Javljam se po Poslovniku, član 226. Tražim informacije.
Smatram da predsednica Skupštine nije dala dobru informaciju, da nije dala dovoljno dobar odgovor na kritiku brojnih poslanika i šefova poslaničkih grupa, kada su stavljene primedbe na spajanje ovih tačaka dnevnog reda, od kojih bi svaka morala biti posebno tretirana.
Odgovorili ste da je to predložila Nada Kolundžija. Pa, gospođa sedi ovde. Ako je to ona predložila, gospođo Nado Kolundžija, molim vas da nam objasnite kako ste uspeli da spojite ove tačke dnevnog reda, zato što nema smisla da gospođu predsednicu dovodite u ovako nezgodan položaj, da se ona poziva na vas, a vi sedite tu, u drugom redu, i ćutite, a ona koristi vaše ime.
Molim vas da objasnite kako je moguće da spojite čitavu jednu ogromnu temu? Kad pogledate istraživanje javnog mnjenja kada je reč o korupciji, to je ogromna tema. Građani su strahovito iritirani jezivom situacijom u pogledu korupcije u Srbiji. Znate da čak i ''Transparens internešenel'' kaže da za poslednjih godinu dana nismo napravili nijedan korak napred u borbi protiv korupcije.
Vi ste, takođe, predstavnik proevropske orijentacije u Srbiji, pa znate da nema ni makac prema Evropi ukoliko nema, zaista, ozbiljne borbe protiv korupcije, a vi jednu tako veliku tačku dnevnog reda, Agenciju, jednu novu instituciju, stavljate zajedno, recimo, sa takođe jednim veoma važnim zakonom kao što je zaštita podataka o ličnosti, gde moramo da govorimo veoma detaljno o tim temama. Vi ste sve to stavili zajedno.
Naročito su građani zabrinuti kada je reč o borbi protiv korupcije. To bi trebalo da bude jednodnevna, u najmanju ruku, tema, pogotovo što smo mi veoma nezadovoljni kako nam je Ministarstvo za pravdu predložilo taj zakon. Ima tu jako mnogo problema.
Ne možemo o tome da razgovaramo, nego ste to stavili sve zajedno i sad se na jedvite jade pripremamo u Poslaničkom klubu kako da uopšte savladamo tih pet zakona, da izađemo da govorimo, da li da se podelimo na nekakve grupe, pa da tako probamo da obuhvatimo ove teme. Nemoguće je da ovako velike teme, za koje je javnost ovako zainteresovana, predlažete ovako zdudano i da se, pri tom, i dalje zovete nekakvom koalicijom koja treba da nas vodi ka Evropi.
Zato, gospođo Nado, molim vas da se na vaše ime više predsednica ne poziva, nego da vi obrazložite kako je moguće i zašto radimo neke tačke zajedno. Nešto smo mogli da spojimo, a ovako kako ste vi predložili, zaista ne stoji.

Koncentrisaću se, pre svega, na zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije i na izmene i dopune Zakona o finansiranju stranaka. Za druge stvari, nemam vremena, govoriće druge kolege.
Prvo što bih htela da kažem jeste da je ova agencija koja se formira, zaista, nešto što bismo mogli da nazovemo – daj šta daš. Nema tu političke volje da zaista započne borba protiv korupcije. Nešto je malo popravljeno, i to, pre svega, kada se pogleda zakon o sprečavanju sukoba interesa i evidencija o imovini funkcionera.
Kada se pogleda čitav zakon o Agenciji, 70% sadržaja se odnosi na zakon o sukobu interesa i o imovini funkcionera, a sve ono drugo, što imamo u Strategiji, a ovo bi trebalo da bude neka vrsta njene operacionalizacije, kao specifične ustanove, od toga gotovo nema ništa, tako da od ovog što je ključno, gde bi Agencija za borbu protiv korupcije trebalo da doprinese i da se pokaže efikasnom u borbi protiv korupcije – nema ništa. To ću ilustrovati na nekoliko primera.
Sve ono gde imamo netransparentnu moć, recimo, ako je reč o zakonu o zaštiti ličnih podataka, kada treba da kontrolišemo BIA-u i policiju, onda ne možemo da ih kontrolišemo; ako treba da kontrolišemo, recimo, u zakonu o finansiranju stranaka, vezu između vrhova stranaka i tajkuna, njihovih finansijera, koje sada ne poznajemo i koji se sada prikrivaju, nema ništa od toga da se tu može govoriti o popravljanju situacije.
Kao novo u zakonu o finansiranju stranaka, vidi se samo da je promenjena terminologija, pa se kaže, samo da obavestim građane, da su do sada kontrolu nad finansijama u strankama, u kampanji i redovnom finansiranju stranaka, vršili Odbor za finansije Skupštine i RIK. Kada se pogleda kako to treba da se popravi, onda se samo izmeni, pa se kaže – tamo gde stoji Komisija, gde stoji RIK, sada stoji Agencija, ne stoji ministar finansija, već direktor Agencije, gde stoji Odbor za finansije, sada stoji Agencija.
Jednostavno, u zakonu, kada je reč o finansiranju stranaka i kontroli finansiranja stranaka, nema nikakve metodologije. Kako to Agencija vrši, nema nijedne jedine reči. Jeste to pomenuto kao nadležnost, ali, kako se radi, nema nijedne jedine reči, pa se nejasnoća koja je bila u onom zakonu samo prenosi u Agenciju za borbu protiv korupcije.
Molim vas, moja poenta je u tome da ovo vlast i Vlada rade namerno. Sada ću pokazati kako to rade namerno. Svaku instituciju, zakon, gde mi treba da kontrolišemo vlast, da sprečavamo korupciju, da sprečavamo monopole itd., ona namerno ostavi da ne možete, praktično, taj zakon da regulišete, pa se onda, ponovo, posle toga donosi novi zakon, pa evo ga novo telo, a ona stara, uopšte, ne funkcionišu.
Revizorska komisija, uopšte, ne funkcioniše. Znači, iako smo Zakon doneli 2005. godine, prošle godine smo izabrali državnu reviziju, ona ne funkcioniše, pa onda sada zamenjujemo ovaj republički odbor za sprečavanje sukoba interesa ovom agencijom, iako taj odbor radi samo 20 meseci.
To je jedna trka u formiranju nezavisnih agencija, nezavisnih odbora, a onda se, iz nekih razloga, kada oni počnu da rade, taman uspostave nekakvu tradiciju šta bi trebalo da rade, oni, brže-bolje, smenjuju i opet počinjemo od nule. Ta praksa koja je ovde ustanovljena je specijalno loša baš za borbu protiv korupcije, zato što je osnova njena u kontinuitetu da se sistematski pokaže politička volja.
Malopre sam rekla da ću pokazati primer kako je i Zakon o finansiranju stranaka mogao da se izbori s izveštajima stranaka, od toga odakle sve dolaze izvori finansiranja.
RIK, isto kao i Odbor za finansije, imaju pravo da iznajme revizore da urade izveštaje. Kada su oni to uradili? Nikad. Tako isto, kao što nisu hteli to da urade po Zakonu o finansiranju političkih stranaka, tako i sada, u Agenciji, od toga nema ništa, jer, kad je reč o toj nadležnosti, nema nikakvog definisanja metodologije, niti sredstava kako se to radi u Agenciji. Znači, jedna nejasnoća preneta je u drugu, a to je osnova izvora korupcije u Srbiji.
Drugi uzrok koji bih htela da pomenem odnosi se na sukob interesa, odnosi se na javne funkcije. Vidite, pre svega, definicija sukoba interesa je postavljena veoma uzano. Znači, ponovo se tretira sukob privatnog i javnog. Nema sukoba između javnih funkcija, pa, čak, moram da kažem da se dozvoljavaju i dva radna odnosa, koja, takođe, mogu biti u sukobu interesa. Recimo, neko ko ima javnu funkciju, na primer, on je ministar za obrazovanje, može i dalje da vrši nastavu, npr. na privatnom fakultetu. Znači, moguće je da zadrži oba radna odnosa i to se odnosi na više takvih delatnosti, kao što su sportske delatnosti, kao što su kulturne delatnosti, istraživačke. Sve to možete da imate, dva odnosa, zajedno sa funkcijom. To njima nije sukob interesa.
Isto tako, mora da se kaže kod druge funkcije da nema ograničenja javnih funkcija, da je veći broj dozvoljen, i onda se kod druge javne funkcije uspostavlja obaveza da, u petnaest dana, Agencija mora javiti da li dozvoljava tom funkcioneru da ima još jednu funkciju.
Odjedanput se nižu i nižu članovi, da se, u stvari, ako se Agencija nije oglasila, ako je ćutala, samo po sebi podrazumeva da taj funkcioner može da prihvati i tu funkciju.
Znači, veoma često, na osnovu toga što nema izričitog izjašnjenja Agencije u zakonu, nego se neprekidno govori o nekakvom ćutanju administracije, funkcioner može da prihvati drugu i treću funkciju. Znači, gomilanje funkcija, koje ne moraju biti, čak, ni u sukobu, nego se ne mogu vršiti, iz prostog razloga što su to dva radna odnosa i, kada je reč o javnim funkcijama, može štetiti javnom interesu, time što neko obavlja funkcije koje ni fizički ne može da stigne da obavi. Međutim, zakon to ne rešava.
Ono što je moja poenta i što hoću da naglasim, jeste da je glavni uzrok korupcije kod nas ono što zovemo partijskom državom. Nema ni trunke borbe protiv partijske države u ovom nacrtu zakona. Pokazaću i po čemu.
Ovde se povezanim licima, pošto to postoji u prvom članu određene definicije, smatraju samo porodične veze. Povezana su lica, izvinite, partijski dugovi. To znači, ako imamo feudalnu podelu vlasti po vertikali, da ministar za finansije postavlja u svakoj opštini šefa poreske uprave; to su vam povezana lica. Da vidim, kada funkcioneru nešto javi šef partije, da li može da odbije to, ili ne može da odbije!
Jednostavno, nema razdvajanja partijskih i državnih funkcija. To se radi samo u jednom članu, i to veoma stidljivo, da se u kampanji ne mogu koristiti državni resursi ako partijski funkcioner ide u kampanju, zato što se ne vidi kako će, npr. obezbeđenje, koje ima, da nestane u tom trenutku, kako će koristiti neka druga, odnosno partijska sredstva. Samo u tom delu postoji nekakva naznaka da se pokušava odvojiti partijska od državne funkcije.
