Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6904">Milan Avramović</a>

Govori

Gospodine Cvetkoviću, političke implikacije su nešto što je zavilo Srbiju u crno i u ogromne dugove i zaduživanja. Podsetiću vas sada, zato što je ministar energetike tu, da je gospodin Milanković napravio ugovor sa ''Končarom'' o isporuci transformatora koji treba da štede struju. Godinu dana ti transformatori nisu stigli u Srbiju i to je gubitak uštede od deset miliona evra. Podsetiću vas i za posredovanje ''Jugorosgasa'', koje je takođe gospodin Milanković napravio zato što je bio zaposlen i u ''Srbijagasu'' i u ''Jugorosgasu'', i da tu imamo gubitak od 30 miliona evra.
Dakle, vaš odgovor, kojim nisam zadovoljan, da su političke implikacije takve da nisu štetne po Srbiju, nije tačan. Molim vas da istražite i vi i gospođa Malović krivičnu prijavu protiv gospodina Milankovića, dokle je stigla u pravcu odštete budžeta Srbije, jer 30 miliona na godišnjem nivou za uštedu električne energije, plus 10 miliona, to je 40 miliona – samo jedan čovek.
Zato vas molim da date taj odgovor u pismenom obliku i odgovor gospođe Malović – ko je konačno nadležan za istragu organa na KiM, koje ministarstvo? Molim vas da nam dostavite i to u pismenom obliku, pošto više ne znamo kome da se obratimo. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, evo, nekako ja sam te loše sreće ili se uvek prenos ugasi ili predsedava gospođa Čomić, ili da ministar koji treba da bude tu nije tu. To mene neće ometati da iznesem ono što sam planirao, suštinski, odgovore nema ko ni da mi da. Nadam se da će neko od glasnogovornika DS da izađe u susret mojoj debati i dati neke odgovore, pa makar prenosa  i nemalo.
Ono što je bitna jeste da zamolim u samom startu samog ministra Šutanovca da pošalje jedno dva kontingenta mirovnih misija u ulicu Svetozara Markovića, da pregovaraju i posreduju između vojnih beskućnika i onih specijalnih jedinica koje su došle, sa šlemovima i štitovima, da izbace one iste vojne podoficire i oficire iz vojnog smeštaja, a da ne posreduju u korist neregistrovane Vojne ustanove ''Dedinje'', nego da pomognu i nađu neki modus da se ovi ljudi po ovom sneg, u šest ujutru, ne izbacuju iz "Bristola", iz "Galeba" u Durmitorskoj i iz vojnog hotela u ulici Svetozara Markovića.
Mislim da bi takva jedna misija mogla najviše da pomogne i da, uostalom, reši problem, prvo u sopstvenoj kući, a onda da izađe u dvorište.
Što se same odluke tiče, ona je proizvod Godišnjeg plana koji smo imali danas na dnevnom redu, upotrebe Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u mirovnim misijama u 2011. godini. Međutim, sama odluka ima u sebi nešto što nema plana, a to je da su sve mirovne misije od strane UN, a ne i operacije misije EU, i to je dobro, gde god nema EU, u bilo kom dokumentu, to je za građane Srbije i za Srbiju dobro.
Ono što je razlika između Odluke 2010. i ove odluke 2011. jeste to što nemamo iste države i iste misije, posebno nemamo Čad i jednu centralnoafričku državu, a zato smo dobili one standardne obaveze koje smo imali, posebno za državu Obalu Slonovače, o kojoj ću govoriti u toku same rasprave.
Međutim, još jedna stvar koja karakteriše ovu odluku, kao i sam Predlog i plan za 2011. godinu, jeste godišnji nivo plana.
Podsetiću vas da smo prošle godine u junu usvajali godišnji nivo, a da već danas u 2011, u februaru usvajamo, tako da godinu dana nije prošlo. Podsetiću vas i to da u ovim misijama, posebno u Kongu i na Kipru, mandat ističe 30. juna, a 15. juna za Kipar, dakle, opet pola godine. Onda možemo slobodno nazvati ovo polugodišnjim planom ili polugodišnjom odlukom, jer ne možemo biti toliko svesni da prejudiciramo da li će mandat da bude produžen ili ne, i ne možemo staviti mirovnjake u takav položaj da, ako se vrate posle pola godine, krše zakon, koji kaže da oni moraju da budu tamo na godinu dana.
Prema tome, jedna igra reči koja može da košta i državu i zakon, i samo Ministarstvo, posebno za Obalu Slonovače i za Bliski istok, gde čak nije ni upisano koliko mandat traje. Može da traje i dva meseca i tri, može da traje i pet i šest godina, i svaki put ćemo biti u poziciji da na pola godine donosimo istu odluku. Ali, da kažemo da ta tema ne rešava suštinski problem i da je ta tema igra reči, kao i da se može rešiti preimenovanjem naslova. Ostale manjkavosti u ovoj odluci i u samom Planu jesu analize i to ono što je najgora stvar u celoj ovoj priči, da nema izveštaja o stanju u prethodnom periodu. Od 2010. nemamo izveštaj naših mirovnjaka – da li su ugroženi zdravstveno, da li su ugroženi bezbednosno, kakvi su rezultati te misije, da li su finansijska sredstva dovoljna itd.
Mi nemamo analizu i nemamo izveštaj i to je, gospođo Đukić-Dejanović i svi glasnogovornici DS, čist primer stavljanja vojske van civilne kontrole, što je očigledno, jer i skupštinski Odbor za bezbednost, a ni sama Skupština to nije dobila. E, sad, za skupštinski Odbor za bezbednost me i ne čudi, s obzirom na to da predsednik tog odbora više nije gospodin Dragan Todorović, nego neko iz pozicije vlasti. To je dokaz da se umanjuje civilna kontrola vojske, ma kako to vi želeli da prezentujete i da shvatite, to su činjenice. Zašto nije dostavljen izveštaj, da li je to vojna tajna?
Podsetiću vas da smo juče raspravljali o davanju garancija SDPR za izvoz u Alžir, a niko ni dan-danas ne zna šta se tamo izvozi – da li se tamo prave hale, da li se izvozi naoružanje, municija, da li ljudski resursi, jer je Ministarstvo nosilac tog posla?
Takođe, jako je bitno napomenuti i bahatost samog ministra koji kaže: ''ako vas zanima i ako ne verujete u civilnu kontrolu Ministarstva, vi platite pa obiđite misije''. To je slika stanja i prilika demokratije u državi, a i u samoj Skupštini, o kojoj neću dalje komentarisati, a mislim da ona poprilično ima neku zaslugu da se pomene. U prevodu, raspravljamo o nečemu sa činjenicama sa kojima ne raspolažemo. Ne znamo kakvi su uslovi i da li će biti ispunjeni.
Da budem uverljiviji, da se i tako izrazim, da jedna glupost prouzrokuje drugu jeste sam član 5. tačka 4) Zakona o odbrani, gde se kaže, da je propisano da se odbrana zemlje ostvaruje učešćem u multinacionalnim operacijama. Kada smo raspravljali ovih godina i o ovom zakonu, skretali smo vam pažnju da će ova glupost da prouzrokuje deset drugih. Sada vidite da smo u pravu.
Ukazaću na taj primer, da upoznam građane pošto oni nemaju ovaj materijal ispred sebe, radi poređenja, u odnosu na Odluku iz 2010. godine, kako izgleda odluka, kada o kojoj raspravljamo za 2011. godinu – Mirovna operacija UN u Republici Obala Slonovače za 2010. godinu, piše, da su vojni posmatrači angažovani na kontroli popisa stanovništva, pripremi za postojeće izbore, pazite, sada, mirovnu misiju u pripremi za postojeće izbore, sprečavanju ilegalne trgovine u obavljanju redovnih zadataka patroliranja. Ako ovu konstataciju povežemo sa VI glavom, ove odluke, koja se odnosi na Raspoložive snage i materijalna i finansijska sredstva za učestvovanje u multinacionalnim operacijama, posebno sa stavom 2. evo šta kaže: ''Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije raspolažu sa adekvatno obučenim ljudstvom za učešće u multinacionalnim operacijama, prema dinamici i strukturi Godišnjeg plana upotreba Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini.'' Hajde da kažemo koje su to druge snage, jer nećemo da raspravljamo o tome, ali Ministarstvo je spremilo misiju da sprovede izbore u jednoj zemlji?!
