Poštovani predsedavajući, poštovane poslanice i poslanici, prvo bih htela da skrenem pažnju da ministar koji je danas zadužen da prati našu debatu u Skupštini nije uopšte više prisutan.
Upravo sam htela da ukažem, kao prvo, da je pre neki dan u novinama bilo objavljeno da je ministar Dinkić izjavio da Vlada radi mnogo brže nego što radi parlament, a celog ovog leta i novinari i ministri su se utrkivali ko će dalje da pljune po srpskom parlamentu. To je nešto što je zaista neprihvatljivo za nekoga ko se smatra demokratskim blokom i ko ne poštuje parlamentarnu demokratiju nego u našoj državi parlament ima najniži rejting i najniže poštovanje od strane građana, čemu, moram da kažem, doprinose i naši ministri.
Sad smo videli, baš povodom ovog veoma važnog zakona i ratifikacije ovako važnog ugovora, da smo ovaj ugovor dobili 23. jula, da smo mi svi 24, koliko god nas ima u ovoj skupštini, bili prisutni tada u Beogradu, da smo usvajali Rezoluciju o Kosovu, da nikakvog razloga nije bilo da se 25. jula ne zakaže nastavak sednice i da se ovako važan zakon ne donese.
Ovo kažem zbog toga što moram da obavestim građane da zbog toga što nismo na vreme usvojili ovako važan zakon sada Srbija na sastanku Komiteta CEFTA neće imati prilike da učestvuje u donošenju veoma važnih pravila.
Htela sam da pitam gospodina ministra, a i gospodina Dulića i predsedavajućeg, da nam objasni ko će da preuzme zaista odgovornost za ovo zakašnjenje.
Ništa im nije lakše nego da kada izađu u javnost kažu kako smo mi neki dembelani, kako ne radimo ništa, kako sve stoji, mi smo usko grlo za njihove zakone. A mi moramo da kažemo da su naše fioke prazne, da Vlada ne može da se dogovori ni oko čega, a naravno, imali su vremena da se boksuju oko upravnih odbora i da zbog toga zaustave sve ono što je za ovu državu važno.
Sada ću da kažem i to, da obavestim građane, zašto je ovo od suštinske važnosti upravo za njih. CEFTA sporazum treba da omogući da u Srbiji više ne postoje ovakvi monopoli kao što danas postoje.
Ne znam da li je ljudima poznato da postoji merenje konkurentnosti jedne privrede i da kada se meri konkurentnost ocenama do pet Srbija dobija ocenu 1. Kad nema konkurencije na tržištu to znači da mi sve proizvode plaćamo mnogo skuplje i da to opterećuje životni standard građana.
Skoro je jedan dnevni list dao jedno istraživanje i podatke da je jedna ekipa otišla u Prag, koji inače ima veoma visoku ocenu u konkurentnosti, i pokazalo se da naši građani potrošačku korpu plaćaju 40% skuplje nego što je plaćaju ljudi koji žive u Češkoj zbog toga što je njihova konkurencija na određenom nivou.
Pored toga što dovodi investitore, omogućava veću zaposlenost, jeftiniju robu, unapređuje našu privredu, obezbeđuje transparentnost, sada sa promenama CEFTA iz 2006. godine vi možete da vidite da su tu ubačene i javne nabavke i usluge, zatim intelektualna svojina, da su to ključne stvari za nova pravila koja nas pripremaju i omogućavaju preko regionalne saradnje da uđemo u više konkurentne odnose i sa EU, bez čega to nije moguće.
Ovo je veliki korak za Srbiju, ali smo od strane ove vlade dovedeni u poziciju da mi budemo posmatrači na sledećem sastanku CEFTA koji se održava ovog meseca. Zašto to nije urađeno?
Mogu da kažem u ime LDP-a da ako vladajuća koalicija nije imala dovoljno poslanika tada, kada je reč o ovakvom zakonu, o ovakvom ugovoru koji i našu državu kao celinu i svakog građanina interesuje zbog poboljšanja njegovog života i elementarne i prave borbe protiv korupcije u našoj zemlji, da je to dovedeno u pitanje i da će naš položaj biti slabiji nego da smo taj zakon doneli na vreme.
I dalje insistiram ispred naše poslaničke grupe, ministra nema da nam objasni o čemu je reč, gospodin Dulić nije dao objašnjenje, ali nećemo svi zajedno ovde u ovoj skupštini dozvoliti da se to prebacuje na račun poslanika i parlamenta države Srbije. Hvala vam.

Znam, gospodine predsedniče Skupštine, da mi nemamo dovoljno minuta, pa ću postaviti samo nekoliko pitanja. Obraćam se, poštovanim ministrima, predsedniku Vlade i predsedniku Republike.
Nemojte da dobacujete, gospodine Nikoliću. To inače obično ne radite, ali sramota je da vi dobacujete meni. Pa, stvarno.
Dobro, primam vaše izvinjenje.
Htela bih da kažem da ne vidim zašto se donosi ova rezolucija. U njoj zaista nema ništa novo i čini mi se da mi prisustvujemo jednom ritualu.
Čuli smo malopre da je profesor Mićunović rekao da je ovo već deveta rezolucija. Mi se nismo sastali da se trezveno dogovorimo oko novih pregovora, jer to zaista pozdravljamo iz poslaničke grupe LDP-a, dobro je što će biti novi pregovori.
Mi smo razumeli da ćemo se ovde dogovoriti kakva je naša strategija, kakav je realan plan, koji su neki maksimalni, koji su neki minimalni rezultati koje možemo da postignemo nekakvim pregovorima.
To je bila neka ideja zašto bi ovo moglo da izgleda smisleno, međutim, vidim da ovde nema nikakvog smisla, da ćemo se mi ritualno izjašnjavati po sto puta, pa čak se traži i jednodušje i jednoumlje, a to kao da smo na nekom Savezu komunista, nekom kongresu, pa ćemo jednodušno i jednoglasno doneti neku rezoluciju, gde nikakav razgovor, nikakav plan, ništa trezveno nismo pripremili za nove pregovore.
Znači, ako se pogleda šta se predlaže, predlaže se već mumificirana rezolucija 1244.
Hoću da objasnim građanima da Savet bezbednosti može da donese koju god hoće rezoluciju i da ga ova rezolucija uopšte ne obavezuje, da za nove pregovore takođe predlažemo ono što je već propalo na prethodnim pregovorima, suštinska autonomija, a moram da podsetim, možda je neko bacio pogled, da je naša poslanička grupa predložila, moglo se o tome razgovarati, ovde nema nikakvih razgovora ni o čemu, predložili smo da, imajući u vidu da je opasnost da treba pre svega razmišljati o zaštiti srpske zajednice na Kosovu, da bi trebalo vratiti za ove pregovore ideju o stvaranju dva entiteta, dva konstitutivna naroda, srpskog i albanskog.
Ako bi se to uradilo, to bi bio nekakav ključ, pa šta god da bi doneo neki Savet bezbednosti, ovaj ili onaj, onda bi ipak imali jednu situaciju u kojoj bi srpska zajednica bila obezbeđena.
Ali, ovde ne čujem uopšte da ima o tome reči, a to je bila jedna od novih ideja koje smo mi pokušali da predložimo.
Međutim, stare reči, stare ideje.
Pitam se čemu ovakav ritual, čemu jednoglasje, bez razumne rasprave šta nam valja činiti. Evo zbog čega.
Zato što je ova priča, to znaju i građani, oni su potpuno na to oguglali, znaju da Kosovo treba da služi kao lestvica, kao ideologija za demagoge, koji treba 20 godina narednih da dolaze na vlast i takođe da ova država nikad zaista ne postane normalna država, nego će u njoj večito carevati i siromaštvo, i korupcija, i bezvlašće itd.
Na kraju bih odgovorila ovde ovom ritualnom govoru, koji mi svaki dan slušamo u Skupštini, koji smo malopre čuli.
