U ime Demohrišćanske stranke Srbije podržavam Predlog ovog zakona i mislim da čitava debata ide u pogrešnom smeru. Ta jeftina patetika i pozivanje na limene sanduke nema smisla, a to pogotovo nema smisla od pripadnika onih stranaka zbog čije je politike, zbog učešća u ratovima u kojima ''nismo'' učestvovali, Srbija zaista bila zemlja crnih barjaka i svežih humki, zemlja u kojoj su se deca vraćala u limenim sanducima.
Da li je to griža savest, da li je to naknadna pamet, da li je to naknadni osećaj odgovornosti i da li je to promena jedne nakaradne i jedne sulude politike? Ne znam šta je u pitanju, ali čujem, čast izuzecima, da su najgrlatiji oni koji su upravo pripadali tom korpusu političkih snaga i bili produžena ruka režima Slobodana Miloševića, zbog kojih su u Srbiju vraćena mnoga deca, zaista, u limenim sanducima.
Ovo je nešto što je nekakav evropski i svetski standard, nešto što je potpuno neprimereno i niko ne želi da se bilo čija deca vraćaju u limenim sanducima. Prema tome, mislim da je potpuno izlišna debata ove vrste sa puno patetike i još više licemerja. Hvala.
(Dragan Šormaz, sa mesta: Replika.)

Ne znam zašto se gospodin Šormaz osetio prozvanim, verovatno po onoj narodnoj – čovek se češe tamo gde ga svrbi. Evo nekoliko reakcija.
Da, DHS i dalje traži ostavku gospodina Bradića, i dalje traži ostavku Mlađana Dinkića, i sijaset razloga koje smo nebrojeno puta pominjali i ne podržava blanko Vladu. Napravili smo koalicioni sporazum sa DS i da ste pažljivo pratili videli biste kako sam glasao za Zakon o informisanju; i da li sam glasao samo u načelu i unapred tražeći da se usvoje moji amandmani, i da nisam glasao, pošto nisu usvojeni amandmani za Zakon o javnom informisanju.
Takođe, naravno da ne podržavam onu politiku i nisam se, gospodine Šormaz, slikao na onom trocevnom topu na Palama, okrenutom ka Sarajevu, nego Vojislav Koštunica i to je jedan od razloga našeg kasnijeg razilaska itd.
Nisam podsticao na paljenje ambasada na ovom mitingu prošle godine, kada je stradao jedan mladić u američkoj ambasadi. Naravno da verujem da se Socijalistička partija Srbije transformisala i da svoju političku budućnost traži na negaciji politike Slobodana Miloševića, mada neki od ljudi iz SPS i dalje idu na hodočašće pod lipu u Požarevac, ali to je vaše pravo, upravo zato što bar predsednik vaše stranke ne ide tamo i kreirate jednu novu politiku vi ste se kako-tako vratili u politički život.
A, očekivati da neko ko je 10 godina proveo na trgovima, na mitinzima, na ciči zimi, na ledu i snegu, boreći se protiv zla režima Slobodana Miloševića, sada to zaboravi, žao mi je, mogu da oprostim, ali ne mogu da zaboravim. Hvala.

Gospođo predsednice...

Javio sam se zbog povrede Poslovnika.

Uz svo poštovanje, mislim da je intervencija gospođe Nade Kolundžije bila pogrešna. Ne mogu postojati podobni i nepodobni poslanici. Predstavljanje u Parlamentu Holandije mora da bude omogućeno predstavnicima praktično svih poslaničkih grupa, a ne da se biraju kompetentni i nekompetentni, podobni i nepodobni poslanici. Mislim da je to pogrešno, mislim da nema nikakve loše namere, ali jednostavno je pogrešno.
Nisam ništa prigovorio, ali ako smo hteli da se koristimo tom logikom čiji bi uticaj na parlamentarce Holandije mogao biti najveći, onda bih ja mogao da kažem – zašto mene niste stavili u tu delegaciju? Zašto? Zato što su demohrišćani Holandije prvo na vlasti, drugo, njihovim glasanjem u spoljnopolitičkom odboru omogućen je beli šengen za nas. Dalje, ja sam u ovom parlamentu predložio donošenje rezolucije, i trebalo je da vi to stavite na dnevni red, o političkoj aboliciji holandskog bataljona, jer odnos Holandije nije zbog nas, nego zbog unutrašnjih prilika Holandije. Ali, šta je tu je. Mislim da jednostavno treba prekinuti polemiku ove vrste. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u ime DHSS postavljam pitanje ministru energetike i rudarstva, ministru ekologije i prostornog planiranja i ministarki finansija. O čemu se radi? Pitanje se odnosi na preseljenje sela Vreoci zbog potreba preseljenja Površinskog kopa „Kolubara“ takozvano polja D. Aktivnosti na preseljenju Vreoca započete su još pre tri godine.
