Dame i gospodo narodni poslanici, tačna je konstatacija da nova vlada mora da ispravlja brojne greške, brojne zakonske projekte koji su izazvali ogromne posledice, koje su izazvale veliko nezadovoljstvo građana Srbije.
Jedan od takvih zakona je i Zakon o javnom informisanju i mislim da nije potrebno trošiti reči - šta je u ime tog zakona, ili u ime bivšeg režima, činjeno na planu javnog informisanja. Srbija je bila jedan koncentracioni logor javne reči, jedan medijski geto, informativni gulag. Dakle, to što je bilo inkorporirano u Zakonu o javnom informisanju, to je nezabeleženo u demokratskoj praksi evropskih zemalja poslednjih decenija 20. veka.
Nema potrebe to posebno elaborirati. Mi smo odgovorna vlast. Zato je ovaj zakon koji se predlaže jednostavan, ima samo dva člana. Mi zadržavamo na snazi one odredbe Zakona o informisanju koje se tiču osnovnih sloboda i prava građana, zajamčenih Ustavom, a vezanih za javno informisanje, mi nećemo preko noći da donosimo jedan tako ozbiljan zakon, jedan tako ozbiljan zakonski projekat, jedan tako ozbiljan zakonski tekst, kao što je zakon o javnom informisanju.
Želimo da konsultujemo eksperte i da uradimo taj zakon po najvišim evropskim i svetskim standardima, tako da će vrlo brzo ovom parlamentu biti prezentiran jedan novi, moderni zakon o javnom informisanju.

Zakon o javnom informisanju, usvojen 20. oktobra 1998. godine, bio je jedan od drastičnih primera tzv. vanrednog zakonodavstva, a njegovi motivi nisu bili samo političke prirode, već su zadirali u domen političke psihopatologije.

Uvedene su drakonske kazne, nezabeležene u modernim evropskim zakonodavstvima, kao da se radi o nekakvom Hamurabijevom zakoniku ili o zakonu Dukađinija. Moram da vas podsetim da je zbog tog zakona izmenjen Zakon o prekršajima i uvedene su enormne prekršajne kazne za osnivače i izdavače - 800.000 dinara. To je tada bilo šezdesetjednogodišnja prosečna plata u Srbiji, samo da biste imali prikaz kolike su te kazne bile visoke. Naravno, redakcijama, medijima upućivane su najteže uvrede, najteže optužbe i pretnje, čak i fizičkom likvidacijom. Jedna od tih pretnji je i realizovana. Ubijen je Slavko Ćuruvija.

S jedne strane, bila je to nesvakidašnja represija nad medijima, a s druge strane, od strane režimskih medija, pod upravom tadašnje vlasti, trpeli su svi oni koji su drugačije mislili neviđeni medijski teror. Osuđeni su mnogi urednici i novinari. Nebojša Ristić na godinu dana zatvora samo zato što se zalagao za slobodu štampe u Srbiji. Hapšeni su novinari u Požarevcu, Miroslav Filipović osuđen je na sedam godina zatvora, pretilo se više meseci donošenjem zakona o borbi protiv terorizma, inspirisanog isključivo pokušajem da se ne čuje javna reč. Globe koje su izrečene nezavisnim medijima prevazišle su sumu od 30 miliona dinara. Hapšenja, privođenja, suđenja, prebijanja, ubijanja, prekršajne i krivične prijave, privatne tužbe, razne kazne, nameti na vilajet, globa, harač, zaplene, uklanjanje repetitora, oduzimanje frekvencija, oduzimanje opreme, uništavanje i razbijanje opreme, preuzimanje radio i televizijskih stanica, ometanje programa, zabrana uvoza repromaterijala, roto papira i svega ostalog, to je repertoar, na bazi važećeg Zakona o javnom informisanju, kojim se služio bivši režim u nastojanju da falsifikuje istinu, da krivotvori stvarnost, jer stvarnost nije bila onakva kako se čulo preko režimskih medija i njihovih glasnogovornika poput Gorana Matića, Ivana Markovića ili takvih novinarskih veličina kao što su Milanović, Komrakov, Hadži-Antić ili Čukić.

