Zaista sam htela da postavim jedno pitanje gospodinu ministru i to zaista nije bilo nikakvo svađalačko pitanje. Ne pitam ga ni za kakve malverzacije niti da li je on negde upetljan. Htela sam da postavim jedno pitanje u vezi sa privatizacijom, a zatim i sa ovim zakonom koji smo mi ovde dosta detaljno raspravljali, a to je zakon o besplatnoj podeli akcija javnih preduzeća i novčanim naknadama.
Moram prvo da kažem da je do sada privatizacija koja je tekla u Srbiji imala velike probleme i ovde smo u parlamentu slušali oko toga. Zaista je bilo dosta netransparentnog, prodavano je u bescenje, bile su nameštene te prodaje itd. Znači, bilo je i dobrih prodaja, jednostavno kako je išlo išlo je, ali nikada još do sada nije prodato nekome, a da to nije bio privatan kapital. Znači, da se od nekog društvenog vlasništva predaje u nekakvo privatno vlasništvo. I zato kažem - šta je bilo, znamo, ali sad hoću da postavim jedno pitanje.
Ide kroz štampu, a da građani i mi u parlamentu nismo o tome obavešteni, stigao je nekakav memorandum, nekakav dokument od strane Gasproma i Ruske Vlade u vezi sa NIS-om. Htela sam baš sa gospodinom ministrom da raspravljam o tom pitanju zato što je on započeo privatizaciju, ideju o privatizaciji javnih preduzeća, i htela sam da postavim pitanje direktno - koliko smo mi platili konsultantske usluge Meril Linč da nam ona kaže kako da privatizujemo NIS kao prvi koji je na redu?
Koliko smo para dali i da li pri tom može da ide jedna kampanja u javnosti da zbog južnog potoka, da bi gasovod prošao kroz Srbiju, da mi treba bez tendera da državi drugoj damo javno preduzeće? To je strahovito važno pitanje.
Znači, ne možemo drugoj državi davati bez tendera i kako će to da se odrazi na sve dalje privatizacije javnih preduzeća ukoliko ćemo tako da postupamo. Molim vas, "Politika" u uvodnicima svaki dan reklamira tako nešto, pa onda kaže i ovo - kao što je nekada Srbija se pozicionirala između zapada i istoka, jer taj gasovod povezuje preko Srbije, koji bi tu trebalo da prođe, istok sa zapadom, pa ćemo mi kao za vreme titoizma da se namestimo između zapada i istoka, pa ćemo da ubiramo nekakve plodove.
Čekajte molim vas, o čemu se tu radi? Prvo, ne može gospodin Popović, koji je zadužen za energetiku, da krije taj dokument. Prozivam i predsednika Republike. Pre neki dan je imao intervju. On je rekao tu nešto u tom pismu nije u redu, razgovaraćemo. Molim vas da se pismo, da se memorandum, dokument objavi, da javnost zna šta piše u tome, da nam se odgovori koliko je para plaćeno konsalting firmi.
Još nešto da vam kažem, koji je to gospodo kolonijalni mentalitet u ovoj Srbiji? Šta je nama? Hoćemo li mi tu crkavicu što imamo za to da potplatimo neke Ruse, kojima šta treba to malo što imamo nafte prerađevina u Srbiji, da im mi to damo? I to na ovaj način da se otima, bez ikakvog uticaja javnosti. Taj slugeranjski mentalitet koji se ovde pokazuje, samo da vam kažem, nijednoj vlasti nije sveća gorela do kraja.
Da vas podsetim na srpsku istoriju, najveći i najpoznatiji patriota Dragutin Dimitrijević - Apis, koji je bio vođa kao što znate Ujedinjenje ili smrt, odgovarao je za veleizdaju. Gospodo, ovde je reč o klasičnoj veleizdaji. Neko će da odgovara za ovo.
Znači, htela sam da gospodin ministar kaže šta piše u tom dokumentu, o čemu se tu radi, kada će javnost biti obaveštena, a to se odnosi i na predsednika Republike i na predsednika Vlade, svi su o tome obavešteni, samo ne mi. Molim vas, ne može se ovako rasturati i drugim državama poklanjati naša državna imovina.
Platili smo, neka plati gospodin usluge Meril Linč iz svog džepa, što smo mi to platili? Ko će to nama da nadoknadi. Dokle ćemo mi to da plaćamo? Znači, to je jedna krupna tema koja se odnosi na funkcionisanje države, da vidimo šta je danas patriotizam, ko rasprodaje ovu državu. Htela sam da dobijem informacije povodom toga, ali evo gospodin ministar ima mnogo važnije poslove nego kad se rasprodaje srpska država.

Poštovani gospodine ministre, ja sam htela da se nadovežem na izlaganje gospođe Lidije Vukićević, kada je reč o nacionalnim penzijama.
Znate šta, tu mi ne možemo da se vraćamo u jedno doba narodnih umetnika i da pitanje položaja istaknutih ljudi prebacimo, u kompletu, na državu. Vi ste sigurno u pravu i u pogledu imena koja ste pomenuli, jer ima puno zaslužnih ljudi iz umetnosti, iz nauke, koji sačekuju tu penziju bez dovoljno sredstava za život i, zaista, žive pod veoma teškim okolnostima.
Razumela sam šta vi hoćete da kažete, ali bih htela da predložim gospodinu ministru da probamo da malo iniciramo da se ljudi koji su slavni, koji imaju puno novca, koji su zaradili u ovoj tranziciji, vrate srpskoj tradiciji. Pogledajte Kolarčevu zadužbinu, ljudi koji su nekada sticali u Srbiji, imali su tendenciju da prave fondacije i da pokažu svoje građanske vrednosti, da nešto tom društvu vrate.
Rešenje je da svi ovi pevači, glumci (jeste li vi, gospođo Vukićević, pravili predstave sada), rade besplatno, za penzionisane glumce, koji žive sa 10, 15.000 dinara mesečno, koji su naši najbolji glumci, ali nemaju od čega da žive. Znači, da prave besplatne predstave, odriču se honorara, da bi starijim kolegama dali od čega da žive.
Zar ne može neko od tih ljudi koji su u ovih 20 godina, period Miloševića i period sada, stekli to bogatstvo, tj. možemo li da motivišemo ljude, pevače koji mnogo zarađuju, da ih prozovemo i da kažemo – gde je tvoja građanska vrlina, da li pomažeš onima koji su bolesni od raka, da li pomažeš žene koje su bolesne od raka dojke, da li pomažeš neku specijalnu nacionalnu grupu, jer takve su okolnosti, ili ćemo da prebacimo sve na državni budžet?
Nema stimulacije ako ne kažemo ljudima da neće platiti porez ukoliko novac daju u fondaciju, da pomažu jednu grupaciju. To je sloboda ljudi koji imaju novca. Neće država, kada mu oduzme za porez, da to daje gde ona hoće, nego će on da kaže gde će to ići i neće kriti koliko je platio porez.
Mi ne znamo koliko najbogatiji ljudi plaćaju porez, to je najveća državna tajna, ne znamo da li oni uopšte plaćaju taj porez, ili izbegavaju da plaćaju porez, ili samo mi plaćamo porez, pa nema zapošljavanja, jer na svakog zaposlenog 73% treba da platiš. Da vidimo, od ljudi koji imaju novca, koji zarađuju legalno, koliko je ko platio porez.
Ovde je mnogo pominjan Soroš. Pa, kada platiš 300 miliona dolara državi poreza, valjda imaš prava da od tog poreza usmeriš prema slobodnoj volji i da kažeš – daću za decu bez roditeljskog staranja, daću za ostale glumce. Zašto da država raspolaže tim? Da li se mi vraćamo u neki državni socijalizam?
Molim vas, gospodine ministre, nigde u zakonodavstvu nema toga, takve podrške ljudima, a to je afirmacija i bogatstva, i građanina, i njegovih intencija, i slavnih ljudi, da zaista prave te fondacije, da to kažu javno, da im se to odbija od poreza, da tu ne plate porez, i da građane kojima je to potrebno štitimo i mi sami, a ne samo država, jer tu nikada nećemo dovoljno imena nabrojati.
Vi ste u pravu, sigurno će neko ostati izvan. Vi ste, možda, neke vaše simpatizere Radikalne stranke sada nabrojali, sada bih ja neke druge glumce. Razumem princip, ali dajte da zaista pokažemo da smo u nekom novom dobu, da ne možemo sve da prebacimo na državu, pa onda kažemo – državni budžet je veliki. Toga nema ni u jednom zakonu, porez je potpuno nerešen, tu se krije, tu se lopoviše, tu neko ne plaća porez.
Molim vas da stimulišemo ljude da daju deo poreza za fondacije i da pomažu niz ovakvih slučajeva koji traže pomoć.

Poštovani poslanici, uvaženi gospodine potpredsedniče Vlade, u principu nisam protiv toga da privatizacija teče takvim tokovima da i građani učestvuju u privatizaciji, ali postavljaju se legalna pitanja - šta se deli od aktive, u jednom kontekstu koji smo videli kada je reč o budžetu, da mi već delimo, a drugim rečima, ako plate rastu i pravi se deficit zbog rasta plata, mi već trošimo ono što nismo zaradili, znači, mi u stvari već delimo. Ne razumem da li je ovo nekakva dodatna socijalna mera, jer podela je već tu.
Drugo što me interesuje, to je da je zemlja prezadužena. Neću sada da ulazim u to da li će tu biti neka finansijska kriza, da li ćemo pasti u dužničku krizu kao zemlja, to ja ne znam, to će ekonomisti da preračunavaju, ali postoji ogroman dug. Ko će to da vraća? Neke generacije moraju da vraćaju te dugove.
Ako se sve to uzme u obzir, da mi trošimo nezarađeno, da zemlja ima ogromne dugove i da aktivu neku koja bi došla tu oko prodaje određenih akcija, da to treba da podelimo, zaista, ovo ne može drugačije da se tretira nego kao neka vrsta socijalne mere. Znači, iz privrede, iz privatizacije, mi to praktično pretvaramo u potrošnju. Volela bih da mi se objasni zašto se pretvara u potrošnju i nekako mi se čini da su to poklon paketići za Novu godinu.
Pored toga, kada sam pročitala ceo ovaj zakon, a sinoć sam ga ponovo veoma detaljno čitala, htela bih da upozorim na jednu neverovatnu stvar, da ovaj zakon treba da stvori jedan strašno veliki državni biznis. Kada je bilo reči o budžetu, već sam o tome govorila, da smo mi napravili jednu državnu klasu, partijsko-državnu klasu, koja je ovde, ako pogledate, od javnog poziva četiri miliona ljudi.
Samo da vam kažem, ne znam zašto četiri miliona pošto se tu pominju neki birački spiskovi, gospodin Đelić je rekao da čim to primiš, kada imaš 18 godina, trčiš da se upišeš u birački spisak, da pokažeš svoju građansku dužnost. Obično se u pristojnim zemljama to vezuje za plaćanje poreza. Glasaš kada platiš porez. Vezivanje za birački spisak, takođe, deluje prilično misteriozno.
