Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman koji sam podneo u ime SRS najbolje govori koliko je stvarno Ministarstvu i ministru stalo da naprave zaštitu između poslodavca i zaposlenog lica. U članu 21. predvideo sam mogućnost da pored regulisanja odnosa posredovanjem između poslodavca i zaposlenog lica ne bude repriza zlostavljanja na isti način i napravio širi okvir da ni slične stvari zlostavljanja ne mogu doći u budući predmet rasprave poslodavca i zaposlenog ili predmet razmatranja od strane lica koje je zaduženo da taj međusobni spor reši.
Naime, tražio sam da se posle reči „isključenje mogućnosti takvog“ dodaju reči „ili sličnog“. Pored toga što isključuje mogućnost za zlostavljanje u konkretnom slučaju, dodao sam reči „ili sličnog“, jer zlostavljanje može da bude po sličnoj osnovi. Ono može da otvara druge procese međusobnih odnosa između poslodavca i zaposlenog, a ovom rečenicom se ti procesi storniraju ili prekidaju.
Ako znamo da je poslodavac na neki način zlostavljao zaposlenog ili zaposleni zaposlenog i da je taj spor posredovanjem rešen, a može da se desi ponovo zbog neke slične situacije, mislim da bi bilo gubljenje vremena ponovo otvarati taj spor.
Ono što je dokaz da ministar, Ministarstvo i predlagač ovog zakona ne žele konkretnu, preciznu definiciju odnosa poslodavac - zaposleni jeste i odgovor na moj amandman koji je dala Vlada kao obrazloženje za neprihvatanje istog. Kaže se ovako, moram zarad javnosti, pa i ove publike koja je u sali: „Amandmanom narodnog poslanika predlaže se da se sporazum odnosi i na zabranu sličnog ponašanja koje predstavlja zlostavljanje...“. Širi okvir zlostavljanja je cilj ovog amandmana. Dakle, širi okvir posrednika koji će imati obavezu da sve što je slično onome što je već uradio ne bude u reprizi. Ovako: „Naime, zakonom je zabranjen svaki vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, a ako dođe do takvog ponašanja u postupku posredovanja strane u sporu mogu da se sporazumeju o načinu rešavanja konkretnog slučaja zlostavljanja, a ne mogućih budućih sličnih ponašanja koje predstavljaju zlostavljanje.“
Zar nije logično da nijedno zlostavljanje ne bude na radu? Da li je slično ili nije, da li je konkretno ili nije, imamo zadatak da ovim zakonom sprečimo zlostavljanje, a ne da li je užeg ili šireg odnosa, šta je definicija zlostavljanja.
Što je još gore, pozvali ste se na član 5. ovog zakona, kažete: „Ovakav predlog je suvišan, neprecizan, ograničavajući, jer se strane obavezuju da ubuduće neće činiti određene vidove zlostavljanja, što je u suprotnosti sa opštom zabranom svakog vida zlostavljanja propisanom u članu 5. Predloga zakona.“
Zarad javnosti, pročitaću član 5. koji kaže: „Zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom (u daljem tekstu: zlostavljanje).“ Gde je ovde precizna i konkretna definicija šta je to zabranjeno i šta je to u konkretnom primeru zlostavljanje? Nema. Zato smo i stavili amandman – i slično, zato što niste precizirali Predlogom zakona, pa smo hteli Predlog zakona da poboljšamo amandmanom.
Odgovarate nam da je to neprecizno i da je nepotrebno zato što zlostavljanje može da bude samo u konkretnom slučaju. Ne može, gospodine ministre, da bude zlostavljanje ni u konkretnom slučaju. Može u jednom primeru, ili dva, ali imamo reprizu s vremena na vreme i onda imamo posrednika koji će se baviti samo istim stvarima.
Ako ste bili u stanju da ne prihvatite ovaj amandman, ne mogu ništa drugo nego da donesem zaključak da vama nije stalo do zaštite zaposlenog od poslodavca ili zaposlenog od zaposlenog, zato što slične stvari mogu da budu legalizovane u zlostavljanju, a konkretne ne mogu. Mislim da je još uvek vreme da prihvatite ovaj amandman i da shvatite da je zlostavljanje zlostavljanje, da li u konkretnom slučaju ili sličnim primerima, zlostavljanje je zlostavljanje. Ovo obrazloženje koje ste dali stvarno nema nikakve veze sa predloženim amandmanom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom na član 33. predviđeno je da se reč „otklanjanja“ zameni rečima „sprečavanja nastupanja“. Nadovezao bih se samo na prethodne članove, gde nenadoknadiva šteta ne može biti otklonjena, jer nenadoknadiva šteta je nenadoknadiva, sam termin kaže. Ona ne može biti otklonjena. Nenadoknadiva šteta može da se pokuša da se spreči, ali da se otkloni ne može. Ako uzmemo bilo koji primer iz Srbije, da čovek odseče sebi prst zbog zlostavljanja na radu ili da mu strada zbog zlostavljanja na radu ruka, ne daj Bože da je izgubi, on nju ne može nadoknaditi.
Ovo što ste se u obrazloženju pozvali na druge zakone govori samo to da jedna loša stvar treba da prouzrokuje deset loših. U obrazloženju ste rekli da je Predlog zakona terminološki usklađen sa odredbom Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da se u toku postupka mogu odrediti privremene mere radi otklanjanja nenadoknadive štete.
Mi nismo ovde uopšte postavili pitanje privremenih mera, nego upravo te terminološke nedoumice da se otklanjanje nenadoknadive štete ne može desiti, jer nenadoknadiva šteta je nenadoknadiva. To je nešto što je definisano nekim drugim zakonom. Pozivajući se na druge zakone ovaj zakon onda apsolutno gubi na težini. Svako ko prođe pored pravnog fakulteta zna da je, i u uvodu u pravo ili bilo gde, nenadoknadiva šteta neotklonjiva.
Dakle, da se neke stvari ne bi ponavljale i da bi ovaj zakon stvarno imao dobru praksu kada bude stupio na snagu, ako prihvatite amandmane SRS, pa i ovaj, morate i sami znati da je nenadoknadiva šteta nešto što se ne može otkloniti, nego se može sprečiti ili pokušati da se spreči, tako da ovaj amandman morate usvojiti ako mislite da ovaj zakon bude u praksi primenjen onako kako ste ga zamislili. Hvala.

Za repliku sam se javio, pošto je moj amandman u pitanju. Dakle, ako se složimo svi da je jedan zakon ušao u skupštinsku proceduru sa određenim predlozima kako će se sprovoditi u praksi, onda to ne znači da treba da se pozovemo na zakone koji nisu definisali ovu oblast. Dakle, ovo što je rekao kolega iz Poslaničke grupe ZES apsolutno nema veze sa ovim zakonom.
Ako bismo sve članove vezivali za Zakon o obligacionim odnosima ili neki drugi zakon, kao Zakon o parničnom postupku, onda ovaj zakon ne bi ni trebalo da postoji. Dakle, ne može jedna loša stvar da prouzrokuje deset drugih loših stvari. Mi upravo zbog toga definicijom ovog sprečavanja nenadoknadive štete ne možemo definisati to da je Zakonom o obligacionim odnosima nenadoknadiva šteta nadoknadiva.
Kako ćete nadoknaditi... Recimo, čovek je izgubio ruku, Zakonom o obligacionim odnosima on ima možda presudom 20% više od onog što je izgubio naknadu štete. Kako će da dobije naknadu štete ako je čovek izgubio ruku? Da mu daju jednu i po, ili da mu ...? Uopšte ne razumem po kom osnovu će se Zakon o obligacionim odnosima usvojiti ili primeniti u ovom članu ovoga zakona.
Dakle, suštinski, ako imate nenadoknadivu štetu, ako bolujete od neke bolesti koja je neotklonjiva, koja ne može da se izleči, kako ćete Zakonom o obligacionim odnosima...? Dobijete rešenje da vam neko plati lečenje koje ne može da izleči i da vam da termin koji možda ne biste imali nikako na osnovu sudske presude Zakona o obligacionim odnosima? To apsolutno ne stoji. Ovaj zakon nema nikakve veze sa Zakonom o obligacionim odnosima. Ne može se čak ni postupak Zakona o parničnom postupku primeniti. Možda za neke vezane rokove, ali vezano za nadoknadu nenadoknadive štete ne može, i to je u praksi očigledno.

Usvajanjem ovog amandmana je jasno definisano da kaznena politika mora biti ista i za preduzetnika i za poslodavca, nebitno koliko zaposlenih ljudi ima u nekom preduzeću. Ovaj amandman je automatski u koliziji sa amandmanom kolege Nemanje Šarovića, po kome nisu objašnjivi razlozi zbog čega jedna kaznena politika za jednu vrstu posla važi, a za drugu ne.
Zahvaljujem vam što ste imali razumevanja da prihvatite ovaj amandman, ali je trebalo to da uradite za ceo zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 37. odnosi se direktno na član 7, u kome je definicija po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog, pre stupanja na rad, pismenim putem obavesti o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog i poslodavca u vezi sa zabranom zlostavljanja.
U skladu sa ovim zakonom, ovde je predviđen rok od 60 dana, dakle, od dva meseca. U ime SRS sam izvršio intervenciju da se ovaj rok smanji sa 60 na 30 dana jer se time otklanja mogućnost da zloupotrebe ili zlostavljanja na radu uopšte postoje. Mislim čak i da je rok od 30 dana preveliki, ali zbog velikog broja, recimo, zaposlenih u jednom preduzeću, neka bude razuman i rok od 30 dana, u kome će poslodavac biti u obavezi da obavesti novo zaposleno lice o njegovim pravima, vezano za rad.
Ono što suštinski jeste obrazloženje po kome se ovaj amandman ne prihvata, a to obrazloženje je i za amandman gospodina Vladana Batića, koji je apsolutno isti, to je da se amandman ne prihvata iz razloga što je rok u Predlogu zakona adekvatniji u odnosu na rok predložen amandmanom narodnog poslanika. Daje se objašnjenje da treba imati u vidu i poslodavce sa velikim brojem zaposlenih kojima je potrebno uručiti navedena pismena obaveštenja.
Znate šta, ako zaposleni prima platu za mesec dana ili 30 radnih dana u nekom preduzeću i ako poslodavac zna ko je zaposlen u njegovom preduzeću i kakvu novčanu naknadu treba da mu da za taj rad, onda apsolutno zna i kakva prava on može da ima za taj vremenski period. Dakle, nisu potrebna dva meseca poslodavcu da obavesti novog zaposlenog kakva su mu prava, vezano za zlostavljanje, pogotovo u državi Srbiji. Kažite nam u kom preduzeću u državi Srbiji ima toliki broj zaposlenih da ne može poslodavac da stigne u roku od dva meseca da obavesti radnika o njegovim pravima? Koje je to preduzeće u Srbiji koje ima toliki broj zaposlenih? Dajte vi jedan primer i ja ću da prihvatim ovo obrazloženje.
Suštinski, ako imate raspon za neke obaveze prema zaposlenom, u roku od mesec dana, pa čak i u polovini meseca kada je primanje prve polovine novčane naknade za rad, onda imate apsolutno i obrazloženje za njegova prava. Zamislite kakav je vremenski rok ako radnik prekrši prava po nekom drugom zakonu, Zakonu o radu. Onda bi poslodavac automatski reagovao u roku od osam dana. Onda taj rok ne postoji.
Dakle, ti aršini ne mogu biti isti, pogotovo kod vas koji se pozivate na drugi zakon. Primenjuju se drugi zakoni onda kada je to u interesu poslodavca, a kada je to u interesu zaposlenog ti rokovi su malo duži nego što bi trebalo da budu.
Molim vas da ovaj amandman prihvatite jer suština ovog amandmana je samo sprečavanje zloupotrebe u što kraćem periodu, da neko bude obavešten šta ne sme da radi u toku svog radnog vremena ili u periodu dok je zaposlen. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj moj amandman se odnosi na ulogu Poverenika, što je jedan od suštinskih članova predloga izmene i dopune ovog Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Ovim amandmanom sam hteo da preciziram šta sve može, a šta ne može Poverenik i šta na njegov zahtev treba da se realizuje, a šta Vlada treba da uradi ukoliko se ne sprovodi rešenje na način iz stava 2. ovog člana ili člana 1. predložene izmene i dopune zakona.

Ono što je u odgovoru koji sam dobio od Vlade, gde piše da se amandman ne prihvata jer suštinski ne menja sadržinu norme koja je, kako je predloženo, razumljiva, precizna i jasna, mene tera da pročitam svima kako sam zamislio da izgleda stav 4. člana 1. ovog predloga zakona.

Dakle, u samom zakonu kaže: „Ako Poverenik ne može sprovesti svoje rešenje na način iz stava 2. ovog člana, Vlada mu na njegov zahtev pruža pomoć u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja primenom mera iz svoje nadležnosti, odnosno obezbeđivanjem izvršenja rešenja Poverenika neposrednom prinudom.“

Mi smo u raspravi u načelu govorili da su takvi predlozi Vlade nedefinisani, da nisu predloženi u ovom zakonu i da je i u samom zakonu predviđeno da će Vlada naknadno obezbediti mere kako će se sprovoditi ovaj član. Mi smo protestovali i insistirali da to bude u predlogu izmene i dopune, što se nije našlo, ali smo amandmanom barem pokušali da obeležimo poziciju Vlade, koja mora reagovati isključivo na zahtev Poverenika, ne po automatizmu. Zbog čega smo to tražili? Zato što automatizam ne znači da Vlada može, treba ili mora da reaguje svaki put kada to Poverenik i ne traži, ili da reaguje kada to Poverenik traži.

Da bismo bili precizni i da bi znali šta hoće Vlada, morali smo da definišemo ulogu Poverenika. Tako i glasi ovaj moj amandman. Dakle, u predloženoj izmeni stava 4. člana 1. eksplicitno sam naveo: „Na zahtev Poverenika, a zbog nemogućnosti sprovođenja rešenja na način iz stava 2. ovog člana, Vlada Republike Srbije pruža pomoć Povereniku u postupku administrativnog izvršenja tog rešenja primenom mera iz svoje nadležnosti, odnosno obezbeđivanjem izvršenja rešenja Poverenika neposrednom prinudom.“

Dakle, ako napravimo razliku, ako Poverenik ne može i ako napravimo razliku sa terminom „na zahtev Poverenika“, videćete da postoji ogromna razlika da li će Vlada u nekom slučaju reagovati ili ne.

