Dame i gospodo narodni poslanici, u pitanju je zakon koji razmatra jednu veoma osetljivu materiju i iz tog razloga je neophodno da se ovde ima izbalansiran pristup kako se ne bi doveli u veće probleme nego koje je do sada ovaj zakon proizveo, odnosno nerazumevanje kojeg kod građana ima.

Naime, sa jedne strane svima je apsolutno jasno da svaki zakon mora da se poštuje, mora da se sprovodi pogotovo kada je u pitanju Zakon o oružju, ali sa druge strane moramo biti svesni da oni koji poseduju oružje, neke odredbe ovoga zakona doživljavaju kao represiju, u najboljem slučaju doživljavaju ga kao nepravdu koja im se nanosi.

Evo, neposredno pred ovo moje izlaganje, ja sam dobio SMS poruku od jednog mog poznanika iz, ajde reći ću, sela Berbatovo kod Niša, gde doslovno kaže – Saviću, nasledio sam pušku od oca, ti nisi hteo da mi pomogneš i sad tu moju pušku koristi neki milicioner. Ovo sam samo izneo kao ilustraciju kako običan čovek razume ovu situaciju. Dakle, zakon mora biti precizan i definisan u ovoj oblasti.

Kada je u pitanju oružje, pogotovo trofejno oružje, ono oružje koje je nasleđeno, većina ljudi danas to doživljava kao kofer bez drške. Znači, težak je za nošenje, a sa druge strane šteta ga je baciti. Jednostavno, to je uspomena na njihove očeve, dedove itd.

Ova Vlada bi, po meni, trebala da razmišlja, recimo, i na sledeći način. Zbog čega ne omogućiti svima onima koji nisu u poziciji da drže ovo oružje? Pa, dajte da osnujemo neki muzej vraćenog oružja, pa neka tamo stoji ime - taj i taj je vratio to i to oružje.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan iz niza zakona koji se donosi pod pritiskom Strazbura, Brisela ili ko zna već koga, a dobro znamo svi da sve ono što se donosi pod pritiskom ne može dati dugoročne rezultate.

Naravno, niko normalan u Srbiji nema ništa protiv toga da se otkriju i najstrožije kazne monstrumi koji su se drznuli da kradu i prodaju tuđu decu, ali nisam siguran da će ovaj zakon, kako ste ga vi koncipirali, doprineti tome.

Ovde smo čuli i vi ste čuli od vrsnog pravnika, koleginice Vjerice Radete, da ovu stvar treba kvalifikovati kao delo međunarodnog terorizma i onda ta stvar ne zastareva, a očigledno da su ovde najviše tu decu, tih nesrećnih roditelja, kupovali i bili umešani ljudi iz inostranstva. Našim građanima nije svojstveno da na takav način dolaze do beba, do dece, ali tu su ljudi iz inostranstva kupovali tu decu.

Imam utisak da se na ovaj način, ovim zakonom, želi skrenuti pažnja sa jedne druge stvari, koja je najvažnija i najveći problem države i ovog društva, a to je natalitet koji je, nažalost, ovakav kakav jeste i ako se nešto u tom pogledu ne uradi, državi Srbiji i srpskom narodu ne piše se dobro u perspektivi. Jeste da ova Vlada ima ministra bez portfelja, gospođu Slavicu Đukić Dejanović, koja je zadužena, hajde da kažemo, za tu pronatalitetnu politiku, međutim rezultati još uvek nisu vidljivi.

Možemo se mi hvaliti i uspehom, povećanjem privrede, plata, bruto nacionalnog dohotka, broja kilometara autoputa, ali ovo je vitalna stvar i bez ovoga sve ostalo pada u vodu. Istorija nije zabeležila slučaj da se neka država, neko društvo izvuklo iz krize ukoliko nije došlo do povećanja populacije, do povećanja broja stanovnika.

Dakle, treba se skoncentrisati na ovu stvar i čitav niz mera predvideti koje će doprineti ovome, a kada se to reši, naravno, to nije stvar koja se može rešiti trenutno, ali u taj proces treba krenuti bukvalno odmah, još sada.

