Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6904">Milan Avramović</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman nema zadatak samo da popravi Predlog ovog zakona, nego i da promeni jednu praksu koja je na snazi od stupanja na snagu Poslovnika o radu Skupštine Srbije. Tražio sam, u ime SRS, da se u ovaj predlog zakona, u alineji 1. koja se odnosi na osnovne odredbe, tačnije u član 1, unese i neka pozicija koja će određivati tok sednice, kao i održavanje reda na sednici. Smatram da bi određivanje toka sednice i reda na sednici svi poslanici bili u istom i ravnopravnom položaju i da ne bi bilo diskriminacije od strane predsedavajućih prema određenim poslaničkim grupama.
Suštinu ovoga je pokazala i prethodna praksa. U toku prethodnog perioda svi smo imali prilike da vidimo kako se opravdava povreda Poslovnika, na koji način se dolazi do reklamiranja povrede Poslovnika i, na kraju, kakav je ishod te povrede, tj. da se u danu za glasanje poslanici pozicije uvek, čak po obavezi, izjašnjavaju protiv povrede Poslovnika, iako je ona napravljena.
Da ne bi predsedavajući bio taj ko će određivati da li je povreda Poslovnika učinjena ili ne, tražio sam da tok sednice i održavanje reda na sednici budu uvršćeni u ovaj zakon. Zakon, jednostavno, moraju poštovati svi poslanici; Poslovnik ostaje definisan samo za one na koje se striktno primenjuje i za one koji su po tom pitanju u redosledu prioriteta na neki način odobreni da ne vrše vrstu povrede Poslovnika ili da se po njoj oglašavaju.
Suštinski, mislim da je definisanje toka sednice i održavanja reda na sednici zakonom daleko jača institucija, nego što bismo to uradili putem Poslovnika, a da samim Poslovnikom treba da bude samo uređena definicija ovog amandmana. To je smisao ovog amandmana. Mislim da će svima ovaj amandman ići u prilog, pogotovo što ova pozicija može sutra biti na položaju opozicije. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 5, ne kako ovde piše u obrazloženju pravno-tehničkih ispravnih razloga, nego iz obrazloženja koje stoji u članu 1. ovog predloga zakona.
Podsetiću vas da sam napisao amandman da se umesto reči "autonomne pokrajine" napišu reči "autonomnih pokrajina", u množini, zato što to stoji i u 1. članu ovog predloga zakona, u kome se kaže da nadležnosti državnih organa autonomnih pokrajina jedinica lokalne samouprave...
Koristim vašu tehničku mogućnost, vašu viziju kako treba da izgleda član 1. U skladu sa tim, napominjem da Srbija ima dve autonomne pokrajine, pa je neophodno pominjati ih u množini, kao što se pominju i jedinice lokalnih samouprava.
Ovo nije amandman koji treba da pokaže da je pravno-tehnički nešto ispravno, nego koji treba da utvrdi i da stavi do znanja da Srbija ima dve autonomne pokrajine i da ih obe treba pomenuti u svakom predlogu zakona, pa i u ovom.
Zbog toga sam podneo u članu 5. u načelu pod g) reči: "autonomne pokrajine" zamenjuju se rečima "autonomnih pokrajina".
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman koji se odnosi na obavezu ministra da je prenese na ministarstvo, ne iz razloga što ne verujem ministru da je sposoban ili nesposoban da donese program posebne obuke iz oblasti zaštite od požara, nego zato što bi to trebalo da rade radne grupe koje su ujedno učestvovale u izradi ovog zakona.
Tačno je da po Zakonu o državnoj upravi ministar donosi propise iz delokruga ministarstva, ali svi znamo da su ti podzakonski akti uglavnom delo određenih grupa stručnjaka u tom ministarstvu koje donosi podzakonski akt. Iz tog principijelnog stava koji SRS oduvek ima, a to je da ministarstvo ima više tela i da ministarstvo nije samo ministar, nego svi ljudi koji rade u ministarstvu, predložio sam amandman da se reč "ministar" zamenjuje rečju "ministarstvo".
Dakle, iz najbolje namere, zbog posebne obuke iz oblasti zaštite od požara, vrstu i program obuke, obim i uslove posebne obuke, način polaganja i visinu troškova stručnog ispita, kao i visinu naknade članovima komisije treba da propisuje radna grupa iz ministarstva, a ministar da da saglasnost ili potpis.
Pošto je ovo obavezujući akt zbog Zakona o državnoj upravi, gde se kaže da ministar donosi propise iz delokruga ministarstva, govori u prilog tome da je i ovaj Zakon o državnoj upravi pogrešan i da je tada prihvaćen amandman ne bi imali više nikakav problem u tome da sav posao radi ministar, jer u protivnom ministar bi samo sedeo u kancelariji i pisao podzakonske akte, ne bi imao nikakvu drugu obavezu, što svakako ne treba da bude slučaj. Zbog toga treba prihvatiti ovaj amandman i zbog toga sam ga napisao.
I mi iz SRS se pridružujemo ovim čestitkama.
U skladu sa ostalim kolegama sam takođe podneo amandman u kome tražim da se reči "ili nedoličnog ponašanja" brišu. Kada uzmemo i to kao činjenicu da su termini koji su predstavljeni u ovom predlogu zakona osnovne rupe koje će zloupotrebljavati kako sudije tako i policija, ostaje nam jedno logično pitanje uopšte da pitamo, šta je to termin - nedolično ponašanje. Da li je to nekulturno? Nepristojno? Da li je možda neprihvatljivo ponašanje itd.
Da li uopšte postoji definicija u ovom predlogu zakona koja precizira nedolično ponašanje kada imamo suprotno od toga da treba sankcionisati nedolično takvo ponašanje. Ono što je definisano ovim predlogom zakona, a što se vidi u članu 12. ili u članu 15, vezano za prethodni predlog zakona, jeste termin koji se koristi, a faktički se odnosi na protivpravno ponašanje lica kojima je izrečena neka mera.
Dakle, kada uzmete ovaj termin - protivpravno i kada uzmete nelogični termin koji je predložen u samom Predlogu zakona, a to je nedolično ponašanje, jasno je da predlog i obrazloženje Vlade da se amandman ne prihvata iz razloga što je pravno-tehnički nepodoban, totalno je promašena stavka.
Uzmite u obzir i to da je definisano šta se odnosi na kršenje javnog reda i mira i da postoji zakon po kome se tačno definiše šta je javni red i mir. Zbog toga ovaj termin koji sam ovde pomenuo, a to je protivpravno ponašanje treba da ima prednost u odnosu na onaj termin koji se može tumačiti onako kako policajcu ili sudiji odgovara.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako ću se priključiti diskusiji vezanoj za izmene i dopune Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Ono što mene brine jeste činjenica da u poslednje vreme postaje praksa da o sportu više pišu novinari crne hronike nego sami sportski novinari i da je potreban jedan zakon koji treba da reguliše kako treba da se ponašaju navijači van stadiona i na stadionu. Uostalom, nije ni važno na kojoj vrsti ceremonije, uopšte je potreban zakon u kome će nasilje da se suspenduje na najbolji mogući način.
Međutim, imamo praksu i primere koje ću vam izneti da sprečavanje nasilja ne deluje pojedinačno na sve navijačke grupe, na sve vođe navijača, na sve navijače, jer su, faktički, svi stavljeni u isti koš. Sprečavanje divljanja navijača, izvinjavam se što koristim taj izraz, stavljeno je u kontekst društvenog problema tek sada, kada je, nažalost, stradao Francuz Taton. Iz tog razloga je država rešila nešto konkretno da uradi, kako bi to sprečila. Međutim, država ne rešava to kroz ovaj zakon, nego se obračunava sa onima koji ne misle isto kao i oni.
Prvenstveno ću vas podsetiti na to da je i sam predsednik zapretio da će nasilnicima, odlučnom reakcijom državnih organa, stati na kraj. Tim primerom je pokazao kako on poštuje ovaj zakon, ali o tome je već bilo reči, ne bih da ponavljam. O tome ću na kraju svoje diskusije.