Ovaj amandman, i u samom obrazloženju Vlade se kaže, ne menja suštinski sadržinu norme, koja je predložena i razumljiva. Ako je ne menja, ne znam zašto Vlada ovo nije prihvatila. Neću da budem od onih poslanika koji tvrde da je to zato što je amandman podneo neko iz opozicije, ali hoću da budem jedan od onih koji hoće da spočita Vladi da nije radila u interesu Poverenika, pa čak ni neprihvatanjem ovog amandmana, zato što nije htela suštinski stvar da primeri nameni, a to je šta je uradio Poverenik prilikom zahteva, a šta će uraditi Vlada prilikom automatizma, ili, ako ne može da sprovede svoje rešenje Poverenik, po službenoj dužnosti, kako zakon nalaže.

Pročitaću vam nekoliko primera za to da sam u pravu i da je to tako kao što govorim. Kaže se ovako, to je jedna od opštepoznatih stvari, na pitanje novinara upućeno premijeru Srbije Mirku Cvetkoviću da li može da obeća da novac od prodaje „Telekoma“ neće biti potrošen na plate i penzije i da ga stranke neće koristiti za kampanju, Cvetković je između ostalog odgovorio: imate Zakon o dostupnosti informacija i možete u svako doba da nas pitate – gospodo, dajte nam spisak na šta ste utrošili te pare, i dobićete spisak i videti na šta je novac potrošen. To je pisalo u dnevnoj štampi.

Samo dve nedelje nakon te izjave Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja, podneo je Vladi Srbije godišnji izveštaj o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Zaključak je da, prema ovom dokumentu, Vlada Srbije tokom 2009. godine nije gotovo ništa uradila kako bi prinudno izvršavala rešenja Poverenika. To je, inače, bila zakonska obaveza Vlade, pa čak i ovom izmenom i dopunom Zakona, u slučaju kada organi javne vlasti i posle naloga Poverenika odbiju da obelodane informacije od javnog značaja. U 2009. godini na desetine rešenja Poverenika je ostalo neizvršeno, što zbog pasivnog odnosa Vlade, što zbog samovolje organa javne vlasti koji kriju podatke o svom radu.

Navešću vam primere šta znači automatizam Vlade i ići ću u neke konkretne situacije, u kojima može, recimo, da se sakrije socijalna politika od javnosti. Mislim da je sramno da državne institucije i Vlada, koja sebe naziva socijalno odgovornom, kriju podatke i informacije koje se tiču, recimo, socijalne i zdravstvene politike u Srbiji. Ti podaci po svojoj prirodi i sadržini moraju biti javnosti dostupni na svaki mogući način, pa i ovim zakonom.

Od javnosti se krije Pravilnik MUP-a o Fondu novčane pomoći članovima poginulih i ranjenih pripadnika MUP-a; krije se Pravilnik o platama MUP-a Srbije. Bez obzira na nalog Poverenika, sakriva se Protokol o stručnim procedurama koje Zdravstveni centar „Studenica“ Kraljevo koristi prilikom uspostavljanja dijagnoza i tretmana određenih poremećaja kod osoba u trudnoći. Ovo sam naveo kao primere zato što smo tražili sve ove podatke, a nismo dobili odgovore.

Verovali ili ne, Ministarstvo finansija je odbilo da obelodani spisak deset najvećih dužnika državi i spisak dužnika sa neizmirenim obavezama po osnovu socijalnih doprinosa. Pominjem još jednom i podvlačim – socijalno odgovorna Vlada. Ministarstvo za rad i socijalnu politiku ne želi da javnosti omogući uvid u zapisnik inspekcije rada o kontroli Javnog preduzeća Aerodrom „Nikola Tesla“ za vreme mandata Bojana Krišta. Kalkulacije cena smeštaja u Gerontološkom centru u Beogradu – takođe nismo dobili odgovor. Poslovnik o radu Odbora za dokazivanje reprezentativnosti sindikata – nismo dobili odgovor. Dokumenti o sredstvima uplaćenim „Frans zaštiti“ na ime zarade invalida – nismo dobili odgovor.

Primera radi, Narodna banka Srbije je odbila da obelodani koje su banke bile predmet kontrole u 2008. godini. Time su i javnost i Poslanička grupa SRS sprečene da saznaju nešto više o zakonitosti poslovanja zapadnih banaka u Srbiji, onih istih banaka koje su odrale kožu građanima.

Ali, ni ovaj zakon nije pomogao da dobijemo neke podatke. Nedostupna je činjenica o aferama režima i ovaj zakon ne može da pomogne da se razreši. Bez obzira na to što je Poverenik pojedinim institucijama, organima i preduzećima naložio da javno obelodane dokumentaciju, to nije učinjeno iz straha da se ne rasplamsaju stare ili otvore nove afere.

S tim u vezi, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja je odbilo da obelodani dokumenta u vezi sa izvođenjem radova na poslovnom centru „Ušće“ u Beogradu, kao i odobrenjem za izgradnju opštine Savski venac u Beogradu.

Rukovodstvo Javnog preduzeća „Železnice Srbije“ odbilo je da obelodani dokumenta o remontovanju vagona, o obavezama prema „Želvozu“, raspodeli stanova, kao i informacije o ukupnoj vrednosti ugovora o javnim nabavkama dobara i usluga u 2008. godini.

Rukovodstvo RTS-a je odbilo da nam stavi na uvid odluku Upravnog odbora RTS-a o odobrenju sredstava za organizaciju „Eurosonga 2008“, kao i uslove javnog konkursa za idejno rešenje pozornice za „Pesmu Evrovizije“. U Ministarstvu telekomunikacija kriju se troškovi o službenim putovanjima ministarke Jasne Matić iz G17 plus.

Pročitao sam samo ona pitanja koja smo kao poslanička grupa postavili, a nikada nismo dobili odgovor, pa čak ni na urgenciju Poverenika. To je dokaz da je ovaj moj amandman trebalo da bude uvršćen u ovu izmenu i dopunu Zakona, jer je automatizam Vlade po ovakvim pitanjima, kao što smo mi postavljali u ime poslaničke grupe, ostao nem.

Možda jedna od najkrupnijih i najvažnijih informacija tokom 2009. godine jeste i to da su, i pored naloga Poverenika da se obelodane, ostale nedostupne informacije o ugovoru između državnog preduzeća „Telekom Srbija“ i firme „McCann Erickson“. Očigledno je da ovoj vladajućoj većini nije u interesu da građani Srbije saznaju koliko je miliona evra godišnje zaradila firma Srđana Šapera na osnovu privilegovanog i političkog, hajde tako da se izrazim, dila o vršenju marketinških usluga za potrebe preduzeća „Telekom Srbija“. Milioni evra ostvareni na taj način se svakako reinvestiraju u političku kampanju, posebno vladajuće većine i Demokratske stranke, s obzirom na to da je poznato ko je Srđan Šaper i da u Srbiji to više nije nikakva tajna.

Zbog takvih ljudi, takve politike i takvog načina pljačke državnog budžeta mi smo ostali uskraćeni za to da zaživi primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kada premijer Cvetković govori o primeni zakona pre svega mora da ima u vidu da Vlada Srbije nije izvršila oko 290 rešenja koja je Poverenik do sada dao. Pričamo o periodu od 2006. do 2009. godine, prinudno izvršenje Vlade.

Ako ovakvo ponašanje, prema rečima Poverenika iz izveštaja koji je dostavio 2009. godine, upućuje na zaključak da Vlada podržava nepoštovanje zakona i ohrabruje organe vlasti u kršenju Ustava i ovog zakonom zagarantovanog prava, kako da očekujemo da Vlada nešto uradi po automatizmu?

Moram da vam dam još neke konkretne primere iz života zemlje Srbije zbog toga da bih građanima Srbije objasnio kolika je nebriga o zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja.

Dakle, evo i jednog drugog primera: Vlada Srbije, odnosno njen potpredsednik Mlađan Dinkić i saradnici Mlađana Dinkića, konkretno mislim na direktorku Agencije za privatizaciju Vesnu Džinić i aktuelnog direktora „Elektromreže Srbije“ Miloša Milankovića, na krajnje bahat način dva puta su opstruirali aktuelni zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Oba puta je to imalo veze sa opštinom Bor. Prikrivanje mutnih radnji... Oba puta su od pomenutih opstrukcija korist imala samo pravna lica u Hrvatskoj.

Moram da dam neku razradu, kako bi građani shvatili suštinu onoga što sam hteo da kažem. „Elektromreža Srbije“ je kupila od hrvatskog proizvođača „Končar“ dva energetska transformatora. Jedan od tih transformatora, po planovima „Elektromreže Srbije“, trebalo je da bude isporučen opštini Bor, ali kadrovi iz G 17 su iznenada doneli odluku o promeni pa je kao odredište za isporuku transformatora iznenada određen prvo Beograd i Novi Sad, a potom je i beogradska destinacija promenjena i izabrana je Subotica. Bor, u kome se nalazi rudarsko-topioničarski basen, nije tada dobio transformator.

Ugovor o kupovini ovih transformatora, sa čijom isporukom je hrvatska kompanija kasnila, zatražen je od direktora „Elektromreže Srbije“ Miloša Milankovića. On je zakon prekršio, po ne znam ni ja koji put, i ovaj ugovor nije dostavio nama iz Poslaničke grupe SRS koji smo ga tražili. Na zahtev koji je podnet septembra 2008. godine Milanković je odgovorio tek posle opomene Poverenika u oktobru. Dakle, kasnio je mesec dana. Zbog čega je taj mesec toliko važan? Zato što je u tom mesecu Milanković od javnosti skrivao posao koji je „Elektromreža Srbije“ sklopila sa firmom „Končar“ iz Hrvatske.

Moram da pomenem i to da je upravo za taj „Končar“ iz Hrvatske radio i sam Milanković i da je to bio jedan od najgorih sukoba interesa i jedan od najvećih razloga zbog čega smo mi tražili ugovor na uvid, na osnovu ovog zakona. Međutim, taj ugovor smo dobili sa zakašnjenjem od mesec dana, a za tih mesec dana se dešava sledeće.

Nakon što nam je dostavljen ugovor ispostavilo se da je šteta koju je „Končar“ prouzrokovao kašnjenjem sa isporukom daleko veća od vrednosti samih transformatora, pa je pokrenuto i pitanje da li je Milanković od Hrvata naplatio štetu. Kada smo pokrenuli to pitanje u jednoj od skupštinskih rasprava, dobili smo podatak da šteta nije naplaćena. Ministarka Malović nas je tada obavestila, i mene, pošto sam postavio to poslaničko pitanje, da je protiv direktora „Elektromreže Srbije“ zbog toga podneta krivična prijava. Policijska uprava do dana današnjeg nije dostavila nadležnom tužilaštvu izveštaj na osnovu koga bi moglo da donese odgovarajuću odluku za dalje postupanje, rekla je tada ministarka.

Međutim, pre neki dan sam saznao da je policija navodno tužilaštvu saopštila da nema osnova za krivično gonjenje Milankovića. Kako je policija mogla da da takav izveštaj i kao tužilaštvo stavi van snage za krivično gonjenje, ostaje u odgovoru na pitanje koje ćemo postaviti baš na osnovu ovog zakona. Ako tužilaštvo nije moglo da pročita sporne članove Zakona o javnim nabavkama i sporne članove ugovora, nama nije jasno... Bilo bi dobro da se u javnosti saznaju imena tužilaca i policajaca koji su radili na tom slučaju.

Međutim, novinari, poslanici i svi oni koji su bili zainteresovani za ovaj slučaj... Neki su imali hrabrosti da to pitanje postave, neki novinari nisu imali hrabrosti da to pitanje i odgovor obelodane. Došli smo u situaciju da i vladajuća koalicija i vladajuće društvo u pravosuđu, ako tako mogu da se izrazim, i tužilaštvo odbacuju tužbu protiv Milankovića, iako smo mi u ugovoru videli da postoje elementi za krivično gonjenje.

Daću jedan primer kako to funkcioniše sa običnim građanima koji nisu deo ove vlade. Kada novinar više ne radi u novinama gde ga je tužio neko od funkcionera, posebno od funkcionera iz G 17 plus, sazna da tužba postoji, dođe na suđenje i sudija mu saopšti – da se niste danas pojavili ja bih vaš poziv okačila na tablu, pa ako se ne pojavite presudila bih na osnovu onog što mi je advokat stranke koja vas tuži dostavio.

Pazite sada ovaj paradoks, paralelu između jednog običnog novinara i funkcionera Vlade za kojeg nema obrazloženja zašto je krivična prijava odbačena, a kako se stavlja na teret jednom novinaru tekst koji je možda napisao na osnovu ovog zakona o dostupnosti informacija, podataka koje je iskoristio. Dakle, dešava se da novinar ne zna da se protiv njega vodi spor, a sudije revnosno kače pozive na neku tablu u sudu.

S druge strane, krivične prijave protiv funkcionera G 17 plus se ne procesuiraju i stoje u fiokama. Kažem G 17 plus, zato što je Miloš Milanković kadar te stranke, nemam lično ništa protiv kolega iz te stranke.

Drugi, najdrastičniji slučaj kršenja zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja je takođe vezan za stranku G 17 plus, ovog puta za direktorku Agencije za privatizaciju Vesnu Džinić, ali možda i za predsednika te stranke lično. Zahtev za kopiju ugovora o privatizaciji RTB Bor, koji je Dinkić kao ministar potpisao sa austrijskom firmom „Atek“, podnet je Ministarstvu ekonomije i Agenciji za privatizaciju 2. februara 2008. godine. Nama je dostavljen 2. jula 2008. godine. Dakle, pet meseci nakon podnetog zahteva.

Zašto ovo kažem? Zato što je zanimljivo istaći da je taj kontroverzni ugovor, ne daj Bože, stupio na snagu... takođe je imao veze sa Hrvatskom, ali ovaj put sa hrvatskim primorjem, gde RTB Bor poseduje veći broj soba u hotelu „Avala“ u Rovinju, odmaralište za decu u Vodicama, hotel, bungalove i oko tri hektara zemlje u Orebiću, na ekskluzivnoj lokaciji na poluostrvu Pelješac. Ovo su podaci koje smo dobili nekim drugim putem.

