Htela sam da postavim pitanje pristupa izradi ovako velikih i kompleksnih zakona, koje smatram izuzetno važnim, kao što je o bezbednosti saobraćaja.
Primetila sam da, iako se u obrazloženju ovoga zakona govori o multisektorskoj aktivnosti, nije primenjen naučni pristup i da nema nikakvih relevantnih istraživanja, koji ukazuju na osnovne uzroke različitih saobraćajnih nesreća i nebezbednosti - smrtnih slučajeva, povreda i raznih drugih prekršaja. Nema nikakvih ukrštanja sa bilo kakvom statistikom koja je relevantna.
Čak i kad je reč, recimo, o godinama starosti vozača, nemamo nikakvu tabelu da vidimo koji vozači u kojim godinama najčešće vrše saobraćajne prekršaje. Nema ni toga. Vi znate da oni koji imaju preko 65 godina na svake tri godine moraju ponovo da traže vozačku dozvolu, da idu na zdravstvene preglede, a nigde ne pokazujete zašto te ljude maltretirate i da li postoji ikakav naučni dokaz da ta populacija ima veći broj prekršaja, da je rizičnija nego neka druga populacija.
Ako se govori o tome ko je sve učesnik u saobraćaju, mora se videti ko je glavni uzrok ovog haosa i nebezbednosti u našem saobraćaju. Niti imamo ovde izloženu kaznenu politiku koja je do sada vođena. Kakva je bila kaznena politika? Molim vas, obišla sam svet i bila sam ambasador u zemljama koje nemaju neku reputaciju sređenih zemalja, ali kažem, jedino u Srbiji se ne vezuje pojas. Kada je vaša kaznena politika ukinula pojase i zašto policija, jednostavno, ne kažnjava zbog toga?
Za niz stvari, zaustavljanje, parkiranje, kažnjavanja uopšte više nema. Ovo je jedina zemlja koja takve stvari ne primenjuje. Molim vas, to stoji u zakonu. Sada ste doneli neke nove stvari, ne vidi se kako se povećava kapacitet kaznene politike. Šta su bile mane dosadašnje kaznene politike, ko je obustavio pojedine kazne?
Recimo, nema istraživanja, da bi onaj ko je učestvovao u saobraćaju, poštovao saobraćajne propise, vi morate da nam pokažete koja je izvesnost i verovatnoća da će neko biti uhvaćen i koja je verovatnoća da će onaj koji je uhvaćen biti kažnjen. Jednostavno, toga nema.
Nema analize dosadašnje kaznene politike. Jednostavno, kao da krećemo od nule u ovom zakonu. Pa nam navodite neke podatke UN, pa nam navodite neke podatke Svetske banke, koju ste ne znam kada angažovali ovde da nešto radi.
Ali da mi vidimo, ovde kažu ljudi - po osećaju, zato što su vozači. Slažem se sa njima, ozbiljno su ovo shvatili. Onda kažu, recimo, na pružnim prelazima se događa najveći broj nesreća. Zašto niste uzeli i videli gde se dešavaju, da li zbog puta? Da li je napravljeno istraživanje da se pokaže, ako imate autoput Beograd-Niš, da li je tu veće ili manje ili na magistrali? Po osećaju ću da kažem da je to na magistrali, zato što put ne valja, ali nemate nikakve podatke ni o čemu.
Pravite i agenciju koja nema istraživačku aktivnost. Gde se onda zapošljavaju mladi psiholozi, sociolozi, koji treba da prave faktorske analize i da nam daju jednu sliku pre nego što se donosi ovakav jedan zakon?
Onda se govori o ponašanju policije. Policija je u mnogim stvarima potpuno neobučena. Recimo, ona zaustavi kola i kaže - otvaraj trank pozadi. S kojim pravom traži da to otvorim, na osnovu čega? To je svuda u Evropi kršenje ljudskih prava. Na osnovu čega vi tražite da otvorim ovo ili ono? Hoću da kažem da nema obuke policije.
Znači, koliki je faktor sama policija, koja je korumpirana, koja je neobučena. Ministar je rekao da ćete sprečavati tu korupciju. Izuzev one objektivne krivice, onog snimanja, ne vidim nijednu stavku u ovom zakonu kako ćete i na koji način da kontrolišete korupciju u policiji, koja je ogromna.
Kada to kažem, ona je došla i do onih delova, recimo, kod tehničkog pregleda. Jednostavno, sada dolaze tamo neke agencije gde ne mora da se obavi tehnički pregled. Ali vi nemate kontrolne mehanizme nad samom policijom, nego je ona postala telo samo u sebi i ovim zakonom vi ''naduvavate'' samo vladin sektor i tu saradnju smatrate multisektorskom. Znači, MUP, ministarstvo za puteve i "Putevi Srbije".
A gde vam je, kao što kaže Svetska banka, nevladin sektor u tome, gde su vam neke druge struke, gde se proširujete, gde se užlebljujete u jedno moderno društvo, sem time što ćete jedan organ, jednu vrstu aktivnosti, a to je policijska aktivnost, da ''naduvavate'' u ovom delovanju?
Nemamo nikakve podatke ni o signalizaciji. Vi u Srbiji imate katastrofalnu signalizaciju. Dolazite na raskrsnice gde imate i levo i desno i pravo i ne znate gde da idete, možete da pitate ili molite boga, ako nema ljudi - da li da idem pravo, da li da idem desno? Znači, signalizacija je katastrofalna. Ne znam šta rade naši saobraćajni inženjeri, šta radi ministarstvo saobraćaja? Ono, jednostavno, ne obraća pažnju na signalizaciju. Drugo, signalizacija je potpuno nerealna.
Konačno, htela bih da ukažem na to da zakon, kako ste ga sada prezentirali, ima strahovito mnogo podzakonskih akata, tako da se uopšte ne zna šta stupa na snagu ovim zakonom, šta ne stupa, i može da proizvede veliku konfuziju kod građana. Drugo, ovaj zakon o prekršajima takođe nije donet. Agencija takođe nije formirana. Tako da sve to što se ovde predviđa, polovina je u zakonu, polovina tek treba da se donese podzakonskim aktima, na šta mi nemamo apsolutno nikakvu kontrolu.
Još sam htela da kažem koliko je ogroman nerad u saobraćajnoj policiji, koliko saobraćajna policija apsolutno više ništa ne radi. Recimo, meni je nekada bila svetinja kada prođem "London", a sad kad vidim da stoji policajac, skreće se levo i gde ko hoće, a on apsolutno ne reaguje. Jednostavno su prestali, kao da štrajkuju, toliko ne rade ništa, nigde ih više nema, povukli su se u nekakvu ilegalu. Ne znam kako ćete sada da postignete ove nove norme koje ste stavili. Mobilni telefon - da vidim koji će to da...
Morate da znate da u Holandiji, kad god sam se zaustavila, on i ona izvesnost da će istog časa zaustavljanje da reguliše bez ikakve dileme, 100% će da budu tu. Gde će ovi vaši da budu, kad ih nigde nema? Uđite u Kosovsku ulicu, svi stoje parkirani, napustili automobile, ne možeš da skreneš ni desno, a kamoli levo.
Drugo, nemate decentralizaciju. Beogradski saobraćaj je potpuno haotično uređen, nijedna raskrsnica nije sređena. Dole kod Takovske ulice može i ovamo i onamo. Sve ulice su dvosmerne, nemate nikakvu regulaciju. Šta rade, zašto se to ne sredi? Zašto ste dopustili da gradske vlasti treba da slikaju zaustavljene automobile, da vama šalju i da vas namole da vi nešto uradite i sredite u gradskom saobraćaju? Ko ste vi? Zašto ne date onda gradskom da sređuje taj saobraćaj, umesto da stalno piše vama pisma i da vam snima automobile koji su nepropisno zaustavljeni i parkirani, jer ne mogu da urade ništa?
Drugo, zašto se multisektoralno sada ne naslonite na neke službe koje dobro rade, pa da otklonimo nekakve apsurde koje ne mora da radi MUP? Recimo, zonsko parkiranje u Beogradu je uzorno napravljeno. E sad, kad izađem, kafići stoje ovako, svi koji uđu u kafanu, kao nekad u kaubojskim filmovima kad vežu konja, tako oni sede u kafićima, stave ovako automobile...
I sad ide onaj, što je apsurd u Beogradu, da onaj koji ide sa onim aparatom, zadužen je za ona dva ćoška, ako prekršiš dva minuta, dobiješ onu nalepnicu za 1.500 dinara i pravac, idem da platim. A ovi se raskomotili, ja ne mogu da izađem iz kuće uopšte, iz dvorišta, iz garaže, zato što su svi parkirani, nemam nikakvu preglednost, a ovaj ide, kažnjava ove, a svi koji su ovde parkirani lepo sede, baš ih briga, ne plaćaju ništa.
Znači, što sada, kad već taj tu dežura...? Ne može da postigne ''Parking servis'' da stalno nosi kola. Izmislite, kao što su uradili Amerikanci, postoji tiket, 60 dolara. Kad kontroliše da li su platili parking, svima koji stoje bez veze neka prilepi tiket i gotovo. Znači, možete da napravite saveze sa nekim drugim službama koje već uspešno rade. Ali ne, vi ste rešili da sve stavite pod svoju kapu i ne date nikom drugom da nešto radi, ko je već nešto uspešno uradio.
Znači, ima niz tih primedbi, gde nema multisektoralnog, nema uključenosti građana, nema uključenosti nevladinih organizacija, nije vam uključena nauka, pojma nemate ni o čemu. Kažete da ste fokusirani na rezultate. Prvo, gde su vam uzroci? Zašto nam niste pokazali jedno relevantno istraživanje zbog čega imamo ovakvu situaciju i u saobraćaju i u signalizaciji i u smrtnim slučajevima, da smo jedna od najgorih država u pogledu bezbednosti saobraćaja?
Malo se proširite, malo izađite iz policijskih odaja, napravite malo stručnih analiza i o kaznenoj politici. Imamo stručnjake za to, uključite ih da pokažu kako treba da se radi uspešnije i bolje. A oni, ovoga puta donosimo krupne zakone, nisu uključeni u rad i donošenje ovakvih kompleksnih zakona. Hvala.

Već sam dosta opširno govorila kada smo o ovom zakonu raspravljali u načelu. Iskoristiću ovaj amandman na član 1. da govorim o svim amandmanima koje sam podnela i da, na neki način, i povučem neke amandmane.

Da podsetim da smo se povodom nekih rešenja koja su važna za osobe s invaliditetom dogovorili s predstavnicima G17 plus da u Parlamentu zajednički podržimo taj amandman i čula sam da je taj amandman i prihvaćen. Mislim da je to na član 44. stav 6.

Moje su se primedbe odnosile, kada je reč o članu 1, na procenu radne sposobnosti. Mi smo potpisali, da podsetim, Konvenciju o pravima osoba s invaliditetom i predstoji nam sada ratifikacija. Nadam se da će biti i ratifikovana ta konvencija, koja strogo insistira da kada je reč o osobama s invaliditetom više i nije u pitanju velfer, znači, socijalna zaštita, nego je, u stvari, reč o pravima. Celokupna ta konvencija je postavljena na integrativnim osnovama, pa se govori o integrisanom obrazovanju, integrisanom zdravstvu, o slobodnom životu, o slobodnoj sredini, o uključivanju u otvorenu privredu.

Znači, zaista se krenulo od definicije diskriminacije, ne od toga u čemu se sastoji taj invaliditet, nego u iskustvu nekoga ko je diskriminisan.

S tim u vezi, postavljalo se pitanje radne sposobnosti i procene radne sposobnosti i to sam ja i postavila u članu 1. Moram da kažem da ću koristiti i vreme moje poslaničke grupe, tako da bih mogla da obavim celokupnu raspravu o tom pitanju.

Znači, reč je o proceni radne sposobnosti, a imamo u članu 4, čini mi se, da se ostvaruje, određuje status invalidne osobe, pa smo mi nekako smatrali, u razgovoru s pojedinim nevladinim organizacijama, da je, možda, dovoljno da se utvrdi status invalidnog lica; ne da se vrši procena radne sposobnosti, već procena podrške koja je potrebna osobi s invaliditetom, umesto da prolazi jedan proces koji je diskriminativan sam po sebi i koji je dovodio do selekcije i do diskriminacije, jer su te procene radne sposobnosti, po pravilu, primenjivale medicinske kriterijume.