Ako se kaže četiri miliona ljudi – zašto četiri miliona? Imamo glasača šest i po miliona. Ako, recimo, računamo da je milion ljudi dobilo akcije i da je već po nekom osnovu učestvovalo u podeli akcija, onda mislim da je to pet i po miliona ili pet miliona. Ali, ne vidi se. Znači, cifra nije objašnjena.
O ovoj cifri govorim zbog toga što je tehnologija ove podele jedan ogroman posao. Pazite, to su milioni ljudi koje treba opsluživati. Treba raspisati javni poziv, pa postoji Centralni registar gde se morate registrovati, pa po svakoj toj milionskoj prijavi neko treba da odlučuje, da li je vaša prijava u redu ili nije u redu, da niste dobili, da možda nemate pravo, pa se onda žalite ministru, pa ministar mora da ima administraciju koja će po tome da odlučuje, pa na kraju imate upravne postupke, pa onda to čitamo na internetu.
Većina ljudi u Srbiji nema internet, pa su onda rekli da ćemo čitati one koji su objavljeni u "Službenom glasniku", pa moramo da kupujemo i da trčimo po "Službeni glasnik", a isto treba da se objavi u jednom dnevnom listu koji se distribuira na celoj teritoriji Srbije. Ko će da dobije taj biznis? "Službeni glasnik". A koji je dnevni list? Čak vidim neke koruptivne elemente u ovom zakonu, jer se to treba distribuirati na jedan ovakav način.
Znači, to je jedna ogromna mašinerija. Molim vas lepo, ko će da kaže o troškovima? Niko troškove ovoga nije izračunao. Niko ne kaže koliko će da košta ovaj biznis. A suma je relativno mala, pitanje je da li će je uopšte biti.
Odmah ću dokazati koliko je ta stvar ozbiljna. Troškovi su nepoznati. Sume su veoma male. Ogromna je procedura. Šest meseci treba da se prijavljujemo. Treba da ponižavamo naše građane, da se tuku tamo da bi se prijavljivali i podnosili tu prijavu – to će žalosnije da izgleda od svega. Država mora da obezbedi brokere, dilere. Kome na svetu država plaća brokere?
Gospodine Đeliću, skrenula sam vam pažnju, pogledajte ponovo ovaj zakon. Toliko je toga što država treba da plati. A kada država nešto plaća, mislim da su, poštovani građani, toliko smo naučili, eto, znači, da mi plaćamo. Sve što država plaća, plaćamo mi. Država nema nikakve svoje druge prihode, nego javna dobra, naša dobra, porez, PDV itd. Znači, ovi troškovi nisu izračunati. Zaista sumnjam da je to jedna prevara, da će to biti poniženje građana i da ovakve milionske transakcije, koje se ovde vrše, zaista nemaju nikakvog smisla.
Pored toga, naglasila bih da je naša tranzicija, odnosno privatizacija, bila veoma netransparentna. Prodavalo se burazerski, pola-pola, provizije, nisu se poštovali ugovori.
Radnici su dovedeni u jezivu situaciju. Neki su sekli ono što kupuju, staro gvožđe, stave katanac, prodaju to gvožđe i više im se to isplati. Znamo kako je to sve izgledalo. Nikada nismo čuli koliko ministara je učestvovalo u toj privatizaciji, koliko akcija oni imaju. Sada se nudi jedna linearnost i to me posebno zabrinjava, zato što vidim da je ovde reč o jednoj socijalnoj meri.
Znači, mi ćemo da podelimo nešto, nekih 60, samo da opomenem građane, u članu 1. kaže - deliće se udeli iz 68 preduzeća, gde država ima 15% vlasništva. U svih tih 68 preduzeća, ovih 15% resto što je ostalo, što će verovatno većinski vlasnik već da kupi po bilo koju cenu, tih 68%, to su ti udeli za novčane naknade.
Prvo, tehnologija, opet, gospodine Đeliću nije mi jasna. Da li kod svake te prodaje od tih 68 preduzeća, tih 15%, što će to neko da kupi, i po kojoj ceni, to se uopšte ne zna, jer ovde kod javnih preduzeća je druga situacija i možda zaista može da se prati cena akcija, i da li će svakome od tih 15% odmah da se deli na te milione ili će to negde da se stavi, pa će posle toga da se deli? Tehnika te podele tu nije potpuno jasna, ali, ako je socijalna mera, a meni se čini da jeste, onda ova linearnost koja se ovde predviđa, meni zaista izgleda potpuno nenormalno.
Kada je reč o javnim preduzećima, vi znate,, i ovde je juče pročitano da su neki to što su bili u javnim preduzećima preko partijske linije, i dan-danas jesu, strahovito mnogo naplatili. Direktor ''Galenike'' ima 600.000 dinara platu i sada će on, po osnovu zaposlenosti, da primi još 4.000 evra. Naravno, pod uslovom da do toga dođe.
Dakle, nema smisla ova linearnost. Ako je reč o socijalnoj meri, ako tu treba neko da dobije da kupi par cipela, pošto ne može da ulaže, nema tu nekog biznisa i svega ovoga, pa pošto će da kupi par cipela deci, jedan će cipele, jedan će u kafanu, jedan će ovamo, drugi će onamo, i kada se pocepa taj par cipela, to vam je u stvari to.
Ako je to kupovina para cipela, kako se meni čini da jeste, onda zaista ne razumem zašto se to deli linearno, pa će i ovi bogataši sada, koji su nas opljačkali u toj privatizaciji, da stanu kao građani - jedanput sam učestvovao ovako, a onda ću i tu da stanem u nekakav red.
Znači, ako je socijalna mera, molim vas da se to definiše kao javni interes i da onda ide fokusirano kao socijalna mera.
I da vam kažem nešto - kada kažete da će zaposleni dobiti više, pa zar oni nisu bili plaćeni za svoj rad? Zar oni nisu besplatno išli kod lekara? Prvo, cela ta priča meni ekonomski izgleda potpuno suludo. Vidimo da su neki bili preplaćeni tu, pa iako su preplaćeni u Telekomu, NIS-u, to su ogromne plate, sada će da dobiju i po osnovu toga što su bili zaposleni. Mera je socijalna, deliće se 150 ili 200 evra. Mislim da tako nešto zaista nema nikakvog smisla.
Za kraj, pošto zaista možemo čitati, stoji redom koliko tog državnog biznisa ovde ima, koliko se tu računa ogroman porez birokratije koju ćemo mi da plaćamo, a troškovi tu uopšte nisu obračunati.
Drugo, kada je reč o članu 18, o javnim preduzećima, pogledajte, zašto je stavljeno – Aerodrom se prodaje? Molim vas da mi se to objasni. A znate šta je Aerodrom, najskuplje su vam sada aerodromske takse. Zašto da se proda Aerodrom? I koji je to privatnik kome mi treba da damo Aerodrom? Možemo da ubiramo porez, da rešavamo socijalna pitanja, a mi da prodajemo aerodrom!
Vi znate, kada kupujete avionsku kartu, a sigurno gospodin Đelić putuje, zna se da mnogo putuje, i ja putujem, ne krijem ništa, niti mislim da je to strašno – najveće su aerodromske takse. Ako uzmete, recimo, kartu Beograd-Istanbul, to vam je 180 evra. Kad vratite tu kartu, dobijete 60 evra nazad, zato što su sve ovo drugo aerodromske takse.
Zašto sada to da dobije neko, kada to može da ide direktno u budžet, jer je to praktično jedna garaža. Ne vidim kakvom analizom smo stavili ova javna preduzeća da se prodaju, a neka možda ne bi trebalo prodavati. Navela sam dobre razloge zašto neko preduzeće ne bi trebalo prodati.
Drugo je JAT. Nema potrebe da imamo nacionalnu agenciju zato što nemamo nikakve nacionalne letove. U redu je da se to proda, ali nema smisla da se Aerodrom prodaje. Znači, nema rasprave oko toga.
Nabrojali ste šest preduzeća. Rekli ste da će parlament da učestvuje u odlučivanju oko prodaje, i svakog pojedinačnog zakona, a sada je nabrojano ovde da će da se prodaje, a mi to uopšte nismo imali nigde na javnoj raspravi, niti među građanstvom niti u parlamentu.
Hoću da vam pokažem kako je ova ponuda jako ozbiljna. Vidite, ova vlada je patentirani gubitnik. Ovo ne kažem samo zato što ovde sedi potpredsednik Vlade, niti zato da bih se ljutila, niti da bih nekoga vređala, ali vidite, NIS je ovde naveden kao prvo javno preduzeće čije ćemo akcije dobiti.
Vidite sada šta stoji na prvoj stranici ''Politike'' – ''Trampa – NIS za Južni potok''. Pogledajte kakva je sad naša situacija. Ova vlada, kako vidim, sprema se da izgubi Kosovo. Ova vlada se sprema da mi ne uđemo u Evropsku uniju iz istog tog razloga. Ova vlada nas je ubeđivala da su Rusi naši prijatelji, da su oni na našoj strani, a sada se kaže ovako – da bi gasovod išao kroz Južni potok, kroz Srbiju, mi treba te ljude, prijatelje naše, da potplatimo.
Kaže se ovako – da li nesumnjivu korist, da gasovod Južni potok, koji bi eventualno prošao kroz Srbiju, treba po svaku cenu vezivati za prodaju NIS-a? ''Gaspromu bez tendera'' – oni hoće našu imovinu da prodaju Gaspromu bez tendera.
Ako su to prijatelji, ako su to ti koji vole Srbe, gospodo draga, zašto mi sada treba da potplaćujemo Ruse time da dajemo bez tendera državnu imovinu, i to onu koja je pod broj jedan zapisana ovde da će akcije biti deljene građanima?
Ako sve to saberemo, pa vidimo da već trošimo potrošeno, da je to ogroman državni biznis, da ne znamo koji su troškovi, da ne znamo kako će da se deli, da je to potrošnja koja se deli linearno, gde će i najveći bogataši, tajkuni koji su uzimali reket i daju i plaćaju reket, da stanu kao građani u red, i onda obećavamo da ćemo tom istom imovinom da potplaćujemo Ruse, mislim da ovo zaista nema smisla.
Sve ovo zahteva vrlo teške odgovore i zaista mi se čini da ovakav zakon, koji bi možda mogao da izgleda dobro i da zadovolji bar taj par cipela koje mnogi naši građani nemaju, ali ovako kako je napravljeno, mislim da će biti skuplja dara nego mera.

 Gospodine Đeliću, zaista sam iznenađena. Vi koristite ovu skupštinsku govornicu da se politički obračunavate sa mnom.
Govorila sam na krajnje pristojan način o ovom zakonu. Ne znam zašto vi sada prozivate - šta piše. Vi, kao ministar, morate da govorite iz kapaciteta ministra, a ne da meni držite političke bukvice – šta piše u programu LDP-a i da li sam ja surovi liberal s jedne strane i da li sam ja politički konsekventna? To se vas ne tiče.
