Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je napravljena jedna veštačka dilema. Članom 108. stav 2. Ustava Republike Srbije i članom 1. stav 2. Statuta AP Vojvodine propisano je da građani u autonomnoj pokrajini samostalno ostvaruju prava i ispunjavaju dužnosti utvrđene Ustavom i zakonom. U daljoj razradi ove odredbe, u Ustavu u članu 109. nabrajaju se poslovi od naročitog interesa za građane u AP Vojvodini, koje ona vrši preko svojih organa. Konkretizovanje nadležnosti nabrojanih u članu 109. Ustava, odnosno u poglavlju Statuta koji se bavi pitanjem nadležnosti AP Vojvodine, prepušteno je republičkim zakonima. Tako je to bilo.
Međutim, u većini zakona donetih od vremena stupanja na snagu Ustava iz 1990. godine, to konkretizovanje ili uopšte nije učinjeno ili je učinjeno krajnje restriktivno, tako da su te nadležnosti formulisane do neke mere koja je manje-više simbolična. Time je upravo status AP Vojvodine i uopšte autonomne pokrajine sveden na puku proklamaciju. To se upravo ovim predlogom zakona ispravlja.

Gospodo narodni poslanici, Vlada je mišljenja da predloženi amandman ne treba prihvatiti, zbog toga što je pojam  publikacije definisan, i to vrlo precizno, Zakonom o izdavanju publikacija, koji je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" pod brojem 37 iz 1991. godine, pa je analogno tome primedba narodnog poslanika da je pojam publikacija preširoko obuhvaćen i nedovoljno definisan jednostavno neosnovana.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada smatra da ne treba prihvatiti predloženi amandman. Čini mi se da se nedovoljno pažljivo čita tekst zakona. U članu 12. stavu 1. kaže se - u skladu sa zakonom. Dakle, ne mimo zakona, nego u skladu sa zakonom.
Drugo, neprestana personifikacija zakonskog predloga sa Nenadom Čankom znači ignorisanje Skupštine AP Vojvodine. Gospodo, ona ima 120 poslanika. Ti ljudi se moraju respektovati. To što je tamo 118 poslanika DOS-a, to je problem opozicije, ali šta da radimo. To je volja građana AP Vojvodine. Kako ste brinuli o mladima, zaista je licemerno danas o tome govoriti. Zato ih je prepuna i Kanbera i Johanesburg i mesta širom dalekih meridijana. Tamo su naši mladi.

Ovo se uči na trećoj godini Pravnog fakulteta. Ja nisam toliko dokon da dajem lekcije iz upravnog prava sa treće godine Pravnog fakulteta. Ipak sam doktor prava, nisam doktor predvojničke obuke, šta da radimo. Neki su ljudi hendikepirani svojim neznanjem. Ovde su potegnuta neka druga pitanja; između ostalog objašnjava se da se davanjem nadležnosti AP Vojvodini u određenim oblastima, kako izvornih nadležnosti tako i prenetih nadležnosti, što postoji i što je potpuno usaglašeno sa Ustavom Republike Srbije, navodno gubi suverenitet nad jednim delom državne teritorije. To je, naravno, nonsens, to znaju oni koji prolaze pored Pravnog fakulteta. Zar nije tako? To znaju i prolaznici pored Pravnog fakulteta. Za to tek nemam vremena.
Licemerno je da oni koji su izgubili suverenitet na srpskoj svetinji, na Kosovu i Metohiji, sada pričaju da će se davanjem nadležnosti (u celom svetu regioni, pokrajine, autonomne pokrajine imaju ovlašćenja) tobože izgubiti suverenitet. Tih priča smo se naslušali. Kao i priča o školstvu i brizi o školstvu. Kakve smo zatekli škole? Na šta nam liče škole? Na šta liče školska dvorišta? Na šta liče školska igrališta? Školske kuhinje? Kakvo je vršena selekcija kadrova? Kako su birani direktori? Kakvo je bilo gradivo? Kakvi su bili udžbenici? Kakve su bile plate zaposlenih u prosveti? Jad i beda, mizerija. To je nasleđe prošlosti. Ne brinite se, vratićemo mi školstvo do onog sjaja koji ono treba da ima i koji je nekada imalo u Srbiji, kao što ćemo vratiti izgubljeni suverenitet na Kosovu i Metohiji.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Narodnog pokreta "Otpor", čini mi se da nijedan projekat zakona do sada nije izazvao ovakvu erupciju strasti, ovakav talas bespotrebnih emocija. Ništa dramatično se neće dogoditi ni raspravom, ni izglasavanjem ovog zakona.
Gospodo, želim da vas podsetim da se mi nalazimo u Evropi u 21. veku, da je decentralizacija jedna od najvećih tekovina savremene evropske demokratije, da se ništa epohalno ovim zakonom ne ustanovljava.