Da bi se sakrila istina, da bi se prikrila bruka i sramota, da bi se prikrila državna i nacionalna izdaja, da bi se pričalo i lagalo da je na Kosovu sačuvan integritet i suverenitet, da bi se pričalo o visokom standardu, o velikim investicionim poduhvatima, da bi se jednostavno falsifikovala istina, zato je trebao ovakav zakon o informisanju. Naš narod kaže - dogodilo se, ne ponovilo se. Zato ovaj nakaradni, retrogradni, sramni zakon mora da bude ukinut. Znam da je mnogima od vas žao, ali gospodo, Tito je umro.

Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, zbog objektivnog informisanja javnosti, zbog velike polemike koja je stvorena povodom Predloga zakona o amnestiji, želim da kažem nekoliko reči. Amnestija je akt milosrđa, amnestija je nešto što je uobičajeno u praksi demokratskih zemalja, amnestija je nešto što je bilo uobičajeno i u zakonodavnoj praksi ove zemlje. Dakle, od Drugog svetskog rata pa naovamo, doneto je više zakona o amnestiji. Želim da kažem da je i Crna Gora donela Zakon o amnestiji, da će i na prvoj narednoj sednici Savezne skupštine biti donet zakon o amnestiji za krivična dela propisana saveznim zakonom, dakle, na saveznom nivou .

Prema tome, to je nešto što je na neki način poznato, uobičajeno, standardno, a pogotovo to je nešto što važi uvek u prilikama kada dolazi do značajnih političkih promena, kakve smo imali u Srbiji. Kada je reč o amnestiji za krivična dela propisana Krivičnim zakonom Republike Srbije, moramo da imamo u vidu i uslove i okolnosti koje postoje u kazneno-popravnim domovima, odnosno u ustanovama za izdržavanje kazne zatvora, koji još više, čak sa stanovišta humanosti, na neki način provociraju donošenje zakona o amnestiji, jer uslovi u našim kazneno-popravnim domovima zaista su manje-više mizerni. Oni su ispod dostojanstva, elementarnog dostojanstva ličnosti. Zato smo imali jednu dozu moralne obaveze da, ispravljajući ono što smo zatekli preuzimanjem vlasti, pristupimo Predlogu zakona o amnestiji. Ovim zakonom osuđena lica dobiće oprost od kazne ili smanjenje vremenske kazne, pošto često u javnosti postoji fama da će, maltene, osuđena lica izaći iz zatvora, prestati sa izdržavanjem kazne odmah po usvajanju zakona o amnestiji.

Ne. Radi se o vremenskom skraćenju kazne, o oprostu dela kazne. Dakle, biće obuhvaćeno 4.167 osuđenih lica, a od toga lakši oblici krivičnih dela su otprilike 58% lica koja se nalaze na izdržavanju kazne ili 2.412 osuđenih lica. Zatim 15% oprosta kazne imaće 1.755 osuđenih lica, a što iznosi 42% svih osuđenih lica. Želim da kažem da je bilo raznih pritisaka od strane osuđenih lica, pre podnošenja Predloga zakona o amnestiji, i pobuna, i štrajkova glađu, o čemu je javnost upoznata. Mi sa druge strane imamo pritiske jednog dela javnosti, a pre svega humanitarnih organizacija, nekih nevladinih organizacija, koje su protiv donošenja zakona o amnestiji. Dakle, imamo neku vrstu centrifugalnih i centripetalnih sila. Ova vlada neće biti talac ničijih pritisaka, nikakvih pobuna, neće prihvatati nikakve ucene i ultimatume, ona je jednostavno nastojala da nađe jednu pravu meru, rukovođena razlozima koje sam prethodno pomenuo.

Dakle, želeći da, s druge strane, prihvatimo da u onim zakonskim projektima koji nemaju nikakav ideološki ili politički predznak, kao što je zakon o amnestiji, postignemo što viši stepen konsenzusa na nivou Narodne skupštine Republike Srbije, uvažavajući one primedbe i one sugestije koje su se čule na sednicama skupštinskih odbora i tela, mi smo amandmanom koji je Vlada podnela, prihvatili da se dva dela koja spadaju u grupu dela protiv dostojanstva ličnosti i morala, iz člana 105. Krivičnog zakona Republike Srbije, obljuba ili protivprirodni blud nad nemoćnim licem i iz člana 106. Krivičnog zakona Republike Srbije, obljuba ili protivprirodni blud nad licem koje nije navršilo 14 godina, dakle decom, izuzmu od amnestije i da ta lica nemaju vremensko skraćenje kazne ni u kakvom procentu.