Interesantno je naglasiti da je potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić, kao slučajno, letovao prošle godine na hrvatskom primorju, da bi u izbornoj kampanji RTB-u poklanjao novi damper, koji nije platio iz svog džepa, već parama iz budžeta. Evo kolika je uloga ovog predloga zakona.

Voleo bih da vidim dan kada će tužilaštvo i policija revnosno da sprovedu postupke protiv funkcionera koji zloupotrebljavaju položaj kršenjem zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja i kada uskraćivanjem dokumenata prikrivaju ništa drugo nego korupciju.

Kada bi tužilaštvo i policija bili barem upola onako revnosni kao što su novoizabrane sudije revnosne u progonu novinara po tužbama za naknadu nematerijalne štete i fingiranim klevetama, onda u ovoj državi, mogu slobodno da zaključim, ne bi ni bilo korupcije.

Srećom, novinari nisu usamljeni, moram da stanem u zaštitu novinara; protiv korupcije bori se i SRS na neki način, jer i ja sam dobio tužbu od predsednice Drugog opštinskog suda zbog jednog teksta. Kada sam izneo dokaze da je taj tekst potpuno validan i predložio svedoka, sud je odbio i dokaze i svedoke, a ja sam „popio“, slobodno da se izrazim, jednu kaznu koju sam dao drugostepenom organu na ocenu.

Najbolji primer je naš bivši predsednik opštine Bor Branislav Rankić, koji je u dva navrata od pljačkaških privatizacija uspeo da sačuva RTB Bor, pogotovo što je koristio podatke koji mu nisu bili dostupni iz samog RTB Bor. Nije bio dostupan ugovor koji smo mi tražili, nisu bili dostupni podaci o imovini Bora, a kada je prošlo neko vreme, kada smo mi iščačkali te podatke sa neke druge strane, kada je Vlada odbila zahtev Poverenika da se ti podaci dostave, mi smo u suštini shvatili šta je pozadina svega ovoga.

Zbog toga što sam naveo i zbog ovog amandmana koji sam predložio u ime SRS potrebno je promeniti ulogu Poverenika, potrebno je omogućiti mu uslove za rad, omogućiti mu veći broj zaposlenih, omogućiti mu veće nadležnosti i precizne članove i definicije postojećeg zakona, a ne kititi se pružanjem pomoći Povereniku tako što ćete dva člana zakona od svih trideset i nešto, koliko ih ima u originalnom tekstu zakona, promeniti i tako što ćete dati Vladi obavezu da tek utvrdi kako će da sprovodi nešto u zakonu koji danas usvajamo.

Mi smo danas žrtve vladajuće većine koja je na dnevni red stavila dva člana kao izmenu i dopunu, a ne rešava suštinski pitanje zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja. Zato vas još jednom molim da dobro razmislite da li ćete prihvatiti ovaj naš amandman ili ne. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući predstavnike vladajuće većine o Predlogu zakona koji ima svega dva člana, u kome jedan kaže da postojeći ne važi zbog datuma njegovog objavljivanja, a drugi precizira kakve su nadležnosti Poverenika i dalje utvrđuje njegove mogućnosti u radu da bi mu rad bio što uspešniji… Ono što je opštepoznata činjenica je da, prvo, ovaj zakon ne rešava osnovne probleme koje Poverenik ima, ne rešava osnovne probleme koje građani imaju.
Poverenik nema budžet koji mu je potreban. Poverenik nema prostorije koje su mu potrebne. Poverenik nema određene kadrove i broj ljudi koji mu je potreban. Poverenik ima obavezu i po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Poverenik nije baš onako prezentovan kako to predstavljaju poslanici vladajuće većine. Postavlja se pitanje, da mu se to omogućilo, da li bi tada bio korektan rad, pa onda da kritikujemo Poverenika? Ovako, da kritikujemo rad Poverenika, a država mu, koja se poziva na to da je demokratska, nije obezbedila sve uslove za rad, bespredmetno je.
Ono što je dobro, gospodine Mikoviću, na osnovu ovog zakona smo došli do zapisnika budžetske inspekcije republičkog Ministarstva finansija u kome se vidi da ste vi kao predsednik opštine Pančevo „napumpali“ plate svojim zaposlenima, napravili neke lažne stimulanse i za to dobili neku kaznu. Na tu kaznu ste se žalili. Ona nije postala pravosnažna zato što je istekao rok.
Dobro je da ovaj zakon postoji, ali ovaj zakon ne definiše mnoge stvari koje je trebalo da budu uređene.
U obrazloženju samog zakona kažete u preambuli ili stavu 3. da Vlada, u slučaju potrebe, obezbeđuje izvršenje rešenja Poverenika i može bliže odrediti način rešenja. Pitam vas iz vladajuće većine – šta ako rešenje Poverenika bude u suprotnosti sa interesom Vlade? Kako će Vlada da obezbedi nešto što joj šteti? Takvih podataka ima mnogo.
Moram da ponovim i tezu da uvek treba da krenemo iz svoje kuće pa da izađemo u dvorište. Da li smo u Skupštini postavljali neka pitanja? Jesmo, u skladu sa Poslovnikom. Da li smo dobili odgovore? Nismo. Da li smo pitali šta znači ova sprava Velikog brata u sali na balkonu, na gelenderu? Niko nije dao odgovor. Sada je više nema. Da li smo pitali koje firme stoje iza privatizacije „Novosti“ i Luke Beograd? Da li smo pitali koliko je Luka Beograd imala para na računu kada je prodata? Da li smo pitali šta je sa imovinom SK? Nismo dobili odgovor. Kako očekujete da lokalne samouprave, skupštine opština i skupštine gradova daju odgovore na odbornička pitanja kada se to u Skupštini ne radi?
Znate da je ovaj zakon omogućio da se dođe do nekih podataka, selektovanih, ako se proceni da su ti podaci manje štetni ili nisu štetni uopšte za javni interes države ili Vlade. Pa, ako jedna opština ne da odgovor, odbornik je dužan, na osnovu ovog zakona, da piše opštini pitanje na koje traži odgovor. Ne dobije taj odgovor, a onda piše Povereniku. Poverenik urgira i onda opština da odgovor na pitanje koje nije ni postavljeno. Tako se kupuje vreme, a odgovora nema. Sankcije nema. Bitnog odgovora za pitanje koje je postavljeno, koje može da reši mnoge probleme, nema. Onda se donosi zaključak da niste u interesu rešenja problema doneli zakon od dva člana.
Da ste hteli da donesete kompletan i konkretan zakon koji će pomoći Povereniku, usvojili biste predlog zakona predstavnika građana koji su to uputili u skupštinsku proceduru. Taj zakon se takođe nalazi na sajtu Skupštine. Ima čak 25 ili 26 izmena članova postojećeg zakona. Zašto to niste stavili u proceduru ako mislite da će Povereniku izmenom i dopunom postojećeg zakona da se omogući bolja funkcionalnost?
Pravo na slobodan pristup informacijama, možemo se složiti svi, moćno je sredstvo, pogotovo što se vrši kontrola rada državnih organa, recimo, u predizbornom toku ili između dva ciklusa ili u toku nekog mandata.
Dobro je što se na osnovu tog zakona može vršiti provera rada, a na osnovu te provere rada može da se smanji korupcija, zloupotreba položaja ili sve ono što je neko planirao da zloupotrebi a da se to sakrije. Međutim, treba naglasiti da i građani imaju nepovoljan položaj. Oni ne treba da budu u obavezi da dokazuju razlog zbog čega im je informacija potrebna. Sada imate šablon koji morate popuniti da biste dobili neku informaciju. Ako je šablon pogrešno popunjen, informaciju ne dobijate. Onda imamo gomilu predmeta kod Poverenika za informacije, koji ne može da stigne fizički, sa malim kapacitetom ljudi, sa lošim uslovima, da obradi sve zahteve i da izađe svima u susret, iako, moramo se složiti, ima tu volju.
S jedne strane, imamo Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, koji kažu da odredbe prema kojima su organi državne uprave, član 11, odnosno državni službenici, član 8, dužni da o svom radu pružaju informacije prema odredbama zakona kojim se uređuje sloboda pristupa informacijama od javnog značaja... Onda se ni ova dva zakona ne poštuju, kada postavimo pitanje šta je sa Lukom Beograd, šta je sa „Novostima“ itd.
U ovom predlogu zakona smo dobili obrazloženje u kome se kaže: „Budući da su predmet zaštite navedenog zakona informacije od javnog značaja kojima raspolažu državni i drugi organi prema kojima Vlada u okviru svojih nadležnosti nema ovlašćenja da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, potrebno je odrediti organ koji u okviru svojih ovlašćenja može obezbediti izvršenje ovih rešenja i utvrditi postupak za sprovođenje izvršenja.“
Pitam vas – ako su Vlada i Ministarstvo podnosioci zakona, zašto to rešenje nisu uneli u zakon? Zašto nam daju mogućnost da će se nešto tek napraviti, a da mi sada budemo ti koji će parlamentarnom raspravom da ispravljaju vaše greške za nešto što tek treba utvrditi? Ili, ono – poštovanje budućih zakona, po kome je prepoznatljiv gospodin Knežević.
Dakle, mnogo toga nelogičnog ima u ovom predlogu zakona. Navešću primer, sam Poverenik za informacije od javnog značaja je pozvao Vladu i parlament da što pre obezbede uslove za primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. On je istakao da njegova služba nema dovoljno prostora i ljudi da obavlja sve poslove za koje je nadležan, pa će biti dovedeno u pitanje i ostvarivanje prava građana i izvršavanje nekih međunarodnopravnih obaveza zemlje.
Mi smo pokušali, na osnovu te njegove izjave, da vidimo zbog čega on nema mogućnosti da obavlja posao kako treba, u skladu sa zakonom.
Dakle, u vreme kada se na sva zvona preporučuje neka posebna vrsta štednje i smanjenje državnog aparata radi manjih rashoda naša administracija broji 25 ministarstava, plus kabineti premijera i četiri vicepremijera. Raspoređeni na više od 15 adresa državni činovnici raširili su se po celom Beogradu, a njihov tačan broj, kao i podatak koliki prostor koriste, nije dostupan javnosti. Mi smo pokušali da sve te podatke dobijemo, ali nije nam baš pošlo za rukom, tako da se to završilo čekanjem i prebacivanjem s jedne službe na drugu.
Ono što smo nabavili od podataka jeste od službe za upravljanje kadrovima Vlade Srbije, koja je dala izveštaj čak iz maja 2008. godine – da državna administracija Srbije zapošljava (tada) 27.891 službenika. Ova cifra nije obuhvatila zaposlene u Bezbednosno-informativnoj agenciji, kao ni zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Istina je, međutim, da svaka nova vlada u kabinete dovede i nove ljude. To smo imali prilike da vidimo u okviru Zakona o regionalizaciji, Zakona o razvoju itd.
Međutim, zaposleni koji rade i koji nemaju osećanje da će se činovnički aparat smanjiti tako što će oni biti ti koji će dobiti otkaz... Nešto se u ovoj zemlji moralo smanjiti: smanjilo se ono što Vladi odgovara, a to su kadrovi informacija ili ugrožena prava građana koja obezbeđuje Poverenik za informacije na osnovu svog kadrovskog stanja, ljudstva, i ono što nikako ne može da nađe dovoljno mesta u ovoj vladi, a što je čak hitno potrebno, poput Državne revizorske institucije ili poverenika za informacije.
Dakle, da ne bih sada nabrajao imovinu Palate „Srbija“, takozvanog SIV-a, kvadraturu i sve ono što se koristi za pobrojana ministarstva, možemo doći do zaključka da neka ministarstva nemaju uslove za rad, ali ako nas ubeđujete da je vama važno da ovaj zakon bude kompletan, da ovaj zakon bude u primeni tako što će Povereniku omogućiti da radi posao kako treba, trebalo je onda da krenete u kompletno razmatranje postojećih zakona.
Mi smo tada uložili veliki broj amandmana, da ne bih ponavljao, kao i kolege poslanici iz drugih poslaničkih grupa, koji su odbijeni, i doći ćemo u situaciju da ovaj zakon nakon nekog perioda opet bude u skupštinskoj proceduri.
Meni je jako smešno i žalosno, moram to da priznam, da neki koji brinu o budžetu ove skupštine imaju pravo da se pozovu na vreme i na novac koji država troši, a nisu krenuli od svog primera tj. od samih sebe, kako su se zadesili u Skupštini, čiji su oni mandat uzeli, čiji oni novac troše.
Elem, da ne bi bila rasprava u drugom toku, činjenica je da gubimo vreme na zakon koji neće puno toga promeniti, a da se ozbiljnijim stvarima u državi Srbiji uopšte ne bavimo. Vi ćete reći – dajte vi predlog koje su ozbiljnije stvari. Mi smo dali, a vi ste to odbili. Vi ćete reći da smo ozbiljnije probleme uzeli da rešavamo, pa ćete optužiti i opoziciju, devedesete ili svetsku ekonomsku krizu, pa će onda problemi i dalje da ostanu.
Pozabavite se problemima koji će pomoći građanima Srbije u ostvarivanju nekih drugih prava. Ako građanin Srbije zna da je primio platu toliko i toliko, njega ne interesuje kolika je plata direktora ako je on svojim statusom zadovoljan. Onda ovaj zakon i nema neku funkciju.
Dakle, ne pravite problem bez problema, nego krenite u rešavanje konkretnih problema u postojećem zakonu. Evo, ja ću vam navesti samo neke. Dakle u postojećem zakonu mogli ste da predvidite članom 25. da Poverenik može po prijavi po službenoj dužnosti da donese rešenje kojim utvrđuje da organ vlasti, pa onda se izuzima organ vlasti iz člana 22, nije izvršio svoje obaveze.
Onda se postavlja pitanje, što se tiče ovog člana, da li je definicija razlike šta je odluka a šta rešenje organa vlasti nešto što bi moglo da se pokrene pred upravnim postupkom da bi Vlada mogla da reaguje. Ili, član 27, u kome se takođe odluke i rešenja definišu na pravi način, kako bi upravni spor mogao da ima kompletnu težinu, jer na pravnom terenu između odluke i rešenja postoje poprilične razlike.
U članu 18. postojećeg zakona organ vlasti raspolaže određenom tehničkom mogućnošću da li će nekom podnosiocu zahteva izdati kopiju, audio ili video formu koju je tražio, pa se kaže da će organ vlasti ispuniti to u zavisnosti od toga da li ima tehničke mogućnosti. Mi živimo u 21. veku. Tehničke mogućnosti u Vladi koja ima ovako glomaznu administraciju ne mogu biti izgovor da se neki dokument, video ili audio zapis ne dostavi, ali, nažalost, pod tim izgovorom odbijeni su neki zahtevi, pa čak i zahtevi SRS o podacima koji su možda od interesa za delovanje poslaničke grupe.
Osvrnuću se i na član 16. koji kaže da organ vlasti nije u mogućnosti da iz opravdanih razloga, pa sada kaže i koji su, obavesti tražioca informacija da li može da mu stavi na uvid dokument koji je tražio ili ne. Kada tražite neki dokument organ vlasti nema obavezu da vas obavesti da li će vam dokument dati ili ne, nebitno da li je odgovor pozitivan ili negativan u odnosu na podnosioca.
Mnogo je problema u ovom zakonu koje treba rešiti. Planirate da rešite problem kroz jedan član. Tako se problem ovog zakona ne rešava. Ovaj zakon treba da postoji, treba da bude uređen tako da Poverenik stvarno bude nezavisna institucija, a ne da Vlada određuje segment ili način kako će sprovesti administrativno rešenje. Postavljam vam još jedno pitanje – ako je u suprotnosti rešenje sa Vladom, kako će ga Vlada sprovesti? Na sopstvenu štetu? Pa, ko će još to da uradi u Vladi?
Nismo imali prilike do sada da verujemo ovoj vladi po mnogim pitanjima, da ne bih sada nabrajao sva ta pitanja, počevši od besplatnih akcija, prodaje NIS-a, Telekoma i svega ostalog, nismo stekli utisak da se može verovati Vladi da će ovo odraditi do kraja.
Dakle, kada se budu precizirale ove stavke i kada budete doneli pred narodne poslanike predlog zakona koji će da bude toliko jednostavan, prost i primenljiv, onda možemo razgovarati ozbiljnije na ovu temu. Kada budete obezbedili uslove za rad Poverenika, kada sve to prođe, a za to imate mogućnosti, onda ćemo da kritikujemo Poverenika da li je radio dobro ili ne. Ovako treba da ocenjujemo rad nekoga kome nismo dali da radi. Kako onda da dajemo ocene? Paušalno samo.
Ono što je dobro jeste da zapisnici budžetskih inspekcija mogu da se vide, da zapisnici budžetskih inspekcija kažu kakva je zloupotreba učinjena prilikom instaliranja elektronskog sistema u Skupštini, kakva je zloupotreba učinjena prilikom sređivanja zapaljene Skupštine, koliko je novca potrošeno, koliko je novca iz budžeta lokalnih samouprava otišlo na nenamenska sredstva, kako su ti novci raspoređeni i kome.
Imamo situaciju da skupštine gradova donose statute i programe u kojima uređuju lokalne samouprave kao mesne zajednice, gde jedna lokalna samouprava, zahvaljujući vašoj viziji demokratije, ima status mesne zajednice, umesto opštine, i ne može čak ni cenu poslovnog prostora da promeni bez saglasnosti grada, ne može da vrši legalizaciju, ne može da izdaje ni izvod iz matične knjige rođenih zato što je sve to preuzeo grad. Postavlja se pitanje zbog čega? Kroz ovaj zakon ne možemo dobiti taj odgovor.
Kroz ovaj zakon ne možemo dobiti ni mnoge druge odgovore – koliko je potrošeno na GSP Beograd, koliko je potrošeno na privatizaciju nekih firmi, šta su te firme imale od svoje imovine i kako one funkcionišu danas.
Hvala vam na pažnji, gospodo iz vladajuće većine. Kada budete dali odgovore Povereniku prvenstveno, pa onda narodnim poslanicima, onda ćemo smatrati predlog ovog zakona daleko ozbiljnijim. Hvala.

