Amandman na član 42. se odnosi na prvu akreditaciju koju, Predlogom ovog zakona, vrši Nacionalna agencija. Nacionalna agencija vrši prvu akreditaciju privrednom društvu s ograničenom odgovornošću, ili udruženju, član 41, koji kaže – osnovano kao društvo s ograničenom odgovornošću i udruženja osnovana po Zakonu o udruženjima.
Svedoci smo kakvih sve udruženja ima i na koji način ona funkcionišu, po kakvim ulogama, pa postoji bojazan od zloupotrebe davanja akreditacije nekom udruženju koje možda nema veze s ovom lokalnom samoupravom, samo se nalazi na njenoj teritoriji.
Akreditacija je nešto što daje garancije, što bi SRS, možda, dao nekim nevladinim patriotskim organizacijama, da rade na poboljšanju poslova iz oblasti regionalnog razvoja i pružanja podrške privrednim društvima, tako što će raditi možda na uništavanju političkih stranaka koje se zalažu za suprotno.
Dakle, principijelni stav da akreditaciju vrši Ministarstvo i da ima predviđene rokove po kojima će ministar nadležan za poslove regionalnog razvoja odlučivati da li će žalba biti usvojena ili ne govori samo u prilog tome da je to još jedna centralizacija, u kojoj će ministar moći da akredituje neke nevladine organizacije ili udruženja koja mogu da rade na štetu ove zemlje.

Moj amandman se odnosi na Nacionalnu agenciju koja vodi Jedinstveni registar akreditovanih oblasnih asocijacija, u daljem tekstu Registar.
Moram, po ko zna koji put, radi javnosti, da upoznam građane da se samo na izgled uvodi regionalna država i da ono što je u ovom predlogu zakona nazvano regionom nema pravni subjektivitet, niti je to bilo moguće učiniti zakonskim putem, jer član 172. Ustava govori da je formiranje regiona ili pokrajina moguće jedino postupkom koji podrazumeva i promenu Ustava.
Dakle, član 182. Ustava kaže da se nove autonomne pokrajine mogu osnivati, a već osnovane ukidati ili spajati po postupku predviđenom za promenu Ustava.
Promene Ustava nije bilo. Predlog za osnivanje novih ili za ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom. Referenduma nije bilo. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana, izražene na referendumu, u skladu sa zakonom. Dakle, referenduma nije bilo.
Sasvim je prirodno, ako smo predložili da ne treba da bude akreditacija oblasnih asocijacija ili nekih udruženja i društava, da predložimo da se i registar akreditovanih oblasnih asocijacija briše. Dakle, po prirodi stvari, blisko su povezani članovi 42. i 43, a povezanost između ova dva člana je i termin "briše se", jer je jedino to interes građana Srbije. Hvala.

Ja i moje kolege pokušavamo da amandmanima nađemo najbolje rešenje za ovaj zakon, time što tražimo u obrazloženju da se svi ovi članovi brišu, jer amandman se odnosi na podsticanje, tj. unapređenje svih razvojnih kapaciteta, tačka 11, na nivou regiona, na nivou oblasti i lokalnom nivou.
Ovde vidim konkretnu mogućnost za podsticanje i otvaranje još jedne institucije, možemo je nazvati agencija ili kancelarija za regionalnu strategiju.
Onda ćemo imati regionalnu strategiju, kancelariju za to, regionalni savet, regionalnu razvojnu agenciju, regionalnu oblasnu asocijaciju itd. Imaćemo nadležnosti koje se preklapaju, imaćemo još obaveze koje imaju svi.
Ne znam šta još možete izmisliti terminološki da biste otvorili još koje radno mesto, koji još podsticaj mogu da imaju lokalne sredine u kojima je ministrova stranka, predlagača ovog zakona, na vlasti.
Znamo da od IPA pomoći, koja je objedinjena u pet komponenti, ne možemo da koristimo svih pet, nego samo dve – pomoć tranziciji i izgradnja institucija i prekogranična saradnja. Hajde da izgubimo malo finansijsku zavisnost od Evrope i od IPA fondova i da krenemo samostalno, s raspoloživim novcem iz budžeta lokalnih samouprava, recimo, iz kredita, iz sredstava Nacionalnog investicionog plana, pa čak neka to bude i iz IPA fonda, da sami sprovodimo ključne nacionalne i lokalne prioritete utvrđene u dosadašnjim strategijama lokalnog razvoja.
Dakle, ne treba nam finansijska zavisnost da bismo mogli da radimo ono što je, po prirodi stvari, u 21. veku bilo, tačnije, što je bilo potrebno završiti do sada.

Gospođo Čomić, zamolio bih vas samo da iskoristite neke odredbe članova Poslovnika o radu Republičkog parlamenta, da se pozovete na član 27, da pročitate član 60. Ustava Srbije, koji kaže da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti, na bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmori itd.
Moram da vam skrenem pažnju, na svom ličnom primeru, da smo sada upravo na 48. amandmanu, da je moj amandman na 320. mestu. Dakle, još 272 amandmana moram da sačekam, puta dva minuta, a to je poprilično dugačko vreme. Zato vas molim da iskoristite odredbu člana 98. stava 4, koji kaže da predsednik Narodne skupštine prekida rad Narodne skupštine i u drugim slučajevima. Jer, ako mislite da u petak, u ovo kasno doba, imamo kvalitetnu raspravu o za vas ovako važnom zakonu, varate se. Morate prekinuti ovu sednicu, prvo, zbog prenosa, a drugo, zbog psihičke i fizičke sposobnosti narodnih poslanika da u ovoj raspravi učestvuju. Hvala.

Gospođo Čomić, naravno da vam ne bih oduzimao vreme, ionako je kasno, želim samo da vam skrenem pažnju kako tumačim neke odredbe člana 100 ...

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što bih krenuo s izlaganjem, moram na jednu opasku ministra da reagujem.
Rekao je da je u sve zakone koje je predložio Skupštini u prethodnom periodu i koji su usvojeni i izglasani u ovom parlamentu imao veliko poverenje.
Moram da to poverenje osporim, s obzirom na to da se tih 5% koje je pominjao ministar upravo odnosi na 5% mandata SRS-a i da ti mandati ni dan-danas nisu vraćeni, isključivo u Beogradu, a u celoj Srbiji je sudstvo radilo onako kako je uradilo. No, tu se radi o zaštiti prava političkih stranaka, a ne građana, jer kada se radi o zaštiti prava građana od strane DS-a, građani obično budu osporeni za svoja prava. Ta prava se najbolje vide kroz rad Republičkog parlamenta, u kome se 60 nesrodnih zakona mogu usvojiti za manje od pet, šest, sedam dana, ili u kojem možete da ministra za manje od dva minuta ubedite da je vaš amandman kvalitetan.
No, da stavimo sada zakon u prvi plan, da je nadležnost i policije i lokalne samouprave pomešana u jednoj novoj obrazovanoj grupi, ili posebnom odeljenju, ili sekretarijatu, ako je u pitanju grad, da će to opet da ide o trošku građana, koji će uz uplatnicu za komunalne potrebe, koju već dobijaju redovno, imati i stavku – troškovi komunalne policije.
Javna rasprava je trebalo da bude žustrija i bolja i ostavila je samo komentare stručnih timova, ako se mogu tako nazvati, koji su učestvovali, ili radnih grupa, u izradi ovog zakona, a informacija o javnoj raspravi je bila dostupna samo putem štampe, u kojoj su se mogle videti i čuti izjave pojedinaca koji nisu zadovoljni što njihovi predlozi nisu ušli u sastav ovog predloga. Tako ne možemo reći ni da je bilo kvalitetne javne rasprave.
Mi ne znamo još uvek šta policija kaže na ovog svog ''mlađeg brata'', koristim termin ministra, kakva su njima predvođena iskustva u ovoj oblasti.
Ono što smo dobili uz Predlog zakona, u obrazloženju, jesu iskustva zemalja koje su daleko razvijenije od Srbije, kao što je Nemačka, gde se predstavljaju iskustva dobrovoljnih policajaca koji rade ovaj posao, Italije ili Francuske, koje imaju svoju opštinsku policiju, Slovenije, koja ima opštinsko redarstvo i zakon o opštinskom redarstvu, i Velike Britanije, koja tradicionalno ima lokalnu policiju, tj. lokalnog šerifa.
Ono što nas brine jeste finansiranje i mogućnost realizacije ovih stvari, tačnije, formiranje posebne službe za komunalnu policiju. Ne brine me u tome da li će smanjenje zaposlenih u lokalnoj samoupravi nastati kao problem, zbog toga što će ti ljudi koji treba da dobiju otkaz, ili uzmu socijalni program ili otpremninu, moći da se zaposle kao komunalni inspektori, zato što finansijske mogućnosti diktiraju koliko će komunalnih inspektora biti, a ne želje Ministarstva za lokalnu samoupravu.
Ono što je, takođe, vredno napomenuti, jeste podela građana na prvi i na drugi red, u kome su građani drugog reda po opštinama uskraćeni za pravo komunalnog reda. Ovo pravo su dobili isključivo gradovi.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da su neke doskorašnje, bivše opštine dobile status grada, budite sigurni da one neće imati ni mogućnosti, ni snage, ni finansijskih sredstava da ovaj projekat odrade onako kako je zamišljeno, što znači da se brine samo o statusu grada i zaposlenima u lokalnim upravama u gradu, ali ne i u opštinama.
Moram da podsetim da su nadležnosti komunalne inspekcije, osvrnuću se na glavni grad, Beograd, isključivo predviđene Zakonom o komunalnim delatnostima i odlukama koje je donela Skupština grada, još 1998. godine, u kome član 2. kaže – opština, grad, odnosno grad Beograd, u daljem tekstu opština, u skladu s ovim zakonom uređuje, obezbeđuje uslove obavljanja komunalnih delatnosti i njihovog razvoja.
Da li je grad Beograd uspeo da obezbedi ova sredstva, pa da krenemo u realizaciju i usvajanje ovog zakona, ili tek treba da obezbedi?
Ako uzmemo i činjenicu da je u glavnom gradu već medijska pompa oko toga, da se mesecima pregovara da bi se izborilo za šta manje smanjenje transfera iz republičkog u gradski budžet i da je između pet i 5,5 milijardi dinara oštećen budžet grada Beograda, Beograd jasno stavlja do znanja da ne može da organizuje ovakvu novu službu.
Funkcioneri iz DS-a, ljuti zbog svega ovoga, svesni situacije, kažu, naravno, vladajuća većina u Skupštini grada Beograda, da decentralizacija funkcioniše tako što kada nekome ustupite nadležnost, date mu i novac da tu nadležnost sprovede.
Postavljamo otvoreno pitanje – ko je na temu decentralizacije skupljao političke poene, posebno u predizbornoj kampanji? Da li postoji neka vrsta nepoštovanja decentralizacije u odnosu opštine prema gradu, a ne grada prema republici? Da li je predlog tih članova, visokih funkcionera DS-a, da se smanji Vladina administracija, brojevi kabineta, savetnika, ili broj ministara, kako bi se obezbedila sredstva za realizaciju ovog zakona?
Nijedan od tih predloga nije naišao na pozitivnu reakciju kada je to predložila opozicija. Predlažem da to predloži vladajuća većina, možda dođe do neke pozitivne promene u tom delu.
Ako uzmemo u obzir da bi vladajuća garnitura u gradu Beogradu želela da dobije sve na gotovo od Republike i ako uzmemo u obzir da je ista politička stranka na vlasti u Republici i u gradu Beogradu, videćemo primer kako je gradska uprava izvršila decentralizaciju na svoje opštine, gradske opštine u gradu Beogradu. Ako uzmemo i tu činjenicu da je gradska uprava ovlastila neke opštine da one budu te koje će izdavati dokumenta građanima, posebno izvode iz matičnih knjiga rođenih, preminulih, državljanstva itd., a da za to nemaju nikakvu naknadu, jer isključivo građani plaćaju administrativno-republičku taksu, možemo zaključiti da se grad nije borio za decentralizaciju, posebno opština ili SO u svom gradu.
Zakon o komunalnim delatnostima kaže, u članu 6, koji ima podnaslov – obezbeđivanje uslova za obavljanje komunalnih delatnosti, da opština obezbeđuje organizovano i trajno obavljanje komunalnih delatnosti, a naročito materijalne, tehničke i druge uslove za izgradnju, održavanje, funkcionisanje komunalnih objekata i za obezbeđivanje tehničkog i tehnološkog jedinstva sistema.
Iz ovoga možemo videti da su opštine i gradovi ulagali u komunalnu infrastrukturu, ili komunalna preduzeća, decenijama, godinama, i da je dan-danas nedovoljan kapacitet nekih komunalnih preduzeća da ispoštuju osnovne norme opština ili gradova u kojima su formirana, da je tako naglo formiranje jedne institucije kao što je komunalni policajac, fizički, faktički, s nadležnostima Zakona iz 1998. godine, nemoguće i to nije ono što hoće da kaže ministar i poslanici vladajuće većine.
Ovaj zakon ima zadatak da ispoštuje normu, pa i sam ministar kaže – neka ide u gradu, videćemo kako će ići, pa ćemo onda preneti te nadležnosti i na opštine.
Ako uzmemo u obzir da je u novonastalim gradovima, koji su skoro dobili status grada, novac najbolnija tačka, postavljamo pitanje – kako će grad ili opština koja je dobila status grada da obezbedi tolika sredstva? Iz komunalne takse, ili iz naplate rente nekog posebnog dela, iz privatizacije komunalnog preduzeća, iz rentiranja komunalnog preduzeća, ili bilo kog drugog vida koji može da pomogne budžetu opštine, tj. novonastalog grada, da ovu policijsku komunalnu službu organizuje?
Ako uzmemo u obzir da su i institucije koje nemaju sredstva, po ovim predlozima zakona, u obavezi da održavaju objekte, da imaju novu opremu, da imaju novi vozni park, da imaju sve ono što ima policija, hoće li im država pomoći u nekom smislu reči, kao policija mlađem bratu, da se obuku u sistemu policajca, da izgledaju kao komunalni policajci, s obzirom na to da tu odluku donosi skupština grada?
Ima nekih odluka koje donosi gradsko veće, čak se ni skupština grada ne pita u svemu. Skupština grada se pita kako će da izgleda policajac, a kakve su mu nadležnosti, pita se gradsko veće. To je opet odnos prema decentralizaciji, kada znamo da vladajuća većina ima gradsko veće, a da svi ostali koji su učestvovali na izborima imaju gradske odbornike, ali nemaju pravo ni da diskutuju na tu temu.
Hitne mere i spasilačka funkcija. Član 5. predloženog zakona kaže – komunalna policija preuzima hitne mere zaštite životne sredine, zaštite od elementarnih i drugih nepogoda, zaštite od požara i druge zaštite iz nadležnosti grada. Imamo li dva nivoa, ili dve vrste vatrogasaca, ili dve vrste rečnih policajaca, policijskih pripravnika, ima li uopšte ova komunalna policija strateški plan za protivgradnu zaštitu, pošto se ovde pominje zaštita od elementarnih nepogoda?
Postavljam još jedno, veoma važno pitanje – ko je uopšte kriv što ove institucije nemaju sredstava i kako da izazovi ove institucije budu opravdani na najbolji mogući način?