Mislim da je uzrok i rešenje ovih problema u nekim drugim segmentima našeg društvenog života. Niko nije postavio pitanje zašto se nasilje uopšte sprovodi na stadionu, ovog ili onog sporta. Da li je to nasilje prouzrokovano nekim socijalnim problemom svakog navijača u kući, u školi, u porodici, na poslu...? Da li je suština pražnjenja negativne energije svakog navijača na stadionu neka druga pozadina ili sama njegova ljubav prema klubu ili mržnja prema konkurentu? Ono što je bitno jeste da niko nije razmatrao programe koji mogu pomoći da se nasilje na terenu otkloni ili svede na što manju meru.
Primetio sam u ovom predlogu zakona velike pravne ili terminološke nedostatke, kao i mogućnosti, ili rupe, kako bismo mi to voleli da kažemo, koje omogućavaju policiji da deluje možda i kako ne bi trebalo. Ne želeći sada da lično vas, ministre, optužujem za bilo šta, pogotovo za izradu ovog predloga zakona, zato što znam da ste posredstvom čudne matematike pri sastavljanju ove vlade vi dobili resorno ministarstvo i da ste ovde po službenoj dužnosti, isključivo ću se u svojoj diskusiji obratiti poslanicima DS-a koji dižu ruku za nešto što nisu ni pročitali.
U članu 4. kaže se – pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama, u smislu ovog zakona, smatra se, pa tačka 3) - unošenje u sportske objekte obeležja kojima se vređaju nacionalna, rasna, verska i druga osećanja.
Hajde da prvo iskoristimo priliku da vidimo koja su to druga osećanja, koliko se taj termin „druga osećanja“ može zloupotrebiti za obračunavanje sa onima koji ne misle isto ili za obračunavanje sa nekim klubovima ili liderima nekih klubova koji su po nekom drugom osnovu na tapetu policije, a ne vezano za druga osećanja.
Tačka 7) - pokušaj unošenja, odnosno unošenje u sportske objekte, posedovanje ili upotreba alkohola i drugih opojnih sredstava. Ne postoji varijanta da se tablete, lekovi ili šta već, nažalost, koriste navijači, pronađu prilikom pretresa i ulaska na stadion, a i vi svi znate da je na samom stadionu tribina mesto na kome je trgovina najveći deo biznisa i da je to upravo i razlog zbog čega se na stadionima treba obračunavati sa biznismenima, a ne sa navijačima.
Tačka 10) - nošenje navijačkih šalova, kapa i drugih predmeta u nameri da se skriva identitet lica. Znate, termin „u nameri“ otvara prostor za velike zloupotrebe. Već sam o tome govorio, ne bih da se ponavlja ista priča, da ne bih gubio vreme.
Član 8a. stav 1. tačka 1) – zabrani pristup objektu na kome se održava sportska priredba licima koja su pod uticajem alkohola ili drugih opojnih sredstava, ili se iz njihovog ponašanja može zaključiti da su skloni nasilnom ili nedoličnom ponašanju. Ko će to da zaključuje? Redar koji je edukovan u ministarstvu? Redar ima obavezu da u roku od 24 časa nakon upotrebe svoje fizičke snage napiše izveštaj organizatoru, a organizator ima obavezu da u roku od 48 sati dostavi to ministarstvu. Dakle, tri dana treba neko da čeka da bi dokazao da nije bio sklon nasilničkom ili nedoličnom ponašanju zato što je neki redar ''mogao'' da zaključi. Dakle, opet je veliki prostor za zloupotrebu.
Što je suštinski bitno, ima članova, tih rupa, koji mogu da se zloupotrebljavaju više da bi se kažnjavali klubovi ili čak navijači određenim kaznama, novčanim i zatvorskim, koje nisu primerene.
Ono što je bitno napomenuti jeste da nije samo navijač kriv za problem na stadionu, pogotovo kad uzmemo u obzir kako deluje policija. Policija pokupi najbližeg, posle jednog noćenja u hladnoj ćeliji on je spreman ujutru da potpiše bilo kakvu izjavu, da ga prosledi kod sudije za prekršaje, a onda tamo dolazimo do one najbitnije stvari, a to je da sudija za prekršaje ne reaguje ni na istinu, ni na neistinu policije ili zapisnika ili izjave, pusti takvog navijača i onda nije ni čudo što imamo problem kakav imamo na stadionima, a to je da se jedni isti problematični navijači osećaju zaštićenim. Moram da pomenem i to da je, što je rekao i moj kolega Munjić, način obračunavanja DS-a sa navijačima kroz patriotske organizacije, čime je izvršena i ova medijska hajka kroz TV B92, toliko uzela maha da više nema kontrolu.
Podsetiću vas na to da su na tim stadionima upravo ti isti navijači uzvikivali parole – ''Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane'', pa Koštunice, da su imali parole u kojima su na neki način optuživali vladajuću garnituru u tom periodu i da sada, kada taj njihov isti način delovanja postaje vidljiv, dolazimo do jednog zakona koji treba to da eliminiše. Vama je prvenstveno problem što na stadionima likuju imena srpskih junaka kao što su Ratko Mladić, Radovan Karadžić, vojvoda Šešelj itd., i ovaj zakon koristi da bi se suspendovala njihova slobodna volja da kažu šta misle i o trenutnoj političkoj situaciji, a i o pojedincima koji se nalaze u Haškom tribunalu.
Takođe je bitno napraviti selekciju između korišćenja ovog zakona i njegove primene prema pojedincima. Ako je predsednik Republike zloupotrebio ovaj zakon i ako je sam rekao – ne znam šta sam potpisao i ako sam pogrešio neka me kazne, priznao da je napravio greh, oslobođen od strane republičkog javnog tužioca Slobodana Radovanovića, odmah dolazimo u pitanje da li je Slobodan Radovanović po političkoj osnovi tužilac ako je oslobodio predsednika kao primer nekog ko je prekršio ovaj zakon?
Primera radi, daću vam i kontraslučaj, da je Zoran Kavalić, bravar iz Zrenjanina, uhapšen i kažnjen sa 30.000 dinara jer je u svom autu manje od 500 metara pored stadiona Vojvodine popio limenku piva. Sproveden je, prenoćio je i kažnjen je sa 30.000 dinara zato što je popio limenku koja mu je bila u autu zatvorena.
Evo, ovde stoji njegova izjava, u kojoj kaže da je rešenjem sudije za prekršaje u Novom Sadu utvrđeno da je 20. septembra u toliko i toliko časova u blizini stadiona u Novom Sadu počinio prekršaj Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja, u kome on sve ovo što mu je stavljeno na teret priznaje, ali, evo, šta on kaže:
Parkirao sam se u blizini stadiona i iz svojih kola izašao sa limenkom piva koju sam kupio u Zrenjaninu i stao na trotoar bulevara nekoliko stotina metara od stadiona ''Karađorđe''. Poneo sam limenku piva da popijem pred utakmicu; nisam bio pijan niti sam u nedelju pio alkohol. Kad sam prešao ulicu kod terenskog terena u blizini stadiona, zaustavili su me policajci i rekli da stanem sa strane, zajedno sa još nekim momcima i devojkama koji su se tu zatekli. Navijam za ''Crvenu zvezdu'', nisam „delija“, nisam bio pripadnik organizovanih navijačkih grupa, niti sam imao bilo kakva navijačka obeležja.
Dodaje: Pitali su me šta da radimo s pivom. Policajci su odgovorili da popijemo, što smo i uradili. Onda je stigao njihov komandir i počeo da viče – bacaj cigaretu, bacaj pivo i postrojio nas pored zida. Stigao sam da popijem bukvalno dva gutljaja, potpisali smo nalog za hapšenje i odvezli su nas „maricom“.