Dakle, gospođo Đukić-Dejanović, član 95. stav 1. kaže da predsednik Narodne skupštine daje reč narodnim poslanicima prema redosledu koji je utvrdila njihova poslanička grupa i do isteka ukupnog vremena rasprave utvrđenog za poslaničku grupu. Dakle, mi imamo vreme poslaničke grupe, nije isteklo. Smatram da apsolutno imam pravo da koristim vreme poslaničke grupe kada je ova tema na dnevnom redu, jer je uvek bilo tako u praksi. Ovo vreme je predviđeno za ovu temu i za Zakon o odlikovanjima. Nisam pričao o sledećem zakonu, nego o ovom. Mislim da ste mi uskratili pravo, povredili Poslovnik.
Da odgovorim gospodinu Mikoviću na ono što je replicirao na konto mog izlaganja i da odgovorim sada gospođi Nadi Kolundžiji na ono što je replicirala na konto mog izlaganja – dakle, suštinski, mi smo, kao Poslanička grupa SRS, podržali pravilnik o organizaciji službe kada je to bilo na dnevnom redu Skupštine. Apsolutno je neukusno nama spočitavati da mi nismo bili za to. S druge strane, postoji dokumentacija, koju nismo pisali mi nego je dostavljena od strane Ministarstva. Ako je Ministarstvo obmanulo javnost, onda ću se ja izviniti gospodinu Mikoviću u ime Ministarstva, ali to je podatak koji smo dobili od njih. Spreman sam da ga stavim na uvid. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ne bi bilo neozbiljno, ali moram da kažem da je ovaj predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu koji se nalazi pred narodnim poslanicima još jedan u nizu, hajde tako najbliže da kažem, šaljivih akata ili dokumenata kojima Vlada pokušava da se podsmeva pre svega srpskom narodu, srpskoj državi, srpskom Ustavu i važećim srpskim zakonima i ko zna kome sve još, nabrojao sam samo neke.
Zašto ovo kažem? Ovo što sam rekao pokušaću da obrazložim u narednih nekoliko minuta. Zašto se podsmeva ovakav jedan zakon? Zato što je neko sugerisao da ga moramo doneti ili, još gore, naredio. Ono što je pitanje jeste da li je to izvršila možda Unija poslodavaca ili neki veći poslodavac, da li je pritisak izvršilo neko udruženje radnika ili standard EU? Ko je uopšte uzrok donošenja ovog zakona? Kada kroz njegovu analizu prođemo, vidimo da ne ide u prilog nikom.
Vi ćete se složiti da su možda, po vama, zbog ovog zakona na udaru poslodavci; kazaću da su zbog ovog zakona na udaru radnici. Bilo kako bilo, i vi i ja se slažemo da ovaj zakon onda ne valja.
Ono što je u ovom zakonu problematično jeste prva stvar – Ustav Srbije. Ustav Srbije kaže da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. Na koga se odnosi ovaj zakon? Na one kojih ima najmanje u ovoj zemlji – na zaposlene. Šta ćemo sa nezaposlenima? Kakvu diskriminaciju trpe ili zlostavljanje života nezaposleni? Koliko se čeka u jednoj bolnici lekarski pregled? Koliko se krvi prolije da se skupi novac da se plati račun za telefon, za struju? Kako se uopšte zlostavlja život građanina Srbije koji nije zaposlen? Dakle, diskriminacija je da se jedan zakon odnosi na zaposlene, kojih ima od 7% do 10% u ovoj zemlji, dakle najmanje, a 10% do 15% ima više nezaposlenih. Onda postavljamo pitanje da li ovaj zakon i treba da bude u skupštinskoj proceduri.
Moram da pomenem i to da su u zemljama regiona ovaj zakon odbili i stavili ga na stranu, nisu hteli da prihvate njegovo usvajanje zato što pod terminom mobing može da se podrazumeva i otkaz na poslu. Ako vi usvojite ovaj zakon, hoćete li da pošaljete poruku svima da ne mogu da dobiju otkaz? Postavlja se pitanje ko radi u ovoj zemlji i ko ne može da dobije otkaz?
Sada ću se opet nadovezati na to koliki je broj ljudi zaposlenih putem partijskih knjižica. Koliko ima vladinih kancelarija? Koliko ima ministarstva, savetnika, radnih grupa? Ako je ovaj zakon pravljen za njih, da se oni zaštite od budućeg ministra, koji možda nije iz njihove političke partije, onda je ovaj zakon apsolutno besmislen.
U ovom zakonu u članu 2. vi ste nabrojali na koga se zakon primenjuje. Ono što je za vas, pretpostavljam, bitno jeste obaveza državnih službenika. Gde je u članu 2. narodni poslanik koji je na stalnom radu u Skupštini? Hajde da pretpostavimo da se odnosi na ovu preambulu koja se odnosi na poslodavce i da je narodnom poslaniku poslodavac Skupština, kao pravno lice. Vi meni sada odgovorite, pošto ministar nije tu, ne znam ni ko bi mi odgovorio, ko će da bude posrednik između poslanika opozicije i poslanika pozicije? Ili, ko će da bude posrednik ako ja prijavim zlostavljanje ili mobing, kako vi to volite da kažete, od strane gospođe Čomić? Ko će tu da posreduje? Ili, ko će da navija za mene ili za nju? Neko ko će da stavi gospođu Čomić pod udar kaznene politike ovog zakona, ili bilo kog drugog poslodavca.
Dakle, ako krećemo od običnih primera, od samih sebe, moramo pomenuti to da ako ovde nismo rešili stanje, kako ćemo rešiti u nekim većim firmama? Ili, kako će ga rešiti veći poslodavci, koji imaju veći broj zaposlenih ljudi?
Moram da zaključim i to da ko god je pisao ovaj predlog, trudio se da pravilno definiše pojam zlostavljanja na radu, ali je potpuno ispustio iz vida činjenicu šta je rađeno jednoj poslaničkoj grupi u toku proteklih godinu i po dana. Tako da nije ni čudo što u članu 2. ne stoji status narodnog poslanika. Zbog ovog termina poslodavac, i dalje u budućnosti svaka poslanička grupa može da očekuje zlostavljanje na radu.
Da se ne bih sada bavio Skupštinom, pošto to građani Srbije već dobro znaju jer prate direktan prenos, moram se osvrnuti na konkretne činjenice iz samog zakona. U postupku za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca posrednik je definisan kao neutralna osoba koja posreduje između strana u sporu, u cilju pružanja pomoći stranama u sporu da sporazumno reše njihov sporni odnos.
Dakle, sada postavljam pitanje, u preambuli dva – posrednik može da bude lice koje uživa poverenje strana u sporu. Dakle, posrednik može da bude lice... Šta ako posrednik nije, ili ne mora? Šta to znači – može? Koga obavezuje to da posrednik može da bude neko ko će imati poverenje i sa jedne i sa druge strane, ako jedan član ovog zakona kaže da poslodavac bira ili predlaže posrednika?
Možda je to, gospođo iz Ministarstva, vama smešno, ali to je realno iz života. Daću vam primere, samo da ne bih izgubio koncepciju rasprave. Dakle, ako poslodavac daje predlog za posrednika, zašto bi poslodavac rizikovao da bude na udaru kaznene politike ovog, ako bi posrednik bio nerealan prema njemu ili realan prema zaposlenom? Dakle, ova igra reči koju ste vi stavili u ovaj zakon nije rešila suštinski problem zaposlenog.
Ono što je takođe bitno jeste da je rok za vođenje postupka posredovanja kratak i da iznosi osam radnih dana, što je suštinski dobro, ako bi posrednik bio sudija ili sud. Ako bi posrednik bio lice koje bi izabrao poslodavac, to je nešto što ne obećava neku dobru zaštitu radnika.
Zakonom je utvrđeno da pravo na podnošenje zahteva za zaštitu od zlostavljanja zastareva u roku od šest meseci od dana kada je zlostavljanje učinjeno. Ovaj rok počinje da teče od dana kada je poslednji put izvršeno ponašanje koje predstavlja zlostavljanje, pretpostavljam neke od preambula iz člana 6. Znači, šest meseci plus osam dana, koliki je rok da se žalba razmatra.
Kaže se u daljem tekstu ovog zakona – ne teku rokovi zastarelosti za utvrđivanje odgovornosti zaposlenog za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radne dužnosti, propisani zakonom.
Šta je ovde meni sporno? Hoću to svima da objasnim. Kada poslodavac dobije tužbu da je on nekoga zlostavljao, za njega postoji rok, ukoliko može da se podnese tužba. A kada poslodavac tuži radnika ili zaposleno lice, onda je rok neograničen zato što se pozivate na zakone koji su već usvojeni: Zakon o radu, Zakon o državnim službenicima, o radnim odnosima u državnim organima itd. Dakle, nisu isti aršini za zaposlenog i za poslodavca, barem kada su u pitanju rokovi.
Ako uzmemo u obzir i to da rok može da se preseli na sudski teren i da je šest meseci ništa, što današnje sudstvo može da brzinski rešava, onda je jasno da je poslodavac u boljem položaju od radnika.
Dakle, u ovom predlogu zakona vi ste omogućili čak da poslodavac tuži zaposlenog na neodređeni vremenski rok za delo koje je napravio, možda povredio disciplinu na radu, pre pet, šest godina. Onda dolazimo do ucene – ako se radnik pobuni za nešto, poslodavac mu odmah maše papirom da će ga tužiti za nešto što je radio pre pet godina, i onda se osporava težina posrednika.
Dakle, stav Srpske radikalne stranke je da posrednik ne treba da postoji, da to treba da radi sud. Ako sud donese rešenje da je napravljena šteta poslodavcu ili zaposlenom, onda neka se snose sankcije ove kaznene politike koju ste predvideli ovim zakonom.
Da ne bih oduzimao vreme svojim kolegama, navešću vam i jedan primer koji je možda zanimljiv za ovu gospođu iz Ministarstva, koja očigledno ne shvata suštinu moje diskusije. Nemam nameru vas da prozivam, pošto ne možete da mi odgovorite, ali vi morate da znate činjenično stanje u zemlji. Ako je jedna firma, recimo, „Montera“, privatizovala „Trudbenik“ za onoliko novca koliko košta samo jedan hotel „Trudbenika“, a da bi izbacila ljude koji je trebalo da dobiju stan od tog hotela uradila je sve da oni dobiju otkaz ili da daju otkaz (zimi im isekla struju, leti im isekla vodu), kako ćemo podvesti pod zlostavljanje na radu institut zaposlenog kod poslodavca koji je dobio otkaz a ne ostvaruje svoja prava iz perioda zaposlenosti?
Dakle, ovaj zakon je nedorečen i nije primenjiv u praksi onako kako ste ga vi zamislili. Što se nas tiče, mi ne možemo ovde navijati ni za poslodavca ni za radnika, jer pod udarom mogu biti i jedan i drugi, kako je volja suda, ali, suštinski, posrednik je pogrešna stavka u ovom zakonu i ako njega izbrišete imaćete daleko jasniju sliku kako se štiti radnik od poslodavca ili poslodavac od radnika.
Činjenica je da ako radnik bude zlostavljan od strane radnika, ovaj zakon može da urodi plodom. Ali, ako se desi drugačije, ovaj zakon je besmislen i zato ovaj zakon treba da postoji, ali ne u ovoj formi u kojoj je prezentovan. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je u paketu sa ostalim amandmanima koje je podnela poslanička grupa SRS, u kome se insistira na tome da agencija nema nadležnosti i da sve nadležnosti koje pripadaju agenciji treba da pripadaju ministarstvu.
Ovaj amandman je odbijen iz obrazloženja koje je napisano za sve amandmane koje su podneli poslanici opozicije. To je amandman na član 5. Njegovo obrazloženje i njegov osnovni razlog je taj što se tržište ne liberalizuje tako što se stavlja monopol ministarstvu, kako bi se ugasila agencija i ministarstvo obavljalo njen posao.
Ono što je za mene i za nas takođe neprihvatljivo jeste i tekst koji se nalazi u samom obrazloženju ovog predloga zakona, a to je uloga Republičke agencije za poštanske usluge, u kome se kaže, radi građana to moram da pročitam: ''Republička agencija za poštanske usluge je osnovana članom 65. Zakona kao nezavisno regulatorno telo. Agencija, kojoj je ovim zakonom između ostalih poslova povereno i donošenje podzakonskih akata, nije počela sa radom jer nije izabran Savet Agencije. (U startu imamo primer ovde priznanja da je ova agencija nesposobna.)
Nepostojanje podzakonskih akata kao instrumenata za izvršenje ovog zakona dovelo je do pravnog vakuuma i pojave velikog broja poštanskih operatora koji neovlašćeno obavljaju poštanske usluge.''
Ova agencija nije ni počela sa radom zato što ne postoji Savet Agencije koji je trebalo da donese neke podzakonske akte. Upravo mi to vama i pokušavamo da objasnimo, da Agencija i ne treba da radi, nego treba da radi ministarstvo. Da je ministarstvo donosilo podzakonske akte, mi ne bi imali ovaj pravni vakuum na koji se vi pozivate. Da je ministarstvo osnovalo bilo koje radno telo unutar sebe, donelo bi iks podzakonskih akata u kojima bi propisalo mnoge propise u kojima ne bi došlo do pojave neovlašćenih obavljanja poštanskih usluga drugih poštanskih operatera.
Ovo je dokaz da se vi slažete s nama i ovo je dokaz da i vi niste čak za agenciju kao nezavisno regulatorno telo. Sada vas pitam kako može to da bude nezavisno regulatorno telo kad se, kako se kaže u stavu 8 obrazloženja zakona, daje mogućnost Vladi da podnese predlog za opoziv Saveta Narodnoj skupštini u slučaju neizvršavanja zakonom propisanih obaveza? Ko će pokrenuti to u Vladi, ako ne Ministarstvo? U samom startu ste vi stavili do znanja da je Ministarstvo iznad Agencije.
Dali ste obrazloženje da se agencija formira zato što je to nezavisno regulatorno telo, kako bi se napravila liberalizacija na tržištu. Na kom tržištu? Na ovom tržištu gde će doći DHL, VK grupa ili bilo koja poštanska usluga koja je daleko korisnija, jeftinija i profesionalnija u odnosu na poštanske usluge koje se trenutno obavljaju.
Sada dajemo liberalizaciju, tačnije poklanjamo naše tržište stranim poštanskim uslugama ili poštanskim preduzećima koja će se time baviti, kroz cilj prakse EU ili nekih konvencija koje imaju za cilj da naprave liberalizaciju tržišta.
Dakle, mi poklanjamo državne poštanske usluge privatnicima koji će doći sa strane i na taj način ne čuvamo monopol, nego ga liberalizujemo kako ste vi to napisali ovde u obrazloženju. Šta onda imamo od toga? Trošak. Gubitak za državnu firmu.
Šta je cilj gubitka državne firme? Šta je cilj da se, recimo, naša državna firma poredi, primera radi, sa DHL-om koja ima osmu avionsku flotu na svetu. Kako ćemo mi ući u tu tržišnu utakmicu, u neku vrstu konkurencije sa jednim preduzećem koje je razgranalo svoj posao svugde u svetu, a sve vreme pričamo da je politika Vlade zaštita domaćeg proizvođača ili domaće industrije, ili domaćeg bilo kog privrednika?
To imamo kao prilog i činjenicu da se prodaje "Telekom" koji puni budžet Srbije na odličan način, i koji nema minus i koji nema nikakve nedostatke, a mi ga dajemo na tender drugima. To je suština ovog amandmana.
Nije cilj samo pratiti tekovine koje idu na štetu našeg budžeta i naših građana, pa i naše celokupne države. Ne znam, ako su i 2005. godine doneseni neki akti, G 17 je bio u vlasti tada, nemojte se pozivati na neke evropske standarde jer oni kod nas nisu primenjivi. Moramo da napravimo uslove da bi oni bili primenljivi. Tako ste primenili i digitalni kanal, a ne možemo i nemamo para da pređemo sa analognog na digitalni.
Sve se radi u cilju EU, i sporazumi i ovo i ono, a gubitke u budžetu niko ne pominje. Popunićemo ih kreditima. Ko će da vrati kredit? Bog sam zna koje dete po redu, koleno itd. Suštinski ovaj amandman i ove amandmane poslanika SRS trebalo je da prihvatite zato što ste priznali da je Agencija zbog neformiranja Saveta nije sposobna da donosi podzakonske akte. To je suština ovog prihvatanja.
U daljoj diskusiji, ako bude bilo potrebe, još ćemo pojasniti, daćemo i dodatne detalje šta sve ide u prilog činjenici i tome da je trebalo da prihvatite amandmane, ne opozicije, nego uopšte, amandmane koji su korisni za državu, a nije važno ko ih je podneo.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Živkov je amandmanom hteo da interveniše u pogledu regulisanje odnosa i definisanja pojedinih poslova koji se poveravaju Agenciji da ih obavlja Ministarstvo do konstituisanja saveta agencije.
Dakle, da ne bi bilo zabune, on je tražio brisanje člana 34, da se ne definišu pojedini poslovi koji se poveravaju agenciji i da to obavlja Ministarstvo sav period, a ne čak do osnivanja ili konstituisanja saveta agencije.
Njegov amandman je odbijen iz jednog prostog razloga koji je naveden u obrazloženju u kome se, uostalom, kaže da tekovina i liberalizacija nije u skladu sa onim konvencijama koje su donesene i da se time omogućava monopol državnom preduzeću koje može da radi posao vezano za poštanske usluge.
Ono što je simptomatično jeste da je na ovaj član, takođe 34, koji je naveden u ovom predlogu zakona, podneo amandman i poslanik pozicije Željko Ivanji, koji sada trenutno nije tu, i njegov amandman je prihvaćen.
Dakle, ovde postoji jedna jasna razlika između amandmana narodnog poslanika pozicije i amandmana narodnog poslanika opozicije. Zašto? Zato što je sav ovaj odgovor i obrazloženje zašto je ovaj amandman neprihvaćen za poslanike opozicije jednostavno u sukobu sa poslanikom pozicije čiji je amandman prihvaćen.
Obrazloženje za neprihvatanje kaže ovako, ovo moram da pročitam zarad javnosti: Amandman se ne prihvata iz razloga što bi određivanje Ministarstva, kao regulatornog tela, bilo u suprotnosti sa aktima Svetskog poštanskog saveza, kao specijalizovane agencije UN, donetim Zakonom o potvrđenju akata Svetskog poštanskog saveza, pa sada ide "Službeni glasnik", međunarodni ugovori, broj taj i taj, obaveznih za sve države članice UN i direktivama EU o razvoju tržišta poštanskih usluga, pa onda broj direktive prema kojima je predviđeno osnivanje nezavisnih regulatornih tela. Rešenje dato u Zakonu o poštanskim uslugama je u skladu sa Rezolucijom o pridruživanju EU, pa onda "Službeni glasnik" broj, koji je usvojila Narodna skupština Republike Srbije.
Sada vas, gospođo ministre, pitam – na koga se ovo obrazloženje odnosi, na poslanika opozicije, koji je tražio da se član 34. briše, koji je odbijen, ili na poslanika pozicije, koji je takođe tražio da se član 34. briše i usvojen je? Na koga se ovo sada obrazloženje odnosi stvarno bih voleo da znam.
Zašto to kažem? U ovom obrazloženju kaže se – pored toga, ako bi predloženim amandmanom Ministarstvo nadležno za poštanske usluge, kao organ izvršne vlasti, preuzelo funkciju nezavisnog regulatornog tela, Agencije za poštanske usluge, moglo bi doći do jačanja monopolističkog položaja ovlašćenog javnog poštanskog operatera koji je u vlasništvu države u odnosu na ostale operatere, što bi bilo u suprotnosti sa liberalizacijom tržišta poštanskih usluga.
Šta ste vi ovim obrazloženjem hteli da kažete? Ona vrsta rasprave iz prethodnog amandmana, daćemo državno preduzeće da stane na crtu sa preduzećima koja imaju daleko bolju i razvijeniju infrastrukturu u svetu i daćemo one mogućnosti na osnovu liberalizacije onim preduzećima da skupljaju profit, da onemoguće državnom preduzeću da radi ili ovim predlogom ili odbijanjem ovih amandmana planirate možda prodaju i Pošte, privatizaciju svih usluga koje državno preduzeće nosi u ovom trenutku?
Dakle, šta vi predlažete ovom vrstom obrazloženja? Da se poštuju Svetski poštanski savez i specijalizovane agencije UN ili da se poštuje monopolistički položaj ovlašćenog javnog poštanskog operatera? Šta ste vi ovim obrazloženjem hteli da objasnite? Stvarno bih voleo da znam kao odgovor.
U ovom današnjem obrazloženju koje smo dobili imamo jasan podatak da je i skupštinski Odbor za saobraćaj i veze i Vlada prihvatili ovaj amandman, a u obrazloženju ova Vlada daje isti odgovor na isti amandman samo u različitom periodu, dobili smo podatak da je to bilo 2008. godine.
Dakle, izveštaj Vlade i izveštaj o ovome je predat nama. Sad ću da vam kažem pod kojim datumom da ne bi bilo zabune, a ovaj pre toga izveštaj je usvojen, kako kažu i 2008. godine. Sad ministarka da dođe da brani ovde amandman u ovoj situaciji u kojoj smo se danas našli, koji će amandman od ovih da usvoji i koji će od ova dva amandmana da brani?
Dakle - Republika Srbija, Narodna skupština, Odbor za saobraćaj i veze, 7. april 2010. godine, prihvatio je ovaj amandman, a onda imamo izveštaj Vlade da je ovaj amandman odbijen, samo je podneo drugi poslanik.
Dakle, da ne bilo zabune, stvarno nemam nameru, gospođo ministar, da vama spočitam grešku tehničke službe i možda Vlade, iz onog ili ovog perioda, ali suštinski dva amandmana pozicije i opozicije – jedan je odbijen, a drugi prihvaćen, sa poprilično širokim obrazloženjem zašto je ovaj odbijen, uz pozivanje na liberalizaciju Konvencije UN, praksu. S druge strane, i Odbor i Vlada su dostavili obaveštenje da je isti amandman poslanika pozicije prihvaćen.
Ako možemo da dobijemo neko objašnjenje za ovu situaciju, jer ćemo stvarno biti u zabulud da postoje dvostruki aršini poslanika pozicije i opozicije kada su u pitanju barem opšti interesi zemlje.