Želim da vas podsetim da predlagač ovog zakona nije Nenad Čanak; ako imamo malo poštovanja prema Skupštini AP Vojvodine, koja ima 120 poslanika, onda treba da imamo drugačiji odnos prema toj skupštini.
Dakle, Vojvodina ima svoju istorijsku autonomiju, o tome je bilo puno reči, još od Skupštine u Sremskim Karlovcima 1848. godine. Prema tome, to je jedna istorijska tradicija. Ovim predlogom vraća se minimum nadležnosti koje su utemeljene Ustavom iz 1990. godine. Sa ovim nikakve veze nema Ustav iz 1974. godine. Reč je o nečemu što je tekovina evropske demokratije u ovom momentu, reč je o minimumu minimuma i prelaznom rešenju, dok donošenjem ustava definitivno ne budemo uredili status AP Vojvodine.

Dame i gospodo narodni poslanici, autonomija je po definiciji oblik u kome određene teritorije ili socijalne grupe zbog svoje posebnosti imaju poseban status i prava koja su utvrđena Ustavom ili drugim propisima.
Skup tih posebnih prava i sredstava, koja mogu biti materijalna, finansijska, politička i pravna, za njihovo ostvarenje, kao i posebna organizacija, sačinjavaju u stvari autonomni status. Naravno, znate da po definiciji postoje razni oblici i različite podele; pre svega teritorijalne, funkcionalne i personalne autonomije. Postoje tu uvek bojazni od razlikovanja i nijansiranja autonomije u odnosu na federalni koncept i u odnosu na lokalnu samoupravu. Ovde te bojazni nema, jer jednostavno, autonomija nema ono što se, prema klasičnoj državno-pravnoj teoriji smatra presudnom destinkcijom, a to je monopol državne vlasti, odnosno suverenitet državne vlasti. Te bojazni ovde nema. Nekada su u Evropi po stepenu autonomije bile prepoznatljive tri zemlje, to su: nekadašnji Sovjetski Savez, sada je to Ruska Federacija; Italija, i Jugoslavija.
Moram da vam kažem da u Rusiji postoje čak autonomne republike i autonomne oblasti; republike imaju svoje ustave; oblasti imaju svoje statute, odnosno uredbe - postoji čak i državljanstvo autonomnih republika u Rusiji, a u oblastima toga nema.
Italija je još specifičnija, ona je podeljena u 19 pokrajina, od kojih neke kao Sicilija, Sardinija, Trentino-Alto Adiđe, Val d, Aosta, Julijska Krajina, imaju upravo specifičnost autonomije. Pokrajine čak imaju pravo da donose sopstvene zakone, imaju administrativnu, a u izvesnoj meri i finansijsku autonomiju. Na Siciliji postoji i pravosudna autonomija. Dakle, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti autonomne pokrajine ili tzv. omnibus zakon, predstavlja projekat koji je sastavni deo strategije decentralizacije, odnosno utvrđivanje sadržaja, trenutno potpuno ustavno ogoljene autonomije Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Naime, takav oblik je utvrđen, kao što je već prethodno rečeno, ustavnom odredbom člana 109. - čak su jasno definisane oblasti u kojima se ta autonomija ostvarivala u svom osnovnom obliku, autonomnom, samostalnom načinu određivanja pitanja od značaja za građane Autonomne Pokrajine Vojvodine, u skladu sa zakonom, ali su ta prava jednostavno sistematski ignorisana u postupku donošenja zakonskih akata u tim oblastima.
Naravno, nema razloga da se čudimo zašto je to tako; politički establišment koji je bio na vlasti i koji je doneo Ustav 1990. godine, sistematski ga je kršio, posebno u pogledu bilo kakvih prava autonomne pokrajine i lokalne samouprave, odnosno, drugim rečima, svodio ih je na jednu puku formu.
To je bila jedna pravna artikulacija neodoljive želje za vlašću i to, vlašću u jednini. To je bio na neki način normativni izraz centrifugalnih političkih sila koje su vladale tokom 90-tih godina prošlog veka, u kojima su se sva javna ovlašćenja, sve značajne nadležnosti, povlačile ka jednom centru političke moći.
Ustav Srbije je manjkav u mnogo čemu, ali je takav da pruža mogućnost da se ipak u procesu sveukupne demokratizacije društva, te koncentracije moći i decentralizacije javnih ovlašćenja, učine prvi koraci u pravcu vraćanja autentične teritorijalne autonomije u raspoloživom ustavno-pravnom prostoru. Nije reč o povratku autonomiji iz 1974. godine, ona je deo jedne pravne istorije; kao što su to odluke AVNOJ-a sa zasedanja u Jajcu; to su akti iz nekog drugog vremena, potpuno drugačijeg društvenog, kao i političkog sistema. Ovde se upravo radi o jednoj adekvatnoj artikulaciji prava predviđenih Ustavom.