Stanovište je sada da nije toliko problem u proceni radne sposobnosti, nego u onim kriterijumima koji se odnose na član 8. i na član 9. Stavila sam i na jedan i na drugi član amandman, tražila sam da se član 9. briše. Znači, u članu 8. se pojavljuju ti kriterijumi.

Nema nigde u evropskim dokumentima, ni u ovoj konvenciji koju sam pomenula, ni u drugim najnovijim dokumentima o pravima osoba s invaliditetom, ovih kriterijuma o proceni invalidnosti.

Naravno, istakla sam i prošli put da je vrlo teško da se samo jednokratno procenjuje i izlazi na te komisije, da su to, vrlo često, osobe koje nisu imale dovoljno komunikacije, koje nisu imale dovoljno obrazovanja i da te medicinske jednokratne procene radne sposobnosti mogu da budu selektivne, diskriminatorne i da na taj način eliminišu osobe s invaliditetom iz mogućnosti zapošljavanja.

Mi imamo ljude čija je radna sposobnost sto posto proglašena invalidnom, a mogu da rade. Recimo, neko ko je u kolicima i sto posto je invalid, ali može da radi. Reč je o tome da se izbace ovi kriterijumi i da se više raspravlja o tome koje su vrste podrške potrebne takvim osobama s invaliditetom, umesto da se govori o selekciji i ovim kriterijumima.

U članu 8, koji sam, takođe, kritikovala, kaže se: "...obuhvata medicinske, socijalne i druge kriterijume". Posebno su ovi medicinski kriterijumi bili veoma šablonski primenjivani u tim komisijama i verujem da tu postoje neki stečeni interesi tih komisija i honorara koji se dobijaju da to nekako opstane.

Prošli put kada smo raspravljali o tom pitanju meni je bilo obećano da će se podzakonskim aktima pokušati da se reformišu ove komisije i da to bude jedan kontinuirani proces procene, odnosno potrebne podrške licima s invaliditetom da se rehabilituju, da se osposobe, da se obrazuju i da se onda zapošljavaju.

To bi bili ti moji amandmane koje sam podnela, od 1. do 8. i 9. člana, s tim što sam u članu 4. skrenula pažnju da bi kod utvrđivanja ovog statusa bilo dobro reći koje bi podrške bile potrebne, ali je ostalo nerešeno pitanje.

Učestvovala sam prošle nedelje na jednom seminaru, regionalnom seminaru o primeni Konvencije o pravima invalidnih lica, i zaista se mnogo raspravljalo o ovom pitanju poslovne sposobnosti. Znači, mnogim invalidnim licima, naročito onima koja imaju određene mentalne probleme, oduzima se poslovna sposobnost, a onda, prilikom zapošljavanja, imaju velike probleme kako to pitanje rešiti. Tamo je bilo rečeno, oni koji su pravili tu konvenciju, da se to mora tretirati kao osoba koja ima određenog savetnika, kao što bih ja, ako bih htela da radim neke pravne poslove, uzela advokata da me savetuje. Takva podrška bi mogla da se obezbedi takvim osobama.

Međutim, to pitanje nije ovim zakonom rešeno, nije uopšte dotaknuto kako se rešava problem oduzete poslovne sposobnosti, a nije dato rešenje u ovom zakonu kako bi moglo to da se prevaziđe i reši, pogotovo što svi znamo da su roditelji vrlo često pod velikim pritiskom Centra za socijalni rad da se njihovoj deci oduzme poslovna sposobnost. Posle toga, vide da je to velika greška bila, ali to je jedan pritisak, naročito ako se u to upetljaju nazovistručnjaci, koji takav pritisak na roditelje izvrše.

Htela bih, takođe, da kažem da sam podnela amandman i kada je reč o tome ko sve može da osniva radne centre. Vi ćete mi reći da li je Vlada, nemam sada kod sebe to, prihvatila da radne centre mogu da osnivaju i nevladine organizacije, privatni sektor. Mislim da je to prihvaćeno i to je dobro.

Htela bih još nešto da kažem o članu 43, da bih završila svoje izlaganje. Stavili smo primedbu na instituciju ''Radni centar'', gde se omogućava terapijsko zapošljavanja osoba s invaliditetom. Budući da su mogućnosti života osoba s invaliditetom sada pretvorene u prava, smatrali smo da nije dobro da se govori o radu kao terapijskom procesu, već sam taj status govori o tome da to nisu bolesni ljudi koji treba da se leče kroz tu terapiju, nego je to zapošljavanje kao i svako drugo. Nije to terapija, nego je to rad, kao kod bilo koje druge osobe, koji treba da se validira preko radnog doprinosa, a ne preko terapije, ma koliko on terapijski deluje na tu ličnost.

To je, takođe, ostatak nekog diskriminativnog pristupa osobama s invaliditetom, kada se oni zapošljavaju, tako da smo mi tu reč izbacili. Znači, angažovanje u radnim centrima kao radno-terapijska aktivnost, tražili smo da se ovo "terapijska" izbaci, zato što to nisu terapije, nego rad u takvim institucijama. S obzirom na to da je u pravom predlogu zakona, koji smo inovirali s kolegama iz G17 plus, izgledalo kao da se zapošljavanje invalida ponovo vraća u te institucionalizovane forme, umesto da se ide što više u otvorenu privredu, u te inkluzivne, integrativne pristupe, koji sada nalažu sve, pa čak i naša nacionalna strategija, a i drugi dokumenti iz ove oblasti, ipak se to postiglo.

Sada treba da utvrdimo, verujem da će i koleginice koje su na tome radile iz G17 plus to da potvrde, da li je Vlada zaista prihvatila u članu 43. stav 6. da se radno angažovanje, kao radno-terapijska, to je ostalo, aktivnost osoba s invaliditetom, može obezbediti u ustanovi socijalne zaštite za smeštaj korisnika i kod poslodavca, posredstvom javnog centra, pod uslovima i na način koji propisuje ministar nadležan za poslove socijalne politike.

Drugim rečima, ovo što je bila moja kritika, da se zapošljavanje, pored insistiranja na radnim centrima, institucionalno zatvorenom angažovanju osoba s invaliditetom, gde se najčešće misli na osobe s mentalnim invaliditetom, omogućava zapošljavanje i u otvorenoj privredi. Prvo smo insistirali da to bude baš termin ''otvorena privreda'', međutim, u razgovoru s gospođom Gordanom Rajkov, ustanovili smo da poslodavac označava to i da je to onda u skladu sa članom broj 1, koji objašnjava osnovne odredbe, gde se pominje poslodavac kao taj koji ovde predstavlja tu otvorenu privredu, a zadržano je da može i radni centar da posreduje, odnosno da pomogne zapošljavanje u otvorenoj privredi.

Molim da Skupština ovaj amandman prihvati. Čujem da je Vlada prihvatila ovaj amandman. Zajednički bismo mogli da doprinesemo da ovakva jedna korekcija bude usvojena, a verovatno, nekom drugom prilikom, možemo napraviti još neke korake napred, koji ovom prilikom nisu bili učinjeni. Hvala vam.

Da li se to odnosi na član 1, nisam čula kada ste pročitali?

Htela bih samo da postavim pitanje i da kažem da je u našoj istoriji pre više od sto godina Narodna radikalna stranka imala dve trećine glasova ili tri četvrtine glasova u biračkom telu. Kada je uveden proporcionalni sistem bilo je postavljeno pitanje zašto se uvodi proporcionalni sistem i onda su oni odgovorili: "To je jedini način da se zaštiti manjina".
Pročitala sam, mislim da je juče bilo u intervjuu u "Politici", da je gospodin Milan Marković rekao: "Odzvonilo je malim strankama".
Gospodine ministre, ispašće ponovo da nešto specijalno imam protiv vas, ali zaista nemam nikakvog razloga, kada je Skupština u pitanju ili bilo ko u ovoj skupštini, bilo koji ministar, da imam neke lične odnose, neke lične simpatije ili nesimpatije.
Zaista, kakva je to politička režija koja se ovde odvija, da vi izjavljujete da je odzvonilo malim strankama i šta to, u stvari, smeta? Znam da u Holandiji i u mnogim drugim zemljama postoje male stranke, veće stranke. Umesto da budemo ponosni što imamo i te male stranke koje preskoče cenzus i uđu legitimno u parlament, mi treba da raščišćavamo. Ne znam zašto se to raščišćava.
Ako je pre sto godina Narodna radikalna stranka tražila da se uvede proporcionalni sistem i da se tako mogu zaštiti manjinske stranke, kao naprednjaci itd. (izvinite što možda aludiram, ali nema nikakve veze sa sadašnjom situacijom), vi sada raščišćavate taj teren i proglašavate da je odzvonilo malim strankama.
Ne znam šta će biti vaš sledeći potez, pošto vidim da pripremate i zakon o izborima. Šta ćete vi dalje raščišćavati? Mislim da je bilo fer, ako ste već hteli nešto da raščišćavate, rekla sam vam i prošli put da smo se bavili problemom koji nikome živom u ovoj državi nije problem – kakav je registar. Gospodine Milane Markoviću, videćete kakav će biti registar udruženja građana. Koliko ima tih udruženja građana, pa jedni nestaju, drugi se formiraju. Ko će taj registar ikada da raščisti? Niko živ nikada neće moći taj registar da raščisti.
Tako ni ovaj registar, praktično, nije stvarao nikakve probleme i nije bilo nikakvog naročitog razloga da jedan od glavnih motiva bude raščišćavanje tog registra. Izgleda da nije u pitanju raščišćavanje registra, ne znam zašto se to radilo, nego raščišćavanje nekih stranaka.
Da ste vi izašli, kao vlast, kao Vlada, na jednu veliku, ozbiljnu i opširnu javnu debatu... Smatram da je naš politički sistem izuzetno nefunkcionalan, da je koruptivan i o tome možemo da razgovaramo i slažem se sa tim, ali projekcija političkog sistema mora da bude u demokratskoj debati i da dobijemo sve komade toga, a ne jedan po jedan komadić, sada vi raščišćavate ovde, sledeće komade ćete da raščistite tu. To ne može.
Znate, samo Milošević je pravio zakone koji samo njemu odgovaraju. Da li je sada DS, da li je vaš predsednik stranke rešio da i on pravi nekakve političke sisteme koji samo njemu odgovaraju i odgovaraju njegovoj viziji ko treba da bude na političkoj sceni, a ko ne bi trebalo da bude na političkoj sceni?
Možda novinar nije to dobro rekao, ali taj "stejdžing", to montiranje, ta režija koja se vidi sve vreme, da vi imate iza toga još neke zakone koje nam pripremate i da ćemo tek videti šta je ta zamisao... Mislim da sam ispravno prošli put rekla da ovaj zakon utiče na slobodu udruživanja građana. Prošli put ste rekli da imamo i udruženja i da imamo stranke, jeste, ali pravo je jedno. Sloboda udruživanja je jedno građansko pravo i zato tu čovek ne može da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji; kada je reč o tom osnovnom pravu, zaista moramo da se ponašamo veoma delikatno, da ne bi bilo ovakvog mešanja i raščišćavanja ovoga ili onoga, što, praktično, radi jedna vladajuća stranka.