Ne, ako je u pitanju vreme, vreme je nešto na šta ne možemo da utičemo.
Hvala vam puno.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog Zakona o pravima boraca, mi možemo pisati i donositi bilo kakve zakone, borci od toga neće imati nikakve koristi dok se pristup vlasti ovoj kategoriji ljudi, koji su stvarali i koji su se borili i davali svoje živote za ovu zemlju, ne promeni.

Nije badava naš slavni vojvoda Živojin Mišić govorio da na Terazijama treba podići spomenik, zajednički spomenik srpskom vojniku i srpskom volu, jer su oni dobijali ratove, a posle ratova isto prođu. Vola zakolju, a borca zaborave.

Po ovom pitanju mi bi trebali da se ugledamo na neke druge narode i da vidimo kakav oni odnos imaju po ovom pitanju prema svojim borcima. Evo, da ne idemo daleko, mada to nije relevantno, vidite, država Hrvatska ima Ministarstvo za branitelje i tako dalje, ali ne želim da pričam o njihovim braniteljima, naveo bih primer nekih drugih država, nekih ozbiljnih naroda i država, koje su nekada svojevremeno bile imperije.

Recimo, država Francuska. I dan danas u Parizu postoji jedna od najlepših svetskih trgova, trg gde se nalazi „Trijumfalna kapija“ i on je upravo posvećen onima koji su stvarali i koji su davali svoje živote za Francusku i po tome je, recimo, i Francuska i grad Pariz prepoznatljivi.

To nije samo slučaj sa Francuskom i Parizom. Takav slučaj imamo i u drugim zemljama. Recimo, jedna od najvećih statua, najveći kip na svetu nalazi se u Volgogradu - „Majka otadžbina zove“, koji je visok 87 metara, koji je posvećen onima koji su dali svoje živote u Staljingradskoj bici i na taj način spasili ne samo Rusiju, odnosno tadašnji Sovjetski Savez, nego čitavo čovečanstvo od fašizma.

Ali, mi kao da smo na neki način prokleti što se tiče onih koji su stvarali našu državu. Da nije ovih društvenih mreža, i dan danas mnogi ljudi ne bi znali, ne bi čuli za najmlađeg kaplara u istoriji ratovanja Momčila Gavrića, ne bi čuli za najmlađeg vojnika i vojske Republike Srpske koji je dao svoj život, Spomenka Gostića i još mnogo toga. Ne bismo znali ni za ovu slavnu bitku naših vojnika na Košarama i još mnogo toga.

Zaista takve stvari bi trebalo uneti u udžbenike da naša deca od osnovne, srednje, pa i na fakultetima to uče, da se to stalno ponavlja da smo imali slavne borce i da smo imali takvu istoriju gde uvek treba da se ovaj naklon glave i svako poštovanje onima koji su branili i stvarali ovu državu.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. ovog zakona.

Inače, ovaj član zakona govori o definiciji, definiše pojmove kod igara na sreću i recimo u ovom članu se kaže da dobitak, odnosno gubitak isključivo zavisi od slučaja ili sreće.

Ja sam tražio da se ova stvar malo predefinište, da se malo približi realnosti, jer imamo slučajeva kod igara na sreću gde dobitak, odnosno gubitak ne zavisi isključivo od sreće, nego je potrebno određeno znanje ili predznanje, kako god hoćete.

Konkretno kod igara na sreću, kod sportskih kladionica, ako bi to slobodno tumačili definiciju ovog pojma, recimo kada igra derbi Partizan i Zvezda, verovatnoća je 33, 33% da će ishod fudbalske utakmice biti ili pobeda jednog ili drugog tima ili nerešeno. Međutim, kada utakmicu igra Crvena Zvezda i Radnik iz Surdulice ili neki manji klub, matematički gledano verovatnoća je opet takva. Međutim, realnost govori nešto drugo i realnost je da je sigurno ogromna verovatnoća da će tu utakmicu dobiti Crvena Zvezda ili Partizan ili bilo ko.

