Zaista ne vredi lamentirati nad prošlošću, ali ću samo podsetiti, istine radi, kada je reč o suverenitetu na Kosovu i Metohiji, gospodo, molim vas još jednom da pažljivo pročitate Rezoluciju 1244. Ona nijednom rečju ne pominje Republiku Srbiju. Nema pomena od Republike Srbije u Rezoluciji 1244. Da ne podsećam već na ono što sam rekao da je u nju inkorporiran i deo Sporazuma u Rambujeu, bez obzira što ga SRJ ili Srbija, odnosno njeni predstavnici nisu potpisali.
Dakle, slažem se da je ovo tema oko koje ne treba politizirati, gde se ne treba baviti nekakvim stranačkim interesima i gde, kako to reče na sastanku koji je održan kod predsednika SRJ sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije vladika Artemije - ne vredi neprestano pozivanje na prošlost, ne vredi ni neprestano isticanje razlika i podela. Dakle, dosta je razlika i podela iz prošlosti. Potrebno nam je, kada je reč o Kosovu i Metohiji, jedinstvo u budućnosti, bez obzira na partijske i stranačke razlike. Mi imamo jedan objektivno sužen manevarski prostor. Ali, dajmo da ga u duhu najboljih namera u pogledu vraćanja suvereniteta i integriteta na Kosovu zaista iskoristimo, bez obzira koliko mali bio.
Ne lažnim inatom, ne prkosom, nego pameću, umom, razmevanjem, politikom, diplomatijom. Šta hoću da kažem? Treba insistirati na onome što je realno i što je obaveza međunarodne zajednice, a to su bezbednost, povratak prognanih, ali ne puka retorika, nego da se stvarno vidi da je međunarodna zajednica učinila da se ljudi vrate na Kosovo, da im se stvori ambijent, da im se izgrade porušene kuće, da se poprave oštećene, da se stvori ta elementarna mikro klima, elementarna infrastruktura i da ljudi mogu zaista da se vrate tamo odakle su prognani. Tek onda će međunarodna zajednica pokazati da i Rezolucija 1244 i sve priče o multietničkom Kosovu nisu puka fraza nisu prazna priča, nego zaista afirmacija sistema UN.
Ovako se dolazi u neprestanu koliziju. Mi veličamo Rezoluciju 1244, ona nije idealna, a čak se ni ona ne ispunjava. Dakle, tražimo ono na šta imamo pravo, bezbednost, povratak prognanih, razotkrivanje i rasvetljavanje sudbine nestalih, kidnapovanih, otetih. Dakle, to je ono što je minimum, uz stalno insistiranje na traženju revizije, bez obzira da li imamo ovlašćenja po Rezoluciji 1244 ili ne, dakle revizije ustavnih okvira za Kosovo i normalno da će Vlada prihvatiti svaku dobronamernu sugestiju u tim relacijama. Prema tome, dajmo da nađemo jedan zajednički imenitelj. U protivnom, možemo raspredati ovde nedelju dana bez ikakvog efekta.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, svega i svačega smo se naslušali ova dva dana, pa čak je moj prethodnik dozvolio sebi za pravo da citira čitulju koju sam ja dao svojoj pokojnoj majci. To je bilo 2. oktobra prošle godine i sa ponosom kažem, gospodine Radovanoviću, rekao sam u toj čitulji - mama, javi tati da smo pobedili. Njihova životna želja je bila da dočekaju da žive u slobodnoj i demokratskoj Srbiji. Da li imate problema sa tim? Da li je to moral? Da li se time bave narodni poslanici? Da li je to prigovor ministru pravde? Ne znate za elementarni moral. Pozvaću se na Kromvela - pomozi im, Bože, ne znaju šta čine. Kada se pozivam na Englesku, gospodo, bio je nekada u engleskoj fudbalskoj reprezentaciji, u onoj slavnoj, u half liniji fudbaler koji se zvao ne Džordž Best, nego Novis Stajls. Stajls Džeki Čarton Mur. Znate, taj Novis Stajls je bio poznat kao fajter, kao beskompromisan borac i imao je običaj da kaže, onda kada bi čitav stadion na protivničkom terenu zviždao, ja uživam, jer znam da sam dobro obavio svoj posao. Tako se ja osećam danas. Kao Novis Stajls.
Još nešto, naslušao sam se svačega i svega, da su opštinski odbori DHSS skupili svakakvi moralni otpad. Ne, gospodo žao mi je, oni u mnogim gradovima podsećaju na male akademije nauka. Sa ponosom to kažem. Da, "Zorka farma", "Metaloplastika", nemam pojma o čemu se radi. U "Metaloplastici" nikada nisam ni bio. U "Zorka - farmi" bio sam jedan jedini put sa rukovodstvom iz raznih stranaka, a ne znam ni koje su partijske pripadnosti, fantastična fabrika. Kakve veze ja sa tim imam.
Dalje, pomenuto je da sam zadržao mandat DSS i o tome se vodila velika polemika. Nije tačno, Odbor za administrativna i imunitetska pitanja oduzeo je taj mandat i taj mandat je dodeljen gospođi Nadi Kostić, gospodine Mirčiću. Ona je bila poslanik DSS po oduzimanju mandata meni. Nada Kostić, ali 1996. godine maja ili juna meseca kada je meni oduzet poslanički mandat. Nemojte obmanjivati parlament. To je istina. To što se nije mnogo videlo, tada su bili zabranjeni televizijski prenosi i nije bilo direktnog prenosa Skupštine, a upravo tada je usledila zabrana, mesec dana valjda pre toga, april, maj 1996. godine. Verovatno se to onda nije ni publikovalo u javnosti i to je razlog.
Bio sam u sali, gospodo, u zatvorenoj sali kada su ovde, ne znam, radnici državne bezbednosti, jedna grupa momaka u patikama i trenerkama pokušali da izvrše linč na tada opozicionim poslanicima SRS-a. I vi to dobro znate, oni koji su bili u ono vreme tu to dobro znaju. Ja sam se pola sata rvao sa njima zajedno. Ja sam lepo rekao prvi put kada sam se javio sa ove govornice: gospodo, neka Gospod Bog pomogne onome ko laže. Ovde je bio Vladan Batić, bio je gospodin Veselin Petrović, bio je gospodin Slobodan Gavrilović i iza kamere, u uglu, krio se Raka Radović. Nije stigao da pobegne pre nego što je zaključana sala. To je istina. To što izmišljate razne stvari, nije strašno. To je stvar ličnog morala. Prekjuče je rekao da je osnova svake politike. Ali, krivotvoriti istinu u kojoj ste sami učestvovali, to je zaista strašno. To je onda pitanje elementarne etike i elementarnog morala.
Nikad nisam bio advokat Srpske radikalne stranke, što je ovde, takođe, rečeno. Ne znam ni za jednog sudiju koji se učlanio u Demohrišćansku stranku Srbije. Pravoslavci su, gospodo, hrišćani. Neki ljudi ni to ne znaju, nego pokušavaju da ih pripišu ne znam kome.
Dalje, hekler u Požarevcu nije hekler u mojim kolima. Nije hekler Vladana Batića, nego hekler policajca koji je bio u drugim kolima. Nije čuo, nije pazio, ukrali mu, pronašli i vratili mu. Kakve ja veze imam sa tim? Nikakve.
Dalje, nikakav glamurozni ručak nije pravljen, ni u kakvom hotelu "Galeb" u Šapcu. Naslušao sam se svakakvih gluposti, zaista.
Nisam ministar pravde od 5. oktobra, nego od konstituisanja Vlade Republike Srbije. Praktično, ja sam ministar od početka marta. Nikad se nisam susreo sa Havijerom Solanom. Ja sam ministar pravde koji nema ovlašćenja ni da hapsi, ni da sudi. Hapsi policija. Sudi sud.
Imućan sam čovek, ostalo mi je od dede, od oca. Iako su im komunisti sve konfiskovali, puno toga sam nasledio, puno toga sam zaradio, ali nemam kafanu "Vidik" na Divčibarama, a i to je pominjano.
Postoje demohrišćanske stranke u pravoslavnim zemljama. Bila je vladajuća stranka u Rumuniji do nedavno. Konstantinesku, predsednik Rumunije, bio je član Demohrišćanske partije Rumunije. Postoji ta stranka i u Grčkoj, postoji u Makedoniji. Dakle, gospodo, morate malo da čitate političke događaje.