Nema ni govora o tome da se može govoriti o ukidanju partijske države kao glavnog izvora korupcije.
I, da kažem još nešto – obuhvat. Povećan je obuhvat funkcionera, ali su opet izostavljena ona rukovodeća mesta u Policiji, Carini i Poreskoj upravi; oni, takođe, ne podležu sukobu interesa, ne moraju da prijavljuju imovinu, tako da i Policija i Carina i sve drugo mogu da budu korumpirani i da ređaju funkcije koliko god hoće.
Na kraju, samo da pomenem koliko je važan ovaj zakon, on ničim nije obavezao Skupštinu, da se u Skupštini razmatra izveštaj ove agencije. O onome što će raditi Agencija mi nikada nećemo raspravljati, kao ni o mnogim drugim izveštajima, a mislim da bi bilo dobro da nas je obavezao zakon da Skupština svake godine raspravlja o izveštaju Agencije, o borbi Agencije protiv korupcije, o njenim rezultatima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj ekspoze koji je pred nama može da se razmatra na dva načina. Jedan bi bio ciničan, da kažemo da smo dobili nešto što je uobičajeno, nešto što je prosečno i nešto što je neka mera Srbije, bez neke velike ambicije. To drugo merilo bi moglo da bude - da vidimo koliko možemo da budemo ambiciozni i ono što jesmo, što smo realno, ali da možemo da budemo bolji i da možemo da formulišemo stvari bolje i preciznije, nego da otaljavamo nekakvu stvar. Znači, ovo kako je napisano to je tako i ako se kaže - pa dobro, Srbija je ovo, pa nemamo šta od Srbije mnogo da očekujemo.
Međutim, smatram da Srbija može da napreduje i da je u svojoj istoriji napredovala samo ako je pokazala ambiciju, ako pokaže da uvek može bolje i da uvek može da bude solidnije nego ovo što smo ovde dobili. To ću da pokažem na nekoliko načina, tako što ću da analiziram elemente programa, a naravno svaki program treba da sadrži nekoliko elemenata.
Prvi element su ciljevi, koje imamo ovde na prvoj stranici, a zatim mora da se govori o metodama, kako će se određeni ciljevi ostvariti. Zatim mora da se govori o dinamici, o rokovima, kako će se ti rokovi ostvariti, a zatim treba da se govori malo i o stilu rada te buduće vlade.
Pravo da vam kažem baš u tom stilu rada buduće vlade vidim da bi tu mogle biti nekakve promene. Ako od toga nema ništa, onda ciljevi ostaju isti. Ako bi pogledali ono kako je bilo prošle godine, onda ne vidim da je tu napravljen neki iskorak i da ovde ima nekih većih i značajnijih promena, jer kad se kaže "ciljevi" to može uvek da bude svašta. Ali, iz ovih elemenata kako, šta je implementacija, kada se nešto dešava, kakva je dinamika, kakav je stil rada vlade i naravno kakvi su kadrovi, znači to su ti elementi na osnovu čega možemo da vidimo koliko smo ambiciozni u ovom momentu.
Evo, da pokažem kada je reč o ciljevima, vidite, kaže prvi cilj, da je postignuta saglasnost ove vlade, odnosi se na opredeljenje za evropsku budućnost Srbije. Gospodine Đeliću, vi ste radili i prošle godine integracije i bili ste potpredsednik vlade za to, za ovaj deo, pa da li ste vi zadovoljni ovom formulacijom ili niste? Molim da kažete.
Nije valjda da smo stigli dotle da smo se tek opredelili i valjda bismo mogli da kažemo - ubrzano uključivanje Srbije ili dinamika integracije Srbije u EU, a ne "opredeljivanje". Evo, samo da vam kažem kakva je mala, niska naša ambicija, da za i ono što smo počeli izgleda da se tek sada opredeljujemo.
Da li niste mogli da kažete tačnije taj cilj, ambicioznije, zato što pored vas sedi gospodin Dačić, pa onda njima ne odgovara da to bude ubrzano uključivanje, nego samo opredeljivanje? Evo, samo vam dajem jedan primer te neambicioznosti, a kad nemate ambiciju da nešto postignete, onda nećete ništa ni postići.
Dobro, neprihvatanje nezavisnosti AP Kosova - s time se slažem.
Recimo, ovo treće, šta će vam ova "neophodnost", kažite samo - jačanje ekonomije - nema potrebe. Tu je - jačanje socijalne odgovornosti vlade. Sada, molim vas kod ovog cilja - pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije. Pa da li je do sada bila oštra ta borba? Mi do sada nismo imali nikakav plan.
Ako bi pogledali šta piše unutra, vidimo da se to uopšte neće pooštriti, da nema, jer se ne pominje ni nacionalna strategija, da se ne pominje ni ona agencija, da se ne pominje uopšte ni Konvencija o borbi protiv korupcije koju sam, baj d vej, kada sama bila ministar potpisala, a ništa od toga nema i ono što se tamo pominje, nikakve implementacije, nikakve garancije - da će biti nekakvo pooštravanje.
Drugo, zašto pooštravanje? Budimo ambiciozni - znači, eliminacija kriminala i korupcije, jer zašto da pooštravamo a nismo ni bili oštri?
Konačno ovo zaista izaziva podmseh kad se kaže - poštovanje međunarodnog prava. Znate šta, valjda se podrazumeva da se neko pravo, međunarodno i domaće, poštuje. Znači ovo je potpuno, kako da kažem, gotovo blamantno, da jedna ozbiljna država, kada se donosi, vlada ih bira i vlada kaže - poštovanje međunarodnog prava. Ljudi moji, valjda pravo mora prosto uvek da se poštuje, međunarodno i domaće.
Znači, ovo apsolutno ništa ne znači, a kada se pogleda ovo pozadi, odnosi se na Kosovi i Metohiju, što je rečeno već nekoliko puta, a opet skriveno zbog koalicionih partnera i gospodina Dačića, pa ne može da se kaže - da se to odnosi ako je reč o EU, pre svega na saradnju, odnosno na izvršavanje saradnje sa Haškim tribunalom iz čega ne mogu, bez čega ne mogu da se izvuku osnovni ciljevi ovog programa.
Prema tome, ovakvi ciljevi koje sam ovde izanalizirala pokazuju da tu nema ozbiljnog opredeljenja, jer su mogli biti bolje formulisani, a da ne govorim sada, kad se govori, odnosno samo ću reći veoma kratko, kada je reč o metodama.
Recimo, spominje se stalno reč - reforma. Ta reč je zaista nekada imala dosta veliki značaj. Vi sada kažete, evo samo pitaću kada kažemo rokovi, kada će biti ta reforma policije? Molim vas, da li je bila reforma policije ili nije bila reforma policije? Ovde se opet govori o nekim ciljevima, pa šta znači ta reforma policije, da li je to i ko je zadužen? Hoćemo da čujemo šta je ta reforma policije.
Sa druge strane, ono što je suština reforme, kaže se: "Nad svim službama bezbednosti uspostaviće se civilna kontrola". Pitam vas: kada će se uspostaviti civilna kontrola nad državnom bezbednosti? Kada će se to tačno dogoditi i u kom roku? Ništa od toga nema.
Isto tako i kada je reč o reformi pravosuđa. Mi slušamo o reformi pravosuđa već godinama. Opet postavljam pitanje - kada i kako? Nema ništa. Kada će se sprovesti ta reforma i šta uopšte znači ta reforma? To su reči koje ne znače bukvalno ništa.
Htela sam da skrenem pažnju i na to da je najveći problem bio uvek kod implementacije. Recimo, ako pogledamo borbu protiv korupcije, pooštravanje te borbe, onda ne vidimo da će se ta borba voditi tako što će se striktno ili doneti novi zakon, recimo, o finansiranju stranaka, jer glavna veza između uticaja tajkuna na politiku i na političke stranke, jeste u tom mraku, u toj nestransparentnosti. Donet je Zakon o finansiranju stranaka, međutim, niti se on primenjuje, niti se može primeniti, niti je njegova kontrola obezbeđena.
Doneli smo Zakon o reviziji. Nikada nije počela da radi državna revizija. Šta nam vredi da pričamo o toj borbi, kada se ne pomene da će državna revizija kontrolisati, kako će se trošiti budžet? Još smo rekli da imamo dva budžeta: nacionalni investicioni plan i plus budžet. Znači, nema nikakve kontrole niti se pominje implementacija i učešće tih institucija.
Prema tome, kada se pogledaju metodi, veoma je žalosna situacija. Ne vidi se kako će se to ostvariti. Naročito je osetljivo u pogledu vaših partnera. Kada se govori o socijalno odgovornoj vladi, molim sada premijera da pokaže kako će se održati balans, da bi zaista ljudi koji su siromašni i znali da će nešto da se ostvari od ovih obećanja, da se pokaže kako će se pokazati ta fiskalna politika i inflacija u odnosu na povećanje penzija, da se to iznese pred ljude, da bi mogli da poveruju da je gospodin Krkobabić zaista nešto obećao, ili će to da pojede ona inflacija od 12%, ovo što ćete da podignete penzije za 10% do kraja godine, inflacija 12%. Znači, "pojeo vuk magarca", nema ničega. Molim vas da to građanima zaista ozbiljno pokažemo.
U vezi sa tim bih htela da kažem da možda ne bi bilo loše da zaista pokažete i koja socijalna politika. Gospodine Krkobabiću, vama se sada obraćam, zašto tražite da se penzije svima linearno podižu 10%? Vi niste siromašni penzioner. Mislim da bi sada morali da napravimo jednu socijalnu politiku koja bi bila targetirana, da se zaista rešava problem tamo gde postoji.
Zašto svima linearno? Čim je linearna socijalna politika, to znači da nemate socijalnu politiku. Moderna socijalna politika nikada nije linearna. Znači, vi targetirate problem i rešavate problem.
Znači, hoću da vidim da se ovde uključuje jedna moderna socijalna politika, a ne socijalna politika linearnosti, koja, u stvari, ne rešava ni jedan jedini problem. Samo ukazujem na te momente.