Nije reč o tome da će nas neko oko Evropske unije uslovljavati da uđemo u Evropsku uniju s obzirom na pitanje i status Kosova. Mi smo ti koji svakodnevno čujemo u ovoj skupštini da mi njih uslovljavamo, znači da smo mi ti, a videla sam i izjave nekih drugih ovde prisutnih, da ćemo mi biti ti koji će uslovljavati da uđemo u Evropsku uniju.
Znači, mi ćemo reći ''ne'', mi ćemo uslovljavati, a to neće činiti Evropska unija. Bar do sada, od onih relevantnih faktora, takvo uslovljavanje za sada nismo čuli.
Zato predlažem da se otvori prava rasprava, inače ovakve ritualne priče nemaju više nikakvog smisla. Hvala.

Gospodo narodni poslanici, postavila bih pitanje i dostaviću ga i u pisanoj formi. Dobili smo informaciju da je Milan Veruović postao savetnik za bezbednost gospodinu Jeremiću.
Postavljam pitanje – da li je to istina, na osnovu čega, kojih kvalifikacija i zasluga je Milan Veruović postao savetnik za bezbednost, ako je to tačno?
Postoji sumnja da je Milan Veruović, pošto znamo koliko je ometao suđenje povodom ubistva Zorana Đinđića, izmišljao treći metak i šta je bila njegova uloga u tom suđenju, pa postavljamo pitanje – da li je ovo savetničko mesto u Ministarstvu spoljnih poslova nagrada za opstrukciju vršenu tokom suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Ovo je vrlo ozbiljno, dostaviću ovo pitanje i u pisanoj formi.
Iskoristila sam priliku, pošto je ovde ministar, verovatno je svestan koliko je Veruović opstruisao ovo suđenje. Molim vas da se na ovo pitanje odgovori – da li je to istina i na osnovu čega je gospodin Veruović zaslužio savetničko mesto. Ne vama, već MIP-u, pa kada već razgovaramo na ovu temu, koristim priliku da ovo pitanje postavim MIP i da pitam na osnovu čega se to dogodilo.

Javljam se o amandmanu, ne znam da se gospodin Krasić javlja o amandmanu. Znači, ne učestvujem u raspravi po Poslovniku. Htela sam da govorim o obrazloženju koje je gospodin ministar Cvetković dao u vezi sa ovim amandmanom. Takođe se slažem sa prethodnicima da bi možda bilo dobro da on usaglasi ovaj amandman, da to ne bi mogao da bude razlog da se amandman odbije zato što on nije napravljen u prihvatljivoj formi.
Ako forma nije prihvatljiva, forma bi mogla da se popravi. Evo zašto. U ovom slučaju mi imamo preko 40 hiljada potpisa, inicijativa od strane građana. Hoću da podsetim gospodina ministra da on sam u javnim nastupima, a i ovde u skupštini. Rekao je, da, kada je povećana potrošnja, kada smo ušli u deficit, da je on zatekao zbog izbora i zbog kampanje povećane zarade u administraciji, pre svega, i da on nije mogao da promeni to zatečeno stanje, da su povećane plate i da zbog toga ulazimo u deficit, da on nije mogao da promeni to što treba, 44 milijarde da se potroše bez ikakve kontrole.
Sada govorim o NIP. Znači, tamo gde treba, nema ni zakona o NIP, nema načina kako će se kontrolisati te pare, nema načina, nema procedure kako se projekti troše, nema ni na lokalnom nivou bilo kakve procedure o potrošnji tih sredstava. Sve to znamo.
Napravljeno je ministarstvo koje će kao samo ministarstvo da poveća potrošnju. Zatim, svako ministarstvo koje je napravljeno povećava broj službenika. Ako smo napravili takav budžet gde vi niste mogli da napravite nijednu intervenciju, gde se ogromna sredstva građana troše.
Molim vas, ako sada imamo jednu inicijativu građana da se smanji PDV i da se ukine PDV na potrošnju kada su deca u pitanju, dajte, molim vas, ipak odmerite malo.
Kada su građani u pitanju oni nemaju nikakvu moć, kada su u pitanju ministarstva gospodina Đilasa i drugih odjedanput... jeste, ja se slažem kao sociolog, moćnija je Vlada, moćniji su ti ljudi nego što su moćni građani, ali pokažite jedanput razumevanje da inicijativa građana, kada je reč o opremi dece, da bar može da se meri sa gospodinom Đilasom, sa NIP, sa železnicom itd. gde dajete ogromne subvencije ljudima koji se nisu pokazali kao pošteni ljudi.
Čitava ova rasprava o Poslovniku započela je u vezi sa železnicama i gospodinom Šarančevićem, koji se nije pokazao kao pošten čovek, gde je čak ministar Ilić morao da kaže da ta nabavka sa železnicama nije bila ispravna, ja sam ga čula svojim ušima kada je to rekao na nekim vestima u sredstvima javnog informisanja.
Molim vas, gospodine ministre, da ozbiljno uzmete u obzir ovu raspravu i ako amandman nije dobro formulisan, preformulišite. Inače, zaista nema smisla da ignorišemo ovakve inicijative brojnih građana, koje su stigle u ovaj parlament. Hvala vam.

Pošto je za nas ostalo ovako kratko vreme, htela bih da kažem da, po mojoj proceni, ovaj budžet ne odgovara ciljevima... ...

... budžet ne odgovara, pre svega, onome što je Srbiji najpotrebnije, a to je da ima konkurentsku privredu. Veoma kratko ću to obrazložiti.
Ako pogledate povećanje rashoda za 20%, to povećanje rashoda potiče, pre svega, od toga što su povećane zarade. Može se reći da smo postali lideri u regionu po zaradama, a da te zarade ne odgovaraju onome što je proizvedeno, znači, nacionalnom bruto dohotku. To je jedna stavka koja pokazuje da takva privreda ne može biti konkurentska.
Druga stvar, koja, takođe, pokazuje rasipništvo ovog budžeta, jeste to da nijedna stavka nije menjana. Ne samo što su rashodi preko zarada najviše povećani, nego i stavke. Znači, one su, uglavnom, ostale iste ili su dodate potpuno nepotrebno. Umesto da su ukinuta neka ministarstva, za koja ne znam čemu služe, recimo, Ministarstvo vera, Ministarstvo dijaspore, Ministarstvo za Kosovo.
Šta će nam Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, koji je, inače, bio kritikovan kao veoma netransparentna ideja i koji su nazivali - predizborni i izborni investicioni plan?
To je sve preuzeto i te stavke nisu menjane, nego su ili povećavane ili su neke pomalo reducirane, ako se pogleda Nacionalni investicioni program, zato što je on raspoređen na nekoliko godina.
Ovakva ekspanzija potrošnje dovodi do toga da, umesto da se kontroliše javna potrošnja i da ona, po mojoj proceni, padne za nekih 5%, ona, naprotiv, skače i na preko 50%.
Ovo što su gospodin ministar i drugi iz Demokratske stranke objašnjavali u pogledu deficita, skrenula bih pažnju da taj deficit za sada nije mnogo opasan, trenutno može da se pokrije, ali moramo da imamo u vidu da je u prihod ubačena prodaja treće licence - oko 25 miliona, i pošto je to jednokratna prodaja, ako bismo nastavili tu tendenciju da jednokratne prodaje ulaze u pokrivanje deficita i ako bi to bila dugoročna praksa u Srbiji, stigli bismo dotle da bi potrošnja morala drastično, šokantno da se smanjuje, ili da krenemo na zaduživanje da bi se ovakvi deficiti pokrili.
Nema ni govora o tome da se ovakvom politikom mogu privući investicije. To je sledeće. Ne samo što preko ovoga srpska privreda nije konkurentna, ili je država preskupa, nego ovakav sistem čini to da investitori nemaju razloga da ulažu. Pokazaću zašto.