Nisam član nikakvog deoničarskog društva, nikakvog upravnog odbora, nikog ne poznajem u Mačkatici. Dragan Lakićević koji se pominje nije član, nije bio, niti će biti član Demohrišćanske stranke Srbije.
Prema tome, gospodo, ne vredi lažima pokušavati da se izbori nešto što je neosnovano. Kasnije ću nastaviti dalje.

Pošto su pominjani neki čelnici UNMIK-a, evo otvorenog pisma Bernaru Kušneru, šefu civilne misije na Kosovu:
"Poštovani gospodine Kušner, upoznali smo se na Uskrs u Gračanici i razgovarali u manastirskoj porti. Delovali ste optimistički i uveravajući da stvari kreću nabolje u pogledu Rezolucije 1244. Zaustavljanje terora šiptarskih separatista, obezbeđenje fizičke i pravne sigurnosti, obnova porušenih kuća, povratak prognanih Srba i stvaranje atmosfere za normalan život. Bilo je to na Uskrs u manastiru Gračanica, gde su se već sedam vekova održavale liturgije povodom ovog najvećeg hrišćanskog praznika. Na Uskrs se uvek sa pijetetom setimo svojih mrtvih predaka. U Gračanici su na Uskrs ove godine oplakivani i živi Srbi. Na Kosovu više za njih nema granice između života i smrti. Na večernjoj službi episkopi Artemije, Atanasije, par sveštenika, sestrinstvo manastira, desetak tamošnjih Srba, nekoliko članova DHSS-a iz Beograda, jedan ruski i dva grčka vojnika i to je sve. Oko manastira gomila naoružanih vojnika KFOR-a, a pored ikona njihovo oružje. Skrnave svetinje, vređaju istoriju, zaustavljaju vekove.
Gospodine Kušner, tako je bilo na Uskrs u Gračanici. Verovao sam da ipak ima nade da će se stvari popraviti. Verovao sam da UN i KFOR ne mogu biti nekom majka, a nekome maćeha. Verovao da žrtve vladike Artemija, Save Janjića i drugih, koje je režim razapeo na stub srama, neće biti uzaludne. Strahujem da sam se prevario. Svakog dana Kosovo, nekada kolevka, postaje grobnica za još nekog od preostalih Srba. Svakog dana nova ubistva, nova zverstva, novi teror nad Srbima. Ubijaju ih kao divljač. Srbe u srpskoj zemlji. Ne vredi, gospodine Kušner, tim povodom izražavati čuđenje i zgražavanje, a i ne vredi izjavljivati saučešća i pisati saopštenja. Roditelji ubijene dece, rodbina kidnapovanih, porodice na zgarištima zapaljenih kuća nemaju ništa od toga. Umesto da dignete svoj glas, da se čuje do Njujorka i Moskve, do Pariza, Londona i Brisela, umesto da ceo civilizovani svet stane u zaštitu tog nesrećnog naroda, vi iskazujete zabrinutost, a Srbe su i danas ubijali, zar ne? Ako to već ne možete, odnosno ako ste nemoćni, razmislite o ostavci na svoju funkciju. Ostavka je moralni čin. Zato, držeći se elementarne etike, pokažite bar onda kada odlazite da ste iskreno želeli što ste obećavali kad ste dolazili. Pogledajte sveže humke, crne barjake i recite - ovo je zločin, jer kako reče veliki srpski pisac Borislav Pekić - lični je moral osnova svake opšte politike. Pokažite ga, gospodine Kušner.
Nekada davno, jedan vaš zemljak, Franš d(Epere, bio je zbog požrtvovanja, humanosti i ljubavi prema Srbima nazvan srpskom majkom. Nemojte dozvoliti da posle 80 godina jedan Francuz bude proglašen srpskim dušmanom i to zbog krivice drugih. Na taj način pokažite poštovanje i prema sebi i svojoj ulozi i još više prema narodu, koji je pre više od 700 godina imao Gračanicu, Dečane, Pećku patrijaršiju. Taj narod to zaslužuje. Učinite da čitav svet shvati".
Toliko o patriotizmu. Dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam o stvarnim a ne isceniranim povodima izglasavanja nepoverenja. Shvatio sam u čemu je problem. Nije problem ministar pravde, nije problem Vladan Batić, problem su pravda i istina. To je nešto čega u ovoj zemlji nije bilo decenijama. To je nešto što smeta ljudima naviklim na kriminal, na hipokriziju, na nepotizam, na korupciju, na bezvlašće, na preuzimanje zakona u svoje ruke, na privilegije, na monopole, na lažne priče o patriotizmu i izdajnicima, na lično bogaćenje, na nemoral svake vrste. To boli i to je problem sa Ministarstvom pravde, jer toga više nema.
Dakle, dame i gospodo, ponosan sam što sam prvi ministar pravde u slobodnoj i demokratskoj Srbiji. Kao što ispod kipa boginje Justicije piše, biće u Srbiji pravde, pa makar svet propao. Zacrtali smo nekoliko osnovnih prioriteta u Ministarstvu koje je samo po sebi bilo dokaz neviđenog kriminala. Obelodaniće se to uskoro. Ispituju oni koji su za to nadležni, koliki je kriminal bio u samom Ministarstvu pravde.
Dakle, tamo gde su ljudi pozvani da štite pravdu,oni su činili neviđeni kriminal. Tome mora da se stane na put. Utvrdili smo nekoliko prioriteta, da se donesu validni zakoni, harmonizovani sa propisima Evropske unije, zakon o sudijama i sudovima, zakon o javnom tužilaštvu, zakon o advokaturi, novi krivični zakon, novi zakon o lokalnoj samoupravi. Upravo na jednoj od narednih sednica republičkog parlamenta neki od tih zakona naći će se na dnevnom redu ovog visokog doma.
Drugi prioritet koji je zacrtalo Ministarstvo pravde jeste kadrovska selekcija, kadrovska obnova. Ne da bi neko ostao bez posla, niko u ova tri i po meseca nije ostao bez posla, nijedan sudija, nijedan predsednik suda, nijedan javni tužilac. Prema tome, nemojte vi brinuti o sudbini ljudi koji se bave pravosudnim funkcijama. Oni koji su se ogrešili o zakonske i moralne norme naravno da moraju da odu. Podsećam vas da nekoliko kadrovskih promena, koje su izvršene, a to je predlog za razrešenje i predlog za postavljenje, dao je Odbor za pravosuđe, a ne ministar pravde. Iako je ministar pravde imao po zakonu pravo da daje takve predloge. Predlog za razrešenje i izbor novih tužilaca dao je sadašnji v.d. republičkog javnog tužioca koji je iz starog establišmenta i nema novog republičkog javnog tužioca, nego je to učinio javni tužilac iz prethodnog režima. Dakle, opet ni to nema nikakve veze sa ministrom pravde.
Dalje, ono što je prioritet, to je podizanje statusa pravosuđa. Govorili smo kakvi su uslovi u kojima sudije rade svoj posao. Jadni i čemerni, bedni i nikakvi. Danas je bila jedna konferencija pod pokroviteljstvom OEBS-a. Do septembra će se obezbediti donacija od 10 miliona dolara pod pokroviteljstvom OEBS-a za reforme u pravosuđu, pre svega za povećanje plata zaposlenih u pravosuđu, jer su te plate zaista mizerne. Zaista su na niskom nivou, ali je to nasleđe prošlosti.
Podići ćemo taj statusni nivo nosilaca pravosudnih funkcija.
Zatim, ovde je pominjana lokalna samouprava. Gospodo, svuda gde su izabrana opštinska veća postojali su zakonski razlozi za tako nešto. Svuda je striktno primenjen postojeći zakon o lokalnoj samoupravi. Apsolutno nigde nije bilo greške. Bilo je par incidentnih situacija. Pokušavalo se, čak i ovde, u Skupštini, da se postigne neki dogovor za Kladovo i Lebane. Ali, stvar je eskalirala do te mere da je, jednostavno, pretilo veće zlo, pa je formirana prinudna uprava, odnosno izabrana su opštinska veća.