Završiću s tim, evo na prvoj stranici se kaže da će biti usvojen akcioni plan kada je reč o ubrzanju evropskih i drugih reformi. Kada će biti donet akcioni plan? Da li biste mogli da napravite jedan kalendar za prvih 100 dana ili bar za šest meseci? Dajte da vidimo kada.
Pomenuću, mnogi ovde znaju, prošle godine smo doneli Zakon o putnim ispravama. Da li je rečeno da će da se izdaje od 1. marta i do kraja ove godine ćemo svi imati nove pasoše? To nije ostvareno, gospodine Đeliću. Nikada niste izašli da objasnite zašto nije ostvareno.
Kad kažete akcioni plan, kada će biti akcioni plan? Znači, tražimo da usavršite ovaj ekspoze, da taj ekspoze zaista dobije jednu strukturu i da građani mogu da poveruju bar delimično da će nešto od ovih ciljeva biti ostvareno, jer ovako šuć-muć, nijednog roka nema, nema kada, nema zakona, nema čak ni osnovnih zakona koje ćete doneti. Koji su to osnovni zakoni koje Skupština mora hitno da radi? Nema ni toga. Preko zakona i implementacije možemo da vidimo šta će ova vlada da radi.
Na kraju, gospodine Cvetkoviću, htela sam da vam čestitam na ovom izboru, ali moram da vam kažem i to da nije dobro što ćete voditi Vladu samo kao ekspert i što ćete, kao neko ko ima iskustva pre svega u ekonomskoj delatnosti, sigurno pomoći Vladi u tom delu, ali nije loše kada se za premijera bira neko ko nema politički legitimitet zato što onda on taj legitimitet mora da traži negde izvan sebe.
Zato što vi niste uticajna ličnost, znači nestranačka ste ličnost, uvodimo nestranačke ličnosti, tamo treba da budu par ekselans perfektne političke ličnosti, da biste mogli da garantujete ovaj program. Znači, tamo gde bi trebalo izbaciti politizaciju, kada su u pitanju preduzeća, državna administracija itd, tu će politizacija da ostane, a tamo gde treba zaista da budu jake političke ličnosti, tamo biramo nestranačke ličnosti.
Postavljam DS jedno možda naivno pitanje - zar jedna tako velika stranka, kao što je DS, nije imala nijednu političku ličnost da postavi kao premijera, nego nestranačku ličnost? Zamislite se nad tim kako ćete voditi ovu vladu i da li ćete biti odgovorni vi ili neko drugi. Da se ne bi igrali žmurke, verovatno da će biti odgovoran predsednik Republike. Kažem mu da ćemo i njega prozivati kada je reč o ovoj vladi.

Smatram da, kada je reč o ovom amandmanu za ukidanje dva ministarstva (mada, što se mene tiče, ja bih ukinula još nekoliko ministarstava), ali ima smisla govoriti o broju ministarstava, koji je zaista prevelik i koji, kao što se može već videti, treba više da zadovolji određene lične i partijske potrebe, nego što je to potrebno građanima. Mislim da je broj važan, zato što je zaista došlo vreme, da nas građani posmatraju, da su oni takođe odrasli u ovom periodu, znaju da više nije sve državno.
Nekada smo mislili da ništa nije naše, da je sve što imamo - državno. Naravno, mnogi ljudi i dan-danas to veruju, ali veliki broj građana se obučio i zna da ništa nije državno, da sve što država ima, čime država raspolaže, što plaća ministarstva i druge usluge, da je sve to, praktično, iz poreskih prihoda. Prema tome, oni su postali svesni toga da sve, u stvari, mi plaćamo i zato su osetljivi. Ako ne moraju da plate više, zašto da plaćaju više?
Kada se govori o tome da nije važan broj, jeste važan broj. Uštedi, čoveče božiji, nema ovaj narod para da izdržava neka nepotrebna ministarstva i nema potrebe da imamo veliki broj ministarstava zato što bi neki ljudi voleli da budu ministri da bi zadovoljavali nekakve potrebe.
Znači, ima smisla govoriti o štednji i ja podržavam amandman da se ova dva ministarstva ukinu. Mislim da bi svakako mogla još dva-tri da se ukinu i mislim da bi građani to pozdravili. Mogu da vam kažem da su me na ulici pitali zašto imamo šest potpredsednika kad može samo dva. Iako sam pokušala da ih uverim da to nije jako skupo, hoću samo da kažem da zaista gledaju i posmatraju koliko se para troši od strane onih koji predstavljaju vlast. To je jedan od razloga, što je veoma važno, da štedimo.
Druga stvar je pitanje organizacije. Zaista, imate veliki broj ministarstava i povećavate taj broj ministarstava kako vam padne na pamet, bez obrazloženja, molim vas, insistiram na tome, apsolutno nemate nikakvo obrazloženje zašto se uvodi Ministarstvo za NIP.
Kada se kaže obrazloženje, onda se traže argumenti i odgovora se zašto se to stvara. Kada pogledate, nikakav argument se ne daje, niti je to bilo u nekakvoj javnoj debati, niti smo mi ovde o tome razgovarali, nego se jednostavno prepiše ono isto što stoji u obrazloženju, šta to ministarstvo radi. Čemu to ministarstvo služi? Zašto je ono bilo potrebno? Mislim da nema nijedne države gde se stvara neko novo ministarstvo, a da se ne pokaže zašto je ono potrebno.
Ne mislim da treba da postoje samo jedna ista ministarstva vekovima. Ne, pojavljuju se novi problemi. Sigurno da ranije ni u modernim društvima nije postojalo ministarstvo za životnu sredinu, za ekologiju, to su novi problemi, i onda se obrazloži zašto se uvodi ministarstvo za ekologiju.
Zašto se uvelo ministarstvo za nekakav plan? Ako pogledamo malo biografski ili istorijski, mi znamo da je to ministarstvo za NIP izbačeno ad hok, bez ikakvih konsultacija, bez ikakvog razmišljanja, bez ikakve debate. To je, jednom rečju, Mlađan Dinkić, kada je bila kampanja 2006. godine, kada je trebalo kupovati glasove u toj kampanji, izbacio taj NIP. Zašto? Zato što, koliko ja vidim, taj NIP najviše služi tome da se nešto učini u nerazvijenim opštinama.
Da li onda treba, kao što je rečeno, van budžeta da se formira nekakav fond za nerazvijene ili fond za lokalne puteve ili za ovako nešto? Jer, najčešće se o tome radi. Niti postoji strategija za šta se te pare troše, niti postoji kontrola kako se te pare troše, i drugo, zaista onda postoji diskreciono pravo da se one usmeravaju tamo gde hoćemo da kupujemo glasove.
Prema tome, nema obrazloženja za ovo ministarstvo zato što se to uopšte ne može obrazložiti. Da ne kažem, to što sam rekla i juče, da nema smisla da bilo koje ministarstvo ili ministar dodeljuje bilo kakve pare, bilo kakav novac, ali bismo možda mogli da imamo banku za razvoj ukoliko je potrebno da se opštine zadužuju za određene svoje potrebe, i da se onda uvede red, da ministri ne mogu kupovati svoje pozicije u vlasti tako što će osnivati ovakva ministarstva. Zbog toga sam podržala da se ovo ministarstvo ukine.
Nema nikakvog obrazloženja od strane vlasti, nismo videli zašto, izuzev da pojačavamo koruptivni aspekt delovanja dosadašnjih vlasti. Ne mislim samo sadašnjih, nego svih vlasti, već 20 godina. Sve su te vlasti korumpirane.
Nekada kod Miloševića su bili vlasni sami direktori, sećate se direktora "Simpa", pa gospodina koji je bio direktor "Progresa", svi su oni istovremeno bili direktori i ministri. Mi smo navikli na takav jedan konflikt interesa i nismo na to obraćali pažnju. Mislim da je to uvek bilo koruptivno, uvek je bio sukob interesa. Zaista treba jedanput da stanemo na put tome da unapred planiramo ministarstva za koja znamo da nemamo kontrolu i da će širiti korupciju u našoj zemlji.
Druga stvar koju sam htela da kažem, to je Ministarstvo za dijasporu. Mogu da vam prenesem neka iskustva. Videli ste da to ministarstvo nepotrebno troši pare. Da to ministarstvo nije potrebno vidi se i po tome što veoma mali broj građana koji živi u inostranstvu uopšte koristi svoje biračko pravo.
Ova putovanja, da se odlazi i da se troši kao da smo neki pijani milioneri, lupaju se sredstva naših građana, da svi oni koji imaju liste, bilo da su predsedničke, bilo da su republičke, jednostavno upućuju dva svoja predstavnika koja na svim kontinentima gde ima naših ljudi navodno kontrolišu ta biračka mesta.
Sada kada predlažemo Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, kada možemo da imamo razne tehnologije da glasaju ti ljudi u dijaspori koji hoće, mi šaljemo ljude po svim kontinentima da budu u nekakvom biračkom telu. Kao da ne mogu ambasade (evo, ja sam bila ambasador), da naprave biračku kontrolu, da kontrolišu te izbore, nego putuju ljudi odavde. To se pokazalo potpuno nepotrebnim.
Zato bih molila da se apsolutno razmisli o tome da se ovo ministarstvo, koje bih ja zvala ''ministarstvo za putešestvije'' (bilo ovi koji kontrolišu izborni proces, bilo oni koji su sami u tom ministarstvu ministri, državni sekretari, na koje se baca novac) ukine. Nikakav rezultat nemate.
Verujte da je zadatak svih ambasada, tamo gde ih imamo, a tamo gde ih nemamo ne može biračko pravo ni da se ostvari, jedan od glavnih zaduženja svakog našeg DKP, znači naše ambasade, jeste rad sa dijasporom. Nema nijednog zaduženja koje bi bilo važnije nego rad sa dijasporom. Znači, prvo sve usluge koje se tamo daju. Mogu da vam kažem da su pre toga naši građani, budući da su naše ambasade bile ispunjene samo nekakvim špijunima, nekakvim udbašima i onda su oni toliko maltretirali te naše građane da su ovi pravili niz krugova da bi se smirili da uopšte uđu u ambasade, kako su ih tretirali nekada u tim ambasadama.
