Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, predsednice Skupštine, ovde na prvi pogled imamo utisak kao da se radi o nekakvoj ozbiljnoj raspravi, o nekim ozbiljnim ljudima koji treba da izglasaju nepoverenje i drugima koji treba da brane politiku Vlade.
Nažalost, mi nismo uspeli da čujemo nikakvu relevantnu raspravu, niti zaista ozbiljnu argumentaciju ni za jedno, ni za drugo, tako da je moj utisak da je ova čitava rasprava se rasplinula u jedan bućkuriš, tako da ne vidimo šta je jedna strana, a šta je druga strana. Htela bih da kažem da to dolazi otuda što i jedna i druga strana se ne trude da se razumeju, niti da uspostavimo bilo kakve kriterijume o čemu se ovde danas govori.
Razlog koji LDP nije prihvatila da se izglasa nepoverenje Vladi jeste argumentacija za to nepoverenje. Smatramo da i ta argumentacija se ne zasniva na istinitoj pretpostavci. Naša stranka je otpočetka govorila da nema nikakvog normalnog čoveka, da ne kažem pripadnika bilo koje države koja hoće na tanjiru da uzme i da poklanja nekakve svoje teritorije, a naravno bilo je takvih rasprava ovde, da se podmetalo pojedinim ljudima da žele da daju nekakve teritorije nekome, eto tako iz neke obesti ili iz onoga što se govori, nekakvog čistog izdajništva, što je ovde bilo najpopularnije.
Gospodo, ovde što se pokušava zameriti jeste to da je navodno ova Vlada izdala Kosovo i da je na poslužavniku, kako je rečeno ovde, isporučena nezavisnost, da je ona indirektno prihvaćena, preko toga što je došao Euleks na Kosovo.
Mislim da je problem otpočetka bio u tome što mi nismo imali suverenitet na Kosovu i kada ministar Jeremić, moram da kažem, glumata sve vreme ovde ovu svoju priču koju treba da izgovori i od toga pravi jedan najobičniji bućkuriš, jeste zato što ni on neće da prizna da Srbija od 1999. godine, ulaskom stranih trupa, a tako se kao što znam gubi suverenost, na Kosovu nema suverenitet.
On neprekidno govori o odbrani suvereniteta, a od nas svih 250 i od ovog naroda, ako nas uopšte neko sluša, neće da se prihvati elementarna činjenica da mi suvereniteta nemamo na Kosovu. Nema vlasti ove države Srbije na KiM.
Ozbiljni ljudi bi pošli, i jedna i druga strana, od te činjenice, da vidimo šta, kada te činjenice nema, može da se uradi za Kosovo i Metohiju? Šta može da se uradi za građane i Srbe i Albance, i kako da se sa tom činjenicom živi dalje i šta možemo s time ozbiljno da uradimo?
Ovako, na toj najobičnijoj laži koja je zapisana u Ustavu i to je uradila Vlada Vojislava Koštunice, da mi imamo suverenitet na Kosovu i da je to zapisano u Ustavu, to je ta laž oko koje se mi danas besmisleno raspravljamo. Suvereniteta na Kosovu nema. On je izgubljen.
Vuk Jeremić se malopre hvalio, kako je doneta odluka, kako ćemo mi delovati diplomatskim sredstvima, navodno nećemo upotrebljavati silu.
Molim vas, gospodo, nismo mi nikakvu odluku doneli da ne upotrebljavamo silu, nego ćemo diplomatskim sredstvima i spoljnom politikom da vraćamo suverenitet, što niko nikad živi nije uspeo. To i nije spoljnopolitičko pitanje prevashodno, nego je unutrašnje pitanje, jer je pitanje suvereniteta unutrašnje pitanje, a ne spoljašnje pitanje, jer se odnosi na to da li zaista ti građani jesu građani ove države ili nisu građani ove države.
Ne možemo i da hoćemo da primenimo silu, jer se prikriva da je dole jedna sila. Ako je dole jedna sila, ako je dole KFOR, ako je dole NATO-va vojska, znači da ova država nema suverenitet nad tom teritorijom i zato upravo ta komedija čini ovu diskusiju potpuno besmislenom.
