Evo, dame i gospodo, ja samo želim da se zahvalim Vladi što je imala razumevanje i da, u ime Demohrišćanske stranke Srbije, izrazim zadovoljstvo, jer je usvojeno 16 mojih amandmana. Ostalo je nešto članova koje je Vlada imala u izvornom obliku. Naravoučenije – slušajte Vladana Batića, imaćete bolje zakone. Hvala.

Očekivao sam, gospodine ministre, da ćete bar reći - hvala, poslaniče Batiću, što ste sa vaših 16 amandmana oplemenili, kako reče Srđan Milivojević, ovaj zakon. Hvala, poslaniče Batiću, jer se to nije dogodilo u istoriji ovog parlamenta, predložiću da Vlada prihvati vaš Predlog zakona o denacionalizaciji, otvaranju dosijea, o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, mislim, korektnosti radi, uvaženi gospodine ministre Čipliću, to od vas očekujem.
Ima jedan problem u ovom zakonu koje ni znanje poslanika Batića ne može da popravi, a to je jedinstveni birački spisak kada je reč o dijaspori. To je ozbiljan, ogroman i izuzetno velik i značajan posao. Pomoći ću Vladi, ali za to treba vremena. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje je premijeru, čitavoj Vladi i ministru za ekonomiju.
Oko pet miliona građana Srbije koji su ostvarili pravo na besplatne akcije, bar prema najnovijim informacijama, dobiće manje od 20 evra, odnosno 1.600 dinara.
To je čak mnogo manje od onoga što je obećao državni sekretar Ministarstva ekonomije, koji je pominjao neku sumu od 80 do 100 evra. Ovo pitanje zaista traži odgovor.
Nije u pitanju socijalna pomoć. Jer, iznos od 1.600 dinara nije ni na nivou socijalne pomoći. Ili ljudi koji su za to nadležni smatraju da su građani Srbije socijalni slučajevi pa da im daju neku crkavicu? Podsećam na obećanje da će svima biti, na ime besplatnih akcija, isplaćeno po 1.000 evra. Stigli smo do 1.600 dinara. Mislim da građani Srbije na ovo pitanje zaista zaslužuju odgovor.
Drugo pitanje postavljam ovde prisutnoj ministarki telekomunikacija. Zašto je u Srbiji raspisan tender samo za još jednog operatera fiksne telefonije? Da li u okruženju, u bilo kojoj zemlji bivše SFRJ, postoje samo dva operatera?
Šta su motivi, šta su razlozi, zašto je to tako, imajući u vidu činjenicu da, recimo, Slovenija ima 12 operatera fiksne telefonije, da Hrvatska ima 10 operatera fiksne telefonije, da Makedonija ima osam, da čak Bosna i Hercegovina ima tri operatera fiksne telefonije? Hajde da budemo makar na nivou Bosne i Hercegovine.
A onda, kada je raspisan tender, postavljeni su uslovi koje može da ispuni samo jedna kompanija, jer prihod od 200 miliona evra i milion korisnika odgovara jedino „Telenoru“. Zašto nije raspisan tender za bar još dva operatera fiksne telefonije, jer mi stalno pričamo o borbi protiv monopola, a ovde su monopoli i te kako prisutni?
Treće pitanje, koje je povezano sa prvim, tiče se gubitaka u NIS-u. Šta je sa osam milijardi evra? One besplatne akcije, koje su na nivou pet besplatnih akcija, nakon prodaje NIS-a trebalo je da vrede 2.500 dinara, sada će vredeti još manje.

Vrlo kratko. Ako kažete da fiksna telefonija više nije toliki izazov, pa utoliko je  pre trebalo da bude raspisan tender za više operatora. Znači to je logički, semantički, potpuno je jasno.