To je jedan delikatan posao, stvari se ne odvijaju očigledno kako treba, prošle su tri godine, doneta je Strategija preseljenja, Programske osnove za preseljenja naselja Vreoci, to je ova knjižica, modeli ugovora i tako dalje i tako dalje, ali meni se čini da je priča o Vreocima priča o Potenkinovom selu a ne srpskom selu i to nadomak Beograda koje pripada Gradu Beogradu. Znate, vrlo je teško ljudima koji su tu rođeni, čiji su preci sa tog prostora, čiji je to zavičaj, grobovi njihovih predaka se tu nalaze, oni odjednom treba da odu da žive na nekom drugom mestu, a neizvesnost, a nedoumice, a dileme, očigledno traju i dalje.
S toga postavljam pitanje ministrima, kojima sam se obratio, hoće li uopšte biti preseljenja Vreoca? Da li ima dovoljno novca da se ono realizuje, jer građani Vreoca ne žele da ostanu da žive u nekim ruševinama, u nekim urvinama, kao na nekim predelima na Mesecu? Znači, svi traže da to bude kompletno preseljenje i da to bude kompletna eksproprijacija njihove imovine.
U kom roku će to da se realizuje, kada će biti isplaćena akontacija, koja je obećana do kraja septembra'? Sada to više niko i ne spominje. Kada će biti konačan rok završetka radova i konačan rok za isplatu, jer se stvari rotivizuju? Skupština opštine Lazarevac bila je donela odluku o zabrani sahranjivanja na groblju u Vreocima, sahranjivanje se vrši i dan-danas. Sada se odjednom nameće veštačka dilema o takozvanoj bespravnoj gradnji, kao da su svi problemi rešeni, samo da se reši pitanje bespravne gradnje i čini mi se da se igra nekakva ping-pong partija sa građanima Vreoca, što je nedopustivo.

Zahvaljujem.
Moje pitanje se nadovezuje na prethodno pitanje. Upućeno je ministru za ekologiju i prostorno planiranje i ministru zdravlja, postavljam ga u ime DHSS, i želim da kažem da je u opštini Obrenovac najveći broj oboljenja u 2008. godini, zapamtite, 22.266, to su bila oboljenja disajnih puteva, od toga 50% oboljenja disajnih puteva dece školskog i predškolskog uzrasta. Naravno, tu je dominantan uticaj aerozagađenja u neposrednoj blizini naselja gde se nalaze termoelektrane i deponije, termoelektrane ''Nikole Tesla A'' i ''Nikola Tesla B'', Ušće, Skela, Ratare, Dren, Krtinska.
Želim da kažem da je najveći procenat smrtnosti od kardiovaskularnih bolesti i od malignih bolesti. Opet je direktna uzročno-posledična veza između malignih bolesti i aerozagađenja, zagađenja vode, vazduha i zemlje.
Takođe, želim da kažem da je negativna stopa nataliteta. U Obrenovcu u prošloj godini je rođeno 108-ro dece sa urođenim anomalijama i najveći je procenat perinatalnog mortaliteta, a to znači da se deca ne rode normalno nego umru još u majčinoj utrubi, upravo u Obrenovcu, od svih gradskih opština. Neizbežno je naglasiti da je od pojave deponije pepelišta stepen aerozagađenja u Obrenovcu i okolini daleko iznad proseka, što se može videti u Ekološkom biltenu, kao i da nema nikakvih mernih stanica i građani Obrenovca su zbog takvog odnosa države građani drugog reda. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime DHSS podržavam Predlog ovog zakona, jer on znači jednu značajnu promenu, jednu inovaciju i jedan korak napred, nešto što znači izlazak iz jednog prilično konzerviranog stanja u kome su se nalazili pripadnici Vojske, a koje je objektivno bilo loše.
Mislim da ovaj zakon znači želju da se vrati dostojanstvo pripadnicima Vojske i to je ono što je i mene ponukalo da podržim donošenje ovog zakona kao i drugih zakona iz domena odbrane. Uložio sam određeni broj amandmana kao poslanik DHSS i raduje me da je prihvaćena većina tih amandmana čiji je cilj bio poboljšavanje teksta postojećeg predloga.
Smatram da idemo u dobrom smeru, jer se rešava i ovo pitanje posredno ili ova prva faza u rešavanju pitanja i vojnih beskućnika i ljudi koji su bili na teritorijama bivših jugoslovenskih republika i koji imaju nerešene probleme oko radnog staža, oko neisplaćenih plata, penzija, stanova koji su tamo ostavljeni, nerešenih stambenih pitanja ovde. To je bilo jedno vrzino kolo, to je nešto što je nagomilano, što je ogroman problem i što treba polako rešavati, jer su zaista ti ljudi bili u tragičnoj situaciji, govorim o vojnim beskućnicima.