Jedan primer iz grada Beograda, pošto vidimo da ima puno primera u Beogradu, kao najvećem gradu, a ovo se odnosi isključivo na gradove. Moramo da pomenemo šta su razlozi dosadašnjeg komunalnog nereda, ko je u većoj meri za to krivac, a ko ne. Klasičan primer je opština Stari grad, u kojoj trgovci prodaju polovne udžbenike sa hauba, ili gepeka automobila u Kosovskoj ulici, gde je preprodavac dokazao da mu komunalni inspektor ne može ništa, a komunalni inspektor ne može ništa iako izlazi pet puta ne teren, zato što nema ovlašćenja da zapleni robu.
Postavljamo pitanje – ko je oduzeo ovlašćenje komunalnom inspektoru da zaplenjuje robu? Grad. Gradski inspektor može da oduzme robu, ali očigledno taj posao nije radio kako treba i zbog toga što je Grad uskratio opštinama iks ovlašćenja, pa i ovo kako treba da funkcionišu komunalni inspektori, vi ste došli u situaciju da formirate komunalne policajce. Niko ne postavlja pitanje, šta je uzrok postojanja preprodavaca na ulicama grada Beograda.
Podsetiću vas na to da su loša privatizacija, loša ekonomska politika i stanje u privredi doprineli tome da se ljudi snalaze na takav način, da preprodaju proizvode na ulici, ne bi li se njihov kućni budžet toliko napunio da mogu da prežive, a ne da priušte sebi luksuz. Kada uzmemo u obzir činjenicu kako je to radila privremena uprava u opštini Zemun, koja je raskidala legalno zaključene ugovore s poslodavcima i Opštinom o zakupu tezgi, na kojima su oni izlagali svoje proizvode i preprodavali garderobu, namirnice i sve ono što im donosi parče hleba, zato što ih nije obeštetila, nego im je rekla da ruže Zemun, ostavila je veliki broj nezaposlenih ljudi, ostavila je veliki broj ljudi na ulici, da ono što im je ostalo od robe preprodaju, kako bi mogli da napune kućni budžet.
Lično, nemam ništa protiv, u sklopu ovog zakona, da ima kontrole, ali kontrola se sprovodi u pozitivnom smislu. Vi trgovcima treba da obezbedite hale, treba da im obezbedite uslove za rad, treba da im obezbedite ugovore da se zaštite, da ih niko ne pljačka, da ih niko ne krade, da im ne diže cene zakupa. Sve to kada obezbedite, kontrola je prihvatljiva.
Vi svi, otprilike, imate predstavu koliko košta zakup jednog štanda na jednom sajmu. To ne može sebi da priušti nijedan trgovac, niti preprodavac ili proizvođač bilo kog proizvoda stalno, kako bi mu prodaja bila što kvalitetnija. Tim cenovnikom i uslugama koje imate, terate ljude da se snalaze, da preprodaju po pijacama, ulicama, trgovima svoju robu.
Kad sam već kod glavnog grada, član 9 – Pojam i obavljanje poslova, kaže: ''Poslovi komunalne policije, u smislu ovog zakona''. Navešću samo jednu tačku, pošto je ovaj član bio citiran više puta – održavanje komunalnog i drugog zakonom uređenog reda od značaja za komunalnu delatnost, pa onda kaže – snabdevanje vodom, odvođenje otpadnih i atmosferskih voda, javne čistoće, podvlačim, ''javne čistoće'', prevoza i deponovanja komunalnog i drugog otpada, lokalnih puteva i ulica, podvlačim, ''lokalnih puteva i ulica'', saobraćajnih oznaka i signalizacije, parkiranja, podvlačim, ''parkiranja'', prevoza putnika u gradskom i prigradskom saobraćaju, auto-taksi, podvlačim i ''auto-taksi prevoz'', postavljanja privremenih poslovnih objekata, protivpožarne zaštite, zaštite od buke u životnoj sredini, kontrole radnog vremena subjekata nadzora itd., do dela održavanje komunalnih objekata.
Već smo govorili na temu koliko ima komunalnih objekata, šta sve spada u komunalni objekat, komunalna preduzeća, i šta sve spada pod to održavanje. To je još jedan dokaz u prilog činjenici da za to ne postoje sredstva, jer se oni i sada jedva izdržavaju.
Šetnja Beogradom prošlog meseca bila je rizična kao ekstremni sport. S prozora, krovova, fasada, leteli su komadi betona, suncobrani, saksije. U podzemnom prolazu kod Palate ''Albanija'' odvajale su se cigle i aluminijumska konstrukcija. S ''Beograđanke'' je dva puta palo staklo težine veće od 100 kilograma. Slične opasnosti stalno vrebaju građane Beograda, a najčešći razlog jeste neodržavanje zgrada, nemar, kao što je curenje klima-uređaja ili bacanje sa terase đubreta, pikavaca, mrva, pa čak i špriceva u nekim delovima Beograda.
Pitam, ko je tome kriv? Da li gradska vlast ili novonastali komunalni policajac, ili gradski inspektori, opštinski inspektori, komunalni? Ko je tome kriv? Da li su građani krivi što prolaze, uopšte, tuda?
Kažu – lokalni putevi. Lokalni putevi, sada je svima jasno, imaju privilegiju isključivo u predizbornoj kampanji. Lokalni putevi se grade, čiste, šišaju, isključivo u predizbornoj kampanji. Ako uzmete primer opštine Voždovac, u kojoj su bili izbori protekle nedelje, da je prvi put posle 30 godina asfaltiran put od Avale do Banjice, jasno vam je da sam u pravu. Dakle, lokalni putevi, posebno prigradska naselja, dobijaju pažnju isključivo u predizbornoj kampanji, jer nisu sredstva punjenja budžeta i poslednja su rupa na svirali. Kada stigne predizborna kampanja, lokalni put, posebno prigradski, dobija pažnju.
Kaže se u nekim anketama da je dosta bilo nereda, ne može da se parkira ko kako hoće i gde hoće. Postavljam vam pitanje, ko je tome kriv? Koliko ima garaža u glavnom gradu? Koliko košta sat u toj garaži? Koliko ima parking mesta? Koliko možete na parking mestima da zaradite? Koliko možete na parking mestu da se zadržite?
Ide prvo jedna poruka preko SMS-a, druga poruka, treća, i preparkiravanje. Preparkiravanje i nije neka teška obaveza, s obzirom na to da su građani na to navikli, iako uzimate novac od njihovih SMS poruka, ali jedno prosto pitanje – koliko zarađuje ''Parking servis''? Koliko ''Parking servis'' plaća državi zakup za gradsko građevinsko zemljište? Koliko to mesto naplaćuje zakupcima, tj. vozilima koja se tu parkiraju, građanima grada Beograda?
Onda imate onu situaciju da vam istekne naplatna karta, a oni vam ostave uplatnicu koja kaže da ste nepropisno parkirani i kaznu 50 puta veću, kao da je kaznu naplatila saobraćajna policija, a ne komunalno preduzeće grada, i to ne doplatnu kartu na osnovu štete stajanja na prostoru koji je neko zakupio, nego kartu koja kaže da ste se nepropisno parkirali i onda sud, čak, radi u službi tog preduzeća i tera građane da plate parking kazne koje je preduzeće zalepilo građanima na brisač.
Izvinjavam se, gospođo predsedavajuća, da li mogu da nastavim, pošto je 20. minut istekao, ako nema govornika posle mene?

Dame i gospodo narodni poslanici, da bih nastavio izlaganje i da bi građani razumeli dokle sam stao, moram ponovo pročitati osnovne stvari i odredbe člana 9. koje sam podvukao, kako bih dao njihovo obrazloženje što jednostavnije i preciznije – vezano za održavanje komunalnog reda koji se odnosi na javnu čistoću, lokalne puteve i ulice, auto-taksi, parkiranje, prevoza, prigradskog, gradskog, postavljanja privremenih poslovnih objekata i zaštite od buke u životnoj sredini.
Objasnio sam kako ''Parking servis'' funkcioniše, ko je kriv za nelegalno parkiranje, šta su razlozi nepravilnog parkiranja vozila, koje ne opravdavam, u svakom slučaju, ali uzrok problema ne rešava ovaj zakon, uzrok problema ostaje isti, sve dok gradska uprava nadležnog grada ili novoformirane opštine ne budu angažovali gradsku upravu onako kako je to trebalo da se uradi odavno.
Postavlja se pitanje, zbog čega je velika gužva u samom Beogradu? Mi se sećamo priče o otvaranju obilaznice oko Beograda, koja je imala kao zadatak rasterećenje gužve iz centra grada. Od tog investicionog dela, koji je dobio više medijsku nego funkcionalnu pažnju, ostaje da zaključimo samo da je gužva u Beogradu još uvek ista, ako ne i veća.
Da li je gužva u Beogradu, možda, posledica pravljenja lakog šinskog metroa koji nam je obećala vladajuća većina u predizbornoj kampanji? Da li je to samo obećanje ili šinski metro koji je u planu, a ne koji treba da bude u funkciji, ostaje da vidimo u narednom periodu. Da li su rešenja za gužve u Beogradu i mostovi preko Save i Dunava koji postoje samo u novinama, s različitim modelima, različitim brojevima? Koliko, uopšte, imamo mostova, neki put, kad čitam novine, nemam utisak da živimo u Beogradu.
Da li su jeftina taksi udruženja, koja koriste neki tajkuni da bi oprali novac, rešenje gužve u Beogradu? Mislim da ćemo doći za koju godinu u situaciju da kroz Beograd vozimo tablice s parnim brojem jednim danima, a s neparnim brojem drugim danima, ukoliko gužve u Beogradu budu rešavali komunalni policajci i gradska uprava, kao što se to rešava sada.
Da li je odnos gužve u Beogradu i odnos ''Beograd puta'', kao javnog komunalnog preduzeća, i gradske uprave, da li je razlog tome što se jedna ulica asfaltira tri puta? Da li je razlog to što se jedna ulica u centru grada presvlači i popločava tri puta?
Koliko puta se sve još krpi i dorađuje u toku samo jedne kalendarske godine? Ili je razlog što je predizborna kampanja, pa se ti putevi rade intenzivno, da se nadoknadi sve što je propušteno u proteklom mandatu, ili u protekle četiri godine?
Zaštita od buke. Za zaštitu od buke imamo najgore primere u Evropi. Zaštita od buke zavisi od jačine vlasnika lokala, od njegove moći i njegovih finansijskih sredstava. Ako je zaštita od buke nemoguća, recimo, u krugu bolnice ''Sveti Sava'' na železničkoj stanici, gde se nalaze najelitniji klubovi i lokali, u kojoj noću od gužve, od posetilaca tih lokala ne može da se živi, a ne da se leči od infarkta ili bilo koje druge vrste bolesti u ovoj bolnici, onda možemo da zamislimo šta se radi u lokalnim sredinama gde nema bolnica.
Kako se funkcioniše u klubovima koji žive i rade pored porodilišta? Kako se funkcioniše na rekama? Kako se funkcioniše na splavovima? Ko je tu izmerio ikada jačinu tih zvukova? Ko je kada odgovorio na tužbu da je glasna muzika? Koliki je, recimo, na Topčiderskom brdu, Senjaku, odjek sa Save, zbog splavova, i kada je neko na to reagovao? Građani s Topčiderskog brda i Senjaka plaćaju porez za ekstra zonu, a ne mogu noću ni da spavaju kako treba. Sada čekamo još uplatnicu koja će doći sa naznakom – taksa za komunalnu policiju.
Podsetio bih i na nešto što se provlači kroz dnevnu štampu. U jednim dnevnim novinama, čini mi se da je "Politika" u pitanju, kaže se da predstavnici Beograda nisu zadovoljni što u Predlog zakona nisu ušle njihove dve glavne primedbe.
Prva primedba je – komunalni policajac neće moći da nosi pištolj, a kao sredstva prinude može da koristi fizičku snagu, službenu palicu i sredstva za vezivanje, dodaje Alimpić; to je zamenik, inače, predsednika Skupštine grada Beograda. On kaže – nama treba služba koja je jača od građevinske inspekcije i koja može bez dugog postupka da stopira radove. Trebalo bi da mogu da oduzimaju materijal, ako treba, i da privedu investitora. To je jedini način da rešimo taj problem, kaže Alimpić.
Zamislite vi ovu izjavu jednog visokog funkcionera DS-a kako da se rešava pitanje nelegalne gradnje, ili legalizacije u gradu Beogradu! To je njegov predlog, koji kaže – treba oteti i privesti, hapsiti, demonstrirati silu, kao što je to rađeno s opštinom Zemun, i konačno doći do željenog cilja. To je, verovatno, novi sistem demokratije.
U prilog tome, pročitaću vam i član 4. koji kaže: "Pomoć u izvršenjima (asistencija). Komunalna policija pruža pomoć nadležnim organima grada, kao i preduzećima, organizacijama i ustanovama koje na osnovu odluke skupštine grada odlučuju o pojedinim pravima građana".
Dakle, ovde se usuđuje skupština grada da odlučuje o pravima građana. To je nešto, ministre, što nije smešno. To je nešto što je bez veze. Može da stane skupština grada u zaštitu prava građana, a ne da odlučuje o pravima građana. To radi sud.
Morao bih da se osvrnem i na neke druge članove, ali, evo i po istom članu: "O angažovanju komunalne policije i o obimu i načinu pružanja pomoći odlučuje načelnik komunalne policije u roku od 48 časova od podnošenja zahteva nadležnog organa", nadležni organ, to vam je načelnik komunalne policije, ili u prevodu – lokalni šerif, "odnosno, ovlašćene organizacije, shodno odredbama Zakona o policiji o postupku pružanja pomoći u izvršenjima", sada pazite, deo koji želim da vam naglasim, "i podzakonskog propisa o načinu obavljanja policijskih poslova kojima se bliže uređuje pružanje ove pomoći".
Jedan od kolega je čitao ovaj podzakonski akt i zna se kako se pomoć daje i kojim službama. Ovde se omogućuje pravo skupštini grada, koja ima većinu vladajuće većine DS-a, da donese podzakonske akte koje može vrlo lako da upotrebi i u prilog tome, što kaže i član 7. stav 3: "Oblik i način ostvarivanja saradnje komunalne policije i gradskih inspekcijskih službi bliže propisuje skupština grada".
Ovde dolazimo do suštine sistema zloupotrebe i onoga čega se najviše plašimo, a to je zloupotreba komunalne policije. Gradska uprava ili grad mogu, primera radi, da donesu pogrešno rešenje zbog predizborne, recimo, kampanje, zbog korupcije, zbog prijateljskih ili partijskih veza, rešenja o rušenju, rešenja o iseljenju, rešenja o oduzimanju imovine. Ona u trenutku izvršenja rešenja ima iza sebe i komunalnog i građevinskog inspektora, i komunalnog policajca i asistenciju policije, što omogućuje član 8. stav 3. ovog predloga zakona.
Šta to, konkretno, znači? To znači da grad ili gradska uprava mogu da budu nepogrešivi. Za gradsku upravu ne važi ni sud, ni komunalna policija, ni mišljenje građevinskog ili komunalnog inspektora u opštini.
Kako građanin da dokaže, kad se pojave svi ovi ljudi na kućnom pragu, da je u sudskom procesu, da je u procesu legalizacije ili u nekom drugom postupku? Zloupotreba je moguća ovim zakonom. Ako pogledate koliki je broj rešenja poništen u okružnom sudu, rešenja opština i prvostepenog i drugostepenog organa, koliko je samo prvostepenih odluka drugostepeni organ u gradu poništio, a koliko je odluka drugostepenog organa okružni sud poništio, nije teško zaključiti da je vrlo lako došlo do zloupotrebe; ili ove službe nisu sposobne da rade kako treba, ili su one zloupotrebljene zarad nečijeg interesa.