Ne možete govoriti kao partijski ostrašćena ličnost. Vi ste ovde kao ministar i govorite u ime opštih javnih interesa. Mene uopšte ne zanima da li ste vi neki član partije. Ne možete nama dirigovati kakvi će naši programi da budu. Vi ste se stvarno zaneli. Zaista mislite da ste sa mnom u nekakvom sukobu, ali ja uopšte s vama nisam ni u kakvom sukobu. Uopšte ne mogu da shvatim da vi istražujete moju političku doslednost. Kakve to veze ima? Kakve to veze ima da li sam ja surovi liberal? Gde sam ja u svom govoru pokazala da sam surovi liberal?
Drugo, ja sam vam samo pokazala. Sami ste rekli da ja ne znam ekonomiju. Prvo, preslišavate me politički potpuno neopravdano. Pogledajte, molim vas, ja sam već rekla, i vi ste sami to potvrdili, da se plate dele iz javnih prihoda i iz privatizacije. Stalno se nešto proda. Pa, kad budemo sve prodali, to ponavljamo svi odreda, šta ćemo onda da radimo kada se sve proda? To je pitanje koje postavlja svaki nepismeni novinar. Šta sam tu ja pogrešila ekonomski? Kolika je ta vaša velika nauka tu potrebna da bi se to izgovorilo?
Znači, mi već i sada isplaćujemo plate iz toga. To je radio i Milošević, prodavao onaj Mobtel, pa to neprekidno radimo. Znači, ništa tu nema pogrešno ekonomski, jer logika je potpuno ista. Znači, vi pokušavate da kažete kako sam ja neznalica. I drugo, vi se usuđujete sa ove govornice da pitate za koga ću ja da glasam. To je potpuno neshvatljivo. Šta je vama? Da li vi koristite govornicu za takve neke stvari?
Iznela sam primedbe u vezi s ovim zakonom. Najviše sam pitala, čak, da li je to neka vrsta socijalne mere, pa sam, pošto sam pitala koliko su veliki troškovi za ovo, onda sam kazala, pošto zaista ostaje sića, da je možda bolje bilo da to definišemo kao javni interes i da onda ide zaista selektivno, a ne da se ta sića deli onim ljudima koji imaju po 600.000 dinara platu. Nisam predlagala ništa od toga, nego sam pitala, jer po ovome koliko su ogromni troškovi, vi mi niste odgovorili šta je Vlada proračunala kao trošak. Zašto država plaća brokere i dilere? To je ogromno.
Drugo, da vam kažem, vi ste sad opet sebi izašli da čestitate. Ne znam na čemu to vi sebi čestitate. Nemam nikakvog razloga da tvrdim niti da je nešto najcrnje ovde, niti da hvalim. Imamo probleme i pokušavamo da rešavamo probleme.
Prošli put ste izašli i rekli da je jedan od glavnih problema nezaposlenost, siromaštvo. Sad Demokratska stranka, pošto ste vi ovde stranački počeli da govorite, a ja to nisam uopšte koristila, vi ste sami rekli, i DS, da neće više srednju klasu da pomažu, nego će da se bave siromaštvom. Na neki način sam bila na vašoj liniji. Ako je to socijalna mera, gde su troškovi ogromni, što da sada delimo svima u kapacitetu građana?
Drugo, da vam kažem, gospodine Đeliću, da se vi u demokratiju uopšte ne razumete. Kakvo širenje osnova demokratije preko ovoga? Kakve to veze uopšte ima? Ljudi se upisuju u biračke spiskove, i do sada su se upisivali u biračke spiskove. Sada ćemo onom ko napuni 18 godina da kažemo: evo, dobio si to. I još jedan razlog: zašto 18 godina? Ako je reč o svima, ne vidim zašto deca nisu to dobila. Ako pogledamo, svi sa 18 godina do 25 godina žive u okviru porodice, to je kod nas najtipičnija situacija. Sada ste vi jednoj porodici, u kojoj dete do ove godine napuni 18 godina, dali sada još jedan prihod, a onaj čije dete ima 17 ili 16 godina, taj neće dobiti to. Ne vidim zašto 18 godina. Nikakvog razloga za to nema, a to vezujete sa širenjem osnove naše demokratije.
Znači, u demokratiju se ne razumete i nemojte govornicu koristiti za to da držite stranačke bukvice. Pokušala sam da vam postavim nekoliko ozbiljnih pitanja u vezi sa ovim zakonom, a vi ste meni pričali kako ja govorim politički i čak za koga ću ja da glasam. Molim vas, nemojte koristiti govornicu za takve stvari.

Poštovani poslanici, htela sam da reklamiram povredu Poslovnika, član 104, da je bilo reči malopre od strane gospodina Žarka Obradovića, smatram da je to bila uvreda parlamenta, zato što je reč o odbrani čoveka koji ima pravosnažne presude.
Da li možemo mi u parlamentu da branimo ljude koji već imaju izvršne presude. Nije više samo pod optužnicom. Malopre je kolega Ivan Andrić rekao da Ibarska magistrala, taj proces zaista traje osam godina i da taj proces nije završen, nažalost, oteglo se suviše dugo. Postoje dve izvršne presude kada je reč o Radetu Markoviću, jedna je izvršna presuda za ubistvo Ivana Stambolića, a druga je za one CD-e što je prisluškivao ljude, to je druga izvršna presuda.
Plediram da tamo gde postoje izvršne presude zaista nema smisla da branite, jer to je vređanje javnog morala, to je podržavanje krivičnih dela. Mislim da se tu razumemo i da možda branite sada samo u onom delu, tamo gde nije Ibarska magistrala.
Postoje dve izvršne presude i mi moramo jedanput prestati u parlamentu da branimo ljude koji su optuženi i gde su izrečene presude, jer je to udarac na naš sud.
Mi ne možemo sve institucije da ponižavamo i to je, takođe, uvreda naše države. Sami kažemo, ako taj sud oko koga stalno postoje problemi i građani se žale na taj sud, i kada taj sud donese presudu, onda mi rušimo te izvršne presude koje je doneo naš sud. Dajte da jedanput uvažavamo presude tog suda.
Ako je pala presuda, a pala je povodom Ivana Stambolića, nemojte an blok da zastupate takve ljude koji su za teška krivična dela optuženi i osuđeni pravosnažno. Molim da se u parlamentu takvi slučajevi više ne iznose. Zaista nema smisla. To je propagiranje krivičnih dela i uvreda javnog morala.

Gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nisam izašla da vas grdim, samo da znate, nego da vas malo podsetim, jer mi se čini kao da smo veoma sličnu raspravu vodili i ono pre šest meseci, da su neke slične teme o kojima smo onda razgovarali, da se one ponovo javljaju, i da se ta tendencija koju ste vi nasledili iz 2006. godine, obrazlagali 2007, da ste to kao neka stečena prava morali da nastavite u 2007, a sada to što je bilo u 2007. mora da se nastavlja u 2008. godini.
Krenula bih od dve neke paralele i postavila pitanje, šta je bilo dobro u 2007, šta možemo da smatramo da u nekim ekonomskim kretanjima je bilo pozitivno, a šta je bilo ono što je zabrinjavajuće? Ajde da krenem prvo od ovih dobrih stvari. Sigurno da je u toku 2007. bilo dobro to što je rast bio relativno dobar, sedam posto, i koliko mogu da vidim, ispravite me ako nisam u pravu, za 2008. godinu čak i nema tog predviđanja da će rast biti sedam posto nego će biti šest posto, da će biti smanjen u odnosu na ovu godinu.
To bi bile neke dobre vesti, plus da dodam još i to da smo čitali vrlo često u novinama da je bio dobar pokazatelj veliki porast izvoza, negde između 28 i 29 posto. To su te neke dobre tendencije koje su se dešavale u 2007. godini.
Međutim, ako sada postavimo pitanje šta je bilo loše i koje su to tendencije zabrinjavajuće koje su bile u 2007. godini, a kažem to smo malo i razgovarali o tome pre šest meseci. To je jedna predimenzionirana i već više puta pomenuta, velika ekspanzija državne potrošnje, naročito naglašavamo državne, na to ću se posebno osvrnuti, i enormno povećanje plata, koje je u državnom sektoru iznosilo za ovu godinu 32 posto.
Nešto bih mogla da postavim kao pitanje, vi ste obećali da će u toku ove godine biti zamrzavanja. Mislim da ste dali jedan rok, da li je bio juni ili juli, ne znam kada ste rekli da će biti zamrzavanje, a zatim ste rekli da će biti zamrzavanje negde u novembru.
Međutim, do tog zamrzavanja u ekspanziji plata nije došlo, tako da kada se na ovu osnovu od 32 posto rasta plata u javnom sektoru, da se ta tendencija nastavlja, pa onda, koliko sam videla, prema vašim izjavama i drugih naših eksperata, da se to sada odražava na sledeću godinu, da će rast plata iznositi 16 posto.
Smatram da ovakav rast plata bi trebalo da se odrazi na inflaciju. Vrlo bi teško bilo zamisliti da neki procenat inflacije neće porasti i da će možda doći do toga da će ona magična jednocifrena preći, a već smo blizu 10 posto, da će se verovatno odraziti na inflaciju.
Zatim je jasno da fiskalna i monetarna politika nisu u saglasnosti, da je, s jedne strane, fiskalna politika rasipnička, a drugim rečima raste državna potrošnja, a, s druge strane, oslonili smo se u potpunosti da se makroekonomska stabilnost održava isključivo preko monetarne politike. Volela bih od vas da čujem, pošto nisam ekonomista, koje su to negativne posledice.
Prošli put smo govorili o tome da, ako se oslonimo da se makroekonomska stabilnost, inflacija i sprečavanje rasta inflacije osloni samo na monetarnu politiku, da će tu doći do rasta kamata i da će biti u nas veoma nepovoljni krediti, što me navodi na jedan zaključak, koji su ovde svi istakli, da ovakva predimenzionirana državna potrošnja mora da vodi do toga da neće biti dovoljno investicija, verovatno smo svesni toga da će taj priliv investicija biti znatno manji.
Kada nema investicija, bukvalno rečeno, teško možemo očekivati neki veći porast zaposlenosti i ne možemo govoriti o rastu i razvoju privrede. Iz svega ovoga, samo bih zaključila da ovo, kako se meni čini, nismo napravili jedan ekonomski model, izvinite za izraz, koji će da "šljaka". Znači, da napravimo jedan model koji će da funkcioniše, nego da je to jedan budžet koji treba da pokriva neke druge stvari.
Sada bih postavila pitanje, zašto je do ovoga došlo. Mislim da je do ovoga došlo, i po onome o čemu ste vi govorili i kada smo usvajali budžet za 2007. godinu, a donekle ste govorili i sada, mislim da ste bili dosta kritični i govorili o tome, da je to došlo zbog toga što su se tu pojavila neka stečena prava, drugim rečima, vaš prethodnik ministar finansija je zbog izborne godine jako mnogo povećao plate, i to je jedan čisti populizam, i zato mnogi ekonomisti u koje verujem to nazivaju izbornim i predizbornim budžetom, jer nikakvog drugog razloga nije bilo da vi sada nasleđujete taj nivo, pa na taj nivo nadgrađujete još ovaj drugi, a opet smo sada u ovoj izbornoj godini.