Vrlo je jasno, ukoliko imamo povećanje potrošnje, istovremeno raste tražnja, a kad raste tražnja, onda postoji visok pritisak na uvoz, a to znači spoljnotrgovinski deficit. To onda vrši sledeći pritisak na inflaciju. Mora da se konstatuje da će, verovatno, doći do velike restrikcije u monetarnoj politici da bi se inflacija održala na predviđenih 6,5 do 7%.
Onda mora da se zavrne slavina koja se odnosi na kamate i kamate će u tom slučaju morati da rastu, a ko će onda da investira po tako visokim kamatama. Uostalom, to smo imali i prošle godine.
Mislim da je gospodin ministar Cvetković, u jednoj emisiji, kazao da je u poslednjem kvartalu 2006. godine veliki rast kamata morao da ide zbog toga da bi se obuzdala ogromna potrošnja, koja se javila zbog predizborne kampanje i podizanja zarada, da bi se kupovali glasovi.
Ovakav rast kamata, restriktivna politika, velika potrošnja, zaista ne doprinose tome da možemo da govorimo o reformskom budžetu.
Skrenula bih pažnju na još jedan momenat. Ako se pogleda kako se planiraju restrukturacije, tj. reforme, možemo da vidimo da još uvek partije, odnosno država upravlja sa oko 50% privrede. Htela bih da pomenem da je, čak, zamenik premijera, gospodin Đelić, rekao da će možda biti nabeđen da je etatista, ali da je odložio, za sledeći plan Vlade, da dođe do restrukturacije privrede, znači, da dođe do restrukturiranja prodaje javnih preduzeća, nego je rekao sledeće - Srbija nema resurse, ali ima javna preduzeća.
To je apsurdno. On ne razlikuje javna preduzeća od izvorišta nafte. Resurs je nafta, a javna preduzeća nisu resursi. Mi ćemo biti lideri u državnoj privredi.
Još bih htela da kažem da je u društvima gde je privreda potpuno privatizovana razdvojena upravljačka funkcija od vlasništva. Kod nas i dalje možemo da vidimo kako se nova vlada priprema da preuzme upravljačke funkcije po partijskom kriterijumu, što nikako ne doprinosi onome što je juče rekao gospodin Vlahović, da naša privreda, odnosno da ovaj budžet predstavlja transparentnost. Ne da ne predstavlja transparentnost, nego obnavlja vertikalnu podelu u ministarstvima, time što se postavljaju partijski kadrovi da upravljaju preduzećima, time što se koristi imovina građana za partijske potrebe.
Predložila bih i da ova skupština napravi komisiju koja će da ispita koliko «Telekom» i ostala preduzeća daju za štampanje raznih časopisa koji propagiraju ideje Vlade, recimo, za "Novu srpsku političku misao", koja se, takođe, finansira iz «Telekoma», da se pokaže koliko se troši na finansiranje stranaka i koliko se kadrova iz stranaka zapošljava u javnim preduzećima.
To bi bila veoma korisna analiza, jer bismo preko toga uštedeli mnogo sredstava građanima, jer se preko takvog upravljanja rasipaju ogromna sredstva.
Na kraju, pomenula bih još samo to, ovde je reč o etatizaciji naše privrede, da se može govoriti o klizanju u partijsku ekonomiju, a svi ovi procesi na koje sam ukazala posledica su nečeg što je zaista zatečeno iz prethodne vlade, ali partneri nemaju hrabrosti da na to ukažu.
Došlo je, prošle godine, zbog izbora, do zloupotrebe državne kase. Ta zloupotreba je napravljena preko Nacionalnog investicionog plana, preko podizanja zarada, preko potrošnje, i sada imamo, praktično, izgubljenu godinu za reforme, zato što je kasa zloupotrebljena.
Mogu da kažem da je ministar, ipak, mogao da učini veći napor da se ta zloupotreba kase, o kojoj je ovde više puta bilo reči, smanji, da stavke budu smanjene, jer ovakav potrošački i ovakav rasipnički budžet ide na račun svih građana.

Htela bih da se založim da mandati ovakvih funkcionera zaista traju duže od mandata Skupštine, zato što postoji jedna tendencija danas u modernom svetu da se izvršna vlast sve više debrasira određenih funkcija, koje moraju da se vrše potpuno nezavisno od politike i političkih partija.
Znači, bilo bi jako loše ukoliko ne bismo usvojili taj trend da određene regulatorne funkcije, recimo, navešću samo neke, na primer, kada je reč o antimonopolskoj komisiji, zatim reč je npr. o Republičkoj radiodifuznoj agenciji, nažalost nije tako ispalo. Onda, kada je reč o državnoj administraciji, u modernim zemljama ako pogledate oni koji su uspeli da se razviju i ako pogledate recimo irski slučaj, ključno je da se potpuno profesionalizuje državna administracija.
To znači kada dođe do promene vlasti da možete da imate ministra i dva pomoćnika, a ostali službenici su stručnjaci. Zato je glupo kad govorimo da ministar mora da bude stručnjak. Pa, ne mora. Za neke oblasti možda može, ali ne mora. Zato što je stručna administracija.
Ako mi svaki put vodimo stranačkim i pravimo praktično partijsku državu, samo da vam pomenem kad je reč o guverneru, to je i mereno čak u nekim uspešnim zemljama u tranziciji i može da se vidi da je otprilike osam godina trajanje mandata guvernera. Navešću primer, 20 godina je šef za federalne rezerve u Americi, Grispen, prošao od Regana do sada kada je imao 92 godine, onda je tek otišao. Zato što su to funkcije gde apsolutno politička vlast ne treba da ima bilo kakvog uticaja.
Znači, kada je reč o guverneru, nažalost je to bilo kod nas, da kako koja stranka dođe, koja većina, ona menja guvernera. Šta će nam partijska ličnost molim vas za poverenika za informacije? Šta će nam politička ličnost za zaštitnika prava građana? To treba da budu ličnosti koje su potpuno neutralne politički i da vrše svoj posao prema zakonu.
To je isto, gospodine Nikoliću, kao kada biste rekli da svaka većina koja dođe neka bira svoje sudije. Ima i ta tendencija. Vidi se i po tome. Kad pogledate kritiku Venecijanske komisije novoga ustava, tu je stavila najveći broj primedbi, jer je pokazala da je preveliki uticaj Skupštine u sudsku vlast. Znači, ne može svaki put ko dođe birati svoje poverenike, svoju administraciji. Pa, to je društvo koje ne može da napreduje.
U prošlom mandatu, samo ću vam navesti primer. Pogledajte šta je rađeno u Ministarstvu finansija. To je neopisivo. Daću vam moje istraživanje koje sam napravila da pročitate i da pogledate kako je to izgledalo. Analizirala sam dva ministarstva, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo finansija. Molim vas, nema službe koja mora biti neutralnija nego poreska služba, poreska uprava.
Velimir Ilić skroz su postavili, carina, pranje novca, igre na sreću, sve skroz ide po partijskoj liniji. Čak su i šefovi na lokalu, svi su bili na partijskim sastancima birani i postavljani za carinu i za poresku upravu. Na šta to liči?
Mi moramo da kažemo da su neke administracije, i u Ministarstvu spoljnih poslova, svuda da težimo da budu što profesionalnije i to je i ideal, a ne to da svaka promena vlasti, i posle tog izbora sve se menja. Kako ćemo mi da napravimo jednu solidnu državu? Kako će država da funkcioniše ako budemo menjali? Molim vas da zaista utvrdimo i da se svi zajednički, kad je reč o ovim novim izbornim funkcijama, kad ih budemo birali, nije važno ko je većina, treba da se složimo oko tih ličnosti da rade u interesu svih građana, a ne treba da budu partijske ličnosti.

Prvo, tranzicija nije nikakav nenormalan proces nego je reč o tome da, pre svega, državna i društvena svojina pređu u privatnu, a takođe i da se prođe određena izgradnja institucija. Znači, ovo o čemu govorim upravo jeste deo tranzicije da se jedanput prekine sa tim, a jedanput, gospodine Nikoliću, moramo prekinuti. Sve što je bilo loše u prošlosti, sada idemo prvi period '90-ih godina, pa drugi period.