Ono što je još u ovom predlogu zakona loše, jeste to što će gradonačelnik ili gradsko veće imati svoju policiju. Ova policija može da hapsi, može da primenjuje silu, može da vezuje, može da pretresa, može da oduzima, može sve da radi kao i legalna, postojeća policija, osim što ne može da se koristi vatrenim oružje, što je u neku ruku dobro, ali komunalnoj inspekciji i policajcu nisu potrebna sredstva koja mogu da mu omogućuju fizičku primenu da bi došao do cilja.
Kada komunalni inspektor uoči lice koje pravi komunalni prekršaj, on u tom trenutku nije sposoban da odluči, mislim na komunalnog policajca, da li je to lice učinilo prekršaj ili krivično delo. Ako uzmete u obzir, čini mi se, član 30, u kome piše da se sa srednjom školom četvrtog stepena može biti komunalni policajac i da ima rok kada će polagati ispit – kako će on u tom trenutku da odlučuje da li je lice učinilo prekršaj ili krivično delo ili, uopšte, da li je učinilo delo?
Sada svako ko obuče uniformu ima pravo da pretresa građane, da ih legitimiše, da im pretresa automobile, zato što je nešto posumnjao. Imaćemo situaciju da to, uglavnom, budu partijski ljudi, da bi se namirile neke stvari, i imaćemo situaciju da se tako neki ciljevi ostvaruju, kao i sada što ''Parking servis'' posebno lupa kazne i odnosi vozila na jednim mestima, a posebno toleriše druga mesta.
Zloupotreba koju omogućava ovaj predlog zakona, posebno u gradu Beogradu, posebno u predizbornim kampanjama, može da bude neograničena. Ovde ima komisija, nema suda, ovde komisija u roku od 15 dana može da da odgovor i time je slučaj zaključila. Šta ako taj odgovor nije validan, ili nije kvalitetan, ili je nerealan i neistinit? Šta da radi građanin? Građanin mora da ide na sud. Da li će ići na sud taj koji je zloupotrebio svoj položaj? Ne, on je zaštićen posebnom komisijom.
Sada dolazimo u situaciju da Ministarstvo za lokalnu samoupravu, maltene, ima imunitet, da mu sud ne može ništa, jer je zaštićen. To nije realno stanje, zbog zloupotrebe koja je sve češća, pogotovo u javnim preduzećima. Da pogledamo šta ima za sada gradska uprava na raspolaganju – sekretarijat za komunalne i stambene poslove vrši poslove koji se odnose na razvoj i obavljanje komunalnih delatnosti, uređenje komunalnog reda u gradu i način odlaganja komunalnog otpada, stara se o obezbeđivanju materijalnih i drugih uslova za trajno obavljanje komunalnih delatnosti, nadzor nad obavljanjem komunalnih delatnosti, organizaciju zoohigijene, staranje o održavanju stambenih zgrada i bezbednosti njihovog korišćenja, javne nabavke iz nadležnosti Sekretarijata, obeležavanje naziva ulica i kućnih brojeva, i druge poslove u skladu sa zakonom i sa statutom grada i drugih propisa.
Dakle, samo ću da nabrojim par stvari koje ima gradska uprava na raspolaganju – odeljenje za održavanje čistoće, posebno odeljenje za način odlaganja otpada, odeljenje za održavanje i uređivanje javnih zelenih i drugih javnih površina, odeljenje za komunalno uređenje grada, koje, takođe, ima svoje posebne nadležnosti, sektor za zoohigijenu, sektor za stambene poslove, sektor za ekonomsko-finansijske poslove.
Za obavljanje komunalnih delatnosti, Skupština grada Beograda je osnovala javna preduzeća – JKP ''Vodovod i kanalizacija'', JKP ''Pogrebne usluge'', JKP ''Beogradske elektrane'', JKP ''Gradske pijace'', JKP ''Gradska čistoća'', JKP ''Zelenilo Beograd'', JKP ''Infostan''. Pored ovih, Skupština grada Beograda poverila je obavljanje pojedinih komunalnih delatnosti preduzećima – JP ''Srbijašume'', ''EDB javno osvetljenje'' i KP ''Dimničar''. Kada uzmemo u obzir sva ova preduzeća koja su na raspolaganju Skupštini grada, tačnije, gradskoj upravi, i broj zaposlenih, apsolutno je nepotrebna komunalna policija s ovakvim ovlašćenjima koja se preklapaju sa već postojećim ovlašćenjima i javnim preduzećima koja postoje u okviru grada Beograda.
Ne znam kako je u okviru ovih drugih gradova što su dobili status grada pre godinu dana, ali, generalno, postoji preklapanje policijskih službenika, s njihovim ovlašćenjima, i preklapanje zaposlenih u gradskoj upravi, s ovim ovlašćenjima. Dolazi se do zaključka da nema potrebe da komunalni policajac radi posao koji već neko radi, plus ono što se kaže u jednom delu člana 9 – održavanje komunalnih objekata. Sve ove firme imaju komunalne objekte, mašine, opremu, sprave, vozni park, čamce, kućice, svi imaju svoj plan i program rada. Ovaj strateški plan i program rada, koji treba tek da se donese, može i da se ne uklapa u postojeći plan rada i onda dolazimo do sukoba nadležnosti, da ne znamo ko će da juri preprodavce po ulici koji prodaju da bi zaradili da prehrane porodice, ili da ne znamo ko hoće da uvede red na rekama, zato što ima preklapanja između Kapetanije Beograd i komunalnog policajca.
Nadležnosti komunalne policije u zemljama regiona su različite. U Zagrebu, oni održavaju čistoću i čuvaju javne površine, uklanjaju sneg i led, odvode otpadne vode, vode računa o držanju životinja i vrše kontrolu parkiranja. U Republici Srpskoj, u Banjaluci, komunalna inspekcija, čak, nadzire i održavanje, uređenje, upotrebu i zaštitu komunalnih objekata i uređaja, brine o parkovima, javnim dvorištima, drvoredima, radi na održavanju kulturnih, istorijskih i nacionalnih spomenika. Njihova nadležnost je i postavljanje naziva firmi, natpisa i reklama, održavanje vodovodne mreže, javnih česama i fontana, korita reka i rečnih obala, kao i odvoženje đubreta i građevinskog šuta. Kontrolišu i parkiranje, saobraćajnice, toplovodnu i gasovodnu mrežu, javnu rasvetu.
Generalna ocena je da je osnivanjem komunalne policije zavedeno više reda u mnoge oblasti. Ali, šta je problematično u ovom delu? Dežurni telefon je dostupan 24 časa, osim po prijavi građana, komunalna policija ima svoje redovne aktivnosti, poput kontrole nelegalnih prodavaca, zauzimanja javnih površina, poštovanja radnog vremena itd. Problem je što su ekipe, uglavnom, koncentrisane na centar grada, jer nema dovoljno zaposlenih, jer cela služba mnogo košta, kaže se u saopštenju grada Banjaluke.
Neki, čak, u zemljama regiona, koriste komunalnu policiju i za kontrolu buke, rođendanskih proslava, bespotrebnog pritiskanja na zvono, nedoličnog ponašanja. U Podgorici, komunalna policija postoji od prošle godine, ali kazne koje komunalna policija može da naplati jesu do 20 puta veće od minimalne zarade. Dakle, u građevinskoj sezoni imaju jedan cenovnik, van građevinske sezone, imaju drugi cenovnik. Tačnije, van turističke sezone, imaju treći cenovnik.
Podsetiću vas i na član 11, koji kaže da gradsko veće, na predlog načelnika komunalne policije, donosi strateški plan komunalne policije, na osnovu procene postojećeg stanja itd.
Sada pitam ministra, koji nije tu, zašto gradsko veće donosi ovaj predlog? Zašto ne učestvuje u ovome skupština grada? Valjda je cilj da legitimitet imaju svi izabrani predstavnici u svakom gradu, nije važno da li su iz pozicije ili opozicije.
To je još jedan sistem zloupotrebe, u kome gradsko veće može nešto da donese, posebno, strateški plan, koji može da bude na korist samo vladajuće garniture i za zloupotrebe vladajuće garniture, posebno što se taj plan može menjati.
Ovde smo došli, faktički, do zaključka da gradsko veće ima svoju policiju. Ministar je rekao da je komunalna policija, na neki način, mlađi brat legalne policije, a ako uzmemo u obzir činjenicu da je gradonačelnik korisnik ovog mlađeg brata, onda Dragan Đilas ispadne veliki brat, jer ima svoju policiju. Kada uzmemo u obzir i to kako je došao do prostorija u Pionirskom gradu za snimanje ''Velikog brata'', nije teško izvući zaključak za koga se ovaj zakon pravi.
Član 17 – upozorenje: komunalni policajac upozoriće lice koje svojim ponašanjem, delovanjem ili propuštanjem određene radnje može da naruši zakonom i drugim propisima uređeni komunalni ili drugi red iz nadležnosti grada. Upozorenje se daje usmeno, pismeno ili putem sredstava javnog informisanja.
Sada vas pitam, koja su to sredstva javnog informisanja putem kojih će komunalni policajac da izda nekom upozorenje? Da li je to "Službeni list"? Je li to "Blic", "Glas", ili žuta štampa? Koja su to sredstva javnog informisanja? Ko će da plati objavljivanje opomene ili upozorenja? Hoćemo li opet puniti džepove nekom partijskom drugaru? Zamislite, neko napravi prekršaj i objavi čovek to u "Blicu". Objavio, napravio prekršaj taj i taj, taj i taj, i dao upozorenje. To je tolika besmislica ovog člana 17. da ne vredi više ni komentarisati.
Član 19 – komunalni policajac izvršava proveru identiteta lica čije ponašanje ili delovanje predstavlja kršenje propisa iz delokruga komunalne policije. Delokrug komunalne policije je za sada nepoznat. Sada svaki opštinski odbornik koji traži reč i ne dobije je može biti predmet provere komunalnog policajca ili nekog ko hoće da ostvari svoja prava; ne daju mu da se ostvare njegova prava, ne daju mu da se žali, ne daju mu bilo šta, on će biti predmet provere komunalnog policajca. Ili, čekate red za ulazak u ''Arenu'' na neki koncert; ne stojite u traci koja je predviđena za stajanje i bićete predmet provere. Na taj način možete da skupite i brojeve ličnih karata i onog što vam treba za kandidovanje na lokalnim izborima.
Da li je komunalni policajac lice koje je u trenutku, s ovim školskim kriterijumima, bez položenog ispita, pripravnik, ili sa oba položena ispita, sposobno da odredi da li je lice izvršilo krivični prekršaj ili prekršajno delo? Nije.
Član 32. stav 4. kaže ovako da komunalni policajci moraju da imaju najmanje srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju. Stav 3. kaže – ima položen ispit za obavljanje poslova i primenu ovlašćenja komunalnog policajca (u daljem tekstu: ispit), nije osuđivan na kaznu zatvora od najmanje šest meseci.
Znači, i robijaši mogu da budu komunalni policajci. Nije važan razlog zbog čega je neko bio u pritvoru; nije mu ranije prestao radni odnos u državnom ili drugom organu zbog teže povrede dužnosti iz radnog odnosa.
Koje je to lice koje će da odredi šta je teža a šta lakša povreda dužnosti iz radnog odnosa? Neko je mogao da dobije pet puta otkaz, u pet različitih firmi, zbog krađe, i ovde će biti primljen bez ikakvih problema, jer ispunjava kriterijume srednje škole od četiri godine. Da se razumemo, bez uvrede za sve srednje stručne škole, ali praksa i ovlašćenja koja treba da ima komunalni policajac nisu za ovakvo školovanje.
Član 33. kaže: ''Komunalni policajac - pripravnik dužan je da da ispit iz stava 1. ovog člana položi najkasnije u roku od godinu dana''. Šta ako ga ne položi? Godinu dana je radio džabe, godinu dana, da li je primao platu ili nije, pod znakom je pitanja, i kakvu je štetu, kvalitetnim ili nekvalitetnim radom, mogao da napravi u tih godinu dana?
Član 34 – održavanje i unapređenje stručnosti komunalnih policajaca obezbeđuje se stručnim usavršavanjem, kao i periodičnim proverama stručne osposobljenosti, redovnim i vanrednim.
Ovo je član za zloupotrebu. Neko vam se ne svidi od komunalnih policajaca, koji je utišao muziku nekome kome nije smeo da je utiša, i odmah ide na vanredno ispitivanje psihofizičkih sposobnosti. Tako može da ga šalje na vanredno ispitivanje psihofizičke sposobnosti dokle god mu ne nađe drugo radno mesto ili ne da otkaz, ili napravi da ne može taj test da položi.
Kazna za sprečavanje obavljanja posla komunalnog policajca je od 10.000 do 50.000 dinara, za sprečavanje zloupotrebe. Osim što je prošao rok i osim što je Statut Grada precizirao neke nadležnosti kada treba da uvede red u gradsku upravu, ne možemo se složiti sa činjenicom da je zakašnjenje u izradi ovog zakona bilo koje vrste, osim ekonomske. Pošto ekonomskih razloga nema, pogotovu u gradu Beogradu, a kamoli u drugim gradovima, ovaj zakon neće zaživeti i ugledati svetlost dana ovako kako je to neko zamislio.
Član 21. kaže – pregled lica i predmeta vrši se neposredno ili uz korišćenje tehničkog sredstva. To je, verovatno, pajser ili bonsek. Pre vršenju pregleda predmeta, komunalni policajac pozvaće lice da mu omogući uvid u sadržaj predmeta, a ako lice to odbije, sam će proveriti sadržaj predmeta.
Ako lice nije vlasnik vozila, komunalni policajac će da razvali vozilo i evo šta kaže – prilikom prinudnog otvaranja predmeta, komunalni policajac nastojaće da prouzrokuje što manju štetu, a ukoliko do štete dođe, obezbediće da se nastala oštećenja posle otvaranja predmeta fiksiraju fotografijom ili na drugi pogodan način.
Šta ako fizičko lice nije prisutno? Šta ako su se uplašili ili pobegli? Hoće li on razvaliti auto tog lica, hoće li uraditi pretres, zato što je neko ošišao ogradu na jednom delu, a na drugom delu nije, jer je ograda prešla kod komšije i tako je napravio komunalni prekršaj? Šta će uraditi, zapleniti mu makaze ili kosilicu za travu, zato što nije ispunio komunalnu normu da ošiša ispred svoje kuće, da ne bi ograda ulazila kod komšije?
Ko će nadoknaditi tu štetu koju je napravio komunalni policajac, kad komisija može da da odgovor u roku od 15 dana; nije važno koje je prirode, da li je pozitivan ili negativan, time se taj slučaj zaključuje.
Borba protiv bespravne gradnje jeste u pravosuđu. Borba protiv iskompromitovanog procesa legalizacije jeste u upravi, nije u komunalnoj policiji. Borba za poštovanje i izradu urbanističkih planskih dokumenata koji omogućavaju preciznu sliku izgradnje, tačno gde se šta nalazi i koji objekat mora da bude, zavisi isključivo od gradske uprave, ne zavisi od komunalnog policajca.
Kada se uvede red u te tri oblasti i kada se uvede red u one osnovne norme i parametre koji su poznati i dostupni javnosti, a to je gde šta sme da bude, koja bašta u kojoj dužini, širini, u odnosu na moć vlasnika, koji čamac, splav sme da stoji, kad budete imali marine koje će lepo da prihvate sve čamce po kulturnoj i normalnoj ceni, kad bude Beograd imao luku kako treba, kad budu svi ti mostovi, putevi, kad budu klubovi na posebnim lokacijama dobro zaštićeni od zvukova itd., onda možemo razgovarati o komunalnoj policiji. Do tada, komunalna policija imaće vezane ruke i suočavaće se sa svim i svačim, s problemima za koje nije ona kriva, i biće zloupotrebljavana kao što su sad zloupotrebljavana javna preduzeća.