Ja bih, takođe, prvo htela da pozdravim donošenje ovih zakona. Što se tiče prvog zakona ja ću biti veoma kratka zato što su druge kolege pripremile da govore više o ovom zakonu. Pošto mi imamo ograničeno vreme, onda ću govoriti u onom delu kod onih naših čuvenih 13. 14 minuta.
Ja ću govoriti o ovom zakonu koji se odnosi o zapošljavanju i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, odnosno rekla bih da je dobro da uvedemo ove aktivne mere zapošljavanja, zato što one svakako mogu da doprinesu povećanju zaposlenosti, pogotovo kada se uzme u obzir da ovde postoji ogroman strah i sa ovom nadolazećom krizom od gubitka radnog mesta, a sve je veća zabrinutost da li će uopšte ljudi više moći da se zaposle. Jedno radno mesto individualno, da se ne gledaju veliki procenti i veliki brojevi, uvek pretpostavljam da to mnogo znači.
Htela bih da kažem jednu stvar, kada se tiče naše nezaposlenosti, o tome je govorila gospođa ministar, Verica Kalanović, da su očigledno jako visoke stope nezaposlenosti koje karakterišu Srbiju i koje je svrstavaju u red zemalja sa najvišim stopama nezaposlenosti, koje zaista dolaze zbog makroekonomskih mera, upravo zbog makroekonomske politike i to se kaže u 39. članu – da akcioni plan sadrži makroekonomski okvir za stvaranje primene politike zapošljavanja.
Htela bih da kažem da su predložene aktivne mere, OK, ali moramo ipak da istaknemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije pitanje odgovornosti – zašto je i posle devet godina, da ne računam prethodni period, razvoj naše privrede tako loš i zašto se nije napravila nova ekonomija koja bi produkovala radna mesta? Drugim rečima, mislim da je naša tranzicija bila veoma neuspešna, naročito u delu koji se odnosi na privatizaciju i da su te privatizacije u velikom broju slučajeva, mi još uvek nemamo podatke, bile veoma neuspešne, da nismo kontrolisali poreklo novca.
Tu su još pitanja koja su postavljana i od strane drugih stranaka – tu je i pitanje stečaja. I tu su napravljene kardinalne greške koje su u stvari pokazale da nismo podsticali novu i zdravu privredu, nego da smo sekli, uništavali, zbog raznih drugih interesa koji nisu dozvoljeni, koji su koruptivne privrede i to je u velikoj meri naštetilo pitanju, mogućnosti i šansi za razvoj zdrave privrede, koja je praktično jedini uslov za povećanje stope zaposlenosti u našoj zemlji.
Ja sam se inače koncentrisala da govorim o ovom drugom zakonu. Prelazim na drugi zakon koji je ovde predstavljen potpuno tačno, da je reč o potpuno novom zakonu i da je njegovo donošenje zaista opravdano, ne samo kako se ovde navodi, zbog toga što imate jedan tehnološki razvoj, da se društveni odnosi menjaju. To je potpuno tačno. Sigurno da se napredovanje tehnologije omogućava i reflektuje i na mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
Ja bih istakla da je ovaj zakon, vrlo je važno da osvetlimo tu činjenicu, ipak posledica niza dokumenata koje smo i mi doneli, s obzirom i na našu tendenciju da se jednog dana približimo pa i učlanimo u EU, to su sigurno podsticajni standardi koji važe u EU koje mi moramo da prihvatimo. Naravno, tu dolazi i socijalna povelja EU i niz dokumenata Međunarodne organizacije rada, njene dve konvencije koje se ovde, takođe, pominju, kao i Konvencija UN.
Moram da kažem ovom prilikom, iako smo ovde gubili ogromno vreme kada je bila reč o donošenju Zakona o zabrani diskriminacije, da vidimo da član 26. u tom zakonu zaista eksplicite zabranjuje diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Sada vidimo od kolikog je to velikog značaja, tako da i ovo što je malopre rekla koleginica Kovač, ovaj zakon jeste posledica rasta svesti da nijedna individua ne sme biti diskriminisana po bilo kom osnovu, ni po osnovu invaliditeta. To je sigurno presudno uticalo da se donese ovakav zakon i ja to u punoj meri pozdravljam.
Da je ta diskriminacija je prisutna i osobe koje imaju invaliditete prolaze velike nedaće od najranijeg detinjstva, to je nesumnjivo, na to ukazuje i onaj šturi podatak da je od 22.000 osoba sa invaliditetom koje traže zaposlenje 7% visokoobrazovanih. Vidite, to je strašno visok procenat ako se zna kvalifikaciona struktura u Srbiji, koja, koliko god da se mi pozivamo na naše ljudske resurse, vi u Ministarstvu sigurno znate i mi svi znamo, koliko malo ima obrazovanih i sposobnih ljudi u našoj zemlji, a ja mislim da ovo čak prevazilazi onaj procenat Srbije, ako zaboravimo koji je procenat bio u nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, ovo čak prevazilazi ovaj prosečni procenat sa visokim obrazovanjem.
Ovo je, za Srbiju, jako visoki procenat da je 7% visokoobrazovanih među osobama sa invaliditetom, koje nemaju zaposlenje i koje traže zaposlenje. Već sama ta činjenica ukazuje na diskriminaciju ovih ljudi ili da se naš sistem zaista nije prilagodio ovim najvišim standardima građanskih prava, znači jednakih mogućnosti, a ne diskriminacije i marginalizacije koja je postojala u ovoj oblasti.
Smatram da su neka rešenja u ovom zakonu veoma dobra, naročito ona koja se odnose na profesionalnu rehabilitaciju, gde imamo čitave modele i zakonske formulacije koje pokazuju da smo izgleda prihvatili te socijalne modele koji su najsavremeniji, a takođe i podsticanje samih poslodavaca i samih osoba sa invaliditetom za zapošljavanje. To su dobra rešenja i svakako ih treba pohvaliti.
Međutim, ako krenemo od tih vrednosti, od potpune jednakosti građana, i naročito od onoga što se u Nacionalnoj strategiji ističe, a to je inkluzija, ja ne volim da upotrebljavam te strane reči pa ću zato odmah tu reč prevesti, to je u stvari ''inklužn'', na engleskom znači uključivanje, i vrlo često mi odavde sa ove govornice upotrebljavamo takve termine koje naši građani ne mogu da razumeju, jer su strane reči, a masovno ulaze u upotrebu, dakle, inkluzija znači da se uključuju, odnosno što veće uključivanje svih građana, bez obzira na nekakva lična svojstva, na opredeljenja, bilo da su politička, seksualna, bilo da je reč o osobama sa invaliditetom, dakle, uključivanje u sve sfere društvenog života – politike, rada i naročito zapošljavanja, što je ključno.
Ako se govori o ovome, ja bih sa tih najviših standarda nediskriminacije, otvaranje mogućnosti za sve građane, za uključivanje u sve oblasti društvenih aktivnosti, stavila određene primedbe na ovaj zakon i ukazala na određene njegove manjkavosti. S obzirom na ovu kritiku koju ću ovde izneti podnela sam i određeni set amandmana i volela bih da ih Ministarstvo razmotri i da vidi koje bi amandmane moglo da prihvati, s tim što sam kod jednog amandmana, govorim o članu 8, napravila jednu krupnu grešku, prosto se potkrala u samom kucanju, ali ću nju sada usmeno ispraviti, a posle ću je dati pismeno.
Znači, šta bi bila nekakva osnovna zamerka na ovaj zakon? Osnovna zamerka se odnosi na pitanje i možda izvesne suprotnosti između standarda kada se govori o obrazovanju, profesionalnoj rehabilitaciji i osposobljavanju, i jedne institucije koja se ovde uvodi i kod statusa, o čemu je govorila gospođa ministar, to je član broj 4, gde se utvrđuje po prvi put status osoba sa invaliditetom, pa se navodi šest tih statusa, pri čemu se šesti status odnosi na lice kome se, u skladu sa ovim zakonom, procenjuje radna sposobnost saglasno kojoj ima mogućnost zaposlenja ili održanja zaposlenja, odnosno radnog angažovanja.
Vidite, od samog člana broj 1. procena radne sposobnosti, pa do člana 4. gde sam sada citirala status osoba sa invaliditetom, pa posle toga ide poglavlje broj 3 – Procena radne sposobnosti, pojedina udruženja građana koji su aktivni kada je reč o ovim problemima imaju primedbu na procenu radne sposobnosti i ja sam u tom pogledu tako i uskladila svoje amandmane.
Koje su to primedbe?
Primedbe su te što tu postoje određene komisije, prijavljuju se praktično Zavodu za zapošljavanje ili Agenciji za zapošljavanje, moram da kažem da te aktivne mere zapošljavanja uvek povećavaju administraciju, pa onda neki put možemo da se zabunimo kad kažem zavod ili agencija, dakle, prijavljuju se tamo gde svi traže zaposlenje i onda one određuju nekakve komisije koje treba na osnovu medicinskih, socijalnih i drugih kriterijima da određuju taj stepen sposobnosti.
Oni imaju sumnju da ovakve procene sposobnosti, koje u stvari predstavljaju nekakvu selekciju, neku vrstu odabira, da su one jednokratne primedbe i da nije dobro da osoba koja je već bila izolovana nizom okolnosti, koja nije ušla u proces komunikacije, koja nije ušla u proces osposobljavanja bude negde procenjivana (održavajući te komisije verovatno je uzeto u obzir da i one treba da opstanu, to su nekakvi ljudi koji možda tu uzimaju nekakve honorare) da se oni tako jednokratno procenjuju zato što bi to moglo da dovede do njihove marginalizacije ili do, kakao da kažem, presecanja tog kontinuiranog puta gde bi se one mogle rehabilitovati, a zatim i zaposliti.
Dakle, ta procena je preterano gruba. Ukoliko ne prihvatite tu argumentaciju koju ja sada ovde iznosim, da se izbaci ova procena radne sposobnosti, da bi takva jednokratna procena mogla u stvari da indirektno da dovede, ovde to direktno ne piše, do diskriminacije ovakvih ljudi već na prvom koraku, a da ne uzmemo u obzir čitav kontekst načina života ovakvih ličnosti.
Pored toga, upozoravam vas i pozivam se i na neke druge stvari. Setite se, molim vas, kada smo mi sami na ispitu, pa da li na ispitu pokazujemo svoje najveće mogućnosti ili kada smo oslobođeni? Dakle, osoba koja već ima određene smetnje, ako dođe na tu komisiju, njene će se smetnje samo pojačati. Pitanje je kolika je uopšte mogućnost takve jednokratne komisije koja uspostavlja neke kriterijume, gde praktično dominiraju lekari. Mislim da bi to trebalo da se preformuliše i da bi trebalo govoriti u stvari o proceni, ali ne na taj način, nego na drugi način. U stvari, da se pokazuje koje su sve podrške potrebne takvoj jednoj osobi, koja su sve osposobljavanja potrebna, na koji bi način neki određeni socijalni servisi mogli da pomognu toj osobi.
Dakle, reč je o podršci, o proceni podrške, a ne o tome da se neko zakuca preko nekakvih kriterijuma i kad će ponovo da stigne na tu komisiju, da li će neki njegov razvoj onda biti uzet u obzir ili je to još jedna nova etiketa koju bi tom prilikom dobio, da mu se kaže – ti moraš da se zaposliš ovde, ti možeš ovo ili ti ne možeš ili da kažu – ne možeš uopšte da se zapošljavaš!
Ukazujem na mogućnosti grubosti ovakvih komisija, kakve do sada poznajemo i predlažem, ukoliko se moji amandmani odbace, da se prihvati ono što ima na jednom mestu – da može ministar o tome da odlučuje, da se u podzakonskim aktima prihvati razrađivanje i da se tu uvede jedan novum, da se prihvati jedno razrađivanje da bi se pokazalo da bi ta procena bila u kontinuitetu sa osobama koje, takođe, predstavljaju neko prirodno okruženje ovakvih osoba, da bi zaista onda mogla da se da prava šansa u toj proceni, a ne da bude ovako, kao što znamo one gužve i gde postoje invalidske komisije.
Evo, zbog čega ovo posebno naglašavam?
Ovo posebno naglašavam zato što se stiče utisak da ovaj zakon daleko više implicite obraća pažnju i pokušava da otvara nove šanse za osobe sa fizičkim invaliditetom, a da im se manje pokazuje mogućnost kako se zapošljavaju, kako se rehabilituju i da li ne postoji mogućnost i dalje velike socijalne marginalizacije ljudi, osoba sa intelektualnim individualitetom. Nema dovoljno pokazatelja da ovakav sistem uzima u obzir takve osobe i da njima daje jednake šanse.
S tim u vezi, postavljam pitanje – ovaj zakon ne otvara uopšte pitanje poslovne sposobnosti. Ako se to pitanje ne otvara, znate da su osobe sa intelektualnim invaliditetom po pravilu lišene poslovne sposobnosti, da su one pod starateljstvom i da se tretiraju kao osobe koje nemaju četrnaest godina, a znate da već osobe koje imaju petnaest godina, koje nisu punoletne i nisu poslovno sposobne u punom smislu reči, da one imaju radnu sposobnost.
Prema tome, nema analize čitavog ovog problema i naglašavam da tu onda postoji ogromna mogućnost jedne marginalizacije velikog broja invalida, ljudi sa intelektualnim invaliditetom, osobe koje zbog poslovne sposobnosti mogu i na ovim procenama automatski da bivaju odbačene. Ističem da je taj problem zaista ostao ovde nerešen. Pokušavali smo sa tim udruženjima nekako na brzu ruku taj problem da otvorimo, ali u tome nismo imali uspeha i zato kažem da ovo ostaje kao veliki problem. Ne znam kako ćete ga rešiti i da li to znači da ipak i ova velika načela koja bi sad mogla da čitam, iz tih evropskih konvencija i akcionih planova i povelja, da i pored toga ovde imamo dosta veliki problem. Ja kažem da ovaj zakon taj problem nije rešio i zbog toga ističem njegove manjkavosti, upravo u pogledu tih najviših principa.
Druga stvar koju smo istakli u našoj analizi i pokušaju da popravimo ovaj zakon, odnosi se upravo na forme zapošljavanja osoba sa invaliditetom, to je član 43. Vidite, vi ste ovde pohvalili jednu novu instituciju, ne znam da li je potpuno nova, nekada su bile zaštitne radionice, čitava tendencija kada je reč o invalidima, ide se na još jedan novum koji je strahovito važan za antidiskriminaciju. Ako sam malopre govorila o integraciji, to znači da oblici zapošljavanja ili oblici pomaganja osobama sa invaliditetom idu u one forme i rada kao što je otvoreno tržište, dakle, da se ide na deinstitucionalizaciju, jer glavna segregacija invalida je bila preko toga što se osnivaju posebne institucije i one su se sklanjale sa očiju da ih mi ne vidimo, pa idu da rade ili da budu institucionalizovane.
Što se tiče pojma radnog centra, koji ovde stoji kao mogućnost zapošljavanja u odvojenom smislu, mi smo insistirali da se omogući zapošljavanje invalida sasvim i isključivo u otvorenoj privredi, ali sa određenim podrškama koje bi dolazile od određenih službi. I, da invalidi i oni koji pate od intelektualnih ili fizičkih smetnji imaju mogućnosti da se zapošljavaju u otvorenoj privredi.
Radni centri, moram da kažem, da tu postoji specifična grubost na koju hoću da ukažem, da se tu govori o nekakvoj radnoj terapiji. Kaže se da je reč ''zaposlenost'' kao radna terapija. Očigledno je da se to odnosi na osobe sa intelektualnim smetnjama, to nisu nikakvi bolesnici, radna terapija, ako hoćemo, verovatno, ovde ima onih koji se razumeju u psihijatriju, da psihijatrijski bolesnici mogu određenom radnom terapijom da popravi svoj status.
Kada je reč o statusu invaliditeta, ne radi se o bolesnicima, tako da ovaj patronistički pristup, da su to neke terapije koje se tu sprovode, tu se ne sprovode nikakve terapije, nego je reč o zatvorenom zapošljavanju, mislim da ovo nije dobro i da ovo otvara velike mogućnosti, ponovnog vraćanje na institucionalni pristup, a Nacionalna strategija je odustala od takvog pristupa.
Na kraju, završavam sa još jednim kompleksom, o kojem moj amandman govori, gde možete to veoma lako da popravite, kaže se da ove radni centri i druge nove organizacije o kojima se govori, preduzeća, organizacije, socijalna preduzeća i socijalne organizacije, može da osniva Republika, pokrajina ili lokalna samouprava.
Nema razloga da te ustanove ostanu potpuno državne institucije, nego, to sam u amandmanu dodala, da mogu da ih osnivaju i nevladine organizacije, i privatnici, i da se to proširi, pa predlažem da se taj amandman prihvati.
Molim da ozbiljno razmotrite ove moje dobronamerne kritike, jer ne mislim da je ova oblast izložena na nekakva stranačka i politička prepucavanja, nego smo svi dužni da se sa jednakom pažnjom obratimo i pomognemo, kao i da učinimo sve da osobe sa invaliditetom, bilo fizičkim ili intelektualnim, dobiju sva prava i mogućnosti za razvoj. Hvala vam. (Aplauz.)