Problem, dakle, nije u sadržaju, već možda u formi zakona koji ima obeležje tzv. omnibus zakona. To je pomalo neuobičajena, a pomalo nezahvalna forma koja unosi izvestan stepen novine u naš pravni poredak jer se jednim zakonskim aktom menja čitav niz posebnih zakona. Međutim, postojeća situacija je neodrživa. Čitavu deceniju je gušena autonomija i to je sada, možda, ljuta rana koja traži ljutu travu. Zato je predložena forma zakona mera naših realnih mogućnosti, čije prednosti prevazilaze eventualne njegove slabosti.
Nadamo se da će poslanici Republičkog parlamenta dati podršku predloženom zakonu o vraćanju određenih nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, u nadi da će bliska budućnost doneti trajna rešenja na planu ustavnog uređenja Srbije kao demokratske i decentralizovane države.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako Ministarstvo pravde nije predlagač izbora nosilaca pravosudnih funkcija, osećam potrebu da se pojavim pred ovim parlamentom jer to je elementarni red. Prethodnog puta, kada je bila rasprava o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, nisam to mogao da učinim, jer sam tada bio na Savetu Evrope u Strazburu, a čuo sam da sam prozivan i video sam to iz stenografskih beležaka.
Moram da kažem da je prošlo skoro godinu dana, da nije zaista bilo nikakvog revanšizma novih vlasti i nikakvog odstrela nosilaca pravosudnih funkcija, jer sama činjenica da je proteklo toliko vremena je najbolja potvrda ovoga što govorim. Inače, hteli mi to ili ne, neophodna je lustracija u pravosuđu.
Lustracija ima jedno religiozno obeležje kao semantički pojam. Ona znači očišćenje od greha. Razne zemlje Istočne Evrope i razne zemlje u tranziciji na različite načine rešavale su ovaj delikatan problem. Ako može malo pažnje.

Samo da vam kažem da su mnoge zemlje donele zakone o lustraciji, kojima je u jednom danu prestala funkcija svim sudijama u toj zemlji, da bi nakon toga u narednim danima bio izvršen izbor onih koji su zadovoljavali elementarne kriterijume. O tim elementarnim kriterijumima, dosta davno govorio je Frensis Bekon, a to je da sudije moraju da poseduju stručnost i savest, moralnu neokaljanost.
Moram da kažem, i to sam ponavljao stotinama puta, da nisu sve sudije u ovoj zemlji, bez obzira koji je režim bio na vlasti, bile korumpirane, produžena ruka bivšeg režima, jer to nije tačno. Bilo ih je možda 10-15%, ali, gospodo, bez obzira na te otpore, oni koji su učestvovali u izbornim komisijama, koji su prekrajali izbornu volju građana, oni koji su učestvovali u montiranim političkim procesima, oni koji su se okoristili o vršenje sudijske funkcije, oni čiji su rezultati rada do te mere skromni da ne ispunjavaju ni elementarne kriterijume objektivno nemaju šta da traže u pravosuđu.
Budite ubeđeni, ta selekcija, ta trijaža biće neophodna stalno i uvek. Neće se to završiti ni večeranjšim izborom nosilaca pravosudnih funkcija, jer će Visoki savet pravosuđa neprestano morati da vrši selekciju nosilaca pravosudnih funkcija. Da bismo došli do onoga što je još Aristotel govorio: ići sudiji znači ići pravdi.
Želim da kažem još nešto; nije ovo nikakav pokušaj da se na mala vrata u poslednji čas izvrši izbor jednog broja nosilaca pravosudnih funkcija. Iz prostog razloga što ova procedura pred Odborom za pravosuđe i ta selekcija na nivou ovog odbora traje skoro dva meseca. Pre toga, to je bilo podložno raznim drugim usaglašavanjima, dogovorima, izborom i tome sl. Odbor za pravosuđe u većini slučajeva je postizao manji ili veći stepen konzensusa jednoglasnosti, a što je najbolja potvrda da je ta selekcija bila uglavnom adekvatna.
Moram da vas podsetim još nešto; u svemu ovome, u izboru svih, odnosno predlaganju svih ovih kandidata učestvovali su kolegijumi sudova, iza predloga svih kandidata stoje kolegijumi sudova i predsednici sudova. Posle je to prošlo kroz Odbor za pravosuđe. U izboru svih kandidata, dakle na svoj način, ulogu i učešće je uzela predsednica Vrhovnog suda, gospođa Leposava Karamarković. Kako nema tu nikakvog upliva izvršne u sudsku vlast, to je nešto što je na relaciji upravo zakonodavne vlasti, koja treba preko Odbora za pravosuđe i ovog parlamenta da obavi ovaj izbor. Za nekoliko dana će biti konstituisan Visoki savet pravosuđa, pa prvo treba da bude konstituisan a treba da se raspiše i novi konkurs, treba da prođe vreme, pa to bi trajalo u najmanju ruku, nekoliko meseci.