Evo kako funkcioniše Zakon za obične navijače, a kako taj isti zakon funkcioniše za predsednika, koji je rekao – ako sam pogrešio kaznite me. A pošto nije pročitao ovaj zakon, a potpisao ga je, on ne zna da li je pogrešio. Tu je njegov advokat republički javni tužilac Radovanović, koji je objasnio da je predsednik nazdravio za istorijski uspeh naše reprezentacije i to na zvaničnom prijemu organizatora te sportske manifestacije. To ne treba mešati sa konzumiranjem alkohola od strane navijača koji potom vrše nasilje i čine krivična dela, tako da apsolutno ne vidim nikakav razlog za moju reakciju - naglasio je tužilac.
Kada imate ovakve primere koji su očigledni i kada su zaštićeni lideri nekih navijačkih grupa i kada vidite da im ni pravosuđe ni policija ne mogu ništa (a to je najbolje dokazala akcija „Sablja“, kada su neki uhapšeni u dva i petnaest, a u petnaest do tri su pušteni), onda nije ni čudo kako se ponašaju ostali navijači.
Iz svega ovoga možete i sami doneti zaključak da se borba protiv navijača ne sprovodi represivnim merama na stadionu, nego generalno represivnim merama prema nasilju.
Jer, kada pominjete pirotehniku, pomenite je svuda u Srbiji, i za Novu godinu i za miting, i ovako i onako, a ne samo na stadionu. To će vam doneti mnogo bolje rezultate i mnogo bolje rešenje. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom paketu zakona, svih pet predloga, vezano za ugovore između Republike Srbije i Evropske investicione banke i vremena koje je na raspolaganju svim poslaničkim grupama, ne mogu se složiti s tim da mogu svih pet obrazložiti kvalitetno i reći svoju primedbu, pa sam zbog sveta toga izdvojio samo jedan ugovor, a to je Zakon o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke, zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu B.
Zbog građana moram da iznesem neke podatke, da su ovim zakonom prema procenama banke ukupni troškovi projekata 200 miliona evra, od kojih je 125 miliona dato iz budžetskih sredstava Republike Srbije, a drugih 75 miliona od sredstava iz ugovora, tačnije od same banke, od kojih je u prvoj branši 12. decembra 2008. godine potpisan prvi ugovor kojim je dato prvih 50 miliona, a naknadno, godinu dana kasnije, banka je odlučila da da kredit od još 25 miliona.
Ovaj novac mora se podići do marta 2013. godine. Rok otplate je 20 godina i koristeći isključivo za Nacionalni investicioni plan i projekte kroz koje Nacionalni investicioni plan oceni kao privilegovane. Za sada nemamo spisak tih projekata i ne znamo u šta će otići ovaj novac, ali ono što znamo, jeste istorija, način i delovanje rada Nacionalnog investicionog plana, kojim ću se pozabaviti u toku svog izlaganja.
Takođe, iz svega ovoga treba izvući zaključak da je Vlada Republike Srbije nastavila sa zaduživanjem, rok otplate je, već sam pomenuo to, 20 godina. U međuvremenu može da se desi mnogo što šta i sa tržištem i sa ekonomijom u Republici Srbiji, tako da i ovaj dug ostaje narednim generacijama koje tek treba da dođu. Sredstva koja NIP predviđa precizirana su samo u nekim segmentima kroz neke oblasti.
Primera radi, unapređenje putne infrastrukture, obnova i modernizacija objekata namenjenih osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju, izgradnji i poboljšanju objekata namenjenih pružanju zdravstvenih usluga, usluga socijalne zaštite, renoviranje objekata koje koriste državni organi uprave, obnova i utvrđenje kulturno istorijskih objekata itd.
Svi ovi projekti, još jednom napominjem i podvlačim, realizovaće se isključivo preko NIP. Dakle, kada uzmemo istoriju, videćemo da je jedna ista priča po ko zna koji put pomenuta, da su svi ovi predlozi bili još prvi put kada je NIP nastao, da kažem da je to bilo 2006. godine, i da su oni isti ministri i isti funkcioneri, istih stranaka, tada vodili NIP i da vode i danas. Jedina je razlika u tome što su tada bile drugačije izjave, drugačija razmišljanja i ja koji sam poslanik iz Beograda fokusiraću se isključivo na učešće NIP u gradu Beogradu. Zbog toga imam i obavezu da vam pročitam jednu od izjava od 27. jula 2006. godine pod pompeznim nazivom „Ulaganje u grad ili u prestonicu, u grad Beograd od milion evra“.
Tu je protokol o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Beograda, potpisali predstavnici Skupštine grada i ministar finansija Mlađan Dinkić. Tu se definiše izgradnja saobraćajne infrastrukture, dakle, sve ono što je i sada predviđeno ovim ugovorom, 4.000 stanova za zaposlene u državnoj upravi i javnim službama, zatim u zdravstvene, obrazovne, sportske, verske, ustanove kulture, kao i da će u narednih godinu dana biti uloženo oko 440 miliona evra.
Dakle, ovo je izjava iz 2006. godine, koju ću ja malo da razradim, gde se kaže da je, prema rečima Dinkića, 221 milion obezbeđen iz viška privatizacionih prihoda, dok će krediti međunarodnih finansijskih institucija u iznosu od 207 miliona evra predstavljati dodatni izvor finansiranja.
Onda kaže da je Vlada Srbije na inicijativu Skupštine grada započela pregovore, pričam o 2006. godini, sa Vladom Japana o kreditu za izgradnju još jednog mosta preko Dunava, kilometar i po nizvodno od Pančevačkog mosta. Dakle, nema od tih pregovora ništa, zato što mi i danas nemamo nikakav nacrt, niti predlog ni u skupštini grada, niti bilo kakvu viziju, a nemamo ni vizuelno taj most.
Onda, ide izgradnja stanova namenjenih državnim službenicima. Grad i Republika će narednih godinu i po dana, dakle 2007. i 2008. godine, prema Dinkićevim rečima finansirati sa po 80 miliona evra, tako što je svako zadužen za podizanje 2.000 stanova. Sada vas pitam, pošto je to bilo u prethodnom periodu, šta je ovde istina, a šta ne? Od tih stanova nema ništa. Ako ima, ko ih je dobio? Gde se oni nalaze? Ili je u pitanju opet neko obećanje, mada je to za mene bilo zbunjujuće, jer u tom periodu nije bilo predizborne kampanje.
Idemo dalje. Kaže - grad je uspešno realizovao program izgradnje 1000 neprofitnih stanova i Republika će u potpunosti prihvatiti taj model, pa će uslovi konkursa biti isti kao i za onih prvih 1000 stanova, rekao je Dinkić. To je sa tačke gledišta ministra donekle logično, ali za nas, građane, recimo baš u gradu Beogradu, mi ne znamo kome je podeljeno tih 1000 neprofitnih stanova.
Znamo ono što je opšte poznato, da je onaj koji je imao člansku knjižicu DS bio prioritet na toj listi dodele i normalno je da će i ministar iz G 17 plus da prihvati takav način rada, ne bi li stambeno obezbedio i svoje članove partije.
Da je sve ovo smešno, govori i lista prioriteta, koja kaže - da bismo se pokazali u lepšem svetlu pred stranim turistima, koji sve češće posećuju našu prestonicu, dodao je ministar finansija, odlučeno je da obnovi fasade republičkih ustanova, gde će biti uloženo 4,5 miliona iz državne kase, dok će iz gradskog budžeta biti izdvojeno 11 miliona i to će predstavljati lepše svetlo grada Beograda.
Pazite, ako nam jedini problem u celoj ovoj nemaštini i situaciji, u načinu života koji živimo kako živimo, jeste fasada u glavnom gradu, onda ćemo pogledati i to da li su i te fasade urađene. Mogu vam reći da pola od ovih fasada nije urađeno i ona polovina koja je urađena već izgleda kao da nije ni rađena.
