Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom paketu zakona, svih pet predloga, vezano za ugovore između Republike Srbije i Evropske investicione banke i vremena koje je na raspolaganju svim poslaničkim grupama, ne mogu se složiti s tim da mogu svih pet obrazložiti kvalitetno i reći svoju primedbu, pa sam zbog sveta toga izdvojio samo jedan ugovor, a to je Zakon o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke, zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu B.
Zbog građana moram da iznesem neke podatke, da su ovim zakonom prema procenama banke ukupni troškovi projekata 200 miliona evra, od kojih je 125 miliona dato iz budžetskih sredstava Republike Srbije, a drugih 75 miliona od sredstava iz ugovora, tačnije od same banke, od kojih je u prvoj branši 12. decembra 2008. godine potpisan prvi ugovor kojim je dato prvih 50 miliona, a naknadno, godinu dana kasnije, banka je odlučila da da kredit od još 25 miliona.
Ovaj novac mora se podići do marta 2013. godine. Rok otplate je 20 godina i koristeći isključivo za Nacionalni investicioni plan i projekte kroz koje Nacionalni investicioni plan oceni kao privilegovane. Za sada nemamo spisak tih projekata i ne znamo u šta će otići ovaj novac, ali ono što znamo, jeste istorija, način i delovanje rada Nacionalnog investicionog plana, kojim ću se pozabaviti u toku svog izlaganja.
Takođe, iz svega ovoga treba izvući zaključak da je Vlada Republike Srbije nastavila sa zaduživanjem, rok otplate je, već sam pomenuo to, 20 godina. U međuvremenu može da se desi mnogo što šta i sa tržištem i sa ekonomijom u Republici Srbiji, tako da i ovaj dug ostaje narednim generacijama koje tek treba da dođu. Sredstva koja NIP predviđa precizirana su samo u nekim segmentima kroz neke oblasti.
Primera radi, unapređenje putne infrastrukture, obnova i modernizacija objekata namenjenih osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju, izgradnji i poboljšanju objekata namenjenih pružanju zdravstvenih usluga, usluga socijalne zaštite, renoviranje objekata koje koriste državni organi uprave, obnova i utvrđenje kulturno istorijskih objekata itd.
Svi ovi projekti, još jednom napominjem i podvlačim, realizovaće se isključivo preko NIP. Dakle, kada uzmemo istoriju, videćemo da je jedna ista priča po ko zna koji put pomenuta, da su svi ovi predlozi bili još prvi put kada je NIP nastao, da kažem da je to bilo 2006. godine, i da su oni isti ministri i isti funkcioneri, istih stranaka, tada vodili NIP i da vode i danas. Jedina je razlika u tome što su tada bile drugačije izjave, drugačija razmišljanja i ja koji sam poslanik iz Beograda fokusiraću se isključivo na učešće NIP u gradu Beogradu. Zbog toga imam i obavezu da vam pročitam jednu od izjava od 27. jula 2006. godine pod pompeznim nazivom „Ulaganje u grad ili u prestonicu, u grad Beograd od milion evra“.
Tu je protokol o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Beograda, potpisali predstavnici Skupštine grada i ministar finansija Mlađan Dinkić. Tu se definiše izgradnja saobraćajne infrastrukture, dakle, sve ono što je i sada predviđeno ovim ugovorom, 4.000 stanova za zaposlene u državnoj upravi i javnim službama, zatim u zdravstvene, obrazovne, sportske, verske, ustanove kulture, kao i da će u narednih godinu dana biti uloženo oko 440 miliona evra.
Dakle, ovo je izjava iz 2006. godine, koju ću ja malo da razradim, gde se kaže da je, prema rečima Dinkića, 221 milion obezbeđen iz viška privatizacionih prihoda, dok će krediti međunarodnih finansijskih institucija u iznosu od 207 miliona evra predstavljati dodatni izvor finansiranja.
Onda kaže da je Vlada Srbije na inicijativu Skupštine grada započela pregovore, pričam o 2006. godini, sa Vladom Japana o kreditu za izgradnju još jednog mosta preko Dunava, kilometar i po nizvodno od Pančevačkog mosta. Dakle, nema od tih pregovora ništa, zato što mi i danas nemamo nikakav nacrt, niti predlog ni u skupštini grada, niti bilo kakvu viziju, a nemamo ni vizuelno taj most.