Zauzeli smo stav da od amnestije treba da budu izuzeta lica koja su više od tri puta na izdržavanju kazne zatvora, gde očito resocijalizacija nema mnogo efekta i smisla. Nastojali smo da između onih stavova koji su se čuli na sednicama Zakonodavnog odbora i Odbora za pravosuđe pronađemo neku meru konsenzusa i ovaj predlog je baziran na toj meri konsenzusa do koje smo uspeli da dođemo.

To što je Vlada predložila donošenje zakona o amnestiji ne znači da će biti blagonaklona prema sve većoj eskalaciji kriminala u ovoj zemlji. Srbija je sa minulom vlašću postala balkanska banana republika i došlo je do kriminala u ovoj zemlji. Vlada Republike Srbije priprema donošenje zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije ili možda donošenje novog zakona koji će odgovarati odnosima u društvu i koji će sankcionisati neka nova krivična dela koja nije sadržao dosadašnji Krivični zakon Republike Srbije i koji će znatno pooštriti kaznenu politiku za neka krivična dela. Dakle, mi moramo stati na put kriminalu i to je jedan od prvih zadataka i jedan od imperativa nove Vlade Republike Srbije.

S druge strane, mi ćemo učiniti sve da život u zatvorima bude dostojan čoveka, da kazneno-popravni domovi ne liče na srednjovekovne kazamate, da nas ne podsećaju na Sivi dom, na Arhipelag Gulag i na Dostojevskog. Sa jedne strane ćemo pooštriti kaznenu politiku, a s druge strane ćemo napraviti sistem modernijeg zatvora, gde neće biti narušeno elementarno dostojanstvo ljudi. Još nešto da kažem, šta nam je ostalo u nasleđe od prethodnog režima. Danas na izdržavanju kazne u kazneno-popravnim domovima nalazi se nešto više od 6.000 osuđenih lica. Danas na izdržavanje kazne treba da bude upućeno jer su im pravosnažne presude, nešto više od 2.000 ljudi, koje nemamo gde da uputimo, jer su kapaciteti i uslovi za izdržavanje kazne takvi da nema uslova za normalan smeštaj osuđenih lica. Velika obaveza na planu te kriminologije, izvršenje krivičnih sankcija je pred nama i mi ćemo nastojati da tu obavezu ispunimo.

Predloženi zakon, ponavljam još jednom, na neki način je predložen da se nađe ona mera koja odgovara uslovima u kojima se nalazimo.

Gospodine predsedniče, želim i Vas da upozorim da Vi upozorite narodne poslanike da se drže dnevnog reda. Priča o patriotizmu i izdaji smo se naslušali ovih deset  i više godina, pa se pokazalo da su najveći patrioti najveći izdajnici, da zbog njihovih tirada i gluposti, više nema srpskih etničkih prostora u Hrvatskoj, delom u Bosni, a okupacione snage marširaju Kosovom i Metohijom.
Minula vlast je to omogućila. Minuli režim koji je omogućio da se godinama naoružavaju albanski separatisti. Prema tome, ta otrcana matrica i podela na patriote i izdajnike jednostavno više ne vredi, to je potrošeno. Ali, nije to tema i zato sam želeo da upozorim i predsednika da se držimo dnevnog reda.
Bilo je pomenuto zločinačko udruživanje - odmah da kažem da se to ne odnosi na ovaj zakon o amnestiji, aluzija je na albanske separatiste i teroriste, na lica koja su osuđena po odredbama saveznog zakona. Predlog zakona o amnestiji odnosi se isključivo na odredbe republičkog zakona. Dakle, radi se ne o političkom kriminalu, ne o delima protiv naroda i države, nego o klasičnim vidovima kriminala, tako da odmah to otklonimo.
Da li će i kakav će zakon biti donet na saveznom nivou, na pitanju amnestije možda i za neko od tih dela, o tom potom, mislim da tamo postoje takođe poslaničke grupe, i SPS-a, i JUL-a, i SRS, pa će biti prilike da se kaže nešto i o tome.
Takođe, mi nemamo nikakvu obavezu prema narodnim obećanjima iz minulog vremena. Ja sam razgovarao sa koministrom DOS-a iz prelazne Vlade, i on je izričit da nikakvo obećanje u smislu garancije da će svi biti amnestirani 25% ne stoji. Aluzije koje se odnose na oslobađanje nekih lica albanske nacionalnosti, nemaju veze sa amnestijom. Postoje i pomilovanja, postoji i abolicija. Prema tome to nije predmet ove rasprave. Da, ali nisu amnestije, mi imamo sada konkretan Zakon o amnestiji krivičnih dela, odnosno za osuđena lica, osuđena po Krivičnom zakonu Republike Srbije, gde nema nikakvih političkih krivičnih dela.
Molio bih da se diskusija usmeri u tom pravcu. Naravno, svako može koristiti skupštinsku govornicu da kaže bilo šta, ali mi imamo konkretan Predlog zakona na dnevnom redu.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem svima na konstruktivnom doprinosu predlogu Republičke vlade, Predlogu zakona o amnestiji. Sama činjenica da nijedan narodni poslanik nije glasao protiv usvajanja ovog zakona pokazuje da je Vlada napravila pravi potez i trudićemo se da tako bude i ubuduće. Ono što sam čuo sa ove govornice, uglavnom se nije odnosilo na Predlog zakona o amnestiji, što je druga potvrda da je sam tekst zakona odličan, da pogađa u srž i da je  jednostavno upravo ono što želi većina građana ove zemlje, budući da sastav Narodne skupštine Republike Srbije reprezentuje upravo političku volju građana ove zemlje.