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, ja sam imala nekoliko pitanja u vezi sa ovim zakonom. Prvo, kada je počeo da se analizira Zakon o fondu za razvoj, govorim da bi bila precizna, on deluje nekako smireno i lepo se to odvija. Mislim da je dobro što je spojen Fond za razvoj i Garancijski fond. Nema potrebe da ta dva fonda budu razdvojena i sigurno je da mogu da doprinesu nekakvim uštedama.
Međutim, mene na neki način zbunjuju ovi novi projekti koji su vezani upravo za krizu, jer kada se pogleda onda se stiče utisak koliko je taj fond, sada Fond za razvoj, a koliko je to sada spasilački fond, koliko je to jedan krizni fond? Znači, da li će njegova osnovna namena biti time narušena, jer se vidi da se i razlozi za hitnost donošenja ovog zakona u stvari odnose i na posledice ekonomske krize, a naravno pominju se i one mere Vlade za krizu, kao tri projekta koja su ovde navedena i drugi su ih već naveli? Znači, to je – program za sufinansiranje privrede sa poslovnim bankama, uz obezbeđenje garancija za likvidnost sredstava banke; program subvencioniranja kredita za održavanje likvidnosti za finansiranje trajnih obrtnih sredstava i program subvencioniranja potrošačkih kredita.Kada vidimo ovo, tu nije ništa razvojno. To je zaista krizno. Potrošački krediti ne mogu biti razvojni. Mogu biti sada podsticani za krizu, ali likvidnost sama po sebi ne spada u razvojne elemente, nego u spasilačke elemente, kako sam ih ja nazvala.
Šta sada mene zbunjuje, postoji podatak u javnosti da su banke već izdale određena sredstva, po tim merama Vlade, istim ovim koje su u ta tri programa, dakle, da li ima dva koloseka da se to dobije, i po Fondu, da neko može da se obrati Fondu, da vam sada ne bih čitala vest koja je data koliko je dato za likvidnost, koliko je dato za potrošačke kredite, recimo, za kupovinu automobila, odnosno banke su davale i za likvidnost i za podsticaj i za potrošačke kredite? Sada ja pitam – šta je to? Da li tu Fond po hitnom postupku treba nešto da preuzme ovde od ovoga ili su to dva različita koloseka, budući da je reč o istim tim kriznim merama, koje su od Vlade? Meni nije jasno, jer vidim da su banke već radile svoj posao, a ne vidim zašto je Fond to preuzeo, odnosno šta to znači – jednostavno nisam bila u stanju da to sebi rastumačim.
Drugo, jedno, opet, više načelno pitanje kada je reč o Fondu za razvoj. Već je ovde bilo pomenuto ko čini upravni odbor, da su tu svi predstavnici koalicionih partnera i da to ima političke implikacije. Date su ideje da je možda bolje da se razmišlja da se u budućnosti formiraju razvojne banke, umesto da imamo situacije da neki fondovi, znači, ministri direktno daju novac, dakle, da možda u budućnosti takva praksa ne bi trebalo da postoji.
Vidim da su neki ovde više verzirani u efekte rada ovog fonda, međutim, ovo povećavanje razlika u razvijenosti u Srbiji, koje su postale strašno dramatične, jer ukoliko idemo po Srbiji vidi se da apsolutna pustinja vlada u našoj zemlji, pa mi se čini da je ovaj zakon morao da obezbedi nekakav kriterijum – od tih sredstava, od tih milijardi koje se tu dele, da, recimo, 50% odlazi tamo.
Gospođa ministarka je malopre rekla, uzgred budi rečeno, da je prošle godine podeljeno nekih 14 milijardi, a da je od toga 2,5 milijardi otišlo u opštine koje su po kriterijumima najnerazvijenije. Sada postavljam pitanje, taj odnos mi se čini nedovoljan, drugim rečima, nije dovoljno da u zakonu stoji, kao da je ovo nekakav krovni zakon, pa nemamo ništa od toga, nijedan kriterijum, odnosno ako su kamate 1%, kao što kaže, pa kamate 5%, znamo da je sada zvanična kamata spuštena 15% – kako se neko uopšte kvalifikuje? Barem da nam kažu koliki je procenat i da se zakonom obavežu da taj procenat odlazi u nerazvijene.
Ako ne postoji nijedan kriterijum, nego se u zakonu kaže – da se to određuje godišnjim planom i programom, kako će Fond da radi, meni se čini, ako mi zakonom ne kažemo osnovne kriterijume, da je to onda suviše diskreciono pravo. A gde god ima diskrecionog prava, svaka čast, nikog nisam optužila, ali gde imate mnogo diskrecionog prava – uvek može da dođe i do korupcije i do nečega što mi ne možemo egzaktno da pratimo.
Znači, da su bar neki kriterijumi dati kako se neko kvalifikuje, koji procenat tih sredstava odlazi u nerazvijene, bilo koji kriterijum da se dobije, recimo, niska kamata od 5%. Drugo, vidim da upravni odbor određuje garancije za kredite, a ne znamo nijedan kriterijum kako neko dobije garanciju i supergaranciju.
Da bi to bilo transparetnije, pošto sada momentalno sigurno nećemo praviti tu banku za razvoj, da bi ti kriterijumi bili dati na jedan objektivan način, mislim da bi bilo dobro da ipak nešto od tog plana i programa izađe u javnost da možemo da pratimo koji su osnovni kriterijumi deljenja novca iz ovako velikih sredstava koji se dele iz ovakvog fonda, a to kažem zbog toga što rezultati nisu bili baš očaravajući. Slušali smo od kolega da se te regionalne razlike dramatično povećavaju.
Na kraju bih rekla da, verovatno zbog brzine, molim Vladu da nam ne dostavlja ovako neuredne zakone. Recimo, imate na stranici 19 jednu tabelu – "Troškovi poslovanja Garancijskog fonda u 2008. godini", gde gore ne stoji šta su ove cifre. Molim vas, da pogledate to. Nema da su to hiljade, milioni, milijarde! Šta su te cifre? Posle toga stoji neka cifra 22 milijarde nečega, ali ima i nešto ukupno, kaže, 89.53. Šta je to? Da li su to hiljade, milioni ili milijarde?!
Jednostavno, izvor nema izvora. Ako stoji dole izvor, dajte nam da bude izvor, nije dobro da dobijamo ovakve neuredne tabele iz koje ne umemo da pročitamo zato što nisu dobro napisane.
Takođe, već je skrenuta pažnja, vidim da je MMF savetovao da pređemo na evro, ali ipak u zakonu treba da se držimo reda, da ne stoji onaj minimalni fond ili kapital koji treba da bude pet miliona evra zato što evro još uvek ne može da figurira u našim zakonima. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, u svojoj diskusiji sam htela da istaknem da niste uspeli da obrazložite zašto je ovaj zakon potreban. Zaista je čudno, kada imamo DS na vlasti, da donosite jedan restriktivan zakon koji zadire u pravo na političko organizovanje, i to restriktivniji zakon nego što su zakoni koje su imali Slobodan Milošević i kralj Milan Obrenović. Zašto donosimo restriktivniji zakon, kada je prvi zakon koji je doneo Slobodan Milošević odličan? Nikakav problem nemamo sa tim.
Naveli ste da vam je problem što imamo šarolikost i raznolikost u Srbiji. Čoveče, zadirete u osnovno pravo građana na udruživanje! Šta vas se tiče? Što imamo više raznolikosti u udruživanju, valjda je to veći pluralizam. Nikakvog prava nemate da se u to mešate.
Prema tome, zaista je velika bruka. Demokratska stranka je, izgleda, imala neke druge namere, kada bude donosila izborni zakon da uvede nove restrikcije, kada je reč o osnovnom pravu građana na udruživanje.
Šta kaže stari zakon? Stari zakon kaže da je dovoljno da se udruži sto ljudi, naročito ljudi na lokalu; prema ovom zakonu je to potpuno onemogućeno, političko delovanje u lokalnoj zajednici. To je osnova nekakvog udruživanja. Ja treba da registrujem ubuduće 5.000 potpisa da bih se u svojoj opštini, Pančevu, Paliluli, Smederevu, udružila sa sto građana da zastupam čistu reku ili čist vazduh i da se za to borim na svojoj opštini.
To sada, po vama, više neće biti moguće. To je, čini mi se, već istakao gospodin Ružić, da je neverovatno da na lokalnom nivou ljudi više neće moći slobodno da se udružuju i da zastupaju neke svoje lokalne interese, a da ne prođu vašu restriktivnu proceduru, koja je u potpunosti ugrozila pravo na udruživanje. Koji problem vi rešavate? Da li se kaže različitost i raznolikost? Šta vama smetaju te stranke? Da li vam smeta tih 500 stranaka?
Da li vam traže neka državna sredstava? Čiji interes tu branite, izuzev neki administrativni interes? Da vam ja kažem, gospodine ministre, najbolje da ono crno stavite na rukave. Jer, o tome da li stranka postoji odlučuju birači, a ne administracija. Imamo pravo da se udružimo, a da li ćemo imati uspeha, koliko će biti stvarna stranka, o tome će da odluče birači.
Hajde što ste doneli ovakav restriktivan zakon, pokazujete, znači, koliko ste čak i arogantni, kako se država meša u sve i svašta, vi tražite od stranaka koje su se faktički udružile i koje postoje 20 godina (recimo, kao vaša DS, ljudi su se udružili pre 20 godina, registrovali su se), vi sad tražite, trla baba lan, kao da mi nemamo druga posla u ovoj krizi, da trčimo, da skupljamo i registrujemo 5.000 potpisa i da plaćamo 50.000 svaki potpis. Da li je to neka budžetska aktivnost koju hoćete ovde da nam nametnete?
Nema nikakve potrebe da stranke koje postoje 20 godina trče da se ponovo registruju, kada su one već registrovane. Ako vam je bio cilj da nešto od tog registra raščistite, za to su postojali vrlo laki metodi, ako ste hteli da vidite da li neko udruženje stvarno postoji ili ne postoji, a ja mislim da se to vas uopšte ne tiče.
Drugo, uveli ste nekakve veoma nerazumljive restrikcije za udruživanje građana. Recimo, moj kolega je postavio pitanje člana 4, gde vi kažete – narušavanje celokupne teritorije Republike Srbije. Niste odgovorili na pitanje šta to znači.
Da li jedna parlamentarna stranka kao što je Srpska radikalna stranka, koja zastupa ujedinjenje i veliku Srbiju, i to uopšte ne krije, ujedinjenje sa Republikom Srpskom i nepostojećom Republikom Srpskom Krajinom, narušava taj teritorijalni integritet? Hoćete li to da zabranjujete? Kada se širi, onda je dobro. Kada se smanjuje, onda nije dobro.
Shvatite, svi ciljevi gde se ne upotrebljavaju nasilna sredstva su dozvoljeni i imam prava da ih zastupam. Onog momenta kada bi radikalna stranka ili bilo koja druga stranka upotrebila nasilna sredstva, onda možete tako nešto da zabranite, a druge političke ciljeve... Moram da vas podsetim, Rugova je bio registrovan za vreme Slobodana Miloševića. Niko mu nije sporio. Po Ustavu, Kosovo nije bilo republika. Ima pravo da zastupa da Kosovo bude republika, ako ne koristi... i tako se on razlikovao, i druge stranke u to vreme su zastupale nenasilno određene političke ciljeve. Slobodan Milošević nije zabranjivao Albancima da zastupaju cilj - Kosovo republika.
Vi pravite ovde nekakve nerazumljive restrikcije, koje možda jesu restrikcije za vas kao državnog činovnika, ali meni kao slobodnom građaninu i članu jedne stranke ne možete zabraniti nikakve ciljeve, niti da nam te ciljeve propisujete.
Niste odgovorili na to pitanje, pa ste ponovo uveli to da stranke mogu da se zabranjuju po tom istom osnovu, iz čega vidim da tek sada pripremate teren za nove restrikcije koje planira, izgleda, DS i ova vladajuća većina, da sa izbornim zakonom, sa nekakvim nebulozama, uvodite dalje restrikcije u naš politički život.
Zakon je potpuno nepotreban. Je l' vi nemate druga, pametnija posla u krizi da radite, nego da preslišavate koliko ima političkih stranaka u Srbiji? Mislim da se to vas uopšte ne tiče.
Mislim da ste napravili neopravdano, tim načinom razmišljanja, da su stranke neke organizacije koje upravljaju životom i smrću. Sami ste u zakonu zabranili direktno vršenje vlasti od strane političkih stranaka. Naravno, već je istaknuto da to nije u skladu sa Ustavom i da je to, praktično, omogućeno strankama. O čemu je reč? Gospodine Markoviću, rekla sam vam da ako je ovoliko država zainteresovana da reguliše rad političkih stranaka, ako se mešate u sve i svašta, pa kažete da stranka mora da se drži Ustava, zakona i programa... Šta se vas tiče da li se drži političkog programa? Da li to interesuje zakon, vaše ministarstvo? Da li treba da nadzirete da li se ja držim političkog programa? Verujte, o tome odlučuju birači. Vas se to ne tiče. Vi samo morate da kažete da je to slobodno i da date nekoliko stavki, kako je do sada bilo, da zakon bude kratak i omogući svakome da se udružuje.
Ovo što vi pokušavate da unapred ograničite političko organizovanje, pa da onda izbornim zakonom još više likvidirate stranke u Srbiji jeste nešto o čemu treba da razmišljamo. Samo ću vam ilustrovati i pokazaću vam da ste dužni, kao ministar, da branite samo javne interese građane u svakoj sferi, pa i u ovoj sferi.
Na šta mislim? Od onog momenta kada je država uvela da određenim strankama omogući finansiranje, vi regulišete tamo gde nemamo nijedan problem. Nikakve probleme ne pravi 500-600 stranaka, ali tamo gde jeste problem vi nećete da regulišete, tamo gde je finansiranje stranaka, tamo gde su političke stranke postale omrznute u narodu, a to je zbog političke korupcije. Kada je reč o finansiranju stranaka, ništa niste uradili, nego rešavate tamo gde nikakvog problema nema.
Rekli ste da manjina ima pravo da se organizuje. Šta imate vi da kažete da li će da radi ovo ili ono, da li će da zastupa svoje manjinske interese? To se vas ne tiče. Kažete da je rad stranke javan. Da li svaki put kada se drži sastanak organa stranke ne može da se zatvori za javnost, za novinare, nego na svakom sastanku stranke moraju da prisustvuju? Možda hoćemo da razvijamo neku kampanjsku strategiju, neku taktiku, i nećemo da bude prisutna javnost. To morate da ostavite kao našu slobodu. Da li sam pristupačna, vas se takođe ne tiče, zato što ću ja biti kažnjena. O tome odlučuju birači, a ne administracija.
Malopre sam zaboravila da vam kažem ono što je za mene veoma važno, a to je – kada smo pre godinu i po dana ovde raspravljali tri sata o tome da li je predsednik političke stranke javna funkcija, vi ste rekli da nije, da je to tajna, da je to privatna funkcija, pa ste dozvolili da predsednik Republike ima i drugu javnu funkciju, a sada kažete da je to strašno važno.
Sve od reči do reči propisujete, a onda dozvoljavate upravo tu mogućnost, da on ima ovu drugu javnu funkciju, jer očigledno je da je, po onome kako ste vi propisali, to super javno i super važno.
Da se vratim na ono pitanje. Vi treba da brinete da li država možda daje pare iz budžeta nekom udruženju, nekoj stranci koja stvarno ne postoji. Nećete tu da uvedete red, nego omogućavate šlepovanje stranaka, pa one stranke koje ne postoje kažu da imaju mandat. Znači, preko šlepovanja može da se plaća. Nijedna stranka koja je u koaliciji, ako nema njenog imena, ako je izašla pod tuđim imenom, nema prava na ta sredstva, ali vi to šlepovanje i dalje omogućavate na štetu građana, da se takve stranke plaćaju iz budžeta, što se vidi u onom članu o preregistraciji.
Niste vodili računa o interesima građana i šta se plaća iz budžeta, jer zaista nema nikakvog smisla da stranka čije ime nije bilo u koaliciji, koja se šlepovala da uđe, posle toga može da se izdvoji i traži pare iz budžeta. Taj problem niste rešili, nego ste, naprotiv, to održali. Zašto vam to treba, ja ne znam.
Samo ću da pokažem građanima kako vi to radite. Prvo ste uveli nekakav nadzor. U građevinskom preduzeću padaju sa onih skela, nemaju nikakvu inspekciju, nema inspekcije rada, a vi ste uveli inspekciju za stranke. Šta vi tražite? Vi ste nadzorni organ stranaka. Jeste li vi sad šef svih stranaka? Šta vi uopšte hoćete? To što vi radite je potpuno apsurdno.
Onda ste uzeli kaznene poene, pa ste kazali – ako vama ne prijavimo da smo osnovali teritorijalnu organizaciju, na primer, u gradu Smederevu, ili raspustili... Odmah moramo vas da obaveštavamo. Da li ste vi kršteni, jeste li vi uopšte normalni? Zašto bih ja vas obaveštavala gde imam teritorijalnu organizaciju, a gde nemam? Da li ste vi shvatili da ste zadrli najdrastičnije u osnovno građansko pravo na organizovanje?
Kažete – stari je zakon. Vi ste nov, ali glup i apsurdan zakon. Miloševićev zakon... prvi put u životu branim Miloševića, sto puta bolji zakon je doneo nego ovaj vaš. Zašto traćimo ovo vreme građana? Da bi doneli nov zakon. Pa, u Engleskoj su sve stari zakoni. Kakve veze ima što je to doneto 1990. godine? To nema ni 20 godina. Ako se ne menja svakih pet godina, vi se uznemirite, pa brže-bolje da donosimo novi zakon.
Mogli ste taj registar da raščistite time što bi od tih stranaka tražili da ponovo daju, ako hoće da zadrže registraciju, da plate 500 evra (ko hoće da plati, nek vam plati), ali ne da tražite od stranke u parlamentu da ide i skuplja potpise, da kažnjavate stranku novčano ako ne stavi ta imena na sajt.
Kakav je to bezobrazluk, da ja vama podmećem svakoga da špijunira te ljude ko je u kojoj stranci, da imate sve njegove podatke?! Ovo je neviđena represija.
Molim vas da ovakav idiotski zakon, koji ste nam dali, povučete. Nijedan normalan čovek koji se zalaže za demokratiju ne bi gubio vreme da zadire u političko pravo na organizovanje ovako kako ste vi zadrli.
Molim vas da nas više ne terate da vam dajemo nove primere o inspekcijama, o novčanim kaznama, o tome da ste vi za nas zaduženi. Izvršna vlast ne može biti za nas i za građanska prava zadužena; vi treba da budete onaj ko treba da služi narodu i da štiti sredstva građana, a ne da kontrolišete stranke na ovakav brutalan način.
Da li je moguće da vi propisujete i kako će da izgleda prijava? Sad svima nama koji postojimo godinama, udružili smo se, kažete kako ćemo mi to da izgledamo. Sada treba da menjamo, LDP piše latinicom, vi nam propisali kako ćemo tu da izgledamo. Da li shvatate da ste ovim zakonom potpuno zadrli u osnovno pravo građana?
Mi nismo dali amandmane, jer bismo morali na svaki član da damo amandman, zato što je ceo zakon potpuno nepotreban. Nema nikakvog razloga da vi, gospodine ministre, pravite red kada je u pitanju sloboda političkog udruživanja. Hvala.