Dame i gospodo narodni poslanici, opravdanje za donošenje ovog zakona, kao i svih ovih zakona koje Skupština Srbije štancuje u poslednjih šest meseci, jeste isključivo zbog ekonomskih razloga.
Ako uzmemo u obzir visoku kaznenu politiku koja se odnosi na ovaj zakon, a to su nenormalno velike finansijske kazne koje treba da snosi u ovom slučaju kontrolor, to što se odnosi u članu 42, a nepoštovanje posebnih zakonskih odredbi koje su već na snazi, kao što je Zakon o prekršaju, jasno se stavlja do znanja da ovo ministarstvo želi da napuni budžet Republike na najbolji mogući način.
Ono što je evidentno u obrazloženju ovog predloga zakona jeste i činjenica koja je navedena, da je za sprovođenje ovog zakona potrebno obezbediti finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije. Pošto niko ne zna kako će izgledati budžet Republike Srbije u 2011. godini, u ovom obrazloženju imamo čak i to da je potrebno u 2011. godini obezbediti sredstva za rad stručnog saveta za organsku proizvodnju, kao i da troškovi tog rada predstavljaju ne velika finansijska sredstva.
Ono što je takođe navedeno u ovom obrazloženju jeste razlog da će u 2011. godini u budžetu već postojati alineja koja se odnosi na subvencije za razvoj organske proizvodnje.
Dakle, nije suština ovog zakona sam zakon, da bi bio bolji standard građana, nego da bi se napunio budžet. Vlada se setila onog čuvenog vica – ako se nađe u pustinji da će da poskupi pesak.
Znači, sprovođenje ovog zakona isključivo ima za cilj punjenje budžeta, da bi se opet organizovao stručni savet za organsku proizvodnju koja možda nešto može da pomogne. Cilj ovog zakona nisu ove kazne, nego poštovanje Zakona o prekršajima, kojima je jasno propisana visina novčane kazne koja treba da se odnosi na pravno lice. Vi ste prekršili taj zakon ovim…

