Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS-a, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o sudijama, u kome sam tražio da se, posle reči: "međunarodnih ugovora", dodaju reči: "Ustavu saglasnih", pa onda ide – opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i po svojoj savesti.
Zarad javnosti i građana, tražio sam da se ispoštuju osnovne odredbe Ustava, koje su navedene u čl. 142, 145, 194. Ustava Republike Srbije itd.
Ono što je veoma zanimljivo, jeste obrazloženje Vlade da ne prihvata ovaj amandman, iz razloga što nije pravno moguće da sudija primenjuje međunarodne ugovore koji nisu saglasni Ustavu, budući da se radi o potvrđenim ugovorima, dakle, ugovorima koje je potvrdila Narodna skupština.
Narodna skupština nije mogla, baš zbog ovih članova Ustava koje sam naveo, da potvrdi nijedan međunarodni ugovor koji se kosi s Ustavom Republike Srbije. Zbog toga ću podsetiti na član 142. u kome se kaže da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.
Ovaj član 1. je prepisan iz člana 142. Ustava Republike Srbije, ali nije prepisana i ova preambula – kada je to predviđeno zakonom.
Ovde u članu 1. se ostavlja mogućnost da stvari koje nisu predviđene zakonom, ili nisu bile na ratifikaciji u Republičkom parlamentu, budu sastavni deo nečega čime će sudije da se vode i po tome donose svoju odluku, a kosi se sa Ustavom Srbije. Jasna je stvar da neke sudske odredbe ne mogu proizilaziti mimo okvira Ustava koji je predviđen.
Kaže se i u članu 145. Ustava Republike Srbije: ''Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona''. Ovde je prvi član izgubio termin "zakon", na osnovu donetog zakona, što otvara mogućnost koju sam već naveo na samom početku svog izlaganja.
Druga stvar koju bih naveo jeste da je i članom 194. stav 2. Ustava Srbije određeno da je Ustav najviši pravni akt Republike Srbije, a stavom 3. istog člana – da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije. Ovde, u prvom članu, to nemamo.
Potvrđeni međunarodni ugovori, zbog svega ovoga, ne smeju biti u suprotnosti s Ustavom. Čitaću i član 194, koji preciznije definiše ovo: ''Ustav je najviši pravni akt Republike Srbije. Svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni sa Ustavom. Potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su pravnog poretka Republike Srbije. Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom''.
Ne shvatam odbijanje ovog amandmana, ako je Ustav do te mere precizan i ako u ovom članu 1. imate precizno definisanu nameru, moju, kojom sam želeo da van okvira Ustava sudija ne može donositi nikakve odluke, ili se ne može drugačije ponašati. Voleo bih da čujem kasnije, na kraju sednice, i usmeno obrazloženje o tom pitanju.
Ovim odredbama Ustava jasno je određeno da svi pravni akti, koji jesu sastavni deo pravnog poretka, moraju biti u saglasnosti s Ustavom. Jedino, navedenom odredbom nije rečeno da opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava moraju biti u saglasnosti s Ustavom, to je moja kritika, jer bi takva odredba bila besmislena, budući da ne može nacionalni Ustav određivati da li će pravila druge države prihvatiti kao opšteprihvaćena, ili će biti u saglasnosti s našim Ustavom ili ne.
Kod takvog stanja stvari, pošto, iz izvesnog razloga, nije bilo mesta takvom opredeljenju Ustava, trebalo bi u član 1. uneti reči: "Ustavu saglasnih". Time bi se razradila citirana odredba Ustava i otklonile buduće nedoumice u primeni zakona o sudijama.
Pravna shvatanja i načelni pravni osnov Vrhovnog suda i budućeg Vrhovnog kasacionog suda obično u našem pravnom sistemu predstavljaju izvore prava.
Dokaz, zakon o uređenju sudova, član 40. stav 3 – u pogledu sednice Vrhovnog suda Srbije, određeno pravno shvatanje, usvojeno na sednici Odeljenja, obavezuje sva veća u sastavu Odeljenja, dok je odredbom člana 42. stav 2. istog zakona normirano da načelni pravni stav usvojen na opštoj sednici obavezuje sva veća i odeljenja Vrhovnog suda Srbije i može se izmeniti samo na opštoj sednici. Dakle, istovetno je predviđeno i odredbom člana 43. stav 3. i člana 45. stav 2. Predloga zakona o uređenju sudova i u pogledu delokruga Vrhovnog suda.
Pored toga, običaj i u našem pravu je formalni izvor prava, kada zakon na to upućuje, a najočitiji primer je Zakon o obligacionim odnosima. Kod takvog stanja stvari, neophodno je, radi otklanjanja šarolikosti zakonitosti rešenja o istoj stvari, nedoumica kod sudija prilikom primene propisa, a radi stvaranja pravne sigurnosti i izvesnosti o primeni prava – precizirati da sudovi sude na osnovu pravnih shvatanja, načelnih pravnih stavova i običaja, kada je to samo zakonom određeno. U ovom članu to zakonom nije određeno i osnovna kritika je bila svedena na to.