Zato sam ja mojim amandmanom tražio da se u definiciju pojma dobitka, odnosno gubitka, pored naravno slučaja i sreće koja najviše i odlučuje o tome, ubace i određenog, eventualno kod određenih igara nekog znanja, predznanja, ili nekog nedefinisanog slučaja.

Međutim, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a po meni je to toliko logično i ja sam ovim jednim primerom ovde i pokazao i dokazao da je to trebalo prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 47. govori o popravci i održavanju uređaja, rekvizita koji se koriste kod igara na sreću. Konkretno, ovde u ovom slučaju u pitanju su stolovi za igru na sreću. Ja doduše nisam iz priče te kockarske i ne znam na koje se konkretno stolove misli, da li je to za rulet, pretpostavljam da nisu oni stolovi na kojima se popunjavaju tiketi, jer sam tražio da vidim da ti stolovi trebaju da budu atestirani.

Ja sam tražio da se malo na bolji i precizniji način definiše ovaj član zakona, jer od mojih kolega iz SRS imali smo prilike da čujemo da postoji i da igre na sreću pružaju veliki broj mogućih zloupotreba, a ima i ona izreka koja kaže – tamo gde je novac, tamo je uvek neka zamka. Tako je to isto kao kada bi recimo našli na putu, naišli na sveže novčanice i ne bi se sagli da uzmete to.

Zbog toga ovo treba da bude bolje definisano, kako bi se eventualne zloupotrebe svele na minimum. Tih zloupotreba je uvek bilo. Evo, kolega Filip Stojanović je ovde govorio, podsetio me, lepo se setio tog primera, pre nekih sedam, osam godina, kada je to već bilo, imali smo onu nagradnu igru koja je išla u direktnom prenosu, najniža jedinstvena ponuda, u pitanju su valjda bili automobili, ili šta već i onda je došlo do situacije u nekoliko uzastopnih kola, izvlačenja su kod istih ljudi, odnosno kod istog kruga ljudi otišli ti dobici i onda je priređivač posumnjao o čemu se radi. U stvari, suština je bila da su ovi provalili softver na koji se to način radi i, dakle, samo iz ovoga primera može da se vidi da su ovde zloupotrebe moguće.

Zato zakon mora da bude što je moguće preciznije i jasnije definisan, kako bi se sve zloupotrebe moguće sprečile.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 103. govori o ograničenju broja nagradnih igara koje priređivač može prirediti u toku jedne kalendarske godine. Ja sam amandmanom tražio da se briše to ograničenje, pogotovo što je u pitanju specifična nagradna igra, a u zakonu stoji da za svaku od ovih igara pojedinačno priređivač mora dobiti pojedinačnu saglasnost od nadležne uprave.

Dakle, uprava i onako ima kontrolu nad ovim procesom i smatram da je apsolutno ne celishodno ograničavati broj priređenih nagradnih igara u toku jedne kalendarske godine.

Pošto je u pitanju nagradna igra koja se priređuje, pre svega u reklamne svrhe to je potpuno besmisleno, jer realnost pokazuje da ovakav tip nagradnih igara ne može sve i da priređivač hoće, ne može ih prirediti više od tri, četiri, pet maksimalno šest u toku jedne kalendarske godine i zbog treba izbeći ovu mogućnost.

Jedna druga stvar o kojoj ovde nije bilo reči i koju je, po meni zakonodavac ispustio, a to je da se proširi krug osoba kojima je zabranjeno da učestvuju u određenim igrama na sreću, a tamo stoji da u tim igrama na sreću ne mogu prisustvovati zaposleni kod priređivača. Smatram da bi taj krug trebalo proširiti i na članove porodica onih koji su zaposleni kod priređivača igara.

Zamislite jednu nagradnu igru koja se izvlači kovertom iz bubnja ili sa nekog drugog mesta izvlači kovertom i recimo poslao je svoj koverat sin ili neko od bliskih rođaka onog lica koje baš tog trenutka izvlači taj koverat i znamo i svima je jasno da su tu moguće velike zloupotrebe, tako da mislim bi ovaj krug trebalo proširiti i na članove porodica onih koji su zaposleni kod priređivača.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 136. govori o rokovima u kojima se moraju doneti podzakonski akti.