Samo kažem da nam uopšte nije potrebno da Skupština bira ove funkcionere, niti guvernera, pa neka ih bira Vlada. Ako su oni deo političke vlasti, neka ih izabere Vlada. Šta ćemo mi da se gnjavimo i da ih bira Skupština.
Znači, cela ideja da mi biramo ove funkcionere jeste da oni politički budu nezavisni, kao što Skupština, recimo, bira Odbor za sukob interesa, sprečavanje sukoba interesa i niz tih institucija.
Inače, mogla je da uradi lepo Vlada na sednici, ne moramo mi da gubimo vreme, a isto tako neka izabere i Ustavni sud, sve neka bira Vlada, ako ćemo tako da nastavimo dalje.
Znači, jedino mogu da dozvolim, iz vaše diskusije koju sam do sada čula, da li bi moglo da bude pet ili sedam godina, zato što se ove funkcije namerno ne biraju na četiri godine, kada dođe vladajuća većina, da se ne bi poklopila sa partijskom vladavinom.
Znači, ako je sedam mnogo, onda može da bude pet. Znači, upravo da ne bude poklopljeno i da se to ne poklapa.
Kada ćemo da počnemo? Hajde jedanput da počnemo. Možemo svi ovde da izvršimo neku vrstu samokritike kako smo do sada radili.
Ako mi sada biramo prvi put zaštitnika građana, recimo, državnog revizora, pa kakav je to državni revizor ako će da ga bira svaki put skupštinska većina, pa će da radi za radikale, pa će da radi za ove ili one.
Kakav je to državni revizor? On mora apsolutno biti nezavisan i mi ga moramo u tome kontrolisati. Ako to ne postignemo, nismo ništa postigli. Onda predlažem da se to skine s dnevnog reda i da nam nije bilo potrebno u Ustavnom zakonu, neka biraju partije i dalje i revizora, i zaštitnika, i poverenika; pa to nema nikakvog smisla.
Ova vaša diskusija, da se to predupredi nekakvoj budućoj vašoj vladavini, znate šta, pa ni vama ne treba takva jevtina partijska propaganda.
Molim vas da radimo ozbiljno, inače ne moramo ni da biramo ove ljude, neka ih biraju partije i dalje i neka ih bira Vlada, i ne mora Skupština uopšte da gubi vreme.

Gospodine Nikoliću, mislim da sam bila dovoljno jasna. Vi ste se ovde zauzeli za partijsku državu. Smatram da treba da prevaziđemo partijsku državu. Imali smo takva iskustva i ranije u jednopartijskom sistemu.
Nažalost, sad imamo višepartijski monopol na državu i to je veoma loše. Vi ste se za to zauzeli. Mislim da to treba da prevaziđemo.
Način da se to prevaziđe, ako biramo čoveka koji nije na četiri godine, nego na pet, onda on neće morati da podnosi raport onima koji su ga izabrali, ako ga bira većina, nego može da ima šansu da bude samostalan. Znači, tu je glavna argumentacija.
Ovo što vi meni kažete da sam na otvorenoj vezi, ni sa kim nisam ni na kakvoj otvorenoj vezi. Moram da kažem da oni koji su jako patriotski raspoloženi ne veruju ni da jedan Srbin ili Srpkinja može da ima neko svoje mišljenje, nego mora neko da mu suflira. Valjda ja mogu da imam neko svoje mišljenje ili mora stalno neko da mi diktira šta ću da mislim.
Kako imate tako loše mišljenje o ljudima? Kako mislite da neko mora da bude na vezi, pa mi direktno Buš govori šta ću danas da kažem? Verujte malo više u naše građane, da nisu na vezi ni sa kim, nego da mogu da imaju svoje sopstveno mišljenje koje izražavaju u Skupštini i mogu, bez bilo kakvih sila i telefona, da kažu da za Srbiju nije dobro da ima neprofesionalnu administraciju i da ima partijsku državu.

Za Liberalno-demokratsku partiju, ovi zakoni su od izuzetne važnosti, zato što se, pre svega, odnose na ljudska prava.
Kada je reč o instituciji Državnog revizora, moramo da skrenemo pažnju da, kao što znate, budžet već tri ili četiri godine nema nikakvu kontrolu, tako da ovo zaista jeste od izuzetne važnosti.
Međutim, zapazili smo da predlagač ove dopune zakona, pre svega, kada je reč o Zaštitniku građana, a zatim i o dopuni Zakona o pristupu informacijama, nije pedantno uradio.
Prvo što bismo rekli, to je zašto je bilo potrebno da se, u smislu usklađivanja sa Ustavom, bez ikakve potrebe, ubacuje skupštinska većina od ukupnog broja poslanika, zato što se to primenjuje automatski, pošto je to sada ustavna odredba, na sve takve zakone gde Skupština odlučuje o svojim izbornim nadležnostima. Ako bismo gubili vreme da u svaki takav zakon ubacujemo skupštinsku većinu od ukupnog broja poslanika, apsolutnu većinu, znači 126, to bi bio beskoristan posao kojim bismo izgubili ogromno vreme. Mi smatramo da je to nepotrebno, što ću pokazati naročito kada dođem do zakona o pristupu informacijama.
Kada je reč o zakonu o Zaštitniku prava građana, primećujemo da je zakon pokušao da insistira na nezavisnosti ombudsmana, time što je pojačao odredbe o njegovom imunitetu, zatim da mu prestaju sve druge javne funkcije, da ne može biti član političkih partija.
Skrećemo pažnju da je nezavisnost ombudsmana postojala i u ranijem predlogu ovog zakona, 2005. godine, gde je bio problem u tome što se predlagalo da ombudsman bar 24 meseci pre toga nije trebalo da vrši bilo kakvu funkciju u izvršnoj vlasti ili u drugim organima vlasti, kao što je to učinjeno u vojvođanskom zakonu. Međutim, kao što vidimo, to nije prihvaćeno i tu ulažemo zaista značajnu primedbu - da zakon nije do kraja ispoštovao da ombudsman zaista mora biti nezavisan.
Pored toga, u ovoj dopuni Zakona se insistira da ombudsman, Zaštitnik građana, ne može da daje izjave političke prirode. Mi se u principu slažemo s ovim predlogom, zato što on i ne bi trebalo da se meša u konkretna politička pitanja. Ali, kada uzmemo u obzir dosadašnje iskustvo koje smo imali sa Poverenikom za pristup javnim informacijama, za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, videli smo koliko puta izvršna vlast vrši veliki pritisak na takve ombudsmane, do toga može doći i ovom prilikom, da se vrše snažni pritisci a da, pri tom, dođe do političke situacije da se ne može odgovoriti tom pritisku.
Takođe, kad god se govori o ljudskim pravima, uvek je to na neki način političko pitanje. Ne može se, kada je reč o ljudskim pravima, isključiti da to ima određenu političku dimenziju.
U tom smislu, naš klub, Liberalno-demokratske partije, traži da predlagač objasni šta je mislio pod tim kad kaže da se ne mogu dati nikakve izjave političke prirode, jer to, zaista, može dovesti do velikih nedoumica. Znamo da još uvek izvršna vlast ima uticaja na sudsku vlast i da može doći do velikih nesporazuma i da se ugrozi vladavina prava.
Pored toga, smatramo da nema razloga da je, kada je reč o suspenziji ombudsmana ili njegovih zamenika, dovoljna prosta većina. Nema nikakvog razloga za tu efikasnost, kako se kaže u obrazloženju, zato što može da bude i smuvano, ako se neko nekome ne sviđa, pa može i bez ovih 126 glasova da nekoga suspenzuje, prema potrebi. Prema tome, predlažemo da se ne dozvoli da za suspenziju bude manji broj glasova od većine od ukupnog broja poslanika.