To su oni suštinski razlozi zbog kojih se vrši izbor je posle te selekcije, koja je zaista dugo trajala i gde niko nije insistirao pošto-poto na ovom ili onom kandidatu. Verovatno će uz validne argumente jedan broj predloženih biti skinut na sednici parlamenta, odnosno neće biti izabran. To je potpuno normalno. Dakle, nema nikakvih manipulacija. Nema nikakvih loših namera. Želja je, dakle, da se ide u pravcu jedne kadrovske obnove pravosuđa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je neka vrsta proširene replike, budući da je nekoliko narodnih poslanika iznelo neke stavove i pokušalo da iznese neke argumente. Ako dozvolite, da samo nešto odgovorim.
Prvo, u odnosu na izbor republičkog javnog tužioca, moram da kažem i narodnim poslanicima, jer se o tome često polemiše u javnosti, ponekad i zlonamerno, da na izbore javnih tužilaca nikakvog uticaja nema izvršna vlast, konkretno Ministarstvo pravde.
Pogledajte Zakon o javnom tužilaštvu, nema nijedne jedine kompetencije. Javno tužilaštvo je samostalan i nezavisan organ, koji za svoj rad odgovara direktno parlamentu.
Drugo, u odnosu na navode koje je izneo gospodin Marko Jakšić, koga ja godinama uvažavam i cenim, dakle, nema tu nikakve, ni volje, ni samovolje Ministarstva pravde, u odnosu na inicijativu za razrešenje Blagoja Jakšića i Milovana Ivanovića.
Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju nije izabralo Ministarstvo pravde, nego obe vlade. Nije bilo nikakvih zakulisnih radnji, nego je jednostavno bilo sugestije da se na neki način Koordinacioni centar pita o stvarima koje se tiču, u ovom slučaju, pravosudnih funkcija na Kosovu i Metohiji, a o nekim drugim stvarima verovatno u nekim drugim kompetencijama.
Dakle, nema nikakvih pojedinačnih inicijativa i nema ničega što bi imalo cilj, da se neki ljudi, ako su loše radili, ne razreše. U odnosu na predloge za izbor nosilaca pravosudnih funkcija u Šapcu, moram da vam kažem da je kolegijum Okružnog suda u Šapcu uputio jedinstveni predlog za izbor kandidata za koje je dato mišljenje. Svih 11 članova kolegijuma Okružnog suda u Šapcu je stalo iza tog predloga. Naravno, parlament Republike Srbije odlučiće o izboru kandidata.
Bilo je pomena i o uticaju izvršne na sudsku vlast. Zaista ne bih želeo da ponavljam tu činjenicu, ali kad se to kaže, treba reći ko to čini. Zaista bih voleo da se imenom i prezimenom oglasi jedan sudija, istražni sudija, predsednik suda, javni tužilac, bilo ko, i da kaže - ministar pravde me je zvao telefonom da urgira u ovom ili onom predmetu, jedan jedini nosilac pravosudne funkcije u Srbiji.
Dalje, bilo je pomena o tome da se neki ljudi razrešavaju samo zato što su primenjivali zakon. Znate, i sudije u nacističkoj Nemačkoj su primenjivale zakon, ali kada je formiran Saveznički sud, on je utvrdio neka pravila. I sudija Gustav Redbruh je utvrdio jednu formulu, koja predstavlja granice - kada sudija treba da se drži zakona, a kada treba da odbije primenu zakona. Onda kada je šteta, kada i zakon nosi štetne posledice, mala, prednost ima institut pravne sigurnosti nad elementarnim poimanjem pravde, a onda kada jedan zakon prouzrokuje ogromne štete onda, jednostavno, pravda, kao pojam, ima prednost nad institutom pravne sigurnosti.
Ali, da se ne udaljavam od teme; dakle, nema nikakve samovolje. Želeo bih, na kraju, da kažem da svima onima koji budu izabrani za nosioce pravosudnih funkcija na današnjem zasedanju republičkog parlamenta želim puno uspeha u radu. Čestitam im na izboru i ukazujem da se javljaju neke nove perspektive, nova zakonska regulativa, poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u pravosuđu, edukacija ljudi koji će raditi u pravosuđu, kadrovske promene.
I kada pominjem kadrovske promene, jer je to danas na dnevnom redu, moram da vam kažem samo jedan plastičan primer - činjenica je da ankete javnog mnjenja potvrđuju da je veoma malo poverenje građana ove zemlje u domaće pravosuđe. Ali, to je ono što smo nasledili od prethodnog režima.
I sada jedna paralela - pre neki dan su nas posetili predstavnici nemačkog Ministarstva pravde, oni koji su učestvovali u lustraciji u Nemačkoj. Kada se Istočna Nemačka pripajala Saveznoj Republici Nemačkoj, po anketama javnog mnjenja u Istočnoj Nemačkoj pravosuđe je bilo na poslednjem mestu. U Saveznoj Republici Nemačkoj, do tada je pravosuđe bilo na prvom mesto po poverenju građana, a samo tri godine posle kadrovskih promena na području bivše Istočne Nemačke pravosuđe se našlo na prvom mestu prema poverenju građana bivše Istočne Nemačke.