S druge strane, smatram da ako već ne možemo zajednički da uvažimo tu činjenicu i da prestanemo sa tim laganjem ovih građana da Srbija kao država ima suverenitet na Kosovu, da je mogla bar toliko da se uvaži neka argumentacija koja je ovde bila, pa da jedna proevropska vlada prizna nešto i kritici koja je ovde izrečena.
To jeste tačno, da jedna proevropska vlada jeste prihvatila dolazak Euleksa na KiM, ali to ne znači ništa drugo jer je to bilo javno rečeno svuda, da taj Euleks treba i primenjivaće zaista onaj odbačeni Ahtisarijev plan. Tačno je to da će ona da gradi institucije nezavisnog Kosova, odnosno kontrolisane nezavisnosti, nadzirane nezavisnosti Kosova. Jeste, zato je Euleks na Kosovu.
Prema tome, mi ne možemo da pobegnemo od te činjenice, da to Euleks znači, ali ne vidim zašto jedna proevropska vlada treba toliko da se brani od toga i da kaže, jeste, to tako. Treba i jedni i drugi da priznaju da je početna pretpostavka pogrešna, a to je da mi tamo neki suverenitet imamo.
Ako to nismo ni ovog puta, ni po šesti put, a toliko puta smo imali prilike da se na ovu temu bolje sporazumemo kada je na Kosovu reč i da možda nešto učinimo više za građane koji žive tamo, i da nekako bolje obezbedimo naš međunarodni ugled, ako već to nismo mogli po ne znam koji put, mislim da je i današnja rasprava, kada je reč o Kosovu, propala.
Sadašnja Vlada nije trebalo ni da insistira na tome da vodi politiku kontinuiteta sa Vladom Vojislava Koštunice kada je reč o Kosovu. Trebalo je namerno i svesno da izađe sa svojom politikom na tu temu, ima većinu u Skupštini i trebalo je da tu politiku promeni, kao što je praktično i promenila. Ima većinu, pa kada ima većinu, neka vodi svoju politiku.
Upravo je tu nekakva moja najveća zamerka sadašnjoj Vladi, nezavisno od ovoga što sam rekla, da i jedna i druga strana pokušavaju da istinu prikriju i da i dalje laže i zavarava građane.
Ova većina ne radi svoj posao. Kada neko dobije većinu onda treba njena politika, njeni ciljevi, njene vrednosti, normativni sistem, zakonodavstvo, da jasno iznese i da se vidi šta je identitet ove Vlade. Imam utisak da je ovo jedna slaba Vlada, da gospodin Cvetković, koga uvažavam kao stručnjaka i kao ekonomistu, na kraju krajeva da kažem i kao jednog relativno simpatičnog čoveka, ali imam utisak da neko vlada iz senke.
Boris Tadić pre neki dan veoma neprijatno kaže - slušajte me pažljivo šta su ciljevi. Ne može neko kao predsednik stranke da drži banku i da se ne zna ko je predsednik, na koji način i šta su njegova ovlašćenja. Gledamo kako to smešno izgleda na televiziji, kada on kaže ne, on će kontrolisati ministre, a po Ustavu nema pravo da kontroliše ministre.
To je vladanje iz prikrajka. Da li je ta vlast neka psihološka potreba. Mi u sociologiji vlast uzimamo kao nešto pozitivno. Vlast treba da rešava probleme. Ova većina ne udubljuje se u probleme, ona ih ne rešava i plaća time što je izuzetno neefikasna.
Kada pročitam u novinama da je Crna Gora pre samo dve godine, ne znam je li pune dve godine, valjda jeste, ima tu svoju nezavisnost, da je ona donela već 240 evropskih zakona, a Srbija jedva 15. Znači, to je jedna Vlada koja nema identitet, iz koje se vlada iz nekakvog prikrajka, iz nekakve senke, gde se ne zna ko šta radi, pa čak i onda kada izađe u javnost.