Tako je izgledao položaj te dijaspore. Međutim, to se od Petog oktobra promenilo, od kako je otišla takva vlast gde su se, u stvari, isključivo uzajamno špijunirali šta ko kaže, a ne ko šta radi, tako da nema nikakve potrebe, zaista treba Ministarstvo spoljnih poslova i naši DKP da to rade, da se bave dijasporom. Nikakvog razloga za postojanje posebnog ministarstva za to nema.
Ako bi se pod dijasporom smatrali Srbi van Srbije generalno gledano, mislim da to nikakve veze nema sa ovim ministarstvom. Ako se to odnosi, recimo, na prava Srba u Hrvatskoj, ako bi se to odnosilo na Srbe na Kosovu, na Srbe u Bosni, Sloveniji ili bilo gde gde Srbi žive, znači gde bi trebalo davati nekakve usluge, ne vidim da li je ovo ministarstvo bilo šta činilo kada je reč o susednim zemljama ili nečemu sličnom. Znači, ono se nije tu mnogo pokazalo, pogotovo što su se kandidati na izborima trudili da se umiljavaju Dodiku ili bilo kome iz te vrste dijaspore kako bi bolje prošli ovde na izborima.
Znači, takva ''raspikuća ministarstva'' nam nisu potrebna, i zbog štednje, a i zbog organizacije.
LDP je već predložio da u onoj proporciji koja postoji u koaliciji, jer mi to razumemo, treba da se podeli određeni broj ministarstava i svojim partnerima, ali to može proporcionalno da se uradi i u manjem broju ministarstava, da se zadrži ista razmera ili razmera kako su se ljudi dogovorili, a nema potrebe stvarati koruptivna ministarstva ili zadržavati ministarstva koja nisu dala baš nikakve rezultate.
Predlažem da ne budemo raspikuće jer takva vlast, verujte mi, građanima deluje asocijalno. Ako ne radimo najbolje što možemo, ako potcenjujemo interese građana, onda to znači da smo mi asocijalni, da nas baš briga, da smo potpuno ravnodušni.
Ako bi u ovim ministarstvima (a da ne kažem šta će biti šteta u koruptivnom dejstvu tih ministarstava, o čemu je ovde takođe bilo reči) uštedeli i 100.000 evra, zašto da ne uštedimo našim građanima 100.000 evra? Imamo socijalnu pomoć, invalide itd. Imamo socijalno odgovornu državu i zašto se ta sredstva ne bi trošila mnogo korisnije nego što se ovako troše?
Tako da bacanje para nije potrebno i mi ćemo se dosledno zalagati da se ukidaju ministarstva koja su nepotrebna, da se štede sredstva naših građana i poreskih obveznika.

Neću da pravim paralele, evo, omaklo mi se, ali možda sutra neće biti tako.
Sećam se da sam sa vašim šefom, današnjim, koji je danas u Hagu, i ondašnjim i sadašnjim, takođe imala jednu raspravu kada sam rekla da će Republika Srpska Krajina u Hrvatskoj biti deo Hrvatske iz čisto funkcionalnih razloga, jer su podelili Hrvatsku na dva dela, i da će to Hrvati vratiti kad-tad, i onda se isto čudilo.
Da sam tada rekla da je to dijaspora, vi biste isto izlazili to da pričate. A evo, sada kažem i za Bosnu, i za Dodika, i za Hrvatsku, i za Crnu Goru i vi mirno sedite i za vas je to sada dijaspora.
Eto, vidite kako to ide. Sada, to može biti, s obzirom da mi ovu teritoriju faktički ne kontrolišemo od 1999. godine, s obzirom da je ta teritorija okupirana i da je Kosovo proglasilo nezavisnost, može da se dogodi, u tom nizanju, da i to sutradan bude tako. To je jedna tendencija, koja se pokazala, i s obzirom na ove činjenice koje sam rekla, zaista sutradan može biti tako.
Samo bih htela da kažem da ovo vaše nadmetanje o patriotizmu, koje sam malopre čula, odnosno jedan vaš poslanik je rekao da su radikali najveće patriote, molim vas, moram da vam kažem da ta ljubav, koju ste vi prigrabili i kojom treba da nas gnjavite da ste vi ti koji nešto kao najviše volite Srbe, a onda se rangiramo tako prema tome koliko svi mi drugi manje volimo Srbe, meni se čini da ste vi kao neka majka srpska, pa ono - ja sam ga rodila, ja ću ga i ubiti.
Koliko ste vi Srbima naškodili, niko im toliko nije naškodio. Prema tome, nemojte se više busati u grudi. Ustanovite i neke kriterijume, da znamo neke objektivne standarde te ljubavi, a ne da nam izlaze ovde ljudi da nam čitaju lekcije kako oni tobož najviše vole Srbe, kako jedino oni brinu, oni najviše brinu za nas. Onda, verujte, treba da uspostavimo neke stalne kriterijume, da ovde pišu, da znamo koji su ti najveći ljubitelji, a za koje mislim da su nas najviše upropastili.

Neću odgovarati na ove optužbe zato što je bilo dobro s vaše strane da ste rekli ko je Srbe u Hrvatskoj gurao u taj rat. Šešelj ih je gurao u taj rat. Videli smo sada snimke kako vas je gurao u te ratove, a kada je došla hrvatska "Oluja", tako vas je lepo i izdao, od Miloševića.
To su pravi izdajnici. Gurnuli su ljude u rat, a onda su ih napustili. Jednostavno, mi iz nevladinih organizacija smo ih sačekivali, Milošević nije hteo da ih pusti da uđu u gradove, mi smo ih sačekivali, mi smo im donosili mleko na granici jer ništa nisu imali. Gde ste vi bili onda? Šta ste vi onda rekli? Ništa niste rekli.
SRS je za mene izdajnička stranka, jer je na prvom mestu izdala onaj deo srpskog naroda koji je bio najranjiviji, a to je srpski narod u Hrvatskoj. Videla sam na snimcima kako govori "nemojte da slušate onog kapetana, on će da ode". A šta je bilo, zašto on nije ostao tamo da brani taj narod, nego je kidnuo? A i vi ste kidnuli, niste ostali u Hrvatskoj i niste odbranili srpski narod u Hrvatskoj, nego ste ga izdali zajedno sa vašim vođom Slobodanom Miloševićem.
Glavni argument, kada se postavlja pitanje o tome, jeste što je svaki onaj ko zna da je uopšte Srbin po nacionalnosti znao da nije trebalo razbijati državu koju ste vi razbijali. Vi u to vreme niste poznavali gospodina Šešelja, a ja jesam.
Upoznala sam ga 1979. godine. Niko od vas tada Šešelja nije poznavao. Ja znam šta je govorio. Bio je u zatvoru, mi smo ga sačekali u "Mažestiku" i razgovarali kada je izašao iz zatvora. Da li ste vi tada razgovarali s njim? Niste. Jeste li ga poznavali? Niste. A ja sam ga poznavala. Znam šta je počeo da govori.
Počeo je da govori o stvaranju ''Velike Srbije'', o razbijanju i guranju srpskog naroda u ratove. To je počeo da govori još sredinom osamdesetih godina. Taj koji je planirao razbijanje Jugoslavije po etničkoj osnovi i guranje Srba u ratove i ono što se sada vidi, što radi u Haškom tribunalu, to je taj koji je najviše naškodio srpskom narodu i doveo do toga o čemu vi, gospodine Buha, pričate, sa čime ja jako mnogo saosećam, i sa tim majkama koje su sahranjivale.
Gurali su vas u rat. Ko vas je obilazio tamo, ko je delio oružje? To je bio gospodin Vojislav Šešelj i razni ''miloševićevci''. Evo, tu je i gospodin Pelević, takođe jedan od tih, koji je to radio sa svojim šefom Arkanom. Prema tome, zna se ko je to radio, zna se ko je hapsio Srbe po Beogradu, terao ih u Erdut i pišao po njima. To ste sve vi radili. Sve su to radili ova garda i SRS.
Prema tome, ugrožavanje elementarnog dostojanstva ljudi i bilo koga, radila je upravo SRS.

Samo ću da kažem nekoliko konstatacija, koliko mogu da kažem za dva minuta. Prvo što bih rekla to je, koje telo uopšte donosi odluku o tome koliko nama treba ministarstava. Da li postoji neko formalno državno telo ili ko je o tome odlučio? Ako vi možete da mi date taj odgovor. Ko je doneo odluku o ovim ministarstvima? Volela bih da znamo ko je odgovoran za to. Da li je to neka neformalna grupa koja sedi i kaže, evo tebi, evo meni.
Moj utisak je, pošto nemam vremena da kažem u analizu da to pokažem o čemu se ovde radi, kao da je to jedna grupa ljudi koja je jednostavno uzela i podelila neke poslove i novac i deli - evo tebi, evo meni, evo tebi, evo meni, gde se sada vidi u stvari da postoji jedna specijalizacija za kupovinu glasova i kupovina praktično vlasti.
Ovo što smo malopre i čuli, to je jedna tehnologija razrađena da se, recimo, napravi ministarstvo koje se zove od jednog projekta, ad hok 2006. godine, da se kupuju glasovi, to je bio NIP čuveni, koji je ovako izbačen u vazduh, sada se od toga pravi ministarstvo, da se deli diskreciono novac.
Znate šta, zabranila bih da bilo koje ministarstvo i vlada deli diskreciono bilo kakav novac. Ako možemo da zapamtimo sa ovog sastanka to. Da li možemo da dostignemo taj nivo da vlast ne može da deli nigde nikakav novac.
Ovo je potpuno jasno da nema nikakve koncepcije, nema nikakvih obećanja koja su davana građanima. Molim vas, da li je ova koalicija, da li je ova stranka koja sedi ovde sa leve strane obećavala da je pre svega reč o tome da smo glasali za Evropu i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Molim vas, da li ima jedna jedina reč kako se ostvaruje onaj sporazum koji je potpisan. Nema ni jedne jedine reči. Možda ste vi rekli, ali nema u ovom predlogu. Zato i pitam, vi ste odbor Skupštine, pitam vas, koji je nadležni organ koji je doneo ovu odluku o ovim ministarstvima.
Da ne kažem da su to sve delilačka ministarstva, od ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, od ministarstva za infrastrukturu, od nekih nebuloznih ministarstava za omladinu i sport. Molim vas, kakva su to ministarstva? Šta će za omladinu ministarstvo? Molim vas, šta je informaciono društvo? Da li je izašao neko da objasni šta je informaciono društvo?