Mi se nadamo da to može da bude učinjeno u Srbiji, uz sve ovo što su prioriteti u reformama pravosuđa.
Jednostavno, da vratimo veru i poverenje građana ove zemlje u naše pravosuđe i ono što je bilo neko opšteprihvaćeno geslo - hleba i pravde.
Toliko sa moje strane, uvaženi narodni poslanici, a ujedno želim svima da čestitam srećan Božić i Novu godinu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedniče, mislim da je stvorena bespotrebna fama oko paketa zakona iz oblasti pravosuđa. Pokušaću u nekoliko rečenica da objasnim o čemu se to radi.
Ministarstvo pravde i lokalne samouprave, kao resorno nadležno ministarstvo za poslove iz oblasti pravosuđa, još u aprilu mesecu formiralo je radnu grupu koja je trebalo da izradi nacrt zakona o sudovima i sudijama. U toj radnoj grupi bili su, po nama, najkompetentniji stručnjaci iz ove oblasti: predsednik Vrhovnog suda Republike Srbije, magistar Leposava Karamarković; zamenik predsednika prof. dr Zoran Ivošević; predsednik Okružnog suda u Beogradu, gospođa Vida Škero; predsednici mnogih drugih sudova; najugledniji članovi društva sudija; profesor Pravnog fakulteta Vesna Rakić-Vodinelić.
Dakle, smatrali smo da treba uključiti one ljude koji neposredno rade u pravosuđu i one ljude koji su pored praktičnih znanja i najbolji teoretski stručnjaci u ovoj oblasti. Na čelu radne grupe bio je moj tadašnji zamenik, gospodin Đorđe Ninković, inače član Demokratske stranke Srbije. Radna grupa je u toku maja meseca, odnosno početkom juna meseca završila radnu verziju zakona o sudovima i sudijama, jednog sistemskog, jednog integralnog teksta koji je praktično obuhvatio ono što je sada sadržano u četiri predloga zakona koji su na dnevnom redu. Ono je bio jedinstven tekst.
Počela je i održana je u toku jula, avgusta i septembra jedna široka javna rasprava. Povodom te radne verzije zakona o sudovima i sudijama, svi sudovi, svi kolegijumi sudova u Srbiji, dobili su tu radnu verziju - održan je niz stručnih konsultacija, niz javnih rasprava širom Srbije. Došli su do Ministarstva pravde razni predlozi, primedbe, sugestije, kritike, i kada smo sve to sabrali, pre dvadeset dana je napravljen nacrt zakona o sudovima i sudijama, koji je prosleđen Republičkoj vladi i koji je prihvaćen od strane Vlade Republike Srbije. I onda je taj nacrt upućen na oficijelnu javnu raspravu, koja je trebalo da se završi oko 9-og (dvadeset dana te rasprave je isticalo 9.novembra), znači za nekoliko dana.
Poslanička grupa DSS je u skladu sa mogućnostima, ovlašćenjima i kompetencijama iz Poslovnika o radu Republičke skupštine podnela svoje predloge zakona kojima se uređuju pitanja iz oblasti pravosuđa. To je, dakle, pravo svake poslaničke grupe, pa čak i svakog pojedinog poslanika.
Vi znate da su, po logici stvari, pošto se ušlo u proceduru, oni bili na sednici Odbora za pravosuđe, Zakonodavnog odbora, mišljenje je dalo Ministarstvo pravde i lokalne samouprave, Republički sekretarijat za zakonodavstvo, i konačno, i sama Vlada. Govorim, dakle, o prvobitnoj verziji predloga koji su ušli u skupštinsku proceduru.
Na svim ovim nivoima koje sam pomenuo ta prvobitna verzija je bila odbijena. Međutim, treba prihvatiti nešto što je politička realnost, a politička realnost je da u političkim koalicijama postoje dogovori. Može se oko nekih stvari, koje izgledaju u jednom momentu kao suprotne, postići politički konsenzus, naravno ako ti dogovori i taj konsenzus ne štete interesima onih na koje konkretni zakoni treba da se odnose, i u krajnjoj liniji, ako taj kompromis i taj konsenzus ne škode interesima građana Srbije.
Takav dogovor je postignut između poslaničke grupe DOS-a i poslaničke grupe DSS-a oko predloga zakona iz oblasti pravosuđa. Tu ne treba praviti nikakvu famu. Možda je to početak jedne nove prakse, ali je nešto što je primereno parlamentarnom životu, što postoji svuda gde postoje političke koalicije, dakle nešto što je potpuno normalno.