Šta to znači u prevodu? U Predlogu odluke za 2011. godinu, možda je to smešno, i meni je smešno da to vojska radi, verujte mi, ali imam bojazan, od tog smeha mnogi su stradali u zemlji Srbiji, a i u inostranstvu, za istu zemlju, za Obalu Slonovače piše: ''Vojni posmatrači angažovani su na kontroli popisa stanovništva, sprečavanju ilegalne trgovine i obavljanju redovnih zadataka patroliranja. Situacije u Republici Obali Slonovače je nakon realizovanih predsedničkih izbora nestabilno, ali bez elemenata ugrožavanja bezbednosti angažovanih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.''
Dakle, naši mirovnjaci su išli negde da sprovode izbore i, odmah situacija nestabilna. I, to je zajedničko sa zemljom Srbijom. Kad god se oseti zemlja Srbija i ova vlast ugroženom, sprovešće izbore putem vojske i policije i osetiće se nesigurno?! Onda ćemo opet imati neku kvazirulju koja će da izgleda, kao, nezadovoljna da bi došla do istog cilja, tj. falširanih, lažnih rezultata sa izbora, da sprovede u postojeće ciljeve.
Postoji ozbiljan razlog za zabrinutost svih političkih partija. Ko pažljivo pročita ova dva citirana odlomka može lako zaključiti, doneti zaključak, da se u Srbiji pripadnici Vojske i policije obučavaju i pripremaju za popis stanovništva i učestvuju u pripremama za izbore, da se za ovu namenu obučavaju u dalekim zemljama, da se vežbaju. Bogu hvala, ministar je stigao, to je ono što je i sam ministar rekao, da oni mogu bolje da se edukuju jer će tamo pratiti standarde drugih zemalja i bolje će se edukovati kako da sprovedu izbore, jer će pratiti standarde drugih zemalja.
Da budem precizniji do kraja, aktivno će primenjivati i za buduće demokratske izbore u Srbiji, jer aktuelna vlast ove institucije, policiju i vojsku, smatra osnovnim osloncem svoje demokratije. Ako takva demokratija na ovaj način bude sprovodila izbore kao u Obali Slonovače, imaćemo ogroman problem!
Međutim, tako tumačim ovaj predlog odluke, jer da nisam u pravu danas bismo imali ovde analizu izveštaja o radu mirovnih misija u prethodnom periodu, pošto o tome sada ne možemo da raspravljamo ili ako budemo ikada raspravljali, biće kasno, gospođo Đukić-Dejanović.
Ono na šta bih još želeo da podsetim gospodina Šutanovca je to, da smo mi bili ugrožena zemlja od raznoraznih, psi rata, koje je organizovao Peti korpus 90-ih godina. Tada je bio najveći odziv i regruta, i dobrovoljaca i svih oficira i podoficira. To vam je najbolji dokaz kakvo je tada bilo poverenje u vojsku.
Pošto ste razgovarali sa jednim poslanikom i oko toga niste imali nikakvu dilemu, oko rejtinga vojske.
Gospodine Šutanovac, pošto niste bili u sali, molim vas da urgirate da se ljudi iz vojnih ustanova ne izbacuju u 6 sati ujutru, uz pomoć specijalnih jedinica, da pošaljete mirovnu misiju da posreduje između vojnih beskućnika i Vojne neregistrovane ustanove ''Dedinje'' i da spasete one oficire i podoficire od sopstvene vojske, jer je takav njen rejting. Hvala. (Aplauz)
Dame i gospodo narodni poslanici, jasno da je odluka koja je na dnevnom redu našla uporište i u Zakonu u Skupštini i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Ali, ono što nije našlo uporište u ovom zakonu demonstrirano je u odluci koju imamo na dnevnom redu, jeste član 135. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, koji kaže – da nakon profesionalizacije Vojske Srbije, a za vreme vanrednog ili ratnog stanja, predsednik Republike može odlučiti o ponovnom uvođenju obaveze služenja vojnog roka, koja može trajati do prestanka vanrednog ili ratnog stanja.
U ovom predlogu odluke ne stoji član 135. stav 6, koji kaže – da Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Vlade, može ponovo aktivirati obavezu služenja vojnog roka, u skladu sa odredbama ovog zakona. Šta sad to u prevodu znači?
Ne navodeći tu mogućnost koja ima u ovom prefiksu prethodnog stava nakon profesionalizacije, znači da Skupština i Vlada nemaju nikakve ingerencije posle odluke ove koja je na dnevnom redu.
Sada imajući tu činjenicu u vidu da poznajemo kako lako alarmirate vanredno stanje, stavlja se do znanja samo da predsednik Srbije može poništiti sve ono što mi danas raspravljamo, celu ovu raspravu koju vodimo po ovim tačkama dnevnog reda, kao i amnestirati sve ono što smo doneli kao zaključak, pokušavajući čak i da popravimo ove dve odluke.
Suštinski onda postavljamo pitanje koje je potpuno jednostavno – zašto smo izgubili vreme da vas ubeđujemo da ste pogrešili, kada i sami to znate? Ako će predsednik da amnestira sve ovo što smo mi danas uradili, onda lepo neka predsednik izađe u javnost, neka izađe u medije i neka kaže - obećao sam u predizbornoj kampanji da ću da ukinem vojsku, ja obećao, ja uradio, zašto to da radi Narodna skupština, na predlog Vlade.
Ono što je takođe bitno, da vaše težnje prema NATO alijansi i prema svemu onome zašto ste spremni da žrtvujete, i građane i budžet, a tu posebno mislim na ulazak u Evropsku uniju, jeste i gašenje same vojske. Zato ste i postigli ovo zakonom koji se zove Zakon o amnestiji, koji je usvojen 23. marta 2010. godine, koji je bio priprema za ovu današnju tačku dnevnog reda.
I tada smo vam govorili da Zakon o amnestiji nije dobar, da rušite imidž redovne vojske i da radite sve ono što je suprotno interesu države Srbije. I sam Zakon o amnestiji predvideo je izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje propisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem ili obmanom, samovoljno odsustvuje i bekstvo iz vojske. Amnestija lica obuhvata oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazni i brisanje osude.
Dakle, ovaj zakon je bio preduslov za ovo i mi sada tvrdimo da je ovo preduslov za ulazak u NATO pakt. Da li ćete vi nama verovati u to ili ne, pokazaće vreme.
Zabrinjavajuće su i analize, efekti ovog zakona koji glase – primena ovog zakona znatno će uticati na bolju pripremu organizovanosti i završavanja doborovoljnog služenja vojnog roka, što dovodi do planske, sigurne i potpune vojske, odnosno popune Vojske Srbije i druge odbrane za izvršavanje predviđenih misija i zadataka.
Koje su to predviđene misije i zadaci, to ćemo takođe videti u narednom periodu, obzirom da vojska nije pod civilnom kontrolom i ostaje nam buduće vreme da to zaključimo.
Šta je dalje predviđeno ovim predlogom zakona? koja je, razlika, gospodine ministre, između profesionalnih podoficira i oficira i profesionalnog vojnika? Ima li profesionalni vojnik zakletvu, neku moralnu obavezu, ima li profesionalni vojnik ugovor o radu i kada može da ga raskine, kako će isti taj vojnik da deluje u skladu sa svojim maksimumom ili, ne daj bože, da izgine za ovu zemlju, ako ugovor o radu kaže – čim osetiš neugodnu situaciju, možeš da daš otkaz.
Mislim da je poređenje ove dve stvari i te kako važno, jer se ne može meriti nekadašnja čast koja je sada zabranjena ili prevedeno, dobrovoljni odlazak sa onim što je nekada bilo kao u svim prethodnim ratovima, kao što su bili Prvi i Drugi svetski rat.
I sam pukovnik Vlatković zna, a koji je zadužen za ljudske resurse, da je zdravstveno stanje regrutne populacije jako loše i da svi oni koji funkcionišu na dobrovoljnom odnosu, neće biti u stanju da vrše taj posao u onoj meri kako treba, obzirom da im je vojni rok tri meseca. Sve do dana današnjeg, služenje vojnog roka, pored elementa obaveze, sadržao je i element časti.
Znači, služiti vojsku bila je i čast i obaveza, kako u ratu, tako i u miru, a sada je ta čast poistovećena sa dobrom voljom pojedinca, pa će biti, danas hoću, sutra neću, danas mogu, sutra ne mogu, danas sam častan, a sutra nisam.
