u obrazloženjima koja nam ovde daju poslanici danima, isto tako jeste laž.

Tri lažna obećanja, da će moći da nastave školovanje, da će moći da započnu sopstveni biznis i da će se zaposliti u firmama koje rade. To što toj deci bude govoreno na karijernom razvoju i na savetovanju koje će biti vođeno tim povodom, ne sme biti bazirano na ove tri laži.

Dakle, polazite od laži, da je zato velika nezaposlenost, što su nam ljudi glupavi, lenji, nesposobni, nestručni, neznalice itd. obećavate im laži i zbog toga i ovaj član zakona treba brisati.