Onda, ide izgradnja stanova namenjenih državnim službenicima. Grad i Republika će narednih godinu i po dana, dakle 2007. i 2008. godine, prema Dinkićevim rečima finansirati sa po 80 miliona evra, tako što je svako zadužen za podizanje 2.000 stanova. Sada vas pitam, pošto je to bilo u prethodnom periodu, šta je ovde istina, a šta ne? Od tih stanova nema ništa. Ako ima, ko ih je dobio? Gde se oni nalaze? Ili je u pitanju opet neko obećanje, mada je to za mene bilo zbunjujuće, jer u tom periodu nije bilo predizborne kampanje.
Idemo dalje. Kaže - grad je uspešno realizovao program izgradnje 1000 neprofitnih stanova i Republika će u potpunosti prihvatiti taj model, pa će uslovi konkursa biti isti kao i za onih prvih 1000 stanova, rekao je Dinkić. To je sa tačke gledišta ministra donekle logično, ali za nas, građane, recimo baš u gradu Beogradu, mi ne znamo kome je podeljeno tih 1000 neprofitnih stanova.
Znamo ono što je opšte poznato, da je onaj koji je imao člansku knjižicu DS bio prioritet na toj listi dodele i normalno je da će i ministar iz G 17 plus da prihvati takav način rada, ne bi li stambeno obezbedio i svoje članove partije.
Da je sve ovo smešno, govori i lista prioriteta, koja kaže - da bismo se pokazali u lepšem svetlu pred stranim turistima, koji sve češće posećuju našu prestonicu, dodao je ministar finansija, odlučeno je da obnovi fasade republičkih ustanova, gde će biti uloženo 4,5 miliona iz državne kase, dok će iz gradskog budžeta biti izdvojeno 11 miliona i to će predstavljati lepše svetlo grada Beograda.
Pazite, ako nam jedini problem u celoj ovoj nemaštini i situaciji, u načinu života koji živimo kako živimo, jeste fasada u glavnom gradu, onda ćemo pogledati i to da li su i te fasade urađene. Mogu vam reći da pola od ovih fasada nije urađeno i ona polovina koja je urađena već izgleda kao da nije ni rađena.
Ima tu još nekih obećanja. Kaže, prema Dinkićevoj najavi, planirana je dogradnja opreme Instituta za imunologiju Torlak. Zato mi danas nemamo vakcinu protiv gripa, zato što je ministar Dinkić iz G 17 ovo obećao. Idemo dalje, za obnovu 17 domova zdravlja u Beogradu, koji prelaze u nadležnost Skupštine grada, biće izdvojeno milion i po, osnovne i srednje škole dobiće oko 5.200 računara, to takođe nije tačno, stolove, stolice, muzičke instrumente.
Planirano je ulaganje u novu opremu za Studentski centar, što takođe nije tačno, za izgradnju putničkog pristaništa Beograd, takođe nije tačno, pristanište u Vinči i gondole Novi Beograd, Ada ciganlija, predviđeno je 4.900.000 evra, takođe nije tačno. Dakle, Dinkić je najavio izgradnju prvog atletskog stadiona, koji još uvek ne postoji, ali nije utvrđeno koliko će to koštati. Iz ovih i ostalih primera, da sada ne bih trošio vreme, mislim da vam je ovo dovoljno da donesete neki zaključak. Ima tu izgrađeno plivalište u Grockoj, projekti u Obrenovcu, takođe, svi ti projekti ne postoje i nisu čak ni krenuli u realizaciju, a i oni projekti koji su krenuli u realizaciju, od njih se odustalo ili nisu završeni. Dakle, iz ovih primera u 2006. godini vidite i sami.