Sada moram da vas podsetim na par primera, koji kažu da se ovaj član nije poštovao do sada i da se ne može ni poštovati, tačnije da se neće poštovati u narednom periodu i nakon usvajanja ovog zakona, iz raznoraznih razloga. Navešću samo jedan. Moram da se osvrnem, prvo, na ekspoze premijera, koji kaže – reforme pravosuđa će se ubrzati, sa ciljem da se izgradi efikasno i nezavisno sudstvo i tužilaštvo i uvrsti vladavina prava i pravna sigurnost. Posle ću vam, u dva primera, objasniti kako izgleda pravna sigurnost. Ostvarenje ovog cilja podrazumeva usvajanje niza zakona kojima će se pravosudni sistem urediti u skladu s evropskim standardima i interesima građana Srbije. Ovo je ta matična rečenica – evropskim standardima i interesima građana Srbije.
Prvo, interes građana Srbije nije preveden u Republički parlament. Znate koja stranka ima najveći broj poslanika, a nije na vlasti. Drugo, evropski standardi nas koštaju već poslednjih osam godina, koliko je DS na vlasti. Treće, evropski standardi mogu biti standardi nekog međunarodnog ugovora, koji mogu biti više na štetu građana Srbije, samo zato što nose naziv evropski standardi. O tome je govorio kolega Krasić.
Kaže – u okviru reforme pravosuđa, utvrdiće se nova mreža sudova i tužilaštava koji će upućivati prekršaje u apelacione sudove, kao Ustavi sud za celu teritoriju Srbije. Ovo je novi izbor i reizbor, koji najavljujete još u ekspozeu i ono zbog čega se osnovne funkcije ne mogu primenjivati u pravosuđu jeste novi reizbor i nova trka da se udvore, ili dodvore republičkoj većini, poziciji, kako bi sudije ostale na pozicijama na kojima jesu, ili kako bi još napredovale, s obzirom na njihovu političku angažovanost ili opredeljenost. Zato ću vam navesti samo dva primera.
Prvi primer jeste u gradu Beogradu, kako jedno preduzeće čiji je osnivač grad, Javno preduzeće "Parking servis", puni budžet DS-a, puni budžet Skupštine grada Beograda protivzakonito, kako sudije znaju da je to protivzakonito, ali opet donose presudu u korist tog preduzeća, jer se budžet, tobože, mora puniti.
Dakle, napravljena je Odluka o javnim parkiralištima, ili član 19, po kojoj su svi vozači koji ne plate kartu za parkiranje dužni da plate doplatnu kartu. O čemu se ovde radi? Kada ne platite kartu, jer vam je istekao vremenski period za zakup ili za stajanje vašeg vozila na parking prostoru, vi dobijete kaznu od 1.500 dinara u Beogradu, 1.000 u Novom Sadu, u Nišu je malo niže itd. Ovde se taj ''Parking servis'' poziva na ovu odluku, s obrazloženjem da je to doplatna karta.
Ja sada moram da vas obavestim o sledećem, da po članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, onaj ko kasni s ispunjenjem svoje novčane obaveze duguje jedino zateznu kamatu, pored nje, duguje i naknadu štete, ukoliko je ta šteta veća od iznosa obračunate zatezne kamate, ali samo ako se ta šteta dokaže.
Dakle, član Odluke o javnim parkiralištima ne može biti ispravan, samim tim ''Parking servis'' nema pravo da građanima naplaćuje doplatne karte. Po članu 270. Zakona o obligacionim odnosima, doplatna karta predstavlja klasičnu ugovorenu kaznu i ona se ne može primenjivati u slučaju kašnjenja u ispunjavanju novčanih obaveza. To ''Parking servis'' opet radi protivustavno.
Jasno je da ''Parking servis'' na ovaj način ne može da kažnjava korisnike, jer u Zakonu o prekršajima neplaćanje usluga parkiranja nije definisano kao prekršaj, pa onda Zakon o prekršajima ne reguliše oblast koja se odnosi na nepropisno parkiranje, jer svi znamo da to radi saobraćajna policija – dođe pauk, podigne vam vozilo, odete na parking, platite i, naravno, po Zakonu o prekršajima, imate sumu koja je za to već predviđena. U tom zakonu se nigde ne navodi da je neko, ako ne plati kartu za parkiranje, učinio prekršaj. Stoga je ovo protivpravno i neosnovano obogaćivanje jednog preduzeća, u ovom slučaju, "Parking servisa".
Dakle, šta se ovde radi? Sve sudske presude, kada je "Parking servis" tužio građane Srbije koji nisu hteli da plate ovu kaznu, išle su u korist "Parking servisa", protivzakonito.