Zakon predviđa da je to rok od 120 dana, odnosno četiri meseca. Ja sam smatrao da taj rok treba da se smanji, da bude kraći, da bude 90 dana, jer smisao donošenja svakog zakona je da se on što pre primeni u praksi i da proizvodi pravno dejstvo, kako to kažu pravnici.

Međutim, ovde u obrazloženju Vlade stoji da ima dosta ovih podzakonskih akata, da je ovo ozbiljna materija, sa čime se ja mogu složiti, ali, pazite, vi ste se upleli u ove evropske zakone i ovo nije jedini zakon gde se kasni sa podzakonskim aktima i daj Bože da vi donesete podzakonske akte u roku od ovih 120 dana koje ste ovde propisali, ali iz iskustva znamo da u nekim pojedinim drugim slučajevima kod nekih drugih zakona ovo traje umesto 60, 90 dana ili šest meseci, traje i po nekoliko godina, a ima i situacija gde se nikad i ne donesu pojedini akti i onda na taj način primena zakona, odnosno i sam zakon ostaje mrtvo slovo na papiru.

Dakle, ako već predviđate da ovaj rok bude ovoliki koliki ste ovde naveli, onda i to ispoštujte. Jeste ovo ozbiljna materija, opet ponavljam, slažem se, ali jednostavno donosite to makar u onom roku koji ste vi predvideli.

Dame i gospodo narodni poslanici, dobro je što je Vlada usvojila ovaj amandman. Još bolje je što se raspravlja o jednom zakonu koji podseća na stradanje onih koji su stvarali ovu državu decenijama, pa i vekovima unazad, jer bez patriotizma ni jedna zemlja ne može da postoji.

Nažalost, tih stratišta, gde je stradao, pre svega, srpski narod, pa i neki drugi narodi, ima mnogo. Tih stratišta najviše ima preko Drine i o tome je govorila moja koleginica Vjerica Radeta.

Ovde bih pomenuo samo jednu stvar. Ovih dana je bilo 78 godina od stradanja civila u opštini Bojnik kod Leskovca, gde je stradalo 437 civila u jednom danu, od toga 89 dece koja su imala manje od 14 godina. Naravno, tamo postoji spomen obeležje i želim da verujem da se to spomen obeležje održava i sve ostalo.

Hoću da kažem nešto drugo. Verujem da ima u ovoj sali ljudi koji ne znaju za taj podatak i to je bio jedan stravičan zločin od strane našeg okupatora. Kolega Toma Ljubenović, koji je iz tog kraja, me podseća da je u pitanju bio bugarski okupator. Ne sme se dozvoliti da se ovakve stvari zaborave. Znam da u udžbenicima istorije za osnovnu školu ovakvih stvari nema ili je to, ako ih ima, onako samo površno i udžbenici istorije, pre svega, moraju ove teme obrađivati, tako da svako naše dete, svi naši budući naraštaji znaju gde, kako i na koji način i pod kojim okolnostima su stradali naši sunarodnici.

Naravno, pretpostavljam da svi znamo da je u Srebrenici, takođe, bilo zločina, ali svakako to nije bio genocid, kao što želi da se pripiše srpskom narodu, jer srpski narod nikada nije bio genocidan u svojoj istoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 1. odnosi se na član 5. postojećeg zakona, a on govori o objektima koji ne poseduju ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu. Naravno, takvih objekata ima mnogo u Srbiji i to nije krivica ni ove, nego svih vlasti koje su do sada vladale Srbije.

Ali, ovde moramo praviti razliku i imamo nekoliko specifičnih slučajeva. Recimo, imamo i objekte koji imaju privremenu dozvolu i sada je pitanje da li se oni tretiraju kao objekti koji imaju dozvolu ili objekti koji nemaju dozvolu. Takođe, imamo i objekte koji imaju građevinsku dozvolu, ali su objekti sa prekoračenjem iz onih dimenzija koje tamo se navode u građevinskoj dozvoli.