Bilo bi jako dobro i da, to ćemo posle, u pojedinostima, posebno naglasiti, kada je reč o ombudsmanu, on može da se meša i da štiti i ona prava koja proizilaze iz međunarodnih ugovora koji su kod nas ratifikovani, a ne samo ono što je po Ustavu i drugim opštim aktima, što je, takođe, jedan od propusta.
Ovo što sam sada dodala, o tome ćemo raspravljati u pojedinostima, preko naših amandmana. Ali, ovo, kada je reč o nezavisnosti ombudsmana i o političkim izjavama, kada je reč o ljudskim pravima, zaita može doći do velikih pritisaka i sukoba, koje smo već imali prilike da vidimo.
Moram da kažem da je nas, a i javnost, u velikoj meri iznenadio ovaj drugi zakon, dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Dobili smo i određene dopise od strane javnosti iz kojih se vidi da je javnost duboko uznemirena zbog toga što su ove izmene uopšte ubačene u Zakon o slobodnom pristupu javnim informacijama.
Ako pogledate član 5. Ustavnog zakona, ja ću ga pročitati, molim vas da vidite da li se uopšte odnosi na Zakon o pristupu informacijama. Uopšte se ne odnosi na taj zakon.
Evo, ja ću vam pročitati taj član: «Novoizabrani sastav Narodne skupštine će u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost...», pa kakve to ima veze sa slobodnim pristupom informacijama, nikakve, «i izabrati Zaštitnika građana i organ», molim vas, koji organ, «nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost».
Molim vas, predlagač nije prisutan, gospođa Suzana Grubješić. Zašto se ovaj zakon, znači član 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava uopšte odnosi na Zakon o slobodnom pristupu informacijama? Po kom tumačenju?
Ovo je dovelo do velikog uznemirenja.
Molim vas, svi se mi sećamo šta su vlastodršci radili kad je bio donošen Zakon o sprovođenju Ustava, Ustavni zakon, gde smo mi lepo videli da je počela da se dešava, da bi to bilo usvojeno, «trgovina glavama». Jedna glava za drugu glavu, kao što se to obično čini. Jelašića za Žabića, ovoga za onoga.
Sada, kada je trebalo doneti ovaj zakon, pokušalo se da se ne primeti da je to bila jedna trgovina koja se pokušava nekako ispraviti, pa se onda donose nekakve dopune koje su potpuno nepotrebne.
Za jednu dopunu sam to potpuno rekla i obrazložila. Znači, objasnila sam da je onu većinu od ukupnog broja poslanika, koju možete videti kod dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama, vidite lepo da stoji jedno isto, potpuno nepotrebno unositi; s tim ili bez toga, ta se ustavna odredba automatski odnosi na sve takve slučajeve.
Molim vas, pogledajte još jedno, navodno, usaglašavanje sa Ustavom kada je reč o ovom zakonu. Navodno, Poverenik ima pravo da postavi pitanje zakonitosti i ustavnosti pojedinih opštih akata, pa se onda u samom obrazloženju kaže da svaki državni organ ima pravo da postavi to isto pitanje.
Zašto je onda to potrebno, ako svaki državni organ, a ovo je državni organ, ima pravo da postavi pitanje ustavnosti i zakonitosti? I to su dopune koje su...
Molim vas, moram da kažem da je ovde reč o pravnim akrobacijama, da se po svaku cenu želi dalje uznemiravati javnost, da se postavlja pitanje da li je ovo pretekst, da bi se na osnovu ovakvih nepotrebnih odredaba, i ne odnosi se uopšte, kao što sam rekla, na ovaj zakon, ovaj član 5, da li se time želi po svaku cenu neko smenjivati i da li se, na osnovu ovih izmena i dopuna, želi po svaku cenu smeniti Poverenik, koji uživa veliko poverenje javnosti?!
Neću da navodim ovde koliko je ljudi i organizacija potpisalo i molilo da reagujemo na to da se javni funkcioneri, koji su potpuno savesno izvršavali svoje zadatke, na ovakav način, znači, izvrgavanjem zakonitosti, pokušavaju na silu smeniti.
Naša poslanička grupa poziva sve poslanike da sa dnevnog reda skinemo ovaj lažni predlog, jer niti se odnosi na član 5, niti ovo što je stavljeno u zakon ima ikakve veze, niti je to trebalo stavljati, jer to se piše u Ustavu i primenjuje se automatski.
Mi ne možemo nikako drukčije ovo razumeti nego kao jednu pravnu akrobatiku, gde nam većina i koalicija nije stavila na znanje šta smera i šta hoće sa ovakvim promenama.
Znači, predlažemo da se sa dnevnog reda skine ovaj predlog, jer nema nikakvu relevanciju, niti se odnosi na član 5, niti bilo šta, a i uznemirava javnost.

Dosadašnji, a verovatno i budući premijer Srbije, u svom ekspozeu je rekao da se ova vlada obrazuje tako što su stranke odlučile da nacionalne, državne i interese građana stave iznad međusobnih partijskih razlika i stranačkih interesa.
Htela bih da postavim pitanje gospodinu Vojislavu Koštunici. Da li je četiri meseca, kroz koje je pustio da se urušava Srbija i da se dovode građani do potpunog bezumlja, stavljao neke druge interese iznad ovih državnih, nacionalnih i interesa građana?
Ja bih rekla da smo mi došli u ovu situaciju zbog toga što ste se vi ponašali zaista bezobzirno. Niste dobili većinu na izborima, a pokušavate i sada, i sve vreme ste ucenjivali, da budete premijer, iako niste dobili većinu, iako je jedna druga stranka demokratskog bloka dobila veći broj glasova nego vi.
Građani smatraju da vi ne treba da budete premijer Srbije. Vi niste legitimni premijer, niti ćete biti legitimni premijer. Vi ćete biti legalni, kako to vi volite da kažete, zbog toga što će vas ova skupštinska većina sada izabrati, ali demokratsku legitimnost nećete imati. Vi ste time što ste smatrali da jedino vi možete biti premijer i ucenjivali druge stranke obustavili regularnu smenu vlasti u Srbiji. Molim vas da više ne govorite da je Srbija demokratska država, jer samo onda kada se vlast stalno i regularno smenjuje, onda govorimo o tome da je jedna država demokratska.
Pitam vas, kada ste vi stavljali te države i nacionalne interese iznad partijskih? Da li onda kada ste pravili skupštinsku većinu, 8. maja noću, sa SRS i doveli Srbiju, žrtvovali je, jednostavno, doveli je do provalije, ili kada ste posle dva dana odustali od toga i išli da molite Tomislava Nikolića da podnese ostavku?
Kada ste to stavljali te državne i nacionalne interese iznad, prvi ili drugi put, ili, jednostavno, nikad niste te interese stavljali iznad svojih?
Niste se pitali kolika je cena i po tome me podsećate na Slobodana Miloševića, jer je samo on bio taj koji je svoju snagu bazirao na bezobzirnosti i na pitanju koliko Srbija treba da plati. To je ono što ste vi radili i zbog toga ste izdejstvovali da danas budete birani ponovo za premijera.
Naravno, u celoj ovoj priči niste vi jedini akter. Morali smo se zapitati i kako je sadašnji vaš koalicioni partner, Demokratska stranka, prihvatio da posle onoga (ako je verovati, ne znam, to možete vi da nam potvrdite) što je ovde izjavio gospodin Tomislav Nikolić, možete ga negirati, možda nije govorio istinu, da ste vi rekli za Borisa Tadića da je on nepouzdan saradnik, izdajnik, da će on izdati Kosovo i da vi zbog toga nećete s njim da idete u koaliciju, sarađuje s vama.
Volela bih da nam objasnite da li je istina da ste vi to rekli o vašem sadašnjem koalicionom partneru i da objasnite kako ste stekli to iznenadno poverenje, kako je došlo do tog obrta. Malo jedno, malo drugo, malo u provaliju, pa iz provalije, posle četiri meseca agonije u kojoj se nalazi Srbija.