Dame i gospodo narodni poslanici, pridružujem se apelu onih koji su insistirali da Zakonodavni odbor da svoje mišljenje, ali čini mi se da je ministar pomalo pogrešna adresa kada je to u pitanju. To je pitanje za predsednika parlamenta ili za predsedavajućeg parlamenta. Ne možemo se ponašati kao Alisa u zemlji čuda, za ovo je neophodan stav, odnosno mišljenje Zakonodavnog odbora. Ako na ovaj način donosimo zakon, on će odmah biti manjkav, po onoj drevnoj „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“.
Imali smo već, kada je elektroprivreda u pitanju, jednu igru žmure. O čemu se zapravo radi? O gubicima NIS-a. To bi, ministre, trebalo da odgovorite. To je pitanje koje se odnosi isključivo na vas, jer je to vaša ingerencija.
Da se podsetimo o čemu se radi. Sve vreme se, krajem prošle godine, govorilo o poslovnim dobicima NIS-a; pominjane su milijarde. To je projektovano u budžetu. Podsetiću vas da su angažovane dve revizorske kuće, i to dve strane revizorske kuće (jednu je angažovala sama Vlada), koje su ukazivale da nema govora o dobicima, nego da su u pitanju gubici.
Pitanje je ko će za to da odgovara. Zašto se Vlada oglušila o izveštaj revizorske kuće? Zašto je prećutala to? Da li to ima veze sa prodajom NIS-a Rusima? Da li je u pitanju lov u mutnom? O čemu se zapravo radi? Kako je moguće da se za nešto za šta se neprestano tvrdilo da će biti dobitak od nekoliko milijardi dinara na kraju ispostavilo da je gubitak od osam milijardi dinara? Na to mi liči i polemika o ovom zakonu, ako ne budemo imali meritorno mišljenje Zakonodavnog odbora.
Postavljam pitanje, u vezi sa ovim prethodnim, ko je odgovoran i da li će onaj ko je odgovoran snositi konsekvence? Jer, ako su svima puna usta demokratije, dva osnovna principa demokratije su princip odgovornosti i princip smenjivosti. Kada je u pitanju izveštaj o poslovanju NIS-a, to je divan primer da ti elementarni principi demokratije budu primenjeni.
Gospodine ministre, od vas očekujem odgovor, i ne samo ja, Vladan Batić u ime DHSS-a, nego čitava javnost – zašto je ta javnost obmanjivana i ko će odgovarati? Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u ime DHSS-a podržavam predlog da bude donet ovaj zakon, jer bi on značio napuštanje drevnog koncepta „balkanskog špijuna“ Ilije Čvorovića na ovim prostorima.
Interesuje me praktična primena, da ne ostane zakon mrtvo slovo na papiru, kao i mnogi zakoni, kao i famozni zakon o lustraciji, koji je bio prva neophodna i elementarna stvar pri prelasku iz jednopartijskog u višepartijski sistem. Da li će institucije koje se predviđaju ovim zakonom imati sudbinu sličnu sudbini Saveta za borbu protiv korupcije, Poverenika za informacije od javnog značaja, Antimonopolske komisije, Odbora za suzbijanje sukoba interesa itd., koji su kao trinaesto prase?
Mene interesuju konkretni efekti. Ako ih bude, onda je ovo jedan kapitalan pomak. Međutim, čini mi se da često prećutkujemo neke elementarne stvari koje su opštepoznate, ali neko želi da ih prikrije, da ih javnost ne vidi.
Recimo, evo nekoliko detalja. Mnogim ljudima na ključnim državnim funkcijama puna su usta uspešnih efekata borbe protiv korupcije i kriminala. Hajde da vidimo kako to neko drugi posmatra, kako, recimo, „Transparensi internešnal“, odnosno kako svetske institucije gledaju našu poziciju u pogledu percepcije korupcije, gde smo ponovo na 83. mestu u svetu, uz napomenu da smo zbog toga izgubili bar tri milijarde evra, jer mnoge firme koje su htele da investiraju na ovim prostorima, zbog takve situacije, zbog enormne korupcije, nisu želele više da investiraju.