Imali smo nekada Ministarstvo za saobraćaj i veze. Sada su to neka ministarstva za telekomunikacije, informaciono društvo, za infrastrukturu. U kakvoj vezi su ta ministarstva sa ovim NIP-om, da jednog projekta, pravite jedan državni fond, dobija jedan čovek da deli iz tog fonda pare kako mu padne na pamet. To je apsolutna katastrofa.
Jedini je zaključak da je ovde zaista napravljena jedna veoma opaska, eksploatatorska politička klasa, koja je zgrabila i delatnosti, i novac i između sebe to deli prema svojim ličnim interesima, i unapred kupovine vlasti za tu istu političku klasu.
Ko nema na svojoj strani glavnog tehnologa za kupovinu izbora i kupovinu vlasti, ko nema Mlađana Dinkića da kao hidra to organizuje i kupi izbore, taj može da računa da nikada izbore uopšte neće dobiti. Znači, to je glavna priča kada se malo pogleda.
Molim da mi se odgovori, ko je ovo smislio. Ko je mozak ovoga? Da li se znaju bilo koja imena? Mi nismo ni izabrali te ministre. Da li su to ti ministri koji će dobiti ministarstva? Da li je negde sedela koalicija i ko je sedeo i razgovarao o ovome, da li možemo da uhvatimo bilo kakvu kontrolu nad nekakvim telom koje je ovo ovde podnelo?
Apsolutno nikakve veze nema životna sredina sa prostornim planiranjem, nema nikakve veze ovo ostavljanje ministarstva za infrastrukturu, nema nikakve veze ovo informaciono društvo koje niko živi ne zna šta znači. Ovo samo pokazuje da mi u narednom periodu ulazimo u potpuno rasulo vlasti. To rasulo vlasti dovela je jedna nezajažljiva politička klasa, koja je zaista rešila da spreči ulazak Srbije u EU, zato što ima ovolike interese da od EU neće biti ništa.

Nema ni standarda, ni kriterijuma koji pokazuju da ovde bilo kakve veze imamo sa nekom vladom koja će voditi Srbiju u EU.

Ono što mene najviše brine, ovom prilikom, to je da velika većina građana želi da dobije proevropsku vladu, međutim, kada se pogleda kolika cena treba da se plati za formiranje ove vlade, i to vidimo danas prilikom donošenja izmena Zakona o Vladi, postavlja se veliko pitanje – da li će ova vlada uopšte biti proevropska? Na osnovu ovog mogu da predvidim da takva neće biti.
Ako se govori o demokratskoj vladi, ona prvo i pre svega mora da bude odgovorna vlada.
Intervencije koje su napravljene ovim zakonom dovode do toga da ova vlada po definiciji ne može biti odgovorna nego mora biti neodgovorna. Evo zbog čega.
Uveli ste kopredsednika ili kopremijera, već je sto puta rečeno da je prekršen Ustav. Jasno je, u Ustavu ne postoji takva funkcija, jer to nije preciziranje potpredsednika, koji zamenjuje, nego uvođenje, očigledno, nove funkcije; u stvari, neko treba da pomaže nekome što je on sam, znači, u njegovoj samoj funkciji.
Prema tome, kada se to pogleda može da kaže, izvini, ko je odgovoran, da li je odgovoran premijer u ovoj vladi i kakva je njegova odgovornost, ili je odgovornost njegovog zamenika koji mu pomaže u onome što je njegova funkcija? Ko će uopšte biti premijer? To je kršenje načina odlučivanja u Vladi da se uopšte ne zna ko je premijer.
Druga stvar, to je kršenje elementarne demokratije. Rekli smo da nije više jedan čovek - jedan glas, nego jedan čovek vredi dva glasa. To su elementarni principi demokratskog odlučivanja.
Zašto treba Vlada da donosi odluke konsenzusom? Zašto ova vlada planira da će svaku odluku da donosi preglasavanjem? Onda nije mogla da smisli jedno ministarstvo više ili jedno ministarstvo da oduzme, pa da bude neparan broj, nego izmišlja ovakve nemoguće stvari, da jedan glas vredi dva, mada je tehnički to mogla da reši mnogo jednostavnije. Ali, ako se predvidi da će biti isključivo preglasavanje ili u najvećem broju slučajeva odlučivanje preglasavanjem, konsenzus se traži zato što Vlada odgovara pred narodom i pred ovom skupštinom. Ne može svaki put da se preglasava i da kaže – baš me briga, ovo nisam ja, ovo je Dačić. Ne može tako, mora da se zna.
Potpuno je jasno, sada prelazim na suštinu stvari, zašto je došlo do ovakve situacije da mi ovde pravimo zakon koji omogućava neodgovornu vladu, koja ne može da podnese odgovornost ni pred kim, ni pred parlamentom, ni pred narodom.
Odgovor je sledeći: gospoda socijalisti su nezajažljivi. Oni su prvo pregovarali sa jednom stranom, veoma pregovarački ispravno, tu su tražili zamenika premijera, odnosno ovo o čemu danas govorimo, a onda su otišli kod druge strane i tražili premijera. I sad kad su rekli – dobro, hajde, neka budu dva premijera, ali taj drugi... To se dogodilo, to je taj scenario kako se to zbivalo, od vas su tražili zamenika, a kod Borisa Tadića su tražili premijera. Osim toga, gospodinu Dačiću nije dovoljno što će biti zamenik premijera, nego još hoće da istovremeno bude i ministar policije.
Molim vas, građani, da li možete da verujete da će Ivica Dačić biti i ministar policije i zamenik premijera, odnosno takoreći premijer! Jer se neće znati ko je premijer.
Ovakva nezajažljivost Socijalističke partije Srbije, da ona traži premijersko mesto, cela koalicija pokazuje tu nezajažljivost... A zašto se Demokratska stranka toga prihvatila, da li je to izvanredna tehnika poznavanja vlasti SPS, pa vi ne znate šta ćete? Ali, ono što građani moraju da znaju jeste da, preko ovakve nezajažljivosti SPS, gde ne znamo kada će stići budući premijer gospodin Ivica Dačić da vrši ulogu ministra policije... To je ogroman zadatak, to je veliki zadatak. On je dve ogromne funkcije uzeo za sebe i mislim da se Srbija, ova demokratska Srbija koja nas sada gleda, zaista čudom čudi i krsti, šta se dogodilo da imamo Ivicu Dačića i kao premijera i kao ministra policije. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani narodni poslanici, poštovane narodne poslanice, meni se čini da se ovde upotrebljavaju suviše velike reči kada se raspravlja o izboru predstavnice SPS za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, zato što je potpuno jasno da su koalicioni partneri trgovali između sebe i rešili su da u toj trgovini dodele ovo mesto SPS. Mi možemo imati argumente zašto u toj trgovinu, za koju mi znamo da postoji i ne možemo se praviti ludi da to ne znamo, bolje bi bilo da tih trgovina takvih nema, ali nadam se da će ova vlada da se pokaže proevropskija time što će da smanji tu trgovačku delatnost. Iznela bih vam argumente zašto mislim da ta trgovina nije dobro napravljena, zašto nije trebalo SPS dati da dobije ovo mesto predsednika Narodne skupštine Srbije.
Mislim da to nije bilo dobro, zato što je parlament, kakav god da je, najtransparentnija institucija za naše građane. Ako išta može da vidi, išta može da prati, to može da prati ovaj parlament. Sve što se dešava u vladi, po javnim preduzećima, ono će da se deli, ono što je prava trgovina, oni o tome ne znaju mnogo, a ovde ipak mogu da vide šta njihovi predstavnici govore, šta njihovi predstavnici rade i konačno parlament jeste mesto suvereniteta i naših građana.
Znači, parlament je institucija, koja u punoj meri treba da reprezentuje izraženu volju građana. Budući da je po mojoj oceni, da su se građani u najvećem broju izjasnili za proevropsku Srbiju, onda bi sigurno bilo logičnije da je neko iz proevropske stranke dobio mesto i predstavnika ove Skupštine, a ne neko ko sigurno ne simbolizuje mesto proevropske Srbije, kao što je to SPS. Pri tom, neću ulaziti u moralne i druge argumente. Ono što bih htela da kažem kao jednu bitnu promenu i gde zaista treba da se vidi da je ova logika trebalo da se sledi, citirala bih gospodina Ivicu Dačića, koji je jednom prilikom rekao, mislim da je to bila neka sednica oko Kosova, on je rekao - zašto ste nas skidali sa vlasti, misleći na 5. oktobar, ako vodite našu politiku.
Veoma sam mnogo razmišljala o toj njegovoj izjavi. Zašto smo zaista njih skidali, ako oni koji su došli na vlast vode istu politiku kao SPS. Drugim rečima, mi iz opozicije, naročito iz LDP, vrlo često smo kritikovali pre svega vladu Vojislava Koštunice da vodi politiku kontinuiteta sa Slobodanom Miloševićem.
Sada vidite, mislim da su Ivica Dačić i SPS ispravno odlučili što su rešili da daju većinu Listi za evropsku Srbiju. Evo zbog čega. Zato to što je on rekao da nema promene u toj politici, da se vodi ista politika kao i 90-tih godina, mislim da građani na izborima, bez obzira šta kaže DS, bez obzira šta kaže i formuliše stranka, mislim da su građani na tim izborima rekli šta hoće.
Oni su rekli i tu, moram da kažem, odgovaram i gospodinu Tomislavu Nikoliću, oni su se izjasnili da ako kažemo da je politika 90-tih godina, ako možemo da je formulišemo i kažemo da je to bila politika u kojoj se tražilo da za zaokruživanje velike srpske nacionalne države treba da se izvrši ogromna ekonomska destrukcija, da su brojni ljudi i građani stradali, da je i Srbija u velikoj meri stradala, da su drugi narodi stradali, da su se zbog toga vodili ratovi, da i dan-danas nismo dostigli 1989. godinu, toliko smo se survali u tim ratovima.