Ja sam svojim amandmanom tražio da se u svim takvim slučajevima napravi jasna i precizna zabeleška ili zabeležba, kako to stoji tamo u predlogu zakona, gde će se sadržati svi podaci koji se odnose na postojeći objekat, a od značaja su za taj objekat i naravno, evidenciju u Katastru i u svim drugim slučajevima koji se tiču ovoga.

Što se tiče samog Katastra, neće ovaj zakon ništa posebno doprineti i rešiti stvari koje su godinama, pa i decenijama nagomilavane u ovoj oblasti, ima ovde mnogo problema. Imamo slučajeve još uvek, nažalost, doduše manje nego ranije, da su na raznoraznim objektima upisana dva vlasnika, da se jedan te isti objekat prodaje više puta. Ovo je pogotovo prisutno otkad su se pojavili javni beležnici, odnosno notari od kada se to kod njih radi, tako da su još uvek prisutne određene zloupotrebe. Naravno, toga ima manje nego što je bilo, recimo u periodu pre 10-ak godina, moramo priznati, ali to je stvar koja još uvek nije iskorenjena i to opterećuje i Katastar i opšte naše građane i odnose između stranaka, odnosno ljudi koji imaju, hajde da kažem čiji se interesi preklapaju kod određene parcele i kod određenog objekta.

I, nažalost, ja moram da priznam, da recimo, stvari u ovoj oblasti Republika Srbija zaostaje sa nekim bivšim republikama bivše SFRJ. Zaostaje i za Hrvatskom, i za Slovenijom, pa čak i za Bosnom i Hercegovinom, tako da na ovoj stvari mora malo ozbiljnije da se poradi da bi se stvari dovele u red, koliko je to moguće bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, vidim da se polako puni ova sala, što znači da će za veoma kratko vreme biti izabrana dva nova člana REM.

Bez obzira o kakvim ljudima se radi i bez obzira na, da kažem, neke prateće zakone koji su doneti u ovom smislu, nisam siguran da će ovo sve doprineti boljem stanju u našim elektronskim medijima. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da u ovoj oblasti postoji masa evropskih zakona i propisa koji praktično uvode ogromna ograničenja. Kažem, pored najbolje volje ovih ljudi koji bi hteli nešto da urade, to jednostavno neće biti moguće. Ne kaže se džabe – tamo gde počinje tuđa sloboda, tu se završava vaša.

Medijski radnici, novinari, medijski delatnici su ljudi od posebnog značaja za svako društvo i za svaku državu i dobar medijski delatnik nije i ne treba da bude izvršitelj nečijih naloga, ne treba da bude ni tragač za senzacijama. Jednostavno, njegov posao je taj da njegove informacije, koje on plasira, narod učine boljim. To vam je slično kao sa doktorom. Dobar doktor je onaj čija terapija deluje delotvorno na pacijenta, a ne onaj doktor koji uzima jeftine lekove, propisuje pacijentima i posle ih naplaćuje skuplje, bez obzira kakve posledice bile na tu temu.

Dakle, želeli mi to priznati ili ne, uticaj medijskih delatnika na stanje nacije, na građanstvo je i te kako veliki i te kako značajan.

Ne tvrdim da neke stvari koje su loše u medijskoj sferi da to neki ljude rade svesno, ali da li to radili svesno ili nesvesno, posledice onoga što oni rade, naravno, ne mogu se nikako izbeći.

Naravno, ovde ne treba ni u kom slučaju dovesti u pitanje umetničku slobodu, kreativnost, itd. jer medijski delatnici su u svakom slučaju i stvaraoci i umetnici, a stvaranje pod određenim pritiskom sigurno neće dati ništa dobro. I stvaranje za neku nagradu, za „7. jul-sku“, „AVNOJ-evsku“, bilo koju drugu nagradu, takođe, ne može doneti ništa dobro, stvaralaštvo mora da bude slobodno.