Na bazi tog dogovora održan je sastanak radnih grupa Ministarstva pravde i poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije i sve one fundamentalne stvari koje su bile u nacrtu zakona o sudovima i sudijama, radne grupe, tj Ministarstva pravde, odnosno Vlade Republike Srbije ugrađene su u ovaj projekat zakona koje je podnela poslanička grupa Demokratske stranke Srbije. Tako smo došli do jednog integrativnog teksta, koji ne narušava osnovni smisao i osnovnu ideju od koje je polazila radna grupa Ministarstva pravde, odnosno Vlade Republike Srbije, a koja takođe ne narušava smisao ideje od koje je pošla Demokratska stranka Srbije.
Radna grupa je prihvatila, a to je kasnije i Vlada prihvatila, mislim oko 59 amandmana, čiji je formalni predlagač Odbor za pravosuđe i upravu, a kojima se modifikuje prvobitni tekst i usklađuje sa onim što se čulo u javnim raspravama i što je bilo krucijalno važno za ideju i inicijativu koju je Vlada Republike Srbije imala u vidu.
Dakle, došli smo do jednog sporazuma, došli smo do jednog integrativnog teksta i Vlada Republike Srbije je saglasna da se procedura nastavi izglasavanjem predloženih zakona. U odnosu na amandmane mi smo dali mišljenje...

Mislim da se to ograničenje ne odnosi na članove Vlade.

Završiću odmah, izvinjavam se. Dakle, u odnosu na ovaj zakon koji je trenutno na dnevnom redu, Predlog zakona o uređenju sudova, moram da kažem da Vlada smatra i prihvata amandmane Odbora za pravosuđe i upravu, da ne pominjem članove. Reč je o 13 amandmana, a takođe prihvaćeni su i neki amandmani narodnih poslanika, narodnog poslanika Đorđa Mamule; narodnog poslanika Slobodana Tomovića; Gordane Pop-Lazić; Aleksandra Vučića; i opet Slobodana Tomovića. Dakle, to je mišljenje Vlade. Naravno, predlagač, Odbor za pravosuđe i sam parlament će se izjasniti po pitanju tih amandmana. Naše je mišljenje da ti amandmani mogu biti prihvaćeni. Izvinjavam se ako sam prekoračio vreme, nisam pažljivo tumačio odredbe Poslovnika.

Samo jedan kratak odgovor uvaženom poslaniku Tomislavu Nikoliću. Vlada je odgovorila na sadržaj, na suštinu, na rešenja, na krucijalne stvari. Vlada ne može da se bavi skupštinskom procedurom. Ne polaže Skupština račune Vladi, nego obrnuto.
Dakle, ja nemam ovlašćenja, niti mogu i da hoću, da se bavim procedurom, da li je urađeno proceduralno sve kako treba. Govorio sam da su rešenja, do kojih se došlo usaglašavanjem dve verzije, dve inicijative, dva nacrta, dva predloga, saglasna. Naravno, Skupština i njeni organi tela odlučuju u skladu sa Poslovnikom i time Vlada niti hoće, niti može, niti ima potrebe da se bavi.

Poštovani gospodine predsedniče, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, kao predstavnik predlagača,  Vlade Republike Srbije, predlažem da se  iz predloženog dnevnog reda povuče Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije, jednostavno iz razloga celishodnosti, odnosno usaglašavanja sa Krivičnim zakonom SRJ.
Objasniću u dve rečenice šta to znači - kada je zakazivana ova sednica Republičkog parlamenta i kada je Vlada Republike Srbije predložila da se izmene i dopune Krivičnog zakona uvrste u dnevni red, nije bilo najava da će biti promenjen savezni Krivični zakon.
Poenta cele priče je da se saveznim Krivičnim zakonom određuju vrste krivičnih sankcija. Savezni Krivični zakon je do sada poznavao kao krivičnu sankciju, između ostalog, i smrtnu kaznu, a u pogledu kazne zatvorom predviđao je maksimalnu vremensku kaznu od 20 godina zatvora, kao kompenzaciju za smrtnu kaznu, odnosno 15 godina zatvora, kao najvišu ili najdužu vremensku kaznu.
Predlogom na saveznom nivou, izmenama saveznog Krivičnog zakona, koji će biti na dnevnom redu Saveznog parlamenta prekosutra, predviđeno je ukidanje smrtne kazne i predviđeno je da se maksimalna vremenska kazna sa 20 godina zatvora poveća na 40 godina. Pošto predlagač nije imao mogućnosti da se po pitanju vremenskih kazni, odnosno krivičnih sankcija, u republičkom zakonu kreće van okvira predviđenih za krivične sankcije saveznim zakonom, mi smo jedino mogli da za ona krivična dela, za koja je predviđena smrtna kazna, predložimo kaznu zatvora od 20 godina, ne dužu.
Sada, sa ovim izmenama saveznog Krivičnog zakona, pruža se mogućnost da se za najteža krivična dela izrekne kazna zatvorom duža od 20 godina, odnosno maksimalno 40 godina zatvora,. Da bi bila pružena mogućnost da se ovaj predlog usaglasi sa tim izmenama, smatram racionalnim da za nekoliko dana iz procedure bude povučen Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, do donošenja, ponavljam za nekoliko dana, saveznog Krivičnog zakona. Hvala vam.

 Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, za sva ova četiri dana sam govorio samo jedanput  deset minuta, uprkos brojnih pominjanja ministra, ministarstva itd. Smatrao sam da nema potrebe čak ni da repliciram jer većina govornika je najviše govorila o sebi. Četiri dana trajala je ova rasprava i bilo bi dobro da je bila usmerena na temu. Mislim da je 3/4 ili više vremena potrošeno na neke druge stvari, na razne pežorativne primedbe, na diskvalifikacije, ali, u svakom slučaju, ovo je značajan pomak u odnosu na neko ranije vreme. Gospodo, Narodna skupština u ranijem sazivu birala je na desetine sudija, i na stotine sudija, a da o tome nije bilo nikakve rasprave, ni jedne jedine reči. To je bio spisak sa imenima i to je bilo podizanje ruku.
Ali, ovde je proklamovano ono što je suština parlamentarizma, a to je još pre više od 100 godina govorio Masarik - suština parlamentarizma je u raspravi , a ne u glasanju.
Prema tome, mogle su da se čuju i kritike, ima tu i opravdanih kritika, ima i dobronamernih kritika. U svom prvom izlaganju rekao sam da niko iz aktuelne vlasti ovde nije želeo da izvrši nekakav progon, nekakvu hajku nad nosiocima pravosudnih funkcija.
Upravo vreme trajanja nove vlade i ovog parlamenta najbolja su potvrda za to. Dakle, ovaj posao radimo tek posle osam meseci, a želja da se izvrši prava selekcija i da se izaberu stručni, kvalitetni i od stručne javnosti prihvaćeni kandidati, ujedno sa odgovarajućim moralnim integritetom, uticala je da to nije izvršeno odmah po konstituisanju Parlamenta ili odmah po formiranju Vlade, još recimo u februaru mesecu. Nije bilo hajke, nije bilo ničega. Samo je bilo promene i ovo što se danas radi, a to je izbor predsednika sudova i izbor javnih tužilaca. Niko od ljudi nije najuren sa posla, da ne širimo te lažne vesti i dezinformacije.
Dakle, nemamo ništa protiv ako ima argumentovanih primedaba. Mislim da je Odbor za pravosuđe, koji je zasedao više puta i ja sam bio na većini sednica tog odbora, zaista želeo da izvrši najbolju selekciju, prihvatio argumentovane primedbe i povukao iz tog razloga pojedine kandidate za koje su uloženi prigovori, a za koje se do ovog momenta nije znalo. To je veliki doprinos, jednostavno, pravoj selekciji unutar nosilaca pravosudnih funkcija.
Predlagač za izbor predsednika sudova je Odbor za pravosuđe. Predlagač za javne tužioce je v.d. republičkog javnog tužioca. U ovom najbrojnijem delu, znači deo Parlamenta predlaže, a Parlament bira. Takođe je to potvrda da nema upliva izvršne vlasti u izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Da vam kažem još nešto: mi težimo da inaugurišemo slobodno i nezavisno sudstvo. Razlika u odnosu na postojeći zakonski akt je u tome što će praktično same sudije predlagati najkompetentnije kandidate za nosioce pravosudnih funkcija i sudije.
Moram da vam kažem, u Evropi nije svuda tako i često izvršna vlast, oličena u ministarstvu pravde ili ministru pravde, predlaže predsednika sudova. U nekim državama koje su prošle tranziciju, čak ministri pravde postavljaju predsednike sudova. Pogledajte uporednu praksu, ima brojnih takvih rešenja. Dakle, mislim da je Odbor za pravosuđe i upravu postupio na pravi način i prihvatio one primedbe, prigovore i kritike koji su imali racionalno opravdanje.
U postupku reformi pravosuđa imamo tri nivoa, imamo tri ravni. Jedna je zakonska regulativa. Povodom brojnih polemika, često i zluradih, često i zlonamernih, često i malicioznih, želim da vam kažem da je Ministarstvo pravde formiralo, od samog početka aprila meseca, radnu grupu u kojoj dominiraju upravo najkompetentniji predstavnici pravosudnih organa, predsednik Vrhovnog suda, zamenik predsednika Vrhovnog suda, predsednik Okružnog suda u Beogradu. Bilo je i više istaknutih članova društva sudija, kao i par profesora Pravnog fakulteta, koji su napravili najpre radnu verziju zakona o sudovima i sudijama, pa upravo oni o čijoj se sudbini u tom zakonu radi, oni su tu radnu verziju uputili na javnu raspravu i javna rasprava je u toku. To je prosleđeno sada u formi nacrta republičkom odboru za zakonodavstvo, dakle, sa najboljim namerama. Prihvatiće se, kako na taj nacrt, tako i kasnije kada on bude u formi predloga u parlamentu, sve primedbe, sve sugestije da se stvarno napravi jedan validan zakon o sudovima i sudijama.