Ako je utešno što smo u 2008. godini bili na 85, a sada smo na 83. mestu, mislim da to nije dobro. Zato te stvari treba učiniti javnim, potpuno transparentnim. Mi treba da dižemo glas, a ne „Fridom haus“, analitički servis britanskog „Ekonomista“, Svetski ekonomski forum itd.
Ili, da se pozabavimo drugim segmentom – stepenom konkurentnosti ove zemlje. Ponovo smo na samom dnu. Ili, trećim, još dramatičnijim – koliko ljudi u ovoj zemlji je na ivici egzistencije, na ivici gladi? Neke analize kažu 700.000 ljudi. Vidite, to je na neki način tajno, a to treba svima da bude dostupno, to treba da bude apsolutno javno.
Ili, evo jedne pikanterije: pre neki dan smo ovde imali raspravu u načelu o zakonu o autorskim i srodnim pravima; predviđeno je da prava autora, interpretatora, izvođača kao kolektivitet, kao kolhoz štiti jedino i samo jedno kolektivno telo, tzv. autorska agencija. Hajde onda da se upitamo zašto je to tako? Da dobronamerno postavim pitanje – da li neko u samom vrhu vlasti u ovoj zemlji ima akcije u toj autorskoj agenciji? Ponavljam, nije predsednik države, ali je u samom vrhu vlasti. Da li je to razlog što ne mogu prava izvođača, interpretatora ili autora da se štite preko neke druge organizacije?
Dakle, ponavljam još jednom, samo sam naveo par primera koji naizgled deluju banalno, ali mi se čini da su poprilično alarmantni. Dakle, ajmo te alarmantne stvari da učinimo dostupnim najširoj javnosti i na taj način ćemo pokazati da je ta priča o nekakvim misterijama i nekakvim tajnama nešto što pripada prošlosti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je pitanje za premijera, ministra ekonomije i regionalnog razvoja i ministra finansija. Tiče se statusa i pozicije 40 najnerazvijenijih opština.
Juče je bio jedan sastanak ovde u Narodnoj skupštini, koji, čini mi se, nije naišao na dovoljno razumevanja i adekvatan prijem. Ispade da nikog nije briga za opštine koje čine jednu trećinu teritorije Srbije. To su uglavnom pogranične, rubne opštine, uglavnom daleko od Beograda. Ispade po onoj narodnoj: „Daleko od očiju, daleko od srca“.
O čemu se zapravo radi? Predsednici tih opština tražili su od ministra ekonomije i regionalnog razvoja i pokrenuli inicijativu za povratak transfernih sredstava koja su smanjena ovim opštinama od maja meseca ove godine. One imaju sijaset problema, značajan pad prihoda u 2009. godini, uzrokovan pre svega smanjenjem tih nenamenskih transfera za ovu godinu, ali u nekim opštinama i padom prihoda po osnovu izvornih i ustupljenih prihoda. Takođe, oni imaju silne probleme sa servisiranjem obaveza, sa gomilanjem dugova za ogrev za budžetske korisnike, za električnu energiju, za tekuće materijalne troškove, za prevoz zaposlenih u školama, za socijalna davanja, dugovanja prema izvođačima itd.
Ovi ljudi, koji su zaista postali građani drugog reda, šest meseci traže prijem kod ministarke finansija, šest meseci. Zašto postoji neki ministar? Upravo da sasluša probleme, da se suoči sa situacijom, da pokuša da razreši problem.
Ovo nije hir, ovo nije luksuz, ovo je nužda. Ovo pitanje nadilazi i političko, jer u tim opštinama predsednici opština su iz različitih političkih opcija i političkih stranaka. To pitanje nije ni nacionalno, jer mnoge od tih opština imaju mešovitu nacionalnu strukturu. To nije čak ni ekonomsko pitanje, to je pitanje opstanka, pitanje egzistencije, pitanje preživljavanja. Oni su u septembru mesecu tražili prijem kod predsednika Vlade i najmanje što premijer i ministri mogu da učine jeste da ih saslušaju.