Ono što je takođe još gore jeste činjenica koju ću potkrepiti citiranjem člana 3. stav 3. koji kaže da regrutna lica u rezervnom sastavu postaju vojnici na dobrovoljnom odsluženju vojnog roka sa oružjem danom stupanja u Vojsku Srbije, kada i postaju vojna lica. Prestaju da budu vojna lica, danom otpusta ili prekida dobrovoljnog služenja vojnog roka.
Sada imamo situaciju i tradiciju da je vojska uvek priskakala prva da pomogne svom narodu, pogotovo kada su u pitanju elementarne nepogode. Sada dođe dobrovoljni vojnik i kaže, ja neću da pomognem, nemam nikakvu obavezu, a ovaj zakon mi omogućava, neću da pomažem nikome, neću da mi naređuje niko ništa.
Imate profesionalnu vojsku, a kada dobijete usluge od nekog profesionalca, one se naplaćuju, gospodine Šutanovac. Onda imamo dokaz da sve što vojska bude radila u narednom periodu, biće u komercijalne svrhe ili će se svaka vrsta zadatka vojske naplaćivati, jer imamo profesionalnu vojsku.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, znajte da je vojska postala privatno preduzeće, profesionalna vojska gde će menadžerstvo da bude glavna i osnovna odluka za punjenje budžeta, kako džepova, tako i budžeta Republike Srbije, pa ćemo po tom osnovu da donesemo zaključak gde će svima biti lepo.
To je nešto što je osnovna praksa i ideja koju vi prezentujete ceo dan danas, reklamirajući DS, ali ja ću da vas demantujem samo sa dve činjenice.
Prvo, tvrdite da ima veliki broj penzionera i zato im niste dali 11% više penzije što im sleduje.
Drugo, kažete da niste otpustili ni jednog oficira, a ja vam kažem da ste otpustili i oterali one načelnike odeljenja, sektora i uprava koje ste ugasili, a jedan od tih načelnika Sektora za materijalne resurse je bio u činu pukovnika.
Dakle, bilo koji sektor koji je ugašen ostao je bez oficira koji je morao da se penzioniše i nije imao mogućnost da se drugačije aktivira.
Ono što je takođe veoma loše jeste da oni koji se budu prijavljivali da služe pod oružjem, a do sada to nisu uradili, jer su izbegavali vojnu obavezu, mogu to da urade slučajno iz egzistencijalnih razloga ili iz razloga nemaštine i bede u koju nas je politika DS dovela, da budu vojnici i pod oružjem, ne bi li imali mogućnost da prežive, jer ste i sami naveli kolika primanja mogu da budu njih istih. Doći ćemo do jednog lakog zaključka, a to je da ćemo imati jednu socijalnu i nesposobnu vojsku koja će biti tu po zadatku obezbeđivanja egzistencije.
Dok vi završite sa dobrovoljnim vojnicima koji imaju tri meseca status zadržavanja, postavlja se pitanje kakva će to vojska biti. Meni je to smešno, ali nažalost ono što je smešno, to je i istinito.
Zato profesionalan vojnik nije dužan da da maksimum u svom radu, može da raskine ugovor, nema nikakvu odgovornost u odnosu na ugovor, da li će vršiti neku naknadu štete u vojsci ili ne, ostaje da se vidi, ali šta ćemo sa državom, to je pitanje broj dva.
Ono što ste vi ostavili kao poruku danas jeste – neće nas niko dirati, ne treba nam vojska, niste u pravu, niste ušli u NATO pakt da biste bili toliko sigurni i bezbedni, a svi znamo koga NATO pakt čuva, taj će završiti u blatu i tu dileme nema.
Gospodine Šutanovac nemojte živeti u predizbornoj kampanji, pogledajte realnost. Ako već hoćete da zaposlite omladinu kao što su ove kolege, nađite im bolju perspektivu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Vlada Srbije obrazovala je pregovarački tim za određivanje kredita za finansiranje i izgradnju mosta Zemun-Borča. U tom sastavu je Mlađan Dinkić, kao šef pregovaračkog tima, Milutin Mrkonjić, Verica Kalanović, Diana Dragutinović, Dragan Đilas, Jelena Nikolić, Svetlana Bajić i ostali koji nisu poznati javnosti.
Zadatak pregovaračkog tima jeste da društvo u što kraćem roku inicira pregovore, izradi odgovarajući biletaralni dokument, definiše sva pitanja vezana za buduće sporazum sa kineskom Export-Import bankom i koordiniše postupke tehničkog aspekta primene ovog projekta. Je li tako? E, sad to znači da je za ovaj predlog zakona danas koji je na dnevnom redu pošto ga vi branite odgovorni su ovi ljudi koje sam pročitao.
Hajde da krenemo neki redosledom, most preko Dunava koji bi vezao Zemun i Borču, predviđen je generalnim urbanističkim planom, u okviru saobraćajnice Severna Tangenta, za saobraćajni pravac Severne Tangente 2007. godine je urađen generalni projekat sa prethodnom studijom opravdanosti i svim neophodnim pratećim studijama.
Dakle, u pitanju je 2007. godina. Imamo suprotno mišljenje gradonačelnika grada Beograda koji kaže, a on je inače i ovlašćen da zastupa interese grada u pregovaračkom timu koji sam ovde nabrojao, da se projekat pojavio na čudan i izvestan način iznenada, jer su u nedavnim pregovorima između Vlade Srbije i Kine dugovi naše zemlje prema Kini rešeni, što je otvorilo mogućnost da se Srbija od Kine ponovo pozajmljuje za nekomercijalne kredite, za realizaciju novih projekata.
Ako uzmemo šta je bilo 2007. godine, kakvo je iznenađene dao sam gradonačelnik, videćete da on nije mnogo bio upućen u ovaj ugovor.
U članu 2. koji se odnosi na uslove korišćenja kreditnih sredstava tačka 5. kaže – roba, tehnologija i usluge koje se nabavljaju iz kreditnih sredstava biće kupljena pretežno od Kine u skladu sa komercijalnim uslovima. Dakle, očigledno je sada da ima pitanja koja nisu jasna. Prvo, mi nismo znali da će Kinezi 2007. godine kasnije oprostiti Srbiji sav dug koji ima prema njima.
Da li je gradonačelnik učestvovao u pisanju ovog ugovora i da li je uopšte znao šta je predviđeno u generalnom urbanističkom planu 2007. godine.
On dalje kaže da se ovim dobija novi prostor za širenje razvoja grada nove stambene četvrti, škole, parkovi, obdaništa itd. Valjda svestan činjenice da je jeftinije zidati nego popravljati postojeće stanje, pa je želeo da otvori mogućnost nekog trećeg Beograda, ne računajući da je imao bolju varijantu da se reši, odnosno da dobije savski amfiteatar i centar grada Beograda na dlanu i da izgradi sve ovo što je hteo u trećem Beogradu.
Međutim, tu je pozadina neka sasvim drugačija. Kaže, svemogući gradonačelnik grada Beograda očekuje da u narednih nekoliko meseci ti radovi budu rezimirani i da rokovi koji su dogovoreni ipak na kraju počnu da se poštuju.
"Ukoliko se ne poštuje moj stav, bez obzira kakav smo papir i sa kim potpisali, onda ćemo ići u izmene tog ugovora i da vidimo da li će neko drugi graditi taj most. Oni nisu jedina kompanija koja može kvalitetno i po dogovoru da odradi ovaj projekat", istakao je ljuti gradonačelnik grada Beograda, kome ste i vi dali podršku, gospodine Mrkonjiću, ne znajući celu pozadinu ovog ugovora i ne znajući one osnovne principe i moć Kineske Republike ili države, kako hoćete, što ekonomsku, što diplomatsku, što vojnu.
Podsetiću vas da je kineska investicija u Srbiji dovoljna da vrednost evra prema dinaru bude upola manje u odnosu na postojeće stanje i da kineske investicije svuda u zemljama regiona održavaju evro u životu.
Postavlja se posle svega kamen temeljac za most Zemun-Borča koji je tada nazvan most "Prijateljstva Kine i Srbije", u kome je prisustvovao niko drugi, a koji je otvorio predsednik Srbije.
Pošto se radi o istim licima i iz iste stranke, to nam govori da sam gradonačelnik nije puno upućen u rešavanje tog ugovora. Hajde da kažemo da će most doneti rasterećenje tranzitnog saobraćaja što ide kroz centar Beograda do Pančevačkog mosta i da će taj tranzitni saobraćaj napraviti opterećenje na drugoj strani u Zemunu.