Sa ove pozicije i ja sam često govorio o njihovom statusu, pominjao sam jedan slučaj, pošto živim u Obrenovcu, 17-18 porodica koje su smeštene u bivšu kasarnu Vojske Srbije sa jednim toaletom, sa jednim kupatilom. I kada se čovek sa tim suoči mora da pokuša da se pronađe neko rešenje.
S druge strane, bilo je, takođe, velikih propusta u nekim minulim vremenima i dok su ovi ljudi bili stavljeni na rub egzistencije i pretvoreni u građane ne drugog, nego ko zna kog reda, setimo se da su neki ljudi, optuženi za najteže zločine, dobijali stanove od po nekoliko ari u znamenitoj ''Cvećari'' ili drugim vojnim naseljima, ne znam kako se zovu. E, pa, ne može vojska nekom da bude ''nekom majka a nekom maćeha''! Čini mi se da ovaj zakon znači promenu tog statusa i znači jedan korak napred.
Pomenuto je pitanje rezervista. Ja sam, na neki način, učestvovao u toj priči. Sad ne vredi pričati da li je država napravila grešku ili nije isplatom ratnih dnevnica rezervistima iz Topličkog regiona.
Na taj način su svi drugi rezervisti stavljeni u neravnopravan položaj. To je objektivan problem i država treba da nađe način da se iz tog problema izađe. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje je za ministra ekonomije i regionalnog razvoja i ministra pravde.
Da li je tačno da je stečajni upravnik, a znam da je tačno, preduzeća „Agroživ“ naplatio 250.000 evra, da svi dobro čuju, ''250.000 evra'', a po završetku restrukturiranja treba naplati još 500.000 evra?! Pa, kakve priče o uštedama, ograničenjima, redukcijama, kada je Srbija očito nekom majka a nekom maćeha! Dakle, čovek je do sada naplatio 250.000 evra na osnovu Pravilnika Ministarstva ekonomije, a pomenuo sam Ministarstvo pravde jer to ide preko Trgovinskog suda u Pančevu.
Dalje, pitanje, da vidimo kako je uopšte afera „Agroživ“, iz kojih razloga, motiva i pobuda, izbila na površinu i četiri čoveka su godinu i po dana u pritvoru? Da li je razlog jedan od tajkuna u Srbiji koji je trebalo da preuzme tržište živine i živinskih proizvoda, prerađevina, uz pomoć jedne firme, iz bivše jugoslovenske republike, iza koje se u stvari krije on, jer je 60% tržišta tim živinskim mesom i prerađevinama od mesa držao „Agroživ“ državna firma, pa je neko želeo to da preuzme, uz pomoć dve banke u kojima je isti taj tajkun jedan od najvećih akcionara?!
Drugo pitanje, ponovo za Ministra ekonomije i regionalnog razvoja. Šta se događa sa preduzećem „Prosveta“? Krajem prošle godine raspisan je tender za privatizaciju „Prosvete“, a onda su se ministri Dinkić i Bradić slikali i proglasili knjižaru „Geca Kon“ za spomenik kulture. Potom, u toku tendera menjani su uslovi privatizacije, što je nedopušteno, zbog spomenika kulture. Lepo je što je to spomenik kulture, ali šta ćemo sa zaposlenima u „Prosveti“ koji skoro godinu dana ne primaju plate! Firma je potpuno propala, blokada je više desetina miliona dinara, a dug nekoliko miliona evra. Dakle, šta će biti sa „Prosvetom“? Kada sam pomenuo Agenciju za privatizaciju, ona kao da je postala agencija za kriminalizaciju!
Evo dve firme, govorim u ime Demohrišćanske stranke Srbije, na teritoriji Opštine Obrenovac.
– Drvni kombinat „Bora Marković“, koji je nekada bio simbol drvne industrije, imao je nekoliko stotina zaposlenih koji su postali socijalni slučajevi. Čovek kome je prodata ta firma, preko Agencije za privatizaciju, optužen je za organizovani kriminal i već duže vremena nalazi se u pritvoru.
Ista je situacija sa raznim pogonima „Prve Iskre“ iz Bariča. Jedan od kupaca jednog pogona „Prve Iskre“ iz Bariča pravosnažno je osuđen na četiri godine zatvora. E, to su novi vlasnici privatizovanih državnih, odnosno društvenih, firmi, koji ne ispune nijednu obavezu iz ugovora! Ako ih ne uhvate – postanu vlasnici, ako ih uhvate završe u Centralnom zatvoru! I, je l' to poruka o novim privatizacijama i novim investicijama u kojima su žrtve samo radnici tih firmi čiji vlasnici postaju raznorazni novokomponovani biznismeni i uglavnom kriminalci?! Hvala vam.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, osvrnuo bih se na one tačke koje se odnose na izbor članova Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i Republičku radiodifuznu agenciju.