Kada prošetate južnom Srbijom, na teritoriji opština Kuršumlija, Prokuplje, Žitorađa, Lebane, Bojnik, Babušnica, Bela Palanka, to je tuga. Tu Srbija polako izumire, nestaje, naočigled svih nas. Imate sela u kojima više ne živi niko. Imate gradove koji izgledaju kao kulise u nekim filmovima. U Lebanu nijedno preduzeće ne radi. Slična je situacija u Kuršumliji. Tamo ljudi cigare uzimaju na komad, i jabuke uzimaju na komad. Kako kažu, svi u bakalnice idu i na crtice se potpisuju. Tamo je život stao.
Ovo je Evropa 21. veka, mi smo na pragu ulaska u EU, mi želimo normalan život, ne želimo da ti ljudi žive životom građana drugog reda. Država treba da brine o njima. Predlagao sam više puta sa ove govornice da se neke državne institucije izmeste tamo, jer Beograd se brani i iz Kuršumlije, i iz Lebana, i iz Žitorađe, iz Trgovišta, iz Plandišta itd. Ne treba nam Srbija koja će da se pretvori u Beogradski pašaluk. Moramo da se pozabavimo sudbinom svih tih ljudi, tog prelepog dela Srbije koji polako nestaje i izumire. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Apsolutno verujem u dobre namere gospođe Nade Kolundžije, kao i u vaše dobre namere, ali sticajem okolnosti pokrenuo sam ovu temu, pa sam ovo shvatio kao neku vrstu aluzije ili demantija u odnosu na ono što sam govorio. Prvo, gospođo predsedavajuća, 28. oktobra održan je sastanak u Ministarstvu finansija sa predsednicima 40 najnerazvijenijih opština, ali tom sastanku nije prisustvovala ministarka finansija Diana Dragutinović. Oni sastanak sa njom traže šest meseci. Bio je državni sekretar, bili su još neki savetnici i saradnici, ali ne i ministarka. To je jedna stvar.
Druga stvar se odnosi na dobru nameru gospođe Nade Kolundžije, ali opet nije tačna interpretacija – na tom sastanku nije postignut nikakav dogovor između predstavnika Ministarstva finansija i predsednika 40 najnerazvijenijih opština. Dakle, nema dogovora.
Ministarstvo finansija je reklo da će ono dati svoj predlog Vladi, ali to je predlog jednog ministarstva, a ne zajednički dogovor Ministarstva i predstavnika 40 najnerazvijenijih opština. Ne isključujem mogućnost da Vlada donese odluku kojom će oni biti zadovoljni, ali nikakav dogovor nije postignut. Pa, ne bi oni valjda ni dolazili juče da je postignut dogovor? To je elementarna logika.
Znači, oni ljudi traže da se nenamenski transferi za 2009. godinu, koji su bili projektovani za 2009. godinu, na početku godine, pa ukinuti u maju mesecu, da oni to zadrže, jer to su značajna sredstva. Koja je vajda …
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Pobogu, Krasiću, smiri se malo.

Gospođo predsedavajuća, meni je žao, mi smo pričali o jednoj izuzetno teškoj, neprijatnoj i bolnoj temi za 800.000 ljudi koji žive u najnerazvijenijim opštinama. Sada ćaskate, a vi ste izazvali čitavu ovu polemiku, jer ste izneli tvrdnju da se ministarka finansija videla sa predstavnicima 40 najnerazvijenijih opština. Nije tačno. Malopre sam replicirao vama, jer ja kažem da oni šest meseci traže sastanak sa njom, a vi ste počeli da obrazlažete kako nema povrede Poslovnika. Hajde, pokušajte da se koncentrišete, da pratite šta poslanici traže i zahtevaju i da na to eventualno reagujete.
Samo sam spomenuo, gospodine Krasiću, prilikom mog obrazlaganja ove teške i neprijatne teme da zaista verujem da i gospođa Čomić i gospođa Kolundžija imaju dobre namere; samo sam rekao da to verujem. Vi ste neprestano galamili sa mesta kao da ste na mitingu ili na utakmici. Ne zaslužuje ova tema takvu reakciju. Slažem se da ima puno tema gde se može i ovako reagovati po slobodnom nahođenju, ali ovo je jedna bolna tema koja tišti i tiče se sudbine skoro 800.000 ljudi.