Pominje se zašto to nije urađeno za ovih nekoliko meseci od kada je DOS na vlasti? Jednostavno što je to jedan ozbiljan, obiman i odgovoran posao. Taj će zakon biti donet u toku jeseni, ali morate biti svesni činjenice da su potrebna ogromna finansijska sredstva da bi se pristupilo realizaciji tog zakona. Cilj i želja nove vlasti je upravo afirmacija slobodnog i nezavisnog sudstva.
Druga ravan je selekcija kadrova, druga ravan je izbor najstručnijih, najkompetentnijih ljudi, sa visokim moralnim dignitetom. Upravo se ovom višemesečnom selekcijom pokušalo doći do takvih kandidata. Tamo gde je učinjena greška, gde ima propusta, Odbor za pravosuđe je tu grešku ispravio. Dakle, nema nikakve fame oko toga. Bez obzira na ovu činjenicu, da su sudije ranije birane tako da se ne zna ni ko je bio predlagač, da se samo glasalo, da je u jednom danu bez rasprave birano više od 100 sudija, da na jednoj od poslednjih sednica bivšeg parlamenta nije bilo selekcije, ovo sada je velika trijaža, ovo je velika selekcija, bez obzira što često imaju zlonamernih kritika.
Dalje, osnovna stvar u reformama pravosuđa nisu čak ni zakonski projekti, nije čak ni kadrovska obnova, nego podizanje nivoa, podizanje statusa, podizanje ranga pravosuđa na jedan od stubova države. Ono to u Srbiji nažalost decenijama unazad nije bilo. To je jedan sizifovski posao. Zašto nije bilo? Zato, jednostavno, što je vlast proklamovala sistem: kadija te tuži, kadija ti sudi.
Moram da vam kažem da je stanje koje je zatečeno u Ministarstvu pravde zaista frapantno. Formirana je komisija da utvrdi razne stambene malverzacije. Dame i gospodo, moram da vam kažem da je podneta, i to je radilo nažalost Ministarstvo pravde, krivična prijava protiv bivšeg ministra pravde zbog zloupotrebe u raspodeli stanova. Ljudi su delili kao da je njegova dedovina, kao da je alajbegova slama, to ako nema krivičnu odgovornost, nju će utvrđivati pravosudni organi, onda ima moralne odgovornosti. Zamislite ministra pravde koji za pet godina promeni pet stanova. Na šta to liči? Gde je tu moral?
Gospodo, moram da vam kažem, pre neki dan dođe bivši pomoćnik ministra pravde za izvršenje krivičnih sankcija i vrati dva ključa od dva stana. Kaže, evo ja vraćam, imam i treći, ako mogu taj treći da zadržim, videćemo. Dakle, tako je funkcionisala Vlada koja je trebalo da brine o pravdi. Moram da vam kažem još nešto, za nekoliko meseci od formiranja nove vlasti utuženo je za privredni kriminal i pokrenut postupak za to što su pojedinci, sebi ili drugom, pribavili protivpravnu i imovinsku korist u novčanom iznosu od dve milijarde nemačkih maraka. Moram da vam kažem da je to dvadestostruki budžet Ministarstva pravde. Moram da vam kažem da je to više nego utuženje za prethodnih osam ili devet godina, gde je država pljačkana, ali zato što je funkcionisao sistem - kadija te tuži, kadija ti sudi - niko nije optuživan za brojne finansijske malverzacije.
Podneta je od strane Ministarstva finansija i ekonomije krivična prijava protiv takođe dva bivša ministra pravde, jednog zamenika, jednog pomoćnika i jednog sekretara za više krivičnih dela, zbog finansijskih malverzacija, jer postoji osnovana sumnja da je prouzrokovana za jedno delo šteta u iznosu od milion dinara, za drugo delo šteta u iznosu od 31 milion dinara i za treće delo šteta u iznosu od 1.653.000 nemačkih maraka.
To je izraz i dokaz jednog nepotizma, jedne hipokrizije, jednog nemorala, jednog srozavanja pravosuđa na najniže grane. Rekao sam već da je sadašnji budžet Ministarstva pravde 108.000.000 maraka i, moram da vam kažem, da je neviđenom štednjom i racionalizacijom aktuelno Ministarstvo pravde za šest meseci uštedelo 17.000.000 maraka od dozvoljene potrošnje budžetskih sredstava, odnosno 524.000.000 dinara.
Dakle, cilj su zaista poštene i iskrene reforme pravosuđa. Jedan poslanik je pitao da li se još uvek držim onog gesla, one lozinke, motoa koji piše ispod kipa boginje Justicije, a gde piše: neka bude pravde, pa makar svet propao. Naravno, jer postoji jedno drugo geslo - Justitia regnorum fundamentum, pravda je temelj države i pravda će biti temelj demokratske države Srbije.