Nadam se da će reizbor sudija dati rezultat, da je to prilika da se odvoji žito od kukolja, da će taj izbor biti obavljen na bazi pravičnih kriterijuma, po principu znanja, stručnosti, savesnosti, odgovornosti, efikasnosti, uspešnosti, a ne po nekim drugim kriterijumima i principima, jer ako bi bilo po nekim drugim kriterijumima i principima, ne daj bože, stranačke ili partijske pripadnosti, onda će biti – džaba smo krečili.
Ipak, verujem da će taj izbor biti pravičan, da treba da se izvrši ta nulta selekcija i da će to onda dati rezultat i, pri tome, osnovni kriterijum treba da budu rezultati rada.
Kada sam svojevremeno bio u ulozi ministra pravde, 2001. godine, pokušao sam da se napravi jedna selekcija, ne ovoliko zamašna, ne ovoliko opsežna, ali da se sa mesta sudija, sa te izuzetno značajne funkcije, i kao jednog od stubova svake države i svake vlasti, odstrane oni koji su učestvovali u izbornim krađama, u montiranim političkim procesima, ili čije su, i najviše je takvih bilo, rezultati katastrofalno loše. Ne može da sudi neko, kome se potvrđuje 10 ili 15% presuda. Pa, kad će onda ljudi koji dođu pred njega da potraže pravdu da stignu do te pravde? To je jedno.
Nadam se da će kriterijum za izbor tužilaca, to je još delikatnija stvar, biti, takođe, pravičan, a da neće ti tužioci biti samo produžena ruka vlasti. Jer, ovde imamo nebrojeno mnogo slučajeva selektivne pravde, gde se neki ljudi proganjaju, stavljaju na stub srama. I u svim onim najavama raznih oblika mafije, kojima se dičila prethodna vlast, imate takve slučajeva gde je pravljena selekcija, gde su ljudi u istoj poziciji, neki čak sa neuporedivo više potencijalne odgovornosti, bili abolirani, odnosno amnestirani, a drugi hapšeni pred kamerama, poput Dragana Džajića, Radeta Terzića, ostajali obeleženi za ceo život, stavljeni na stubu srama i nikom ništa.
A, neki drugi, i u fudbalskoj mafiji, i u stečajnoj, i u drugim oblicima mafije, jednostavno, kao miljenici tadašnje vlasti ostali su netaknuti.
To se u budućnosti ne sme raditi, da ne bude maratonskih procesa, kao što je, recimo, ovaj, govorim samo o poslednjem, koji su zaokupili pažnju javnosti, kao što je slučaj Topčider – kao primer beščašća onih koji treba da utvrde istinu i da uspostave pravdu, a ne da se porodice potucaju pet godina, onako, od nemila do nedraga, obijajući razne pragove, a čitava javnost zna istinu. I ptice na grani znaju da su ta dvojica momaka ubijena! I svi se prave ludi. I to je sumrak pravosuđa. Da ne govorim o krivičnim prijavama protiv nosilaca vlasti, protiv pojedinih ministara, koje godinama stoje u fioci.
Nema priče o borbi protiv korupcije i kriminala ako ne krene borba protiv ''belih okovratnika''. I to očekujem od novog pravosuđa.
Ili, recimo, krivični postupci koji su farsa – slučaj „Agroživ“, u svojoj dvadesetpetogodišnjoj karijeri to nisam video. Četiri čoveka su godinu i po dana u pritvoru, ostalih 17 se brane sa slobode, i onda dođu i sednu u sudnicu zajedno sa publikom, zajedno sa novinarima, okrivljeni izlaze bez javljanja predsedavajućem, bez toga da on to konstatuje, ulaze, izlaze, a nekad ih i nema tokom čitavog pretresa. To je karikatura pravosuđa.
Nadam se, takođe, da će najzad biti uspostavljen sastav i da će najzad RRA početi da radi ono što je njen zadatak. Ne samo u pogledu dodele frekvencija, gde je bilo nebrojeno selektivnosti, nego i u pogledu, evo završavam, analize sadržaja programa pojedinih TV i radiostanica. Završavam.
Molim vas, pogledajte šta se emituje svake večeri na televizijama. Pogledajte defile raznih mediokriteta, koji mladim generacijama treba da služe kao uzor. Ekspanzija je, u enormnim količinama, primitivizma, prostakluka, šunda, kiča i onda nije ni čudo što se događaju ovi razni oblici agresije, huliganstva i koje čega. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, ovaj zakon odnosi se na regulisanje obaveza Srbije prema MMF.