Gospodine ministre, moram da kažem da hoću da vam se izvinim ako je moj ton bio možda malo prenaglašen zato što sam zaista zapanjena, a mogli ste da vidite i da sam bila veoma uzbuđena zato što nisam mogla da verujem šta i zašto se ovo radi.
Sada vam postavljam jedno pitanje – ko je osnivač Demokratske stranke? Ta stranka je osnovana. Da li su osnivači, na primer, Zoran Đinđić, Vladimir Gligorov, Vojislav Koštunica? To je istorijski fakt. Da li vi sada tražite neke nove osnivače već udruženih stranaka? Probala sam da vam objasnim da vi ne razumete šta je pravo na političko udruživanje građana. To je faktička stvar, oni su se već udružili, Demokratska stranka. Vi nemate prava da od njih tražite novi osnivački akt. Zašto novih pet hiljada ljudi, kad se stranka već udružila?
Rekla sam vam, ukoliko imate sumnju da neka udruženja ne postoje, vi ste mogli nekako da raščistite taj registar ako vas toliko nervira, mada taj registar nikakve probleme vama ne pravi. Znači, vi pravite novo osnivanje postojećih stranaka i negirate naše dosadašnje udruživanje, da smo mi udruženi građani koji se bore za određene političke ciljeve. Vi ste ovim zakonom to poništili. Novih pet hiljada osnivača. Mi smo već osnivači svojih stranaka. Zašto vi to sada negirate?
Prvo, ne vidim zašto ste izmislili problem gde problema nema. Samo da vam objasnim nešto, nije došlo do osnovnog prava na udruživanje građana zato što postoji džudo organizacija, zato što postoje sportske organizacije, golubari, ribolovci, ovi ili oni. Do toga je došlo da bi prestali unutrašnji ratovi u društvu, zato što se postavilo pitanje različitih uverenja. Znači, različita uverenja su osnova političkog pluralizma, a ne, što kažete, udruženje građana, ribolovaca ili nekih drugih. Ne, upravo političke partije, političke organizacije. Zato je u modernom društvu došlo do toga da se to prizna. Vi sada to negirate i svodite u nekakvu posebnu atmosferu i poseban domen.
Znači, dovoljno je: političke organizacije. Iz ovoga što ste rekli vidimo da ne možemo više da se organizujemo politički na lokalnom nivou, da ste vi to potpuno ukinuli, da vi nećete dozvoliti više grupe građana, što smo od početka 1990. godine imali, da se građani ad hok udružuju, registruju i izlaze na izbore. Nešto je akutno, udružili su se i izlaze na izbore. Vi sada to zabranjujete. Vi ćete njima da zabranite da izlaze na izbore.
Znači, ukazala sam da nema potrebe da tamo gde nije bilo nikakvog tehničkog problema... Vi sada pričate kako neko dolazi na vaša vrata. Niko ne dolazi na vaša vrata. Ako imate neki problem, što ne radite malo? Radite nešto. Zašto se sada ovde žalite? Da li to vi svakog dana nemate druga posla, nego rešavate stranačka pitanja?
(Predsedavajuća: Tri minuta. Narodna poslanice, vreme za repliku je iskorišćeno.)
Samo da kažem da još uvek niste odgovorili na ono ustavno pitanje – osnov za ukidanje stranke, za onu nejasnu formulaciju oko teritorijalnog integriteta i celokupnosti teritorije. Već treći put to pitanje postavljamo i vi niste odgovorili.
Znači, izvinjavam se zbog tona, ali mislim da su drugi poslanici razumeli moje argumente i da neće glasati za ovakav zakon.