Vi kažete, nije se moglo drugačije. Zato što je i ova vlada i DS prihvatila da i njoj odgovara, pošto se nastavlja izborni ciklus, sada je predsednik u pitanju, da vama odgovara da taj rast i dalje postoji, da se ne ide na kresanje, a moglo je da se ide.
U tom kontekstu, volela bih da postavim jedno pitanje, kada se često kod nas kaže da su neke stvari, kao što je budžet, uslovljene društvenim okolnostima. Čula sam tu izjavu da su neke stvari uslovljene društvenim okolnostima i to je kao nekakva mistična formula koju niko ne obrazlaže baš tačno šta su te društvene okolnosti.
Prvi put sam čula za taj izraz društvene okolnosti kada je Rade Bulatović izjavio da ne može da se hapsi Ratko Mladić zbog društvenih okolnosti. Sada kada se donosi ovakav budžet, koji nije razvojni, ne povećava investicije, to sam sve već nagovestila i rekla, meni se čini da bi trebalo napraviti razliku između društvene potrošnje i državne potrošnje. Ono što ste vi govorili i što je gospodin Vlahović govorio juče, tačno je da neke društvene okolnosti, naglašavam reč društvene okolnosti, zaista postoje. Sigurno je da postoje neke stavke koje ne mogu da se menjaju.
Kada pomenete da iz budžeta morate da uplatite u PIO, tu nema šta da se razgovara, onda postoje oni transferi, znači postoje nekakve stavke kako ste rekli, bar dve trećine, oko kojih ne može uopšte da se razgovara, da to ide po nekom automatizmu i da tu nije bilo nekih značajnijih intervencija, sem nekih prenaglašenih solidarnosti sa penzionerima da će dobiti 2.000 dinara, oni koji imaju 8.600 dinara, a to je izgledalo dosta tužno.
U svakom slučaju, hoću da kažem da se pod društvenim okolnostima veoma često krije jednostavno politička volja ili populizam. Ne možemo nazivati političku volju, da ovako izgleda budžet iz populističkih razloga, društvenim okolnostima.
Znači, dajte da razbijamo, zato što kada se kaže društvene okolnosti, mi onda referiramo na nešto objektivno, nešto što je van nekakve volje i mi tu nemamo šta, kao što je gravitacija, kada bacite kamen, onda taj kamen mora da padne po zakonu gravitacije, tako i ova sintagma društvenih okolnosti prikriva jasnu političku volju da se ide na ovakve populističke budžete koji nama nanose jednu ogromnu štetu.
Sada bih htela da kažem, šta se u stvari desilo, da li postoji ikakva računica i hoću da vam skrenem pažnju da je taj budžet rastao veoma mnogo upravo kada se govori o rasipničkoj i skupoj državi, da je rastao u onom delu najvišeg državnog činovništva. Vi ste videli, ove godine mi smo formirali 25 ministarstava, a da vam samo pomenem da u Francuskoj ima 15 ministarstava.
Znači, država u jednom užem smislu reči, ne društvena potrošnja, gde imamo i penzije i socijalna osiguranja itd, nego baš država kao takva, i da li je iko napravio neku računicu da pokaže koliko koštaju silne agencije, komisije, kancelarije, savetnici. Nema nikoga od ministara, jer svaki od ministara je uzeo po 10 savetnika, a u jednom momentu sam čula da Slobodanu Samardžiću za Kosovo treba 50 savetnika.
Da li je iko izračunao, da ne kažem ovi medijski centri, da ne kažem oni putni troškovi, i moj je utisak da smo napravili jednu lažnu srednju klasu sada ovde, koja je ušla preko nove koalicije i da je tu došlo do jednog masovnog zapošljavanja upravo u samoj državi, a da to nije rast srednje klase koja je iznikla iz tržišnih okolnosti, nego jednostavno na grbači ovog naroda.
Mislim da o tome treba raspravljati. Kako ćemo mi sada kada smo napravili jedan takav sloj, da ne kažem u najgorem smislu reči, birokratski sloj, kako ćemo ta stečena prava i to zapošljavanje u 25 ministarstava, sa tim enormnim agencijama, fondovima itd, i šta ćemo sa tim da radimo.
U tom smislu ističem da je to skupa država. Znači, ne uzimam u obzir ono što se mora, penzioneri i ono drugo, ali ovo se apsolutno ne mora, ali se ne vidi nikakvo kresanje na ovom planu, nego je za ovo vreme to enormno poraslo.
Kažu sada da je administracija u Srbiji veća nego kada smo bili zajedno sa Crnom Gorom, da tu ima preko 250.000 ljudi i da taj budžet treba da pokriva praktično jedan društveni sloj koji je lažno iznikao na osnovu države. Umesto da ide ekonomskim razvojem srednji sloj, mi smo ga uvukli u državu, platili ga i dali veoma visoke prihode.
Na kraju, rekla bih i to da ako nastavimo ovako, da raste ova birokratska, državna, partijska klasa, moram tako da kažem, partijska klasa, onda ne mogu da vidim kako je juče mogao potpredsednik Vlade da tempira ona tri problema za koje je rekao da su važna, i sa tim se slažem, nezaposlenost, rekao je da je druga stvar siromaštvo i treća stvar tekući deficit. Kako ovaj budžet referira na ova tri problema? On to nije uopšte objasnio, on je rekao - bravo, bravo, bravo, to je sve divno, čestitam ovome, čestitam onome, pa mi nismo došli jedan drugome da čestitamo.
Znate šta, najviše bih volela da čestitamo, ali kada pogledamo sveukupno našu situaciju nema nikakvog mesta da mi jedni drugim za nešto čestitamo, niti smo se zato ovde okupili, tako da ako pogledate ovaj rast ovog sloja partijsko-državnog, kako to rešava siromaštvo, pa to naravno ide na grbaču siromašnih ljudi, znači, siromaštvo ne može da reši. Ako imamo skupu državu, ne mogu da dolaze investicije, nema onda razvoja. Ko će da dođe s tako skupom državom?
Konačno, tekući deficit, neću se mešati u te vaše usko ekonomske stvari, o tome ne mogu ni da govorim, zato što se taj deficit prosto povećao, taj budžet taj problem nije rešio. Prema tome, od onolikog čestitanja za ta tri problema ne vidim kako su rešena.
Još da vam skrenem pažnju, kada je reč o tome, a to je gospodin Vlahović juče pomenuo, da je budžet razvojni i socijalni. Mislim da mi moramo da imamo malo tempa, malo ovamo, malo onamo, moramo da imamo jedan fokusiraniji razvojni budžet nego što je ovo ovde.
Ono što su oni naveli u budžetu kao razvojno, jer to volim da čujem vaše stručno mišljenje, a ja ću vam to reći sa stanovišta svoje struke. Ako se navodi da je to NIP, koji će da ulaže u određene projekte, investiraće se, ne zna se u šta, možda se zna, ali ja ne znam, da se uzima državni organ koji će da investira, pa se onda isto tako za zapošljavanje uzima Nacionalna služba za zapošljavanje.
Znate šta, mi planiramo jedan izolacioni razvoj, da mi hoćemo autarhično sami sebe, svojim sopstvenim sredstvima da razvijamo, to je praktično državni razvoj. Kada se govori o razvoju i investicijama, to se misli na priliv onih grinfild investicija koje treba ovde da stignu, a ne mi da cedimo, da prodajemo sa jedne strane i prebacujemo u državne fondove, i kažemo, s jedne strane imamo ultraliberalizam, a sa druge strane živimo u SSSR-u, pa sve država tu komanduje i šta će ona kome da udeli.
Ova kontradikcija da država deli sve, sa jedne strane privatizuje pa onda deli, mislim da takav koncept kontradiktoran nije održiv i taj autarhični koncept izolacionog razvoja mislim da ne može da opstane.
Ako budete imali vremena, molim vas da odgovorite na moja pitanja. Hvala.

Poštovani poslanici i poslanice, poštovani predstavnici Ministarstva spoljnih poslova, prvo što bih rekla to je da ovde postoji jedan mali nesporazum zbog imena ovog zakona i onoga na šta se zakon stvarno odnosi.
Ovo nije zakon o spoljnim poslovima, i to je bila rasprava sa mojim prethodnicima, poslanicima i ministrom, zato što ovde nema spoljne politike, spoljnih poslova u smislu delovanja strategije prioriteta. Mi smo juče kada je bilo reči o odbrani i Vojsci imali koncepciju odbrane, pa onda posle toga institucija koja treba to da radi. Znači, mi nemamo ovde te elemente. Ovo zaista nije zakon o spoljnim poslovima, nego zakon o radu Ministarstva spoljnih poslova. Znači, to bi bio tačan naziv ovog zakona. Onda tu nastaje nesporazum, zato što ljudi traže koncepcijske elemente, a ovo je zaista, u pravom smislu, tehnički zakon o organizaciji Ministarstva spoljnih poslova, tako da to stvara zabunu i onda imamo preopširne rasprave, jer ovde toga nema.
Znači, mi možemo tražiti da se nekim drugim dokumentom i zakonom to reši, ali ovo je zaista, u pravom smislu, tehnički zakon o organizovanju Ministarstva spoljnih poslova, i to je prava reč, tako da smo zbog ovih nesporazuma koji su postojali gubili vreme, a očigledno nije trebalo.
Ako je to tako, mislim da bi se time otklonili brojni nesporazumi do kojih bi moglo da dođe. Jedan od takvih nesporazuma, na koji ću da skrenem pažnju, nastaje zato što ovde kod organizacije Ministarstva spoljnih poslova ne možemo da odredimo kapacitete i potrebe srpske diplomatije. Kao što znamo, bila je jugoslovenska diplomatija, koja je imala jednu spoljnu politiku, politiku nesvrstanih itd. i velike države, pa onda SRJ, pa onda Srbija i Crna Gora, tako da potrebe sada, nakon što je Srbija postala nezavisna država, ne možemo da odredimo bez ovih nekih uvodnih koncepcijskih strateških pitanja koji je stvarno kapacitet diplomatije države Srbije, koja je nezavisna država.
Zašto to kažem? Zato što nisam primetila da je došlo, zbog odvajanja Crne Gore, do smanjivanja ili procenjivanja šta je potrebno, niti postoji neka javna rasprava, kolika je diplomatija zaista danas u Srbiji potrebna. To govorim kao narodni poslanik, koji treba da vodi računa o tome kako se troše sredstva iz budžeta, jer kada je reč o Ministarstvu to je pokriveno sredstvima građana.
Znači, mi nemamo uopšte procenu, niti mogućnost da raspravljamo o tome koji opseg diplomatije je danas Srbiji potreban i kako se taj opseg diplomatije uopšte određuje. Znači, toga nema, nema kriterijuma, niti možemo da procenjujemo, niti možemo da kažemo da je prevelika, niti da je ona mala.