Komunalnih javnih preduzeća ima u Beogradu mnogo. Jasno je kako se ona mogu zloupotrebiti. Ovde živi gradonačelnik, tu čistimo sneg pet puta i nema nikakvih kazni, a tamo gde ne živi gradonačelnik, tu se sneg ne čisti nijedanput i ima kazni koliko god hoćete. E, to je suština komunalne policije.
Preostalo vreme ću ostaviti mojoj koleginici, a na sve dodatne odgovore ministra uključiću se u raspravu kasnije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog pogrešnog tumačenja i Vlade i predlagača ovog zakona, uložio sam amandman na član 10, jer ako uzmemo u obzir činjenicu kako se tumači Poslovnik o radu Narodne skupštine, možemo doći do zaključka da se tumačenje može nekome obiti o glavu.
Podneo sam amandman na član 10. iz razloga, alineje 3. ugovora o elektronskom obliku i ugovore na koje se zakon ne primenjuje, jednostavne primene ovih odredbi ugovora koje se odnose na nasledna prava.
Dakle, član 10. tačka 2), gde se kaže da izjave stranaka i drugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasleđivanjem, kao i sve ostale ugovore iz oblasti naslednog prava.
Zašto sam pustio da se termin ili reč "druge" zamenjuje terminima "sve ostale"? Zato što možemo doći u tumačenje za buduće ugovore koji su iz naslednog prava, a neće obuhvatati one ugovore, možda neće, možda hoće, u zavisnosti od tumačenja koji su već usvojeni, kao što su ugovori o potvrđivanju ili utvrđivanju imovinskih odnosa između bračnih drugova itd.
Terminološki je samo izmena predloga ovog člana. Ništa drugo, radi sigurnosti, da su ovi ugovori nevezani sa zakonom o elektronskoj trgovini. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem izlaganje moram se osvrnuti na izlaganje nekih predstavnika poslaničkih grupa, s obzirom na licemerje koje postoji i kojim se krši dostojanstvo ove skupštine jer se ne govori istina o pojedinim detaljima. Nećete mi zameriti ako budem iskoristio par minuta za komentar vezan za to.
Gospođo Jasmina Milošević, primer kako izgleda broker koji nije uspeo da na berzi proda svoje akcije jeste primer gospodina Tomislava Nikolića. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je on ponudu koju je predstavio Demokratskoj stranci dobio u negativnom kontekstu i da svoju arogantnost i nezadovoljstvo povodom tog odgovora sada predstavlja kroz ovakve diskusije u Skupštini, nemojte se začuditi što ste vi predmet napada, iako to nema veze sa vama.
Kontekst u kome se govori, da li iz pozicije ili opozicije predstavnika koji još nisu legitimni u ovoj skupštini, dokazaće naredni period. Ono što je činjenica jeste da od medijskog haosa imaju ljudi koji se na taj haos pozivaju i na njega ukazuju.
Mi poslanici SRS smo o tome govorili kada smo tražili informaciju ko je platio prenos emiterima kongresa Srpske napredne stranke iz "Sava centra". Tražili smo informaciju po kom zakonu, po kom osnovu i ko je to finansirao, a od RRA nismo ni do dan-danas dobili nikakav odgovor.
Iako je jasno da su emiteri prenosili taj skup i prekršili zakon, dobili smo informaciju da će monitoring pokazati o kojim je sve emiterima reč. Do danas taj odgovor nismo dobili. To je prenosila TV Avala, a odloženi prenos i snimak skupa je emitovalo više beogradskih televizijskih stanica, uključujući i kablovske stanice. Ako uzmemo u obzir šta je i sam predsednik SNS rekao o kablovskim stanicama, biće vam jasno o čemu se radi.
Ono što je takođe evidentno jeste da je RRA izrekla meru opomene jedino televiziji "Palma plus", ne uzimajući u obzir činjenice i ponašanje drugih televizijskih stanica.
Onda se nemojte začuditi zašto gospodin Tomislav Nikolić nije spomenuo ni Studio B, ni B92, ni sve one antisrpske televizije koje su radile u predizbornoj kampanji, isključivo navijajući za jednu, sada poslaničku grupu, tj. za vladajuću većinu, ili za DS.
Ako uzmemo u obzir i to da je RRA kaznila i emitere koji su prenosili naučni skup povodom promocije knjige dr Vojislava Šešelja, onda vam je jasno kakva je razlika po pitanju kaznene politike RRA i za koga ona u ovom trenutku navija. Zbog celog tog džumbusa u medijima postavljamo pitanje – ko kontroliše medije, da li tajkuni, da li Agencija, da li vlast, da li opozicija, koja nema pristupa tim medijima, da li oni za koje je medijski mrak odavno normalna pojava, da li oni koji nemaju prava da saopšte bilo kakvu istinu, koja neće doći ni na jedan TV ekran, ili oni koji imaju priču da se bore protiv narkotika a glavni finansijer je najveći distributer narkotika na Balkanu, upravo te stranke?
Sada postavljamo pitanje da li oni čiste teren za svog distributera, da li oni sada rešavaju problem napada na "Palmu plus" otvaranjem prostora za druge medije, a da ne uzmemo u obzir priču Studija B, B92 i novina "Pravde", koje funkcionišu na način na koji funkcionišu.
Da se ne bih bavio nebitnim stvarima i komentarima pojedinca koji nisu bitni, osvrnuću se na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji. Ovaj zakon je još jedan u nizu zakona koji treba da nam objasni da je radio sve što svira, da se kontrola medija vrši na najbolji mogući način tako što se formira nezavisno telo. Nezavisno telo u ovom slučaju jeste Savet, bez razmišljanja ko ga predlaže, na kakav način ga predlaže, koliko je plaćen član Saveta i kakve su mu nadležnosti. Zbog svega toga lako je doći do jednostavnog zaključka da je Skupština ta koja predlaže, tj. vladajuća većina, i da je ovlašćeni predstavnik iz DS, da Skupština nije sposobna da u vremenskom roku koji je sama donela ispoštuje obaveze iz ovog zakona.
Moram da podsetim članove Odbora za kulturu da su se pre mesec i po dana svi predlagači na tom odboru složili da Odbor Skupštini samoinicijativno predloži kandidate. Sada imamo ovu situaciju zbog terminologije – mora dva. Šta znači mora dva? Ne sme jedan, a ne znači da ne može i tri i četiri.
Opet je to, izgleda, koncepcija demokratičnosti koja nam se servira ovde. Podsetiću vas samo na jedan običan primer te koncepcije – kako je biran predsednik Gradskog odbora Demokratske stranke Dragan Đilas. On je bio jedini kandidat na tim unutarstranačkim izborima. Izbori su sprovedeni, glasalo se ceo vikend i onda je on izašao i proglasio pobedu.
Eto, tako se sada radi i u ovom slučaju. Imate najmanje dva, zato što jednog ne treba birati.
Zna se da je jedan glas dovoljan da ga izabere, a sve ostalo, tri, četiri, pet, ne postoji. To je ono čemu se mi apsolutno protivimo. Kada su poslanici SRS prilikom usvajanja ovog zakona u paketu, ne sada kada su izmene i dopune, govorili da ćemo imati ovaj problem, da će u skupštinskoj proceduri biti predlog izmene Zakona o radiodifuziji, predlog izmene verifikacije novih članova Saveta pre isteka njihovog mandata, iz nekog nama nepoznatog razloga, i da to nije javni interes Srbije u trenutku kada imamo ogromne probleme, optuživani smo da vršimo opstrukciju reforme medija u Srbiji.
Evo šta se sada dešava – imamo oko 60 i nešto tačaka, zakona, gde su ove tačke, Bogu hvala, razdvojene od zakona o vinu, od zakona o zemljištu, poljoprivredi i svemu ostalom što je u dnevnom redu. Ali, opet predlagač nije tu i opet ne možemo diskutovati na način koji bi trebalo da bude primeren ovoj skupštini.
Još jedna činjenica koja govori o samom zakonu jeste da do izbora novih članova Savet punovažno odlučuje u nepotpunom sastavu. Još jedan dokaz je hitnost ovog postupka, jer je ušao na takav način u proceduru, što nije opravdano ako uzmemo u obzir činjenicu da je 15. avgusta 2008. godine otvoren konkurs, a da se to dešava tek danas. Dakle, to je još jedan dokaz da je RRA politička organizacija. I, ako hoćete da napravite kontrolu medija i da napravite nezavisno telo, vladajuća većina koja je predložila ove izmene nekih tačaka mora da predloži izmene celog zakona i onda se uvodi red u medijski prostor Srbije na način kako je to potrebno.
Da li izbor novih članova Saveta ima veze sa odgovornom socijalnom Vladom time što su njihova primanja u visini od 120.000 do 180.000 ili time što je njihovo bahato ponašanje u odnosu na njihovu nadležnost toliko veliko da uglavnom mali emiteri, politički neopredeljeni, trpe štetu? Moram opet podvući da i sada u predlogu dnevnog reda član koji se bira za Savet RRA ima poprilično dobru istoriju, negativnu u kontekstu Srbije, negativnu u kontekstu delovanja za medije u Srbiji, a da je u predlogu ovog zakona ili da je u predlogu Skupštini predstavljen na najbolji mogući način i da je to opet urušavanje medija i iznošenje neistina.
Moram, radi građana, da skrenem pažnju na par stvari, koje su uloge i nadležnosti Agencije, i da podsetim da je finansijske uslove za početak rada Agencije obezbedila Vlada Republike Srbije 2003. godine i da, shodno odredbama člana 116. Zakona, od 1. januara 2007. godine Agencija ostvaruje prihod samo od naknade koju emiteri plaćaju za dobijeno pravo za emitovanje programa, odnosno ne koristi budžetska sredstva, na osnovu odredbe člana 34. stav 7. Zakona, i da višak prihoda vraća nazad u budžet, prenosi u budžet. Višak prihoda se ostvaruje zbog ogromnih nameta i taksi koje plaćaju emiteri, i to lokalni emiteri.
Zbog tih ogromnih nameta i taksi mali emiteri su ugušeni medijskom pompom velikih emitera, koje kontroliše Soroš, a doći ćemo i do toga kakva je veza Soroša sa medijima, i dolazimo u situaciju da je na snazi gušenje medija na najbrutalniji mogući način. Daću vam primer SOS kanala, daću vam primer BK kuće, daću vam primer presude Ustavnog suda da je RTL sa osam drugih emitera dobila sudski spor da konkurs nije valjano i legalno sproveden.
Zbog svega toga, što se tiče finansijskih sredstava koja su ovde opredeljena na način na koji su opredeljena, predviđa se u planu za 2009. godinu suficit od 223.600.000, koji se neće koristiti za pomoć malim emiterima, nego će se pumpati u budžet Srbije. To je najveći razlog zbog čega je ovo "nezavisno telo" zaštićeno kao beli medved od svih emitera, kada su u pitanju pravna regulativa, konkursi i dodela svega ostalog što je u nadležnosti RRA.
Zbog tih suficita koji su predviđeni članovi Saveta Agencije žive lepim životom, pod nazivom – život o trošku emitera. To govori i njihov izveštaj o radu u kome kažu da su obišli ceo svet. Kada pogledamo taj izveštaj vidimo da su bili u Letoniji u maju 2008, da su bili u Madridu u junu 2008. godine, da su bili u Rimu u julu 2008, u Rovinju u septembru, u Irskoj u Dablinu u oktobru, u Hongkongu u novembru, u Pekingu u oktobru, u Turskoj u Istanbulu u decembru itd., da ne čitam.
Da su ova putovanja iskorišćena u cilju unapređenja medijske slike i stanja u Srbiji, možda bismo mogli ova sredstva da im na neki način opravdamo, ali ako uzmemo u obzir činjenicu da je samo jedna medijska kuća dobila javnu opomenu, da je jedan radio iz Šapca, "Glas crkve", ukinut, a da su svi ostali, tobože, pošteno i časno radili svoj posao, bez prekršaja, poštujući uredbe RRA, što svakako nije tačno...
U finansijskom planu za 2009. godinu kaže se da su prihodi planirani prema realnim izvorima. Realni izvori, a oni ne znaju koliko će stanica biti ugašeno, koliko će stanica biti napravljeno, koliko će reklama biti, kako funkcionišu komercijalne stanice i televizijske kuće. Znači, realna slika ovde, kao i svaki put od strane vladajuće većine, nije predstavljena. Ono što je vredno podvući jeste da su rashodi primereni osnovnim zadacima RRA i potrebi da Agencija kvalitetno i uspešno obavlja poslove. Ako su uspešni bilo koji poslovi, osim gašenja i gušenja medija, onda nema problema da se složim sa tim.
Dakle, još jedna stvar na koju bih skrenuo pažnju jesu nadležnosti Saveta. Pošto smo pričali o nadležnostima Agencije, moram se osvrnuti i na Savet, jer se uglavnom izmene i dopune ovog zakona odnose na izbor člana Saveta, kome su rokovi smanjeni i o kome smo imali diskusiju od strane prethodnih govornika.
Dakle, Savet vrši kontrolu i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog zakona (dosledna primena, rekao sam kako funkcioniše, neki se kažnjavaju, a neki se nagrađuju), vrši nadzor nad radom emitera u Republici Srbiji, bavi se analizom (govoriću o analizi u drugom delu svog izlaganja, vezano za predizborne radnje u 2008. godini) i preduzima odgovarajuće mere prema emiterima, u skladu sa ovim zakonom. Koje su to odgovarajuće mere preduzeli emiteri koji su emitovali skup SNS iz "Sava centra" još uvek nije poznato.
Kaže se – sprečavanje emitovanja programa koji sadrže informacije kojima se podstiče diskriminacija. Svi smo svedoci da je Skupština, kao jedino zakonodavno telo, izložena najvećoj diskriminaciji u medijima u poslednjih nekoliko meseci i da je to, naravno, rađeno po zadatku, uz kontrolu medija, u kome ste imali svakodnevni izveštaj koliko narodni poslanik pojede u skupštinskom restoranu, koliko pređe kilometara, šta je doručkovao, kako je obučen, kolika mu je dnevnica, kolika su mu primanja itd. Za ceo taj negativni kontekst opet je optuživana opozicija, tj. u ovom slučaju SRS, moram to da naglasim, zato što neki sebe mešaju sa opozicijom.
Kad uzmemo u obzir činjenicu da su članovi Saveta isti članovi iz prošlog mandata i da su za sobom ostavili samo negativne posledice, posebno po pitanju presude Ustavnog suda, da su davali izjave da njih ne dotiče nijedan zakon, nijedna presuda i da su zaštićeni kao beli medvedi, vidimo da je u ovom sazivu urađeno samo pretumbavanje, ako mogu tako da se izrazim, članova – da su predsednik i zamenik sada obični članovi, a da su stari članovi sada na funkciji predsednika i zamenika, iako im je po zakonu mandat u trajanju od šest godina.
Moram ukratko da se osvrnem na presudu Vrhovnog suda koja je doneta 10. jula, kojom je uvažena tužba RTL i još sedam radio i TV stanica i poništena dva rešenja Saveta RRA u vezi sa dodelom frekvencija.