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, ono što je simptomatično, a u ovoj skupštini je postala praksa da se spoji nespojivo, pa tako danas imamo 17 predloga zakona u jednoj objedinjenoj raspravi što, recimo, za Poslaničku grupu SRS ispada četiri minuta po jednom zakonu. To nije dobro vreme da se ozbiljno razmatra bilo koji sporazum, bilo koja konvencija, a kamoli bilo koji odnos između država, pogotovo država u regionu.
Bitno je napomena da je u ovaj paket zakona umešana i životna sredina i prognoza vremena, i zagađenje naftom i zagađenje mora, i set sporazuma sa Crnom Gorom, Mađarskom, Iranom, Švajcarskom i ostali predlozi u ovom dnevnom redu. Ono što je bitno za sve ove sporazume jeste da su napisani šablonski, da se odnose svi na iste stavke, samo je promenjen naziv zemlje za koju se sporazum donosi, uloga zemlje, kada je i kako radna komisija došla do sporazuma i način na koji sporazum treba da se sprovede.
Ono što je, takođe, očigledno jeste da postoje razlike između sporazuma sa zemljama članicama EU i zemljama koje još uvek to nisu. Podsetio bih, na primer, kakav je Sporazum između Srbije i Mađarske, a kakav je Sporazum između Srbije i Crne Gore i daću vam, u prilog svoje diskusije, konkretne primere za to.
Veoma je važno da se prioritet stavlja, kada je u pitanju Mađarska, na železnički i vodeni transport, da bi se rasteretio drumski, a sa ostalim zemljama iz regiona, pošto to nije moguće geografski, takav je i sporazum. Ono što je suštinski bitno za železnički saobraćaj sa Mađarskom i za vodeni saobraćaj sa Mađarskoj, jesu razlozi koji se navode u samom Predlogu zakona, a to je analiza privrednog aspekta, saradnja između Republike Srbije i Republike Mađarske, pa se u obrazloženju kaže da je poslednjih godina uočen stalni rast u količini uvezene i izvezene robe u Republiku Mađarsku, tačnije iz Mađarske u Srbiju. U startu moramo da kažemo da ovo nije razlog donošenja Sporazuma, ako uzmemo genezu kako je ovaj sporazum uopšte nastao. Onaj ko je pisao ovo obrazloženje očigledno nije imao kvalitetne argumente zbog čega ovaj sporazum dolazi na dnevni red Skupštine.
Međutim, ako uzmemo i to da je još 2005. godine krenula realizacija ovog sporazuma, kao što piše ovde, onda je sigurno da je pozadina ovog sporazuma nešto drugo. Elem, zarad istine i javnosti u državi Srbiji, jeste da Mađarska ima velike interese u Srbiji samo da bi napravila prodor ka Rusiji i Belorusiji, da suštinski mađarski interes jeste predstavljen i u obimu uvoza u našu zemlju i izvoza iz naše zemlje i da je činjenica da je, recimo, u periodu 2009. godine u vrednosti milijardu evra uvezeno iz Mađarske u Srbiju, a nepunih 320 miliona izvezeno iz Srbije u Mađarsku, tako da ekonomska opravdanost ovog sporazuma apsolutno ne postoji.
Postoje neke druge sfere koje su bitne. Kažu – prijateljska zemlja Mađarska i navodi se primer u tome kako je Mađarska pomogla Srbiji kada je bila gasna kriza. Kad uzmemo u obzir i to koliko nam je taj gas naplaćivan i koliko je u gubitku država Srbije zbog te cene gasa, vidimo da i ta cena prijateljstva nije baš mala.
Suštinski, ono što je povezano za nas i Mađarsku jeste Koridor 10, završetak autoputa Beograd – Budimpešta na evropskom Koridoru 10, koji je najavljen za kraj ove godine, videćemo kako će se to završiti i koja je uloga mađarske strane u tome.
Ono što je bitno jeste prolaz Mađarske preko tog koridora 10 za zemlje EU, posebno za Grčku i Tursku i dalje ka Aziji. Dakle, nije baš toliki interes prijateljski odnos Mađarske prema Srbiji, pogotovo ako uzmemo i druge političke aspekte koji nisu vezani za saobraćaj, a to je priznanje Kosova itd.
Ono što je navedeno u ''trgovinskom plenumu'', koji je organizovan u Mađarskoj, jeste i informacija da je premijer rekao da planira da uloži više od 2,5 milijarde evra u realizaciju projekata Koridora 10 i da želi da iskoristi ovu priliku da pozove sve mađarske kompanije da učestvuju u njihovoj realizaciji. Gospodine ministre, mislim da je upravo drugačija politika vašeg ministarstva, da ste vi neko ko forsira domaće kompanije, ali vam se politika sa politikom premijera očigledno sada kosi.
Onda, i podatak koji je izneo predsednik Trgovinsko- industrijske komore Mađarske, Laslo Fara, ukazuje da deficit Srbije u trgovini sa Mađarskom predstavlja ozbiljan problem, jer je srpska privreda iz Mađarske uvezla prošle godine oko milijardu evra, a izvezla robe za 234 miliona evra i time je Srbija na 20 mestu po obimu spoljnotrgovinske razmene sa Mađarskom. Ovo su podaci sa srpsko-mađarskog ''biznis foruma'' iz Budimpešte.
Prošle godine izvoz iz Srbije za Mađarsku opao je 50%, a iz Mađarske u Srbiju 70%, tako da ekonomska opravdanost samog Sporazuma ne stoji u ovom obrazloženju, kao iskrena namera da je to pravi razlog za donošenje Sporazuma.
Onda imamo drugi podatak koji se nalazi u obrazloženju, a to je, da koordinisano pomažu investicije u infrastrukturu svojih železnica, terminala za intermodalni transport i luka. Sada ću se osvrnuti nakratko na političku situaciju u našoj zemlji, u kakvom je stanju ''Luka Beograd", da li je izmenjen plan detaljne regulacije za ''Luku Beograd" i kakva je uloga ovog sporazuma za ''Luku'', koja će možda biti na drugom mestu tek za deset godina.
Onda se navodi, u Razlozima za donošenje ovog predloga zakona, očuvanje životne sredine, kao i pomoć prilikom dodele dozvola za transport Ro-La i za Ro-Ro, koje se izdaju kao nagradne, a ne kao tranzitne. Ako se ne varam, to je jedina pozitivna stavka u ovom predlogu zakona, time što ćemo dobiti veći broj dozvola i što nećemo čekati duže od 30 minuta na prelazima, što je i striktno navedeno u ovom predlogu zakona.
Po podacima koje posedujemo, ima 5.500 mađarskih biltena i 26.500 tranzitnih dozvola što se tiče drumskog saobraćaja, tako da je i to jedan podatak u prilog tome da postoji već, na neki način, solidna saradnja u drumskom transportu sa Mađarskom.
Što se tiče zakona sa Švajcarskom, on je definisao neke nadležnosti koje su precizirane i u samom Predlogu Protokola, a to je ono što mi nemamo za našu stranu.
U Sporazumu između Srbije i Švajcarske, u Predlogu Protokola navodi se preambula koja važi za Švajcarsku konfederaciju, a to je, da posebnu dozvolu izdaje Savezni biro za puteve iz Berna za prevoz nedeljivih stvari i ako uslovi puta dozvoljavaju prevoz. Dakle, kod nas JP "Putevi Srbije" daju saglasnost na prevoz bilo koje vrste robe koja prelazi i gabarite i osovinsko opterećenje, a oni su se ogradili ovde i napisali "ako uslovi puta dozvoljavaju prevoz", što može da znači jasan signal da ova radna grupa nije precizirala da li će JP "Putevi Srbije" izdavati dozvole.
Podsetiću vas i na slučaj od nekih prethodnih rasprava, kada sam pomenuo zloupotrebu jedne rumunske firme "Koleman", koja je premašila sve gabarite, a našla se na našim putevima, i tražio sam od vas obaveštenje šta je sa tom firmom urađeno. Do danas nisam dobio nijedan odgovor.
Zakon između Vlade Islamske Republike Iran i Srbije, takođe, ima mešovitu komisiju, s tim što je terminologija između kabotaže i unutrašnjeg transporta precizirana u samom naslovu Protokola.
Ono što je dobro, a i što bi trebalo da bude primenjeno kod nas da dobre ideje prihvatamo mi za naša pravila, iako nam se uporište nalazi u našem zakonu o međunarodnom drumskom transportu, jeste zabrana unutrašnjeg prevoza, dakle, zabrana kabataže po svim osnovama. Nema saglasnost nijedna mešovita komisija da donosi nikakve posebne odluke za kabatažu. U našem predlogu zakona se kaže "U slučaju da ne postoji državno preduzeće ili preduzeće koje ne može da izvrši takvu vrstu prevoza, onda se odobrava kabataža". U ovom slučaju, u ovom sporazumu sa Islamskom Republikom Iran striktno postoji zabrana unutrašnjeg prevoza ili u našem terminološkom prevodu – zabrana kabataže po svim osnovama. To je ono što je trebalo i mi da primenjujemo, posebno što imamo izveštaj Privredne komore da u Srbiji postoje preduzeća za sve vrste transporta.
Takođe, u Predlogu zakona Vlade Srbije i Vlade Crne Gore ima nešto što se razlikuje između predloga zakona ovih ostalih predloga koji se nalaze na dnevnom redu, a to je, mogućnost mešovite komisije da poništi kompletan ovaj sporazum, da donosi odluke mimo ovog sporazuma, da posebnim aktom utvrđuje ko može da vozi i bez dozvole, da posebnim aktom utvrđuje da li može da izdaje dozvole i da posebnim aktom utvrđuje ko može ujedno da radi i kabotažu.
Pa kaže: "Mešovita komisija iz člana 13. stav 2." To je član koji govori o formiranju ove komisije, "sporazumno može proširiti listu prevoza iz stava 1. ovog člana". Stav 1. ovog člana kaže "teretnim vozilima čija je najveća dozvoljena masa, uključujući i prikolice, ne prelazi 6 tona ili čija dozvoljena nosivost zajedno sa prikolicom prelazi 3,5 tone". Dakle, mešovita komisija, koliko sam ja razumeo, možda sam pogrešio, ispravite me ako grešim, ima pravo da odobri bilo kome prekoračenje i gabarita i opterećenja osovine mimo JP ''Putevi Srbije'' u ovom predlogu zakona sa Crnom Gorom.
Ako uzmemo i taj podatak da mešovitu komisiju prave članovi ministarstava i jedne i druge potpisnice Sporazuma, onda je činjenica da u saradnji sa Ministarstvom iz Crne Gore možemo raditi sve mimo ovog sporazuma, posebno što ovaj sporazum ima naglašenu preambulu koja kaže da ovaj sporazum ne može remetiti osnovne njihove druge sporazume koje su oni potpisali ili njihovo zakonodavstvo. A, sada, ovim sporazumima dajemo saglasnost mešovitoj komisiji da ujedno svuda remeti ono što je precizirano i samim sporazumom.
Ne znam koliko sam bio jasan, cilj svih ovih sporazuma i jeste da se poboljša tranzit ili transport između zemalja potpisnica ovih sporazuma, da se utvrdi broj CEMT dozvola koje će se koristiti, ali da, pri tom, mešovita komisija ni u jednom od ovih sporazuma nema sankciju koju može da snosi ukoliko bi napravila neki propust. To je ono što je osnovna zamerka svim ovim sporazumima. Nema pravni lek osim pravnog leka državnog zakonodavstva ukoliko se nešto iz ovog sporazuma ne ispoštuje, nema pravni status za mešovitu komisiju. Ima za vozače, ima za preduzeće koje vrši transport, ali za mešovitu komisiju nema.
Moram da ponovim ono što sam rekao prošli put, da je upravo politika Ministarstva iz prethodnog perioda bila pogrešna, da je ta politika napravila ogromne propuste prilikom dodela CEMT dozvola i da smo mi od Sekretarijata CEMT dozvola dobili pretnju da ćemo doživeti rumunski sindrom, zato što su uočene nepravilnosti. Te nepravilnosti se očigledno odnose na mešovite komisije i na politiku Ministarstva koje je u tom trenutku vršilo dodelu CEMT dozvola.
Podsetiću vas i to, prošli put sam dao neku dokumentaciju, kao jednu vrstu dokaza u prilog mojoj diskusiji, da postoje sudske presude u korist privatnih preduzeća koja su mogla da vrše transport nekog tereta, a država je dala, tj. Ministarstvo je dalo saglasnost inostranoj firmi, tačnije, dalo je saglasnost na kabotažu firmi koja nije iz naše zemlje. Onda je s tim u vezi nastao problem da li je prikolica naša ili iz Hrvatske, da li je vozač naš ili Hrvat itd. Suštinski, postoji sudska presuda koja zabranjuje rešenje Ministarstva o kabotaži, kao i privremena mera i nalog da se obešteti ono preduzeće koje je imalo mogućnost za transport te vrste tereta.
Zbog te prakse, moramo pomenuti da u svim ovim sporazumima imate preambulu u kojoj kažete da je dozvola neprenosiva i da je dozvola važeća za ime i prezime, za jedno preduzeće, kao i da se ne može menjati. Podsetiću vas, i to sam vam dao kao dokaz, da ste vi upravo politikom Ministarstva tražili da firme međusobno razmenjuju dozvole. Imam ovde spisak preduzeća koja su konkurisala za zamenu dozvola i to im je bilo omogućeno. Znate da ste jedan deo dozvola povukli, jedan deo ostavili kao rezervu, a da je jedan deo ostao u primeni tih CEMT dozvola i da su zemlje regiona, Nemačka, Hrvatska, Rumunija, pisale prigovore Ministarstvu da je uočeno da na carinskom prelazu postoje dozvole koje nisu u skladu sa CEMT dozvolama koje su objavljene na sajtu.
Evo jedan prilog o tome. Kaže: Molba za zamenu CEMT-a – molimo vas da nam za potrebe firme izvršite zamenu naše CEMT dozvole, njen model, E-3 S-1 za dozvolu E-4 S-1 sa firmom tom i tom. Dakle, ne mogu firme između sebe razmenjivati dozvole po našem zakonu. U ovim ugovorima vi imate stavku da je dozvola neprenosiva. Sada, ako Ministarstvo nije poštovalo ovu dozvolu kada je trebalo, kako će je poštovati u ovom sporazumu?
Mi apsolutno nismo protiv toga da postoji bolja saradnja u međunarodnom drumskom saobraćaju sa svim zemljama regiona, to je dobro. Treba da se zna ko gde vozi, ko šta vozi, treba da postoji red, ali ovakvom politikom Ministarstva omogućeno je da firme menjaju između sebe CEMT dozvole, i nije sprovedena sankcija ili vrsta sankcije koje treba Ministarstvo da sprovede prema firmi koja je napravila prekršaj, evo, daću vam primer.
Vi znate, gospodine ministre, da ste omogućili firmama koje se nalaze u registru svega tri, četiri meseca, da dobiju CEMT dozvole. To je dobro da se mlada preduzeća što pre razvijaju, ali je loše što se to kosi sa zakonom, kao što je i loše to da se neka preduzeća prijavljuju policiji da im je CEMT dozvola ukradena ili opljačkana, a onda se sa istom nađe na granici, pa onda vi imate problem kao Ministarstvo. Jer, na onoj granici ministarstvo te zemlje koje je uhvatilo tu CEMT dozvolu koja je proglašena nevažećom piše vama pismo i vama daje obaveštenje o svim firmama koje su zloupotrebile dozvole koje faktički ne postoje. Ono što nije dobro jeste što ta preduzeća ne snose sankcije, ne snose odgovornost. Po zakonu bi trebalo da ona snose odgovornost ili opomenu, ili da im se uzme ta dozvola, ili, možda, da im se prilikom sledeće raspodele ne da dozvola, ili da se sankcionišu novčano.
Neću sada da nabrajam koje su to firme, ali imate priloge kada su, recimo, evo, mogu to i da pročitam kako je to obavešteno od strane jednog preduzetnika ili privatnog preduzeća, koje je tražilo da mu se izda dozvola na osnovu toga što je njihova dozvola nestala u vozilu čiji je vlasnik prijavio krivičnom gonjenju "nn" lice koje je tu dozvolu ukralo. Onda se ta dozvola našla na hrvatskoj granici.
A Hrvati odmah pišu dopis Srbiji, pa kažu ovako: "Savezni ured za robni transport obavestio me je o falsifikovanim javnim ispravama CEMT dozvole. Radi se konkretno o dozvolama sa brojevima'', da ne nabrajam brojeve, ''dozvola'' (ta i ta) ''prikazana je kontrolorima dana'' (tog i tog) svež je datum, ''30. jun 2009, na saveznom autoputu A-6 od strane vozača prevoznika "MB Trans Frigo"; ''dozvola broj'' (taj i taj) ''prikazana je kontrolorima 16. juna 2009. godine na saveznom autoputu A-3 od strane prevoznika "Dunić d.o.o", pa naziv firme itd. itd.
Oni obaveštavaju da su dozvole zadržane, jer je utvrđeno odstupanje od originalne javne isprave. Onda kaže – ''Bavarski pokrajinski kriminalistički ured je utvrdio da se dotični obrasci u svojoj izvedbi štamparski materijal štampa greška razlikuje od autentičnog uporednog materijala.'' Prema tome, radi se o imitacijama.
Tako, recimo, imate iz Nemačke dopis, iz Hrvatske dopis, za "Pavlović LD Kompani", za "LDM Grup", za "NS Malić trans", itd, itd.
Sve su to preduzeća i spreman sam da vam dam tu dokumentaciju, mada sam vam već dao, ako ste pogledali, koja su zloupotrebila ministarstvo, tačnije, poništene dozvole ministarstva su koristili, jer su prijavili da im je ukradena.
Na koji način će se sankcionisati ovo, u prilog tome govori i podatak koji kaže da će se sankcionisati svi ovi sporazumi i odredbe ovih sporazuma u kojima se kaže da je dozvola neprenosiva.
Dakle, uvaženi ministre Mrkonjiću, moja namera nije bila da omalovažim ni Ministarstvo ni vas, nego politiku i praksu koja se mora promeniti i da se sankcionišu preduzeća poput ovog rumunskog preduzeća "Koleman" koje je vozilo za Kosovo i Metohiju bagere iz Nemačke, koji su stigli ''Lukom'' u Smederevo, da kopaju srpsku rudu u Obiliću, bez ikakvih saglasnosti JP ''Srbija putevi'' za gabarite koje je imalo. Ona je uhvaćena, (za sekund završavam) od strane kontrole preduzeća JP ''Srbija putevi'' da je prešlo gabarite, isključeno je iz saobraćaja i pobeglo za Kosovo i Metohiju. To preduzeće ne sme više da radi u Srbiji, jer je nanelo ogromnu štetu. Hvala. (Aplauz)