Ja neki put, kao pozajmljeni funkcioner u tom ministarstvu, čujem, možda nije tačno, ali čujem da se otvara konzulat u Dominikanskoj Republici. Da li je tačno ili nije tačno, ne znam, ali priča se. Hoću da kažem da ima takvih priča i, umesto da kažem na kraju, ja ću to reći sada, nema dovoljno dobre komunikacije, niti bilo kakve odredbe o radu Ministarstva.
Kolega Pastor je rekao da nema uloge Narodne skupštine, ali nema ni regulisanih odnosa javnosti sa Ministarstvom spoljnih poslova, kada već govorimo o radu Ministarstva spoljnih poslova i organizaciji tog ministarstva, regularnog odnosa sa javnošću.
Nema predviđenih konferencija za štampu, pa, recimo, mene zovu iz „Blica“ i pitaju zašto je ministar Jeremić... Nije važno da li se odnosi na njega, može bilo kome da bude upućena primedba. Kažu, mi smo čuli da on razrešava 183 i vraća 183 radnika. A ja kažem, molim vas, gospodine iz „Blica“, da li vi možete da se obratite Ministarstvu ili ja, zato što imate moj broj telefona, treba da vam dam odgovore na pitanja na koja ja stvarno ne mogu da odgovaram po kom osnovu se ljudi vraćaju? Zašto? Zato što treba da budu opravdani svako razrešenje i povratak pre isteka roka, to treba u javnosti da bude obrazloženo zato što je to, to građani ne znaju, veoma skupo, kada se vraćate odande, tu se plaćaju kontejneri itd; znači, ima razloga da se u javnosti sve to opravda.
Odnosi sa javnošću nisu regulisani, a ima tih pitanja koja jesu veoma važna. Svaki put, dakle, ako je zaista takva premetačina u Ministarstvu, da se izađe i da se javnosti obrazloži, a ne da zovu bivše ambasadore i da postavljaju takva pitanja.
Znači, nema tog člana, ja sam tražila gde je odnos sa javnošću u radu samog Ministarstva, ali toga nema, pa i to pokušavam da kažem.
Takođe, kada je reč o samom organizovanju službe Ministarstva, ono što sam već naglasila, takođe bi bilo dobro, s obzirom na ovu politizaciju o kojoj mi u Skupštini stalno govorimo, da se ambasadori postavljaju po političkoj liniji, da su to isključivi kriterijumi, da se vrlo često zaboravlja da li uopšte znaju strane jezike, ne znaju strane jezike, pa odlaze penzioneri za ambasadore, a na to ću posebno skrenuti pažnju, što je takođe prekršaj i unutrašnjeg propisa samog Ministarstva, da se napravi jedna strateška procena kakvi su ciljevi samog Ministarstva. Recimo, da li može da se kaže da će u bliskoj budućnosti 80% diplomatskih službenika biti postavljeno po profesionalnoj liniji, a 20% po političkoj.
Zašto to kažem? Zato što sve države koje su potpuno profesionalizovale svoju diplomatiju takođe imaju jedan procenat postavljanja i van toga. To nije nešto neuobičajeno i to nije isto što i Ustavni sud. Neki kriterijumi, kada je reč o diplomatiji, moraju se uvažavati i moraju se poštovati, ali potrebna je prognoza šta bi bilo idealno i čemu bi trebalo da težimo, koji procenti bi tu bili dobri itd.
Takođe bi trebalo da bude nekako... Volela bih da sam našla u ovom zakonu, jer se već pominjalo da diplomatija treba da bude moderna, profesionalna, gospodin ministar je to rekao, nekakve kriterijume profesionalizacije, ciljeva profesionalizacije, kada se to može dostići, koji bi to omer u Srbiji odgovarao, mislim da bi i to moglo da se kaže.
Ali, o tome zaista nema ni reči; zakon je toliko tehnički da o ovim pitanjima, koja se odnose zaista na samu organizaciju Ministarstva, a malo su šireg obima, u ovom zakonu uopšte ništa nema
Takođe, rekla bih, da ne čitam član, mislim da je to član 42, gospodine ministre, molim vas da obratite pažnju, da je jako šturo obrazloženo razrešenje. Zaista može da bude veoma proizvoljno. Da ne čitam sada član 42, ali ako baš hoćete, da pogledamo: "Pored razloga za razrešenje sa položaja..." itd. – jedna rečenica. A, razrešenja su dosta važna, zato što, kao što znate, kolaju priče, i tačno je da uvek svaki... I vaš šef partije je nadležan, kao predsednik Republike, sada će da potpisuje nameštenja, a ne znam ko potpisuje, valjda Vlada, razrešenja. Trebalo bi obrazložiti. Kada idete na to obaveštavanje javnosti zaista da vidimo kako se i kada razrešavaju. To je veoma šturo određen član. Kada je reč o razrešenjima zaista bih očekivala malo jasnije i da dopunite taj član 42.
Da nastavimo onu prethodnu diskusiju, kada je reč o tome kako se popunjavaju radna mesta, jer takođe postoje članovi, da li su 34, 35, nije važno, kako se popunjavaju konzularna predstavništva i diplomatska predstavništva u inostranstvu.
Mogu da kažem nešto prema sopstvenom iskustvu - dok sam bila ambasador u Meksiku, verujte mi, ja sam bila sama tri meseca, zato što je moj prvi sekretar, odnosno otpravniku poslova, u statusu savetnika, istekao je mandat i vratio se. Ja sam tri meseca bila sama u ambasadi, sem domaćih službenika, onih koji su bili zaposleni, šofer i sekretarica. Ja sam potpuno sama obavljala sve poslove, bez ikakve potrebe. Posle toga sam videla da se puni ambasada u Meksiku i sekretarima, i ovima i onima. Zašto? Kakvo je opravdanje za to? Nijedna bivša jugoslovenska republika nije otvorila ambasadu u Meksiku. Meksiko je za to vreme spustio diplomatske odnose sa nama na nivo otpravnika poslova, a mi smo poslali ambasadora i punili ambasadu novim službenicima.
Znači, nema kriterijuma ovde kako se uopšte i na osnovu čega planira to, zato što vidim da zaista mnogi ljudi (i ja to sa punim razumevanjem kažem) koji rade u Ministarstvu, budući da su u Ministarstvu jako male plate, sede na ivici stolice i čekaju da budu poslati u inostranstvo. Tako se bez ikakve potrebe pune te ambasade nepotrebnim službenicima. Mislim da to nije dobro razrešeno.
Konačno bih htela da kažem da sam se nekako osećala kada sam radila u tom ministarstvu, da su brojni ambasadori... I meksički ambasador u Beogradu je uvek dolazio na konsultacije u Meksiko i posećivao me, jer je imao redovne konsultacije ambasadora sa ministrima u januaru mesecu. To je gotovo poznata stvar da svi ambasadori dolaze na konsultacije, prolaze dodatnu obuku, oni koji su već ambasadori. Verujte mi, nikada nikakvu konsultaciju...
(Vuk Jeremić, sa mesta: 16. decembra će svi ambasadori biti.)
Dobro, ja vam samo zbog zakona kažem da ovde ne stoji obavezna konsultacija ambasadora, nisam našla član o obaveznim konsultacijama. Dok sam videla da je u drugim državama obavezna konsultacija, u organizaciji našeg ministarstva ja tu obaveznu konsultaciju nisam našla. Govorim vam iz iskustva, a gledala sam onda zakon. To nisu nikakve strašne primedbe. Samo kažem, kada sam radila videla sam da nema, pogledam da nema konsultacija, nema odnosa sa javnošću, pa vam onda predlažem, ako već radite na tehničkom zakonu, da taj tehnički zakon uradite tako da on dobro organizuje to ministarstvo, ako već nema ovog drugog dela - prioriteta spoljne politike, o čemu su neki drugi poslanici govorili.
Nema obaveznog člana o konsultacijama i nema čak ni komunikacije. Ako ja, kao ambasador, tražim instrukciju po određenom pitanju, pitaj ti odande do milog Boga, ništa tebi iz Ministarstva neće stići. Ne znam da li još neko ima ko je bio... Piši ti pisma, čekaj odgovore za bilo šta, odgovora nema. Ti si prepušten sam sebi, ti treba da izražavaš državnu politiku... Neki traže da polažemo i neke škole iz patriotizma, a ja sam završila te najviše škole. Prema tome, možda mi nije bilo potrebno, ali drugima je potrebno, ali kada tražite konsultacije, instrukcije o određenim pitanjima, nema odgovora. Ako tražite instrukciju od Ministarstva povodom nekog određenog pitanja, vi možete pitati, pitati, pitati, ali odgovora nema. Komunikacija između diplomatsko-konzularnih predstavništava i Ministarstva je veoma teška, ona ne funkcioniše i vrlo često su ljudi u diplomatsko-konzularnim predstavništvima prepušteni sami sebi, ne mogu da dobiju instrukciju od samog ministarstva.
Pored toga, htela bih da kažem još samo ovo. Molim vas da se zavede red, iskustvo, da vam i to prenesem... Svaki obrazovan čovek koji prođe jednu obuku, nije diplomatija tako neka strašno velika stručnost, kako oni to hoće da prikažu... Ono što je moje iskustvo, verujte mi da iskusni ambasadori, koji ostavljaju najbolji utisak, govore engleski, francuski, nemački. Mi u Nemačku šaljemo ambasadora koji govori engleski, to je apsolutno nedozvoljivo. Tamo gde je mali jezik, gde se ne govori mnogo, to može, ali u velike zemlje to ne može.
Vi šaljete, recimo, ambasadora u Meksiko... To je kontinent na kome se govori španski. Ja sam sa svim ambasadorima, ruskim, nemačkim, francuskim, govorila španski. Niko tamo nije hteo da govori engleski. Posle mene je otišao ambasador koji ne zna španski.
Molim vas da se obrati pažnja, ovde gde su ovi članovi o stručnosti, to je pitanje ugleda zemlje da naš ambasador, ako ode u zemlju gde je u pitanju veliki jezik, govori taj jezik; to mora da se uvede kao apsolutni kriterijum.
Slažem se sa gospodinom Pastorom da odnosi sa Skupštinom nisu regulisani, kao ni odnosi sa javnošću.

Gospodine predsedniče, zaista moram da vam zamerim to što dozvoljavate da, kada se otvori rasprava o važnim zakonima, da se ne trudite i da se ovde govori o nekom problemu, članovima zakona i o pitanjima odbrane, o vojsci, nego dozvoljavate da se govori o ličnostima i uvredama. Pogotovu me naročito iznenađuje to da se spočitava da li je neko mali ili veliki, ako stane za ovu govornicu.
Mislim da smo mi predstavnici građana i da svaki naš građanin, mi smo samo ovde umesto njih, može i kao pojedinac da postavi pitanja. Nije ovde u pitanju "Delta", bilo da je u pitanju NATO, bilo da je u pitanju odbrana, zaista ne vidim kakav je to manir ovde da se nekome zapušavaju usta, zato što je mala stranka, onda građani nikada ne bi trebalo ni jednu jedinu reč uopšte da progovore, jer on je neki pojedinac koji je tamo nevažan.