Ono što je simptomatično jeste da se niko sem predsednika i zamenika predsednika Saveta u tadašnjem mandatu, Nenada Cekića i Aleksandra Vasića, nije oglasio povodom tih presuda. I, da se oni nisu oglasili, možda ovo ne bi ni bilo toliko medijski propraćeno, ali ono što je bitno jeste da su tadašnji predsednik i zamenik optužili i RTL i Vrhovni sud za korupciju. Naravno, bilo je i reakcije od strane predsednika suda, bilo je reakcije od strane RTL-a, ali sama optužba za korupciju Vrhovnog suda Srbije govori o tome da je ovaj Savet nedodirljiv.
Oni kažu da, uprkos bilo kakvim presudama Vrhovnog suda, RTL neće, dok su oni članovi Saveta RRA, nikad dobiti dozvolu, ma šta presuđivao Vrhovni sud Srbije – saopštio je Vasić, član Saveta i potpredsednik, u izjavi dostavljenoj medijima.
U istoj toj izjavi on je napomenuo da Vrhovni sud nastavlja niz zakonski sumnjivih i potpuno nelogičnih odluka, kakve je u oblati radiodifuzije već donosio. Ovo je direktna optužba. Ipak je poentirao sledećom tezom – da mu je nejasno koliko je miliona razloga koje RTL priprema u svom lobiranju za sticanje dozvole za emitovanje programa u Srbiji uticalo na ovakvu presudu Vrhovnog suda. Dakle, ovo je izjava člana Saveta koji direktno optužuje za korupciju Vrhovni sud Srbije.
U aprilu 2006. godine saopšten je spisak stanica koje imaju pravo da emituju program na nacionalnim frekvencijama. Onda su neki emiteri koji su bili ubeđeni da su ispunili sve uslove ostali, da se tako izrazim, ispod crte. Prirodno je bilo da se ljute. To što je Vrhovni sud 19. maja 2006. godine poništio odluku Saveta o privremenoj zabrani emitovanja programa na BK televiziji je isto što i Savet, koji je to veče presudio drugačije, pa kaže – doneta je nova odluka o privremenom oduzimanju dozvole Radio-televiziji BK Telekom d.o. u trajanju od 30 dana, a istovremeno su odbačeni prigovori svih drugih gubitnika na konkursu za dodelu frekvencije.
(Predsednik: Gospodine Avramoviću, prošlo je 20 minuta. Hoćete li da nastavite od onog vašeg vremena koje imate ili ne?)
Nastavio bih.
(Predsednik: Nastavite, možete.)
Dakle, BK televiziji je tada konačno onemogućeno da progleda, a široj javnosti je poslata poruka da je Savet nepovrediv i da mu ne pada na pamet da preispita svoje odluke, iako je to tražio Vrhovni sud!
Najtužnija epizoda ovde jeste, u svakom slučaju, sa bivšim ministrom kulture Draganom Kojadinovićem, koji je rezultate konkursa za dodelu frekvencija ocenio u najmanju ruku kao čudne, mada ih mnogi ocenjuju kao skandalozne, izjavio je član Saveta.
Važno je takođe napomenuti da su oni sebe predstavili kao pobednike po zakonu, što je apsolutno neistina; pozivaju se na Zakon o radiodifuziji koji kaže da on, sa jedne strane, propisuje da sud može samo da preispituje odluke Saveta, ukazuje na eventualne proceduralne greške, a sa druge strane, praktično omogućava članovima tog tela da doživotno upravljaju svojim feudom.
Dokaz za to, čak i sa teorijskog stanovišta, predstavlja član 29. koji kaže koje su to mere, četiri mere, u situaciji u kojoj poslanici Narodne skupštine imaju pravo da razreše člana. Mi imamo danas čak izmene i dopune toga. Pod jedan, to je bolest. Pod dva, to je laganje, ako se utvrdi da je podnosilac predloga naveo o sebi neistinite podatke ili propustio da navede podatke o svom političkom angažmanu (o tome ćemo razgovarati kada bude sledeća tačka dnevnog reda), odnosno povezanosti sa vlasnicima neke medijske kuće.
Pod tri, to je promena situacije. To je ako član u međuvremenu postane politički angažovan ili povezan sa političkom strankom ili medijskom kućom. Pod četiri, neobavljanje dužnosti. To je verovatno ako propusti neki izlet o trošku emitera.
Dakle, Cekićeva družina, ukoliko je posluži zdravlje i političke veze koje ima u vladajućoj većini, može da radi šta i koliko hoće.
Nigde se u zakonu ne pominje eventualna neobjektivnost, nesavesno delovanje, bahatost u javnim nastupima, dozvoljeni nivo alkohola u krvi tokom tih nastupa i slični detalji, kojima su se mediji u javnosti bavili analizirajući ponašanje pojedinih članova Saveta.
Pored zakona, ponašanje Saveta RRA podržavaju i pobednici na konkursu, što je donekle i logično, za izdavanje dozvola za emitovanje, pa je posle sastanka sa članovima Saveta održanog 12. jula saopšteno da predstavnici televizija Pink, B92, Avala, Hepi, Košava i Foks podržavaju rad RRA, koji je uveo red u oblasti radiodifuzije. Evo, kada vidite ko je dao podršku Radiodifuznoj agenciji sve vam je jasno. Koliko god da je dobijena ova podrška, potpuno je razumljiva; posle milionskih ulaganja nijednom pobedniku ne bi odgovaralo da posle godinu dana čitava stvar padne u vodu.
Najteže je objasniti ćutanje drugih državnih institucija. Ako vlasnici ove ili one televizije imaju razloga da ćute ili podržavaju, nejasno je zbog čega neko čija bi reč morala da se sluša ne lupi šakom o sto i prekine ionako predugačku istoriju o Savetu RRA i konačno uvede red u oblast radiodifuzije.
Tačno je da zakon štiti članove Saveta, kao da nisu obični ljudi, već, u najmanju ruku, jedini preostali primerci džinovskih pandi, ali je isto tako tačno da taj zakon može da se promeni, doradi ili adaptira ukoliko ne odgovara potrebama društva. Potrebe društva svakako nisu potrebe elitnog medijskog društva, kao što neke političke stranke imaju većinu u tim društvima.
U preostalom vremenu osvrnuo bih se, kao što sam rekao u uvodnom delu, na izveštaj o nadzoru nad radom emitera u 2008. godini, posebno tokom predizborne kampanje. Tu su teškoće predstavljale okolnosti i činjenice da u Srbiji, protivno važećem Zakonu o radiodifuziji, i dalje opstaju emiteri čiji su osnivač lokalne, odnosno regionalne zajednice, koje se sada na silu guše, a za koje je zakon predviđao status javnog servisa; javnog servisa, to moram da podvučem, zato što nije javni servis evropske Srbije, nego javni servis Srbije. To je prosto zaključak, zato što pretplatu preko brojila za struju plaćaju građani Srbije, a ne građani Evrope.
Molim vas da termin "evropski" izbacite iz ovog naziva, posebno u predizbornoj kampanji, jer i to ide u prilog onome ko se zalaže za evropske vrednosti koje nas unazadiše.
Dakle, u praksi to znači da emiteri u statusu javnog servisa sve emisije koje su izlazile izvan okvira njihove zakonske obaveze nisu tretirali kao predizborne, niti su ih tako označavali, iako je u najvećem broju slučajeva nedvosmisleno bila reč o predizbornom programu. Ovakav običaj su stekli emiteri koji nisu u statusu javnog servisa. RRA je ovakve događaje, kao, predvidela, propisala da se svi izborni sadržaji, bez obzira na to da li je reč o obaveznim ili ne, da li je reč o redovnim ili vanrednim emisijama, moraju kao takvi označiti.
Nepoštovanje ove obaveze donosi opasnost da emiteri favorizuju neke liste i kandidate na taj način što će ih plasirati u okviru redovnih emisija, dakle izvan onog dela programa koji se tretira kao predizborni program, i tako de fakto napraviti neravnotežu među učesnicima na izborima.
Mi za to imamo primera koliko god hoćete. Zašto je to tako, postavlja se pitanje.
U kampanji za predsedničke izbore, ja ću samo navesti neke primere kako bi ova moja priča bila kompletna, emiteri nisu razumeli potrebu da se sve emisije sa predizbornim sadržajem kao takve i označe. Zato je Agencija bila obavezna da prepozna obaveze emitera i da na to skrene pažnju. To je Agencija uradila samo kada je u pitanju "Palma plus", a za sve ostale medije nije ispoštovala svoju odredbu koju je donela, vezano za ponašanje emitera u predizbornoj kampanji.
Posebnu teškoću u kampanji pričinjavali su sadržaji koji su imali posredan predizborni značaj, ne veliki, ali u užem smislu nisu bili deo predizborne kampanje, kažu emiteri, što apsolutno nije istina. Pre svih, to je potpisivanje SSP sa EU, kao i potpisivanje ugovora između Fabrike automobila u Kragujevcu i "Fijata", i gasnog sporazuma sa Rusijom.
Izveštaji i izjave o ovim događajima i analize nisu tretirani kao predizborni sadržaji, a znate šta su ove tri stvari donele vladajućoj većini danas, polazeći od pretpostavke da je reč o događajima koji su se na sličan način mogli odvijati i van predizbornog konteksta.
Sada pogledajte kako se "vanpredizborni konteksti" koriste u predizbornoj tišini i koliko ti "vanpredizborni konteksti" koštaju građane Srbije i gde je danas "Zastava", sa kakvim modelom i načinom delovanja, gde je danas SSP koji nam na godišnjem nivou uzima trista miliona evra, a kako funkcionišu ostale odluke koje su bile mimo predizborne tišine i kampanje. Služba za nadzor i analizu se ograničila samo na to da beleži te događaje, ne upuštajući se u ocenu da li je u pitanju kršenje predizborne tišine.
Sada dolazimo do onog najzanimljivijeg, a to je da se prekršaji emitovanja neoznačenog predizbornog sadržaja, što je prekršaj opšte odredbe člana 1. stava 2. Obavezujućeg uputstva, kako je već naznačeno, do tog prekršaja su dolazili emiteri i sadržaji u kojima se pojavljuju predstavnici lista, doživljavaju kao predizborni sadržaj samo kada je reč o predizbornim aktivnostima u užem smislu reči, a nastupe u tok-šou emisijama, u kojima pojedinci prednjače više nego što je sama tema nastupa, ili zabavnom programu ne vide kao predizborni program. Zbog čega se događa najčešće ova vrsta prekršaja? Nemojte da vas čudi, ni posle izbora ni pre izbora, kada političari imaju neke druge uloge da bi stekli neki jeftin politički poen vezujući za sebe masu koja možda sluša narodnu muziku, koja možda sluša zabavnu muziku, masu koja pleše, masu koja podržava gej populaciju itd.
U programima televizijske kuće B92 i Radija B92 uočena je nenaklonost prema nekim listama i političarima. To su pre svih (ovo je izdvojeno u izveštaju Radiodifuzne agencije) SRS i Vojislav Koštunica. Međutim, zaključak o nejednakom tretmanu na ovoj televiziji i radiju ne može se izvesti na temelju vremenske zastupljenosti (pazite sada odgovor), već na osnovu načina na koji se emiter bavio predizbornim sadržajima, a to je svakako pristrasan način izveštavanja, izbor gostiju u emisijama i druge stvari. Tih negativnih pojava svakako za B92 i Studio B nema u izveštaju Radiodifuzne agencije jer bi, u suprotnom, oni morali da kose svoju odluku, a to je da izreknu javnu opomenu toj televiziji i radiju, što svakako nije urađeno.
Kao ekscesan slučaj u predizbornom izveštavanju može se oceniti i regionalna televizijska kuća, i po zastupljenosti lista (navešću jedan primer, Bošnjačka lista Sulejmana Ugljanina je deset puta zastupljenija nego sve ostale liste zajedno) i po načinu izveštavanja, s obzirom na to da izveštavanje o političkim protivnicima poprima razmere medijske satanizacije. To je ono što smo mogli videti u predizbornoj kampanji. Ova televizija je sredstvo političkih obračuna za račun Bošnjačke liste i višestruki je prekršilac kodeksa i temeljnih propisa koji regulišu ponašanje emitera kada je reč o informativnom programu i predizbornom programu, navodi se u izveštaju RRA.
Preporuka Saveta RRA da plaćeni predizborni termini u toku dana ne prelaze 90 minuta, odnosno 30 minuta u tzv. prajm-tajmu, nije poštovana. To je najgori, grub prekršaj koji je mogao da zabeleži RRA, što je dokaz da nije radio svoj posao kako treba.
Može se reći da u pogledu opšteg poštovanja predizborne regulative i profesionalnog nivoa informativnog programa postoji razlika između televizija čije je sedište u Beogradu i televizija čije je sedište u nekom od gradova u unutrašnjosti Srbije.
Čak i kada se ogluše o opšta novinarska načela u cilju da medijski potpomognu neke liste i kandidate, emiteri iz Beograda to čine na finiji način i taj prekršaj ostavlja manji utisak nego prekršaj u unutrašnjosti Srbije, što se svakako ne definiše kao neprekršaj.
Sada bih se osvrnuo na pregled pojedinih emitera kako biste imali potpunu sliku. Kanal RTS 1 – u prilozima van bloka moguće je izvesno posredno davanje prednosti, korišćenje državnih funkcija liste ZES koje su u vezi sa SSP, energetskim sporazumom sa Rusijom i potpisivanjem memoranduma o saradnji "Zastave" i "Fijata", čemu je najveću pažnja data u samoj predizbornoj tišini. To je najviše favorizovano na RTS 1.
RTS 2 – dva dana pre predizborne tišine, iako u RRA to nisu zabeležili kao prekršaj, to moram pomenuti, prikazana je emisija "Evronet vikend", produkcijske grupe Mreža, u kojoj su građani anketirani da li bi nam bilo bolje ulaskom u EU. Osim što je evidentan i jasan prekršaj predizborne tišine, ovo je i prekršaj Uputstva RRA, na šta RRA nije reagovao i nije izrekao nijednu vrstu opomene.
Radio-televizija Vojvodina – u informativnim emisijama, kao i u ostalom informativno predizbornom sadržaju, kandidati na izbornim listama za pokrajinske i lokalne izbore na teritoriji Vojvodine bili su zastupljeni u odnosu na ostale kandidate mnogo više. No, to se može objasniti različitim stepenom aktivnosti koje su kandidati imali na tom području, pravda se RTV. Kada uzmemo procenat od ukupnog prostora koji koristi RTV, vidimo da je 37,7% koristila samo lista ZES, a da ostale političke stanke nemaju ni trećinu od toga.
Ostalim danima na RTV, u periodu predizborne kampanje, u informativnim emisijama (vojvođanski dnevnik) zabeleženi su prilozi emitovani izvan predizbornog bloka koji se tiču redovnih aktivnosti državnih i političkih funkcionera u kojima ima elemenata predizborne promocije. Ovde opet imam stenogram, tačnije, izvinjavam se, procenat zastupljenosti lista, gde lista ZES uglavnom prednjači.
Ne mogu da zaobiđem čuvenu televizijsku kuću B92, osnovno medijsko glasilo DS i vladajuće većine. Kada uzmemo u obzir ko je osnivač B92, koliko Amerikanci imaju akcija u toj medijskoj kući (38,7%), da su na spisku osnivača prijavljene i firme registrovane u Njujorku, recimo, MDLF, koja je u vlasništvu Džordža Soroša, i kada pogledamo u čijem cilju i po čijem nalogu i na osnovu kojih finansijskih sredstava funkcioniše, lako se može zaključiti da je B92 osnovno glasilo Demokratske stranke. Daću vam dokaz za to. U izbornim blokovima predstavljene su uglavnom aktivnosti najrelevantnijih koalicija i stranaka, ali uz uzdržan kritički stav, često sa negativnom konotacijom prema predstavnicima SRS, sa potenciranjem navodnog sporazuma o postizbornoj saradnji.