Ono što je prioritet, to je povećanje efikasnosti pravosuđa i apsolutno je izvesno da ćemo krenuti tim putem sa povećanjem statusnog nivoa pravosuđa. Dakle, to su prioriteti Ministarstva pravde u novoj vladi. Ponavljam, ova kampanja neće me uopšte pokolebati, jer je jasan motiv zbog kojeg je pokrenuta. Kako reče apostol Pavle, ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo - dobrim.

Ja bih govorio posle predsednika poslaničkih grupa.

Dame i gospodo narodni poslanici, rečeno je da sam čovek koji mrzi. Zaista mrzim iznad svega i najviše mrzim laž. Napisao je vladika Nikolaj Velimirović u svojoj knjizi "O Bogu i o ljudima" jednu rečenicu u kojoj kaže: "Kada izgovoriš laži na račun drugog čoveka, taj čovek zna da si lagao - i ti znaš da si izgovorio laži na račun tog drugog čoveka - i Bog zna da si izgovorio laž na račun drugog čoveka". Dakle, tri su svedoka za svaku izgovorenu laž.
Pošto sam ja vernik i pošto je danas Spasovdan, u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda i čitavom ovom tiradom koju smo čuli, kažem - neka pomogne Bog onome ko je ovo izrekao ili meni, odnosno neka pomogne Bog onome ko laže i njegovoj deci. Jer, to što smo se naslušali, to zaista nema nikakvog smisla. To što se pominje moja porodica, to što radikali po Obrenovcu ispisuju parole "Smrt Batiću", to što ste dali neke pamflete, pošto niste pročitali čitav tekst, najugledniji ljudi sa političke scene u nekoj "žutoj štampi" se na najprizemniji način diskredituju i vama je to argument. Naravno da je to argument nekom ko se bavi analizom rada ministra pravde, čoveka koji je čitav život proveo časno i pošteno, koji je sa 30 godina, iako nikada nije bio član Saveza komunista, bio doktor nauka, a pamflet o njemu čita neko ko nije uspeo da položi nijedan ispit na Pravnom fakultetu i ko je pre toga bio sekretar partijske organizacije u "22. decembru".
Dakle, što se tiče oktobarskih događaja i oktobarskih rušilačkih demonstracija, dame i gospodo narodni poslanici, ponosan sam što sam 5. oktobra bio za govornicom kada se događalo to što se događalo. To su želeli milioni građana Srbije. Sa radošću se sećam tog dana i hvala Bogu, niko nije poginuo tog dana, cena je mogla da bude stravična, cena istorijske krađe. Poginulo je nesrećnim slučajem dvoje ljudi. Jedan čovek je doživeo infarkt a drugi čovek je poginuo u saobraćajnoj nesreći ali niko nije poginuo kao rezultat napada demonstranata i bilo čega.
Dakle, pomenut je čak, valjda na štetu meni, nešto što svakom čoveku može da služi na ponos i čast, događaj kada sam uspeo od jedne mase koja je bila nekontrolisana da izbavim iz zgrade Gradskog komiteta Socijalističke partije Srbije na Studentskom trgu, dvadesetak policajaca.

Upitan sam otkud tu otac Vasilije u prostorijama DHSS - pa prirodno, jer je DHSS deo svojih prostorija ustupila eparhiji raško-prizrenskoj, koja evidentira prognanike sa Kosova i Metohije, prognanike bivšeg režima i NATO alijanse. Prema tome, to je jedan visoko moralni čin. Ljudi su bili zahvalni zbog toga. Ne vidim, a to je trebalo da bude pohvala, a ne kritika.
Da pođemo od nečega što je bio glavni deo ekspozea, od nekakvog patriotizma, odnosno izdaje, Haga, NATO alijanse itd. Otvoreno pismo Ričardu Holbruku: Poštovani gospodine Holbruk, 19. novembra 1998. godine prisustvovao sam vašem predavanju u Institutu za mir u Vašingtonu. Tema je, naravno, bila Kosovo. Tom prilikom ste rekli da je Milošević kapitulirao, da je poništio referendum, da međunarodna zajednica može na Kosovu učiniti šta hoće, da ga faktički na sve možete naterati. On je unilateralno sve prihvatio. Učinio je velike ustupke. Pominjali ste kako ste ga izblefirali u Dejtonu, rekli ste da sa OVK direktno pregovarate, da vas ne interesuje Savet bezbednosti. Pozvali ste prisutne da vam dojave ako znaju policajce albanske nacionalnosti, da bi bili upućeni na Kosmet. Rugovu ste uporedili sa Gandijem i Martinom Luterom Kingom. Niste znali odgovor na pitanje zašto se SAD ne bave Kašmirom, a ne Kosmetom. Zašto ne uvažite prava Kurda, a ne Šiptara. Bilo vam je neprijatno kada sam vam se predstavio. Učinilo vam se da mogu biti neprijatan svedok. Em Srbin, em opozicija. Zamenik jugoslovenskog otpravnika poslova bio je takođe prisutan, ali na vašu priču nije reagovao.
Da ne čitam čitavo pismo. Počela je NATO intervencija, DHSS čiji sam predsednik, svakog dana za vreme NATO bombardovanja činila je ono što su bile njene moći. Svakog dana i prvog dana uoči bombardovanja 23. marta, rekli smo da DHSS smatra da je sa prvom bombom NATO pakta počelo rušenje evropskog sistema vrednosti, evropske civilizacije, osnovnih hrišćanskih tekovina. Havijer Solana, Vesli Klark i drugi ukinuli su primarne etičke vrednosti evropskog društva i savest kao najvišu moralnu kategoriju. Pravoslavni srpski narod, kao jedan od najstarijih u Evropi spada u red utemeljivača evropske civilizacije o čemu svedoče i brojni istorijski spomenici upravo na Kosovu itd. 25. marta konstatujemo praktično da je poništen poredak UN, a 30. marta tražimo sazivanje mirovne konferencije za Balkan, pod geslom Balkan - balkanskim narodima.
U međuvremenu, ja podnosim krivičnu prijavu Luiz Arbur, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala zbog NATO intervencije, tražeći da optuži NATO čelnike. Radi vaše informacije, podnosim krivičnu prijavu i ovde, okružnom javnom tužiocu 11.4.1999. godine, koja je evidentirana pod brojem Ktr. 764/99, a upravo tražeći nakon onog tragičnog događaja sa vozom kod Vladičinog Hana i onog monstruoznog zločina da oni koji su odgovorni za to, odgovaraju. Možete naći u evidenciji Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu pod ovim brojem tu krivičnu prijavu Vladana Batića.
Dalje, obraćamo se UN i Kofi Ananu, tražimo od Knuta Volebeka, tadašnjeg generalnog sekretara OSCE da utiče da se obustavi dejstvo. Obraćamo se demohrišćanskim strankama Evrope, obraćam se generalnom sekretaru UNESKO-a, povodom svega onoga što se događa sa tekovinama koje treba da štiti UNESKO na ovdašnjim prostorima. Obraćam se demohrišćanskim partijama podunavskih zemalja, Bavarske, Austrije, Slovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Ukrajine, pa predlažem da se formira beogradski tribunal za ono što se događa na teritoriji Srbije kao posledica NATO intervencije. Zatim, obraćam se Lehu Valensi, predsedniku Demohrišćanske partije Poljske sa molbom, da kao dobitnik Nobelove nagrade za mir, zajedno sa drugim dobitnicima Nobelove nagrade za mir, reaguje. Leh Valensa u Rimu okuplja druge dobitnike Nobelove nagrade za mir i zajedničkim saopštenjem traže obustavljanje NATO intervencije. Ima toga mnogo, NATO će napraviti Bopal itd., itd.
Tako da smo svakog bogovetnog dana tražili da prestane nešto što smo smatrali neprimerenim i što smo smatrali da je atak na jednu zemlju. Romano Prodi je prihvatio čak bio našu inicijativu oko balkanske mirovne konferencije. Tu ideju je podržao i tadašnji nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer. Obraćao sam se, a ne mogu da nađem samo to pismo, roditeljima dece koja su nastradala u onom monstruoznom zločinu u Koloradu i podsetio ih na stradanja nedužne dece ovde u Srbiji od bombi koje stižu iz Kolorada.