Molim vas da se usredsredimo na probleme, da se ne vređamo i da o tome vodite računa. Vi ste malopre pokušali da izbegnete to, ali to je bilo apsurdno. Zaista ako bi tako krenuli, onda bi mogli da idemo dalje i dalje, i da neprekidno jedni druge vređamo i da se završi samo na uvredama, a da važna pitanja ostanu zaista nerazrešena.
Volela bih da se zaista upustim u raspravu o ova dva zakona, zakonu o odbrani i zakonu o Vojsci Srbije.
Htela bih kao prvo da, gospodinu Šutanovcu, ministru, postavim zaista jedno pitanje koje je ovde već bilo postavljeno, a to je izvesna kontradiktornost i neizvesnost koju građani osećaju u ovom momentu.
Sećam se da se nekada tvrdilo od bivše vlasti da Srbija nije bila u ratovima, da je JUL propagirao mir itd, cveće i ptičice, a da smo išli iz jednog rata u drugi. Pa i sada zaista je kontradiktorno da se najavljuje i kampanja sadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, da će to biti mirovna politika i dobro bi bilo zaista da i tako bude, ali zaista ulaže se sumnja ukoliko se istovremeno građanima daju vojni rasporedi, zato što onda recite u čemu je stvar, pa da građani to znaju, zato što smo mi već ranije iskusili tu kontradiktornu politiku da se priča o miru, a da se spremamo za rat.
Tako da ta kontradikcija zaista stvara jedno uznemirenje i bilo bi dobro da se na to vreme razjasni o čemu se tu uopšte radi, jer je to već bilo postavljeno od određenih poslaničkih grupa.
Sledeće pitanje koje mislim da je veoma važno, smatram da bi u zakonu o odbrani bilo jako dobro da je pomenuto da u strategiji odbrane treba planirati da Srbija postane članica NATO. To je za nas ključno i sudbinsko pitanje, jer kao što vidimo danas se Srbija deli baš po tom nekom pitanju, gde je, posle dva veka neke srpske države i postojanja Srbije, gde je Srbija danas.
Da li će ona da ide u azijatsku alijansu, sa jednim diktatorom i autoritativnim režimom Vladimira Putina, ili će ona da ide demokratskim i evropskim putem, jer ako to nije jasno, ako nije jasno da se preko toga ide strateškim putem upućivanjem u NATO.
Sada govorim i sa odbrambene strane da je zaista veoma neprijatno za našu zemlju, kada je u pitanju odbrana, da vi ne znate da smo mi okruženi zemljama NATO-a i ne znate da je Srbiji mesto u NATO-u, tako da bih volela da eksplicitno odgovorite na to pitanje, gde je mesto Srbije u koncepciji naše strateške odbrane. Ne kažem da ne znate, izvinite, možda se nisam dobro izrazila, nego da to pitanje zaista ovde raščistimo.
Možda to vama nije problem, ali pokazuje se da jeste problem. Tako da bih volela da čujemo zvanično mišljenje Vlade, da li Srbiji jeste mesto u NATO-u ili Srbiji nije mesto u NATO-u, zato što mislim da zaista to jeste deo naše odbrane i jeste zaista i deo onoga, primene i kada je reč o Vojsci Republike Srbije, zato što je to dosta važno da znamo kakva je koncepcija, gde će biti Srbija, jer taj savez zaista garantuje nekakvu bezbednost i naravno mogućnost odbrane ukoliko bi do toga došlo. Pokazalo se do sada, a i istorijski, da ovde što se pomenulo da je najgore što smo mogli da uradimo za odbranu Kosova to je da se Srbija prilepi za Rusiju.
Ovde što smo čuli, videlo se da se čitava Evropa usprotivila tom moćniku, koji hoće ponovo na pitanju Kosova i na osnovu energenata da vrati hladni rat u Evropu i da podeli svet po tim linijama.
Da li Srbija treba da se svrstava iza autoritarnog režima, gde da nema slobodnih izbora, pa kada je bilo reči i o Miškovićevu i o "Delti", moram da kažem da je Putin napravio sistem gde su tajkuni ministri. Ako ćemo se ugledati na režim KGB-a i da Srbija ide u azijatsku alijansu, zaista mislim da su neki narodni poslanici proglasili vek u kome mi danas živimo.
Ta koncepcijska pitanja kada je reč o budućnosti Srbije i njenoj odbrani, zaista bi trebalo ovde raščistiti, pa mi se nekako čini da nekim ljudima ovde nije važno toliko Kosovo, koliko je važno da mi uđemo u savez sa Rusijom. Budući da ćemo najverovatnije, upravo zbog tog oslonca na Rusiju, i izgubiti Kosovo, njima je važnije da mi budemo u savezu sa Rusijom, nego da Kosovo opstane.
A to da li nečija porodica voli Rusiju, a nečija porodica voli Ameriku, a nečija porodica voli Englesku, a nečija porodica voli Francusku, moram da kažem da to nije dostojno srpskih političara. Valjda neko ima porodicu koja voli i Srbiju, a ne da se mi ovde opredeljujemo čija porodica voli Rusiju, moja voli Rusiju, a tvoja voli Ameriku. To nije uopšte ozbiljna rasprava.
Moram da skrenem pažnju da se ovako o nacionalnim i državnim interesima Srbije ne može raspravljati, ko voli koju veliku silu i kojoj će se velikoj sili Srbija potčiniti. Neko smatra da je izdajništvo američka himna, a ja smatram da je izdajništvo i ruska himna. Da li ćemo mi morati da ponovimo 48. kada smo siledžijama morali da kažemo ne? Da li ćemo i taj istorijski deo morati da ponavljamo?
Na kraju, osvrnula bih se na dva člana. To je član 11, obraćam se konkretno kada je reč zakona o odbrani, ako možete da obratite pažnju na čl. 11. i 90, pripisuje se odbrana kao nadležnost predsedniku Republike, a odbrana nije u njegovoj nadležnosti. U oba ova člana konkretno se verovatno potkrala greška, ali to bi trebalo da se ispravi, zato što po Ustavu predsednik nije zadužen za odbranu.
Takođe, zakon o vojsci, u članu 17, volela bih da pogledate da tu kada se govori o nadležnostima komandovanja vojskom od strane predsednika Republike da nedostaje kontrola i izveštavanje, koga, kada i kako predsednik Republike izveštava o toku i rezultatima svog komandovanja. To bi bilo dobro.
Kod onog drugog dela, kada je reč o vojnoj policiji, bilo bi jako dobro ako bi se to regulisalo posebnim zakonom, ne bi se potkrale proizvoljnosti, jer vojna policija ima ista ovlašćenja kao i policija, time bi se pružio prostor za podzakonska i razna diskreciona prava.
Takođe, i kada je reč o disciplinskoj odgovornosti, bilo bi dobro da se donese poseban zakon.
Takođe, ima nekih kontradiktornosti gde civilna lica zovete civilna, pa ih pretvarate u vojna, pogledajte taj član, zaista je verovatno reč o grešci.
Molim vas, da još jedanput pogledate ove neke stvari na koje sam ukazala. Ali, zaista mislim da bi ponovo htela da ponovim, ukoliko dalje bude neko gurao Srbiju prema Aziji i prema istoku, i koji ne zna u kom veku Srbija živi i gde je njeno mesto danas, zaista je to strašno i tragično za današnju Srbiju.

Samo bih kratko prvo rekla gospodinu Šutanovcu da postoji jedan amandman, nije reč o koaliciji, nego o LDP, gde je skrenuta pažnja da su u budžetu 200% povećana sredstva za VBA. Tu postoji predlog da se to preraspodeli, a ne za ukupna budžetska sredstva vojske, samo da bude razjašnjeno, raspitala sam se i sad sam tražila tu informaciju, odnosi se na VBA.
Gospodin Nikolić je mene opet nazvao plaćenicom. Ako neko kaže - građani Srbije, bilo koje nacionalnosti, slučajno sam srpske, da je normalno da Srbija bude u EU, ne bih to mogla da smislim nikako da me neko nije platio. To je nemoguće. Znači, naš građanin i ja ništa ne možemo da smislimo, nego ako izađem ovde obavezno me neko platio.
Izvinite za to da Srbija treba da se pripoji jednoj onako autoritarnoj državi, tu glupost verujem da neko stvarno mora da plati. Ovo što je normalno mislim da može da se radi i volonterski. To je demonstriranje onoga što vi radite, a onda mogu da idem i dalje, pa da kažem da ako ćemo u Skupštini Srbije da pričamo tako, da bilo kome kažemo da je narkoman, pa za vas se pričalo da ste ubica, što je glupost.
Da koristim to što je neko o vama pričao? Na šta bih sebi ličila ad to koristim? Hoću da kažem da bi me bilo sramota, gospodine Nikoliću, da koristim razne takve priče koje se pričaju za skupštinskom govornicom. Molim vas da to ubuduće ne radimo ni sa jednim poslanikom, jer prvo imamo te tabloide, svašta se priča o ljudima, iz ovih ili onih razloga.
Prema tome, takve argumente koristiti, zaista nije u redu. Molim vas da prekinete sa ličnim vređanjem, jer potpuno je besmisleno da kad nešto smislim, mora da su negde neki dolari calnuli. I da uozbiljimo konačno stvar, zaista je nevažno da li neko voli Meksiko, da li voli Ameriku, Rusiju, čije himne voli. Ali kada je Srbija u pitanju i kad su naši državni i nacionalni interesi u pitanju, ne znam zašto se neko na Kosovu u Srbiji raduje kad stignu tuđe trupe, jer znamo kako se gubi teritorija: tako što umarširaju bilo koje vojne trupe, tako se Kosovo izgubilo.

Poštovani narodni poslanici, narodne poslanice, ako se ne prihvati amandman koji je podneo Čedomir Jovanović, ili drugi koji su podneli amandman da se isključi mogućnost da predsednik  Republike bude istovremeno i predsednik partije, mislim da se onda Skupština još jedanput svrstala u rušenje svih institucija koje mi ovde treba da izgradimo. Srušili smo Ustavni sud, sad treba da srušimo i instituciju predsednika Republike.
Gospodine ministre, molim vas da obratite pažnju na ono što govorim. Izvinite, molim vas, hoću da iznosim argumentaciju i nemojte da pričate sa strane dok ja govorim.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodo poslanici, omogućite gospođi Pešić da govori. Vratićemo vreme.)
Prvo bih da postavim pitanje: šta je uopšte javna funkcija? Ako bi se pod javnom funkcijom podrazumevala, kako izgleda da ovaj zakon tumači, samo druga državna funkcija, a nijedna druga nije javna funkcija, onda bi bilo apsurdno da se predsedniku Republike zabrani da istovremeno bude ministar ili da uzme još neku drugu državnu funkciju.