Ovo je izveštaj agencije, ovo nije izveštaj sa nekog foruma. Ovde prednjači predizborni sadržaj liste ZES (34,1%), to su centralne informativne emisije; izveštaji sa konferencija za štampu – izveštači su koristili model "novinari su pitali" i time sebi pribavili ekskluzivno pravo da izaberu šta će pustiti u javnost a šta ne, u cilju kompromitovanja izrečenih gledišta nekih političkih aktera koji su možda bili kandidati, posebno od strane SRS.
U emitovanom prilogu, u kojem se govori da su predstavnici Srpskog nacionalnog veća (pogledajte sad ovu vrstu zloupotrebe) na Kosovu i Metohiji najavili da će podneti krivičnu prijavu protiv Borisa Tadića, Božidara Đelića i Vuka Jeremića zbog potpisivanja SSP, Jakšića i Ivanovića novinari su pitali da li je istina da mesečno primaju po nekoliko stotina hiljada dinara i da li je poziv biračima da glasaju za SRS i DSS zasnovan na privilegijama koje omogućava Ministarstvo za Kosovo i Metohiju.
Sada pogledajte paradoks, kako se kose dve vrste informacija, a kako se onaj ko je dao kvalitetnu i pravu informaciju, sa dobrim razlogom, degradira činjenicama koje uopšte nisu predmet predizbornog toka i činjenicama koje su apsolutno neistinite. Na ovo se nije oglasio nijedan predstavnik vladajuće većine, nije reagovala ni RRA i nisu date opomene nikom.
Naveo bih još nekoliko primera osnovnog kršenja kodeksa, posebno od strane Demokratske stranke – poseta Dragana Đilasa Ivici Lazoviću, ranjenom za vreme kontramitinga SPS 1996. godine. Ironija je, gospođo Đukić-Dejanović, što ste danas zajedno u vlasti sa takvim ljudima. Korišćeni su neobeleženi arhivski snimci ranjenog Lazovića, predizborni blok kojim dominira lokva krvi na pločniku, što predstavlja moguće kršenje kodeksa, tačke 2. stava 5. koja govori o tačnosti. Dakle, kontramiting nije napravila Socijalistička partija Srbije. Ovaj gospodin, Ivica Lazović, nije bio u lokvi krvi i snimak nije arhivski ni obeležen, niti govori o kome se radi. Ovo kršenje osnovnog kodeksa ponašanja od strane Demokratske stranke, u vidu promocije stranke odlaskom Dragana Đilasa u posetu, dovoljno govori o tome da RRA nije nikada slične situacije ni pomenula, a ne kaznila ili javno opomenula.
Međutim, potpisivanju SSP sa EU posvećena je velika pažnja i mimo predizbornog događaja. Osim toga, raznoraznim povodima, kao što su potpisivanje SSP, sporazum "Fijata" i "Zastave", reagovanja najviših državnih funkcionera (ujedno, to su i glavni reprezenteri kampanje liste ZES) Borisa Tadića, Božidara Đelića, Mlađana Dinkića (sad se svi oni nabrajaju) u centralnoj informativnoj emisiji van predizbornih blokova tonski su emitovana 34 puta. Još uvek pričam o B92.
Istovremeno, predstavnici vlasti okupljeni u koaliciji DSS i NS Aleksandar Popović, Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Andrija Mladenović tonski su emitovani samo osam puta, a opozicioni predstavnici SRS, Gordana Pop-Lazić i ostali, svega pet puta.
Dakle, ovaj izveštaj dovoljno govori u prilog mojoj tezi da B92 nije poštovao odredbe Radiodifuzne agencije, a da RRA nikada nije reagovala na to.
Predstavnici LDP (Čedomir Jovanović) i SPS (Ivica Dačić) van izbornog bloka su u centralnoj informativnoj emisiji tonski emitovani samo po jednom. Dakle, vidi se činjenica i u ovoj tabeli da je 49,6% informativnog predizbornog sadržaja centralne informativne emisije koristila isključivo lista ZES.
Da donesem zaključak o izveštavanju za B92 u predizbornoj kampanji. To je konačno ocena gde se moraju sagledati kodeks i uputstva 1. i 3, odredbe 2, 12 i 2 kodeksa koji kaže da je zabranjeno pod formom informativnog i bilo kog drugog programa voditi predizbornu kampanju u bilo čiju korist ili diskriminaciju partije ili kandidata. Imajući u vidu da su učesnici u izbornim programima svom emitera imali nedvosmisleno jednake termine, nije ni čudo što je obmana i manipulacija građana Srbije na toliko velikom nivou.
Pošto nemam puno vremena, da kažem još nekoliko stvari o medijskoj kući B92. Dakle, jedan od najvećih akcionara u medijskoj kući B92 Džordž Soroš je opštepoznat kao osnivač Instituta za otvoreno društvo koji finansira demokratske promene širom Evrope, širom istoka i te demokratske promene smo osetili baš preko te medijske kuće. Sličan primer jeste i puč 5. oktobra, koji je napravljen i koji je organizovan tako da je i ova zgrada u kojoj sedimo danas bila do te mere oštećena da je samo Soroš mogao da plati njenu otplatu.
Međunarodna krizna grupa dobija novac od Soroševih organizacija, sa ciljem destabilizacije regiona u svetu. U prilog tome jesu posledice Soroševog humanizma – primer poljskog duga od dvesta milijardi dolara; zalaganje za abortus i propaganda homoseksualizma u zemljama istočne Evrope, zahvaljujući dominaciji Soroša. Posle se pitamo ko drži kabl u Srbiji, ko finansira određene medijske kuće.
I taj primer i dokaz se najbolje vidi baš u Srbiji. Džordž Soroš je jedan od potpisnika peticije za bombardovanje Srbije. To neće da kaže niko. Javno je u više navrata podržao razbijanje SFRJ, davao je novac slovenačkim, hrvatskim, muslimanskim i šiptarskim separatistima kako bi potpomogao to razbijanje. Finansirao je eksploataciju ruskih resursa i siromašenje Ruske Federacije, što je opštepoznato. Finansirao je i finansira medije koji su nosioci srbofobije. Finansira nezavisno Kosovo i Metohiju i divlju eksploataciju srpskih resursa u južnoj srpskoj pokrajini.
Posle ću vam reći nešto i o kandidatima sa teritorije Kosova i Metohije.
Dao bih još jedan primer satanizacije Radija B92 prema političkim neistomišljenicima – vođenje negativne kampanje protiv koalicije DSS - NS i SRS tako što su pod maskom predizbornog izveštavanja nastojali da politički kompromituju predstavnike istih lista. Kako? Emiter je van izbornih blokova kao državne aktivnosti pratio izjave Borisa Tadića, Đelića, Dinkića, Jeremića i ostalih, pri čemu su vrlo često te izjave bile očigledno u direktnoj funkciji kampanje. Jedan od famoznih primera zloupotrebe jeste informacija da je lider "Stroja" podržao DSS i SRS, uz napomenu da je njihov lider osuđen na godinu dana zatvora zbog raspirivanja verske i nacionalne mržnje. Pogledajte u čemu se sve vidi zloupotreba jednog radija.
Osvrnuo bih se na Studio B, tzv. beogradsku kuću, koju finansiraju građani Beograda, a koja je javno glasilo Gradske skupštine opet DS, koja je nekorektno izveštavala o otimačini opštine Zemun, koja je prenosila izveštaje sednice Skupštine grada na način koji je njoj odgovarao, koja nije pozvala u goste i realnim tretmanom dala prednost gostima opozicije u odnosu na pitanja gledalaca, koja je fingirala pitanja i odgovore koje treba gost da da u toku tog emitovanja, pripremala ljude koji će u emisiji da budu učesnici i pripremala pitanja.
Onda smo došli do zaključka da su građani poprilično dobro upoznati sa radom Gradske skupštine, koja nema direktan prenos, a u Gradsku skupštinu je zabranjen ulaz običnim građanima, po novom poslovniku, osim ako se ne najave nekim specijalnim viznim režimom da uđu u zgradu Skupštine grada Beograda, kao da je to skupština Demokratske stranke, a ne građana Beograda.
Dakle, zaključak je, na osnovu tog primera, da je to politička televizija Studio B.
Regionalna televizija Novi Pazar je, kao nijedna druga televizija koja je bila objekat nadzora, navodi se u saopštenju, pretvorena u predizborni instrument jedne partije, i to Bošnjačke liste za evropski Sandžak. Na predizborni program utrošeno je 29 sati i 43 minuta, više nego na bilo kojoj televiziji. Samo u jednom danu, 8. 5, Bošnjačka lista imala je šest sati i 45 minuta predizbornog programa, od čega je oko pola sata predizbornog programa Jedinstvene srpske liste, a ostali sadržaji išli su u prilog Bošnjačkoj listi za evropski Sandžak. Na ovoj televiziji je emitovano o Bošnjačkoj listi deset puta više sadržaja nego o svim ostalim listama zajedno, i to vam je od ukupnog zakupa 93,8%, po izveštaju RRA.
Spot ZES, slika prva: fotografija Vuka Draškovića, najnovijeg datuma, sa uzdignuta tri prsta; ispod logo u kome piše –koalicija ZES broj 1, i potpisani su Tadić, Drašković i Ljajić.
Glasajući za broj 1 glasate za, pa onda ide nerealnost koja je predstavljena. Slika druga: i dalje ostaje potpis, a sledi snimak tonski namontiran, neobeležen kao arhivski – govori Vuka Draškovića na skupu u Raškoj 1990. godine. Dakle, nepotpisan govor stoji u spotu liste ZES. Godina 1990. jeste godina u kojoj je Vuk Drašković bio tzv. opozicionar, a sada je ta koalicija doprinela da se on čak i u spotu nađe, vezano za te devedesete godine. Slika treća: najnoviji snimak Borisa Tadića i Ljajića sa nekog skupa i opet na početku i kraju spota slika od početka, fotografija Vuka Draškovića, da bi se završilo snimkom Tadića koji aplaudira, i na kraju još jednom Drašković od početka, uz potpis - koalicija Tadić, Drašković, Ljajić, glasajte za 1.
Pošto ovo nije bilo dovoljno jasno, u obavezi sam da vam to malo pojasnim. Govori Vuka Draškovića nisu označeni kao arhivski materijal, što predstavlja prekršaj kodeksa koji je doneo Savet RRA. Materijal je dokazao da je nedvosmisleno reč o malicioznoj montaži. Nije naznačeno čiji je spot, kao ni ko je platio njegovo emitovanje. Isto pitanje se postavilo tada, isto pitanje smo i mi postavili – ko je platio emitovanje osnivačke skupštine u "Sava centru" novoformiranih engleskih i američkih stranaka, čime je povređen kodeks emitera, prilog 2. tačka 2) i prilog 1. tačka 4)?
Spot Sandžačke demokratske partije počinje video materijalom za koji je naglašeno da nije preporučljiv za osobe mlađe od 18 godina. U skupu u Tutinu Rasim Ljajić kaže – molim vas, nemojte napadati nikog drugog osim SDA u ovoj kampanji, pa sledi montirani snimak od 10. 9. 2006. godine, vesti koje kažu: na biračkom mestu ubijen je odbornički kandidat SDA Ruždija Durović, pa onda ide slika mesta ubistva, snimak sahrane, i – za ubistvo osuđeni pripadnici obezbeđenja predsednika SDP Rasima Ljajića. Snimak – bomba na kuću aktiviste SDA Mahmuda Hajrovića 14. 11. 2006. godine, montirani snimak; za ubistvo i pokušaj ubistva su osuđeni pripadnici obezbeđenja predsednika SDP Rasima Ljajića; član SDA Sandžaka Hasan Duvljak je poliven benzinom i zapaljen – montirani snimak.
Zamislite čime se sve služe političke stranke u predizbornim kampanjama da bi pripisale sebi neki politički poen! Ovo je najgrublje širenje mržnje jednih prema drugima, nebitno o kojoj listi se radi i o kojim nacionalnostima, ali Savet RRA na ovaj snimak nije reagovao i nije izrekao opomenu.
Još jedna stvar koja je veoma važna, a koju moram napomenuti jeste da se regionalna televizija uplitala u spor između TV Tutin i SDP u vezi sa nezadovoljstvom SDP-a načinom kako je na TV Tutin prikazan njihov skup. Prikazuje se reakcija TV Tutin koja je sama po sebi nekorektna i stvara utisak da na skupu SDP dominiraju pristalice Bošnjačke liste za evropski Sandžak. Ovo stoji u izveštaju RRA.
Navodi se intervju sa Bajramom Omeragićem, predstavnikom Bošnjačke liste i predsednikom vladinog Saveta za ravnomeran ekonomski razvoj, i kaže se da je u neobeleženom predizbornom programu, a sadržaj intervjua je velikim delom negativna kampanja u odnosu na ostale stranke SDP, LDP, DSS i G 17 plus, što svakako predstavlja kršenje kodeksa tačka 4) (zabrana partijske prisutnosti) i uputstva (indirektna politička propaganda).
Iz cele ove priče jasno je da program regionalne televizije predstavlja u celini fundamentalno kršenje predizborne radiodifuzne regulative, i jasno se vidi da nije bilo opomene.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako uzmemo u obzir da RRA ima jednog člana Saveta sa Kosova i Metohije i da je taj član Saveta predstavljen kao da je sa Kosova i Metohije, iako svi na Kosovu i Metohiji znaju da to nije istina, da se radi o kandidatu Živojinu Rakočeviću koji je urednik KIM radija, koji je poznat po tome da nije puštao srpsku narodnu muziku do 11. marta 2006. godine i da je na dan proglašenja smrti bivšeg predsednika Republike Srbije Slobodana Miloševića na radiju KIM počela da se emituje narodna muzika, koja je bila favorizovana naredna tri dana, i ako uzmemo u obzir činjenice da su povodom vesti o smrti Rugove na tom radiju bila tri dana žalosti i činjenice o tome ko je osnivač, tačnije ko je finansijer ovog radija, a to su američki, engleski i nemački predstavnici na Kosovu i Metohiji, očigledni je da KIM radio i njegov glavni urednik ne zaslužuju da budu kandidati ni za kakvu vrstu elitnog društva, koje treba da ima kontrolu nad medijima. Njegova saradnja je posebno ostvarena sa radijom i televizijom B 92.
Inače, radi se o licu koje je rodom i poreklom iz Morače, iz Crne Gore. Jedan je od četvoro ljudi koji su uništili najveći medijski nacionalni projekat namenjen srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji. Posebno podvlačim da su to KIM radio, "Kosma mreža" i "Glas juga", da su vrednosti tih javnih glasila koja je trebalo da funkcionišu u srpsku korist bila više miliona evra, a da danas ne vrede apsolutno ništa, jer traže pomoć predstavnika Amerike, Engleske i Nemačke da bi mogli da izdaju saopštenja koja predlaže vlada Kosova i Metohije.