Vaša stranka, kao i stranka DSS, rekle su veoma precizno - na prvom mestu Kosovo, a onda život. Narod je ovog puta rekao - dva puta ne možemo. Kazali su - gospodo, menjajte nacionalnu politiku, ne može više život da se žrtvuje nacionalnoj politici. To su rekli na ovim izborima i zato ste vi dobili manje glasova, i zato je propala narodnjačka koalicija na ovim izborima. Rekli su - usaglasite nacionalno i život.
Tu je ta glavna promena koja se dogodila. Građani kažu lepo - ne moramo da priznamo Kosovo, niko nas ne tera da priznamo Kosovo, vičite da je Kosovo naše, ali mi ni crno ispod nokta nećemo više da žrtvujemo. To je rekao narod na ovim izborima. To je bila ta promena koju vi niste znali. Očekivali ste veći broj glasova, dobili ste manji broj glasova. Kako je prošla narodnjačka stranka? Katastrofalno. Ona je to u eliksiru formulisala. Znači, sledeći politiku koju su građani izglasali i rekli da je na prvom mestu život i EU, a ovo, snalazite se lepo kako god znate, mislim da je to osnova stvaranja i ove buduće vlade.
Samo u tom smislu LDP može da podržava ovu vladu. On može da glasa zakone koji vode ka EU zato što sledimo upravo volju građana koja je izražena 11. maja. To su građani izglasali, oni su napravili taj preokret. Žao mi je, nacionalna vlada, ono što vi govorite, to je sada sekundarno, a Evropa, život, to je na prvom mestu. Ljudi hoće da imaju pristojnu državu, da imaju dosadnu državu, da imaju pravnu državu, da imaju pravosuđe, neće više da žive u prošlosti. To su izglasali i mislim da je to ta pozicija i taj preokret koji se dogodio, tako da to više nije i ne bi trebalo da bude nikako politika 90-tih.
Ako možda stranke nisu na tom nivou i one koje su dobile te glasove, nisam ni sigurna da DS shvata šta su građani izglasali, ali veoma dobro razumem šta su oni glasali na ovim izborima. Prema tome, mi očekujemo da i ovom prilikom i svim prilikama koje sada dolaze da pokažemo da smo razumeli tu izbornu volju građana i sve ono što vodi ka tome da se ta izborna volja građana ostvari, mi ćemo uvek biti tu da tu izbornu volju građana i podržimo.

Osećam potrebu i zaista ne znam zašto je gospodin Markićević uopšte pominjao moje ime, zato što smo mi bili jedina stranka koja se suprotstavila monopolima. I dan-danas se govori da je ova inflacija koju danas imamo jednim delom potekla iz unutrašnjih razloga, iz monopola, i pre svega iz visokih cena namirnica koje nameću pre svega naši domaći tajkuni, a među njima, na prvom mestu, Miroslav Mišković.
Mi smo skupili onoliki broj potpisa na formalan način i to za nekoliko dana, znači preko 30 hiljada, da zaista raspravimo u Skupštini to pitanje, i nije bilo volje, ne od nas.
Ovo o čemu vi pričate, mi jesmo glasali i slučajno je čovek bio pred vratima zadržan. To sam vama lično objasnila, vama lično sam objasnila gospodine Markićeviću. Ali nije bilo volje od strane vladajuće koalicije da otvori to pitanje monopola u Srbiji, nego zaista sada treba da pravimo proevropsku vladu, a nismo nikada otvorili pitanje monopola i pitanje konkurencije u Srbiji.
Nadam se, ako išta, ako "e" ostane od Evrope u ovoj vladi, da ćemo onda na prvom mestu otvoriti pitanje tog osnovnog interesa građana, za šta moram da naglasim, jedino koja je otvorila to pitanje je bila LDP. Ona je štitila opšti interes građana i ona je prva i jedina otvorila pitanje monopola u ovoj državi. Prema tome, zaista ne znam zašto ste vi mene pomenuli.
Drugo, htela bih da odgovorim gospodinu Nikoliću.
Nisam rekla da se građani Srbije ne interesuju za sudbinu Kosova, samo sam rekla, imajući u vidu ono što je gospodin Dačić rekao, da se politika devedesetih godina, kada je narod prošao golgotu, za stvaranje velike srpske etničke države, evo živi radikali ovde sede, narod neće više da se kaže da neće ići u Evropu, da će biti poslednji u svom regionu, da neće imati od čega da živi, da će ponovo da ide u izolaciju zbog rešavanja nacionalnog pitanja. Takvu poziciju je najoštrije iznela, a manje radikali, DSS i videli ste kako je prošla.
Narod neće više da se žrtvuje, nego kaže - vodi politiku tako da kažemo - dobro, ali nemoj da žrtvuješ ponovo sve državne interese, ceo moj život, državu, ne može. To je bila jasna poruka ovih izbora, a nisam nikada rekla da je narod rekao - nema veze za Kosovo, ali je prioritete veoma jasno postavio, jer znamo ko je rekao - prvo Kosovo, a Evropa na nekom "Š" mestu, a ko je rekao - prvo Evropa, a zatim ovo drugo.
Prema tome, mislim da je izborna volja jasna. To je jedini razlog zašto hoćemo da podržimo sve evropske inicijative, ako ih bude bilo. Prvo moramo da vidimo da li će uopšte takva vlada i s takvim poverenjem opstati. Lično, ako mene pitate, imam duboku sumnju da se uopšte o tome radi, ali dok mogu, imam prava tako da govorim.

Hoću da reklamiram član 162. Poslovnika, koji kaže da i za sednice koje se zakazuju po hitnom postupku materijal mora da se dostavi najkasnije 24 sata pre početka te sednice.
Gospodo, vi svi znate da smo juče imali sednicu u Domu narodne skupštine, da je u jednom momentu prostrujala vest da je jedan primerak materijala, oko 20 sati uveče, negde stigao i zaveden.
Ne znam zašto smo, ako nismo mogli da dobijemo te zakone, uopšte čekali 16 časova da počnemo da radimo, ne znam zašto se izmotava ova skupština s nama. Ne poštuju se rokovi po hitnom postupku.
Gospodine ministre, ne mogu da verujem da su DS, DSS, rešili da razvali ovu državu. Mi juče pričamo o spasavanju Kosova, državnim interesima, suverenitetu, teritorijalnom integritetu, a vi razarate ovu državu svakodnevno. Četiri fundamentalna zakona treba da dobijemo jutros, na dan sednice, da niko živi ne može, uopšte, te zakone da pročita. Ovo je krajnje uvredljivo.
Zar vi niste mogli da pripremite te zakone ranije i da se ti zakoni, zaista, u Skupštini razmatraju?
Ne znam da li postoji neko pravo na štrajk, koji možemo da organizujemo ovde, kao poslanici, i da kažemo da moramo da udarimo štrajk ovoj vladi i da više nećemo da postupamo ovako, da brukamo narod čiji smo predstavnici ovde. Valjda, postoji taj narod koji gleda u nas, šta mi radimo ovde!
Gospodine ministre, lagali ste, takođe, upotrebljavam veoma grubu reč, da ste se konsultovali s poslaničkim klubovima oko ovih zakona. Kada ste se vi konsultovali u poslaničkim klubovima oko ovog zakona?
Koliko znam, ne znam, možda, u velikim poslaničkim klubovima, možda, radikalna stranka, možda neki drugi poslanički klubovi. Rekli ste ovde da ste se konsultovali, a niste. Znači, konsultacije nije bilo, zakone nismo dobili na vreme. Ne znam kako vas nije sramota da uopšte nastavimo ovu raspravu.
Zašto, ako uđete u situaciju da se ne držite Ustava, ne podnesete konsekvencu za ovakav rad Vlade? Mislim da je ovo katastrofa.
Gospodine ministre, čula sam izlaganje koje ste dali. Šta je koncept decentralizacije? Da li znate šta znači decentralizacija? Da čujemo koje su nadležnosti decentralizovane. Da li smo čuli išta o tome šta je koncept decentralizacije po ovom zakonu?
Znate šta znači to? Nadležnosti Republike prelaze na jedinice, gradove, nema koncepta decentralizacije. Šta je koncept teritorijalizacije Srbije? Da li ste videli kakav je koncept decentralizacije u Hrvatskoj? Kakav je ovo koncept? Koje su nadležnosti gradova, 19 gradova, nijedne nadležnosti šta ti gradovi vrše.
Ovo što ste nam podneli je sramota. Jedino možemo pozvati pred građanima, dragi građani, da poslanici stupe u štrajk i da kažemo – izvinite, prekršili ste Ustav i neka padne Vlada.

Ja sam već naznačila neke primedbe koje sam imala, a to je da nije data koncepcija teritorijalne organizacije Srbije. Znači, to su opštine, gradovi. Promena je jedino da smo dobili 19 novih gradova. Inače, od koncepcije regiona, bilo čega o čemu se govorilo ranije, nema ništa.
Videlo se da se radi bez razmišljanja, bez koncepcije kako bi Srbija trebalo da bude teritorijalno organizovana.
Znači, sem tih 19 gradova, od toga nema ništa i verovatno su to osnovne mane nabrajanja onih silnih mesta. Tu nema nekakvih promena, nema nijedne nove opštine. Čudi me da nema ni opštine Kostolac, koja se bori već 30 godina da postane opština. Jednostavno, ona u tome ne uspeva. Ovde je jasno da je to rađeno na brzinu, gospodin ministar je sam rekao da to nije temeljno rađeno, i vidim da će to biti na dnevnom redu.
Htela sam da postavim pitanje samouprave. Vrlo je interesantno da mi ovo zovemo zakonom o lokalnoj samoupravi. Od čitave ideje decentralizacije, ne vidi se ni fiskalna decentralizacija, ne vidi se decentralizacija funkcije, pa moram da skrećem pažnju na nešto što su već neki istakli. Zašto gradovi koji su formirani, a i grad Beograd, imaju iste funkcije kao što ih imaju opštine?
Znači, mene interesuje, pošto sam dosta radila ta pitanja, zašto ne može da se decentralizuje, da li gradovi i Beograd kao grad, koji će imati iste funkcije po Ustavu, ovi što su dobili status gradova, imaju potpuno identične funkcije? Drugim rečima, vi ostavljate osnovno obrazovanje, ili ono osnovno zdravstveno osiguranje, a za ove druge nivoe se ne vidi gde to pripada. Zašto onda postoje ovi nivoi, Republika, glavni grad, grad, opština, ako taj nivo nadležnosti nije nekako usklađen?