Htela sam samo još jednom da kažem gospodinu ministru da smo ono pitanje raščistili. Zaista nisam mislila na vas, nego sam stavljala primedbe i moja intencija je bila da poslanici shvate, kada sam koristila termin "grupa građana", da je bolje u onom prvom zakonu, kada se kaže – političke organizacije. Recimo, prva politička organizacija u kojoj sam ja bila je bio čuveni UJDI i mi smo se i registrovali i učestvovali na izborima.
Postoji opasnost da time što izdvajate političke stranke... Imali smo i političke organizacije i to je najširi pojam, pod tom firmom mogu da budu stranke i razni oblici udruživanja i to ne treba da bude nešto što treba da zabrinjava državu.
Istakla sam da je preterano ovakvo mešanje države u osnovno pravo subjektivnog građanina na političko udruživanje, jer to je sloboda, političko udruživanje, svi drugi oblici manje-više nikom ne smetaju, niti izazivaju bilo kakve sukobe. Ako me niste tu razumeli, mislim da sam bila dovoljno jasna i da sam pokazala da je ovaj zakon preterano restriktivan.
Malopre je pomenuto ime, što je rekao Čedomir Jovanović, vidite, treba da se plati novčana kazna kada kažem demokrate, zato što se kaže da mogu da upotrebljavam ime samo kako je napisano u registru. Kada kažem radikali, evo, novčana kazna. Čekajte, da li to piše u zakonu ili ne piše? Vi ste mi rekli da nisam pročitala zakon. Veoma dobro sam ga pročitala. Znači, zašto se toliko mešate u to? Mi kažemo – demokrata. Evo, novčana kazna jer sam ih tako nazvala, a u registru piše Demokratska stranka. Šta je vama? Zato sam se ja tako čudila. Zašto vas to toliko uzbuđuje?
Mogu da vam postavim pitanje povodom ovog člana 30 – obnova upisa u registar. Vi ste rekli da se tu pominje nekakav koalicioni ugovor, međutim, molim vas da pogledate, da ne zadržavam Skupštinu i da ne oduzimam vreme, apsolutno, gospodine Markoviću, ne pominje se nikakav koalicioni sporazum, nikakav koalicioni ugovor, niti se uopšte pitanje koalicije političkih stranaka ovde razlaže. Politička koalicija može da bude takva kada se pominju imena onih koji su na onom listiću gde se pominje ime svake stranke, recimo koalicija SPS - PUPS - JS, to je jedan način. Drugi je način kada se stranka ne pojavljuje, međutim, ovde to nije precizirano. Nikakav ugovor se ovde ne pominje kako bi se to pitanje raščistilo, nego je, naprotiv, ostalo nejasno.
Da je to pitanje ostalo nejasno vidi se iz poslednjeg stava člana 30. gde vi kažete: "Ministarstvo utvrđuje činjenice i podatke iz stava 5. ovog člana po službenoj dužnosti."
(Predsedavajući: Vreme, gospođo Pešić, molim vas završite.)
Znači, vi ćete po službenoj dužnosti posle da odlučujete ko je dobio mandat, a ko nije dobio mandat, zato što nije razjašnjeno pitanje političkih koalicija. Ja sam na to u brzini, jer mi ide vreme, skrenula pažnju. Vi ste posle toga pominjali neke političke ugovore, a uopšte u ovom članu ne piše kada oslobađate registracije stranke koje su u parlamentu.