U narednom periodu ćemo videti kako će se to odraziti na život i rad ljudi u Zemunu, obzirom da je ulica cara Dušana preuska i pregusta, ima osam semafora i nema kapacitete da izdrži bilo koji pravac, a ne na pravcu lakta novosadskog puta gde bi trebalo da bude produženje ka ovom mostu.
Ono što je za mene važno, a to je da vas podsetim, gospodine Mrkonjiću, jeste da je neophodna obnova mosta po Srbiji koji su već u jako lošem stanju i koji imaju status opasnog mosta. Dakle, podsetiću vas na Ivanov potok, na Ražanj, most preko akumulacije Gruže, drumsko-železničkoj u Svilajncu, u Ćupriji preko Morave. Znate da još uvek imamo elegantne, tanke i osetljive betonske prenapregnute konstrukcije koje su, naravno, zubom vremena stradali i oštećeni, što zbog loše zimske službe, što od soli i zbog drugih hemikalija.
Takođe, plitko su fundirani u definisanom sistemu probijanja šipova, bez računske kontrole i odgovarajućeg dela tehničkih elaborata. Posle kraćeg perioda eksploatacije, takvi mostovi morali su da budu uklonjeni, a zbog nedostatka novca ostali su trajni i preko njih se još uvek odvija saobraćaj.
Zašto se ovakvi krediti, postavlja se pitanje, ne koriste za očuvanje postojeće infrastrukture kad već nemamo dovoljno sredstava, kako se to navodi u ovom rebalansu budžeta, mada videći i taj rebalans koliko je Direkcija za izgradnju grada Beograda dobila, jasno je da sredstava ima i više.
U zemljama EU ili zemljama Evrope, da budem precizniji, za redovno održavanje mostova ulaže se godišnje 5% njihove investicione vrednosti. Razvijene zemlje sebi ne dozvoljavaju taj luksuz i da im mostovi budu u kategoriji opasnih, jer u tom slučaju za njihovu sanaciju potrebno je uložiti čak polovinu novca potrebnog za izgradnju novog mosta. Ako bi se primenjivali čak i ovi standardi, održavanje ovih mostova godišnje bi koštalo 50 miliona evra, ili oko 5 milijardi dinara, a što svakako JP Putevi Srbije nema.
Prvo, o nekim stvarima se razmišlja pre izgradnje mosta, a to je održavanje tj. finansiranje održavanja je jedna od njih. Poznato je u svetu da su mostovi kutijskog preseka, most iz Brankove, efikasniji, tj. ekonomičniji i u opsegu od sto do dvesta metara raspona. Pošto je ovde u pitanju veći raspon, verovatno da to ovaj pravi izbor projekata nije.
Drugo, slaba nosivost i veliki broj stubova više nose same sebe, nego što je koristan u razbijanju širine reke na manje raspone. Treće, i verovatno da je broj stubova preveliki u odnosu na optimizaciju cene i, četvrto, u Kini su druga preduzeća napravljena i desetine odličnih mostova svake vrste, a pre svega kablovske i nijednom nisu koristili ovakav tip konstrukcije za ovakve obale.
Peto, i jasno je, ko poznaje teren, vidi se iza ove priložene slike koju mi imamo i nemaju nikakve veze sa realnošću i onaj ko može da vidi preko kompjutera, tj. da su kanali mnogo uži, tj. da je Ada mnogo bliže banatskoj strani nego ovoj drugoj.
Podsetiću vas i na to, gospodine ministre, šta ste govorili, da je prethodno potreban auto-put od Beograda preko Čačka do Bara, da su to radovi na deonici od Beograda do Uba, a u sklopu železničke infrastrukture glavni projekat na izgradnji Prokopa u Beogradu.
Završetak pruge od Valjeva do Loznice, za izgradnju beogradskog metroa koji nema projekta i neću ni da pričam i onda dolazimo svi do jednog zaključka, da će se graditi lep most kao onaj na Adi, sa utegama koji je tri puta skuplji od najobičnijeg linearnog mosta, a kuka se kako nemamo para, jer svi znamo da je još jedan most minimum minimuma u gradu Beogradu i onda bi bilo bolje da za taj novac naprave tri obična možda manje estetski lepša mosta, ali funkcionalnija nego ovaj jedan koji bi kao trebalo da predstavlja simbol grada.
Podsetiću vas i to da je taj most na Adi počeo sa vrednosnom sumom od 150 miliona i 90 za most i 60 za saobraćajnice, krajem 2006. godine kad je ta suma predviđena, a da je danas dostiglo zaduženje po istom čak 300 miliona, znači 150 miliona više. Kakva će situacija biti sa ovim kineskim mostom, ostaje tek u narednom periodu da vidimo.
Samo bih malo da se osvrnemo na kredit kineske vlade. On je dokaz nesposobnosti i neprofesionalnosti srpske vlade, tačnije tima koji pregovara. Kredit koji su Kinezi spremni da nam dodele jeste povoljan, ali na tome moramo više da zahvalimo kineskom narodu i njihovoj dobroj volji, čija je vlada očigledno želela da pomogne Srbiji i gradu Beogradu na izgradnji mosta preko Dunava.
Činjenica je da vlada kineska i kineska Eksportna banka i njihovim stručnjacima je dala instrukcije da sa našom vladom sklope ovaj sporazum i ugovor o kreditu. To su osnovne instrukcije o tome da kredit treba da bude 217,4 miliona dolara, na grejs period koji treba da bude od tri godine, sa kamatom od 3% i rok otplate od 216 meseci. Dakle, radi se o izuzetno povoljnom zajmu, jer je kamata manja od inflacije u EU i u SAD, a glavnica je u valuti, tj. u dolaru koji će zbog ekonomskih mera SAD narednih godina gubiti na vrednosti.
Ipak, eksperti kineske banke su ugovor o kreditu koji danas mi u Skupštini treba da usvojimo i o kome raspravljamo ili da mu aminujemo pokrili nekim zaštitnim merama koje samo lud čovek može da prihvati, a koje ovaj kredit mogu da pretvore u zajam smrti.
O čemu se radi? Pre svega, tu mislim na član 3. stav 7. koji kaže da bi bilo kakva promena u državnoj politici u zemlji zajmodavca, dakle, u Kini, koja sprečava zajmodavca da izvršava obaveze može da nas natera da u roku od 15 dana moramo da platimo ceo iznos kredita sa pripadajućom kamatom i drugim troškovima. Pogledajte šta kaže u promeni državne politike.
Pre neki dan, Severna Koreja i kineski saveznik u cilju odbrane svojih teritorija bombardovala je južnokorejsko ostrvo. Kina bi mogla, šanse su doduše male, ali ne nemoguće, da u budućem sporu, kao što je to 50 godina radila, da interveniše i zaštiti Severnu Koreju od Amerikanaca ili od NATO pakta.
Kad uzmemo današnje odnose sa Amerikancima ili želju i volju ove prozapadne vlasti da uđu u NATO pakt, mi ćemo biti stavljeni na listu kineskih neprijatelja i nesaveznika, zbog čega možemo da doživimo finansijski fijasko, da vratimo kompletan kredit koji smo uzeli, a da nemamo nikakvu drugu obavezu, nego da učestvujemo u arbitražnom procesu suda po zakonu Kine, ne našeg.
Kako ne bih sad dužio zbog vremena i zbog kolega, na kraju treba reći da je ovaj ugovor o kineskom kreditu mnogo povoljniji od onog što uzimamo od Kanađana za investicije za Bor. Kod Kineza nisam siguran da niko nije korumpiran, tačnije sam siguran, jer ugovor je napravljen tako, dok tekst ugovora sa kanadskom agencijom za podsticaj izvoza oseća se na kilometar da smrdi na korupciju.
Da se ne bih posvećivao Boru, moram da vas podsetim, gospodine Mrkonjiću, da cilj ovog mosta treba da bude opravdan na listi prioriteta prethodnih problema, da se održavaju postojeće infrastrukture i da se reše unutrašnji problemi, da se naprave preduslovi za bilo koju vrstu zajma, a ne ova vrsta kojom ćemo mi morati novac od jedne zemlje da trošimo na proizvodnju iste, a onda da damo opravdanje da je to uzrok zapošljavanja naših preduzeća i radnika.
Mislim da bi trebalo ovaj ugovor do daljnjeg dobro razmotriti i napisati bolju varijantu i onda izneti pred poslanike.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, tehničkom greškom je predviđeno da je ovaj moj amandman predviđen na član 2, međutim, on je na član 1. stav 2. tačka 2. Nisam imao nameru da podnosim garancije za naknadu eventualne štete i incidenata kada je u pitanju sporazum koji je davno usvojen. Svesni smo činjenice da se to ne može menjati, ali zbog tehničke greške ovaj moj amandman se odnosi na član 1. stav 2. tačka 2.