Dalje, pitanje da li će NIP opravdati svoje postojanje ili ne? Zato i verujem gospođi Kalanović, koja je iste godine rekla da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva troše neracionalno i neekonomično, ne poštuje se procedura i ne poštuje se kontrola, izjava gospođe Kalanović. Zbog toga sada ona daje primer iz 2006. godine koliko je potrošeno, a koliko je trebalo da bude potrošeno, iz obrazloženja da su to spiskovi i želje opština koje nisu imale nedovoljno pripremljenu tehničku ili plansku dokumentaciju. To vam je ova slična paralela, kada ministar Cvetković pravda svoj neuspeh neangažovanjem profesionalnih usluga knjigovođe.
Dakle, ministarka je i dodala da nije tajna da su se u Srbiji otvarale putne deonice zbog izbornih godina ili su realizovani infrastrukturni projekti iz političkih razloga. Evo jednog primera u kojem se jasno vidi šta priznaje ministarka za NIP, a to kaže da je prema njenim rečima, među tim projektima najznačajnije učešće njenog ministarstva u realizaciji Koridora 10, kao i prilaz tog autoputa do Kragujevca, kao centra automobilske industrije Srbije.
Evo paradoksa nekog koji je najveći zagovornik ulaska "Fijata" u automobilsku industriju Srbije i koji je ugovorom obavezan da reši infrastrukturu do Kragujevca i nazad. Meni nije bilo teško i da se pozabavim, baš zbog toga što je gospodin Senić govorio o "Fijatu", da kažem nekoliko reči koje su veoma važne, istinite, a koje nikada nećete čuti od predstavnika vlasti. To je da je poprilično rizičan koncept degradacije domaće industrije ulaskom "Fijata" na naše tržište.
Dakle, koncept svake autoindustrije se bazira na matičnoj kompaniji za finalno sklapanje automobila kao gotovog proizvoda koji oko sebe vezuje mala specijalizovana preduzeća za proizvodnju različitih autokomponenata po fizičkom modelu, recimo, atomi. Naime, jezgro atoma autoindustrije sačinjava matična kompanija sa elektronima koji predstavljaju mala specijalizovana preduzeća, gde ekonomski jedni bez drugih ne bi mogli postojati ni opstati, čime se održava njihova zajednička egzistencija, interesi i motivacija.
U slučaju "Zastave", to domaće jezgro atoma je namenjeno sa stranim jezgrom "Fijata", i ako se po njegovoj najavi proizvodnja interesantno ne vezuje sa domaćim dobavljačima, naša autoindustrija će ostati obezglavljena, degradirana i konačno ugašena i onda donosimo zaključak da će se raditi samo kod "Fijata", a nikako sa "Fijatom" ili možda za "Fijat".
Zbog toga imam obavezu i ovih ljudi koji su dostavili ovu studiju vezano za analizu ugovora sa "Fijatom", da pročitam firme koje su ostale uskraćene za učešće u daljem realizovanju našeg automobila, sada "Fijatovom". To su: "DBM FAM" Beograd, "Livnica" Topola, "21. oktobar" Kragujevac, "Kraguj" Batočina, "Blagotin" Belušić, "Petar Drapšin" Mladenovac, "FRA" Čačak, "Tigar" Pirot, "Minel" Mladenovac, "Fabrike kablova" Zaječar, "Pres" Surdulica, "VIS" Svilajnac, "Staklara" Pančevo, "Filip Kljajić" Kragujevac, "Duga" Beograd, "Zastava mehanika obrada" Kragujevac itd, "PPT" Trstenik, "Kovačnica" Kragujevac, "NIP" Sremska Mitrovica, "Balkan" Suva Reka, "FAM" Kruševac, itd.
Pogledajte način privatizacije ili hvalisanja ugovora između "Fijata" i Vlade kako funkcionišu mala preduzeća koja su ostala bez onih svojih osnovnih izvora prihoda, a to je učešće u izgradnji modela koji je bio do tada na snazi.
Moram da napomenem i to da se čak ni "Fijat" nije obavezao, a trebalo bi, da oblik ulaganja nije dovoljno definisan, dakle, ne postoji podsticaj, ne znaju se i ne daju se čak nikakvi znakovi za nabavku povezanih lica, što je svakako standard u EU, cenzurisan podatak, član 20. u ugovoru u kome se ne poznaje dinamika ulaganja. Realizacije kapitalnih projekata bankarskih garancija ne postoje. Diskreciono pravo "Fijata", rast proizvodnje po godinama nije predstavljen. Obim izvoza samo najavljen, ne postoji u ugovoru, ulaganje u razvoj nije predviđeno.