Ima tu još nekih obećanja. Kaže, prema Dinkićevoj najavi, planirana je dogradnja opreme Instituta za imunologiju Torlak. Zato mi danas nemamo vakcinu protiv gripa, zato što je ministar Dinkić iz G 17 ovo obećao. Idemo dalje, za obnovu 17 domova zdravlja u Beogradu, koji prelaze u nadležnost Skupštine grada, biće izdvojeno milion i po, osnovne i srednje škole dobiće oko 5.200 računara, to takođe nije tačno, stolove, stolice, muzičke instrumente.
Planirano je ulaganje u novu opremu za Studentski centar, što takođe nije tačno, za izgradnju putničkog pristaništa Beograd, takođe nije tačno, pristanište u Vinči i gondole Novi Beograd, Ada ciganlija, predviđeno je 4.900.000 evra, takođe nije tačno. Dakle, Dinkić je najavio izgradnju prvog atletskog stadiona, koji još uvek ne postoji, ali nije utvrđeno koliko će to koštati. Iz ovih i ostalih primera, da sada ne bih trošio vreme, mislim da vam je ovo dovoljno da donesete neki zaključak. Ima tu izgrađeno plivalište u Grockoj, projekti u Obrenovcu, takođe, svi ti projekti ne postoje i nisu čak ni krenuli u realizaciju, a i oni projekti koji su krenuli u realizaciju, od njih se odustalo ili nisu završeni. Dakle, iz ovih primera u 2006. godini vidite i sami.
Dalje, pitanje da li će NIP opravdati svoje postojanje ili ne? Zato i verujem gospođi Kalanović, koja je iste godine rekla da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva troše neracionalno i neekonomično, ne poštuje se procedura i ne poštuje se kontrola, izjava gospođe Kalanović. Zbog toga sada ona daje primer iz 2006. godine koliko je potrošeno, a koliko je trebalo da bude potrošeno, iz obrazloženja da su to spiskovi i želje opština koje nisu imale nedovoljno pripremljenu tehničku ili plansku dokumentaciju. To vam je ova slična paralela, kada ministar Cvetković pravda svoj neuspeh neangažovanjem profesionalnih usluga knjigovođe.
Dakle, ministarka je i dodala da nije tajna da su se u Srbiji otvarale putne deonice zbog izbornih godina ili su realizovani infrastrukturni projekti iz političkih razloga. Evo jednog primera u kojem se jasno vidi šta priznaje ministarka za NIP, a to kaže da je prema njenim rečima, među tim projektima najznačajnije učešće njenog ministarstva u realizaciji Koridora 10, kao i prilaz tog autoputa do Kragujevca, kao centra automobilske industrije Srbije.
Evo paradoksa nekog koji je najveći zagovornik ulaska "Fijata" u automobilsku industriju Srbije i koji je ugovorom obavezan da reši infrastrukturu do Kragujevca i nazad. Meni nije bilo teško i da se pozabavim, baš zbog toga što je gospodin Senić govorio o "Fijatu", da kažem nekoliko reči koje su veoma važne, istinite, a koje nikada nećete čuti od predstavnika vlasti. To je da je poprilično rizičan koncept degradacije domaće industrije ulaskom "Fijata" na naše tržište.
Dakle, koncept svake autoindustrije se bazira na matičnoj kompaniji za finalno sklapanje automobila kao gotovog proizvoda koji oko sebe vezuje mala specijalizovana preduzeća za proizvodnju različitih autokomponenata po fizičkom modelu, recimo, atomi. Naime, jezgro atoma autoindustrije sačinjava matična kompanija sa elektronima koji predstavljaju mala specijalizovana preduzeća, gde ekonomski jedni bez drugih ne bi mogli postojati ni opstati, čime se održava njihova zajednička egzistencija, interesi i motivacija.
U slučaju "Zastave", to domaće jezgro atoma je namenjeno sa stranim jezgrom "Fijata", i ako se po njegovoj najavi proizvodnja interesantno ne vezuje sa domaćim dobavljačima, naša autoindustrija će ostati obezglavljena, degradirana i konačno ugašena i onda donosimo zaključak da će se raditi samo kod "Fijata", a nikako sa "Fijatom" ili možda za "Fijat".
Zbog toga imam obavezu i ovih ljudi koji su dostavili ovu studiju vezano za analizu ugovora sa "Fijatom", da pročitam firme koje su ostale uskraćene za učešće u daljem realizovanju našeg automobila, sada "Fijatovom". To su: "DBM FAM" Beograd, "Livnica" Topola, "21. oktobar" Kragujevac, "Kraguj" Batočina, "Blagotin" Belušić, "Petar Drapšin" Mladenovac, "FRA" Čačak, "Tigar" Pirot, "Minel" Mladenovac, "Fabrike kablova" Zaječar, "Pres" Surdulica, "VIS" Svilajnac, "Staklara" Pančevo, "Filip Kljajić" Kragujevac, "Duga" Beograd, "Zastava mehanika obrada" Kragujevac itd, "PPT" Trstenik, "Kovačnica" Kragujevac, "NIP" Sremska Mitrovica, "Balkan" Suva Reka, "FAM" Kruševac, itd.
Pogledajte način privatizacije ili hvalisanja ugovora između "Fijata" i Vlade kako funkcionišu mala preduzeća koja su ostala bez onih svojih osnovnih izvora prihoda, a to je učešće u izgradnji modela koji je bio do tada na snazi.
Moram da napomenem i to da se čak ni "Fijat" nije obavezao, a trebalo bi, da oblik ulaganja nije dovoljno definisan, dakle, ne postoji podsticaj, ne znaju se i ne daju se čak nikakvi znakovi za nabavku povezanih lica, što je svakako standard u EU, cenzurisan podatak, član 20. u ugovoru u kome se ne poznaje dinamika ulaganja. Realizacije kapitalnih projekata bankarskih garancija ne postoje. Diskreciono pravo "Fijata", rast proizvodnje po godinama nije predstavljen. Obim izvoza samo najavljen, ne postoji u ugovoru, ulaganje u razvoj nije predviđeno.
Primera radi, ovde ima i primera Renoa koji ulaže 450 miliona evra u razvojni centar u Rumuniji, sa 3.000 inženjera, kvalifikaciona struktura zaposlenih, obim nabavke itd. Ne postoje mere unapređenja ugovora sa "Fijatom" i onda kada se pozivamo na liberalnu privredu EU, imamo onaj standardizovani privredni razvoj, dok kod nas imamo netiražni razvoj u funkciji resornih ministarstava. U predlogu, ako imamo tako liberalni standard, podsticaj privrednog ambijenta i rast investicija u Srbiji, imamo državno preduzetništvo, ministra ili recimo menadžera nekog.
Smanjenje javne potrošnje, kod nas je situacija budžetsko finansiranje strateških partnera, liberalni kontinuitet prividnih poduhvata. Kod nas imamo diskontinuitet projekata, oročeni političkim mandatima, slobodna tržišna konkurencija, monopolistička konkurencija, liberalni pristup fondovima EU, povlašćeni pristup podsticajima i makroekonomska stabilnost, tačnije nestabilnost kod nas u Srbiji, kreditiranjem kod banaka i MMF.
Da ne pričam sada o broju zaposlenih u Zastavi, da to nekada bilo 15 hiljada, da sada ima svega 3.800 i da nakon investicija Fijat ostaje na 2.400 i nešto zaposlenih.
Ono što je takođe bitno, a što se ne sme ne pomenuti jeste i to da je spisak detaljnih podataka šta u fondu ima, ako uopšte ima koliko, a vidimo da iz ovih kredita ima, koliko je do sada potrošeno i na koje projekte. Nemamo nigde predstavljeno u javnosti, bilo bi dobro da to dobijemo. Zbog toga se i stiče utisak sa kojim se svakako slažem, da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva koriste neracionalno, neekonomično, čak se i ne poštuje procedura, a ne postoji ni vrste kontrole.
To što je još bitnije to će isto važiti za pristupne fondove, ako sada važi i za pretpristupne. Ostaje nam zaključak da treba samo da sednemo i da razmislimo šta je rađeno u prethodnom periodu, da bi precizirali šta će biti u budućem.