Tražim da se na odredbe ovog zakona koje se ne primenjuju, klasifikacija na šta, da se stavi jedna preambula, a to je da – transport opasnog tereta na koji se ovo ne primenjuje, tačnije ovaj zakon, koji se obavlja vozilima ministarstva nadležnog za poslove odbrane, MUP i Vojske Srbije, kao i vojnih snaga drugih država i organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije.

Tu predlažem da se doda rečenica "uz položenu garanciju za nadoknadu štete usled eventualnih incidenata".

Naravno, ovo bi se odnosilo samo na ovaj deo stava 2. člana 1. tačke 2. ukoliko biste vi prihvatili amandman mog kolege Dušana Marića, koji je argumentovanim dokazima stavio svima do znanja da ne treba da postoje druge vojne snage drugih država koje prema posebnom sporazumu koriste našu infrastrukturu.

Dakle, ako smo se pozvali na neke obaveze kao što je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima, u njemu ne stoji nigde da postoje posebni sporazumi, kako je navedeno u ovom predlogu zakona, nego međunarodni sporazumi koje su potpisale više članica, više zemalja.

Pošto sam doneo taj sporazum ovde, da vam pročitam samo par stvari koje demantuju odgovor na ovaj amandman predstavnika Vlade i razlog zašto se on ne prihvata, da je taj sporazum koji se odnosi na transport opasnog tereta ADN usvojen čak 2000. godine, a da je ovaj SOF-a sporazum, o kome je govorio moj kolega Dušan Marić, potpisan daleko kasnije 2005. godine, od strane diplomatske konferencije održane u Ženevi 26. maja 2005. godine pod okriljem Evropske komisije UN za Evropu i Centralne komisije za plovidbu Rajnom, zajedno su izradile ovaj sporazum.

Sam sporazum i propisi u aneksima u originalnoj verziji, koji čine integralni deo sporazuma kao završni akt konferencije i rezolucija koju je konferencija usvojila, objavljeni su 2001. godine pod oznakom, da ne čitam oznaku. Završni akt potpisale su 26. maja 2005. godine akreditovani predstavnici sledećih pet država – Austrije, Belgije, Bugarske, Hrvatske, Češke, Republike Francuske, Nemačke, Mađarske, Italije, Holandije, Poljske, Rumunije, Ruske Federacije, Slovačke i Švajcarske.

Dakle, Srbije u ovom sporazumu tada nije bilo, mi smo kasnije potpisali poseban sporazum sa NATO paktom, kako je rekao kolega Marić, potpisali čuveni SOF-a sporazum, kojim omogućujemo vojnoj mašineriji da radi po našoj infrastrukturi, po Srbiji šta god hoće, bez ikakvih dozvola, prijava, saglasnosti, čak i odgovornosti.

Ono što je takođe važno, jeste da oni koji hoće da se priključe naknadno ovom sporazumu moraju to da urade na sledeći način. Propisi u aneksima sadrže odredbe o opasnim materijama i predmetima, odredbe o njihovom transportu i pakovanjima ili u vidu rasutog tereta brodovima u vodnom saobraćaju ili tankerima, kao i odredbe o gradnji i operacijama takvih brodova. Ove odredbe takođe pokrivaju zahteve i procedure tehničkih pregleda, pitanja sertifikata i odobrenja, priznavanje klasifikacionih društava, nadzor, kao i obučavanje i ispite za stručna lica.

Takođe, propisi u aneksima u svojoj originalnoj verziji treba da se primene 12 meseci po stupanju na snagu sporazuma. Dakle, od 2000. godine 12 meseci jeste godinu dana, 2001. godina. Međutim, u smislu kašnjenja stupanja na snagu, koje nastaje zbog procesa ratifikacije i pristupanja, rezolucija koju je usvojila konferencija nalaže da se propisi u aneksima ažuriraju redovno na zajedničkom skupu eksperata, pre stupanja na snagu sporazuma.

Ovo je sada najbitnija stvar. Rezolucijom se preporučuje da države zainteresovane da postanu potpisnice ovog sporazuma redovno implementiraju ove ažurirane verzije na nacionalnim nivoima, ne čekajući da sporazum stupi na snagu.

Dakle, gospodine ministre, da bi mi ovo, kako oni vole da kažu, implementirali u naš sistem i naš zakon, mi moramo ove posebne sporazume staviti na stranu i dati prioritet međunarodnim sporazumima, na koje se u članu 2. i ovaj zakon poziva.

Evo, u članu 2. piše da se transport opasnog tereta obavlja u skladu sa odredbama potvrđenih međunarodnih sporazuma, a ne posebnih. Onda se nabraja i ovaj ADR, i svi ostali sporazumi koje smo prihvatili, kao što je Sporazum jednoobraznih uslova za homologaciju i uzajamno priznavanje homologacije.

Dakle, po stupanju sporazuma na snagu najnovija verzija propisa u aneksima biće podneta na usvajanje Administrativnom komitetu, to je inače član 17, kako bi se obezbedilo da propisi u aneksima, koji treba da se primene 12 meseci po stupanju sporazuma na snagu, budu ažurirani.

Mi ne možemo biti ažurirani sa ovim posebnim sporazumima. Znate i sami da smo svedoci brojnih havarija, nuklearnih i hemijskih udesa vezanih za vojni transport i upotrebu štetnih i opasnih materija i da su najveći uzroci, 85% iz statistike koju je vodila policija Srbije, upravo uzroci čije su posledice nastale krivicom ne samo ljudskog bića, nego i infrastruktura koju posedujemo, odnosno loši putevi, premor vozača, neobezbeđenje tih vozila koja se kreću našom infrastrukturom i nezakonsko prolaženje kroz našu zemlju, tačnije neprijava ministarstvu koje nije odobrilo pratnju za istu.

Zato vas molim, gospodine Mrkonjiću, da ovu tehničku grešku, koja piše da sam podneo amandman na član 2, shvatite da je ovo amandman na član 1, da shvatite da obezbeđenje ne može da postoji samo članom 8, ako neko ima polisu za osiguranje, nego i ovo obezbeđenje poštovanjem međunarodnih ugovora a ne posebnih, kao i članom 45. kojim ste predvideli da se oduzima sertifikat onome ko napravi saobraćajnu nezgodu, a vozač je transportnog vozila koje prevozi opasne materije.

Dakle, u ovom slučaju ovim posebnim ugovorom vi nećete moći nijednom NATO vozilu da oduzete sertifikat, nećete moći da vršite kontrolu, nećete moći da im date savetnika, nećete moći da kontrolišete ulaz i izlaz kroz zemlju i nećete moći da ih privedete odgovornosti za onu havariju koju su napravili, a vrlo dobro znate kakvu su havariju već napravili, pa nema odgovornosti.

Da biste sačuvali i ulogu svog ministarstva i integritet države Srbije, vi ovaj SOFA sporazum morate staviti po strani, dati prioritet međunarodnom sporazumu, kao što je ovaj sporazum što sam pročitao, što se navodi u članu 2, i dati prioritet infrastrukturi i kontroli od samog ministarstva.

U slučaju da se do toga ne dođe, biće obrnuto, kontrolisaće ministarstvo SOFA sporazum NATO pakt i onda mi donosimo ovde zakon za neke druge, a ne za nas. Zato vas molim da prihvatite i moj amandman i amandman kolege Dušana Marića, da bi ove dileme rešili.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, obično kada vi predsedavate ministar nije tu, ali ipak ću iskoristiti priliku da se obratim savetnicima tačnije pomoćnicima ministra, zašto je važno usvojiti ovaj amandman.

Dakle, amandmanom na član 12. u kome se traži da uprava podnese izveštaj o svom radu na svakih šest meseci ministru nadležnom za poslove zdravlja i ministru nadležnom za poslove rada i zapošljavanja, dakle, ne ministru za saobraćaj i samom gospodinu Mrkonjiću, nego i ministru nadležnom za poslove rada i zapošljavanja. Zbog čega?

U ovom smešnom obrazloženju razlog kaže se – "Uprava za transport opasnog tereta kao državni organ uprave u sastav ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja", ne postoji nigde Ministarstvo rada i zapošljavanja ili Ministarstvo zdravlja, "obrazovana za obavljanje poslova transporta opasnog tereta", to nije sporno, "odgovornost državnih organa uprave i njihovi odnosi sa drugim državnim organima propisani su zakonom kojim se uređuje državna uprava".

Pitam vas, pošto iks zakona koje smo usvojili u prethodnom periodu jedno ministarstvo ako ima zajedničku oblast polaže izveštaj drugom, tačnije jedna agencija polaže izveštaj drugom ministarstvu, zašto to ne bi bio slučaj i sada?

Podsetiću vas da i u samoj Skupštini Odbor za inostrane poslove podnosi izveštaj, Agencija za privatizaciju podnosi izveštaj, Narodna banka podnosi izveštaj. Moram da vas podsetim i to da ovaj izveštaj uprave ne ide samo ministarstvu. Zašto?

Zato što je ministar taj koji predlaže Ministarstvu finansija količinu novca koja treba da se usvoji budžetom za narednu godinu da bi ova uprava radila. Tako je i u ovom predlogu zakona traženo da se 80 miliona odvoji za rad uprave u budžetu Republike Srbije. Da li mislite da niko ne treba da ima kontrolu kako je potrošeno 80 miliona? Da li mislite da narodni poslanici ne usvajaju budžet i taj predlog ministarstva nego uprava sama po sebi?

Dakle, izveštaj se mora podnositi. Nije poenta da li se izveštaj podnosi terminološki rečeno uprave ministarstvu ovog ili onog naziva nego generalno da se izveštaj podnosi. Zbog toga je ovaj amandman i te kako dobar.

Podsetiću vas na još jednu stvar, a to je da predlog ovog zakona stupa na snagu tek posle 180 dana, a da članom 98. ste napisali da privredna društva i pravna lica ili preduzetnici koji obavljaju delatnost transporta opasnog tereta dužni su da svoje poslovanje usklade sa ovim zakonom u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona.