Upravo sam izneo potpunu istinu. Upravo sam citirao šta oni traže, koji su njihovi problemi, koji su njihovi zahtevi, a dozvolićete mi da verujem u dobre namere i gospođe Čomić i gospođe Kolundžije. To je moje pravo, to je moj osećaj. One su možda pogrešno informisane, mada ne pripadaju stranci pogrešno informisanih ili neinformisanih, ali i to se u životu događa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vidim da odlazite a hteo sam da vam predložim da prenesete ministru opšte prakse gospodinu Đeliću nekoliko stvari koje bih hteo da kažem u vezi sa Predlogom zakona o autorskim i srodnim pravima.
O čemu se zapravo radi? Pojedine odredbe ovog zakona su potpuno anahrone, nisu usaglašene sa Ustavom, a pogotovo sa onim odredbama Ustava koje se tiču zaštite nekih ljudskih i pre svega individualnih prava.
Posebno bih apostrofirao odredbu člana 127. On je apsolutno anahron. Vidim da su ovde pojedini poslanici očito prizivali neka stara vremena, mada Kominterne nema, Tito je umro, ali neki još uvek priželjkuju društvenu svojinu i Socijalistički savez.
O čemu se zapravo radi? Odredbom člana 127. predviđa se da proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za emitovanje i reemitovanje fonograma i javno saopštavanje fonograma koji se emituje. Ono što je posebno važno, naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija. Vi, znači, terate ljude u kolektivitet, kao u kolhoz, kao u sovhoz. Toga više nema. Tu se krše individualna prava interpretatora, odnosno izvođača.
Da ne bi ispalo da pričam iz nekih svojih ličnih motiva ili ubeđenja, želim da vam ukažem na nešto drugo. Postoji IFPI, to je Međunarodna federacija industrije fonograma; ona je dala svoje mišljenje o ovom Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima. Njihova prva primedba odnosi se upravo na nešto što su oni označili kao kolektivno upravljanje izvođačkim pravima, koje ne sme da bude obavezno.
Kazaću vam ko je IFPI – predstavlja muzičku industriju širom sveta, u preko 72 zemlje, između ostalog u Evropi, a članstvo u ovoj federaciji uključuje najznačajnije multinacionalne produkcijske kompanije u svetu.
Da vam kažem još nešto, kada se 2002. godine Bugarska kandidovala za pridruživanje Evropskoj uniji, reagovala je IFPI, upravo zato što su se u Bugarskoj kršila autorska i srodna prava. Bugarska je naterana da izvrši izmenu svojih zakona upravo u ovom segmentu.
Niko nema prava da natera izvođača ili interpretatora da bude zaštićen preko kolektivne organizacije, preko onoga što se u zakonu naziva „jedna organizacija“. Znači, kao interpretator ili izvođač on ima pravo da se obrati proizvođaču fonograma, da sa njim zaključi ugovor i da on štiti njegova prava, a ne da ga terate u neku vrstu kolhoza u 21. veku. To je povreda Ustava, to je povreda međunarodnih standarda, to je povreda nečega na čemu kao na individualnoj slobodi izvođača, interpretatora insistira upravo EU.
Još jednom ponavljam, želeo sam da apelujem na ministra Čiplića, jer se on bavi zaštitom ovih prava. Rekao sam, ne zlonamerno, nego dobronamerno, da sugeriše gospodinu Đeliću, koji je zaista postao ministar opšte prakse, od bavljenja finansijama, preko nauke, tehnologije, evropskih integracija i Kosova, pa ne može zbog toliko širokog spektra da se pozabavi nečim što je fundamentalna stvar u predloženom zakonu o autorskim i srodnim pravima. Apelujem da se ovo izmeni i da bude u duhu evropskih standarda i u duhu našeg Ustava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime Demohrišćanske stranke Srbije ću podržati predlog ovog zakona, ali mislim da imamo jedan široki segment problema u rešavanju radnih sporova koji nisu obuhvaćeni ovim zakonom, a odnose se na neuspešne privatizacije. To je daleko tragičnije, daleko bolnije, daleko neprijatnije pitanje od onog korpusa pitanja koja se rešavaju ovim zakonom.