Sve što piše za opštinu, važi i za glavni grad. Kada se pogledaju sada nadležnosti glavnog grada, imate samo ono o rekama, a nemate ono drugo, nego to je isto što i u opštinama. Sami ste rekli da onda postoje i te opštine, a u tim opštinama opet nema ništa od svega toga.
Sada postavljam pitanje – šta će biti s ovim gradovima koji su već postali gradovi, ili koji će postati, a imaju opštine koje imaju nekakva veća i tu su opštine samo na papiru? Kako će to izgledati u samim izborima, kako će se raspisivati izbori u tim opštinama, gde, praktično, te opštine postoje samo na papiru?
Znači, cela ideja decentralizacije, bilo u pogledu nadležnosti, bilo u pogledu fiskalne decentralizacije, nije uopšte obrađena, niti je tu nekakva koncepcija, uopšte, napravljena. Ovo je meni dosta važno da kažem.
Kada govorimo o lokalnoj samoupravi, zašto se kaže samouprava? Zato što je, ako pogledate UN i kada govorimo, uopšte, o demokratiji, reč o participaciji građana. Cela ideja lokalne samouprave i decentralizacije jeste u tome da građani učestvuju i po onom izbornom sistemu. Sada me živo interesuje, po kom osnovu ste onaj član 102. Ustava, koji govori o tome da stranke raspolažu mandatima poslanika, pa su Aleksandar Molnar, veoma čuveni naši naučnici, rekli da ste time što ste mandate dali partijama oduzeli suverenitet građanima, primenili na odbornike?
Hoću da kažem, vi ste govorili o stabilizaciji opštinskih skupština i upravljanju, ali ste našli isti način kao što je to radio Ustav. Čula sam jedanput gospodina Prorokovića kada je povodom toga odgovarao na "Poligrafu", ne mislim da ga prozivam zbog toga, na postavljeno pitanje – kako to da se sada ti mandati poslanika prebace, praktično, partijama i onda govorimo o toj partokratiji i suviše velikoj vlasti partije. On je, jednostavno, odgovorio – kada Srbija bude kao Nemačka. Pošto mi nemamo demokratiju kao u Nemačkoj, onda ćemo dati partijama.
Vi ste isti sistem partokratije prebacili na opštine i rešili ste da sada predsednik partije više ne pravi samo liste za Parlament. Sada će, lepo, da sedne vrhuška partije i da pravi liste i na lokalnim nivoima, pa ste onda to naveli kao nekakvu decentralizaciju. Ne daj bože, on će praviti te liste, pa će onda odbornika koji ne sluša da izbaci i da mu traži odbornički mandat.
To su veliki udarci na demokratiju u Srbiji, ja govorim krajnje ozbiljno. Na šta to liči?
Participacija građana u UN – znači da se pokazuje koliko je lokalna vlast odgovorna građanima, koliko odgovara na potrebe i kolika je participacija. Pokazaću vam da te participacije uopšte nema.
Ako se pogleda član 17, koliko sam mogla na brzinu da vidim, kod nadležnosti opština, pošto su ove nadležnosti iste, a ako Ustav propiše određene nadležnosti koje mora da obavlja opština, vlast, u stvari, vi ste regulisali vlast, građana nema. To je jedan minimum, ali vi ukidate slobodu građana.
Mogu da pretpostavim da živim u Pančevu i da tamo građani hoće da izgrade od svojih para bolnicu, i šta se to vas tiče. To je ta decentralizacija. Čuli ste kako se u Americi ljudi dogovaraju u mestu koje ima 30.000 stanovnika, 40.000 stanovnika.
Ne možete vi građanima braniti šta će oni sve tu imati, da li će imati zdravstvo, fakultet. Svako selo u Americi ima fakultet. On mora da vrši te funkcije, ali ne možete zabraniti da ima određene funkcije.
Kada pogledate kakva je uloga građana, njih nema nigde. Kada pogledate opštinske nadležnosti, recimo, donosi program razvoja, pa budžet, a gde su tu građani koji treba da kažu koji su prioriteti u njihovim opštinama? Nema nikakvih konsultacija sa građanima, apsolutno, nigde nije pokazano kako građani participiraju u toj vlasti. Mogli ste da kažete – lokalne uprave, ne moraju, uopšte, da se zovu samouprave. Nema potrebe.
Još je Prudon, francuski filozof, uspostavljao samouprave gde građani participiraju, odlučuju o svom životu.
Moram da vam kažem, kao građanka, vi ste bili u mojoj opštini Palilula, stvarno, nemam nameru, Milane, ništa da vas napadam, ali, verujte mi, pevaljke i slično, maltretiraju nas, noćima ne spavamo, mi ne možemo ništa da uradimo. Sada vi govorite o lokalnim samoupravama. Ko to drži po Beogradu? Građani noćima ne spavaju, otvaraju se kafići, nigde nikog živog ne pitaju. Nekada su morale i mesne zajednice da se pitaju, sve je bilo pitano.
Da li vi verujete da Berlin ne može da napravi novi aerodrom, a hteo bi da ima novi aerodrom, pošto je sada postao ponovo glavni grad, zato što mu neke mesne zajednice ne daju to, zato što se tamo neko pita, a vi nam otvarate svašta, gde god se hoće.
Znate kako se to dešava? Ona meni kaže ovako – slušaj, imaš decu, to je neki mafijaš, nemoj da se mešaš, bićeš skraćena za glavu ako kažeš da taj tamo mafijaš zatvori tu kafanu od koje niko živi ne može da spava. Znači, nemojte govoriti o samoupravi, apsolutno, nikakve samouprave nema. Kada kažete – građanska inicijativa, u tom nesrećnom članu 17, zborovi građana, to uopšte ne postoji, to nema nigde. Onda se kaže – odgovara opština, 60 dana joj treba da odgovori ako se građani nešto dogovore. Šta će 60 dana? Tri dana ima da odgovori.
Jednostavno, ovo je jedna diktatura u opštinama, a ne participacija građana. Ona osnovna demokratija, na kojoj se čitava zgrada demokratije mora zasnivati, zasniva se na lokalu i onda se ide naviše, grad, autonomija, pa onda Republika.
To su suštinske primedbe. Da vam kažem, nema smisla. Nemojte mi ništa odgovoriti. Samo da čujete i da čuju građani kako će biti zaštićeni, kako će učestvovati, odlučivati o svojim životnim problemima. Od toga nema ništa.
Zašto ste ukinuli direktan izbor gradonačelnika? Zašto se u Beogradu ne bira gradonačelnik? Neki predsednik skupštine opštine, pa neki gradonačelnik, koji sada, sa svojim pomoćnikom, predstavlja deo Vlade, to su kardinalne promene. To je ono zbog čega treba da sedimo, tako reći, pred Novu godinu.
Jedino što je bilo dobro, to je bio direktan izbor, ne samo u Beogradu, nego svuda. Ako je već podeljeno to partijama i ako to treba da bude isto kao što rade sada ovde, dele svako javno preduzeće po partijama, sve po kvotama i procentima, to su isto radili po gradovima, isto tako, rade i po opštinama, džabe decentralizujete kada je tamo još mnogo gore, jer mi ovde nešto i znamo, dokače nekakve novine, a u opštinama je takva partizacija vlasti napravljena da sve dele.
Znam, recimo, da je SRS u Novom Sadu, za 13 meseci vladavine, zaposlila 950 ljudi. Eto šta rade. Isto je tako u svim gradovima koje sam gledala. Kako dođe predsednik opštine ili ova druga vlast, zaposle svoje ljude i to onda svi znamo, nije to nešto čudno. To se tako radi.
Prema tome, ovo ste zaista morali da smuvate, građani ovde nemaju nikakvu participaciju, nikakvu ulogu, nikakve demokratije nema. Ovo je, po mom mišljenju, na gore. Tu je trebalo da dobijemo taj kvalitet, ali pošto Srbija ide nizbrdo kada je reč o demokratiji, kao što sam rekla na početku, da ovo radimo pred Novu godinu, kada, praktično, ne može da se raspravlja ozbiljno o zakonima, mislim da treba da proglasimo da Srbija više nije demokratska zemlja, jer, evo, čak i na tom lokalnom nivou, nema građanina koji može o bilo čemu da odlučuje u opštini.

Gospodine ministre, stvarno me niste razumeli. Nisam ja ni pomislila da ovde ima regiona, samo sam rekla da nema koncepcije teritorijalne organizacije Srbije, da se govorilo i o regionima, a naravno da znam.  
Čekajte, sad se smirite malo. Pošto vi strašno volite da govorite, onda najbolje dajte ostavku, pa pređite u ove klupe, pa ćete govoriti malo duže. Inače, vi toliko dugo govorite da mi moramo da zaspimo od vas ovde. Da vam kažem, niti sam pomislila ikada da postoje regioni, niti sam to rekla. Samo sam kazala, kada se govori o teritorijalnoj organizaciji Srbije, da se vidi da neko o tome nije razmišljao, da se govorilo i o regionima itd., da ste samo, i to sam rekla vrlo eksplicitno, uveli 19 gradova, i ništa više kad je reč o teritorijalnoj organizaciji. Je li tako? Kako možete tako da mi odgovarate, kao da ja ne znam da nema regiona?
Za gospodina Prudona, to je bio jedan filozof iz 19. veka, koji je govorio o samoupravljanju, pa je onda... Pa, kakve to veze ima, nisam pominjala Francusku, ja sam govorila o koncepciji samoupravljanja po Prudonu a ne... Sve što čovek kaže, vi, prosto, izvrnete i zaista pravite ''komendiju'' u ovoj skupštini.
Kad je reč o nadležnostima, pazite, ja sam ovo rekla – da nema razlika u nadležnosti u različitim stepenima. To sam rekla. Znači, rekla sam – ako imate republiku, glavni grad, grad, opštinu, da nema nikakve razlike, da grad Beograd ima iste nadležnosti kao što ih ima i opština. Rekla sam, takođe, da za nadležnosti treba ostaviti slobodu, da ako neko hoće, iako mu to nije propisano, šta znam, da otvori bolnicu u Požarevcu, da mu to niko ne brani, ono što građani hoće sami mogu da izgrade. Ali, nisam ništa govorila drugo o nadležnostima nego to.