Dakle, zakon stupa za godinu i nešto meseci i godinu dana privredna društva imaju da se slože ili uklope u zakon. To je dve i po godine. Dve i po godine po 80 miliona, to je 160 miliona. Da li mislite da za to uprava ne treba da podnese izveštaj? Plus što u ovim odredbama ovog zakona stoji da za dva meseca mora uprava da preuzme kompletnu dokumentaciju od ministarstva kako bi počela sa svojim radom.

Imate ograničenje vremenskog roka da uprava mora da krene za dva meseca, a sa druge strane imate ograničenje primene rada uprave za dve i po godine ili tačnije poslodavac za godinu dana, a za godinu i po dana sama uprava da krene sa implementacijom ovog zakona.

Zato je neophodno podneti izveštaj ministarstvu, ministarstvo podnosi izveštaj kada ministar dođe na sednicu Skupštine poslanicima, jer poslanici donose odluku o tome kolika će novčana sredstva biti odvojena, da li manje ili više za rad tog organa, da bi taj organ uopšte mogao da funkcioniše po principu kao i svaka druga regulatorna tela unutar ministarstva. Ona mora polagati nekome račune, ako ne samom ministru.
Da podsetimo da su najveći mogući uzroci nesreće u opasnim stvarima i u miru ljudska greška ili propust u radu, oko toga se slažemo svi, nestručno rukovanje sa opasnim stvarima, neuvažavanje statičkog elektriciteta u tehnološkom procesu. Primera radi, kvar na opremi i postrojenju, neodgovarajući prevoz opasnih stvari, prometna nesreća ili ,ne daj bože, ako ne bude mira, teroristički napad na objekat. Sve to može da ugrozi transport. Sve to može da izazove veliku ekološku katastrofu.

Prema podacima MUP-a, 85% nesreća uzrokovano je ljudskom krivicom. Njihova učestalost je iz godine u godinu svaki put veća. Još manje poznat i veći razmer posledica po okolinu prouzrokovan je zbog ispuštanja opasnih stvari. Bez obzira na to, jedno je sigurno, opasne stvari i u minimalnim količinama mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi.

Kada je drumski promet opasnih materija u pitanju, najčešći su krivci neprofesionalni odnosi. U ovom slučaju u ovom amandmanu neprofesionalne odnose donosi savetnik, nedovoljno edukovan i neiskusni vozač koji ne poštuje elementarna pravila, kao što je brzina prilagođena uslovima vožnje, nedovoljan razmak između vozila, nepažljivo preticanje, krivci za nesreću su uvek ili neretko i umor i alkoholisanost vozača.

Za sve je to opet kriv savetnik. Često jedini način koji bi prisilio vozača da vozač radi posao kako treba u skladu sa zakonom, bez ikakvih ograničenja za bezbednost okoline, jeste da se poštuju propisi i način prevoza opasnih stvari i drumska pratnja.

Savetnik može tražiti da svako vozilo ima drumsku pratnju. U tom izveštaju savetnik može da napiše koliko je puta za koje potrebe tražio drumsku pratnju. Opasnost prilikom prevoza opasnih stvari putevima vreba i zbog lošeg stanja u kojem se nalaze naši putevi, o tome smo već govorili.

Kada dodamo tome da je još oblik transporta putevima najskuplji u odnosu na železnički, recimo, teretni prevoz, trošak pogonske energije u drumskom prometu veći je možda čak i za devet puta. Da je udeo emisije štetnih sastojaka gotovo 100% veći u odnosu na železnički transport i da se zato železnički transport nameće kao najbolje i najsigurnije rešenje prilikom prevoza opasnih materija.

Naše mišljenje iz SRS-a da bi promet opasnih stvari u budućnosti trebalo vršiti železničkim prevozom, a samo u posebnim slučajevima ako je to neophodno drumskim putevima. I zato treba savetnik, pošto je savetnik neograničen u količini železničkog prevoza, on mora podnositi izveštaj. To pokazuju sve statistike koje govore u prilog železničkom transportu kao sigurnijem, ekonomičnijem i čistijem načinu prevoza opasnih stvari, generalno i uopšte.

Isto tako važno bi bilo da se ovoj vrsti transporta posveti veća pažnja prilikom polaganja vozačkih ispita, da sva ona lica koja polažu vozački ispit imaju posebnu kategoriju ponašanja prilikom uviđaja transportnog vozila sa opasnim materijama, da drži rastojanje, da nema preticanja, da mora da ga propusti kao vozilo sa pravom prvenstva prolaza, i to su osnovne potrebe koje mora da radi savetnik, ne vozač i poslodavac.

Znate da je u današnjoj zemlji Srbiji poslodavac lider u svojoj firmi, on je vlasnik, i da ona narodna – veži konja gde ti gazda kaže, i tu mogućnost savetnika kada ne radi svoj posao kako treba dolazi do njegove zamene.

Ako savetnik ima slobodne ruke da piše izveštaj Ministarstvu, da traži saglasnost i podnosi izveštaj za neke stvari mimo poslodavca, onda je mogućnost za povećanje bezbednosti kretanja opasnih materija našim putevima daleko bolja. Zato treba savetnik da podnosi izveštaj i zato treba da prihvatite ovaj amandman kolege Nikole Savića. Hvala.
Kolega Mirović je podneo amandman na član 37. u kome traži da se stav 1. Predloga zakona promeni i glasi – učesnik u transportu opasnog tereta dužan je da u radni odnos, na poslovima u transportu opasnog tereta, prima samo osposobljena lica za taj posao.

Tačno je da ovim predlogom zakona je omogućena uloga savetnika koji ima zadatak da osposobljava lice kako bi se smanjila mogućnost za nebezbednost, ali generalno ako bi učesnik u transportu opasnog tereta ili preduzeće primilo već lice koje ima odgovarajuće radno iskustvo, koje već ima sve potrebne ispite položene ili dozvole, ili bilo koju preporuku neke veće firme, koja je slučajno izašla iz tog obima posla, šteta je takvog čoveka ostaviti na ulici, dati mu da vozi neko drugo vozilo, pored posebne edukacije koju ima i ovim zakonom i prethodnim radnim iskustvom.

Ako stavimo i preambulu, tačnije, ako stavimo akcenat na ovo "dužan je", onda obavezujemo poslodavca da to uradi. Onog ko je primio u radni odnos lice koje je kvalifikovano za ovaj posao, a u međuvremenu, pošto se ovde njegovo znanje obnavlja na dve godine, u roku od te dve godine njegovo znanje ne bude iskorišćeno ili ne bude na nivou na kom jeste savetnik, onda u smislu ovog zakona ima mogućnosti da to njegovo znanje podigne na određeni nivo.

Zbog čega to kažem? Kažem zato što je procena da se godišnje u Srbiji proizvede oko 300 tona opasnog otpada. On se uglavnom izvozi u susedne zemlje. Tamo se spaljuje jer kod nas nema mogućnosti za takve stvari, kao što nema ni mogućnosti za trajno skladištenje takvih stvari, sada je to ministar Dulić nešto pokrenuo nekim kreditima, a da li će se to realizovati ostaje pitanje, kao ni deponije za opasni otpad. Zbog toga preduzeća koja imaju štetne hemikalije često ih odlažu u svom krugu nelegalno ili ih odvoze na deponiju, što predstavlja veliku opasnost.

Jedna od osnovnih radnji u toku transportnog procesa sa opasnim teretom koja može da ima veliki uticaj za nastanak nezgode jeste taj ilegalni odvoz opasnih materija. Da bi taj ilegalni odvoz opasnih materija mogao da radi vozač mora da bude nestručno lice. Znači, stručno lice koje zna da od tačke A do tačke B opasni tovar mora da se na poseban način preveze, ne bi to nikada uradio.

Zato ne možemo ni leći na ulogu savetnika u ovom predlogu zakona nego treba postaviti uslov da mora da se primi u radni odnos lice koje je osposobljeno za taj posao. Ovako ćemo primati ljude sa kategorijom za transportna velika vozila, za C i E, koji nemaju posebno položene ispite za opasne materije i onda će savetnik, ponavljam još jednom, po onoj narodnoj "veži konja gde ti gazda kaže", moći da edukuje one vozače koje je gazda predložio, bili oni sposobni za to ili ne.

Osnovna zakonska osnova je ispunjena zato što je savetnik odradio svoj deo posla, a što nije uspeo u toj nameri ne znači da je bezbednost na zavidnom nivou.

Zato treba prihvatiti ovaj amandman mog kolege Mirovića, iz prostog razloga bezbednosti i ljudi, i preduzetnika i samog vozača.
Bilo bi dobro da stalno imamo publiku kako bi ovakav tok sednice ostao trajno, obzirom da je drugačija situacija od strane predsedavajućeg u odnosu na to kad je nema, ali dobro.
To sam uradio, pa sam zaradio opomenu.

Da vam ne bih davao pažnju, dakle, u članu 46. kolega Krstin je tražio da se briše stav 2. Iz kojih razloga? Kaže se – ako policijski službenik u postupku vršenja kontrole učesnika u drumskom saobraćaju itd. utvrdi nepravilnost, dužan je da ga isključi iz saobraćaja. Da ne čitam ceo stav.