Možemo nabrojati sijaset konkretnih primera. Na jednoj od sednica Narodne skupštine, gospodine ministre, ja sam, a mislim da je to i za vas veoma interesantno, naveo frapantan podatak: od mora privatizacija koje idu preko Agencije za privatizaciju, znate li da se protiv 21 vlasnika, novog vlasnika firmi koje su privatizovane, vodi krivični postupak pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal, da je 16 od njih u pritvoru, a da naravno nema nikakve odgovornosti onih ljudi u Agenciji za privatizaciju koji su omogućili i dozvolili takve nakaradne, kriminalne, nedopuštene privatizacije? Bila su 22 lica, jedan postupak je obustavljen, protiv 21 novog vlasnika privatizovanih preduzeća vodi se postupak pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal! To je samo po sebi senzacija, katastrofa.
Šta se događa? Privatizuju se firme, ne ispuni se nijedno slovo iz ugovora o privatizaciji, rasproda se imovina preduzeća, ništa se ne realizuje, radnici postanu socijalni slučajevi; taj novi vlasnik ode u zatvor ili u pritvor, i šta onda sa pravima tih ljudi? Neka od tih privatizacija se nekad možda i poništi, ali preduzeća više nema.
Sećate se da sam kod vas dovodio jednu delegaciju ljudi iz Drvne industrije „Bora Marković“ u Obrenovcu? Trista trideset radnika, po nekoliko članova porodice, hiljadu ljudi je u pitanju. Vlasnik je u pritvoru.
Drvna industrija je pretvorena u šljunkaru, a onda ona afera oko šljunka i tih zloupotreba – vlasnik u pritvoru. Novi vlasnik Trgovinskog preduzeća „Posavina“ u Obrenovcu je u pritvoru. Jedan od novih vlasnika jednog od pogona „Prve iskre“ pravosnažno je osuđen na četiri godine zatvora.
Takvih primera imate sijaset. Niko ne snosi odgovornost u Agenciji za privatizaciju, koja bi po definiciji morala da brine ne samo o zaključenju ugovora o privatizaciji, nego i o realizaciji, odnosno ispunjenju tog ugovora, o pokretanju proizvodnje, o socijalnom programu, o ljudima koji treba da rade. Sve ovo je zaraslo u grmlje i korov, izabrali tamo gde ima velikih zaliha na rezervama, dobrih mašina, to lepo otuđili, merkaju, što bi rekao moj kolega Velja Ilić, dobre lokacije i onda nikom ništa.
Molio bih vas da se posveti pažnja ovom i te kako značajnom segmentu, jer to ne da nije uspešna privatizacija, to je kriminal, bukvalno. Iz ovih podataka koje sam vam saopštio i sami možete to da vidite. Ne upućujem nikakvu zamerku vama, vi ste bar poznati kao ministar koji želi da se stvari dovedu na pravo mesto, ali ovo je jedan ogroman, stravičan korpus pitanja. Na to sam i premijeru skrenuo pažnju. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se, gospođo predsednice, da ne bi trebalo da se hvalite da vam je jedini ministar ministar zdravlja. Nije dobro za vas, a evo, čućete zašto kada postavim ovo pitanje.
Dakle, predložio sam, nije usvojeno, da se održi posebna sednica parlamenta vezana za pandemiju gripa H1N1. Pitanje za Vladu i ministra zdravlja – zašto blagovremeno, po Zakonu o javnim nabavkama, nije raspisan tender? Prvo, vakcina bi bila nabavljena jeftinije, po definiciji i logici, i drugo, mogla bi da bude nabavljena blagovremeno, jer šta znači priča da će poslednje dve tranše stići krajem februara, odnosno krajem marta. Dotle, ko živ, ko mrtav.