U odnosu na neke primedbe, želim da kažem da zakonom o amnestiji nisu obuhvaćeni maloletnici, i slažem se sa onim konstatacijama da ubuduće treba posebnu pažnju posvetiti radu na resocijalizaciji maloletnih delinkvenata i da će Vlada zaista preduzeti veliki trud i nastojati da problem maloletničke delinkvencije rešava na jedan savremeni način.

Rekao sam u uvodnoj besedi, a ponavljam i sada, predlog da se donese zakon o amnestiji nije ni u kakboj koliziji sa proklamovanim ciljem Republičke vlade da se odlučno bori protiv kriminala. Ponavljam još jednom, amnestija je čin milosrđa, amnestija je nešto što se uvek dešava u vremenima velikih političkih promena, i ponavljam da su neki to osporili, da je ona ovde podstaknuta i teškim uslovima u kojima se nalaze lica koja izdržavaju kaznu zatvora u našim KPD.

Pomenuta je istraga protiv direktora RTS, što sa Predlogom zakona o amnestiji nema nikakve veze. Istragu će ubuduće voditi pre svega istražni organi, pravosudni organi i nije na Republičkoj vladi da se meša u rad pravosudnih organa, jer nam je cilj i želja da stvorimo slobodno i nezavisno sudstvo.

Odgovaraće svi oni koji su počinili krivična dela, ne znam zašto odgovara gospodin Milanović, ali očito je da u nekim njegovim radnjama i postupcima postoje elementi nekog krivičnog dela, čim je došao u poziciju da se nalazi na listi optuženih. Bilo je pitanja - kako će o predlogu za amnestiju odlučivati sudovi sa Kosova, budući da oni faktički na većem delu teritorije Kosova i Metohije ne funkcionišu, ali želim da vam kažem da su oni izmešteni na područje Srbije van Kosova, znači da svi oni, ne u punoj meri, ali ipak funkcionišu.

Pomenut je i Opštinski sud u Prištini. Kod mene u Ministarstvu je pre neki dan bila predsednica Opštinskog suda u Prištini, koji sada boravi u Nišu, i oni će odlučivati o predlozima i molbama za amnestiju.

Ovde je neprestano pominjano pitanje, i vršena je, naravno u političke svrhe, što ja ne osporavam, zamena teza. Ponavljam da se ovaj zakon ne odnosi na amnestiju političkih delinkvenata, da se ne odnosi na amnestiju lica koja su optužena zbog terorizma, napada na ustavno uređenje, neprijateljsko udruživanje. Dakle, ne odnosi se na ona krivična dela protiv naroda i države, koja su obuhvaćena saveznim Krivičnim zakonom, ne odnosi se, jednom rečju, na albanske separatiste i teroriste.