Moram vas podsetiti da je veća ugroženost bezbednosti takva ako vozilo sa opasnim teretom stoji na putu gde nije predviđeno da stoji i bude izloženo i saobraćajnim nezgodama i elementarnim nepogodama, pljački ili bilo kojoj drugoj vrsti ugrožavanja bezbednosti.

Dakle, isključivanje iz saobraćaja onog trenutka kada se utvrdi nepravilnost koja nije precizirana u kom stepenu, po kom osnovu, vi imate u članu 80, a to ću vam posle obrazložiti, kao i moja koleginica Vjerica Radeta, gde se kaže da inspekcijski nadzor transporta opasnog tereta u drumskom saobraćaju sprovodi se metodom slučajnog izbora vozila.

Dakle, ovde se radi o policajcu koji kontroliše rad, a ovde se radi o inspekcijskom nadzoru koji slučajno kontroliše ili uzorkom slučajne kontrole, ne redovne ili po potrebi, kao što smo mi napisali amandman, tačnije moj kolega.

Šta je suština u ovom amandmanu? Suština je u tome da ne postoji stepen prekršaja, da se ovim isključivanjem iz saobraćaja može napraviti monopol, da vrsta materije koja se nalazi pod obeležjem - opasna materija, ne mora da bude do te mere opasna da bi ugrozila nastavak svoje putanje, da tehnički prijem tovarnog sanduka ili cisterne koji je urađen može da bude legalan, a da nakon toga bude nelegalno sproveden, a bilo koja saobraćajna nezgoda u kojoj se tehničkim prijemom nije to evidentiralo.

Dakle, vozilo može biti havarisano samo po sebi iz nekih drugih razloga. To jedan saobraćajac ne može da utvrdi. Obaveštenjem o upravi pretpostavljamo da će se angažovati inspekcija koja radi na osnovu slučajnog uzorka, tako da isključenje nije baš dobro rešenje u svakom smislu reči, da na jedan polomljeni retrovizor isključite vozilo iz saobraćaja, iako se slažem s vama da on može da ugrožava bezbednost, ali ne u toj meri u kojoj bi ugrožavao ako ostane na licu mesta gde je isključen.