Smatrala sam da će se one noći, 8. maja, kada se ta drama odvijala u Skupštini, kada smo ostali do četiri ujutru, glasali prozivkom i izabrali Tomislava Nikolića, predsednik Republike Boris Tadić obratiti i objasniti o čemu se radi, da će reći o čemu je uopšte reč. Međutim, on se oglasio u nedelju, u «Utisku nedelje», i rekao - pa, to su objektivne okolnosti.
Moram da mu poručim da pravi lideri nikada ne kažu da ste vi, gospodine Koštunica, niti bilo ko drugi - objektivne okolnosti. Lider stvara okolnosti i bira ono što je najbolje za građane i za državu.
Uspele su ucene. Od svih mogućnosti koje je imao pred sobom, on je izabrao onu da ponovo prepusti i ponovo podlegne ucenama koje ste vi četiri meseca izvodili pred licem Srbije. Takođe, smatram da Demokratska stranka od sada, kao i čitava koalicija, treba da zna da ako ste vi u svojoj ambiciji prema Srbiji i državnim nacionalnim interesima totalno popustili, da ste dobili, ako ništa drugo, jednu ambicioznu opoziciju, koja će sve vreme uporno gledati šta vi radite. Ako do sada niste imali tu opoziciju, od sada ćete je imati.
Opozicija je potrebna. Kao što znate, ona će vršiti kontrolu i neće dozvoljavati da ova koalicija radi šta hoće.
Imam utisak da ste se dogovorili da stvorite neke dve vrste države, neke dve vrste vlade. Poručujem Borisu Tadiću da za ovu vladu nije odgovoran samo Vojislav Koštunica, nego je odgovoran i Boris Tadić.
On je pre neko veče govorio, iako nema na to nikakvo ustavno pravo, da će neposlušne ili «nevaljašne» ministre direktno smenjivati, kao da Parlament ne postoji. Rekao je da će nagovoriti gospodina Đilasa da sarađuje sa Veljom Ilićem.
Da li je on premijer ili ćete vi biti premijer? Da li ste se dogovorili ko će da podnosi odgovornost? Da li će izvršnu vlast da vodi Vojislav Koštunica, ili će izvršnu vlast da vodi Boris Tadić?
Ako mislite da ćete da napravite dve frakcije partijske države, verujte mi, u tome nećete uspeti. Kao što je ovde već rečeno, biće opozicija bar približno toliko jaka koliko ova neprincipijelna koalicija.
Na kraju, moram da kažem da ćemo vas gledati zajedno. Nećemo praviti nikakvu razliku da li je neko ministar iz vaše stranke ili je neko ministar iz G17 Plus, iz Nove Srbije, ili je neko ministar iz Demokratske stranke. Uvek ste svi isti. Ako sedim do onoga koji kraducka, ja sam saučesnik i, takođe, kraduckam. Ako sedim do onoga koji lupa šamare i šutira novinare, ja sam, takođe, isti takav.
Nemojte nam reći, i to naročito kažem Demokratskoj stranci, to su Koštuničini, to su ovi ili oni. To su sve isti ministri i svako je odgovoran za svakoga. Prema tome, to da ćemo imati dve partijske vlade, pa svakodnevno na svakog drugog bacati krivicu, ne. Mi vas od sada tretiramo kao jednu jedinstvenu vladu, gde svako za svakoga odgovara, mada ste, pri tom, veoma neprincipijelno rekli da vas kadrovska politika bilo koje partije uopšte ne interesuje. Nije važno da li je ovaj predložio nekoga ko nema nikakve veze sa ministarstvom, da li žonglirate ovim ministrima, u to se niko ne sme mešati.
Mislim da je taj princip izuzetno štetan za Srbiju. On ne pokazuje ništa drugo nego upravo to da niste ni tom prilikom stavili partijske interese i vaše partijske apetite iznad nacionalnih, državnih i interesa građana. Ako ne možemo da uđemo u kvalitet ministara, ako nijedan vaš ministar nije promenjen, nego ste ih samo, kao loptice, premestili s jednog mesta na drugo, zašto bismo vam ikada verovali da ste išta pokušali da popravite i da, uopšte, planirate da donesete Srbiji bilo šta novo i bolje.
S obzirom na to da ste Srbiju namučili ova četiri meseca, iako smo, inače, po prirodi, optimističan i ambiciozan narod, verujte da ste tu ambiciju spustili na nulu, pa sada svi kažu - hvala Bogu, evo, dobili smo vladu.
Gospodine Koštunica, pa, nema države u svetu koja nema vladu. Na šta to liči da jedino Srbija četiri meseca ne može da dobije vladu? Nije to stavljanje nacionalnih i državnih interesa iznad partijskih, naprotiv.
Cela vaša strategija je bila u tome da neprekidno stavljate na prvo mesto svoje partijske interese i svoje političke apetite - da morate ostati premijer ove zemlje.
Mislim da nikakve naročite nade od ove vlade nema. Dobro je što smo nekako Vladu dobili, jer to je, valjda, normalno. Svaka država ima nekakvu vladu, ali da znate da smo mi prema toj vladi potpuno ravnodušni, kao i svi građani, koji kažu - eto, oni su se nekako dogovorili, pa neka rade šta znaju, ali će morati svoju sudbinu da uzmu u svoje ruke.
Ovakva vlada, ovakvi ministri, ovakvo ponašanje, ovakvo dovođenje Srbije na rub propasti a da se uopšte, nikad i nigde, ne polože računi, to je vrhunska neodgovornost. Ni danas, nijedan ministar koji je bio nije izašao da kaže šta je postigao, kome je polagao račune. Ono što je ovde više puta rečeno, to što svaka partija u celini dobija ministarstvo, tako da ne može da bude nikakav dvostruki ključ, nego u celini, po vertikali, verujte mi, to je koruptivni sistem sam po sebi, jer partija i partijski lider upravlja ministarstvom, a to nije državni organ. Od naše glave ostale su dve-tri frakcije političkih stranaka i ništa drugo.
Nema države, niste uspeli da je napravite. Tek predstoji zadatak da ozbiljni ljudi naprave vladu i jedan normalni organ, u kome će se znati gde postoji odgovornost i ko je za nešto odgovoran.
Prozivaćemo i vas i predsednika Tadića, jer on nije dao ostavku, on je i dan-danas predsednik svoje stranke, a zna da time krši Ustav i da ne može da vrši dve javne funkcije istovremeno; pravio je sve vreme zabunu zato što je te dve funkcije držao. Prema tome, znajte, odgovorni ste vi, odgovoran je Boris Tadić, a ne moram da pominjem gospodina Dinkića, pošto zaista ne znam kolika je mera njegove odgovornosti; bar do sada, nije pokazao gotovo nikakvu.

Povodom čitavog problema oko izbora  predsednika Parlamenta, a zatim i potpredsednika, htela bih da repliciram gospodinu Todoroviću. Pre svega, zato što nešto nije rekao kada je citirao, a ja mislim da je statut Srpske radikalne stranke, dobro – program. Citirao je i naveo kako Srpsku radikalnu stranku vode demokratski principi u formiranju srpske države. Niste rekli - koje srpske države. U tome je vrlo veliki problem.
Spadam u one koji su oduvek tvrdili da je srpska država Srbija. Da smo svih onih godina, od 1991. godine, zaista radili na tome da razvijemo demokratiju u Srbiji i da rešavamo one teške probleme koji su postojali na Kosovu, a ne da onako sve zapustimo i da se radi sve ono što je rađeno sve vreme, ne bismo bili ovde.
Vi niste radili na tome da se stvori demokratska srpska država, nego ste učestvovali u četničkom pokretu i u formiranju paravojnih formacija i vaša srpska država je ono – Karlobag- Virovitica itd. Takva srpska država se ne može formirati demokratski. Zato je naša jedina otadžbina, ta o kojoj vi vrlo često govorite, a to je država Srbija, u ovakvom stanju u kakvom se danas nalazi.
Niste precizirali koja srpska država, a ja vrlo dobro znam na koju ste srpsku državu mislili. Kao što znate, takva niti postoji, niti se mogla demokratski formirati.