Juče smo od potpredsednika Vlade i ministra za ekonomiju čuli veoma obećavajuće nagoveštaje. Po njemu će Srbija, navodno, iduće 2010 godine izaći iz ekonomske krize, a bolji život građana Srbije po Mlađanu Dinkiću započinje 2011. godine. To je po onom principu "ne lipši magarče do zelene trave".
To neodoljivo podseća na vreme Slobodana Miloševića i na onu tvrdnju da će sankcije podsticajno delovati na neke grane privrede, da će Srbija moći da hrani, greje celu Evropu.
Naravno, ako još građani dobiju onih obećanih 1.000 evra na ime besplatnih akcija – eto boljeg života za građane Srbije. Bolje bi bilo da nam Mlađan Dinkić objasni kako je, shodno pravilniku njegovog ministarstva, to sam danas pomenuo, čovek koji se zove Stevan Moldovan, stečajni upravnik ''Agroživ'' naplatio 250.000 evra i treba da naplati još 500.000 evra. Dakle, 750.000 evra za posao koji maksimalno može da se obavi za godinu dana.
Molim vas, dame i gospodo narodni poslanici, svi zapamtite ovo i da se upitamo – u kakvoj mi to zemlji živimo kada jedan čovek za godinu dana zaradi više nego neki hirurg, profesor, eminentni, ugledni, za čitav život? Pa, je l' to priča o socijalnoj pravdi, socijalno odgovorne vlade?
Dajte da mu se te pare odmah uzmu, da se naprave narodne kuhinje! Pa, imamo podatak da 500.000 ljudi u Srbiji gladuje, evo gledajte kampanju na jednoj televiziji svakog dana, 500.000 gladnih u Srbiji, a čovek ''ni luk jeo, ni luk mirisao'', treba da zaradi 750.000 evra. Ostavite mu 7.500 evra, ovo lepo da mu se uzme i da se podeli onima koji vape za koricom hleba.
Srbija je krenula u zaduživanje. Svakog dana slušamo priče o novim dugovima, o novim kreditima. Vi ste, gospođo Dragutinović bili u Rusiji. Moljakaju se Rusi da nam udele, ili ste razgovarali sa predstavnicima Rusije, svejedno, milijardu evra, ovde ili tamo, nije bitno, ali je tako, jeste.
Koliki je dug Srbije – preko 20 milijardi, 22 milijarde? Ko će to da vraća?! Naši potomci, naša deca, naši unuci. Da li im to ostavljamo u nasleđe? Da li je to put u njihovu srećnu budućnost?
MMF određuje uslove. I, sad, kada građani gledaju polemiku kako će se izaći iz krize i kako će se rešiti zahtevi MMF, više nikom ništa nije jasno. Guverner priča jedno, Vlada priča drugo. Unutar Vlade vi ste imali polemiku sa kolegama oko toga: da li je povećanje PDV, da li je smanjenje javne potrošnje, koliko ljudi treba da bude otpušteno, kao rogovi u vreći, ne zna se ni ko pije ni ko plaća! A tamo desetine hiljada ljudi u pravosuđu, prosveti, opštinskim upravama, u zdravstvu, strepe u zebnji i iščekivanju, u nedoumici, u strahu, u bojazni da li će ostati bez posla, da li će zbog toga njihove porodice doći na ivicu prosjačkog štapa, i tako dalje.
I to sve do neke sledeće runde, jer ovo je kao igra bez granica, kao meksičke serije. Onda će iduće godine opet da dođe MMF, onda će opet silne polemike – šta ćemo sad, koga sad da otpuštamo? Valjda je i pticama na grani jasno da bez proizvodnje, bez stvaranja novih vrednosti, bez stvaranja novih dohodaka, ne može jedna država da živi, ne može da se zadužuje beskrajno i ne može da otpusti sve svoje radnike. Imate gradove u kojima više niko ne radi. Idite na jug Srbije: Babušnica, Bela Palanka, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Kuršumlija, tamo niko ništa ne radi, tamo je sve zaraslo u trnje i korov. Ne vrede ove priče, treba krenuti putem proizvodnje ne bi li izašli iz ove krize. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime DHSS podržavam donošenje ovakvog zakona. Ne mislim da će on rešiti problem dijaspore, ali je važan kao prvi korak, kao prva stepenica u promeni odnosa države prema dijaspori, jer je taj odnos do sada bio apsolutno maćehinski. Retko koja država u svetu je imala tako negativan i odbojan odnos prema svojoj dijaspori kao što je to bio slučaj sa državom Srbijom, koja ima brojnu dijasporu. Naprotiv, u mnogim zemljama uticaj dijaspore je i te kako značajan, često i veoma dominantan i za politička i za ekonomska zbivanja u tim zemljama.