Evo tog pisma, biću slobodan da pročitam samo nekoliko rečenica "DHSS poziva roditelje dece nastradale u bezumnom zločinu u školi u Koloradu da se obrate Bilu Klintonu, Stejt departmentu i Pentagonu sa apelom da prestane dalje bombardovanje Srbije. Čitave SAD su potresene ovim tragičnim događajem koji je odneo 15 života, zaboravljajući pri tom da svakog dana od američkih bombi ginu nedužna deca širom Srbije. Ginu samo zato što žive u Srbiji, ginu, a voleli su i crtane filmove Volta Diznija, i hamburgere, i žvake, i Vitni Hjuston, i Vandera Holifilda, i Majkla Džordana, i "Formulu jedan" i Internet. Voleli su da idu u školu, da se igraju, da žive. Sve to odnele su američke bombe. DHSS potpuno razume tugu roditelja, rođaka i prijatelja dece stradale u užasnom zločinu u Koloradu. Međutim, ma koliko bila besmislena, njihova smrt može značiti život za stotine dece u Srbiji, ako oni koji su ih voleli podignu svoj glas protiv daljeg bombardovanja Srbije. Jedino na taj način mogu se odužiti svojoj tragično nastradaloj deci".
Dakle, o patriotizmu nemam više potrebe pričati. Sve se potpuno okrenulo. Oni koji su se busali u patriotske grudi postali su najveći izdajnici, a oni koji su optuživani kao izdajnici (i danas dok mi ovo raspravljamo se ulazi u poslednjih 350 kvadratnih kilometara zone B) vraćaju suverenitet zemlji koji ste vi kao prethodna vlast izgubili.
Dakle, to je priča o patriotizmu. Pomenut je Hag. Jeste gospodo, Hag je surova stvarnost, Hag je jedna brutalna realnost, Hag je nešto što niko normalan ne može da voli. Ko voli Hag, neka mu bude u kući. Ne možemo se mi inatiti sa celim svetom. Ja sada stojim ovde otvoreno i slobodno i kažem - gospodo, moramo priznati da su neki naši sunarodnici u naše ime činili zločine. Teško je to priznati. Kada pronađete hladnjaču u Dunavu kod Tekije, kada je pronađena, bar tako piše u novinama, druga hladnjača u jezeru kod Kokinog Broda, onda mi moramo proći kroz tu moralnu katarzu i moramo tu anatemu i tu hipoteku skinuti sa sebe. To nije nikada činio srpski narod i niko u njegovo ime nema prava to da čini.
Dakle, što se Karle del Ponte tiče - "Poštovana gospođo Del Ponte, primio sam vaš odgovor na moja prethodna pisma, u kome izražavate razočarenje što sam navodno ustvrdio da međunarodni krivični sud deli selektivnu pravdu, da su pokrenute istrage i za zločine protiv Srba, da se optužnice ne mogu podizati zbog pritiska javnosti bez dokaznog materijala, da se one ne podižu u političke svrhe, što ja navodno sugeriram i da je svako politiziranje kontraproduktivno. Uvažena gospođo glavni tužioče, žao mi je što niste razumeli smisao mojih ranijih pisama. Izneo sam samo tvrdnje, koje u vašem odgovoru niste osporili. Do sada su od strane tužilaštva optuživani samo politički lideri Srba, četiri predsednika - Milošević, Milutinović, Karadžić i Plavšić i neki drugi, Krajišnik, Šainović, ali nijedan politički lider Hrvata, Muslimana ili Albanaca. Zbog toga javno mnjenje normalno stiče utisak o selektivnoj pravdi Haškog tribunala. U Hagu ste nam rekli da bi Franjo Tuđman bio optužen da nije umro. Zašto ne objavite tu optužnicu, kao što je posthumno obznanjena optužnica protiv Željka Ražnatovića-Arkana. Kažete da za utvrđivanje komandne odgovornosti trebaju dokazi. Da li su dovoljan dokaz stotine hiljada Srba prognanih iz Hrvatske, stotine ubijenih u "Bljesku" i "Oluji", najveći egzodus u Evropi u 20. veku, smrt najmilijih, izgubljena imovina, zavičaj, otadžbina, želje i nade. Da li su dovoljan dokaz fotografije mudžahedina u muslimanskoj vojsci, koji u rukama drže odsečene glave srpskih mladića? Ta slika obišla je čitav svet. Da li su dovoljan dokaz Srbi prognani sa Kosmeta, van svojih domova, u kojima bi danas slavili Đurđevdan, jedan od najvećih pravoslavnih praznika?" Pisano je na Đurđevdan.
"Na Kosovu jutros nisu zvonila zvona na stotine srpskih crkava, jer su gotovo sve porušene. Agim Čeku je ubijao Srbe u ratu u Hrvatskoj, a sada je vojni komadant OVK, terorističke organizacije koju je formirao njen današnji politički lider Hašim Tači. Dokaza za njegove zločine ima bezbroj, ali ih još niste optužili. Tu nema nikakvog politiziranja, nikakvih pritisaka javnog mnjenja, to je samo surova istina, nihil possumus contra veritate, ništa ne možemo protiv istine, ni vi, ni ja. Kažete da ste razočarani. Šta mislite kako sam je osećao pre tri dana kada sam se susreo sa porodicama 1.300 Srba otetih od strane OVK, sa nemim pogledima očiju u kojima više nema suza, sa tihim lelekom i jecajima koji paraju dušu, sa poslednjim tračkom nade. Kako da im odgovorim gde su njihova deca, očevi, braća? Kako im objasniti zašto nisu optuženi zločinci OVK koji su to učinili, koji dalje ubijaju i kidnapuju? Danima obijaju pragove po Beogradu tražeći istinu i pravdu. Mi želimo saradnju sa Haškim tribunalom, mi ćemo sami smoći snage da priznamo da su neki naši sunarodnici u ime srpskog naroda činili zločine. Mi ne želimo da nova demokratska Srbija počiva na temeljima nalivenim tuđom krvlju. Priznajući taj greh i prolazeći kroz svojevrsnu moralnu katarzu imamo prava da tražimo da budu optuženi i politički lideri drugih, koji su učinili zločine nad Srbima. Sami ste pomenuli da saradnja treba da bude dvosmerna. Vreme je da krenete i u drugom smeru".
Dakle, to je pismo upućeno Karli del Ponte i ja vas uveravam da će vrlo biti brzo optuženi čelnici OVK, svi oni koji se pominju u ovom i drugim pismima, jer nema odbrane od toga. Odlaze naši svedoci, odlaze naši patolozi od 3. do 10. juna da svedoče o zločinima u Glođenu, u Klečki, u Volujku, dakle krug se zatvara. Istraga protiv sve trojice već je započeta.
Dakle, treba samo biti realan i treba sagledati čitavu stvar i shvatiti da je jedno vreme za nama, shvatiti da ne treba milioni ljudi i dalje da budu taoci tog vremena, nego da gledaju u budućnost, u želju da živimo kao sav normalan svet, u svojim kućama, na svojoj zemlji, sa svojom decom. Nisam ja napustio svoju porodicu. Svaki dan odlazim u Obrenovac, tako da su to tračevi, intrige. Na žalost, ružno i tužno, tužno da se time bavite, ali rekao sam - ako je to istina, toliko vam Bog pomogao.
Dalje, pominje se famozna "Galenika", "Zastava", sada i Majdanpek, "Palma", hekleri, čarape, automatske puške itd. Opet, na žalost, gomila laži. Nikada hekler nisam držao u ruci, ne znam ni kako izgleda. Bio sam punomoćnik, dok sam bio advokat, ICN Pharmaceuticals i uopšte se ne krijem iza toga i nema razloga da se krijem. Dakle, ja sam bio advokat, profesionalac 17 godina.
Rođen sam naravno u Obrenovcu, u porodici čiji su roditelji, pokojni otac i majka, odnosno njihove porodice, bile žrtve političkih progona. Završio gimnaziju, završio Pravni fakultet, postdiplomske studije, magistrirao, doktorirao. Radio sam u skupštini opštine, bio sam moralno politički nepodoban, jer nisam bio član partije i bio sam doktor nauka i referent. Kuću sam zidao sa dva velika kredita za stambenu izgradnju, dugoročna, kako je to tada bilo dozvoljeno i kako je to tada bilo moguće. Jedan podigao pokojni otac, drugi ja, žena, majka kuvala ručak radnicima, moji drugovi dolazili u četiri sata ujutru da kopaju temelje, da nalivaju ploče i ne stidim se toga, tako treba svi da rade.