Međutim, danas imamo i mnogo tipova stvaralaštva, odnosno medijskih delatnika čije stvaralaštvo negativno utiče na naciju. Jednostavno rečeno, kvari narod i naciju, pogotovo našu omladinu. Iako ne možemo uticati na to, ne možemo propisivati nekome kojim stvaralaštvom će se baviti, mi možemo uticati na to kakvo stvaralaštvo, šta će od toga moći biti dostupno javnosti ili šta neće moći biti dostupno javnosti. Upravo to je posao Regulatornog tela za elektronske medije i o tome mora da se vodi mnogo računa.

Starije generacije pamte vreme kada je u društvu vladala gotovo totalna cenzura. Međutim, i pored te cenzure, znači, ideološke cenzure koja je vladala u komunističko socijalističko vreme, prosečan gledalac, prosečan stanovnik, konzument tih medija nije srozavan time, nego čak, naprotiv, on je uzdizan. Iz kog razloga? Zato što se tad vodilo računa da novinari, spikeri, izveštači da budu stvarno ljudi od karijere, ljudi koji znaju svoj posao. Iako ništa drugo, ako ne u ideološkom smislu, onda su, kažem, ljude i narod uzdizali u onom pismenom smislu. Opismenjavali su ljude kako treba da se izražava, kakva je dikcija i kako sve ostalo.

Članovi REM treba da budu ljudi od integriteta, ljudi koji znaju svoj posao i ljudi koji imaju savest i ljudi koje neće moći niko da potkupi. Međutim, nisam siguran da među ovim kandidatima koje danas treba da biramo ima takvih ili barem da ima dovoljno takvih. Mi iz SRS smo predložili jednog kandidata i, po opštem mišljenju, to je bio najbolji kandidat. Naravno, reč je o najpoznatije srpskom etnologu Dragomiru Antoniću, ali iz nekakvih razloga, nama neznanim, taj naš kandidat je otpao i njegovo mesto su zauzeli drugi kandidati. Zato i ne čudi što, recimo, imamo situaciju kakvu imamo, evo, danas na dan Svetog Trifuna, koji je vrlo značajan srpski praznik. Naše mlade generacije znaju da je to već Sveti Valentin, a to mi stariji ne pamtimo. Znači, to nije bilo u to vreme.

Ne čudi ni činjenica što, recimo, na Svetog Luku imamo „Noć veštica“ i sve druge stvari. To je posao kojim treba da se bave članovi REM. Nisam siguran da su oni u stanju da taj posao odrade.

S druge strane, Srbija je zemlja čiji veliki broj stanovnika, sunarodnika živi van njene teritorije, u BiH, Crnoj Gori, Republici Hrvatskoj i da ne pominjem Rumuniju, Mađarsku itd, ali na nacionalnoj televiziji ne možete čuti mnogo toga o životu, stanju tih ljudi.

Mi na RTS imamo svakodnevno „Beogradsku hroniku“. Nisam Beograđanin i nemam ništa protiv toga, ali trebalo bi da se uvede i hronika Srba iz regiona, pa jedan dan o Srbima iz Republike Srpske, jedan dan da se govori o Srbima iz Federacije, drugi dan o Srbima iz Crne Gore, treći put iz Republike Srpske Krajine, sa područja današnje Hrvatske i, naravno, obavezno bi bilo, trebala bi biti jedna rubrika koja će izveštavati o životu ljudi, odnosno naših ljudi, sunarodnika sa teritorije KiM.

Međutim, to nije slučaj i neka ovaj moj apel bude jedna od prvih obaveza članovima REM-a, da se pozabave, da vide kako i na koji način treba sačuvati našu dijasporu, jer te interaktivne medijske veze su najbolje sredstvo za očuvanje identiteta jednog naroda i očuvanje njegovih veza.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, popis stanovništva je jedna ozbiljna stvar i mislim da to nije ni potrebno posebno naglašavati jer ako se ima u vidu da sva istraživanja, sve studije i sve ono što je bitno za jednu državu, za jedno društvo uglavnom bazira na rezultatima popisa, onda je to dovoljna činjenica.