Dakle, šta je javna funkcija? Da li su to samo državne funkcije u uskom smislu reči, ili su to funkcije kao, recimo, predsednik FK Partizan, predsednik jedne važne nevladine organizacije, predsednik Upravnog odbora EPS-a...?
Jesu li to javne funkcije ili nisu javne funkcije, u šta to spada? Ako to nisu javne funkcije, da li bi predsednik Republike mogao biti predsednik jedne nevladine organizacije ili predsednik fudbalskog kluba? Ako je to samo državna funkcija, apsurdno je bilo da se to uopšte pominje jer se to samo po sebi isključuje.
Znači, prvo bi trebalo da vidimo kakva je definicija javne funkcije. Drugo, ukazala bih na ono što ste rekli u Poligrafu, kad vam je bilo postavljeno prvo pitanje, upravo o odnosu partijske i predsedničke funkcije, da je to pitanje volje svakoga predsednika, kao nekakva sociološka činjenica, znači, da svako može sam da odluči da li će da zadrži funkciju predsednika partije ili ne.
Moram sada nešto da vas podučim iz sociologije. Vidite, još za vreme dubokog titoizma išla je, setiće se ljudi koji imaju veći broj godina, kampanja za tzv. deakumulaciju funkcija.
U sociologiji se zna da kumulacija funkcija znači kumulaciju moći, pa se onda zabranjuje da jedna ličnost akumuliše veći broj funkcija koje nose određenu društvenu težinu i određenu društvenu moć. Ako se akumulišu te funkcije, onda ta državna funkcija vuče za sobom netransparentnu moć. I džabe mi tu funkciju sada ovde zakonom pokušavamo da ograničimo ako ona vuče iza sebe netransparentnu moć koja nije regulisana zakonom.
A da je to tako, pogledajmo i sada sociološku činjenicu, kakav mi sistem imamo. Da li svi naši teoretičari političkog sistema govore o tome da u Srbiji postoji partokratija ili tzv. partijska država? Pa, mi smo to za ovom govornicom, iz svih stranaka, hiljadu puta ponovili. Da li je tako i po Ustavu? Da li je Venecijanska komisija zamerila da praktično partija raspolaže mandatima poslanika?
Molim vas, imamo proporcijalni izborni sistem, a naročito u situaciji gde su sve stranke liderske, gde su autoritarno organizovane, predsednik određuje ko će biti narodni poslanik, on određuje koji će narodni poslanik morati slobodnom voljom da stavi svoj mandat na raspolaganje.
Takođe, u Ustavu imate određenje političke partije koja određuje, oblikuje volju birača. Pogledajte član 102. gde se daje onolika uloga političkim partijama. A sada da ne kažem da je politička partija ta koja određuje ko će biti i predsednik partije, na prvom mestu, ko će biti u upravnim odborima, pa ko će čak biti u Ustavnom sudu, ko će voditi medije, znači sve to radi šef partije. I to za vas nije nikakva javna funkcija i nije kumulacija moći.
Ako se dozvoli ovakva kumulacija funkcija predsednika partije i predsednika države, to znači da on neće predstavljati državno jedinstvo nego će, u stvari, izvršiti jedinstvo vlasti po svojoj partijskoj funkciji time što će imati uticaja na Ustavni sud.
Videli smo da je ceo problem rušenja ustavne koncepcije da predsednik predlaže kandidate za Ustavni sud. Ta kombinacija pada onog momenta kada je on šef stranke. Tu smo imali najveći problem. Ako stvarno predsednik ne bi bio šef partije, onda je normalno da on predlaže Ustavni sud, ali smo videli, ako je on istovremeno i šef partije, da smo pravili Ustavni sud kao koaliciju dve ili tri stranke.
Znači, time je, preko te funkcije koja nosi ogromnu količinu moći, i to srpskom društvu i građanima nije nejasna i nepoznata stvar, da šef stranke ima veću moć nego bilo koja druga državna funkcija – to znaju svi koji ovde sede, iz bilo koje partije, da li je DS, DSS ili LDP, nije važno, sve to veoma dobro znaju – znači, preko te funkcije netransparentnost povlači moć i džabe nam je cela ova diskusija o predsedniku ako dozvoljavamo akumulaciju funkcija po ovom pitanju.
Ne samo da onda predsednik, kao deo izvršne vlasti, kontroliše sudsku vlast, pokazala sam kako i videli smo ovde na delu kako se to radi, nego istovremeno kontroliše, kao što vidite, i druge delove izvršne vlasti. S kim se dogovara kad koalicija dođe u krizu, s kim se dogovara da se ti sukobi prevaziđu? Pa, Boris Tadić, kao predsednik partije, i drugi predsednik partije, odnosno premijer Koštunica.
Znači, da li će naš budući šef države da se bavi tim stvarima da, kao predsednik, ide da tarabana, da se dogovara, prebija preduzeća, deli po opštinama i ide u lokalne kampanje?
Da vam ne kažem da ni u jednoj civilizovanoj državi, Meksiku, koja je zaista zemlja u tranziciji, koja nije uzorna demokratska zemlja ali se trudi da to postane, naravno da predsednik Foks nije mogao da bude predsednik partije, verujte da to nije moguće ni u Gvatemali, ni u Hondurasu. Nadam se da neće biti moguće ni u Srbiji.
Zaista nije važno ko će biti taj predsednik, ali ako predsednik političke stranke nije javna funkcija i ako bilo koji predsednik koji bude sada i ubuduće izabran, sebi dozvoli tu mogućnost i koristi ovakvu zakonsku odredbu, da vrši ovakvu kumulaciju moći, i da, konačno, kao što vidite, u svojoj funkciji akumuliše i zakonodavnu i izvršnu i sudsku vlast preko političke funkcije, i da time ojača partijsku državu, umesto da pokušamo da napravimo demokratsku državu, onda zaista Srbiji neće biti pomoći.
Molim da se ovaj amandman usvoji jer zaista prisustvujemo da se u ovom društvu dešavaju dva procesa. Ako naši sudovi zaista uspeju u određenim situacijama da ostvare nekakav uspeh, pa da kriminalca kao što je Legija osude na 40 godina, a koga brani najveći deo tabloida i medija ovde, onda se sve čini da ta sudska odluka padne.
Znači, s jedne strane, ova država tajnim kanalima ruši institucije koje se grade, a s druge strane, mi ovde, u parlamentu, sprečavamo da se one uopšte formiraju.
Ukoliko budete dozvolili da se ovako sruši institucija predsednika Republike, znajte da ste srušili još jednu instituciju, a ja ću reći nešto što možda nije važno.
Prva stvar koju sam lično rekla predsedniku Borisu Tadiću, koga poznajem još kao svog saborca za demokratiju od početka osamdesetih godina, bilo je: kako možeš da držiš istovremeno i šefovsku funkciju u partiji i da budeš predsednik Republike? Zaista na to nije imao odgovora. Nego lepo, fino, osladila se moć, pa ćemo kumulirati moć i kontrolisati sve oblasti vlasti i preko te partijske funkcije napraviti jedinstvo vlasti u Srbiji. Hvala vam.

Javljam se na osnovu člana 226. Poslovnika, radi razjašnjenja. Molim vas da razjasnimo jednu stvar oko javne funkcije.  Mislim da u ovoj diskusiji uopšte nije važno da li je reč o javnoj funkciji. Ja sam navodila jedan argument koji ide van toga da kvalifikujemo funkciju predsednika stranke kao javnu ili privatnu.
Vi smatrate da je funkcija predsednika stranke privatna funkcija. Mi smo ovde smatrali i navodili argumente iz Ustava itd. da je to par ekselans javna funkcija. Vi ste malopre rekli da javna funkcija, koja u životu ima veliku količinu moći, vas jednostavno ne zanima zato što je to realni život. Pa, pravo se valjda i služi time – reguliše odnose u realnom životu. Vi ste malopre izrekli da vas to ne zanima.
Međutim, ja u svojoj argumentaciji idem mnogo dalje. Govorim isključivo kao sociolog i navešću vam primer odličnog teksta člana komisije Odbora za sprečavanje sukoba interesa, gospodina Slobodana Beljanskog, koji je napisao članak o akumulaciji funkcija – da za javne funkcionere mora biti zabranjena akumulacija funkcija.
Ajde da kažemo da je predsednik političke stranke privatna funkcija. Evo, da pretpostavimo da smo stigli dotle. Mi smo rekli da je javna, vi kažete da je privatna – evo, složili smo se da je to privatna funkcija. Ne može državni funkcioner najvišeg nivoa, kao što je predsednik Republike, da kombinuje svoju funkciju ni sa privatnom funkcijom koja nosi toliku količinu moći.
Diskusija o tome da li je to javna funkcija ili nije – potpuno je izlišna. I da je privatna, on ne sme da vrši ni privatnu funkciju ako ta funkcija ima onoliku količinu moći kakvu ona u realnom životu ima (valjda uzimate u obzir realni život).
Znači, takva kumulacija funkcija je nedozvoljena sa privatnom funkcijom. Od cele ove diskusije, da li je javna ili privatna, zaista smo napravili ruglo, jer je jasno da je predsednik političke stranke javna funkcija, odnosno političke stranke su javne organizacije, ali i da je privatna.
Zato, gospodine Markoviću, ovom strašću branim princip demokratije da se takve funkcije moraju diferencirati u društvu ako hoćemo da postanemo demokratsko društvo, da se javna funkcija mora razlikovati od privatne funkcije. Molim vas, valjda ćete to prihvatiti.
Mišković je privatna funkcija – pa, od njega se mi moramo diferencirati. Znači, ne sme da ima vezu ni sa privatnom funkcijom ukoliko ona nosi određenu količinu moći i uticaja, jer je onda to kumulacija moći koja se zakonom ne može regulisati. Ja sam onda lepo rekla da u tom slučaju nema smisla da pravno regulišemo položaj i nadležnosti predsednika Republike ukoliko nosi iza sebe netransparentnu moć.
Vi ste u emisiji rekli da je to sociološko pitanje. Ja sam se zato i zainatila da vam objasnim sociološki. Zato sam i juče rekla da na to obratite pažnju, jer se zakoni time i bave. Sociologija je nauka o odnosima u društvu. Šta mi radimo ovde kada donosimo zakone, nego regulišemo odnose u društvu? Vas to ne zanima.
Rekli ste da je to sociološka stvar. Ja sam vam sad sve sociološki objasnila, da i ako je privatna – ne može da kombinuje tu funkciju zato što nosi određenu količinu netransparentne moći, i to u demokratskim društvima nije dozvoljeno. Demokratsko društvo je ono koje je transparentno. Ne može najviša javna funkcija da vrši netransparentnu moć iza leđa svoje javne funkcije, koju mi Ustavom i zakonom ovde regulišemo.

Poštovani predsedavajući, ne mogu da kažem poštovani gospodine ministre jer nema gospodina ministra, mislim da raspravljamo o veoma važnom članu zakona koji zaista omogućava veliki voluntarizam.