Tako je i predstavljala ona teorija da ljudi na izborima treba da glasaju za menadžere, a ne za političare u ovom prevodu označeni, ako se to može tako shvatiti, jer i sama vlast u ovom slučaju se ponaša kao da je višak od privatizacije vlasništvo ministra koje je palo sa neba.
Zbog toga i NIP ne poštuje proceduru i nije valjano uspostavljenih organa od te procedure niko sproveo, već se sve svodi na spisak nekakvih želja raznih ministarstva. Verovatno je to neka tradicija. Zbog toga i nemamo završni račun do zadnjih deset godina.
Dakle, da ne bih trošio vreme svojim kolegama, moram doneti neki zaključak, a to je broj zaposlenih u Nacionalnoj službi koji je poprilično veliki i koji raste iz godine u godinu i da je on dostigao, u februaru 2009. je registrovana čak cifra od 750.000 nezaposlenih lica, što je za 13.000 više, nego samo za jedan mesec ranije. I onda, samo u poslednja četiri meseca, broj nezaposlenih je porastao za 31.000, iako je evidencija Nacionalne službe za zapošljavanje nije realna, jer mnogo je ljudi nezaposleno, a nije u evidenciji.
Iz svega ovoga, donosi se zaključak da ne treba podizati kredite ne treba se zaduživati, jer se ne zna na šta se troši i kako se troši, a nemamo završne račune, nemamo uvid koji su to projekti, selekcije, napravljene privilegije pojedinih opština, pojedinih regiona, a možda i putnih infrastruktura, u zavisnosti od toga kada i gde su sledeći lokalni izbori. Iz tih razloga, svakako ne možemo podržati ovaj ugovor i ovih pet koji su u paketu predloženi.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. u ime SRS u kome tražim da se reč „25 godina od dana podnošenja prijave pod uslovom da“ zamenjuju rečima „sve dok“.
Prosto je logičan ovaj amandman zato što se pravo sticanja na industrijski dizajn stiče ovim članom upisom u registar industrijskog dizajna i traje 25 godina. Predložio sam da se to reči „od 25 godina“, zameni rečju „sve dok“, iz prostog razloga što sve dok se plaćaju propisne takse za održavanje prava, to pravo treba da bude na snazi. Onog trenutka kada prestane plaćanje propisanih taksi za to pravo, to pravo samostalno treba i da prestane.
Bez veze je ograničavati nekog na 25 godina da ima obavezu ostvarivanja prava, ako to ne želi. Možda je industrijski dizajn tada već zastareo, možda želi neku promenu. On će imati obavezu da plaća taksu narednih 25 godina.
Ovako nema nikakvu obavezu. Onog trenutka kada prestane sa plaćanjem obaveze koje ima u skladu sa članom 11, onda mu i prestaje korišćenje prava, tačnije, ostvarivanje prava na industrijski dizajn.
Zato je i obrazloženje malo nelogično koje je dala Vlada, a to je –da je važenje prava na industrijski dizajn ograničeno na 25 godina, pod uslovom da se plaćaju. Šta, ako se ne plaćaju? Šta ako neko ne želi da to plati? Onda ima neku drugu vrstu sankcija. Ovako, nije platio, nema prava na industrijski dizajn. Dokle god plaća, to pravo će koristiti. Zato je ovo obrazloženje malo i nelogično. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, tražio sam u ovom svom amandmanu da se član 43. briše.
On se isključuje u odnosu na ograničenje prava gde nosilac prava za industrijski dizajn ne može da zabrani trećem licu određene radnje.
Te radnje se uglavnom odnose na učinjene radnje u nekomercijalne i eksperimentalne svrhe ili umnožavanje u svrhu podučavanja ili licitiranja, pod uslovom da su takve radnje u skladu sa praksom lojalne konkurencije.
Ne postoji praksa lojalne konkurencije, ne postoji ni telo koje tu praksu može da ospori ili da potvrdi. Dakle, i u samom Republičkom zavodu za zaštitu intelektualne svojine ne postoji telo koje može da oceni da li je nešto u komercijalne svrhe ili ne.
Zbog toga se mora prostor za zloupotrebu nekih određenih dizajna ili proizvoda, primera radi, uzmimo bilo koju vrstu reklame u kojoj se jedan proizvod nipodaštava da bi se favorizovao drugi, on nije u komercijalne svrhe, ili za vrstu testiranja u kome jedna automobilska industrija može reklamom da predstavi uništenje nekog automobila da bi favorizovala svoj i time utvrdila ili pokušala barem da poveća stepen proizvodnje i prodaje svoje vrste proizvoda.
Dakle, ako već pričamo o opsegu zaštite, tačnije pravo dodeljeno registracijom industrijskog dizajna je apsolutno pravo i u smislu da povreda prava postoji, nezavisno od toga da li je kopiranje urađeno slučajno ili namerno i da bi bilo ko ostvario svoja prava prema zakonu, čak i o autorskim pravima, nosilac tih prava mora pokazati da delo kojim je izvršena navodna povreda, direktna ili indirektna reprodukcija ili kopija zaštićena autorskim pravom. Zbog toga sam tražio da se ovaj član 43. briše, jer potvrda o ograničenju prava je apsolutno nepotrebna.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada se nešto skriveno pokaže vidljivim, onda sa tim treba da se upozna i javnost, a i ostali narodni poslanici.
Na osnovu cele ove diskusije, analize ovog zakona možemo samo da konstatujemo da je u pitanju namera, možda i zlonameran pokušaj, Vlade Republike Srbije da mimo Ustava i važećih zakona uvede novu, četvrtu službu bezbednosti ili agenciju. Za sve one koji vole da imaju agente u Srbiji i sve, što bi rekli, na mala vrata, koristeći nedisciplinu, nezainteresovanost, neznanje i naravno podršku većine u Narodnoj skupštini, ta nova agencija ili služba u navodno jedinstvenom bezbednosno-obaveštajnom sistemu Republike Srbije ima krajnje bezazlen, benigni naziv – kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.
Pokušaj njenog pravnog utemeljenja, da ponovimo, mimo Ustava i važećih zakona, nalazi se u ovom tekstu Predloga zakona, posebno u članovima 24, 65, 66, 67, 79, 85, delimično 86, a naročito u članovima 87 - 97. ovog predloga zakona.
Ovde se vidi, kroz ove članove, da je namera Vlade da pod hitno formira ovu četvrtu agenciju ili službu bezbednosti, što postoji i u nekim drugim članovima ovog predloga zakona, koje ne smatram karakterističnim. Vlada je i sama obnarodovala svoju nameru u razlozima za donošenje zakona, u stavu 4, delimično u stavu 5, koji kaže da se u proceni finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje ovih zakona tačno koristi stav 2.
Pre nego što nastavim da obrazlažem skrivene namere predlagača, treba prokomentarisati i protekle kvazistručne rasprave, na kojima su glavnu reč vodili stručnjaci, eksperti za sve i svašta.
Radi javnosti ću reći, to nije iznenađenje za SRS, da su u Predlogu zakona učestvovali, pored ministarke, i vrhunski eksperti koji se odazivaju na sve vrste okruglih stolova kada su ovakvi predlozi zakona u pitanju, primera radi: Vladimir Cvijan, Gordana Pavlović, Slobodan Homen, Saša Gajin, Goran Matić i ostali. Evo, i Miki Rakić. Čudi nas samo da nije učestvovao aktivno i bivši ministar Petrović u ovom predlogu zakona.
Ono što je suštinski bitno, što se tiče pravih namera Vlade, koje smo već uočili, to je da žele posebnu agenciju ili službu pod imenom kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka.