Kada sam dobio treće dete dobio sam stan, jednosoban, od 40 kvadrata u Obrenovcu i živeo sa ženom i troje dece u jednosobnom stanu, u stambenom bloku u Obrenovcu. Kada je prošlo 10 godina mog rada u Skupštini opštine Obrenovac i kada sam stekao uslov da zadržim taj stan, Vladan Batić je vratio stan, vratio stan od 40 kvadrata, otišao u svoju kuću, u kojoj danas sa svojom porodicom živim. Znaju to vrlo dobro moji Obrenovčani sa kojima pijem kafu, igram fudbal, družim se i znaju oni da su sve ovo jeftine obmane i laži.
Što se tiče svega što se nekome stavlja na teret, pa, treba dostaviti dokaze. Da li ima jednog jedinog svedoka za navodni upad heklerima u "Galeniku"? Dajte njegovo ime i prezime, a ne neke falsifikovane dokumente. Jednog jedinog svedoka. Ispričaću vam taj događaj vrlo rado i vrlo lako, ali da ispričam predistoriju.
Ugovor između ICN Pharmaceuticals i "Galenike" zaključen je 1989. godine. Po tom ugovoru američki partner imao je 75% kapitala, odnosno akcija, odnosno učešća u firmi, a "Galenika" ili Republika Srbija 25% i to je tako trajalo 10 godina. Onda se neko dosetio, klan Bojić, Šešelj da preko svojih ljudi, koji su bili u agenciji za procenu vrednosti kapitala, 4. februara 1999. godine i svojih ljudi u Ministarstvu zdravlja, svojih ljudi u Privrednom sudu u liku Milene Arežine, jednostavno kažu puj pike ne važi, sada je 65% prema 35% za državu, odnosno za Srbiju, zdravstveni fond, "Galeniku", nije važno, za nas, a 35% za ICN. To je bila klasična otimačina.
OK, nemam ja razloga da štitim Milana Panića i nema pravo niko da ga štiti, interes države mora biti prioritet. Uopšte mi nije jasna ova priča, niti znam da su pokrenute te privremene mere, niti sam više u ikakvom pravničkom odnosu već dugo vremena, već skoro godinu i po, dve dana, niti sam se bavio time.
Vlada je utvrdila da je Srbija većinski vlasnik "Galenike", ali pošto se radi o mešovitoj firmi i pošto je postupak pred arbitražom u Parizu u toku, mora da neko veštači i da proceni koliki je čiji udeo i tako će i biti. Ili komora u Parizu, koja takođe mora da angažuje veštake, ili ako se dogovore dva partnera da oni nađu nekog veštaka, agenciju koja je sposobna da to analizira, izveštači i to je potpuno prosto. Nikakve misterije tu nema i kako sudovi presude, kako veštaci utvrde, tako će, jednostavno, biti.
Inače, tog dana sam bio sa svojim pripravnikom i gospođi Krstajić, koja može biti svedok, ako to hoće da kaže, odneo sam odluku Upravnog odbora, odnosno Skupštine akcionara ICN. Pozvala me je žena da popijem kafu i kakvi crni hekleri, kada sam izlazio došli su Mitević, Rakić i ljudi koji su nastavili dalje sa njom da pričaju. Nijedne reči o bilo kom oružju.
Što se tiče "Zastave" to je smešno. Vi koji ste od "Zastave" u kolapsu, u agoniji, uzimali pare iz donacije, vi pominjete upad u "Zastavu". Pitajte predsednike svih sindikata u "Zastavi", oni su molili da Miki Savićević, čovek koji je bio najveći menadžer na ovim prostorima, pokuša da nešto pomogne da "Zastava" izađe iz te agonije.
Za Majdanpek uopšte ni ne znam, i ne znam da je čovek koga pominjete predsednik Opštinskog odbora DHSS, ali znam takođe da je Bor u agoniji. Zašto ste dozvolili da "Zastava", Bor, Majdanpek, dođu u takvo katastrofalno stanje, u kakvom se sada nalaze.
Za TV "Palmu" zaista nemam pojma. Znam da su donedavno ljudi iz naše stranke bili gosti TV "Palma". Niti znam ko uređuje program, ni ko je promenio programsku koncepciju, ni da li je neko zabranio emisije i zašto je zabranio, nema potrebe.
Da, znate šta, priča o stvaranju nekakve kriminalne grupe bandita, lovaca na ljudske glave koji su planirali neuspešnu otmicu Ojdanića, a koja inače zbog para koje je obećala Amerika treba da kidnapuje ljude, to je najveća glupost koju sam u novije vreme čuo. Nije mi jasno zašto se potenciraju i apostrofiraju ti ljudi kao kriminalci, nikada u životu nisam ni čuo, ni video, ni reč progovorio ni sa Petrom Panićem, ni sa Milanom Narandžićem, ni sa Milanom Jovanovićem, to su ljudi koje oslovljavate kao Limun, Svileni, i ne znam kako oni izgledaju. Dakle, nikada ih moje oči u životu nisu videle, nikada reč nisam progovorio sa njima, a ako to nije tačno, gospodine Nikoliću, toliko mi Bog pomogao, a ako je tačno, toliko pomogao vama i vašoj deci.

Zaista je težak položaj ljudi u pravosuđu. Ali, na žalost, težak je položaj ljudi i u zdravstvu, prosveti i svim drugim društvenim delatnostima i u firmama. To je to tragično nasleđe prošlosti. Na žalost, to smo nasledili. U srećnim zemljama gde dođe do promene vlasti, nova vlast ili nova vlada nasledi punu kasu, pune fondove, dobru privredu, razvijenu infrastrukturu - mi smo nasledili pustoš svuda, pa i u pravosuđu.
Nema nikakve hajke na ljude u pravosuđu. Sama činjenica da je od formiranja Vlade proteklo tri i po meseca, a da je promenjeno svega nekoliko predsednika sudova i nekoliko tužilaca na najbolji način potvrđuje da nije vođena nikakva hajka, da nema nikakve represije, ali je potpuno normalno i da se vrši selekcija. Potpuno je normalno da se, pre svega sa tih rukovodećih pravosudnih funkcija smenjuju oni koji nisu dobro obavljali svoj posao. Jer, ako je neko znao, a znao je za, recimo, hladnjaču u Dunavu 6. aprila 1999. godine a bio je okružni javni tužilac, opštinski javni tužilac, predsednik suda, istražni sudija i ćutao, normalno je da takvim ljudima nema mesta na tim funkcijama.
Tačna je konstatacija, to sam nebrojeno puta ponovio, ogroman broj sudija je pošteno, časno i odgovorno obavljao svoj posao. Oni su bili apatični, bili su demoralisani, imali su mizerne plate, ali sam pomenuo - na žalost, takav je bio odnos države prema pravosuđu. Da ne ponavljam da smo valjda jedina zemlja na svetu u kojoj Vrhovni sud te zemlje nema svoju zgradu, a u kojoj predsednik Ustavnog suda te zemlje nije pravnik nego je ekonomista. Prema tome, to su istine, činjenice i naša stvarnost.
Dakle, nema odmazde, nema revanšizma.
Ovo što je gospodin Ivković pomenuo, moram da vam kažem da je u zemljama u tranziciji svuda izvršen reizbor sudija. U izradi je nacrt zakona o sudovima i sudijama, koji treba na jedan potpuno drugačiji način da afirmiše slobodno i nezavisno sudstvo, jer praktično će vrhovni pravosudni savet biti taj koji će vršiti selekciju nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno selekciju sudija. Tu će, praktično, ostati bez uticaja izvršna vlast. Dakle, tako je bilo u skoro svim zemljama u tranziciji. Verovatno i mi moramo u jednom momentu napraviti presek, ali jednostavno nema nikakve odmazde.
Spočitavano mi je da navodno idem po sudovima, pretim sudijama. Nijednom nijedan telefon nijednog sudije nisam okrenuo, ni sa jednim nisam razgovarao, nijednog predsednika suda, nijednog javnog tužioca nisam zvao. Slobodno recite ime nekog na koga je ministar pravde na bilo koji način uticao.