To ću obrazložiti, ali nema smisla ako ne možemo da dobijemo odgovor od gospodina ministra. Da li ste vi zaduženi da dajete odgovore? Ne možete da govorite. Ako ne možete, predlažem da napravite pauzu dok ne dođe ministar.
Do sada je nekoliko poslanika veoma argumentovano govorilo o ovom članu. Veoma je važan i zahtevamo da ministar da obrazloženje i da nam kaže kako je ovakav član uopšte mogao biti napisan. Ako njega nema da nam to obrazloži, nema nikakvog smisla da dalje nastavimo ovako tra-la-la u vetar.
Molim vas da ministar dođe, da se napravi pauza dok on ne dođe, zato što nema smisla da sada navodimo argumentaciju, i drugi su to radili, a nemamo odgovor. To će da prođe bez ikakvog odgovora.
Da čujemo obrazloženje za odbijanje ovih amandmana, počevši od gospođe Nataše Jovanović, do nas drugih koji smo dali nove predloge u našim amandmanima. Zahtevam da se ministar pojavi.
Evo ministra.

Gospodine ministre, član 3. zakona o predsedniku Republike zaista je izazvao veoma burnu reakciju poslanika. Dali su veoma značajne primedbe na ovaj član i veoma dobro obrazložene amandmane, od toga da se on briše, do toga da je LDP predložio da se u članu 3. stav 2. menja i glasi: „Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom“.
Budući da je Ustavom precizirano kada se te nadležnosti određuju zakonom, onda bi jedino to moglo da stoji, ako je uopšte i to potrebno da se kaže, ali jedino ovakva formulacija dolazi u obzir, jer nikakvi drugi zakoni, nikakvi drugi propisi, a to znači bilo koga, Vlade, ovoga ili onoga, ne mogu da menjaju i razrađuju nadležnosti predsednika Republike.
Ponovo ću da vam pročitam član 3. tog zakona, stav 2: „Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom“, što smo ovde svi osporavali, „samo ako to Ustav izričito dopušta“, to znate šta znači, i ovde stoji nešto vrlo čudno – „ili ako nalaže njihova priroda“.
Ako ste tu već nekakvu ''prirodu'', što je po mom mišljenju neka metafizika, nekakva filozofija – šta je priroda nečega? – ako ste ovako nešto ubacili u zakon, onda to nije moglo biti kao alternativa, nego je moglo biti samo kumulativno u odnosu na ono što propisuje zakon, a nikako da bude ''ili''. Znači da možemo ili van Ustava, gde on propisuje gde će se zakonom određivati, da se na osnovu ove alternative o prirodi nadležnosti mogu donositi propisi.
Ovakva odredba nije u skladu s osnovnim ustavnim principima. Ne mogu ova dva razloga da budu stavljena alternativno, nego samo kumulativno, eventualno. Da bi se aktom slabije pravne snage od Ustava uopšte razrađivalo ovlašćenje predsednika, neophodno je da to dozvoljava Ustav i naravno da to može da zahteva priroda ovlašćenja, ali samo u skladu sa Ustavom.
Ovako kako je napisano, gospodine ministre, odredba ostavlja prostor da se pozivanje na prirodu nadležnosti prostom većinom u Skupštini ili, još gore, nekim podzakonskim aktom Vlade, ili nekog drugog, menjaju i proširuju ovlašćenja predsednika – moram to da vam kažem, možda u gruboj formi, ali nije preterivanje – u uređenoj političkoj zajednici se ovakav postupak naziva državnim udarom.
Tražim vaše razjašnjenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je gospođa Vjerica Radeta u pravu kad je dala amandman na član 8. ovoga zakona.
Htela bih prvo da istaknem, ministar nije tu, ali imam utisak da on zaista ima problem sa sociologijom.
U ovom zakonu se stalno upotrebljava reč ''domaćinstvo''. Domaćinstvo nije isto što i porodica. Domaćinstvo je ekonomska zajednica. Ako pogledate statistiku, ko može da bude član domaćinstva, to mogu biti ljudi koji dele troškove, zajednički žive, dele elektriku i struju. Domaćinstvo čine i drugi razni ljudi, služavke, domaćice i to nema nikakve veze s porodicom.
Imala sam sinoć prilike da čujem, kada je govorio u ''Poligrafu'' povodom jednog drugog člana, o čemu ću takođe govoriti, da on smatra da su neki sociološki pojmovi nevažni kada je reč o određivanju zakonskih termina i zaštite, u ovom slučaju domaćinstva.
Kada se kaže član domaćinstva, on ne mora uopšte biti član porodice. To mogu biti zaista služinčad, vrtlar, konjušari i šta god hoćete. A, takođe, kada bi se reklo i porodica, zaista mora da se kaže ko su članovi porodice – to može biti neka srodnička grupa, tetke, babe, ujne, strine... Da li one sve takođe uživaju zaštitu ako bi se u tom domaćinstvu našle?
Molim vas, samo hoću da napravim analogiju. Skoro smo imali Zakon o azilu, i kada smo govorili o tome ko može dobiti azil po određenom postupku, onda su veoma restriktivno definisani članovi porodice. Znači – otac, majka, deca, usvojena deca. Veoma uski pojam porodice smo tamo imali prilike da vidimo.
Znači, problem dolazi otuda što se ovde govori o obezbeđenju članova njegovog domaćinstva, a ne zna se uopšte ko sve može biti član tog domaćinstva. I zašto bi se državna sredstva trošila na nekakve članove domaćinstva? A sve to košta, znate, i ide iz budžeta.
Drugo, zaista je potpuno neshvatljivo to što stoji u ovom članu, da propisom koje donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja mogu imati pravo na isto obezbeđenje kao predsednik.
Molim vas, gospodine ministre, kad ste već ušli u salu, da li postoji ikakva ideja koja to druga lica mogu imati isto obezbeđenje kao predsednik Republike? I kakva su to diskreciona ovlašćenja Vlade, da ona propisuje ta neka druga lica? Morali ste da navedete koja lica mogu to biti. I ako bi to bili predsednikovi bliski saradnici, to ovde mora biti navedeno.
Ali, opet postavljam pitanje: i ako bi to bili njegovi saradnici, kako oni mogu da imaju isto obezbeđenje kao predsednik Republike? Vojska, policija i oni drugi organi obezbeđuju i ta lica.
Kada pogledate obrazloženje koje ste dali, kaže se da će se u roku od 90 dana obrazložiti to i urediti ta materija, ali, opet, pored ovog nebuloznog domaćinstva – ja sam vas uputila, iako ste pravnik morali ste polagati sociologiju i znati da domaćinstvo s porodicom nema nikakve veze – tu takođe stoje i ova druga lica. Kako mogu druga lica, nekim diskrecionim pravom Vlade, i ti članovi domaćinstva, imati obezbeđenje isto kao predsednik Republike?
A ova lica su zaista prava pravcata misterija. Molim vas da nam to objasnite jer zaista nema smisla, to se odnosi na troškove građana, da se obezbeđuju neka nebulozna lica i zaista ne znamo o kakvim se tu licima uopšte može raditi i na osnovu kakvog diskrecionog prava to Vlada može da čini. Kakve to veze ima sa predsednikom?
Objasnite mi diskreciono pravo Vlade da imenuje ta druga lica i kakve to veze ima sa predsednikom Republike. Molim vas, da izađete i objasnite to.

Obično ne raspravljam sa gospodom radikalima, zaista, to mi nije pasija da se sa vama raspravljam.
Gospodine Šaroviću, šta je vama? Prvo ste kršili Poslovnik da reklamirate knjigu... Vi se bavite udvaranjem svom šefu da biste napredovali u karijeri; vi ćete izaći za ovu govornicu u nadi da će vas neko čuti, da će mu to neko dojaviti i da ćete na osnovu toga napredovati u stranci, dobiti neki viši položaj.
Ali, ako pominjete moje ime – možete proveriti, vi ste uvek bliski službama, mogu oni da vam provere, ako ne možete sami – ja nikada u životu u Hrtkovcima nisam bila. Vi izgleda brkate neke osobe. Ne znam, možda je bila neka druga osoba, a ja u životu nogom nisam kročila u selo kao što je mesto koje se zove Hrtkovci.
To je onaj običaj da vi ovde sa ove govornice, ali ne samo vi, mnoge vaše kolege, izađete i onako iz pika kažete laž, pa ako prođe, prošlo je, kao ono kuče što je ogrebalo auto, tako ja bila u Hrtkovcima. To je vaš stil.
Znači, laž je vaš stil. Prvo, lagali ste to. Molim vas, dokažite na bilo koji način da sam ja ikada u životu komentarisala, bila u Hrtkovcima, nikakve veze moje ime sa tim nema. Znači, možda ćete neko drugo ime naći, ali moje ime nikada u vezi sa Hrtkovcima nećete naći.
Drugo, povodom ovoga što je govorila gospođica Nataša Jovanović, molim vas, ja sam veoma dobro pratila suđenje u Hagu gospodinu Vojislavu Šešelju. Uopšte nije tačno to što je on rekao, to što je vaša interpretacija, da je gospodin Šešelj rekao kako se u Beogradu družio sa nacionalistima... Ne, čekajte, ovako je bilo: u biografiji Vojislava Šešelja piše da je osamdesetih godina došao u Beograd i da se uključio u grupu nacionalista. On je negirao da se uključio u grupu nacionalista u Beogradu, pa je pomenuo, navodeći kakav je nacionalista prof. Ljubomir Tadić, kakav je nacionalista Boris Tadić, koga je poznavao, Veselinka Zastavniković, koja je bila uhapšena u Knez Miletinoj u to vreme, kada je držao predavanje Milovan Đilas, pošto sam ja isto u to doba bila aktivna i znam sve te podatke, ne možete ništa lagati na tu temu, pomenuo je koji su to nacionalisti bili – bila je i Vesna Pešić, i Nebojša Popov.
Molim vas, ne znate ništa o meni; kao što je gospodin Šarović lagao da sam ja bilo kada bila u Hrtkovcima, tako i vi ne znate da ja nikada nisam bila praksisovac. Nikada nikakve veze nisam imala sa "Praksisom", niti sam ikada objavljivala članke, niti bilo šta.
Nije rekao to... Znate šta, gospođice Nataša, ja sada moram da vam kažem, da li biste mogli da donesete transkript toga što je rečeno.
U tom delu uopšte nisu pomenuti praksisovci, a ja nikada nisam bila praksisovac, niti je tada za vreme te prethodne odbrane pomenuto to da sam ja bila praksisovac. Donesite tekst, pa da vidimo.
Ja sam samo htela da skrenem pažnju javnosti da kada govore radikali budete veoma oprezni, jer će dok kažete "britva" izgovoriti laž. Kao što je laž da sam ja bila u Hrtkovcima, isto tako je laž to što je rekla gospođica Nataša Jovanović da je Vojislav Šešelj mene pomenuo kao praksisovku, zato što on dobro zna da ja nisam nikada bila u grupi praksis filozofije. Znači, sve izmišljaju. Ubuduće, kada god to čujete, znajte da kada god otvore usta u 95% slučajeva će izgovoriti laž.