Primera radi, ovde ima i primera Renoa koji ulaže 450 miliona evra u razvojni centar u Rumuniji, sa 3.000 inženjera, kvalifikaciona struktura zaposlenih, obim nabavke itd. Ne postoje mere unapređenja ugovora sa "Fijatom" i onda kada se pozivamo na liberalnu privredu EU, imamo onaj standardizovani privredni razvoj, dok kod nas imamo netiražni razvoj u funkciji resornih ministarstava. U predlogu, ako imamo tako liberalni standard, podsticaj privrednog ambijenta i rast investicija u Srbiji, imamo državno preduzetništvo, ministra ili recimo menadžera nekog.
Smanjenje javne potrošnje, kod nas je situacija budžetsko finansiranje strateških partnera, liberalni kontinuitet prividnih poduhvata. Kod nas imamo diskontinuitet projekata, oročeni političkim mandatima, slobodna tržišna konkurencija, monopolistička konkurencija, liberalni pristup fondovima EU, povlašćeni pristup podsticajima i makroekonomska stabilnost, tačnije nestabilnost kod nas u Srbiji, kreditiranjem kod banaka i MMF.
Da ne pričam sada o broju zaposlenih u Zastavi, da to nekada bilo 15 hiljada, da sada ima svega 3.800 i da nakon investicija Fijat ostaje na 2.400 i nešto zaposlenih.
Ono što je takođe bitno, a što se ne sme ne pomenuti jeste i to da je spisak detaljnih podataka šta u fondu ima, ako uopšte ima koliko, a vidimo da iz ovih kredita ima, koliko je do sada potrošeno i na koje projekte. Nemamo nigde predstavljeno u javnosti, bilo bi dobro da to dobijemo. Zbog toga se i stiče utisak sa kojim se svakako slažem, da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva koriste neracionalno, neekonomično, čak se i ne poštuje procedura, a ne postoji ni vrste kontrole.
To što je još bitnije to će isto važiti za pristupne fondove, ako sada važi i za pretpristupne. Ostaje nam zaključak da treba samo da sednemo i da razmislimo šta je rađeno u prethodnom periodu, da bi precizirali šta će biti u budućem.
Tako je i predstavljala ona teorija da ljudi na izborima treba da glasaju za menadžere, a ne za političare u ovom prevodu označeni, ako se to može tako shvatiti, jer i sama vlast u ovom slučaju se ponaša kao da je višak od privatizacije vlasništvo ministra koje je palo sa neba.
Zbog toga i NIP ne poštuje proceduru i nije valjano uspostavljenih organa od te procedure niko sproveo, već se sve svodi na spisak nekakvih želja raznih ministarstva. Verovatno je to neka tradicija. Zbog toga i nemamo završni račun do zadnjih deset godina.
Dakle, da ne bih trošio vreme svojim kolegama, moram doneti neki zaključak, a to je broj zaposlenih u Nacionalnoj službi koji je poprilično veliki i koji raste iz godine u godinu i da je on dostigao, u februaru 2009. je registrovana čak cifra od 750.000 nezaposlenih lica, što je za 13.000 više, nego samo za jedan mesec ranije. I onda, samo u poslednja četiri meseca, broj nezaposlenih je porastao za 31.000, iako je evidencija Nacionalne službe za zapošljavanje nije realna, jer mnogo je ljudi nezaposleno, a nije u evidenciji.
Iz svega ovoga, donosi se zaključak da ne treba podizati kredite ne treba se zaduživati, jer se ne zna na šta se troši i kako se troši, a nemamo završne račune, nemamo uvid koji su to projekti, selekcije, napravljene privilegije pojedinih opština, pojedinih regiona, a možda i putnih infrastruktura, u zavisnosti od toga kada i gde su sledeći lokalni izbori. Iz tih razloga, svakako ne možemo podržati ovaj ugovor i ovih pet koji su u paketu predloženi.