Naravno da mi imamo više kategorija dijaspore, ona koja je ostala u inostranstvo pre Drugog svetskog rata i njihovi potomci, odmah posle onih tragičnih događaja u Drugom svetskom ratu i njihovi potomci, onda jedan talas socijalno-ekonomske dijaspore i, što je najtragičnije, odlazak stotina hiljada mladih ljudi koji su pobegli od režima Slobodana Miloševića. I to treba jasno i glasno reći.
Sećate se kilometarskih redova ispred pojedinih ambasada. To je najtragičnije. Sretao sam te mlade ljude po svetu - mlade, pametne, obrazovane, lepe. Uspeli su, ali tamo. Dobili su stanove, dobili su kuće, ali će svaki cent morati da otplate. Žive pristojno i ugodno, žive od svog rada, ali vidite tugu u očima i tugu u srcima. Srbija je njihova zemlja.
Zato je ovaj zakon značajan simbolički, kao poruka da se nešto menja, da neće više biti tog maćehinskog odnosa.
Sećate se onog što je nekad Danton pisao Robespjeru – „Nije problem kada se ljudi presele iz jednog kraja u drugi, ni kad odu iz jedne zemlje u drugu, nego je problem što ne možete izlazak sunca, cvrkut ptica ili grobove predaka preneti na đonovima cipela“.
Mi treba da pokažemo svojim ljudima želju da se vrate, jer tamo je pamet, tamo su ideje, uticaji, kapital, i to treba iskoristiti. Koliko ljudi glasa u dijaspori kada su izbori? Više ode odavde čuvara kutija nego što tamo glasa. To je taj maćehinski odnos.
Predlagao sam i molim ministra za dijasporu da takođe utiče, jer mi imamo neku staru strukturu diplomatsko-konzularnih predstavništava, koja nikakve veze nema sa realnošću. Predlagao sam ministru Jeremiću, nadam se da me čuje i da će postupiti po tome. Recimo, u Malti imate 3.000 naših ljudi, 1% stanovnika Malte su građani Srbije. Slična je situacija u Dubaiju. Tamo nemate ni konzularno predstavništvo. Treba da se ide u Rim. Avion leti pet minuta duže od Beograda do Malte nego iz Rima do Malte. A ovi iz Dubaija treba da se jave u Kairo. To nema smisla.
Dakle, mislim da taj odnos treba da se menja. Ali, neće se promeniti samo zakonom, nego sadržajem, činjenjem, delima. Ako oni imaju peripetije da dobiju putne isprave, ako imaju peripetije pri plaćanju putarine, raznih dažbina, taksi, zapošljavanja kad se vrate u zemlju, probleme oko investiranja svog kapitala u Srbiji... Mnogi su pokušali da se vrate, pa pobegli zauvek.
Tome mora da se stane na put. Jer, ako se tako nastavi, plašim se da ćemo mi vrlo brzo, praktično za nekoliko godina, imati isto ili više ljudi u belom svetu nego ovde. Tamo, na dalekim meridijanima, sa tugom u srcu, traže svoju sreću i budućnost.
Kao i svi normalni ljudi, ja se radujem belom šengenu, ali me plaši činjenica da 70% srednjoškolaca želi da ode u inostranstvo. To je genocid prema sopstvenom narodu. Zato država treba da učini mnogo ovde, da stvori prilike za te mlade, pametne, obrazovane ljude da ostanu ovde, a ne da idu u beli svet, da ne bismo ponovo morali da donosimo neke nove zakone o dijaspori.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje je za ministra za infrastrukturu, gospodina Milutina Mrkonjića.
Radi se o činjenici da su građani Zapadnobačkog okruga dovedeni u neravnopravan položaj sa ostalim građanima, zbog naplate putarine na putu Novi Sad - Subotica, na deonici od Vrbasa do Novog Sada. Oni plaćaju istu naknadu za putarinu, 330 dinara, kao što to plaćaju oni koji idu tim putem od Subotice do Novog Sada.
Šta to u prevodu znači? To znači da građani Zapadnobačkog okruga po pređenom kilometru plaćaju 10 dinara, dok sve ostale koji putuju tim putem po kilometru prolaz tim putem košta 3,40 dinara.
Identična je situacija na ovom delu autoputa koji se odnosi na deonicu od Beograda do Niša, gde prosečna cena naknade za korišćenje autoputa iznosi tri dinara po jednom kilometru.
Opštinski odbor Demohrišćanske stranke Srbije u Somboru započeo je inicijativu da se stavljanje građana Zapadnobačkog okruga u neravnopravan položaj ispravi, i dobio podršku nadležne Regionalne privredne komore iz Sombora i Opštinskog veća opštine Apatin, jer su ovakvim postupanjem ugroženi građani Sombora, Kule, Apatina, Odžaka i Vrbasa.