Najveći problem koji smo imali tokom devedesetih godina, naročito sa SRS, jeste što ona zaista nikada nije znala gde se nalazi naša država Srbija. Ni danas, gospodine Todoroviću, vi ne znate gde se nalazi Srbija.
Mogli smo da čujemo, koliko juče i prekjuče, da Srbija može da bude i ruska provincija, da može da bude u savezu sa nekim drugim državama, koje nisu Srbija. I dalje propagirate isto to.
Ne može se napraviti demokratija u Srbiji dokle god ne znate gde je naša otadžbina.
I samo da vam odgovorim kada je reč o tome šta sam govorila u ono vreme. Zamislimo, samo napravimo taj misaoni eksperiment, da smo mi kao država Srbija, u 1991. godini, jer su tada sve bivše republike Jugoslavije to uradile, tražili samostalnost naše države Srbije, da li bismo bili priznati u to vreme u onim granicama koje je Srbija imala, i onda i danas, a to je, naravno, i sa Kosovom i Metohijom.
Nije vam padala na pamet država Srbija. Ponižavali ste sve nas koji smo se zauzimali za Srbiju. Mi smo i tada govorili da je država srpskog naroda - Srbija, a ne Virovitica, ne tuđe teritorije, ne Knin. To nisu bile naše teritorije, niti su danas, a i danas zastupate isti kriterijum - da imamo pretenzije na jednu nezavisnu državu.
Došli smo do ovde zato što ste se zauzimali za srpsku državu ratom, sa formacijama koje su i dovele do toga da srušimo bilo kakvu ideju srpske države.
Znači, u tome je problem. I dan-danas, lepo ste rekli da ne znate gde je država Srbija, da smatrate da je u Virovitici, a da nije na njenoj teritoriji, koja jeste međunarodno i dan-danas priznata.

Poštovani poslanici, poštovana gospođo Vučić, današnja rasprava pokazuje da Srbija još uvek nije rešila svoju osnovnu dilemu, da Srbija nije postigla konsenzus, ono što su učinile mnoge naše susedne zemlje, da ona nije rešila kojim će putem da krene. Ona još uvek ne zna da li će postati ruska gubernija, da li će biti siromašna zemlja, da li će biti policijska država, ili će krenuti putem razvoja, napraviti pravnu državu, krenuti putem Evrope i omogućiti svojim građanima da žive pristojno.
Tu osnovnu dilemu Srbija nije razrešila i po hiljaditi put se to danas vidi.
Najviše se to videlo onda kada je bio ubijen premijer Zoran Đinđić. Ubijen je zbog toga što je tada jasno izraženo kakav je put kojim Srbija treba da krene i kojim putem treba da ide.
Po ovome što smo do sada čuli vidi se da mi odstupamo od svih naših suseda po tome što Srbija i sada hoće da kaže da može biti i teritorija neke druge države, i velike Rusije, i da nije važno kako će građani da žive i kojim putem će Srbija da krene.
Osvrnula bih se sada na to kako je došlo do ove situacije da ponovo razrešavamo to pitanje za koje nam se učinilo da je posle 5. oktobra bilo razrešeno, da je Srbija našla svoj put i energično krenula da pravi određene reforme i da izgrađuje jedno normalno i pristojno društvo.
Posle izbora 21. januara ove godine, desilo se nešto što zaista nije blizu pameti. Sada se govori, ono što čujemo od Demokratske stranke Srbije, da je zapelo oko BIA, oko saobraćaja, onih što grade puteve... Znači, to je zapelo.
Gospodo, moram da vam kažem da nije tu zapelo. Zapelo je prvoga dana, kada je Demokratska stranka Srbije smatrala da Vojislav Koštunica mora biti premijer i nije dozvolila da dođe do regularne smene vlasti. Po tome se meri ko je demokratska stranka, a ko nije; onaj ko priznaje rezultate izbora i mirno siđe sa vlasti, taj jeste demokratska stranka. Tu nije poenta samo da prebrojavamo glasove, nego i da uvažimo rezultate izbora.
Slažem se, gospodo radikali, da ste vi dobili najveći broj glasova. Ali, ovom činjenicom da Demokratska stranka Srbije nije prihvatila da postoji izbor, da je Demokratska stranka dobila veći broj glasova, i da nije htela da prihvati da premijera da DS, onda vi možete da tražite i da se ovde izvrši harakiri od strane Demokratske stranke, zato što vama ništa nije dovoljno.
Vi ste upravo tu pokazali da Srbija nema demokratiju i nemojte se više hvaliti da je ima, zato što nećete da siđete sa vlasti. To je ono što ste vi uradili i zato smo upravo došli do ove situacije.
Sada nam tu gospodin prepričava da li je Solana rekao ovo ili ono. To nema nikakve veze. Gospodo, vama niko 2003. godine nije sporio da sa 53 mandata imate sve službe, da vladate Srbijom i da delite vlast. Vi ste prvi smatrali da postoji jedna stranka i jedan jedini premijer, koji se vezao za vlast i neće da siđe sa vlasti. Zbog toga je upravo došlo do ovakve situacije.
Vi ste se hvalili time da vaša stranka ima koalicioni kapacitet. Šta to znači? Da radite i na struju i na baterije i da možete da budete malo demokratska stranka, malo da priznajete izbore, malo da ne priznajete izbore, možete ka Evropi, možda možete ka Evropi.
Ja kažem da je to glavni problem vaše stranke, ono što je rekao Nenad Čanak – sve što su rekla gospoda radikali, da li može iko od vas danas da navede jednu stavku, a da se vi uopšte ne slažete sa tim. To ste vi upravo sada pokazali, dajete podršku da Srbija posle sedam godina od 5. oktobra treba da glasa radikale za predsednika Skupštine. To je rezultat toga što ne prihvatate demokratska pravila igre.
Sada bih htela da kažem... I, naravno, obratila bih se Demokratskoj stranci, zato što smatram da Demokratska stranka snosi veliku odgovornost za ovo o čemu danas govorimo. Evo o čemu: mnogima smo skretali pažnju da DSS zaista nije demokratska stranka. Podsetiću vas samo na jednog čoveka, jer možda se tu i neki drugi sećaju da je gospodin Zoran Stojković bio čovek koji je u naše vreme sudio moje kolege koje su tražile slobodu mišljenja. Taj čovek je postao ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice. On je tražio koncentracionu vladu. On je niz stvari učinio i pokazao da nema nikakvog demokratskog kapaciteta. Demokratska stranka je prelazila preko toga i to joj ništa nije smetalo, ništa im nije zamerala, ušla je sa njima u isti čamac, prihvatila istu politiku i sada je dobila ono što je tražila.
Gospodo iz Demokratske stranke, vi se hvalite da ste dobili milion glasova. Samo pomislite koliko su vaši glasači razočarani što ćete dovesti radikale ponovo na vlast. Ovo niste smeli da dozvolite, mi smo vas upozorili da kohabitacija nije politika Demokratske stranke i da ćete morati da podnesete za to određene račune. Onog momenta kada ste prihvatili da Vojislav Koštunica bude premijer, tada ste predali i BIA, i MUP i Ministarstvo saobraćaja kome treba – gospodinu Velimiru Iliću, je l' može dalje ono "leva ruka, desni džep". Čak ćete i na to pristati.
Smatram da izlaz iz ove situacije može biti samo jedan, a to je da raspišemo nove izbore. Novi izbori neće imati smisla ukoliko se ove dve jasne opcije puta za Srbiju ne preformulišu, da građani Srbije mogu jasno i glasno da se opredele da li hoće da krenu putem Evrope, razvoja, pravne države, a ne svađe oko policije i oko toga ko će koga da špijunira i ko će koje fajlove i dosijee da drži. Da li će Srbija krenuti putem Evrope ili će Srbija da krene unazad u primitivizam, u ono što znamo i ono što nam se dokazalo svih ovih 17 godina.