Ovaj predlog je na oceni u Ustavnom sudu, mislim da će to i pasti i onda ćemo mi postaviti pitanje s ove govornice – šta je s onim novcem što ga je "Parking servis" uzeo građanima nepravilno, protivzakonski naplaćujući nešto za šta nije nadležan?
Druga stvar koja je dobra za poređenje jesu, svakako, mandati u Okružnom sudu u Beogradu.
Dakle, onog trenutka kada je počelo da se priča o novom setu pravosudnih zakona, kada su počeli ponovo da govore o lustraciji i reizboru sudija, došlo je do promene sudske prakse vezano za vraćanje mandata SRS-u, iako je prethodnih mesec dana doneto stotine presuda širom Srbije od strane apsolutno svih okružnih sudova, koji su, u skladu sa Zakonom o lokalnim izborima, vratili mandate SRS-u, one koje smo osvojili na izborima 11. maja.
U poslednjih sedam dana, Okružni sud u Beogradu je počeo da donosi potpuno suprotne odluke onima koje je do sada donosio. Dakle, odbijene su žalbe u Beogradu, u opštinama Novi Beograd, Surčin, Barajevo, Palilula, Zvezdara i Savski venac, zbog čega je SRS, primorana, podnela krivične prijave protiv sudija Okružnog suda u Beogradu Mirjane Aranđelović, Mirjane Riđički, Dušice Marinković; to je jedno veće, i Drugo veće Okružnog suda – protiv sudija Drugog veća Slađane Bojović, Željka Škorića i Živane Đukanović.
Podsetiću vas i na to da su neki eksperti, kako ih možemo nazvati, evo, recimo, s ove strane, Omer Hadžiomerović, zamenik predsednika Društva sudija, izjavio je da je svaki sudija nezavisan i samostalan u svom odlučivanju. On odluku donosi prema svesti i uverenju. Zamislite, prema svesti i uverenju.
Ne treba se zavaravati i misliti da su sudije bezgrešni ljudi, što mi u ovom slučaju tvrdimo, jer ponekad i različita sudska veća unutar jednog suda mogu da donesu drugačiju odluku u nekom predmetu. Ja sada postavljam pitanje, jer je ovaj čovek otišao malo do Palate pravde i video onu bistu cara Dušana i Dušanov zakonik koji on nosi i pročitao u tom zakoniku osnovne odredbe koje su donesene još 1354. godine, u kojima se kaže da sudije sude po znanju, po zakonu, pravo kako piše u zakonima, a ne po strahovima carstva. Ovde je, izgleda, ovaj strah preovladao.
Moram, gospođo ministre, da vas podsetim na kriminal koji se desio vezano za Treći opštinski sud, kada je službenik u Opštinskom sudu overio sporazum o raskidu ugovora sa licem koje nema ovlašćenje da bude potpisnik s te jedne strane, koje koristi falširano ovlašćenje koje je namenjeno za opštinu Vračar, a potpisao je sporazum za opštinu Zvezdara.
Radi se o Dušanu Stuparu, koji je imao svojevremeno ovlašćenje da zaključi ugovor, a ne i da ga raskine. Moram još jedno da napomenem da je ovo ovlašćenje za opštinu Vračar, za zaključenje, ali ga je isto koristio i uspeo da overi raskid ugovora u Trećem opštinskom sudu za opštinu Zvezdara. Na osnovu overe tog suda, ovo sudsko veće koje sam naveo, sudije Slađana Bojović, Živana Đukanović i Željko Škorić, donelo je negativnu odluku i odbilo žalbu odbornika sa Zvezdare, zbog falsifikata koje je dozvoljeno u sudu.
Sada mi moramo pokrenuti sudski postupak da utvrdimo da je ovo falsifikat, što nije sporno, jer je i Treći opštinski sud izdao takav dopis, gde je svestan te činjenice, i da krenemo u vraćanje svojih mandata.
Da je sudija tada radio posao kako treba, da nije bio politički opredeljen, da je ispoštovao odluku koju je poštovao prilikom prvih donošenja presuda u korist SRS-a, kao što je to, recimo, na Vračaru, po istom osnovu, danas ne bismo govorili o depolitizaciji suda.
Izvinjavam se, samo još jednu sekundu. Vezano za depolitizaciju suda, jedan poslanik DS-a je podneo amandman u kome traži da sudije imaju pravu da budu članovi RIK-a, izborne komisije autonomne pokrajine, ili jedinice lokalne samouprave, i ovaj amandman je usvojen; radi se o Konstantinoviću.
Sudija ne treba da bude predložen od strane nijedne političke stranke, ni za šta, a ne za opštinsku izbornu komisiju, Republičku, ili bilo šta drugo. Ovaj amandman je Vlada prihvatila s obrazloženjem da će nagraditi sve one sudije koje su radile u njenom interesu, jer znamo koji su novčani iznosi vezani za RIK. Hvala.