Svi mi dobro znamo, kao i građani Srbije, a zbog javnosti treba da podsetimo, da je DOS-ovska vlast, koja je od 2000. godine na vlasti, namerno upropastila do sada solidan obaveštajni sistem ukidanjem Službe za informisanje i dokumentaciju, koja se bavila obaveštajnim radom pri Ministarstvu inostranih poslova, ukidanjem Obaveštajne uprave BIA, koja je imala takve zadatke, kao i gašenjem velikog broja vojnih izaslanstava u malim zemljama, mada su preko njih stizali kvalitetni i korisni obaveštajni podaci. Obaveštajni sistem je pao na niske grane, a ozbiljno se ljulja i kontraobaveštajni.
Svima je valjda jasno, što se tiče nacionalne bezbednosti i odbrane, vojske, sve je postalo transparentno. Na to nas, pored ostalih, obavezuju međunarodne obaveze, za koje mislimo da su uglavnom usmene; žargonski, jezikom ulice, to je ono „dođem ti“ – vi nama tajni dokument, mi vama komad šargarepe, vi nama vojnu tajnu, mi vama večeru kod „Šarića“. Valjda sve te akcije koje su bile poznate u prethodnom periodu još uvek niste zaboravili.
Ovaj predlog, kao i ostali zakoni koje je skupštinska većina usvojila bez komentara, ne rešava brojna druga pitanja, a to je kako će i ko zaštititi podatke od značaja za spoljne poslove Srbije, kako će i ko štititi ambasadore i druge diplomate, nosioce tajnih podataka. Ne bih sada da navodim i Milana St. Protića, koji je ambasador u Švajcarskoj, ali poznajući njega, ko će njegove manire u ovom predlogu zakona uskratiti.
Međutim, da se vratim na službu, tačnije Kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost. Po zamisli tvorca predstojeće apsolutne diktature, predstavljaće neku nadslužbu bezbednosti koja će, u funkciji vladajuće garniture, raubovati podatke iz inostranstva, posebno CIA, MI6 i drugih, njima sličnih, prijateljskih i partnerskih službi, podatke od BIA, VBA i VOA, podatke od MUP-a, a da neće proliti ni kap znoja, niti uložiti bilo kakav trud.
Kao dokaz svih ovih tvrdnji citiraću i komentarisati pojedine ustavne i zakonske odredbe i prateće akte.
Pošto su se ovde neki poslanici iz pozicije pozivali na Ustav, kao pravni osnov za sve zakone, moram da kažem da je opštepoznato da zakon koji nastaje iz nekog prethodnog zakona po prirodi stvari ima manju težinu i da nije dobro da se ista materija reguliše u većem broju zakona, ako može da se objedini, pa tako i u odnosu na ova dva zakona.
Ovaj osnovni Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije kaže sledeće, član 1. stav 2: „U Republici Srbiji zabranjeno je osnivanje i rad službi bezbednosti mimo odredaba ovog zakona“. Potenciram reči „mimo odredaba ovog zakona“, da bi svima bilo jasno o čemu se radi.
Član 4. stav 1: „Službe bezbednosti su: Bezbednosno-informativna agencija, kao posebna organizacija, Vojnobezbednosna agencija i Vojnoobaveštajna agencija, kao organi uprave u sastavu Ministarstva odbrane“. Dakle, potenciramo naziv „agencija“. Iz svega ovoga vidite da se nasilno formira četvrta agencija, koja će kontrolisati ove tri.
Član 8: „Vlada će uredbom obrazovati kancelariju Saveta za nacionalnu bezbednost (u daljem tekstu: kancelarija Saveta) kao službu Vlade koja obavlja stručne administrativne poslove za potrebe Saveta, a naročito poslove u vezi sa sazivanjem i pripremanjem sednica Saveta; stručne poslove u vezi sa praćenjem sprovođenja smernica i zaključaka; poslove administrativno-tehničke podrške Birou za koordinaciju i čuvanje i stavljanje na uvid članovima Saveta izveštaja i drugih akata Saveta“.
Ovaj predlog zakona koji imamo ispred nas govori nešto sasvim drugo. Govori to da preko noći jedna administrativno-tehnička kancelarija postaje moćna služba, koja će baratati tajnim podacima tek tako. Neka uredba se pretače u zakon i time se ... Predsednik Srbije se pametno i lukavo setio, izvlači se iz priče gurajući Cvetkovića u celu ovu priču; on kao predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost navodno nema nikakve veze sa kancelarijom, koja treba da mu pripremi materijale za sednice, već to sve preuzima Cvetković, koji je totalni amater za pitanja iz ove oblasti. Sve ovo lepo piše u članu 90. stav 6. ovog predloga zakona. Zbog toga smo mi mišljenja da je opasna ujdurma ili opasno neznanje i mislimo da je u pitanju pravo, vrlo čvrsto, opasno i štetno predloženo rešenje koje će se koristiti isključivo u neke druge svrhe.
Zbog malo vremena pomenuću samo neke članove, tj. nelogičnosti. Imamo i član 87. koji kaže: „Kancelarija Saveta je služba Vlade sa svojstvom pravnog lica“. Da vam objasnim šta je pravno lice u ovom predlogu zakona i u ovome što sam pročitao – administrativno-tehnička kancelarija koja u zakonu ima svojstvo pravnog lica za kontrolu ili nadzor. Ovo je preduslov za formiranje službe bezbednosti, a da bude pravno lice.
Zamislite analogiju: da u budućem zakonu o Narodnoj skupštini napišu da sekretar Narodne skupštine, zajedno sa službom Narodne skupštine, kontroliše i nadzire narodne poslanike, zakone koje su usvojili i njihovo sprovođenje. Po toj analogiji je i uporedno pravo vlasti. Ako može kancelarija Saveta, zašto ne bi imala pravo i služba Narodne skupštine, zajedno sa sve sekretarom?
Dokaz da mi imamo službu jeste da oni, po članu 66. stav 1. i članu 80. stav 2, barataju bezbednosnim podacima, što znači da služba, doduše lenja, jer drugi rade za njih, raspolaže tajnim podacima dobijenim operativnim putem od ove tri službe.
Da ne bih gubio vreme, član 88. tačka 1) se odnosi na pripremu za hapšenje i jurenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića, što je svakako izvršavanje međunarodnih obaveza. Član 88. stav 1. tačka 3) kaže da se svi bezbednosni podaci dobijeni iz inostranstva nalaze kod njih. Onda nisu više inostrani zaštićeni podaci, nego naši.
U članu 88. tačke 5), 6), 7) i 8) govore opštepoznate činjenice, koje su opšte mere bezbednosti koje sprovode u nadležnosti BIA, VBA i VOA, što znači da opet imaju ingerenciju službe. Dakle, član 88. stav 1. tačka 9) govori da evidenciju bezbednosno podobnih, pozitivna provera i bezbednosno nepodobnih, negativna provera... Ovu evidenciju imaju već dosadašnje službe bezbednosti.
Da ne bih citirao sve članove, moram da pomenem član 90. stav 6. koji kaže: „Direktor kancelarije Saveta odgovoran je Vladi i predsedniku Vlade“.
Ovo pravilo važi za direktore postojećih službi bezbednosti, pa je logično da važi i za ovu, što je dokaz da se uopšte ne razlikuju i da je u pitanju nova služba.
Predlagač je zaboravio da je, po onom sporednom, nevažećem Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti u Republici Srbiji, kancelarija Saveta kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost, koja već ima svog predsednika i svog sekretara koji rukovode ovom kancelarijom.
Kada smo već spomenuli direktora kancelarije Saveta, raspolažemo saznanjima iz Haga (uostalom, vi znate da je naš predsednik najbolji poznavalac brojnih oblasti, najobavešteniji živi Srbin) da je Goran Matić, direktor kancelarije Saveta, generalno jedan možda pristojan i vaspitan čovek, ali da se nije baš proslavio ni u bezbednosti, ni u pravu. Uostalom, on je i učesnik u izradi ovog nakaradnog predloga zakona.
Ono što vredi pomenuti jesu neke tačke u kojima treba izbrisati ostale norme. Član 3, u kome smo mi predlagali da se neke norme brišu, jeste to da od trenutka kada Vlada Republike Srbije dođe u posed tajnih podataka strane ili međunarodne organizacije, on postaje domaći i više nije strani.