Ako to ne učinimo, ako DS i mi drugi ne napravimo jednu jasnu i glasnu opciju između koje će građani da biraju, onda neka pobede, to je ipak demokratija. Ako dobiju radikali, dobili su radikali. Ali, jasno mora biti za šta će građani Srbije da se opredele.
Smatram da smo ovoga puta građane Srbije prevarili i da su oni glasali za Evropu i za bolji život, a dobili su to da mi danas treba da glasamo za predsednika Skupštine iz Srpske radikalne stranke, a sutradan da imamo manjinsku vladu sa radikalnom strankom.
Smatram da su naši glasači, koji su marširali sa nama i koji su se godinama borili za demokratsku Srbiju, strašno razočarani i da su u očajanju, ali nudimo ovo rešenje i da kažemo da više šale oko toga kuda će Srbija da ide nema. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine predsedniče, htela bih da se zaista osvrnem na sam tekst, pošto smo čuli dosta nekih uopštenih izlaganja. Htela bi da ukažem da ovaj tekst ima  probleme u tome što on kao da sam ne veruje u ovo što se ovde predlaže kao stanovište koje će se braniti  21. februara u Beču.
Vidite, u ovom prvom stavu prvo se navode ranije platforme, ranije rezolucije, Ustav itd, pa onda u ovom prvom stavu, gde se zauzimaju stavovi o tome šta će se govoriti u Beču i šta će se braniti, postoji jedan problem, a to jako zbunjuje i građane, kada se kaže da Ahtisarijev plan ne uvažava suverenitet i teritorijalni integritet. Pazite, to mi se čini iz onoga što sam do sada slušala, ali to nisu baš tako jedne iste stvari, a evo i zašto.
Zato što mi nemamo, Srbija nema suverenitet nad Kosovom danas. Postavljam pitanje: kako ćemo pravno ugraditi suverenitet na Kosovu, znači kojom operacionalizacijom, na koji način će se taj suverenitet postići? Znači, to je ono što možete da čujete da ljudi pitaju, kako se taj suverenitet može vratiti, kojim sredstvima, kojim pravnim sredstvima, kojom diplomatijom.
Jer jednostavno, kao što znamo, delimično čak taj suverenitet postoji u severnom delu Kosova, znači u severnoj Mitrovici, ali postavljam pitanje, kako će se vratiti suverenitet države Srbije na Kosovo? Nema operacionalizacije, niti sam čula od drugih koji to zastupaju kako će se to postići i kako će se to braniti kada bude nastupala naša ekipa.
Znači, to je jedan veliki problem koji zbunjuje mnoge ljude, jer mi već osam godina nemamo suverenitet na Kosovu, mi znamo da tamo postoje organi vlasti i znamo ko momentalno ima suverenitet na Kosovu.
Drugi pojam koji je takođe ovde, čime je i moja prethodnica završila, odnosi se na pitanje kompromisa. Znači, na više mesta se zahteva da se postigne kompromisno rešenje. Mi nikada u javnosti nismo čuli šta je to kompromisno rešenje.
Ako pogledamo opet taj prvi stav, mi vidimo da naša delegacija, i naša država i naši državni organi zahtevaju da se zauzme stav o suverenitetu i integritetu Republike Srbije a, kao što znamo, na Kosovu Albanci zahtevaju nezavisnost.
Šta je kompromis između ta dva stava? Dakle, mi jednostavno nismo čuli, a mislim da su to dosta isključive varijante i da se ne vidi šta bi moglo biti između punog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i nezavisnosti Kosova, jednostavno, u ovakvoj analizi, kako je ovde postavljena, taj kompromis nije moguć.
Znači, bilo bi dobro kada bi nam se to objasnilo i kada bi, ne samo mi koji ovde sedimo u ovoj skupštini, nego ukoliko bi i građani čuli šta je konkretno taj kompromis.
To su neke stvari koje se ponavljaju kao čiste floskule i zaista nas stavlja u jednu inferiornu poziciju, jer mi žongliramo nekim terminima koji jednostavno ništa ne znače i zbog toga je po meni ova rezolucija loše napisana, jer to nigde ništa nije objašnjeno od ovoga što postavljam kao suštinska pitanja.
Htela bih da pomenem da je ovde bilo rečeno da se opet čine određene nepravde, međutim, nema te interpretacije kako i na koji način smo mi stigli do te nepravde.
Vidite, moram da kažem, pošto sam u javnosti verovatno dovoljno poznata po nekim svojim stavovima, ponoviću ih, šta nije bilo dobro i kako su pojedini ljudi, koji su poslanici u ovoj sali, zastupali ideju, etnički princip je bio, molim vas, od početka devedesetih godina jedino što je rukovodilo srpsku politiku. Pa smo onda smatrali da je Knin u Srbiji, zato što u Kninu žive Srbi. Znači, ko je proglasio etnički kriterijum?
Još u ono vreme govorila sam, ljudi moji, vratićemo se na Kosovo, kako ćemo onda braniti, jer ako ćemo po principu da se može stvarati velika Srbija, do tamo Virovitica–Karlobag itd, jer navodno žive Srbi, isključivo Srbi, po tom etničkom principu mi zaista nikada nećemo moći da sutra branimo Kosovo i da kažemo da sada taj etnički princip više ne važi, a naravno za nas važi.
Znači, tražim ovde i postavljam pitanje da li zaista narodni poslanici iskreno veruju u taj princip, da taj princip važi za sve i da je to taj pravični princip. Samo kažem da izražavam duboku sumnju da je ovde zaista prihvaćen taj princip kao opšti princip važenja, jer koliko znam ovde ljudi zastupaju stvaranje država po etničkom principu, i konačno da to dokažem i preko najnovijeg Ustava.
Mi predlažemo da Kosovo ostane u Srbiji, a Ustavom smo definisali Srbiju kao državu srpskog naroda. Praktično, ono što se kaže kao nekakva opet floskula koja nije nigde objašnjena, da mi hoćemo nekakvu suštinsku autonomiju, pa mi predlažemo višenacionalnu državu Srbiju, a ako predlažemo višenacionalnu državu Srbiju, onda nikako nije moglo u Ustavu da piše da je to država srpskog naroda i svih ostalih građana.
Znači, ili ćemo biti dosledni, i teorijski i po nekoj političkoj teoriji, ili ćemo zaista da se igramo i da ostavljamo ovako prazne floskule, koje nas zaista onda brukaju jer pokazuju jednu totalnu nedoslednost.
Još za kraj, vrlo često čujemo ovde da se nešto zamera nekakvim strankama, da se eto one oslanjaju i da govore kako idemo ka Evropi, pa ti vaši prijatelji u Evropi. Molim vas, ako pogledamo celokupnu krizu od početka Jugoslavije i njenog raspada, oni koji su se oslanjali na zapadne zemlje zaista su u svojim planovima uspeli. Oni koji to nisu uspeli, koji su stalno bili u raskoraku, mi ni tu najobičniju lekciju ne možemo da naučimo, nego se u ovom parlamentu i dan–danas najrazvijenije zemlje sveta, najmoćnije zemlje sveta, proglašavaju srpskim neprijateljima.
Pa dobro, nas će braniti onda Iran, Kina itd. Znači, to je nešto što mi moramo suštinski da menjamo, jer zaista sve nekakve vrednosti za koje se zalažemo ne možemo isključiti razvijeniji svet i onda očekivati da ćemo moći da uspemo u bilo kakvom interesu ukoliko ne nađemo zajednički jezik sa tim svetom.
Dogod smo mi neka grupacija koja nema nikakav zajednički jezik s tim svetom cela ta priča o Evropi i opet kritika toga zaista pada u vodu. Zaista molim da se i ovaj skupštinski dom jedanput opredeli i kaže kakva je spoljna politika Srbije, hoćemo li se mi oslanjati samo na neke usputne komentare predsednika Putina ili imamo jednu čvrstu međunarodnu politiku koja zaista može da obezbedi bolju budućnost Srbiji. Hvala vam.