To sam rekao u nekoliko navrata, to ponavljam i sada. Da bi se otklonile dileme, nijedno od tih lica nije oslobođeno. Ima ih više od 500 u zatvorima u Srbiji i ovim zakonom o amnestiji jednostavno to nije obuhvaćeno, niti ima bilo kakve veze sa tom kategorijom osuđenih lica. Pominjano je pitanje, neprestano, juga Srbije. Brinemo mi, gospodo, i te kako o jugu Srbije. Pokušavamo da ispravimo višegodišnje greške minulog režima. Za nekoliko dana će, postoje velike šanse da to bude učinjeno, biti sužena zona bezbednosti, ta koja stvara najveće probleme, sa pet na jedan kilometar. Verovatno će, praktično, i biti eliminisana, čime će nova Vlada, već posle samo mesec dana od svog konstituisanja, pokazati jednu veoma odgovornu državnu i nacionalnu politiku.

Pomenute su čak i takve reči da smo mi lažne patriote, da se ovde pucalo u Srbiju. Jednostavno, to nije tačno. Ja ne bih da ponavljam velike reči o toj izlizanoj matrici i podeli na patriote i izdajnike. Patriotizam se ne meri rečima, patriotizam se meri delima. Patriotizam nisu vaše naučene lekcije iz dopisnih tečajeva i večernjih škola. Patriotizam nije ni kuluk, ni nadnica, patriotizam nije busanje u prsa, jer oni koji se busaju, neka odu tamo gde su zagovarali najveći stepen patriotizma.

Gospodo, kada pričate o patriotama i izdajnicima, moramo da se vratimo malo unazad, jer je čitavo ovo vreme danas posvećeno zameni teza, toj priči. Nismo mi iz DOS-a ili sadašnje demokratske opcije, ili demokratske vlasti u Srbiji, odgovorni za tragediju koja se dogodila na Kosovu. Godinama je prethodni režim kao noj zabijao glavu u pesak kada je bila reč o Kosovu. Kosova ste se sećali samo uoči izbora, tada je Kosovo postajalo koren i kolevka, dno očnog vida, oltar u hramu koji se zove Srbija. A pre i posle toga, niko se više nije sećao Kosova, pa ste za to vreme imali predsednika Vlade, pa ste imali predsednika Skupštine, Jusufa Zejnulahija, Remzija Koljgecija, pa ste imali predsednika izbegličke Vlade Kosova, Bajrama Bukošija. Svega i svačega.

Ko je dozvoljavao naoružavanje godinama, polako, šiptarskih terorista - minuli režim. Oni su to dozvolili, oni koji su bili na vlasti, Republička vlada.

Bio sam, gospodo, poslanik u ovoj skupštini u dva saziva. Ja sam sedam puta tražio od gospodina Dragana Tomića, tadašnjeg predsednika republičkog parlamenta, da se na dnevni red ovog parlamenta stavi pitanje Kosova. Uvek je to bilo odbijano, pa su se Kosovom bavili parlamenti skoro svih evropskih zemalja, i Evropski parlament, ali nikada i Skupština Srbije.

Sada govorite o sudbini Kosova. Dozvolite da se sudbinom Kosova pozabave prave patriote, a oni su u DOS-u. I još nešto na kraju, neki ljudi su ovde tvrdili da u zatvorima u Srbiji postoje odlični uslovi, u skladu sa evropskim standardima, da se uslovima za izdržavanje kazne ne narušava dostojanstvo ljudi. Odlično, gospodo, poručite vašim partijskim prijateljima, doskorašnjim funkcionerima, onima protiv kojih su podignute ili će biti podignute optužnice, da ih čekaju izvanredni uslovi u zatvorima u Srbiji (aplauz).

(Poslanici iz sale traže dozvolu za repliku.)