Tako da mi nemamo mogućnosti za poseban parking za isključenje. Saobraćajne infrastrukture nam to ne dozvoljavaju, čak i na auto-putu određene parking staze su na određenoj udaljenosti jedna od druge, tako da veća je nebezbednost isključiti vozilo na licu mesta, nego ga skloniti gde je određeno mesto za tu vrstu tovara. Zbog toga ovaj amandman treba prihvatiti, nebitno što je predviđeno obrazloženjem da policijski službenik radi kontrolu, to nije sporno.
Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman se odnosi na premeštanje Filijale za zapošljavanje iz Kragujevca u Kovin. Zašto Kragujevac? Isti odgovor zašto i Kovin.
Izražena je velika regionalna razlika. Po Zakonu o ravnomernom regionalnom razvoju razvijeni regioni su predstavljeni kao Beograd i region Vojvodine i ako već mora da se iseli iz jednog razvijenog regiona, neka se useli u drugi razvijeni, a to je u region Vojvodine, tačnije u Banat ili u sami Kovin.
Ono što je za mene važno, a verovatno i za građane, jeste da moramo svi da budemo slični po pitanju i razmišljanju kakva je uloga selidbe Filijale i u kom osnovu i po kom zadatku. Ono što je takođe svima jasno jeste da gde god ona bila, ona neće ponuditi ništa novo i neće pomoći građanima Srbije.
Sada vas pitam, pošto i sama Filijala ima zadatak da zapošljava ljude, tj. nezaposlena lica u odnosu na srodne poslove, hoćemo li se mi otimati u kom gradu će biti Filijala, je l' ona ima šta da ponudi? Hoće li ona ponuditi 400.000 radnih mesta koje je ponudio predsednik naše države? Ili će ponuditi srodne poslove pa da doktor bude veterinar, da profesor bude domar u školi, da mehaničar reže drveće, a da saobraćajac farba znakove?
Šta će ponuditi novo ta filijala? Ili će raditi po principu skidanja sa spiska što većeg broja nezaposlenih lica, da bi statistika pokazala da je stopa nezaposlenosti manja u odnosu na prethodne godine?
Evo i po ovom vašem obrazloženju ima ovde zajedno sa sve Beogradom, Nišom, Kragujevcem, Sremskom Mitrovicom, Užicem 203.000 nezaposlenih, a u praksi ima pola miliona zbog takvog načina skidanja ljudi iz evidencije same Filijale.
Zato nije ni važno da li ćemo pomoći građanima Kovina, Kraljeva, Kragujevca ili Niša, važno je da im pomognemo, ali na koji način? Na onaj način da im obezbedimo radna mesta. Kada se to desi, onda možemo da se otimamo gde će Filijala da bude. Do tada, zašto da ne Kovin, ako je izražena regionalna razlika? Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li zbog ove vrste terora smem uopšte da govorim. Ostaviću vama na volju ovaj minut i po, da ostanete srećni celo veče.
Gospođo Đukić Dejanović, stvarno nemam primedbe na vaše vođenje sednice, ali još nismo završili ovaj amandman, tako da ne bi bilo korektno da ne dobijemo reč, s obzirom na to da je ostalo dosta nedorečenih stvari od strane ministra.
U terminu reorganizacije ne dolazimo do toga i do zaključka da politička volja postoji i da se kontroliše dobra primena ovoga zakona, kao i do zaključka da tu nisu zavezane ruke onima koji hoće taj zakon da krše, gospodine ministre. Moram da vas podsetim, možda vama to smeta, što se daju primeri lokalnih funkcionera ili lokalnih samouprava, ali znate i vi da je tu osnovni problem kada je u pitanju nadležnost ministarstva nad primenom zakona, kada su u pitanju lokalne samouprave.
Dakle, konkretno o čemu se radi? Znate da je grad Beograd formirao sekretarijat zbog političke volje, koji se bavi samo legalizacijom građevinskih objekata i molio bih vas, gospodine ministre, da razgraničite šta je legalizacija, šta je upotrebna, a šta građevinska dozvola, da ne bi bilo brkanja pojmova i u ovom predlogu zakona, zbog čega je važna lokalna samouprava i zbog čega je važan ovaj amandman i neka ste isti prihvatili.
Podsetiću vas na to da su u Gradski sekretarijat za legalizaciju preneti predmeti lokalnih samouprava, konkretno govorim za grad Beograd, da je to urađeno na osnovu toga što je okrivljena administracija, da je mali broj predmeta u lokalnim samoupravama obrađen i legalizovan broj objekata zato što je administracija troma, neiskusna, spora itd. Da bi se to rešenje donelo, grad Beograd je formirao Gradski sekretarijat za legalizaciju, međutim, taj gradski sekretarijat za legalizaciju dao je još gore rezultate.
Da se ne bismo bavili analizom tih rezultata, nego postojećim amandmanom, molio bih vas da zapišete da je i urgenciju vašeg ministarstva i nalog Ministarstva upravo jednoj lokalnoj samoupravi, opštini Savski venac, stavljen po stranu, izbačen u Gradski sekretarijat za legalizaciju, i pošto tvrdite da nema problema u odgovornosti vaše političke partije i odnosima vas, kao ministra, prema pojedincima lokalne samouprave, molim vas da u tom cilju i reagujete.
Ako je jedan službenik obradio predmet i dao na potpis gradskom sekretaru, faktički je odrađen, samo da da saglasnost na upotrebnu dozvolu građevinskog objekta i sekretar iz političkih razloga uhvati to i iscepa zato što je video o kojoj lokaciji se radi, onda shvatate da ima ogromnih problema u komunikaciji između opština i grada i u komunikaciji između grada i Ministarstva, pa čak i u nadležnosti. Time stavljam do znanja da politička volja ne postoji da se taj problem reši i da volja generalno koja mora da ima za primenu ovog zakona nema uporište u samom ministarstvu.
Podsetiću vas ministre i da je, kako vi kažete, procedura kod dozvole za gradnju poprilično komplikovana, ali navešću primer predsednika opštine Savski venac, koji je napravio kuću totalno nelegalno, bez ikakvih saglasnosti mogućih urbanističkih uslova, iako je predao opštini dopis, ugovor sa Direkcijom za izgradnju, kome je platio ogromnu naknadu od 115 hiljada evra, da je uradio prijavu radova, a da nema tehnički prijem i da nema upotrebnu dozvolu, a da je isti objekat iznajmio jednoj ambasadi.
Dakle, ako ćemo rešavati probleme koji idu, prouzrokovani iz ovog zakona, onda moramo krenuti iz sopstvenih redova, tačnije, iz sopstvene kuće. Vi, ministre, treba da iskoristite svoje nadležnosti, treba da pošaljete inspekciju na svako mesto, evo, signaliziram koje je to mesto, to je kuća predsednika opštine Savski venac. To su blokovi 1 i 20 na teritoriji opštine Savski venac, za koji se na postojeći regulacioni plan već pravi novi regulacioni plan, niko ne zna zašto i zbog čega.
Podsetiću vas i na to da je izrada regulacionog plana u vrednosti negde oko 25 hiljada evra, da je čak i sam predsednik opštine, koji je arhitekta po struci, raspisao urbanističko-arhitektonski konkurs na kome je pobedila firma njegove supruge i da taj primer mora da se reši u najboljem mogućem primeru između vas kao ministarstva i njega kao lokalnog funkcionera ili predsednika opštine.
Zato koristim vreme poslaničke grupe, nemojte mi zameriti što vam dajemo te primere. Kada te probleme rešite u centru Beograda, u glavnom gradu jedne države, onda sigurno nećete imati problema ni u Nišu, ni u Subotici, ni u manjim gradovima, jer je ekstra lokacija - ekstra cena i zbog toga su zloupotrebe na tim lokacijama veće.
Dame i gospodo narodni poslanici, u istovetnom tekstu je amandman koji je podneo moj kolega Dragan Stevanović, kao i prethodni govornik, u kome se kaže, tačnije, traži se da ne bude engleski jezik jedini jezik koji će da se odnosi na službeni jezik, iako znamo da imamo sedam službenih jezika, kao jezik koji će se koristiti u ovom slučaju. Najpre, tražili smo amandmanom da to budu i ruski, francuski, nemački, barem španski od tih sedam jezika, kako bismo mogli da ispoštujemo onu osnovnu proceduru.
Međutim, pozadina ovog amandmana iz same urgencije da se nešto menja jeste apsolutna nejasnoća zbog čega je sam predlagač naveo EU kao jedan od razloga za upotrebu engleskog jezika. Mislim da se engleski jezik učio u školama i dok nije postojala EU kao zajednica ili da se koristio engleski jezik u neke druge svrhe. Tako isto ne treba degradirati sopstveni jezik, kao što je rekla koleginica Milica Vojić Marković.
Ono što je za nas iz SRS jako važno, jeste da EU nije nešto što treba da bude osnov za filtriranje jednog zakonskog akta ili predloga kao što je ova izmena članom 8, ali da ne treba da bude ni zaborav šta je EU upravo napravila Srbiji tokom NATO bombardovanja, posebno kada su u pitanju hemikalije i ono što je bacala na našu zemlju, a to su otrovne bombe sa osiromašenim uranijumom.
Ono što je takođe važno i što treba napomenuti, pošto se pominje u obrazloženju ušteda, zato što samo ljudi u Agenciji znaju engleski jezik. Moja obaveza je, gospodine ministre, da vas podsetim na nekoliko stvari. Svojevremeno, za vreme vladavine mandata pokojnog premijera Zorana Đinđića, iz Instituta Vinča odvoženo je i istrošeno radioaktivno nuklearno gorivo, koje je stajalo u nezaštićenim bazenima i koje nije bilo zaštićeno, sada nije ni važno u kom pravcu i na koji način. Ono što je tada bilo loše jeste da je novac za taj odvoz obezbedila država, a to gorivo je otišlo, ne znam u kom pravcu, sa nenormalnom vrednošću i sumom novca koja nikada nije deponovana u Srbiji ili jeste deponovana, ali javnost o tome ne zna ništa.
Ono što je takođe još gore, jeste da je Vlada formirala javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije", u koje sada odvozi takođe istrošeno nuklearno gorivo, a i pre toga je odvozila nuklearno gorivo koje nije istrošeno, dakle, koje je sveže, i podigla zbog tog odvoženja kredit od 30 miliona evra.
Sada postavljam pitanje gospodinu ministru – u kom pravcu je otišlo to gorivo? Koliko ono vredi, s obzirom na to da ono u sebi ima plutonijum, a koji koriste one veće sile koje imaju za to mogućnost da razdvoje iz istrošenog nuklearnog goriva plutonijum, jer znamo da od ove količine koja je bila u Institutu Vinča mogu da se naprave dve najmanje nuklearne bombe.
Podsetiću vas i na ekološke probleme Beograda, i te kako je vezano za engleski jezik ali moram da napravim neku uvertiru da bi me shvatili, da nije samo engleski jezik razlog zašto treba da se dostavlja na engleskom jeziku Agenciji i da nije tačno da u Agenciji poznaju samo engleski jezik, poznaju odlično i ruski, jer se većina njih usavršavala upravo u Rusiji, stručno usavršavali u Rusiji.
Dakle, hajde, da ne bih širio priču, ono što je meni važno, ne samo u korist amandmana nego uopšte i hemikalija, kada su u pitanju prevoz, kada je u pitanju zaštita i obaveštenje o zaštiti hemikalija, da podsetim na one osnovne stvari koje su na srpskom jeziku.
Imamo industriju na reci Savi u Bariču koja nije zaštićena, koja piše na srpskom jeziku da nije zaštićena, jer postoji mogućnost i opasnost da se svakog trenutka bilo kojom manjom greškom izlije u Savu, a onda niz tri kilometra imamo veliki filter za vodu koji napaja građane Beograda faktički čistom prerađenom vodom. Ako bi se ta industrija putem Save spustila u taj filter, Beograd bi bio mrtav za manje od 24 časa. To su osnovni ekološki problemi oko kojih mi moramo da razgovaramo i koji su na srpskom jeziku.
To sam napravio na srpskom jeziku paralelu, zato što institucija EU ne vidi kroz ove zakone i ovaj procenat pročišćavanja vode i ono što je bilo u prethodnom periodu u skupštinskoj proceduri, ne vidi prepoznavanje jezika kao osnovno rešenje problema, nego delo koje postoji od same Vlade, odnosno ministarstva zaduženog za zaštitu životne sredine.
Zato je ovaj izgovor da nema dovoljno sredstava, pored javnog preduzeća koje je podiglo kredit od 30 miliona da bi odvezlo istrošeno nuklearno gorivo van Beograda, što je svakako dobro rešenje, ali nije opravdanje da se jedan jezik ili barem pet od sedam službenih uvrsti u ovaj predlog zakona, tačnije u ovaj naš amandman.
Toliko o amandmanu, više ne bih dalje pojašnjavao, pošto ćemo se javljati po ostalim amandmanima.
Dame i gospodo narodni poslanici, zbog pojedinaca koji misle da su zaštitnici lika i dela Srbije, moram da podsetim na neke činjenice. Srbija je u junu/julu 2005. godine potpisala sporazum sa NATO paktom, tačnije čuveni SOFA sporazum, u kojem je pristala da ova organizacija nesmetano bez ikakvih ograničenja…
(Predsedavajuća: Molim da NATO sporazum dovedete u vezu sa sadržajem amandmana narodnog poslanika Vitomira Plužarevića.)
Dovešću u vezu, nije problem, samo mi dozvolite da završim.
(Predsedavajuća: Odmah da dovedete u vezu, pošto vas na to obavezuje član 106.)
Dakle, Srbija je u junu 2005. godine potpisala sporazum sa NATO-om, kojim je pristala da ova organizacija nesmetano, bez ikakvih ograničenja kroz teritoriju Srbije vrši ujedno transport ljudstva, tehnike, vojnog ratnog materijala. Ratni materijal u ovom slučaju odnosi se na opasne materije. Podsetiću vas da je 2005. godine jedna druga politička opcija bila na vlasti…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozoravam vas na obavezu poštovanja člana koji vas stavom 1. obavezuje da govorite o tački dnevnog reda. Tačka dnevnog reda je rasprava u pojedinostima, amandman narodnog poslanika Vitomira Plužarevića, koji glasi – u članu 11. stav 2. briše se. Dakle, upozoravam vas, ukoliko ne želite da poštujete odredbe Poslovnika, u obavezi sam da vam izreknem meru opomene.)
Dobro, ako mi dozvolite da pročitam obrazloženje zašto se ovaj amandman ne prihvata, pa ćemo onda lakše napraviti kopču sa mojom diskusijom.
Dakle, za neprihvatanje amandmana koji je podneo gospodin Vitomir Plužarević, u kome se kaže da se u članu 11. stav 2. briše, daje se obrazloženje sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je u Zakonu o hemikalijama predviđena mogućnost da strani proizvođači podnose prijavu Agenciji za hemikalije radi upisa hemikalija u Registar hemikalija preko zastupnika ili predstavništva.''
Dakle, ovde se striktno vezujem za reč - strani proizvođači podnose prijavu Agenciji za hemikalije radi upisa hemikalija u registar hemikalija. Ovim sporazumom, gospođo Čomić, NATO pakt ne podnosi nikakav zahtev…