Poštovana gospođo predsednice, poštovane kolege poslanici, moja diskusija se odnosi na funkciju koju Skupština treba da vrši prilikom određenih uloga za najviša tela koja bira Narodna skupština Srbije. Prema predlozima koje smo dobili mi možemo da vidimo da Skupština zaista ne može da obavlja u dobroj meri ovakvu ulogu, ako prihvata predloge gde se kaže – da kandidat koji se predlaže ispunjava zakonske uslove.
Moja generalna primedba jeste – to se valjda podrazumeva. Ako biramo šefa, ne znam, u nekom preduzeću ili bilo gde, profesora koji treba da predaje negde – mora da zadovoljava zakonske uslove. Za ove funkcije koje bira Narodna skupština, koje su veoma posebne funkcije sa ogromnom odgovornošću, a kandidati koji se predlažu čak nema ni normalno obrazloženje zašto se bira taj koji ispunjava zakonske uslove. Znači, Skupština treba da preuzme odgovornost.
Ja sam htela ovde da se založim da Skupština ne može ovako dalje u budućnosti da radi, zato što ovi predlozi koje dostavljate nigde nisu obrazloženi da možemo sa punom verom da kažemo i da mi kao Skupština stanemo iza tih ljudi koji treba ovako važnu ulogu da odigraju. Važno da se doda da mi uglavnom biramo ona tela koja su vezana za jedan veoma važan i ključan problem u ovom društvu, a to je pitanje i problem korupcije. Vi znate da su i naši građani jako osetljivi na to pitanje. Kada god se u istraživanjima javnog mnjenja postavi pitanje u četiri prva problema spada korupcija u ono što građane najviše nervira i što ih najviše pogađa. A mi ovde nismo deca i znamo da je naše društvo zaraženo sistemskom korupcijom, ali mi najčešće takve ljude koji treba da kontrolišu korupciju i da budu zaduženi za tu pojavu, mi te ljude biramo u Parlamentu.
Ja ću pokazati da to nije samo Agencija za borbu protiv korupcije. Vi znate kada se sada ta institucija formira, od koje se jako mnogo očekuje, jer je donet, prošle godine, jesenas, i novi zakon, da su tu ogromna očekivanja i od strane građana, da se ukida Republički odbor za sprečavanje sukoba interesa, a takođe, i Savet za borbu protiv korupcije – sve zarad ove nove institucije, koja treba da počne da radi 2010. godine. Dakle, nije samo reč o predlozima za tu instituciju, i prethodno je bilo primera, ja vam samo ukazujem na to kako se neozbiljno predlažu ljudi koji treba da razmatraju strateška pitanja, znači od opšteg interesa, ili da budu glavni kontrolori, recimo, u Državnoj revizorskoj instituciji ili kada je reč o Agenciji za borbu protiv korupcije. To su sve institucije koje kontrolišu, pre svega, rad pojedinih organa i kontrolišu obavljanje javnog interesa.
Kada je reč o nečemu što je malopre bilo pomenuto, a ja ću to, takođe, ovde istaći, odnosno kada je reč o Zdravstvenom odboru, tu se vidi da nema nikoga iz ''Batuta'', to je institucija koja se bavi i socijalnom medicinom. Kada god je reč o strateškim pitanjima zdravstva, onda bi neko iz socijalne medicine mogao da bude. Međutim, mi vidimo neku gomilu farmaceuta, koji se tu nalaze. Zatim se tu nalaze i predlozi institucija koje su pod prinudnom upravom.
Ne znam kako se neko usuđuje da ovakve predloge, za ovakvu instituciju, za Zdravstveni odbor Republike koji treba da se bavi strateškim pitanjima zdravlja u našoj naciji, u našoj državi, dostavlja Skupštini? Takođe, da li smo mi uopšte dužni da stavljamo na dnevni red ovakve predloge ili Skupština može, molim da mi predsednica to objasni, da vrati ove predloge i da kaže – molim vas, dajte nam predloge koji zaista predstavljaju nivo i garanciju da će taj Zdravstveni odbor da radi kako treba? Ja ću to da ilustrujem i na drugim primerima.
Vidimo to kada je reč, recimo, o jednoj izuzetno važnoj instituciji, koja, nažalost, uopšte nije počela da radi, to je Državna revizorska institucija, dakle, koja iz ovih ili onih razloga nije još počela da radi. Ovde imamo predlog neke gospođe koja se zove Danka Aksentijević. Ja mogu da vidim da ona nije revizor uopšte. Kada se malo bolje pogleda njena biografija, prvo, takođe, nema nikakve preporuke.
Gospodin Senić je ovo potpisao, to moram da kažem, u ime našeg odbora, znači skupštinskog Odbora za finansije, takođe, nema nikakvog objašnjenja – zašto se ona predlaže da bude državni revizor. Hvala.
Dakle, sem zakonskih uslova nema ničega, niti u čemu je ona stručna, zbog čega to može da vrši, kakve su njene lične karakteristike, šta iz njene biografije i njene radne biografije ukazuje da ona može da bude u Savetu Državne revizije. Naprotiv, u stvari iz ove biografije ne znamo ni ko je nju predložio. Ovde se kaže na upražnjeno mesto člana Saveta Državne revizorske institucije predložena je 25. novembra. Predložena od strane koga? Ko je predložio? Ko je predlagač? Ceo Odbor ili se iz ovoga može zaključiti da je ona članica G17 plus, da je ona predložena u instituciju gde ne bi trebalo da odlučuje stranačka pripadnost.
Naravno, ne odnosi se to samo na vas, samo da se izvinim gospođi i stranci G17 plus, ne predlažete samo vi tako, nego predlažu svi, znači ne odnosi samo na ovu stranku, ali je jasno da je gospođa predložena jer je postala i direktor filijale Poreske uprave u Užicu 2004. godine, upravo kada je G17 plus ušao u Vladu i tamo bila do 2008, a sad se traži novo radno mesto. Ona je seminaristkinja raznih seminara itd, revizor nije! Prema tome, vidi se da je reč o partijskom predlogu.
Mislim da je onda poštenije da se kaže da je ovo predstavnica te i te stranke, da možemo bar da znamo o čemu je reč, nego da se ta stranačka pripadnost prikriva, a jasno je da je ovo predložila stranka G17 plus. Dakle, to je što se tiče Revizorske institucije. Možemo onda da kažemo da verovatno ta revizorska institucija nije počela da radi jer strankama i ne odgovara da ona počne da radi, jer ona treba da počne da kontroliše i finansije stranaka, pa onda se s tim oteže i ko zna da li će ikada i početi da radi.
Ono što sam specijalno htela da naglasim ovom prilikom, već sam to kazala, to se odnosi na Agenciju za borbu protiv korupcije. Vidite, ovde smo dobili sve te predloge i tu stoje ove generalne primedbe koje sam ja već rekla, da nema, sem zakonskih uslova, ili veoma šturo, nikakvog objašnjenja, zaista se ne vodi nikakvog računa, zašto se neko predlaže da bude u Odboru Agencije za borbu protiv korupcije. Tako da budemo u nekakvom čudu da se za neke kandidate čak i ističe, a po zakonu, donela sam i zakon i mogu vam pročitati, za njih je napisano da ne mogu biti članovi stranaka i to je naravno sasvim u redu.
Ali ono što zbunjuje jeste da ima kandidata koji su bili predlagani na neke druge funkcije po stranačkom ključu ili po stranačkoj preporuci, ili imaju niz raznih javnih funkcija, a onda se kaže da kandidat nije član nijedne stranke. Izgleda komično kad vidite da ti ljudi po stranačkoj nominaciji obavljaju druge javne funkcije, a nisu, pri tom, članovi stranaka, iz čega se zaista ne može zaključiti da su to ljudi koji mogu objektivno i savesno da obavljaju svoju dužnost.
Evo, počeću od našeg Administrativnog odbora, i to me najviše pogađa, naši skupštinski odbori se uopšte nimalo ne trude kada su u pitanju naše kandidature, kandidature iz Skupštine nisu ništa bolje, čak su i gore nego kad su u pitanju drugi predlagači. Vidite, naš Administrativni odbor predlaže kandidata prof. Zorana Stojiljkovića za koga ništa drugo nemaju da kažu zašto on treba da bude član ovog odbora, sem da treba imati u vidu da se radi o istaknutom naučnom radniku.
Molim vas, da li nekog ko je naučni radnik, lekar ili bilo koje druge struke, to kvalifikuje da bude član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije? Gde je takva osoba pokazala, ne samo da ima stručno znanje, nego kada je reč o ovom odboru, onda pre svega mora da se govori kakav je integritet te osobe, da li je sklona tome da trpi pritiske sa strane i da li ima integritet da bude u tom odboru ili nema integriteta da bude u tom odboru?
Inače, da je neko naučnoistraživački radnik, ovo ili ono, šofer, zanatlija, nema nikakvog značaja kada je reč o ovom odboru. Prema tome, sem ove karakteristike ne stoji ništa.
Kada pogledamo biografiju gospodina Stojiljkovića možemo da vidimo da on ima sijaset drugih funkcija, pa jedna funkcija, takođe, po stranačkoj pripadnosti, jer mi znamo kako neko postaje član upravnog odbora, postaje tako što ga predlaže stranka, on se nalazi u Upravnom odboru AD ''Politika'', u onom državnom delu gde je stigao tako što ga je predložila stranka, a pri tom ima još sijaset funkcija.
Pročitaću vam koje sve funkcije obavlja gospodin Stojiljković i postavljam pitanje šta će mu još i ova funkcija kad ima tolike funkcije? On je član Republičkog saveta za zapošljavanje, Upravnog odbora Penzionog invalidskog fonda, Upravnog odbora AD „Politika“, zatim, član Istraživačkog tima CESID-a, potpredsednik Sindikata ''Nezavisnost''. Prosto je neverovatno kako neko može i da se ovom prvom delatnošću bavi, istraživačkim radom, ako ima ovoliki broj funkcija, ovoliki broj upravnih odbora?
Pazite, da ne bih oduzimala vreme, svi mi treba kao funkcioneri i kao poslanici od njih da tražimo dozvolu da obavljamo drugu javnu funkciju ili treću javnu funkciju. Molim vas, ti članovi Agencije za borbu protiv korupcije da nama dozvoljavaju drugu funkciju, a oni imaju po pet funkcija?! Ovo je neviđena sramota. To je neshvatljivo, da oni odobravaju nekom drugu funkciju a oni imaju po pet funkcija! Administrativni odbor ovakve strahovite predloge nama daje da mi ne možemo da shvatimo da li mu je on teča, stric ili su u nekakvom srodstvu kad toliko voli ovaj predlog da ga stavi ovde da bude član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Mislim da je ovo bilo jako ubedljivo što sam dosada rekla, ali možemo da nastavimo ovako, da razmatramo i da gledamo šta se dalje dešava. Vidite, onda dolazi predlog za gospođu Sonju Liht koju predlaže sam predsednik Republike. On kaže da smatra da predloženi kandidat poseduje stručne i lične kvalitete na osnovu kojih može obavljati funkciju na koju je on nju predložio, dakle, da bude član tog odbora za borbu protiv korupcije.
Naravno, ne mislim da predsednik treba da gubi vreme da on obrazlaže koje su to lične osobine i da pokaže u čemu se sastoji stručnost, ali on ima stručnu službu, mogao je da zamoli svoju službu da obrazloži jedan ovakav predlog, zato što posle toga stoji i njeno prihvatanje, gde kaže – prihvatam kandidaturu Borisa Tadića. Pa, nije on za nju Boris Tadić. Sutra će neko drugi biti predsednik Republike. Umesto da kaže – predsednika Republike, ona kaže – Borisa Tadića.
Ta intimnost izaziva zaista veliku sumnju da je i tu, takođe, nekakva jako sumnjiva stvar, zato što predsednik ne navodi funkciju koju ona ima kao predsednik Upravnog odbora „Politike“, nego kaže da je ona predsednica jedne nevladine organizacije za ''Političku izuzetnost'', da je to njena glavna uloga, a uopšte se ne pominje da je ona predsednik Upravnog odbora „Politike“, što je jedna visoka politička funkcija.
I prethodni kandidat i ova kandidatkinja završavaju svoje biografije time – nisam član nijedne stranke. Pri tom, nigde nema obrazloženje šta su lične karakteristike, šta je stručnost, to je generalno, to se prosto na sve odnosi.
Molim vas, pogledajte, sad dolazimo do sudija gde je Vida Škero kao predsednik Vrhovnog suda, takođe, imala pravo da predloži dva kandidata. Tu je predložena jedna gospođa koja se zove Mileva Gajinov, ona je sudija Vrhovnog suda u penziji i predložena je jedna druga osoba koja se zove Jelisaveta Vasilić, inače advokat. Ove dve osobe nisu priložile ni CV ni biografiju, nego je u samom predlogu gospođa Škero napisala po nekoliko rečenica za te dve osobe. Ovi drugi su doneli bar neku biografiju, pa možemo da vidimo da neke zakonske uslove ispunjavaju, ali kod ove dve osobe postoji samo nekoliko redova koje je gospođa Škero dala ne kao nekakvu preporuku, nego izvukla iz biografije, a nema uopšte ni biografije niti bilo kakvih činjenica da su o sebi dale.
Primetila sam da kod gospođe Jelisavete Vasilić postoji veliki problem. Vidite, treba da bude član Odbora za borbu protiv korupcije, a ona je stručni konsultant Agencije za privatizaciju. To apsolutno nije dozvoljeno. Svi njeni klijenti su, kao advokata, koliko sam uspela da se raspitam, ljudi koji imaju posao oko privatizacije. Ne može niko ko je u vezi sa nekakvim biznisom da bude član Odbora za borbu protiv korupcije.
Samo ukazujem na to da ukoliko bismo digli ruke za ovakve kandidate da bismo unapred potpisali da od te Agencije za borbu protiv korupcije, za koju smo od početka imali sumnju da neće raditi kako treba, ali po ovim predlozima gotovo smo uvereni, neće biti ništa.
Mogla bih i dalje da ređam, ali neću više da vas zamaram sa ovim, jer neki kandidati, nisam sve pomenula, ima ih više, neke i nisam kritikovala, te koje nisam kritikovala i gde nisam ukazala na ove nedostatke, verovatno, možda i nije trebalo. Međutim, neki ljudi su mogli da dobiju malo više podrške, recimo, kao neki koji su bili u Odboru za sprečavanje sukoba interesa, jer je očigledno da imaju nekakvo iskustvo iz ove oblasti, ali preko toga se prelazi kao nevažno.
Zaključiću sa ovim. Ne može za najviše institucije, Državnu reviziju, Odbor protiv korupcije, samo kada pogledate u Zakonu šta taj Odbor sve treba da radi, da se Skupštini dostavljaju ovakvi predlozi i da Skupština glasa, trebalo bi da ih vratimo svim predlagačima i da ponovo rade ovaj domaći zadatak.
Ne znam šta ćete kao vladajuća većina da uradite, ali se nadam da ćete imati dovoljno savesti, pogotovo što je sam predsednik Republike rekao sad kada je bio na Kopaoniku, čini mi se, da gotovo nećemo preživeti ako se ne raskine veza politike i biznisa, i kriminala i pravosuđa.
Da li je rekao to predsednik Republike? Jeste. Da li je rekao na partijskom sastanku DS da kao poslanici počnete da dajete inicijativu da se menja Zakon o finansiranju stranaka koji je glavni izvor korupcije, zato što se ta veza između politike i biznisa formira upravo prema mračnim i tajanstvenim finansijerima stranaka.
Ako je rekao to vaš predsednik, očekujem da ćete odbiti ove predloge i da nećete prihvatiti ove predloge. (Aplauz.)

Poštovane dame i gospodo, htela sam da postavim pitanje predsedniku Vlade – zašto nije napadnuta jedna od najskupljih stvari, koja najviše stvara korupciju u našem društvu, a to je partijska država?
Izneću neke podatke o tome kako je administracija enormno porasla. Ako se kaže da je 2000. godine u administraciji bilo 8.000 ljudi, da je 12.000 prebačeno iz saveznih organa, ali 8.000 je primljeno po partijskoj liniji. Svaka stranka dovede nove svoje ljude, one stare ne otpušta i tako je administracija rasla ne samo kada je reč o državi, nego i o lokalu. Pre neki dan smo mogli da pročitamo vest da u jednoj opštini ima čak 80 pravnika i da je administracija porasla i na lokalu na 12.000.
Verujte, ovaj narod ne može da plati tako skupu državu. Navela sam vam te cifre. Vi ste pre neki dan, čini mi se, imali ideju da se to ''nešto skreše''. Sada ste odjedanput izjavili da niko neće izgubiti posao, a čak mi se učinilo da ste u momentu pokazali toliko racionalnosti da ste rekli da će ono što je LDP... Malopre, kada ste nas citirali, propustili ste da kažete da smo mi, i za vreme rebalansa budžeta i kasnije, kada su mere bile tema, rekli da mora da se ''skreše'' broj ministarstava. Znate šta, velika je sramota da se, kad god se pravi vlada, ne uzimaju funkcije koje su potrebne društvu, nego da imamo onoliko ministarstava i resora koliko je potrebno partijskoj državi, koliko je potrebno koalicionim partnerima. Dinkiću treba pet ministarstava, ovom treba šest, onom treba deset i tako smo stigli na 25 ministarstava. A onda imamo i četiri potpredsednika, od kojih je jedan zamenik predsednika.
Da li možete da napravite nekakve restrikcije i da ukinemo neka ministarstva? Malopre je govorio gospodin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu, ali pare stoje kod gospođe Kalanović. Kako jedan radi tamo, a drugi mu drži pare ovamo? Imali smo ministarstvo za saobraćaj i veze, a sada je za telekomunikacije. Ministarka za sport i omladinu kaže - građani, radujem se da vam kažem da smo odvojili za teniske terene 40 miliona. Pa, to je neviđeno. Čime nas je ona obradovala u ovoj krizi, da mi plaćamo neke teniske terene?
Znači, to je ludilo od rasipništva. To je ludilo da, umesto da ministarstva budu stalne institucije, mi svaki put izglasamo nove institucije da biste vi mogli da zapošljavate partijski kadar. To je najskuplje u ovoj državi, to je izvor korupcije i to je ludilo od koga više niko u ovoj državi ne može da živi. Ali, vidim da ova kriza to ne dira, partijski resori će da ostanu i ništa ne planirate na tom planu da učinite. To smo predložili i ranije, ali niste pomenuli.
To postavljam kao suštinsko pitanje, a postavljam još dva pitanja budući da ste imali neviđene skandale u poslednje vreme u pogledu toga što vaši ministri i državni činovnici koji su funkcioneri u Vladi imaju po nekoliko funkcija na kojima se prima po nekoliko plata. Imali smo veliki skandal sa ministarkom pravde koja treba da štiti zakon, a kaže da nije prekršila zakon. Kako nije prekršila zakon kada nema prava da ima drugu funkciju? Pa, sudija ima drugu funkciju.
To je sve bilo kršenje zakona. Da li ste napravili analizu koliko je državnih službenika koji su funkcioneri a imaju i drugu funkciju u kojoj primaju plate, na šta po Zakonu o Vladi nemaju pravo, ili ćemo da dozvolimo da i dalje vaši službenici u Vladi primaju po nekoliko plata?
Bila je i gospođa Stojčević, sekretar Vlade. Pa, svi oni primaju na drugim mestima plate. Čujem da je i gospodin Škundrić, ministar energetike, u nekom upravnom odboru i da tamo prima pola miliona. Pa, čekajte, hoćete li vi da napravite tu analizu ko je u sukobu interesa i da napravite red, da službenici, funkcioneri koji rade u Vladi, ne mogu da primaju po nekoliko ličnih dohodaka?
Na kraju, moje treće pitanje se odnosi na socijalne mere. Ne možemo više da podnosimo socijalne mere koje finansiraju bogataše. To je čak i ekonomista Stole Stamenković rekao. U redu je da se u kritičnoj godini deci daju besplatni udžbenici, ali - da li svoj deci? Kada ćete uvesti targetirane socijalne mere, da ne biste finansirali sve odreda?
Videli ste da je u Hrvatskoj uvedena socijalna karta. Ako nekog pomažemo, dajte da stvarno pomažemo onaj deo stanovništva koji ne može da izdrži ove krize i onaj ko ima niski lični dohodak, a ne da se svaka socijalna mera odnosi i na bogataše koji rade u upravnim odborima i da njihova deca dobijaju besplatne udžbenike. Pa, to je komično.
Molim vas da kažete – da li ste preduzeli mere da socijalna politika postane moderna socijalna politika, da finansira one koji nemaju, a ne one koji imaju?