Moram da pomenem sledeće ljude koji su učesnici razbijanja ovog projekta: sam gospodin Živojin Rakočević iz Morače iz Crne Gore, Goran Avramović iz Kragujevca, Predrag Radonjić iz Užica, koji živi u Beogradu, i Nektarije, to je sada Isak Vorgučić, inače nekadašnji direktor, a sadašnji vlasnik KIM radija. To je monah koji se razmonašio 2005. godine i koji je na konto toga servirao građanima Kosova i Metohije da je u pitanju glas crkve i da je u pitanju glas sveštenika, zbog čega je i sam vladika Artemije napustio ovu funkciju.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da je, prema istraživanjima, procenat slušanosti KIM radija veoma mali, da "Glas juga" nije poslednjih godinu i po dana izdao nijedan list, osim u proteklih mesec dana jedan broj koji govori više o šiptarskoj vladi nego o Srbima i stanju Srba na Kosovu i Metohiji, jasno je da je ova RRA komisija ili savet iskoristila vladajuću većinu, pod natpisom – na teritoriji Kosova i Metohije, gde imenuje člana, ne bi li to imalo neku blažu verziju.
Mi iz SRS se apsolutno slažemo da treba da postoji zastupljenost u regionu, ali vrlo dobro poznajemo prilike na Kosovu i Metohiji i svi znamo da nema direktnog obaveštavanja sa Kosova i Metohije, da nema direktnog uključenja, da nema linije, da se pod drugim nazivima medijske kuće dole registruju da ih vlada Kosova ne bi ugušila, da imaju probleme sa finansiranjem, da im je oprema loša, da nemaju prostorije, da koriste svoja službena vozila, da koriste telefone privatne da bi doneli neku informaciju koja će pod znakom pitanja biti puštena na javnom medijskom servisu Srbije.
Kada uzmemo u obzir činjenicu da i sam Tijanić zna koliko ljudi na Kosovu i Metohiji ispred RTS-a prima platu, a radi u kosovskoj administraciji, kao što je montažer Marjan Ljubić koji radi u administraciji Kosova i Metohije, radnik je šiptarske administracije kao direktor odeljenja za obrazovanje i kulturu za opštinu Štrpce, a prima platu u RTS-u, a RTS nije pustio nijedan prilog o toj opštini poslednje četiri godine... I, ako je pustio prilog, pustio je prilog o tome da li su odbornici DS Stanko Jakovljević i Radojica Mrđinac zaboli tablu republike Kosovo, zastavu Albanije i zastavu EU na ulaz u opštinu Štrpce. Da ne pričam o izveštavanju koje treba da bude prioritet u odnosu na onog koji izveštaj daje. Ako je legalno izabrana vlast, primera radi, u opštini Štrpce dala saopštenje da je obavestila i predsednika Republike, i premijera i sve nadležne institucije, Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, da su odbornici DS stavili tablu, kao predstavnici šiptarske vlade ili gradonačelnici Štrpca, na kojoj piše – Kosovo republika, s jedne strane albanska zastava, s druge strane EU, o tome reakcije u javnom servisu Srbije nema, nijednog saopštenja nije bilo.
Postavlja se pitanje, ako imamo ljude koji primaju novac od RTS-a i žive na Kosovu i Metohiji i rade za šiptarsku administraciju, zbog čega je tako neobjektivno obaveštavanje sa Kosova i Metohije predstavljeno u medijskom servisu Srbije, ako ga je uopšte i bilo.
Moram da napomenem, primera radi, još jedan vid pritisaka na Srbe – u opštini Štrpce, u kojoj je 75% Srba, uzurpirana je od strane albanske administracije zgrada koja je služila kao dom kulture, tj. dom za mlade u opštini Štrpce; na njoj stoji albanska zastava, zastava EU, Nemačke, Engleske i Amerike i takođe nije bilo reakcije po tom pitanju, a Srbi su bili poprilično uznemireni.
Predsednik opštine je 15. juna obavestio predstavnike KFOR-a, UNMIK-a, OEBS-a, EULEKS-a i KPS-a, policiju, nakon čega je ukazao na posledice ovakvog čina Šiptara koji ima za zadatak provokaciju radi destabilizacije prilika u Srbiji, posebno na Kosovu i Metohiji.
Postavljamo pitanje – šta je uradio predsednik povodom ovog dopisa, šta je uradio premijer, šta je uradila Radiodifuzna agencija? Šta su uradili svi oni koji su morali da obaveste da je srpski narod na Kosovu i Metohiji u nezgodnoj situaciji? Važno je da su obavestili o stavu da li treba da plaćaju struju kosovskoj šiptarskoj vladi ili ne; taj stav je iznet preko mreže Demokratske stranke, da treba plaćati, pa su čak organizovani neki sastanci u nekim restoranima, delio se novac švedske vlade, nekih odbora za pripremu sledećih lokalnih izbora koje sprovodi šiptarska vlada, i to takođe niko nije hteo da objavi.
Nažalost, u svemu tome prednjače funkcioneri Srbije koji imaju kao zadatak destabilizaciju terena, tako što će da uvode prinudne uprave u opštine gde su Srbi na vlasti, nije važno iz koje političke stranke.
O svemu ovome postoji neobjektivno obaveštavanje. Ne postoje opomene, ne postoje kazne; postoje opomene samo za one koji se ne slažu sa generalnom politikom vladajuće većine ili samog Soroša.
Molim Radiodifuznu agenciju da predloži vladajućoj većini da se ugasi ovaj zakon, da u skupštinsku proceduru uđe zakon koji je kvalitetan, koji će da uredi oblast medija. Inače ćete doći u situaciju da nas ubeđujete da je zemlja ploča, da je radio sve što svira, a da mi ne znamo kakvo je stanje i kakve su prilike, i kakve su volje, načini i želje vas vladajuće većine da uvedete medijski mrak onima koji ne misle kao vi.
Ako su milioni građana potpisali peticiju za direktan prenos suđenja dr Vojislavu Šešelju, a vi taj direktan prenos pustite u tri sata ujutru, to dovoljno govori koliko poštujete građane i dovoljno govori da li ti građani treba da plaćaju pretplatu.
Imao sam toliko u ovom izlaganju. U daljoj diskusiji priključiću se u odnosu na potrebu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Nado Kolundžija, kada sam pozvao Radiodifuznu agenciju da predloži ukidanje ovog zakona mislio sam na stavljanje van snage. Izvinjavam se zbog terminologije, ali ta terminologija mi je ušla nekako u uši dok sam slušao potpredsednika Vlade (i šta je sve već bio) gospodina Mlađana Dinkića, koji je pozvao građane da predlože koje zakone da ukinu ili, u prevodu, koje da stave van snage, od onih koji su trenutno na snazi i koji su tek u skupštinskoj proceduri, tako da i ako sam pogrešio, dao sam razlog zbog čega se to desilo.
Suština je da istina mora izaći na videlo, svidelo se to pojedincima ili ne, i da je zastupljenost nekih političkih stranka u medijima, konkretno moje političke stranke, od 3 do 5% u odnosu na celokupan medijski prostor i u odnosu na 80% koliko imaju stranke vladajuće većine. Zbog toga su se mali emiteri ili ovi koji emituju manje političke emisije našli na udaru RRA samo zbog toga što nisu hteli da budu politički podobni i poslušni, kako bi se u nekim stvarima pomoglo vladajućoj većini.
Primer za to je i naplata 40% godišnje više za lokalne emitere nego što je to predviđeno za zakup frekvencije. Dakle, to otvara mogućnost za pljačku malih emitera i davanje privilegija velikim emiterima, kao što su, recimo, televizijske kuće "Pink", "Avala" itd. Gušenjem tih malih emitera dolazi do monopolizacije medija. To su suvoparni podaci i činjenice za koje postoje dokazi. Jedan od tih dokaza ću da vam iznesem.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da je pri samoj podeli frekvencija došlo do lobiranja od strane vladajuće većine, u kome ne mogu da pomenem Radio AS iz Novog Sada, u kome je direktno, opštepoznata je činjenica, Oliver Dulić urgirao da oni dobiju 12 frekvencija jer isključivo rade u službi Demokratske stranke, onda je ova moja teza potkrepljena činjenicama.
Evo kako to funkcioniše u stanicama koje nisu dobile dozvolu, a nisu ugašene ni dan-danas, posebno u Vojvodini. Vrlo dobro funkcioniše samo zato što plaćaju namete Radiodifuznoj agenciji i mimo protokola i mimo zakona i na način koji za sada sa ove skupštinske govornice nije dokaziv.
Još jedna velika prevara jeste kada RATEL na višim kvotama nego što je predviđeno frekventnim planom oceni neke emitere i opet ih stavi u povoljan položaj u odnosu na mali broj emitera. Daću vam opet primer, pošto volim da pričam sa dokazima, primer SOS kanala. Direktor SOS kanala i glavni i odgovorni urednik uputio je pismo svim rukovodiocima Srbije, na koje mu je odgovorio samo Zaštitnik građana koji kaže da postoji mogućnost da je povređena sloboda medija, jer Zaštitnik građana ocenjuje da su ispunjeni uslovi za postupanje ovog organa po podnetoj tužbi, predviđeno odredbama Zakona o Zaštitniku građana.
Dakle, kada smo mi u Skupštini pomenuli da Radiodifuzna agencija želi da ugasi SOS kanal, u raspravi o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, istog trenutka smo dobili poštom podatke koji potkrepljuju našu priču i da smo bili u pravu. Dakle, bahatost i nepoštovanje zakona od strane članova RRA zabeležio je i direktor SOS kanala. Za sve što piše u ovom pismu koje je on meni poslao, tačnije Poslaničkoj grupi SRS, postoje otvoreni dokazi.
To je zloupotreba merenja RATEL-a u kojima on potvrđuje da SOS kanalu smeta rumunska televizija, te da je taj kanal međunarodno nekoordiniran i kao takav nije smeo da se dodeljuje emiterima, a SOS kanalu je dodeljen. Prepisku RATEL-a sa Rumunima, merenja kablovskih operatera, u kojima oni potvrđuju da Rumuni ometaju SOS kanal, otkazan ugovor sa sponzorima zbog smetnji itd.
Dakle, SOS kanal je konkurisao, dobio u skladu sa zakonom frekvenciju, protivzakonito sa smetnjama od strane rumunske. Sada je na osnovu tih smetnji umanjena aktivnost SOS kanalu. Zbog te umanjene aktivnosti, koju su oni dobili legalno, vodi se sudski spor i najavljuje se od strane Radiodifuzne agencije da će se ugasiti SOS kanal, što dodatno utiče na finansiranje tog kanala.
Svi znamo da je SOS kanal sportski kanal, da nema apsolutno nikakve veze sa politikom, ali neki gubici su ovde i predstavljeni. Na osnovu završnog računa, SOS kanalu u 2007. godini prihod je bio manji u odnosu na 2006. godinu 64 miliona. U 2008. godini u odnosu na 2007. za oko 80 miliona. To je sistem gušenja malih emitera koji se bave sportom; to je nacionalno blago. Umesto da forsiramo te emitere koji su legalnim putem došli do frekvencije, mi ih gušimo, zato što neka velika televizijska kuća, kao "Pink", ima poseban deo za sportski program.
Pored svega ovoga, članovi Saveta RRA u novinama prebacuju ovlašćenja i ovu neregularnost na RATEL, a RATEL kaže da treba da se vrati dozvola i da se dobije druga za drugu frekvenciju, kao da je čovek kupio cipele, kao da je kupio bicikl, pa se pokvario, pa hajde da ga vratimo.
Dakle, ne možemo imati ovakav pristup prema malim emiterima, na jednoj strani, a u Vojvodini emiteri koji čak nemaju dozvolu ostaju u životu zato što plaćaju namete RRA, od kojih se lepo živi i pravi suficit za punjenje budžeta.
Dakle, kaže ovako – RATEL traži od mene da se vrati dozvola za emitovanje koju sam dobio na javnom konkursu, za koju sam se mesecima pripremao i platio unapred oko šest miliona dinara i legalno dobio frekvenciju. Inače, RRA kaže da to piše u novinama da su mi uzeli frekvenciju, a ja i dalje emitujem program. Dakle, RRA priča drugo, u praksi se dešava drugo, a šteta traje li traje, čak se gomila.
Advokati SOS kanala uložili su žalbu i pokrenuli sudski postupak zbog tekstova u novinama da SOS kanal više nema frekvenciju i da im je otkazano zbog toga više ugovora o emitovanju u 2009. godini, nakon čega je SOS kanalu pričinjena ogromna materijalna šteta. Šta će se desiti kada na sudu SOS kanal dobije presudu u svoju korist? Sva ova šteta moraće da se nadoknadi od države ili od drugih emitera, tj. od građana koji plaćaju javni servis Srbije.
Dakle, neke činjenice postoje i bez mogućnosti da se one izmene, ma kako to vi želeli da uradite. Primer je SOS kanal, kome žele da uzmu dozvolu, a nisu omogućili da ostvaruje prihod. Zbog otkazivanja ugovora sa poslovnim partnerima svesno su doveli SOS kanal u tešku materijalnu situaciju.
Bahatost, nepoštovanje zakona, samovolja, drskost i sila onih koji su SOS kanal svrstali u istu kategoriju sa emiterima koji nisu imali dozvole. I oni, i RATEL i sud imaju svu papirologiju, sve relevantne podatke, zvanično merenje RATEL-a, merenja stručnih službi RTS, prepiske RATEL-a sa Rumunima, da i oni na istoj frekvenciji emituju program sa hiljadu puta većom snagom. Dakle, onaj ko je omogućio korišćenje frekvencije koju već koriste Rumuni sa hiljadu puta većom snagom, taj treba da snosi odgovornost, a ne da trpi posledice onaj ko je to dobio legalnim zakonskim normama, tj. konkursom.
Kaže ovako: "Tužim za više od sto miliona i svakoga dana ta cifra se povećava, a to će jednog dana platiti država, odnosno poreski obveznici, a ne članovi Saveta", ističe direktor i glavni i odgovorni urednik SOS kanala.
Zbog toga nije ni čudo što zatvaranjem malih lokalnih emitera, jer ne mogu da plaćaju 40% veće namete, RRA njihovu frekvenciju dodeljuju isključivo moćnicima, tajkunima i onima koji mogu da plate te enormne sume novca za zakup frekvencije. Time u Srbiji u medijskom prostoru prave vakuum kako bi mogle da vladaju vladajuće većine i pojedinci kojima tema, posebno u predizbornoj kampanji, ide u prilog za razvijanje ličnog biznisa.
Dakle, ako uzmemo pregled finansiranja i finansijskih obaveza emitera u medijskim zakonima Srbije i zemalja u okruženju i ako uzmemo da Zakon o radiodifuziji, član 41, određuje da dozvolu za emitovanje može da dobije samo domaće fizičko ili pravno lice i da domaća kompanija u kojoj su osnivači strana pravna lica ili fizička lica iz zemalja u kojima prema unutrašnjim pravnim propisima nije moguće ili nije dozvoljeno utvrditi poreklo kapitala ne mogu učestvovati u konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa... Pročitao sam u svom prvom izlaganju koliki procenat kapitala i vrednosti u televizijskoj i radio kući Studio B, B92 imaju Amerikanci. Znači, dozvoljeno je maksimalno 49% učešća stranog kapitala u ukupnom kapitalu kompanije koja učestvuje na konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa.
Član 52. propisuje obaveznu dokumentaciju koju je potencijalni emiter dužan da podnese uz prijavu za konkurs. Stav 5. člana 52. propisuje: projekciju planiranih godišnjih prihoda i rashoda sa prijavom, specifikacijom i podacima o finansijskom potencijalu podnosioca prijave.
Ako znamo da je finansijski potencijal pojedinih emitera slab, da je isključivo komercijalne namene, mi smo došli u situaciju da i tim emiterima omogućimo pristup tek toliko da ne dobiju dozvolu, kako bi njihovu frekvenciju ili njihov konkurs zloupotrebio neko veći.