Sasvim je dovoljno pogledati rezultate tri uzastopna popisa stanovništva i laik koji nije upućen u tu materiju moći će da odmah shvati u kom smeru i u kom pravcu se vrše neka kretanja. Ako se pogleda to malo na duži period, onda se može izvesti i tačna matematička zakonitost kako i na koji način će se dešavati i broj i povećanje broja stanovništva ili nekih drugih parametara.

Naime, popis stanovništva nije samo pošaljete popisivače na teren, date im baze podataka za određeni reon iz Ministarstva unutrašnjih poslova i kaže idite tamo i tamo i popišite to što stoji u onim formularima.

Popisivači moraju biti izuzetno edukovani ljudi kako bi mogli i neke stvari unapred, ne samo uzeti sa lica mesta, nego recimo i zaključiti na osnovu uvida u neko domaćinstvo i ostale stvari.

Dakle, popis nije samo popis stanovništva, nego popis objekata, popis stočnog fonda, zemljišnog fonda i svega ostalog.

Mi smo videli sada u ovoj situaciji kada je pre nekih mesec dana u slučaju Monike Karimanović, kada je policija, Žandarmerija, pretresla jedan deo, veliki deo Srbije, tri opštine Niš, Svrljig i Knjaževac, videli smo kakvu situaciju? Tu se najbolje videlo kakvu situaciju imamo na terenu, ta ima mnogo zapuštenih objekata u koje godinama niko ne dolazi, čak ima i objekata gde možda i ljudi ne znaju, odnosno eventualni naslednici ne znaju da je to njihovo, tako da se mora voditi računa i o tome.

Posebno se mora voditi računa i o popisu, o stočnom fondu jer neke druge zemlje o tome vode računa. Recimo, bivša Sovjetska Republika Turhvenistan, ono ima posebno ministarstvo za konje. To je jedina zemlja na svetu koja ima to. Mislim, interesantan je podatak, ali dobro, konji su kod njih nacionalna životinja, ono što je sveta krava u Indiji.

Dakle, ne treba zapostaviti ni jedan parametar iz popisa, opšteg popisa jer sve to utiče na istraživanja i na osnovu svih tih parametara može se doneti preciznija dijagnoza, odnosno prognoza kako će se stvari kretati u budućnosti.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je još jedan od mnoštvo zakona koji se donosi po preporukama EU i Evropskog zakonodavstva.

Ono što meni najviše smeta u ovom zakonu je činjenica da se više neće vršiti popis stanovništva, barem ne u onom smislu kao što smo to do sada radili, radom na terenu.

Iz mnogih iskustava znamo da rad na terenu ne može ništa zameniti. Čak i ako nešto možemo zahvaliti našim okupatorima, to je činjenica da su vršili popise stanovništva i gde možemo koristiti te podatke u nekom prethodnom periodu, da je bilo toliko i toliko Srba na određenoj teritoriji, pa tako recimo na osnovu Austrougarskih podataka, znamo da je na teritoriji današnje Republike Hrvatske, prema prvom njihovom popisu, živelo za nijansu više Srba, nego Hrvata. O tome bi možda mogao više da kaže moj kolega Marko Atlagić, on se bavi time.

Mnoga srpska prezimena koja danas imamo, nastala su upravo u to vreme.

Dakle, taj terenski rad je i te kako bitan, a mi kao političari, ljudi koji se bave politikom i to baš uoči novih izbora i bez one kampanje, to odlično znamo, bez obzira na sve medije i sve druge resurse, znamo da se mora doći na teren do svakog glasača i videti kakvo je raspoloženje.

Dakle, mi ne bi trebali prihvatiti preporuku o EU u ovom pogledu, jer svaka zemlja i svaki narod ima svoje specifičnosti.

Meni nikada nije bilo jasno zbog čega, kada se saopštavaju podaci, uvek između dva potpisa, procenjuje se da nas ima toliko i toliko.

Ako je neki popis urađen precizno…

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici i ja, kao i moje ostale kolege, sam tražio brisanje ovog člana 11. i svih ostalih članova na koje sam podneo amandmane, na Predlog ovoga zakona, ne iz razloga što je ovo jedan nevažan zakon, naprotiv, iz razloga što se radi o jednom izuzetno važnom zakonu i smatram da ovaj zakon treba preraditi, odnosno da treba temeljno doneti jedan novi zakon.