Što se tiče hapšenja, nigde nisam pretio hapšenjima, ali sam istakao princip odgovornosti i ističem ga i danas. Mi moramo podići princip odgovornosti na nivo Jevanđelja i to kao papagaj ponavljam stalno. Pred odgovornošću ne može biti imun bilo ko, ni bivša, ni sadašnja, ni buduća vlast. Odgovornost mora biti princip koji moraju da prihvate svi. Inače, nema slobodnog i nezavisnog sudstva, nema pravne države, nema demokratije, nema ničega. Tako će i biti.
Ako neko misli da će mene ova rasprava pokolebati - ne, ona će mi biti dodatni stimulans za intenzivniji rad za što efikasnijim pravosuđem i za što bržim uspostavljanjem principa odgovornosti svuda i na svakom mestu. Jer, kao što ispod kipa boginje Justicije piše: "Neka bude pravde, pa makar svet propao", tako mora da bude u Srbiji, i onu staru rimsku maksimu: "Hleba i igara" ovde je narod, gledajte ankete javnog mnjenja, čitajte novine, pretočio u jednu novu sintagmu: "Hleba i pravde". Tako će biti i tako meni Bog pomogao.

Dame i gospodo, samo neka rešenja, ovde je i u predlogu koji je pismeno dostavljen poslanicima Narodne skupštine i u današnjim izlaganjima, u više navrata pomenuto da imam veze sa dobrovoljnom predajom Haškom tribunalu Blagoja Simića ili sa izručenjem Haškom tribunalu Milomira Stakića. Naravno, ponovo jedna od laži i ponovo moram da se pozovem na Nikolaja Velimirovića - kada lažov misli da je na vrhuncu svog uspeha,  tada u stvari stoji na granici svoje propasti. Razmislite dobro, vi koji se busate u srpske patriotske grudi, o ovim rečima Nikolaja Velimirovića.
Dakle, Blagoja Simića sam upoznao 1994. godine, bio je rat, bili smo na koridoru, padale su bombe okolo i nisam ga video, niti sam znao čak da živi u Beogradu. Inače, to je jedan izuzetno fin čovek, jedan pravi gospodin i veliki patriota. Sreo sam ga kada sam bio u Ševeningenu, bio sam tamo i sa Momčilom Krajišnikom i sa Biljanom Plavšić i sa još nekoliko ljudi koji se tamo na žalost nalaze. Čovek je apsolutno, bez ikakvih pritisaka... znate, nekada ljudi imaju noćnu moru, brinu se i teško opstaju u vreme kada su progonjeni. Žele da taj balast skinu sa sebe. Upravo, tu neku svoju moralnu dilemu i tu noćnu moru mi je ispričao u Ševeningenu Blagoje Simić i možete konsultovati ljude iz njegove porodice i njegove prijatelje. Ja, ne da ga nisam video i bilo kakav pritisak vršio, niko to nije činio iz Vlade Republike Srbije.
Što se tiče Milomira Stakića, jednostavno MUP je izvršio hapšenje i za to sam saznao od advokata Igora Pantelića koji mi se javio i rekao da će on biti jedan od branilaca gospodina Milomira Stakića koji je uhapšen i da će ga zastupati u Hagu. Pitao me je u vezi sa američkim advokatima koji brane Biljanu Plavšić, i tada sam upravo saznao.
Kao što, verovali ili ne, kada je gospodin Milošević hapšen, odnosno prve večeri, 30. marta, ja sam bio ovde za skupštinskom govornicom kada je gospodin Ivković to pomenuo. Zaista, moram da vam kažem, kakve veze ima, malo pažnje molim vas, Ministarstvo pravde sa pretkrivičnim postupkom? Kakve veze ima Ministarstvo pravde i sa krivičnim postupkom? U pretkrivičnom postupku deluje policija, u krivičnom postupku deluju pravosudni organi. Ministar pravde nema nikakva ovlašćenja, ni na jednoj ni na drugoj strani, niti je bilo kakve moje uloge, sem posmatrača u celoj toj priči, bilo.
Dalje, pomenuti su kriminalci. Navodno, ja okupljam kriminalce. Gospodo, nemojte da otvaramo priču o kriminalcima, ako otvorimo priču o kriminalcima, onda ćemo ostati nekoliko dana ovde. O kriminalcima iz Srpske radikalne stranke, koje ste u prošloj vladi promovisali za ministre. Vama je čovek koji je šest puta bio na robiji, bio ministar. Za teško razbojništvo je odgovarao i šest godina je bio u zatvoru. Šest godina je vaš ministar bio u zatvoru. Još dva vaša ministra su bila u zatvoru. Možete da uzmete izveštaje iz kaznene evidencije. Nemojte sada da potenciramo tu temu.
Vi pominjete oružje. Evo, ko je mahao oružjem i ko je poznat po mahanju oružjem i pred taksistima, i pred studentima, i pred profesorima i pred celim svetom. O zarđalim kašikama ćemo drugi put. Koliko vi volite oružje, evo odluke Upravnog odbora Javnog preduzeća "Zemunski informator" o kupovini i poklonu oružja. Normalne stranke i normalan svet poklanjaju svojim zaslužnim radnicima nešto drugo, a SRS poklanja oružje.
Još nešto, pomenut je poslovni prostor. Nekakav poslovni prostor u nekom mestu na jugu Srbije. Kada pominjete, gospodo, poslovni prostor, setite se ugovora o dugoročnom zakupu poslovnog prostora, koji koristi vaša stranka, Magistrata u Zemunu. Ugovor, overen, evo ga tu pred očima javnosti, pred kamerama, na 30 godina. U pitanju je 2.153 m2 na dugoročni zakup od 30 godina, odnosno 1.356.919 dinara, ili u prevodu 1,75 dinara mesečno po kvadratnom metru. To je način kako ste vi koristili poslovni prostor. Hteli ste da ga otkupite. Uputili ste dopis, predsednik Izvršnog odbora SO Zemun, Vladi Republike Srbije i isti taj prostor hteli ste da otkupite za 8,5 miliona dinara što je 3.769 dinara po kvadratnom metru, što je petostruko ili desetostruko niže od tržišnih cena poslovnog prostora.

Dame i gospodo narodni poslanici, pomenuo bih  samo nekoliko stvari jer ne vredi na sve ni odgovarati. Samo povodom isporučivanja nekih naših sunarodnika ili državljana Haškom tribunalu. Gospodo, dok je na vlasti bio prethodni režim, bande lovaca na ljudske glave kidnapovale su u Srbiji Jenkija, ne znam da li u Smederevu ili Požarevcu, i gospodina Todorovića na Zlatiboru, to se dogodilo za vreme bivšeg režima. Nekima se valjda sudi, onima koji su otkriveni, a neki nisu ni otkriveni. Dok je bio na vlasti bivši režim Haškom tribunalu isporučeni su Erdemović i Kremenović, od kojih je jedan bio državljanin Srbije a drugi Republike Srpske. E, sada po kom to ustavu na koji se neprestano danas pozivate i po kom to zakonu o saradnji sa Haškim tribunalom? To su činjenice.
Dalje, pominje se da sudstvo navodno nije nezavisno, da se vrši linč, teror, represija, kao i presija na nezavisno sudstvo, da se vrše montirani politički procesi. Verovatno je to iz ranijeg iskustva, zbog političkih procesa prema liderima DOS-a, odnosno liderima Saveza za promene, zbog političkih procesa i hapšenja i prebijanja članova studentskog pokreta Otpor, zbog političkih procesa prema urednicima, novinarima, direktorima nezavisnih medija i to je bila praksa i to su bili montirani procesi, nezabeleženi nigde.
Dalje, pomenuta su i nekakva praćenja, prisluškivanja, dosijei. Gospodo, ovo je valjda jedina zemlja u svetu gde je to imalo toliku kulminaciju, da je toliki broj ljudi bio prisluškivan, praćen, da se Služba državne bezbednosti, umesto da radi neke druge stvari, bavila nekim fikcijama i fiksacijama o unutrašnjem neprijatelju. Moram da vam kažem da je podignuta optužnica protiv čelnika bivše Službe državne bezbednosti upravo zbog tih tajnih dosijea. Moram da vam kažem da je najviše izveštaja u tajnim dosijeima imao gospodin Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije i u pitanju je 800 i nešto izveštaja, druga je Vesna Pešić sa 600 i nešto izveštaja, treći je Vojislav Koštunica sa 560 i nešto izveštaja, i četvrti sam ja, moja malenkost, sa 559 izveštaja. Zamislite kolika je organizacija bila potrebna, kolika je služba trebala, koliko je para potrošeno, koliko je ljudi angažovano da neko danima, mesecima, godinama slika, snima, prati i to je neverovatno. Zato je sve moralo da se završi onako kako se završilo 5. oktobra.