Ako se pogledaju razlozi za donošenje zakona, u drugom stavu može se naći obrazloženje da je relikt prošlosti podela podataka po osnovu državnih organa u kome su nastali. Po toj logici, ako je podatak nastao u stranoj državi, a isti je proglašen tajnim, u pitanju je mesto nastanka, a ne njegova sadržina u postupku. Onda ne stoji ono što je napisano u razlozima.
Ono što još vredi pomenuti jeste i sama tačka 1) člana 2. a to je - svaki. Ne može baš svaki podatak, recimo, iz domena ljudskih prava i sloboda da predstavlja tajnu. Ko god je pratio javnu raspravu o nacrtu ovog zakona mogao je da uoči da su se sve veštački stvorene strane isključivo bavile problemom ko će imati pravo, a kome će to pravo biti uskraćeno, da čita tajne podatke.
Mi smo ubeđeni da je Vlada, po principu „da se Vlasi ne dosete“, namerno ponudila neka dvosmislena rešenja u pojedinim članovima, kako bi skrenula pažnju narodnih poslanika i javnosti na nebitne u odnosu na suštinske nedostatke. Zbog toga smo mišljenja da ako nešto može da čita Tadić, ili Cvetković, ili možda gospođa Đukić-Dejanović, neka čitaju i Šabić i Janković. To je bolja varijanta nego da im ovi prvi to prepričavaju.
Zlo će biti za državu ako svaki podatak iz ustavnih odrednica koje su pobrojane u tački 1) člana 1. bude proglašen za tajnu. Nećemo smeti ni da zucnemo ni u Narodnoj skupštini, ni na ulici, ni u novinama i kompletna država pretvoriće se u tajnu, a možda to i jeste želja predlagača.
Ono što je takođe bitno napomenuti jeste razlika između osnovne odredbe i opšte. Predlagač ne uočava razliku između te dve reči; reč „opšte“ je pojmovno sveobuhvatnija, i osnovno može biti deo opšteg. Već član jednog predloga potvrđuje da su pobrojane opšte, a ne osnovne odredbe.
Dakle, mi smo pisali jedan amandman koji se odnosi na takav predlog, tačnije na tu vrstu promene.
Moram da vam napomenem i za član 7, koji se odnosi na organe javne vlasti. Jezička, faktički, rugoba koju je predlagač upotrebio u ovom predlogu je u suprotnosti sa Ustavom i ne može se svrstati ni u zakonodavnu, ni u sudsku, niti u izvršnu vlast. Niko nema prava, a posebno ministarka pravde, da krši Ustav. Međutim, u tački 7) postoje brojne nelogičnosti, dvosmislenosti, pa čak i kršenje člana 5. Ustava koji se odnosi na političke stranke. Organi javne vlasti, da li BIA, VBA... organi javne vlasti nosioci su javnih ovlašćenja i njihovi direktori su, po definiciji, najstručniji ljudi da procene tajnost podataka. Reklo bi se da jesu, ali u pitanju su tajne službe. Očigledna nelogičnost.
U ovoj tački postoji sledeća formulacija: „kao i pravno lice koje osniva državni organ ili se finansira u celini, odnosno u pretežnom delu iz budžeta, a koji postupa sa tajnim podacima...“.
Sada ću vam navesti jedan kratak primer: u nekim budućim pripremama za izbore SRS može da napravi akcioni plan kojim će građanima u predizbornoj kampanji ponuditi potpuno drugačije rešenje problema, recimo, teritorijalnog integriteta, od ovog koje im je nametnuto od režima. Srpska radikalna stranka ovaj plan čuva u tajnosti, čekajući povoljan politički momenat da ukaže narodu na izdajničku, recimo, politiku predsednika DS i njegove stranke u celini. Ovaj akcioni plan je tajni do trenutka sprovođenja izbora, a mi smo ga tako klasifikovali u našoj dokumentaciji.
Međutim, članom 7. kaže se da vladajući režim preko svojih insajdera saznaje da mi imamo takav dokument i evo Tadića, Cvetkovića i Slavice Đukić-Dejanović na vratima SRS, sa ogromnim obezbeđenjem i zahtevom da pristupe i koriste i čitaju naš plan. Na to imaju pravo po članu 37. ovog predloga zakona. Evo dokle je stigla drskost predlagača.
Ili, recimo, drugi primer: javni servis, odnosno RTS, preko saznanja od svojih informatora dođe do podataka o postojanju tajnih dogovora i potpisanih predsporazuma da će vlast priznati nezavisno Kosovo. Hoće li Tijanić da objavi, ali čeka ili ne sme ili se boji, takvu vest ili takav sporazum? Opet ona trojka sazna za to i zapuca, recimo, stigne u Takovsku ulicu i pita lepo – Tijaniću, odakle ti to, ko ti je dao podatak, znaš li ti da je to najstroža tajna, i slično.
Sve ovo piše u Predlogu zakona – da predsednik Republike, Skupština i Vlada mogu sve da znaju.
Da ne bih uzimao vreme svojim kolegama, imam tu još podataka koje ću u raspravi u načelu da iznesem... Suštinski ne postoji javna vlast, suštinski ne postoji četvrta vojnoobaveštajna služba ili bilo koja vrsta obaveštajne službe. Na mala vrata kršite odredbe člana Ustava koji kaže ko može da vrši vlast. Zbog svega toga pravite i gomilate još veću administraciju, da biste ovim zakonom koji ste doneli o administraciji sve viškove prosledili u ovu novu kancelariju, jer će to govoriti da će nestručni ljudi raditi posao i utvrđivati one norme i one podatke koje su utvrdili stručni ljudi.
Zbog toga, da ne bih uzimao vreme, ovaj predlog zakona ne možemo podržati, a sve ostalo ćemo vam objasniti u raspravi u pojedinostima. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo predvideli da se menja član 34. stav 1. i da glasi: „VBA i VOA najmanje jednom godišnje, a na zahtev ovlašćenih subjekata i češće, dostavljaju iz svoje nadležnosti izveštaje, informacije i procene od značaja za odbranu predsedniku Republike, Vladi, nadležnom radnom  telu Narodne skupštine Republike Srbije i načelniku Generalštaba Vojske Srbije“.
Dakle, u cilju efikasnije zaštite odbrambeno-bezbednosnog sistema Republike Srbije, neophodno je predvideti obavezu VBA i VOA da svoje izveštaje dostavljaju i Vladi, kao i Odboru za odbranu i bezbednost Narodne skupštine. Sa druge strane, krajnje je neosnovano ministra odbrane tretirati izolovano od Vlade i davati mu neka ekskluzivna prava u odnosu na ostale članove Vlade.
Ako uzmemo u obzir i to da je i sam predsednik Vlade ujedno i zamenik predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost, što je definisano Zakonom o osnovama uređenja sistema bezbednosti Republike Srbije, to apsolutno u startu i znači da je on po toj hijerarhiji nadređen i ministru odbrane, jer je ministar odbrane u tom savetu samo član.
Zbog svega toga, Odbor za odbranu i bezbednost je na neki način ovim predlogom zakona dezavuisan. Skupština je izbačena iz sistema informisanja o radu VBA i VOA.
Treba postaviti potanje – šta je sa analizama, studijima, zaključcima, očekivanoj i ispoljenoj neprijateljskoj delatnosti, budući da su to dokumenta pomoću kojih nadležni savet, organ može da donese odluku od najvažnijeg značaja za državu? Zbog svega toga treba uključiti u rad i skupštinski odbor i nadležno telo, tačnije Republičkog parlamenta, kako bi ti izveštaji mogli da se raspravljaju i na samom odboru. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na član 53. stav 2. u kome sam predložio da se ne pravi razlika u angažovanju vojnih obveznika iz aktivne rezerve na pasivne i aktivne, i da se sama odluka o prekidu i odlaganju obučavanja, vežbe ili angažovanja vojnih obveznika, o kojoj odlučuje nadležni starešina Vojske, ne odnosi samo na aktivnu rezervu nego i na pasivnu.