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri. Prvo bih se obratio vama, gospodine potpredsedniče. Pre više od godinu dana vi ste u ovom parlamentu slavodobitnički podvriskivali – ajmo, ajde, svi u EU! Tvrdili ste, gospodine Đeliću, da ćemo do kraja prošle godine postati kandidati za članstvo u EU.
Tvrdili ste takođe, gospodine Đeliću, da ćemo do kraja prošle godine biti na beloj šengenskoj listi da naši građani ne bi trpeli ona poniženja - čekanje u redovima pred ambasadama, popunjavanje formulara, dve fotografije, pozivno pismo iz inostranstva, potvrda o zapošljavanju, potvrda o ličnom dohotku, potvrda o plaćenom osiguranju i onda čekanje da li će dobiti šengensku vizu itd.
Dužni ste bar, gospodine Đeliću, da se izvinite narodnim poslanicima, da kažete - dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, izvinite, želeo sam najbolje, mislio sam najbolje, ali se to nije obistinilo. To je demokratija, koja kao primarni princip nameće princip odgovornosti. To je tako malo što vi treba da učinite, a ne da obmanjujete građane Srbije i dalje. Ja verujem u vaše dobre namere, ali se to, jednostavno, nije realizovalo.
Problem je Holandija i njen nepopustljiv stav. U granicama svojih skromnih mogućnosti, pokušao sam da ovom parlamentu predložim rezoluciju o nekoj dobroj volji, o nekoj vrsti političke abolicije Holandije, da kažemo - gospodo iz Holandije, niste vi krvi za ono što se dogodilo u Srebrenici. Nije bilo dobre volje. Ne čudi me što je portparol SPS-a, koji očito ništa ne zna, na to reagovao da je to sramota itd. Mislim da Vlada treba nešto da učini.
Drugo pitanje se takođe odnosi na vas, gospodine potpredsedniče, da mi otklonite dilemu. Jedan od preduslova za ulazak u EU je da donesemo zakon o restituciji ili zakon o denacionalizaciji. Na Dan Evrope, 9. marta, vi ste otprilike rekli - nemamo para, od toga nema ništa. Ministarka finansija tvrdi da će se taj zakon naći na dnevnom redu... (Predsednik: Vreme.) ...završavam, do kraja godine. Pitam – šta je tačno, ko govori istinu, vi ili gospođa Dragutinović? Hvala.

Gospodine potpredsedniče, izvinjavam se što sedim. Imam problema sa grlom, pa moram da budem bliži mikrofonu.
Žao mi je što mi niste odgovorili na jedno pitanje. Žao mi je, takođe, što se, polazeći od principa odgovornosti, niste izvinili ni poslanicima ni građanima za obećanja da će do kraja prošle godine Srbija postati kandidat za članstvo u EU i da ćemo se do kraja prošle godine naći na beloj šengenskoj listi. To su vaša obećanja, ne moja.
Ne sećam se da ste se u vladi Zorana Đinđića zalagali za denacionalizaciju. Čak je komisiju za izradu predloga zakona o denacionalizaciji napravilo Ministarstvo pravde, iako to nije bila naša nadležnost.
Tačno je da nije bilo političke volje i da nije bilo većine, pa je DHSS 6. marta 2003. godine, pre šest i više godina, podnela Skupštini predlog zakona o denacionalizaciji. Nije bilo volje, nije se našlo na dnevnom redu. Učinili smo to ove godine, šest godina posle, ponovo. Pitam vas – da li je Vlada videla taj predlog zakona­?
Ovo prethodno pitanje – da li će i šta Vlada učiniti radi otopljavanja stava Holandije­? Da ne bih bio samokritičan, pohvalio sam ono što je radilo Ministarstvo inostranih poslova. Evo, mogu da pohvalim i ovo da je Evropska komisija rekla da je veliki pomak u našem sistemu odbrane ono što je radilo Ministarstvo odbrane. To su činjenice. Ne možemo da kažemo da nije tako, tako je. Velika je stvar i što je SAD rekao da Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom. Ali, da li je Vlada videla, bez obzira da li valja ili ne valja, predlog rezolucije koji sam podneo?
Holandija ima svoj unutrašnjopolitički problem zbog nametnute odgovornosti holandskog bataljona sa događaja u Srebrenici. Hiljadu i po ljudi je tamo bilo, ali nisu oni pucali u one Bošnjake, nisu ih oni streljali, ni pobili.
Deset pripadnika holandskog bataljona izvršilo je samoubistvo, stotine njih su postali psihijatrijski ili socijalni slučajevi. Zato Holandija ne da da se nađemo na belom šengenu i da budemo kandidat dok se ne uhapsi Ratko Mladić. Zašto ne kažemo ono što sam ja, kao poslanik DHSS-a, predložio – gospodo, niste vi krivi, kriv je neko drugi? Hvala.