U oblasti planiranja i izgradnje, nažalost već dugi niz godina vlada ovaj, hajde da kažem, jedna politika koja ne vodi rešavanju ovih stvari i ne mogu da kažem da je ovo nastalo sa ovom Vladom, to vuče korene još od nekih davnih vremena.

Ali, ono što je karakteristično za ovu Vladu i ovo Ministarstvo, da je taj urbanistički haos, hajde da ga tako nazovemo, nekada vladao na periferiji gradova, kada su se masovno stanovnici, iz seoskog područja doseljavali u regionalne centre i tamo kupovali placeve i pravili svoje porodične kuće.

Sada, nažalost naša sela odumiru, nema toliko ljudi koji bi, odnosno mladih koji bi mogli da dođu u grad i taj urbanistički haos sa periferije gradova, preselio se u centralna gradska jezgra.

To je ono što je najveća zamerka ovoj Vladi, odnosno ovom Ministarstvu, pored onih stvari oko korupcije i sličnog.

U centralnim gradskim jezgrima, po velikim gradovima, kao što sam rekao, vlada haos. Ja bi to nazvao jedan urbicid, vrši se nadgradnja, dogradnja, tamo gde ne postoje nikakvi tehnički uslovi, nikakve tehničke karakteristike.

Tamo gde je negde bilo tri, četiri i pet kuća, kupuju se kuće i tamo gde su nekada živele četiri, pet i šest porodica prave se stambene zgrade, gde živi po 20, 30, a nekada i 50 porodica i nema parkinga, nema svih drugih elementarnih uslova i zaista sa tom praksom mora jednom da se prestane.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, što se tiče ovog člana 27. traži se takođe njegovo brisanje, kao i ostalih članova ovog zakona iz istog onog razloga koji smo ovde puno puta čuli i sad ne bih da ponavljam to.

Nastaviću tamo gde sam stao o svom prethodnom amandmanu, a radi se o urbanističkom haosu, pre svega u centrima gradova, odnosno u centralnim gradskim jezgrima. Takvu situaciju imamo i u Beogradu i naravno u svim većim gradovima Srbije.

Evo, recimo, kakva je to politika, da navedemo primer, mada nisam Beograđanin, da navedemo primer Novog Beograda. Novi Beograd je grad koji je napravljen, odnosno izgrađen po svim pravilima, u duhu svih pravila urbanističkog planiranja i svega ostalog i zaista jedan prelep grad koji može da bude ponos čitave Srbije. Ali, onaj ko je nekada počeo, planirao određene delove Novog Beograda, znamo svi, pogotovo mi koji imamo malo više godina, da je ovde na ovom poslovnom centru „Ušće“, kako se danas zove, postojala samo jedna zgrada, a to je bila zgrada tzv. CK – Centralnog komiteta, u međuvremenu naravno, to nije samo vaša zasluga, u međuvremenu su podignuti prvo poslovni centar „Ušće“, koji je u osnovi mnogo veći nego ta prvo postojeća zgrada CK, sad vidimo svi da je podignuta još jedna zgrada.

Naravno, ja nisam stručnjak za arhitekturu, ali samo sam hteo kroz ovaj ilustrativni primer da pokažem u kom smeru ide planiranje izgradnje u našoj zemlji.

Možda će, nekom uskoro pasti na pamet ovde u Beogradu da i preko puta poslovnog centa „Ušće“, na onoj drugoj strani, na onoj zelenoj površini, gde se održavaju koncerti i BIR fest i ostalo da pravi još nešto.

Znači, sa takvom politikom mora da se stane, jer prava je navala i pravi, ja bih to nazvao, urbicid na centralna gradska jezgra, gde je samo cilj što više kvadrata, što više novca, a da li postoje prateći sadržaji, da li postoji mogućnost da tu ljudi priđu svojim stanovima, da parkiraju svoje automobile i sve ostalo, o tome niko ne vodi računa.