Pošto su pomenuti gospodin Grubač - nije Republička vlada formirala radnu grupu, nego Savezna vlada. Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom ja sam takođe pročitao, nisam učestvovao na bilo koji način u izradi tog zakona. Ali, moram da vam kažem kada se već pozivate, a nema sada gospodina Ivkovića, na Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Republike Hrvatske ili Federacije BiH, da je ovaj nacrt zakona koji je objavljen ovih dana i u štampi, na neki način kompilacija, poprilična kompilacija hrvatskog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Nema tu nikakvog automatizma, nije tačno da može bilo koji policajac da hapsi, vodi, izručuje itd. Jednostavno, postoji tačno definisana, čak vrlo komplikovana procedura pred domaćim pravosudnim organima.
I na kraju, jedna je varijanta da odlučuje Savezna vlada definitivno ili stavlja veto, a druga ova novija je da o tome odlučuje savezni ministar pravde na bazi onoga što urade pravosudni organi. Dobro, imali ste prilike da to pogledate u štampi i nema potrebe da prepričavam kakav je to zakon.
Dalje, obraćao sam se je gospodinu Hekerupu više puta. Dakle, više puta pre nego što su usvojeni ovi ustavni okviri. To nećete da pomenete u štampi jer neprestano citirate izveštaj iz štampe, ali ne pokazujete novine, nego isečke iz novina, fragmente ili delove teksta koji odgovaraju da se neko optuži. Dakle, objavljivana su u sredstvima informisanja moja pisma koja su bila upućena Hekerupu. Na žalost, da ja imam neku veću moć, bilo bi bolje, ali Hans Hekerup je posledica vaše brige o Kosovu i Metohiji. On je rezultat vašeg patriotizma na Kosovu i Metohiji i to je bilans vaše vlasti i vaše brige o nacionalnim i državnim prostorima. Još nešto...
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Daj bre, silazi dole, kao da je on predlagač pa da obrazlaže.)
... kako je funkcionisalo pravosuđe... Upozorite ovog neartikulisanog čoveka ovde. Podneo sam Okružnom javnom tužilaštvu u Prištini, 30. avgusta 1998. godine, krivičnu prijavu protiv Adema Demaćija, (to je ta krivična prijava protiv Adema Demaćija koja je zavedena pod brojem KP 204/98) tvrdeći da je upravo Adem Demaći inicijator albanskog separatizma i terorizma. Šta je uradilo Okružno javno tužilaštvo? Počelo je danima, nedeljama i mesecima da se dopisuje sa mnom. Ja im dostavim originalni tekst iz "Zidojče cajtunga", iz "Bilda" i iz drugih evropskih novina u kojima su kao objavljene te izjave.
Dakle, to je bila priča o pravosuđu u ono vreme dok je bivši režim bio na vlasti. Niko nije taj ko ima pravo da se igra sa bilo kojim delićem državne teritorije. Da je to tako, evo jednog mog intervuja objavljenog u aprilu prošle godine - Kosovo mora da sačuva svaka vlast. Prema tome, to sam govorio nebrojeno puta i nema potrebe da pred vama glumim i izigravam patriotizam. Očito da je savest u pitanju, kada se neprestano pozivate na dodatni patriotizam.

Povodom prethodne diskusije, prisetih se Njegoševog "Gorskog vijenca", tamo lepo piše: "Blago onom ko rano poludi, ceo vek mu u veselju prođe".
Svojevremeno je koalicioni partner podnosioca predloga SRS i čelnik koalicionog partnera Jugoslovenske levice dala svoj sud o svom koalicionom partneru, o SRS i o Vojislavu Šešelju. Kaže Mira Marković, ja to ovako javno iznosim novine i čitam doslovce, a ne fragmente iz pojedinih novinskih tekstova frizirajući kako meni odgovaraju: "kako ljudi čak i u njegovoj stranci, ne vide da je takva i tolika agresivnost duboko patološka, da je izraz neke fiziološke ili psihološke slabosti i izopačenosti". Pa onda kaže dalje Mira Marković: "Ne, Šešelj nije Srbin, on je Turčin u najprimitivnijem istorijskom izdanju, a možda samo nije muškarac".

Ne, ja samo čitam ja nisam to rekao. Mada, da budem iskren, mislim da nije ni jedno ni drugo, ni Srbin ni muškarac. "Noć i dan", strana 252 i 253 tog znamenitog teksta.
Dame i gospodo, pošto ja čitam novine u integralnom obliku, ovo je "Velika Srbija", tada je bila novina Srpskog četničkog pokreta, datum je novembar mesec 1990. godine i tekst - srpski četnici spremni da se bore pod zastavom UN, demonstracija Srpskog četničkog pokreta ispred američke ambasade, 1. 10. 1990. godine.
U tom tekstu piše: "Braćo Ameri, nastavljajući tradiciju srpskog čiče koji je u Drugom svetskom ratu spasio sletanje vaših avijatičara i oficira, mi, srpski četnici, želimo opet da vam pomognemo. Ovoga puta šaljemo ekspedicione korpuse četnika u Irak koji bi vam pomogao u eventualnoj borbi sa tom gamadi". Irak je za vas tada bio gamad, a sada pišete epove o Sadamu Huseinu. Dakle, ovaj naš korpus u stvari, samo da je bio prethodnica jednoj ogromnoj četničkoj vojsci pod komandom vojvode Vojislava Šešelja, koja je spremna da svakog trenutka krene na Bliski istok.
Moram da kažem još nešto, na naslovnoj strani istih tih novina je Vojislav Šešelj sa pokojnim vojvodom Đujićem, ali i pokojni vojvoda Đujić shvatajući kakvu je grešku napravio, 1. novembra 1998. godine šalje važno saopštenje i poruku svemu srpstvu i kaže: "U vrijeme" (on je sa Dinare, govorio je ijekavski), "istorijske proslave 600-godišnjice sudbonosne bitke na Kosovu, svima nam se činilo da je počelo razvedravanje na nacionalnom političkom nebu srpskog naroda.
Na toj proslavi, na samom Kosovu Polju učestvovalo je milion Srba i Srpkinja sa svojim sveštenstvom, vladikama i patrijarhom. Među njima pojavio se i dr Vojislav Šešelj, iza koga su već stajale godine antikomunističkog stava i rada, zbog čega je bio u komunističkim tamnicama. Priređivali smo mu prijeme, zborove, kao i skupštine po srpskim naseljima Amerike i Kanade, a kasnije i u Australiji, Engleskoj i u još nekoliko slobodnih evropskih država.
U tom poslu Pokret srpskih četnika Ravne Gore u kojem sam predsjednik, naročito se zalagao, pa smo mu odredili i počasnu pratnju na njegovim putovanjima po Americi i Kanadi, da je govorio pred masom Srba i Srpkinja, koji su ga bogato novčano darivali. Neki kažu da je tako sabrao četvrt miliona dolara, što može biti tačno. Isto tako, tvrde da je on znatnu sumu priloga ostavio u bankama stranih zemalja. Jedan moj poznanik Rodoljub kaže da je dio novca koji nije odnio sa sobom, ostavio u dvije banke u Kaliforniji". Onda vojvoda Momčilo Đujić piše...

"U isto vrijeme molim moj srpski rod da mi oprosti moju nenamjernu grešku o imenovanju Šešelja za četničkog vojvodu". Evo završavam, pošto sam to pomenuo, znate šta, nema ovde prvo potpisanog na listi predlagača, nema ga jer se u poslednje vreme bavio izborima u Hrvatskoj. Ovo je spisak iz dubrovačkog "Vijesnika", za Dubrovačku županiju. Ovde su oni koje je podržavao Vojislav Šešelj i prvi na listi Hrvatske stranke prava je Karmelo Šešelj, Hrvat. Već ...