Član 61. odnosi se na razloge za prestanak važenja dozvole za emitovanje pre isteka vremena. Stav 10. kaže – ako se kao jedan od osnivača emitera posle izdavanja dozvole pojavi strano pravno lice kome nije dozvoljeno ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala. Dakle, čisto kažu članovi da nije bitno poreklo novca, da nije bitno ko će konkurisati, da nije bitan način zbog čega konkuriše, važno je samo da se novac uzima i da se budžet puni.
Članovi 80. i 84. se bave izvorima finansiranja javnih radiodifuznih servisa. Dakle, kada pogledamo kako to funkcioniše u Hrvatskoj, u zakonu o elektroničkim medijima, kako oni kažu, finansiranje emitera ne pominje se eksplicitno, osim posredno u poglavlju o neprofitnim televizijskim programima, gde se određuje da se dobit od njihove delatnosti ne sme koristiti samo za unapređenje vlastite delatnosti i da plate zaposlenih u neprofitnim radio ili TV stanicama ne mogu prelaziti visinu plata zaposlenih u drugim javnim ustanovama Republike.
Kako je u Crnoj Gori? Zakonom o radiodifuziji propisan je način raspodele novca od TV pretplate i naknade za prijemnik u kolima, koji se raspodeljuje: 75% republičkim javnim radiodifuznim servisima (tj. Radio-televizija Crne Gore), po 10% fondovima agencija za pomoć lokalnim javnim radio servisima i komercijalnim stanicama i 5% agenciji za radiodifuziju. Ovde agencija za radiodifuziju, tj. savet ima prevelika primanja u odnosu na zemlje u okruženju.
Ono što je u BiH zabeleženo – u članu 10. Zakona o komunikacijama uopšteno se pominje da će prilikom odlučivanja o dodeli frekvencija savet agencije voditi računa o ekonomskoj moći podnosioca zahteva, kao i njegovom iskustvu na polju telekomunikacija. Zakon se dalje ne bavi problematikom finansiranja.
Rumunski audio-vizuelni zakon ne sadrži odredbe o finansiranju mas-medija, kao što ni prilikom konkurisanja nije potrebno dati dokaze o poreklu novca i kapitala. Jedino je navedeno da se za dobijanje dozvole ne mogu javiti komercijalne kompanije, kakvih je kod nas sve više, u kojima više od 10% kapitala ili više od 10% glasačkih prava poseduju ono koji su pravosnažno osuđivani.
U Sloveniji zakon o mas-medijima obuhvata pisane i elektronske medije i postoji podela na nacionalni javni servis (Radio televizija Slovenije), lokalne, regionalne, studentske, neprofitne i specijalne, od posebnog kulturnog značaja, radio i TV stanice.
Jedino što u zakonu postoji, a tiče se raspolaganja novcem u ovim medijima, jeste da se profit studentskih i neprofitnih emitera mora, ako ga ima, utrošiti na obavljanje aktivnosti koje su u skladu sa njihovim osnivačkim aktom.
Dakle, politika koja se u Srbiji vodi, vezano za medijski prostor, skroz je drugačija. Sada postoji jedna nedoumica – čime će Željko Mitrović ubediti poslanike, novcem ili argumentima? Čime će Željko Mitrović opravdati kandidaturu za članove saveta nekih od svojih tajkuna?
Dakle, mogu da citiram, gospođo Kolundžija, jednu vašu izjavu u kojoj kažete da je neprihvatljivo da pojedinac, kako bi zaštitio svoje interese, najavi lobiranje u parlamentu, na šta odgovara novinar – šta sa ljudima iz senke koji obeležavaju medijski prostor Srbije? Vi nemate odgovor.
Dakle, najavu Željka Mitrovića, vlasnika TV Pinka, da će obavestiti svih 250 poslanika srpskog parlamenta o manjkavostima i štetnom uticaju novog zakona o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji na razvoj medija, kako ne bi glasali za njegovo usvajanje, poslanici su dočekali sa skepsom, što je sasvim prirodno. Ali, prirodno je i da vidite kakva je zloupotreba od strane onog koji ovaj džumbus ili haos na medijskom prostoru Srbije najviše koristi.
Ili, izjava Nade Kolundžije, citiram: "Ako Željko Mitrović ili bilo ko drugi želi da kritikuje zakon i da predlaže nekome neka druga rešenja, onda je to u redu, onda je to dobro lobiranje. Ako pak kaže – nemojte glasati, evo vam 5.000 evra, to je onda pokvareno. Trebalo ga je", zamislite, "kada je to najavio, pitati čime će da ubeđuje poslanike." Slične su izjave i ostalih članova političkih partija koje učestvuju u parlamentu.
Dakle, novi zakon bi trebalo da onemogući monopole, objasnio je Nebojša Bradić, ministar kulture, koji je odbacio primedbe da će novi zakon sprečiti razvoj medija.
Dakle, ako uzmemo u obzir da je Željko Mitrović kupio deo TV "Avala" i da je kao fizičko lice, kažu bliski Mitrovićevi saradnici, ušao u "Avalu" ne da bi je vodio, već da bi pomogao prijatelju Danku Đuniću, vlasniku ove televizije... i jasni izveštaji koje sam čitao na početku, koji kažu kakvi su emiteri u toku predizbornih kampanja najbolji uzorak, kako se pomoću monopola i na koji način zloupotrebljavaju – novcem, kupovinom, gušenjem i širenjem velikih...
Savet RRA je nakon tromesečne pravne analize konstatovao da nema zakonskih prepreka za dokapitalizaciju TV "Avala" u procentu od 4,95% i dao saglasnost da Željko Mitrović kao fizičko lice učestvuje u promeni vlasničke strukture, saopštili su iz RRA.
Dakle, nakon toga je Savet doneo odluku o izdavanju dozvola itd., da ne bih sada širio ovu priču jer mi je ostalo još pola minuta.
Gospođo Nado Kolundžija, zakoni mogu da se stave van procedure, mogu da se menjaju, vama se obraćam kao ovlašćenom predlagaču, u onoj situaciji kada su isključivo u funkciji građana koji te pretplate i emitere plaćaju u skladu sa zakonom.
Onog trenutka kada građani ne budu plaćali i kada se ona bude finansirala u povoljnijim uslovima od malih emitera, možemo praviti selekciju na partijske i nepartijske i baviti se analizom da li su dobro radili ili ne.
Sada, kada je finansiranje od strane građana duplo, i za kablovsku televiziju i po pretplati strujomera, kada je to finansiranje duplo u odnosu na sliku, kvalitet i ton koji dobijaju i realnost izveštavanja, ne možemo doneti zaključak da je Republička radiodifuzna agencija (i Savet) korektno radila svoj posao kako bi kao nezavisno telo zaštitila medijski prostor Srbije.
Mislim da sam izneo dovoljno dokaza za to da najopasnije i najmoćnije oružje za masovno uništavanje svesti i digniteta jednog naroda jesu elektronski mediji, ali ujedno, i jedno veliko, ogromno pranje novca. Taj novac presuđuje nama u mnogim stvarima; ne dozvolite da taj novac presuđuje i putem elektronskih medija. Hvala.

Gospođo Đukić-Dejanović, prekršili ste član Poslovnika 27, a odnosi se na član 100. Sada vas pitam kao predsedavajućeg – po kom članu vi imate pravo da prekinete narodnog poslanika koji iznosi povredu Poslovnika? Ukoliko on nije ispunio bonus od dva minuta, po kom osnovu ...
(Dragan Todorović, upadica sa mesta: Gospođo Gordana, nemojte da šapućete.)
(Negodovanje poslanika SRS.)
(Paja Momčilov, sa mesta: Nemojte da dobacujete, gospođo Gordana.)
Nemojte da me ometate, gospođo Čomić.
(Žagor.)
Dakle, gospođo Đukić-Dejanović, prosto je pitanje – po kom članu Poslovnika vi narodnom poslaniku koji je ovde izašao da reklamira povredu u roku od dva minuta, imate pravo da prekinete njegovo izlaganje na prvom minutu i da mu oduzmete reč? Dakle, ovo je situacija koja je česta, što znači da je to zloupotreba ovog poslovnika.
Vi nama ne date pravo na repliku zato što kažete da je to vaša lična ocena, iako smo prozvani imenom i prezimenom, iako je pogrešno protumačeno izlaganje, iako je uvređena poslanička grupa – ne date nam pravo na repliku, ne date nam pravo diskusije, dva minuta nam ograničavate, i na ta dva minuta, jedan minut nam kradete svesno.
Dakle, povredili ste Poslovnik, član 27, a o dostojanstvu pojedinih poslanika sa ove govornice, koji se izjašnjavaju posebno vezano za crkvu, neću da govorim, ali vas molim da ovu praksu ukinete, jer je to najgori vid diskriminacije poslanika SRS, jer mi ne možemo kvalitetno da raspravljamo o ovom zakonu, jer nam vi to vašim demokratskim principima ne dozvoljavate.

Amandman na član 4. Predložio sam izmenu, ne mogu da čitam postojeći tekst, ide mi vreme, sa predlogom koji kaže - da se pravnim subjektima garantuje ravnopravan položaj u pravnom sistemu Republike Srbije, bez obzira na lična svojstva.
Dakle, pravni subjekti mogu da budu - pravno lice, čovek, firma, institucija, fabrika. Njima svima treba garantovati jednaka prava pred pravnim sistemom Republike Srbije.
Da to nije baš tako, zato sam i pisao ovaj amandman, prvo, sudstvo je, ako uzmemo u obzir činjenicu samo da je 90% okružnih sudova vratilo mandate SRS, a samo ovih 5, 6, 7% u Beogradu nisu, jer ima dva sudska veća sastavljena od opštepoznatih sudija žute boje. Kada uzmemo tu paralelu, vidimo da sudstvo ne radi jednako prema svim zakonima, onako kako bi trebalo da rade i ovi sudovi u Srbiji.
Druga stvar, čovek, hoće li ovim zakonom čovek biti nediskriminisan, recimo, u Štrpcu, ako vidi na srpskoj crkvi šiptarsku zastavu, ako vidi na srpskom sudu albansku zastavu, hoće li ovaj zakon izreći opomenu nekom šiptarskom teroristi da on to više ne radi?
Hoće li ovaj zakon poboljšati situaciju da budu jednaki svi oni koji bi, recimo, trebalo da se zaposle, a u kuponu napišu da su oženjeni, odnosno u kuponu prijavljuju gazdi, recimo, da su u drugom stanju i hoće li isti gazda rešavati ovo pitanje na iste načine?
Hoćete li vi dati jedno kratko obrazloženje, opomenu, ne možete dati otkaz - hoće li taj gazda to poslušati? Neće. Nemam vremena više, samo sam hteo da stavimo u isti položaj sve ljude pred sudijama, kako to ne bi bila praksa kao što je praksa o dodeli mandata SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sama amandman na član 5, u kome tražim da se u postojećem tekstu brišu reči – ''kao i''. Čisto da ne bi bilo zloupotrebe, kao i - to znači da može i ne mora. Tražio sam da se te reči brišu. Međutim, Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da tekst ne menja suštinu i da ne menja formu zakona, što je apsolutno jasno, samo nije precizno.
Usvajanjem ovog zakona postajemo svesni da je diskriminacija u Skupštini Srbije legalizovana, da je diskriminacija u opštem stanju našeg društva legalizovana, da je prebijanje sinoć one omladine i dece koji su pevali srpske pesme legalizovano.
Diskriminacija je faktički legalizovana kako ovde u zakonodavnom telu, tako i u ovom izvršnom telu. Da li je diskriminacija podeljena na posrednu i neposrednu? Možemo doneti zaključak. Kada zaseda predsedavajuća Skupštine Slavica Đukić-Dejanović to je posredna diskriminacija, a kada zaseda gospođa Čomić to je neposredna diskriminacija.
Da li diskriminacija ima teži ili lakši oblik? Ovde ima predstavljen samo teži. Šta je lakši oblik diskriminacije? Da li su to lažna obećanja? Da li je priča o "Fijatu" diskriminacija, o besplatnim akcijama, o vizama, o jeftinijem softveru, o životu koji ne može da čeka?
Da li su masovni otkazi diskriminacija? Da li su besplatne akcije diskriminacija? Da li je pljačkaška privatizacija diskriminacija? Da li je reketiranje građana Beograda diskriminacija? Da li je čuvanje posla motkama diskriminacija?
Kada budete dali odgovore na ova pitanja, onda možemo uopšte i da raspravljamo o ovom zakonu, do tada je sve besmisleno. Hvala.

Podneo sam amandman na naslov člana 6. koji kaže – neposredna diskriminacija. Šta je neposredna diskriminacija? Ovde u obrazloženju Vlade jeste činjenica da se amandman odbija zato što ne menja suštinu, sadržinu odredbe; postojeća odredba nije suprotna pravilima nomotehnike. Dakle, nomotehnika nema veze sa neposrednom diskriminacijom, jer je ona nedefinisana.
O neposrednoj diskriminaciji najbolje govori primer pljačkanje građana grada Beograda. Dostavili vam lepo kući račune, ne znate za koji mesec ste dužni, za koju godinu ste dužni, imate obračunatu kamatu, a ne znate za šta je kamata.
Znate da ste redovno plaćali, znate da izmirujete svoje obaveze, znate da vam se đubre ne nosi kako bi trebalo da se nosi, znate da voda nema pritisak koji treba da ima, znate da je kanalizacija zapušena kako je zapušena, ali je Infostan stigao, dimničarske usluge i sve ono ostalo što treba.
Da ne pričam o ostalim pljačkama, kablovska, duplo plaćanje TV pretplate itd. Pljačkanje Beograda za neplaćanje računa devedesetih godina, za neplaćanje kamata devedesetih godina koje nisu ni postojale, računi koji nisu postojali, dugovi koji nisu evidentirani građanima pre pet do šest godina stiglo je sada da plate.
Da li mi živimo u glavnom gradu jedne zemlje? Ako je ovakav odnos prema građanima glavnog grada jedne zemlje, kakav odnos da očekujemo vas iz žutog preduzeća u nekim drugim regijama ove zemlje, gde nisu plaćani troškovi, gde komunalne usluge ne postoje itd?
Dakle, pljačka koju sprovodite da bi napunili budžet, da bi održavali administraciju i aparate kao što je ovaj je neminovna, zato građani Srbije birajte sledeći put šta ćete zaokružiti.

Gospođo Đukić-Dejanović, molim vas da iskoristite svoje pravo iz člana 27. poslovnika o radu, vezano za član 60. Ustava Republike Srbije, koji kaže: Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor itd.
Podsećam vas da imate pravo, shodno sa članom 98. stav 3, da predsednik Narodne skupštine prekida rad Narodne skupštine i u drugim slučajevima.
Ovde smo, gospođo Đukić-Dejanović, jutros od 10.00 sati, sada je faktički 19.25, što znači da smo devet i po sati u sali. Planirate da radimo do 21.00 čas. To je 11 sati rada. Mislim da je to jedan vid čiste diskriminacije prema ljudima koji treba da obrazlažu kvalitetno svoje amandmane. Molim vas da iskoristite svoje pravo, da napravite pauzu i da sutra pre podne, vedri, sveži, odmorni kvalitetno razmatramo, jer i ministar je već zaspao, narodni poslanici su se umorili izlazeći non-stop za govornicu.
Jednostavno, vid koncentracije je pao i ne možemo kvalitetno obrazlagati sve amandmane. Zato vas molim, iskoristite ovo pravo. Nisam rekao da je ovo povreda, nego vaša mogućnost, a vi kako god hoćete, ja sam se umorio. Hvala.