Odgovor je bio da, navodno, nema vakcina i da se nije mogla ranije kupiti. Pa, kako je onda juče otkriveno da je ''Novartisovom'' vakcinom vakcinisano već 42 miliona ljudi, kad je nema? Drugo, kako je Slovenija, još u julu, kupila od firme „Glakso Smit Klajn“ 1,3 miliona doza vakcina po ceni od sedam evra po jednoj vakcini? Sada se u medijima pogrešno govori da je juče otvoren tender, da je bilo tendera. Laž. Nije bilo tendera, nego je na tri adrese poslato da te firme pošalju ponudu i navodno je jedina ispravna bila ponuda „Norvatisa“.
Dalje, gospodin Tiodorović, član Radne grupe za borbu protiv H1N1, 26. oktobra je rekao da će cena vakcine biti između 6 i 7 evra. Juče je isti taj čovek, maltene, slavodobitnički saopštio da smo je dobili jeftino, po 8,45 evra. Razlika je, na 3 miliona doza vakcine, 4,5 miliona evra.
Sledeće pitanje, približavamo se finalu ovog pitanja, kolika je provizija „Jugohemija-farmacije“, zastupnika, odnosno distributera „Norvatisa“? Ne znam da li je tačno, kažu da jeste, da je većinski vlasnik „Jugohemija-farmacije“ Mišković. To ne znam. Tražim odgovor na to pitanje.
Čujte i ovo, znate li ko je bio najveći donator političke stranke G17 u 2004. godini? Najveći donator je „Jugohemija-farmacija“. Možda je u pitanju koincidencija. Ne znam, ali više u koincidencije ne verujem. Hvala.

Divno je kako šef poslaničke grupe na istinu odgovara lažima. Evo kako, „ Blic“, 29. septembar 2005. godine, strana 4, a to možete da vidite i na sajtu vaše stranke, ne treba vam „Blic“. Dakle, šta piše u „Blicu“ od 29. septembara, a podaci su preuzeti sa sajta eksperata iz G 17 plus: ''I lane je darivalo preduzeće „Jugohemija- farmacija“, iz Beograda, sa skromnih 225 hiljada, a 200 hiljada dinara je izdvojila firma „Lek NS“ D.O.O. iz Novog Sada''.
Nešto su vam ove firme za lekove glavni donatori, ali to nije problem, već se pominju i neka privatna lica, Branko Dršanović iz Loznice, vaša bivša poslanica Nadica Momirov itd.
Prema tome, ovo su zvanični podaci. Ovo nije neistina, ovo je istina i očekujem vaše izvinjenje.

Gospođo predsednice, član 104. Znam da istina boli. Nisam izrekao nikakvu neistinu. Samo sam u sklopu svog poslaničkog pitanja konstatovao da je najveći pojedinačni donator političke stranke G17 plus u 2004. godini, to je zvaničan podatak koji se može naći na sajtu, bila firma „Jugohemija-farmacija“; nisam uopšte pravio aluzije da li to ima neke veze s nabavkom vakcina od švajcarske firme „Novartis“, čiji je zastupnik, odnosno i distributer „Jugohemija- farmacija“. To su činjenice.
Što se tiče navoda gospođe Grubješić, DHSS uredno dostavlja finansijske izveštaje nadležnom Odboru za finansije; to se, takođe, može proveriti uvidom u sajt Odbora za finansije. DHSS nema sponzore među tajkunima. To je možda naša greška, ali šta da radimo kad smo takvi.
Dalje, DHSS nije imala aferu s nekim bankama u Mađarskoj u vezi s pranjem para i nije bio član ili prijatelj DHSS-a šef UBOPOK-a, koji je tu aferu prikrio. Toliko, radi javnosti. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Demohrišćanske stranke Srbije, podržavam Predlog ovog zakona.