Ako ništa, od ovih replika barem dobro raspoloženje u sali.
Diskusija se svodi na Predlog zakona o potvrđivanju protokola o izmenama i dopunama određenih delova regionalnog sporazuma za evropsku radiodifuznu zonu.
Moram u samom startu da kažem da mi iz SRS jesmo za prelazak sa analognog na digitalno emitovanje i tu nema ništa sporno. Takođe jesmo i za sređivanje stanja u medijima, da ne bi bilo onih propusta koji su bili prepoznatljivi u prethodnom periodu.
Recimo, da u danu žalosti imamo zabavnog karaktera emisije, da preko kablovske televizije prenosimo koncert Tompsona. Da ne bi gledala deca pornografiju u toku prepodneva i popodneva i da ne bi bilo kršenja, uostalom, i predizborne tišine, zloupotrebe određenih emitera u političke svrhe, mi jesmo za uvođenje reda u ovoj oblasti.
Ono što je ovim zakonom nerešivo, jeste nastavak stare prakse. Prelaskom sa analognog na digitalno emitovanje mi ćemo samo dobiti čistiju sliku, pod uslovom da ispunimo uslove iz ovog zakona koji danas usvajamo, a u toj slici možemo videti samo napad vlasti na opoziciju, da je ona kriva za loše stanje u zemlji.
Dakle, stara praksa prelaska sa analognog na digitalno se neće promeniti. Zloupotreba države, čak i ovim zakonom, može da bude samo još veća.
Da ne bi bilo da govorimo bez argumenata, moraću da krenem sa analizom. Dobili smo podatak iz maja 2009. godine da Srbija planira da do 4. aprila 2012. godine pređe na digitalno emitovanje televizijskog programa.
Vlada kaže da je spremna da izdvoji između 15 i 40 miliona evra da bi građanima nadoknadila troškove za kupovinu uređaja koji omogućavaju prijem digitalnog signala na starim televizorima. U kojoj meri i u kojoj praksi će se to sprovesti, obzirom da nisu svi građani kupili sve uređaje ili možda neće biti u mogućnosti da kupe, to ostaje da se precizira.
Svakako, ono na šta treba skrenuti pažnju, jeste da nabavka celog novog sistema za emitovanje programa košta preko 50 miliona dinara. Dakle, ovde imamo 40 i 15, a to je 55 samo za građane, a gde je za samu nabavku sistema za emitovanje programa, to tek treba da vidimo.
Ako uzmemo u obzir da smo u ekonomskoj situaciji u kojoj smo i da se donosi niz zakona u kojima je kaznena politika osnovni postulat za donošenje zakona, kako bi se napunio budžet Srbije, ne znam kako ćemo odvojiti 50 miliona, ali obzirom da je rok 2012. moguće je da se desi i to.
Ako uzmemo u obzir i to da se nalazi Vlada na početku digitalne revolucije i da će biti niz zloupotreba sigurno biti u narednom periodu. Posebno u nizu zloupotreba naveo bih i ulogu televizije u podršci razvoja, a koja je već bila do sada na neki način ugrožena, jer su i javni radiodifuzni servisi i do sada bili prinuđeni da prave kompromis, dakle kompromis kada je u pitanju kvalitet, da bi oni konkurentni komercijalnim kanalima omogućili da funkcionišu na način koji funkcioniše i, recimo, javni TV servis.
Mnogi od njih bili su zavisni od vlada i od političkih partija, mislim na emitere. Štaviše, u komercijalnom sektoru došlo je do velike koncentracije vlasništva, sa stalnom tendencijom povećanja i često jasnim političkim uticajem. Ovakav razvoj situacije ugrozio bi raznovrsnost u oblasti elektronskih medija, sa najistaknutijim rizikom političke zloupotrebe.
Dakle, pošto Srbija nema zakonsku regulativu digitalizacije emitera, setite se i situacije kada RTS nije hteo da sačeka da se usvoji strategija prelaska sa analognog na digitalno emitovanje, pa je pustio određene emisije da rade bez saglasnosti RRA..
Dakle, RTS nije dobila saglasnost RRA da počne sa emitovanjem celodnevnog kulturno-umetničkog programa preko digitalnog signala. Kasnije je izvršila tu obavezu, iako je, prema Strategiji razvoja, bila glavni nosilac digitalizacije, RTS je krenula sa digitalnim emitovanjem, a pri tom nije obavestila RRA i uputila obrazloženje, što je bilo potrebno. Kasnije je to urađeno i, faktički, time je krenula prva slika preko digitalnog emitovanja.
Takođe je nejasno kako je RTS uspeo da počne sa emitovanjem tog programa, obzirom da u Srbiji trenutno ne postoji plan raspodele digitalnih frekvencija. Ako su RRA i RATEL podelili dozvole za analogno emitovanje, postavlja se pitanje kako je uopšte ovaj digitalni program RTS sproveden? Pretpostavlja se da je najverovatnije jednu od svojih analognih frekvencija Javni servis zloupotrebio za emitovanje digitalnog programa.
Sada tu postoji još jedan problem, a problem je u tome što u današnjoj situaciji mali broj građana može da priušti digitalni signal. Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo osnovalo je međuresorsku radnu grupu koja trenutno radi na pronalaženju rešenja.
U januaru 2009. godine tranzicioni period prelaska sa analognog na digitalno emitovanje programa, s obzirom na to da su u Srbiji dozvole za nacionalno emitovanje programa izdate do 2014. godine, za regionalno i lokalno do 2015. godine, to znači da Srbija mora do 17. juna 2015. da uvede digitalno emitovanje, a ne do 4. aprila 2012. godine.
Kako će se taj raspored emitera koji su dobili dozvole napraviti za ove dve godine, od 4. aprila 2012. do 2015. godine, do kada imaju lokalni emiteri dozvole? Pretpostavljamo da će u tom planu morati da se definiše da li Srbija ima i tehničke uslove za ovaj tranzicioni period, jer RATEL je izdao sve dozvole za emitovanje, tako da nije ostavljena nijedna frekvencija koja može sada da se koristi kao digitalna.
Postavlja se onda i pitanje da li je u strategiju akcionog plana ušla značajna uloga postojećih nacionalnih komercijalnih emitera, koji u uspešnom prelasku na digitalno emitovanje ima možda poteškoća, te da se od njih traži značajno angažovanje, kako materijalno tako i kadrovsko, kao i opasnosti koje mogu dovesti do neuspeha prelaska na digitalno emitovanje.
Opasnosti su: piraterija ili nelegalno emitovanje, nizak nivo penetracije digitalnog signala, slab kvalitet signala, ali i odsustvo garancije zaštite stečenih prava postojećih emitera, koji su na snazi do 2015. godine, i uvažavanje njihovih legitimnih interesa.
Ono što moram da navedem jeste da je tačno da je članicama EU sugerisano da prekinu sa analognim emitovanjem i da potpuno pređu na digitalnu televiziju do početka 2012. godine, ali mi još uvek nismo članica EU, a ovaj rok važi i za nas zato što ste nam to vi postavili ili zato što imamo obavezu da u Predlog zakona unesemo i ove obaveze.
Utvrđuje se da je 4. april 2012. godine datum potpunog prelaska na digitalno zemaljsko emitovanje televizijskog programa u Republici Srbiji. Ako nismo članica i ako nemamo para, pitanje je da li ćemo ovaj rok ispoštovati. Ako uzmete iskustva Amerike, koja je dva puta probijala rok prelaska sa analognog na digitalno, koja ima ogromna sredstva na raspolaganju, pitanje je kako ćemo mi to u Srbiji sprovesti.
Ono što smo mogli da izdvojimo iz samog plana, koji nismo dobili, jesu ključne komponente koje su digitalne i radio-difuzne i mogu se svrstati u tri osnovne ravni. Dakle, proizvođači sadržaja, operateri mreže i korisnici. Digitalni radiodifuzni sistemi, pored sadržaja vezanih za sam program, omogućavaju i niz novih usluga, bilo da su one već uključene u osnovni program ili se nude posebno.
Pitanje koje postavljamo je – ko će odlučivati o posebnom nizu novih usluga i za koje emitere? Ako uzmemo u obzir da su neki emiteri privilegovani i u današnjoj situaciji, nadovezujem se na moju diskusiju s početka u kojoj kažem da će se stara praksa nastaviti, da će se nastaviti sa zloupotrebom određenih radio-televizijskih kuća ili emitera, ovo je odličan dokaz i propust i rečenica u kojoj se otvara mogućnost za nastavak zloupotrebe. Posebno na sve to, mislim na politički program, to jest političku propagandu koja se vodi u svrhu političke stranke koja je na vlasti.
U ovom planu je navedena i standardizacija oblasti digitalne radio-difuzije. Moram da kažem da je tačno da je RATEL od 2007. godine primljen u članstvo ETSI i time je omogućena direktna primena ETSI standarda, osim što ne znamo da li možemo to finansijski izdržati. Standard za kompresiju i digitalno emitovanje audio signala takođe je ostavio jedan veliki znak pitanja, u kome ne znamo da li ćemo moći da podlegnemo istom.
Takođe je važno i uzeti u obzir definisanje zakonodavnih aktivnosti u cilju ostvarivanja pravnog okvira za razvoj digitalne radio-difuzije, jer je neophodno imati u vidu specifičnost i pravnog sistema Republike Srbije, kao i postojeća prava i tržišni položaj emitera, koji nije nimalo zanemarljiv, s time se svi moramo složiti. Imaoci dozvola za emitovanje programa, koji važe i nakon predviđenog datuma za isključivanje analognog emitovanja. Dakle, to je onaj rok od dve godine koji se kosi sa podelom dozvole.
Strategija razvoja telekomunikacije u Srbiji od 2006. do 2010. godine obuhvatila je tri zakona Zakon o telekomunikacija, Zakon o radiodifuziji i Zakon o javnom informisanju i nije definisala ono što je trebalo.
Navešću vam jedan primer. Evropske zemlje u kojima je analogni signal već uključen jesu: Švedska, Finska, Švajcarska, Nemačka, Holandija i Luksemburg. Srbija još nije priključena na analogni televizijski program, što jasno daje signal da zaostaje za ostalim evropskim zemljama, kao i u svim ostalim oblastima, pa i ovde.
Posledica toga jeste činjenica da televizijske stanice ne nude odgovarajuće digitalne platforme i ne pokazuju preveliko interesovanje za pružanje te usluge domaćim gledaocima. Dakle, pored toga i razvijenost kablovske mreže značajno utiče na brzinu prelaska sa jednog na drugi signal.
Kablovski prijem u Srbiji nije dovoljno razvijen, a iako se maksimalno zloupotrebljava, tako da će se samoisključivanje analognog programa svakako morati odvijati postepeno. Ako imamo rok, ako svi emiteri ne budu mogli da se uklope odjedanput u ovaj predlog zakona, a ne budemo se uključivali postepeno, imaćemo situaciju da jedan deo Srbije bude u mraku ili onaj deo Srbije koji pokriva taj emiter koji nije ispunio ove uslove.
Ako se ne varam, iz Vlade je najavljeno, da bi ubrzala proces prelaska na digitalnu televiziju do kraja godine, planira se donošenje odluke o izdvajanju emisione tehnike iz RTS. Nakon toga u Vladi se navodi da će biti formirano posebno javno preduzeće koje će se baviti isključivo emitovanjem televizijskog programa, ne samo za RTS nego za sve stanice koje imaju dozvolu za emitovanje TV programa na teritoriji Republike Srbije.
Šta to praktično predstavlja? To predstavlja monopolizaciju prenosa i emitovanja digitalnog signala od strane budućeg javnog preduzeća, a znamo ko vodi javno preduzeće i ko će ga kontrolisati, to je stanka koja je na vlasti.