Još nešto, i to je nastavak pitanja gospodinu Milutinu Mrkonjiću – s kojim pravom ova država uopšte naplaćuje putarinu na deonici Novi Sad - Subotica, kad to uopšte nije autoput? Naprotiv, to je jedan od najrizičnijih puteva, koji je odneo najviše žrtava, i prosto je neverovatno da se građanima naplaćuje putarina na deonici puta od Novog Sada do Subotice, jer to nije autoput. Mora neko da nam objasni, ali ne meni, nego građanima Vojvodine i Srbije uopšte – koje to oni prednosti i pogodnosti imaju koristeći deonicu puta od Novog Sada do Subotice? Apsolutno nikakve.
Demohrišćanska stranka Srbije pokrenuće inicijativu za ocenu zakonitosti, odnosno ustavnosti odluke o naplati putarine na ovoj deonici.
Naprotiv, čak ni deonica od Beograda do Novog Sada nije autoput. Treba da dođete na neki način do Batajnice, snalazeći se ko zna kako, u nemogućim uslovima saobraćaja, pa onda imate prekid autoputa kod Beške, kao da ste na reliju Pariz-Dakar. Pa, tamo bi i Fernando Alonso imao muke da prođe tim putem. Onda imate onu deonicu ispred Novog Sada. Možda to nije problem za Valentina Rosija, ali za obične vozače jeste.
Znači, ne treba nigde da se naplaćuje, a naplata putarine od Novog Sada do Subotice je, jednostavno, povreda prava građana na ravnopravnost.
To je jedan harač, koji se naplaćuje bez ikakvog osnova. Molim da se ova nepravda, bar dok se ne odluči o plaćanju putarine za čitavu deonicu, za građane Zapadnobačkog okruga ispravi, jer, ponavljam još jednom, građani Sombora, Vrbasa, Kule, Apatina i Odžaka stavljeni su u neravnopravan položaj. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime DHSS podržavam donošenje ovog zakona. On nam je bio neophodan. To je u skladu sa Ustavom i ustavnim ovlašćenjima predsednika.
Ovde se, naravno, postavlja pitanje mere. Ovde se neminovno postavlja pitanje sistema vrednosti. Jer, kriterijum za dodelu odlikovanja, po definiciji, znači afirmaciju i određenih etičkih vrednosti. Požrtvovanje, hrabrost, plemenitost, humanost - sve su to kategorije koje različiti ljudi mogu vrednovati na različite načine.
Imamo jedan poprilično poremećen sistem vrednosti. Najveća kriza koja je zahvatila ova zemlju nije ni ekonomska, ni politička, nego moralna kriza. Imamo jedan potpuno naopak sistem vrednosti i jedan potpuno iščašen kulturni model. Otuda, predlog jednog ovakvog zakona neminovno izaziva različite polemike i ljudi imaju različite stavove o ovakvim pitanjima.
Kod nas postoji tradicija dodele odlikovanja i već su ona prva, koja je dodeljivao Miloš Obrenović, bila diskutabilna. On je 1859. godine uveo Medalju za privrženost, kojom je nagradio sve one koji su mu pomogli da drugi put dođe na vlast. Onda je kralj Milan ustanovio jedan orden koji je imao svoju istoriju i koji je dobio svoju tradiciju, a to je praktično prvi srpski orden Takovski krst i onda počinje naša istorija dodele različitih odlikovanja.
Odlikovanja su dodeljivana i onima koji su ih zaslužili, a često nisu dodeljena onima koji su dali mnogo za Srbiju i srpski narod, a dodeljivana su onima koji su bili zlo za Srbiju i srpski narod. I to važi ne samo za neku daleku istoriju, nego i za skoriju prošlost.
Čini mi se da će predsednik imati više posla oko oduzimanja nego oko dodele odlikovanja. Mislim da tim poslom prevashodno treba da se pozabavi, jer ovde su odlikovanja dodeljivana ljudima koji treba crnim slovima da budu upisani u istoriju srpskog naroda.
Ali ovo nije loše za jedno istorijsko podsećanje. Neki tragični događaji minulih dana podsetili su nas na neke istorijske stvari, najpre ono zviždanje francuskoj himni, i činjenicu da mlade generacije uopšte ne znaju dovoljno istoriju, da ih treba edukovati i da im treba reći da su srpski vojnici na Krfu, Vidu, Bizerti pored "Tamo daleko", pevali i "Marseljezu", jednu od najstarijih himni u Evropi. Posle one holandske himne "Vilhelmus", i španske i engleske iz 1793. godine, to je jedna od najstarijih evropskih himni.