Sedmi na listi HDZ-a je Nino Šešelj,  ovde su pisali čak i nacionalnosti, ne znam zašto, ali svuda piše šta su po nacionalnosti. Nino Šešelj, Hrvat. Onda, općina Livno, Hrvatska stranka prava, prvi na listi Denis Šešelj, Hrvat. Dakle, gospodo, pogrešili ste mesto na kome treba da se raspravlja. Vi treba da vodite raspravu u hrvatskom saboru.

Predlog zakona o zaštiti maloletnika doživljavam kao izraz griže savesti predlagača. Griže savesti zbog toga, što su odgovorni za moralni, duhovni i mentalni sunovrat maloletnika godinama unazad, jer ako to nije tako i ako to nije izraz griže savesti, onda je to nešto što lični na trnovu ružicu. Kao da su neki ljudi prespavali jednu deceniju ili nešto više od toga i onda se pojavili, pa će sada oni da urede ovu oblast koja je zaista ozbiljna, delikatna, ali ne vredi ponašati se kao Alisa u zemlji čuda. To vreme je prošlo, jer gospodo morate se setiti činjenice da su u vreme vaše vlasti stotine hiljada maloletnika, stotine hiljada dece bili željni najelementarnijih stvari, hamburgera, čokolade, sladoleda, dakle najelementarnijih stvari. Za to vreme su deca vašeg čelnika uživala u blagostanju. Sin vašeg lidera pravio je zabavni park, dok su tuđa deca ginula na Kosovu. Kada god pomenete decu setite se toga.
Dakle, uništili ste nade, ideale, perspektive čitavih generacija. Čitave generacije najveći deo svog života do punoletstva proveli su u vreme trajanja vaše vlasti. Sretao sam ih širom sveta sa tugom u srcu. Pobegli su od vaše brige o njima, od vaše zaštite njih, dok su bili maloletnici.
I, sa tugom u srcu borave u belom svetu na nekim dalekim meridijanima. Dakle, ozbiljna je ovo tema. Ali, ne vredi se baviti posledicama. Trebalo se i treba baviti uzrocima. Neophodna je edukacija. Neophodno je stvaranje uslova da se ovo ne dogodi.
Jer, gospodo, pa ko je odgovoran što su se cigarete u Srbiji prodavale na svakom ćošku? Ko je bio monopolista cigareta u Srbiji? (glasovi - sin) Evo, sami kažete. Ko je dozvolio točenje alkohola? Ko je dozvolio rad lokala do nekog doba noći ili do jutra?
Nije opozicija. Nije DOS. Nego, onaj ko je vršio vlast. Ko je ozakonio na svakom ćošku kockarnice, automate za kocku. Pa nije valjda opozicija. Nego vi, koji ste vršili vlast. Kako ste vi vaspitavali mlade i brinuli o mladima. Ko je kriv za pornografiju?
Nema potreba da se iko pravi lud ovde. Svi znaju da je jedna od televizijskih stanica sa najvećom frekvencijom u zemlji svake večeri emitovala pornografske filmove. Svake večeri. Vi ste to dozvolili. Jer, vi ste bili na vlasti.
Ko je kriv što su tone oružja ušle u zemlju? Onaj ko vrši vlast.
Ko je kriv što su se raširile verske sekte širom Srbije? Vi, kao predlagači. Ko je kriv što smo svake večeri sa raznih ekrana, raznih televizija slušali vidovnjake, čarobnjake, bele magove, javlja im se. Javlja im se da ćete vi pobediti. Ali, u petom milenijumu.
Ko je kriv za drogu? Ko je distribuirao alkohol, drogu, cigarete? Vi i ljudi bliski vama. To je istina. To je stvarnost. Zato je hipokrizija sada tobože pokazivati brigu o mladim generacijama, brigu o maloletnicima. To je zaista suština.
I, svaka vlast, svaka odgovorna opozicija treba time da se bavi, ali ne zamenom teza. Dakle, potrebno je zaista donošenje jednog kodifikovanog zakona, jer moram da vam kažem, što je i moja uvažena koleginica rekla, postoji Zakon o društvenoj brizi o deci, Zakon o oružju i municiji, Zakon o igrama na sreću, Zakon o javnom redu i miru, Zakon o prekršaju, i ako bi prihvatili ovaj predlog neophodne su prethodne izmene svih tih zakona.
Dakle, mi ulazimo u jedan lavirint. Da ne govorim o drugim pravno - tehničkim nedostacima ovog predloga. Potrebno je stvaranje jednog drugačijeg ambijenta, za koji je naravno odgovorna i vlast, i nadam se da će Demokratska opozicija Srbije na tom planu svoj deo odgovornosti, na planu edukacije, na planu afirmacije porodice, na planu vraćanja nekim tradicionalnim vrednostima, na planu sprečavanja svih ovih zala koja su nas snašla, ali sa vlašću predlagača, jer - kako ste brinuli o maloletnicima kada su milioni sa računa Ministarstva za rad i socijalnu politiku prebačeni na račun Socijalističke partije Srbije?
Kako se brinulo o maloletnicima kada ste proglasili državnom tajnom leševe dece pronađene u hladnjači kod Tekije u Dunavu? Da li je to briga o deci. Dakle, problem je u predlagaču. Problem je u tome što vi niste kompetentan predlagač za ovu materiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrhunac je cinizma kada brigu o ljudima sa Kosova vode oni koji su ih u tako tragičan položaj i doveli. To je vrhunac demagogije i cinizma. Oni koji bi trebali da ćute, i da zauvek zaćute, jer zbog njihovog lažnog patriotizma, zbog njihovih priča o velikoj Srbiji, sada ti ljudi žive i potucaju se od nemila do nedraga. I, to je vrhunac cinizma.
Nema razloga ni ova vlada, niti bilo koji ministar da se stidi niti da beži. Mi smo uvek otvoreni. Neka slobodno dođu Srbi sa Kosova. Ja i dan danas idem na Kosovo, odlazim u Gračanicu, odlazim u Mitrovicu. Idite vi i vaši lideri ako smete na Kosovo. Neka ode predsednik SRS i neka prošeta Kosovom, neka ode predsednik SPS neka šeta Kosovom. Vi ste prouzrokovali tako tragičnu sudbinu Kosova.
Dame i gospodo, bilo je ovde pre nekoliko nedelja ciničnih priča koliko je kvadratnih kilometara pod stranom okupacijom u okviru takozvane kopnene zone bezbednosti. Rekli smo tada - ne brinite vi o tome, zbog vas je stvorena kopnena zona bezbednosti, a DOS i njegova vlada će povratiti suverenitet, pameću, umom, diplomatijom, razgovorima, politikom. I, uspela je to.
Uspela je to, demokratska vlada nove Srbije i povratili smo suverenitet na kopnenoj zoni bezbednosti. Nakon toga dolazi na red Kosovo i Metohija. Prema tome, .... da li mogu da govorim gospodine predsedniče... Ovaj ministar pravde slučajno ili namerno, naravno namerno u više navrata je pisao Hansu Hekerupu tražeći da se obznani šta je sa nestalim Srbima, tražeći da se suđenja Srbima na Kosovu ne održavaju u mestima koja su etnički čista, gde su albanci, gde nema nikakvih uslova za pošteno suđenje, gde ne može da dođe ni rodbina, ni branioci, tražeći da UNMIK obezbdi sredstva za isplatu branilaca Srbima kojima se sudi na Kosovu, tražeći da se zakoni o amnestiji i savezni i republički primene na Srbe kojima se sudi i koji su osuđeni na Kosovu i Metohiji. To smo mi radili.
Juče sam postavi pitanje odgovornosti Hansa Hekerupa i zatražio, .... nema veze. Tako ste govorili i u pogledu kopnene zone bezbednosti. Ono što ste vi učinili i što ste vi upropastili mi teškom mukom i velikim trudom vraćamo. Vi ste se zaklinjali da kada dođe okupatorska vojska KFOR-a vi nećete biti u takvoj Vladi, pa ste se za malo para i malo vlasti, brže bolje vratili u tu Vladu.
Nemojte vi da brinete o Srbima sa Kosova.Tamo gde ste vi brinuli o srpskom narodu, tamo srpskog naroda nema.