Dakle, pod jednu kapu biće stavljeni svi emiteri, ako je tačno ovo što je Vlada najavila, i onda će kontrola medija biti maksimalna. Kontrola medija je i sada u popriličnoj meri u korist vladajuće koalicije, a zamislite još tada.
Ako uzmemo ulogu RRA koja je sada marginalizovana, jer imamo javni primer da RTS ne poštuje Radiodifuznu agenciju ili da se članovi Radiodifuzne agencije biraju na način kako se biraju, da skupštinsko radno telo daje dva kandidata Skupštini, da zbog političkih dogovora jedan kandidat na glasanju ne prođe, a na drugom glasanju taj isti kandidat posle nekog određenog perioda u Skupštini sa određenim brojem glasova prođe.
Ako vidimo političku pozadinu kreiranja medijskog prostora Srbije svakako se ne možemo složiti, iako nas Ustav obavezuje u implementaciju ovoga, sa nekim delovima prelaska analognog na digitalno isključivo zbog zloupotrebe vlasti.
Ukoliko se napravi dobra paralela, saradnja sa pravosuđem koje nije kažnjavalo do sada emitere na onaj način na koji je trebalo da kažnjava, nego je kažnjavalo emitere koji su uglavnom bili kritički nastrojeni prema vlasti, mi svakako ovu odluku ne možemo podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, isključivo bih govorio o zakonu o potvrđivanju Protokola broj 14 BIS uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ono što muči građane Srbije i sve nas pretpostavljam u ovoj sali su primene svih ovih protokola, za koje nas obavezuje Ustava, člana 99, da sprovedemo kroz skupštinsku proceduru.
Ako u obrazloženju ovoga predloga zakona zbog kojeg se predlaže donošenje kaže da je on ratifikovan 6. septembra 2005. godine i ako uzmemo broj presuda Međunarodnog suda za ljudska prava koji je poništio presude sudova u Srbiji, onda ćemo se poprilično dobro zabrinuti da li će i ovo sprovođenje Protokola 14 BIS biti na snazi u onoj meri u kojoj su to bili na snazi svi protokoli koje smo do sada usvojili.
Ono što bi iz cele ove priče izvukli jeste zaključak da ne možemo protokol menjati, nego ga samo sprovesti. Vredi prokomentarisati i to da su pod izgovorom ubrzanih procesa i pojednostavljivanja rada i samog Suda za ljudska prava svedene neke činjenice na nama nejasne zaključke. Ali, dobro, to ipak moramo sprovesti.
Kaže se ovako – sudija pojedinac će moći da odbaci očigledno neosnovane predstavke povodom čega se do sada zahtevala odluka odbora od troje sudija. Jedan će raditi posao za troje. Nadležnost odbora troje sudija je proširena na slučajeve prihvatanja predstavki kako dopuštenih u odlučivanju u meritumu, tako gde već postoji ustanovljena jurisprudencija, izvinjavam se, loše se vidi, Evropskog suda za ljudska prava. Trenutno se takvi slučajevi rešavaju od strane sedmočlanog sudskog veća.
Jedan će raditi posao koji su radili troje, a ovo troje sudija će raditi posao koji je radilo sedmoro, sve pod izgovorom da bi usvajanjem Protokola 14 BIS bilo uslovljeno brže procesuiranje predstavki podnetih protiv Srbije, u smislu njihovih odbacivanja, tako i bržeg dostavljanja predstavki državi na odgovor, onda kada su u proceni da ima elemenata povrede Konvencije i dodatnih protokola, zbog čega bi država Srbija mogla da odgovora.
Ako je ovo neko objašnjenje koje mi moramo instalirati kroz zakon, kroz Republičku skupštinu, moram da vas podsetim na sledeće. Sud u Strazburu nema sredstva prinude i ništa ne može preduzeti ako Srbija ne izvrši svoju obavezu, osim što bi država Srbija gubila na sopstvenom poverenju i kredibilitetu. To je jedina kazna koja može da se desi za nesprovođenje ovog člana 14 BIS.
Suštinski, dame i gospodo narodni poslanici, moramo se osvrnuti na onu praksu koja stoji iza nas. Nadamo se da ta praksa nakon ovog usvajanja neće biti u budućem periodu. Recimo, diskriminacija ili uopšte potreba za ljudskih pravima u državi Srbiji se ostvaruje iz dana u dan. Svaki dan po jedan je posvećen bukvalno sudu za ljudska prava, pišući žalbe na presude sudova u Srbiji.
Problem je i pravni lek, daću i primer, koji je ostavljen na raspolaganju neizabranim sudijama, zato što su u isti koš stavljane sudije koje su zaslužile da odu iz pravosuđa i one sudije koje su časno radile svoj deo posla i nisu nikada, ni u jednom trenutku, narušavale ugled svojoj profesiji.
Ono što je još žalosno u celoj ovoj situaciji jeste da ocenu stanja ljudskih prava u Srbiji daje američki Stejt department. Pozvaću se na njihove izvore, pošto je praksa pokazala da njih do sada najviše uvažavate. Stejt department je ocenio sprovođenje ljudskih prava u svetu na onaj način koji je verovatno njima u primeni. Ako znamo da su oni broj jedan u svetu po kršenju ljudskih prava i njihovom politikom koju sprovode, ali oni imaju neku obavezu da ocenjuju sve zemlje u Evropi, pa i Srbiju.
U tom izveštaju američkog Stejt departmenta za 2009. godinu ocenjuje se da su sudovi u Srbiji i dalje podložni korupciji i političkom uticaju. Ono što oni pozitivno ocenjuju vezano za sudije jeste da pravosudna reforma u Srbiji koja je sprovedena, posebno zamena sudija imenovanih još u Miloševićevo vreme, jeste suštinska za iskorenjavanje korupcije, navodi se u izveštaju.
Ako je Stejt department video svetlu budućnost našeg pravosuđa tako što će smenjivati sudije koje su samo postavljene u ime nekog drugog režima, a nemaju loše ocene, ili nemaju nikakvu drugu kvalifikaciju zbog čega bi bili smenjeni, onda se moramo obratiti Sudu za ljudska prava.
U veoma detaljnom izveštaju o Srbiji ukazuje se, međutim, da je bilo slučajeva kršenja ljudskih prava, poput preterane upotrebe policijske sile, korupcije u policiji i pravosuđu, dugotrajnih sudskih sporova, pritisaka na novinare, pritisaka na kritičare vlasti, kao i slučajeva etičke, verske diskriminacije.
Stejt department ukazuje da su sudovi u Srbiji, uprkos ustavnim garancijama za njihovo nezavisno funkcionisanje, i dalje podložni korupciji i političkom uticaju. Ovo kaže Stejt department.
Ono na šta se vadi osnova Evropskog suda za ljudska prava jeste pravo na fer i pravično suđenje. Pod ovom poznatom farsom krije se zapravo garancija za svakog pojedinca da mu slučaj krivičnih i drugih postupaka sude nepristrasni i nezavisni sudovi. U razumnom roku garantuje se transparentnost suđenja, pretpostavka nevinosti, dok se kao minimalna prava optuženog smatraju pravo na branioca i tumača, pravo na obaveštavanje o optužnici na jeziku koji osoba razume, pravo da ispituje svedoke, kao i dovoljno vreme za pripremu odbrane.
Naravno da svako nacionalno zakonodavstvo mnogo detaljnije i bolje u svojim procesnim zakonima ovo definiše, ali su ovo minimalni zahtevi za svaku od 47. članica Saveta Evrope.
Moram podsetiti da se većina povreda ljudskih prava koja su utvrđena u oko 30-ak do sada donetih presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava tiče upravo prava na suđenje u razumnom roku.
Ono što je kod nas vidljivo, a nije u zemljama regiona ili u okruženja, kako god hoćete, jesu pobornici ljudskih prava koji deluju u Srbiji na sebi svojevrstan način. Ono što takođe treba primetiti jeste da takvog delovanja u zemljama u okruženju nema. Jasno je da nećemo naći nigde Natašu Kandić u Hrvatskoj, Petra Lukovića u BiH Federaciji, Sonju Biserko u Albaniji.
Ono što je simptomatično jeste da ćemo ih naći u Srbiji i da oni isključivo zastupaju ciljeve koji štete Srbiji, a za to su, u tim zemljama koje sam recimo, možda i nabrojao, nagrađeni i te kako. Oni javnim nastupima pravdaju zločine prema Srbima. To je nešto što nijedna zemlja u regionu nije dopustila.
To se, ministre, zove diskriminacija ljudskih prava. Niko ne spori da u Srbiji treba da se rasvetle svi zločini i da se osude pojedinci zločinci, ali da sada komšije nemaju zločince i nemaju pojedince, a da ih samo Srbija ima, govore ove nevladine organizacije koje nam razaraju Srbiju potpuno legalno, pod izgovorom prava slobode govora.
Ako bi im se to pravo uskratilo, zemlja Srbija ne bi bila neka koja bi poštovala možda i ovaj član 14 BIS.
Ono što je takođe bitno u ovom izveštaju Stejt departmenta, koji je veoma obiman, kaže se da je na Kosovu izostao progres po pitanju povratnika interno raseljenih lica svojim domovima. Zabeleženi su brojni slučajevi nasilja, diskriminacije žena, trgovine ljudima, pre svega žena i dece koji su odvođeni u seksualno roblje.
Na Kosovu je registrovana izražena antipatija prema Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, naveo je Stejt department, dakle, izvor koji vi veoma poštujete. Od januara do novembra prošle godine na Kosovu je 856 ljudi bilo žrtva nasilja, od toga 681 žena i 175 muškaraca. Takođe, tokom prošle godine 125 slučajeva žrtava bili su deca, 74 devojčice i 51 dečak.
Da pomenemo i ova ljudska prava koja je imalo tužilaštvo Haškog suda, koje je u potpunosti podbacilo kod suđenja Haradinaju i Limaju, da se nije podizala optužnica u nekim situacijama gde se radilo o ozbiljnim sumnjama, gde su izvršeni zločini, recimo zločini NATO pakta koji su napravljeni agresijom nad našom zemljom i da su ljudi, recimo, osuđivani u kontrastrani na neki veoma čudan način. Navešću vam poseban primer famozne Srebrenice.
Tako u Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, u artiklu 10, između ostalog, kaže se da države potpisnice moraju obezbediti i plaćeno porodiljsko majkama i drugu vrstu socijalne zaštite. Kada se zapitamo zašto, recimo, zemlja Srbija nije ispoštovala ljudska prava i nije ratifikovala ovu konvenciju o ljudskim pravima, ostaje odgovor koji ćete nam dati vi, ministre.
Ono što, da ne bih oduzimao vreme mojim kolegama, jeste implementacija ovog člana 14 bis u naš pravosudni sistem veoma sumnjiva, veoma nesprovodljiva i videćemo kako će delovati u narednom periodu, to će ostati za ocenu, ali nemojte zaboraviti slučajeve poput Zorana Lepojevića i Zorana Filipovića iz Babušnice, koji su dobili odštetu od države Srbije jer država im je država Srbija nanela veliku štetu jer nisu imali mogućnost na pravedno pravo i međustranačku debatu. Dobili su ogromne kazne za klevetu, a na kraju ispostavilo se da to nije bila kleveta. Ili bračnog para Ristić iz Šapca, koji je obeštećen za milion dinara države jer država nije sprovela brzu, sveobuhvatnu i nepristrasnu istragu ubistva njihovog sina.
Da ne bih sada sve teške teme nabrajao, ima ih mnogo, jedan od primera su i ovi koji govore da će i sama ova implementacija 14 bis biti veoma, veoma rizična. Tačnije da se njena primena ne može smatrati ozbiljnom u našem pravosuđu, što pokazuje primer iz prethodnog perioda i da kontrola od strane Suda za ljudska prava ne može biti nijedan osim usmene direktive koja nema neku težinu.