Vrlo mi je indikativan ovaj literarni nastup gospodina Krasića i njegovo poprilično selektivno pamćenje, pošto sam neko ko je na političkoj sceni poslednjih 20 godina i na neki način sam svedok istorije, bar kada su politički događaji u pitanju.
Želeo bih da podsetim na neke stvari i na neke propuste koje je, svesno ili nesvesno, učinio gospodin Krasić, ali ne da bih se bavio i negirao ovo što je on govorio, nego zato što za to postoje neke opštepoznate činjenice.
Pre svega, gospodine Krasiću, setićete se da ste svojevremeno govorili da je vaš potonji partner upravo na izborima 2000. godine bio ''najveći kriminalac'', ''izdajnik'', ''bračni par Čaušesku'', ''crvena veštica' sa Dedinja''; to su literarni sastavi predsednika vaše stranke i ja to u to vreme nisam osporavao. Problem je što ste posle s ''najvećim kriminalcem i izdajnikom'' i ''crvenom vešticom'' i svima ušli u koaliciju. To je donekle problem.
Vi ćete se, takođe, setiti, i to ste lepo pomenuli, da su postojali izbori na kojima je neko pobedio sa 100%, ili referendumi sa 104% glasova. Setićete se da je Milan Milutinović pobedio na predsedničkim izborima, tako što su za njega glasali svi birači u Drenici, Đakovici i na mestima gde, praktično, nije ni bilo nijednog Srbina, ili sasvim malo Srba.
(Zoran Krasić: Zašto sam ja kriv?)
Niste vi krivi, ali vi ste s njima ušli u koaliciju posle.
Takođe, ovo je jedina zemlja gde je morao da se umeša OEBS, gde je morala da se umeša međunarodna zajednica, gde je bio Gonzalesov izveštaj, gde je Parlament doneo lex specialis, gde se priznala krađa.
Meni je žao što su neki od tih ljudi, koji su bili simboli tih krađa, amnestirani, abolirani,. Neki od njih, čak, sede u ovoj sali. Meni to intimno smeta. Govorim u svoje ime i u ime Demohrišćanske stranke Srbije.
Uostalom, moramo da se setimo da je 5. oktobar organizovan zbog još jednog pokušaja izborne krađe, zbog još jednog pokušaja falsifikata, zbog još jednog pokušaja zloupotrebe, i to su činjenice. Ali, nemojte sada govoriti nešto, praveći paralelu s današnjim i onim vremenom, za šta i ptice na grani znaju da nije tačno. Setite se redova za mleko, za kafu, za najelementarnije životne namirnice, za hleb, u praskozorja. Setite se praznih rafova, setite se najveće hiperinflacije u istoriji čovečanstva – kantica i flaša s benzinom na svakom ćošku. Nije za to kriv DOS, za to su krvi neki drugi ljudi, neka druga vlast, i sada se ovde očekuje da svi mi to zaboravimo.
Već jednom sam rekao, oprostiti se može, ali zaboraviti se ne može, jer to su elementarne stvari. Kao da je zavladala kolektivna amnezija. Svi znamo kako je bilo. Niko ovde nije lud.
Kada je ovaj zakon u pitanju, apelovao bih na Ministarstvo u jednom segmentu i to je nešto što meni neprestano smeta kada je birački spisak u pitanju, koji treba da bude najzad evidentiran i doveden u red.
Da pomenem još jedanput, gospodine Krasiću, nažalost, za mene lično, kao učesnika svih događaja, 5. oktobar je poprilično izneverena revolucija, ne zato što se dogodio, nego zato što nije dovršen. Zato smatram da je izneverena, to je moj lični stav, ali jedna od najvećih tekovina 5. oktobra je što su izbori posle 5. oktobra postali slobodni, demokratski, što nema izbornih krađa.
Moj apel je da se pokuša da u tom jedinstvenom spisku budu i naši ljudi u inostranstvu. Tu imamo potpunu enigmu, potpunu zagonetku, a plašim se da ih već danas ima možda više tamo nego ovde. Hvala.