Razlog zbog svega toga nalazi se i u narednom članu. Suštinski, moj stav 2. koji sam predložio u ime SRS, glasio bi: „O odlaganju i prekidu obučavanja, vežbe ili angažovanja vojnih obveznika odlučuje nadležni starešina Vojske Srbije.“
Predlogom zakona to glasi: „O odlaganju i prekidu obučavanja, vežbe ili angažovanja vojnih obveznika iz aktivne rezerve odlučuje nadležni starešina Vojske Srbije“.
Dakle, da se ne bi delile nadležnosti i o prekidima, u ovom slučaju, aktivne i pasivne rezerve, s tim da je razlika između aktivne i pasivne rezerve samo vremenski period u kome će oni imati, kako ovde piše, vrstu obuke i kondiciranja od 45 dana i 15 dana.
U obrazloženju čl. 53, 54. i 55. Predloga Vlade kaže se: „Ovaj način organizacije rezervnog sastava Vojske predlaže se nakon izvršenih organizacijsko-formacijskih promena i analize razvoja Vojske do 2015. godine“.
Gospodine ministre, da li vi mislite da razvoj Vojske do 2015. godine uopšte može da postoji, obzirom na vaš način ministrovanja, kao i predsednika Srbije u pretprošlom mandatu?
Dalje se kaže – ''procene rizika i pretnji u okruženju''. Gospodine ministre, vi ste jedan od zagovornika učešća Srbije, tačnije, ulaska u NATO pakt – vi odlično znate da je potpisano ulaskom Srbije u ''Partnerstvo za mir''. Zbog čega imate procenu rizika i pretnji u okruženju ako ste nastojali na putu na kom jeste da Srbija uđe u NATO pakt?
Zatim – ''iskustva država koje su prošle period reorganizacije sistema odbrane i oružanih snaga.'' Pretpostavljam da mislite na članice NATO pakta. „Ovakvo rešenje je za državu i Vojsku Srbije efikasnije i racionalnije u odnosu na dosadašnju organizaciju rezervnog sastava.“
Pa onda ide ova razlika rezervnog sastava, koja kaže da se ''pripadnici aktivne rezerve pozivaju u toku kalendarske godine na kondiciranje i obučavanje do 45 dana, a pripadnici pasivne rezerve do 15 dana.''
Dakle, ako uređujemo postupak i nadležnost odlaganja vežbi po zahtevu, on treba da bude apsolutno isti za rezervu. Da li je ona pasivna ili aktivna, ne treba praviti razliku, jer 30 dana kondiciranja je nešto što predstavlja razliku u vašem predlogu zakona. Zbog toga ne treba praviti veliku raspodelu.
Prema tome, prihvatite ovaj amandman da bi ovaj predlog zakona bio koncizniji i jasniji, da bi imao iste aršine prema rezervi.
Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa delovanjem svojih kolega podneo sam amandman kako bismo popravili ovaj predlog zakona.
Ovaj moj amandman se odnosi na član 70. u kome definišemo precizan stav SRS – da aktivnu rezervu treba pretvoriti u profesionalnu, da podele između aktivne i pasivne rezerve – ne treba da postoji u svim predlozima ovog zakona, a posebno kada je u pitanju odsustvo, i sve ono ostalo što podrazumeva učešće u profesionalnoj rezervi.
Dakle, u članu 70. u stavu 1. tražio sam da se reči „aktivne rezerve“ zameni rečima „profesionalnom rezervom“, da se u stavu 3, takođe, ''aktivna rezerva'', zameni rečima ''profesionalna rezerva'', i u stavu 4. zamene reči ''aktivne rezerve'' pa bi ovaj stav 4. glasio – ''Zbog angažovanja u vojnoj službi, pripadniku profesionalne rezerve ne može prestati radni odnos, niti zbog toga može biti u neravnopravnom položaju u odnosu na druga zaposlena lica u pogledu ostvarivanja prava iz radnog odnosa.''
Dakle, principijelno, stav SRS je već u prethodnim amandmanima dobro obrazložen i iz svega toga ja sam i predložio i ovu korekciju kako bi taj stav bio u potpunosti ispoštovan. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, mislim da jedan sekund ili pola minuta više od predviđenog vremena Poslovnikom neće škoditi ministru da čuje do kraja izlaganje svakog narodnog poslanika.
Podneo sam amandman na član 4. stav 1. tačka 23), koji je usko vezan za amandman kolege Dušana Marića. Dakle, odnosi se na tačku 23), gde tražim da se posle reči "telekomunikacionih mreža" doda ''zarez'' i reči "i drugih vidova veze".
Ono što je suštinski bitno za usklađivanje telekomunikaciono-informacionog sistema obezbeđenja i informacionih i telekomunikacionih mreža i sredstava za potrebe odbrane, jeste da takođe treba imati i druge vidove veze. Ti drugi vidovi veze u Vojsci su se najbolje pokazali za vreme NATO agresije na našu zemlju, koji su i doprineli da imamo, na neki način, najbolji vid informisanja, kako na terenu, tako i van njega. Za mene je neprihvatljivo obrazloženje za odbijanje amandmana, s obzirom na to da se navodi da se predloženim rešenjem uređuju poslovi državne uprave iz oblasti telekomunikaciono-informacionog sistema obezbeđenja.
Dakle, ova dva amandmana su usko vezana. Ako je potrebno i da država bude u službi Vojske, na neki način, ili javno preduzeće države, koje može svojim delovanjem da pomogne vojnom delovanju, ovaj član apsolutno ima uporište i u samom zadatku prilikom delovanja vojnih vežbi, vojne agresije ili bilo kojih drugih vrsta korišćenja telekomunikacionih sistema.
Iz svega navedenog, informaciono-telekomunikaciona mreža, koje su u nadležnosti Ministarstva odbrane, a ne vrste sredstava veza koje se koriste u Vojsci Srbije, ne treba da budu razdvojene. Zbog toga je moj amandman i predložen.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman u ime SRS, da se menja član 26. koji bi bio na neki način koncizniji i precizniji, pismeniji i terminološki lakše shvaćen.
Predlažmo da član 25. glasi, umesto postojećeg člana: ''Regrut upisan na fakultet dužan je da do kraja novembra tekuće godine teritorijalnom organu dostavi dokaz da je upisan na fakultet, odnosno drugu visoku školu ili strukovne studije na početku studija.'' Dakle, ''na početku studija'', da to podvučemo. U stavu 2. kažemo: ''Vojni obaveznik dužan je da obavesti vojno teritorijalni organ ukoliko promeni ili napusti fakultet, visoku školu ili strukovne studije ili na drugi način izgubi pravo za odlaganje vojne obaveze.''
Da bih obrazložio ovaj moj amandman i da bi građani lakše shvatili, moram da naglasim sledeće, da je materija vezana za odlaganje prekid i oslobađanje od služenja vojnog roka regulisana ovim zakonom u članu 39, i da sam zbog toga, u ime SRS, smatrao da stav 1. iz člana 26. treba fiktivno ugraditi u tačku 8), koju treba didati, člana 39.
Zbog čega? Zbog toga što je nepotrebno da student koji je upisao fakultet, drugu visoku školu ili strukovne studije, svake godine podnosi dokaz da je redovni student upisan na fakultetu, i to, prvenstveno, iz razloga uprošćavanja administracije.
Mi iz SRS smatramo da je predloženi amandman u skladu sa članom 39. stavom 1. tačkom 8), a funkcija ovog amandmana jeste bila da spreči nepotrebno odlaganje i izbegavanje služenja vojnog roka. Zbog toga, u članu 39. koji obuhvata odlaganje, prekide i oslobađanje od obaveza služenje vojnog roka, treba staviti tačku 8) koja će precizirati, a i moj amandman koji će pomoći da ovaj predlog zakona ne bude dvosmisleno tumačen ili na način na koji možda odgovara nekom studentu. Hvala.