Vi ste se isto pozvali na to da smo mi jedan brlog, Srbija, da ne možemo drukčije da izađemo na kraj, nego mora partija da raspolaže svim mandatima, po članu Ustava 102, što je nonsens i za poslanike, jer smo mi uzurpirali suverenitet građana, a sad ćete da uređujete tamo, zato što nemojte, slučajno, da se neko ''brkao'' u tu imovinu kad se ona deli tamo. To je glavna stvar.
Kad ste naveli malopre Finsku, oni imaju birokratsku opštinu, kod njih nikakvi odgovorni političari ne upravljaju, nego odgovorni građani, zato što to nije ni potrebno.
Kod nas je politizacija ogromna u opštini, iz istog razloga kao i ovde, da bi se zgrabila javna dobra. Eto, otuda ta preterana politizacija. Ali, kad sam rekla onu ispravnu stvar, tu niste imali nikakvu primedbu, iako ste govorili 15 minuta. Govorila sam da je veoma slaba participacija građana, i ništa više.
Molim vas da mi ne odgovarate, ovako vas molim da više ne govorite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Republike, izgleda da ga nema, poštovani predsedniče Vlade, ministri, kojih nema, imaju druga važnija posla, ova Rezolucija i ovo o čemu danas razgovaramo zaista jeste veoma važno, jer je moj utisak da posle dva veka srpske istorije izgleda kao da srpski narod predstavlja nekakvo zalutalo pleme koje ne zna ništa o sebi, koje ne zna ni gde ima suverenitet, ni gde ima državne granice, ni kojim putem treba da ide. Da li će da ide u Aziju, da li će da ide u Indoneziju, da li će da ide u Evropsku uniju, znači, posle dva veka naše državne istorije danas pred Srbijom otvorena su sva pitanja.
Ova Rezolucija, koja je pred nama, prvo što je na mene ostavilo utisak to je da baš nešto kažem o našoj državnoj politici.
Gospodine predsedniče i preostali koji ste ostali u ovoj sali, moram da kažem, ovim što smo dobili u ovoj Rezoluciji, da je ovde na delu potpuni poraz naše državne politike. Taj poraz državne politike se ogleda u tome, a mi smo na to upozoravali još u julu mesecu, da će doći do toga da ova Vlada suprotstavlja interese Kosova, očuvanja Kosova i našeg puta u Evropsku uniju. Nažalost, moram da kažem da mi nemamo danas jedno vođstvo koje bi bilo vođstvo vizionara, nego imamo jedno pilićarsko, sitno vođstvo, koje ne zna kuda se sve danas kreće, kuda idu susedne zemlje i šta se danas u svetu uopšte događa.
Ako pogledamo šta mi treba da žrtvujemo? Cela Rezolucija je napisana takao da se praktično zatvara put Srbije u Evropsku uniju. Gospodine Mićunoviću, ja vas veoma poštujem, ali ono što ste govorili ne odgovara istini. U toj rezoluciji stoji da i bez ikakvog poziva, bez ikakvog pitanja, što uopšte nije na dnevnom redu, ova Rezolucija treba da donese odluku da Srbija neće da uđe u NATO, ali znate da je to predvorje ulaska svih istočnoevropskih zemalja u Evropsku uniju. Valjda se nadamo nekom novom Varšavskom paktu.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je uslovljen malo nejasno, ali uslovljen, i pri tom je rečeno da se Evropska unija, koju propitujemo i uslovljavamo, mora izjasniti da li će nam ostaviti Kosovo pa da mi eventualno uđemo u Evropsku uniju. Znate da se izriču niz pretnji, preti se nekim diplomatskim merama. Moram da vam kažem da ovu Rezoluciju, kao što nekada kolega Vučić ima običaj da kaže, kao da je pisao Hašim Tači. Kada potegnemo ove diplomatske mere, ko će tu da trlja ruke nego oni. Oni će da kažu – Srbi su ponovo poludeli, fino, videće se da mi sa njima i niko sa njima ne može. Čim to budemo uradili, stvar je jasna da ne možemo da se odredimo po tim osnovnim pitanjima.
Zatim, kažemo nešto što je nemoguće. Mi kažemo da ćemo svaki akt druge države koja bude eventualno priznala nezavisnost Kosova – mi ćemo poništiti. Kako može u jednoj državnoj rezoluciji, za koju ovde Parlament treba da glasa, da stoji da možemo poništavati akte nekakvih drugih država. Donese Nemačka, ona ne može da poništi našu rezoluciju, kako ćemo mi da poništimo njenu rezoluciju. Znači, drugim rečima ovo što je ovde navedeno, čini mi se da ovakvo okretanje leđa Evropi i evropskim vrednostima nije zabeleženo od 1945. godine. Znači, 1945. godina i decembar 2007. godine. Dotle je dovela naša sadašnja državna politika.
Meni se čak čini da smo mi ovde preokrenuli neke prioritete, pa mi se dojmi kao da tu Kosovo i nije nekakav cilj, nego da nam je najvažniji cilj da raskinemo sa evropskim putem.
Kako smo mi uopšte dovde stigli i šta je to da mi možemo ovako da razgovaramo o tome da Srbija ne zna gde ide, ne zna šta radi? Mislim da je to ovde izrečeno i od nekih drugih poslaničkih grupa. Vidite, gospodo, 1999. godine, obraćam se sada i svim našim građanima, svi znamo to nekakvo elementarno pravilo da kada strana vojska uđe na teritoriju više nemaš suverenitet na toj teritoriji.
Čuli smo jedno stanovište koje je ovde izneo vođa radikalne stranke, gospodin Nikolić. I on je priznao da mi imamo neke neminovnosti koje su se dogodile te 1999. godine. Znači, tačno je to, pa i ova rezolucija, tu se izgleda svi slažemo. Postoje nekakve neminovnosti za koje znamo da će se dogoditi.
Ova rezolucija ne polazi od tih neminovnosti pa da kaže da li tu postoji još nekakva realna šansa, da li možemo da postignemo ono što je moguće ili ćemo da vodimo politiku sve ili ništa, politiku koju je vodio Slobodan Milošević i doveo Srbiju do neviđenog poraza, pa i do te 1999. godine, kada je strana vojska ušla na našu teritoriju.
Ova vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, kriva je i odgovorna zbog toga, i tu ste Mićunoviću u pravu, zato što je bez ikakvog pokrića stvorila ogromna očekivanja kod naroda da mi imamo suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu, a građani su normalni ljudi. Oni znaju da ni sada srpske države momentalno nema na Kosovu. Na toj fikciji, na toj fantaziji, da tu postoji nekakav suverenitet gradi se ova rezolucija i na toj fantaziji se raskida sa Evropskom unijom. Tu su nastali gluvi telefoni. Naravno da pregovori nisu mogli da uspeju.
Dok drugi normalni ljudi polaze od realnog stanja naš pregovarački tim polazi od nekakvih fantazija i od nekakvih fikcija. Šta traže od građana i šta traže sada od Srbije? Da se svi zamrznemo u njihovoj fantaziji, da zatvorimo oči i da ništa ne vidimo šta se tu događa, nego ćemo održavati tu iluziju, a pri tom, neću da vređam sve ministre, a pri tom su naši ministri svi redom, čast izuzecima, milioneri!
S jedne strane mi ćemo da zatvorimo oči, a ovde će da se gomilaju milioni i da truli ova država u destrukciji svih institucija i u neviđenom lopovluku, da kažemo da ovim što je sada odabrano i onaj put koji je ovde bio naznačen u nekim izbornim kampanjama – bolji život. Gospodo iz Demokratske stranke, sa ovom rezolucijom, ako ćete za nju glasati, morate reći da boljeg života ovde biti neće.
Ovo što se ovde predlaže, ovo nije borba za Kosovo. Ovo je ovde isprika za poraz koji ste vi kao pregovarački tim doživeli. Imali ste pregovore, u tim pregovorima ništa niste postigli, objasnila sam vam zašto ništa niste postigli. Pokušavate da to prebacite na neke druge velike sile od kojih mi treba da se oprostimo, a ja vam sada postavljam pitanje:
Šta će se desiti, i molim da se gospodin ministar ne smeje, nego da odgovori na pitanje, ko će biti odgovoran kada će sutradan te iste države, od kojih se mi danas odvajamo i zatvaramo vrata, budu priznale to nezavisno Kosovo, kada ne bude više bilo Srba na Kosovu,...i Srbija da ide u Evropu...pa ćemo dočekati situaciju da i Kosovo bude deo Evropske unije, a Srbija će da sedi kao neko suludo izolovano ostrvo. Ko će biti odgovoran za ovakav rezultat? Pozivam vas da odgovorite na ta pitanja, ko će biti odgovoran za taj neuspeh. Moram da kažem još nešto, a to je veoma važno i time ću da završim.
Ova rezolucija je jedan truli dogovor vladajuće koalicije, u kojoj se ne pokazuje put kojim Srbija treba da ide. Radikalna stranka ima svoje, ona kaže – i sa Kosovom i bez Kosova mi u Evropu nećemo, šta god da se desi, znači, to nas ne interesuje i ta pozicija je potpuno jasna. Međutim, ovde se ljudi i dalje zavaravaju da mi tobož držimo neka otvorena vrata prema Evropi. Da li ste vi izračunali koji je sledeći korak, kakva će reakcija biti Evropske unije? Evo, tu sedi naš potpisivač, neko je rekao da sedi sa olovkom, čeka da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Šta ako nam se ponudi taj sporazum, vi ćete da kažete – neću?
Ja završavam ovim, da Srbija, nažalost, nema vođstvo koje može da pokaže kojim putem Srbija danas treba da ide, koja nema vizionare koji mogu da nas izvedu iz ove krize, nego treba da tavorimo i da se i dalje preganjamo oko ovakvih rezolucija koje jednostavno ništa ne govore, treba da se zamrzavamo u nečijim fantazijama i patnjama, a narod, gledate li kako on živi, on je gotovo na izdisaju, Srbija umire, a vi zatvarate i poslednja vrata gde smo očekivali da može da dođe jedan normalan život, moderna država, mesto gde možemo svi da živimo. Hvala vam, sa ovom rezolucijom zaista smo doživeli veliki državni poraz. (Aplauz.)