Kao što smo zaboravili da je Srbija bila članica Antante, na čijem čelu je bio Franš Depere, koga smo zvali ''srpskom majkom'' i koji je mnogo godina posle Prvog svetskog rata dočekan u Beogradu od 400.000 ljudi. To je bio najveći skup građana Beograda do 5. oktobra 2000. godine.
Moram da vas podsetim da je jedna od najvećih avenija u Parizu, koja se uliva u aveniju Šanzelize, avenija Kralja Petra Prvog od Srbije. Na onom muralu u Forin ofisu u srcu Londona na centralnom mestu je Srbija.
Vidovdan je proslavljan u engleskim i francuskim crkvama i školama još od polovine Prvog svetskog rata, pa godinama nakon toga. Sve smo to zaboravili. Bio sam na Parku prinčeva 90-ih godina na utakmici Francuska-Srbija. Tamo niko nije zviždao tadašnjoj našoj himni "Hej, Sloveni", izviždali su je naši građani. Ljudi to ne znaju.
Ova priča o odlikovanjima može da bude jedna dobra lekcija iz istorije, da se podsetimo ko su bili naši istorijski prijatelji, da se podsetimo da je Francuska dodelila dva ordena Legije časti Milunki Savić i da je ona bila jedina žena na svetu koja je dobila najveće francusko odlikovanje Ratni krst sa zlatnom palmom. Ovde je zaboravljena. I na to ova tema može istovremeno da nas podseti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Demohrišćanske stranke Srbije tražim od nadležnih u Vladi, pre svega od ministra ekonomije i regionalnog razvoja, od ministra za rad i socijalnu politiku i od ministra za Kosovo i Metohiju da daju odgovor na pitanje – kada će biti rešeni problemi radnika Šumarsko industrijskog kombinata „Kopaonik“ u Kuršumliji, Konfekcije „7. jul“ u Kuršumliji i ljudi koji su bili prijavljeni sa prebivalištem u Kuršumliji a koji su radili u Podujevu, nemaju nikakav status?
Svi ljudi iz ovih ugroženih preduzeća i ugroženog statusa, jer su radili nekada na KiM, podsećaju na tužne likove iz pripovedaka Laze Lazarevića, a Vlada je obećala da će biti socijalno odgovorna, tumaraju od nemila do nedraga, obijaju razna vrata. Poput one pripovetke „Sluga Jernej i njegovo pravo“ kucaju svuda. Odgovora nigde nema. Nade i perspektive za njih nema. Budućnosti za njih nema, a Vlada je socijalno odgovorna.
Identično pitanje postavljam u odnosu na potpuno uništene firme, a ima ih desetak, u Lebanu. Nijedna privatizacija nije uspela. Ne znam da li tamo više od nekoliko stotina ljudi radi. Kada uđete u Lebane to liči na mrtav grad. Ostale su samo kulise, ali ljudi praktično više nema. Povukli su se u neku tugu i čamotinju, bez nade, bez perspektive. Tamo se cigare kupuju na komad. Tamo se jabuke kupuju na komad. Tamo se paradajz kupuje na komad. U radnjama sve ide na crtu. Niko ne plaća, pa kada dođe do neke bedne crkavice, onda nešto plati. Da li je to život čoveka, građanina Evrope u 21. veku?
Poseban su problem radnici firme „Eksport“. Nepriznavanje radnog staža, pretvaranje u građane drugog reda itd.
Konačno, još jedno pitanje za ministra Dulića, za ministarku Dragutinović i za neke druge, Termoelektrana „Nikola Tesla“ godinama uništava život građanima Obrenovca. Zagađeni su zemlja, voda, vazduh, što iz dimnjaka što sa pepelišta i to se sve skriva od očiju javnosti.
Nigde nema nijedne merne stanice, a imate enormne koncentracije teških metala, nikla, olova, žive, da ne govori o sumpordioksidu, sumporu, o enormnom zagađenju koje se manifestuje u oštećenju zdravlja građana Obrenovca. Hiljade ljudi je obolelo od bolesti disajnih organa, od bolesti respiratornih organa, od kancerogenih oboljenja. Mi iz Demohrišćanske stranke Srbije pokrenuli smo kampanju želeći da živimo u ekološki čistoj zemlji. Ako to nije moguće, a pozvaćemo i eksperte Svetske zdravstvene organizacije, onda tražimo da bar dok se to ne obezbedi građani Obrenovca plaćaju za 50% jeftinije struju jer trpe štetu, trpe te štetne emisije, jeftinije grejanje, a da seljacima bude umanjen porez na dohodak, takođe, za 50%, jer su svi enormno oštećeni. Ako Vlada nema sluha da to učini, obećavam, kada uskoro Demohrišćanska stranka Srbije u Obrenovcu dođe na vlast na to ćemo vas naterati. Hvala.