Samo bih rekla gospodinu Markoviću da je zaista bilo nelogičnosti. Ovih 28.000 ne proizvode troškove, a ovi tamo na lokalnom nivou, to ste već uzeli pod kontrolu i tu ćete uštedeti neke milione.
Citiraću vas, zato što ste pre neki dan dali jedan intervju "Politici". Vi ne znate koliko koje ministarstvo uopšte ima činovnika. Da li malo, da li mnogo, nemate pojma. A da li znate šta ste rekli u tom intervjuu?
Rekli ste ovako - budući da su naša ministarstva feudi... Rekli ste ovako, pa to svi znamo, naša vlada je konfederacija raznih partija, a svaka radi za sebe, koja šta hoće.
Gospođu Kalanović kontroliše Dinkić. Uopšte je ne kontroliše ministar Cvetković, nego njen šef partije. Prema tome, sada ću da vam objasnim šta ste rekli. Ovako ste izjavili - kako da ustanovimo to stanje, ko će da ode u ministarstvo i da kaže: ej, kolege, koliko vi to imate službenika ovde?
Pa, naravno da ne možete. Niko ne može ni u kakvo ministarstvo da uđe i pita koliko ima službenika i šta oni rade. Kako ćete bilo koga da pitate? Šta ćete vi Dinkića da pitate? Nikada ništa njega nećete pitati. Znači, nema tu nikakvog timskog rada, niti vi možete da ustanovite to stanje, jer ste vrlo lepo i plastično, kako sam ja sad ispričala, tako vi sami na to pitanje odgovorili.
Predsednik Vlade nije odgovorio na ovo da je zaista nepotrebno imati ovoliko ministarstava, da je nepotrebno imati ovoliko potpredsednika Vlade, da to deluje odvratno, rasipnički i nimalo restrikciono kada je kriza u pitanju, a da ne govorim i to da...
Sećate li se, molim vas, kako smo došli do Ministarstva za ljudska i manjinska prava? Hteli ste to ministarstvo da ''uvalite'' Mađarima, pa su Mađari rekli - ne, ne pada nam na pamet to ministarstvo, mi hoćemo ministarstvo za poljoprivredu. Pa onda niste znali šta ćete s tim ministarstvom, pa ste rekli - dobro, ajde, neka prođe to ministarstvo. A pošto sada imamo ombudsmana za ljudska prava, šta će nam to ministarstvo? Slobodno ga ukidajte, to su automobili, državni sekretari... Da vam ne navodim bar još pet-šest ministarstava koja su potpuno nepotrebna i gde možete da uštedite sredstva u ovoj krizi.

Reklamiram povredu Poslovnika po članu 104, uvreda Narodne skupštine Srbije. Već drugi dan dolazimo da razgovaramo o promenama Poslovnika.
Što se tiče LDP-a, zauzeli smo principijelno stanovište da je Poslovnik trebalo promeniti u skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini, ali promene Poslovnika koje smo predložili odnose se na suštinske promene Poslovnika da bi procedura bila moderna, da bi bila ubrzana. Glavna kritika je bila da ne donosimo dovoljno brzo zakone. Imali smo jedan tip procedure koji nije izmislila Liberalno-demokratska partija, nego je ta brzina donošenja evropskih zakona bila primenjena u Hrvatskoj i Sloveniji, državama koje jesu uspešno i brzo donosile evropske zakone, na šta se ova vaša intervencija i nametanje Poslovnika odnosi.
Juče ste, gospođo Kolundžija, rekli kako su to suštinske promene i ne mogu biti prihvaćene. To je apsurd. Treba da vaše nametnute, kozmetičke promene, koje zaista neće dovesti do boljeg i efikasnijeg delovanja parlamenta... Evo zbog čega – zato što se pokazuje da postoje određeni sukobi u samom parlamentu, koji se moraju rešiti svaki put kada problem nastane, bez obzira na ove vaše kozmetičke promene.
Postavljam pitanje, zašto ne uvažavate primedbe koje ima SRS? Zašto nas držite drugi dan i šta radi gospodin Nenad Konstantinović? Da li on ima neke advokatske poslove? Čime se on bavi, a ne poslovima ovde? Zašto ne uvažavate red?
Verujte mi, donošenje Ustava, člana 102, to je katastrofa. Dali ste sve, napravili ste partijsku državu. Predsednici stranaka prave poslaničku listu od 250 poslanika. Oni kažu ko će da uđe u parlament. Sada pravite izmene, isto tako da ubijete svakog poslanika, da ponovo dajte poslaničkim grupama i šefovima partija veću moć nego što ima poslanik, a već nismo ravnopravni u tom pogledu.
Ne mogu da razumem, gospodin Batić, koji nema grupu, dva puta čekam da on govori ispred mene, ne znam po kom pravilu se to dešava. I ove izmene idu u tom pravcu.
Sada mi zaista objasnite zašto i šta radi Nenad Konstantinović. Zašto ne zakaže taj Administrativni odbor? Da li oni imaju te tri blanko ostavke?
Verujte mi, meni se povraća na blanko ostavke, da unapred poslanik potpiše da vraća to poslaničkom klubu i partiji. Znači da ne postoji kao individua, da ne postoji nikakvo predstavništvo, da smo oduzeli suverenitet građana preko blanko ostavki. Vi ste uveli blanko ostavke. Nismo mi uveli blanko ostavke. Nije Liberalno-demokratska partija to uvela.
Sada kada imaju blanko ostavke, kada imaju po zakonu pravo da se vrate ta tri poslanička mandata, ne zakazujete, jer gospodin Nenad Konstantinović ima druga posla i zakazaće u tri popodne da objasni građanima zašto ćemo da sedimo do tri popodne. Zato što Nenad Konstantinović ima druga posla. Zašto to nije obavljeno?
(Predsedavajuća: Tri minuta i trideset sekundi.)
Protiv sam tog principa, ali katastrofa je da vi imate druga posla i da nas ovde zamajavate već drugi dan.

Poštovani narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice Skupštine, htela bih i vama lično da se obratim zato što se ovde gospođa Pop-Lazić pozivala na red. Mislim da je dobro da se pozivamo na red, ali jučerašnji događaj u Skupštini, bila sam u dilemi da li da to prećutim ili da ne prećutim, a odnosi se na dolazak jedne osobe koja je pod optužbom i sada se brani sa slobode... Da li mi možemo, budući da je slučaj toliko poznat i da je reč o tome da je neko udario jednog Amerikanca jevrejskog porekla, da SRS, vaši ljudi, dovode tog čoveka u Skupštinu... Onda vi posle toga, gospođo predsednice, kažete da nije zabranjeno, svako može da se kreće, svaki građanin može da dođe.
Znate šta, kada se govori o redu, kada se govori o moralu, to nije nigde zapisano. Ne možemo mi svaku stvar, kada je red u pitanju, da zapišemo, kada prođe neko pored vas da vam ne dobaci. Kakav bi to poslovnik bio? Da li mi imamo nekakve struke, da li smo završili neke škole, da li smo imali nekakve roditelje, da li nas je neko vaspitavao, da li znamo za red? Da to nije i da to jeste, gospođo predsednice, vređanje dostojanstva Skupštine, da se onaj mladić juče dovodi u Skupštinu Republike Srbije. Zar nas nije sramota? Da li mi tako teramo inat celom svetu?
Juče su, ovde je gospodin Šabić, ceo dan sedeli ljudi, čekali da se radi po dnevnom redu, a vi ste blokirali Skupštinu odbranom Kosova, time što su formirane snage bezbednosti na Kosovu. Kako ćemo mi da odbranimo Kosovo? Da li se tako brani Kosovo, tako što pokazujemo da branimo svakog siledžiju ako nekoga udari i zbog toga on padne u komu? Da li smo mi ljudi koji to treba da branimo i da kažemo da svako ima pravo?
Nema tog zakona gde će se svaki taj red ispisati. Molim vas da mi kao narodni poslanici, kao Skupština, držimo dostojanstvo i po nekom nepisanom kućnom redu, po nečemu što ne piše u ovom poslovniku. Ali, gospođo, zaista piše u Poslovniku da to jeste vređanje dostojanstva Skupštine. Mislim da ćete sutra dovesti Ratka Mladića u Skupštinu i reći – pa svako ima pravo da dođe. Nema pravo, zato što postoji i neki ljudski moral i neki ljudski red. Malopre ste se na to pozivali.
Juče je bila totalna zabuna. Čak ni mediji se ne usuđuju da napadnu Skupštinu zbog toga i da kažu – pa, da li su ti ljudi odrasli na njivi, jesu li ti ljudi rođeni na njivi, je l' oni nemaju nikakvog dostojanstva, nikakvog morala, je l' oni ne mogu da izađu i kažu šta je stvarno dostojanstvo Skupštine? Zato vas molim, kada se govori o redu, da se ne pozivamo samo na to da li je zapisano negde u slobodama i prati se da li neko šeta negde, nego da zaista budemo ljudi od morala i dostojanstva i da ne dozvoljavamo da takvi ljudi šetaju Skupštinom. Hvala vam.

Gospođo Pop-Lazić, vi ste potpuno u pravu, svaki dan neko nekoga udari na ulici, odlazi i odgovara za to i zaista nikakvog razloga vi nemate da takvog čoveka koji je bio udaren na ulici, u nekoj kafani, dovedete ovde u Skupštinu. Jeste, taj je možda Srbin, građanin ove države, ali vas to ne interesuje. Vi dovodite u Skupštinu jednog čoveka baš zato što je udario nekog ko je Amerikanac i zato što se zalaže Hilari Klinton. To je bila vaša poenta.
Sada mene prozivate kao ambasadora. Naravno da je ispravno što je Ministarstvo smenilo tog konzula, zato što to nije smeo da uradi. Znači, to nije bilo u njegovoj nadležnosti. Inače, da je bilo u njegovoj nadležnosti, zašto bi on trpeo nekakve konsekvence? Zašto sad vi mene učite nekakvom redu kad i vi to veoma dobro znate?
Znači, stvar je u tome da vi branite nasilje tamo gde je to evidentno, ceo svet da zna, to nasilje, to ću ja da branim. To ćete vi kao Srpkinja veoma ponosno da branite. To sam htela da kažem i da poručim da Skupština gubi dostojanstvo svaki put kada brani nasilje. Zato ste mahali sa Miladinom Kovačevićem, zato što branite nasilje.
Onda sam uzela Kosovo kao primer. Ako je reč o tome da je tamo nasilje, da ne želimo nasilje, ko će vama da poveruje, vašoj politici, kad vi na svakom koraku hoćete da branite nasilje? Hoćete da branite ratne zločince, hoćete to da radite na svakom koraku i onda hoćete da Srbija ima ugled u svetu.
Vi ste antipatriota i zato nikad ništa neće biti učinjeno u ovoj državi Srbiji, zato što vi izlazite ovde i brukate ovu zemlju svaki dan ovakvim nastupima, a iza toga zaista ne stoji ništa drugo nego najbrutalnija odbrana nasilja. Zato je Srbija stigla dovde, zato je izgubila Kosovo, zato što ste ga vi na takav način, preko nasilja, branili.