Recimo, šta se radi u javnim preduzećima, onda izgleda da to nije došlo na dnevni red zato da bi se nešto sredilo, da bi kazali da ta javna preduzeća treba počnu da rade prema nekim ekonomskim principima, da se uvede nekakav red, nego izgleda je to šutiranje ispod stola, da se da na znanje, ne znam, Dinkiću, da ne radi ovo ili ono ili da se disciplinuje nekakav partner.
Ako su izneti takvi podaci, valjda je to bila jedna dobra prilika da i kratkoročno i dugoročno stavimo pod kontrolu nešto što se zove partijski plen i da tako zadamo udarac onome što je najgore u Srbiji, a to je ogoljeni, razobručeni interes koji se zove partijska država.
Kada je reč o partijskoj državi, reći ću još jedan termin, to znači bezakonje. Verujte mi, u ovoj krizi koja se sprema i recesiji koja dolazi, i gde se teško živi, i gde će se izgleda živeti još teže, ako postoji vladavina zakona, ako taj zakon zaista važi za sve, onda ljudi mogu i da se pritegnu i da se pretrpe, ali ako vide ovu interesnu razobručenost, da tu postoje nekakve privilegije i da zaista zakon treba da važi samo za nekog tamo, a za drugo da ne važi, onda se zaista oseća da tu Vlada ne uspostavlja ono elementarno osećanje pravednosti u jednom društvu.
Znači, razobručenost partijske države, nepostojanje bilo kakvih mehanizama kontrole, svaki mehanizam kontrole vlasti koji smo mi pokušali da ustanovimo u ovom parlamentu je propao, od revizorske državne institucije koju smo izabrali ovde, pa sve do Ustavnog suda.
On nam danas vraća pitanje koje smo postavili u vezi sa gasnim sporazumom, vraća skupštinskom odboru da odlučuje da li je to uopšte važan međunarodni sporazum, pa to je apsurd. Što smo mi birali taj Ustavni sud da on prebacuje skupštinskom odboru, a mi znamo veoma dobro šta taj skupštinski odbor može da uradi.
Znači, nijedna institucija nije počela da radi, i zakoni ovi koje smo doneli, oni se ne primenjuju, a sud koji donosi presude, one se ne izvršavaju. Ono što bi mene zabrinulo jeste to što u našem društvu raste haos, a kada raste haos vi ste manje pripremljeni da se borite sa okruženjem, recesijom i ekonomskim nezgodama koje se pripremaju. Samo visoka uređenost, visoka koncentracija, samo obavljanje svojih dužnosti, samo brza, efikasna i odgovorna vlada može sada Srbiji da pomogne u ovoj teškoj krizi i da probamo da se izvučemo sa što manje troškova. Nažalost, to nije slučaj. Srbija i dalje taljiga, kao što reče neko pre neki dan u novinama, spasa nam nema, valjda propasti nećemo. Hvala.

Govoriću po amandmanu, ali bih prethodno zamolila gospođu Natašu Jovanović da se obavesti o mom dolasku u Skupštinu, da li dolazim svakih deset dana u Skupštinu. Mislim da bi se mnogi građani radovali kada biste vi, zaista, malo izostali.
Htela bih da podržim amandman gospodina Miroslava Petkovića zato što sam zaista, donekle prateći ovu raspravu o Predlogu zakona o sedištima i područjima sudova i tužilaštava, videla brojne i opravdane kritike poslanika i ne znam zašto postoji tolika neosetljivost sa vaše strane da ih uvažite. Kada sa njima lično razgovaram o njihovoj argumentaciji oni apsolutno tvrde da ovo što vi predlažete neće biti realizovano i da je neostvarivo ne samo zbog vremenskog roka, do januara 2010. godine, kako ste vi dali rok, nego da čitava zamisao ne može da se realizuje.
Ako se dogodi saobraćajna nesreća u Novoj Varoši, a vama je taj sud u Užicu, tamo više nema ništa, praktično. Vi kažete da se za građane ništa ne menja. Ne menja se kad treba da se lupi pečat, ali sve druge istražne radnje, ono što radi sud, to se menja. To morate da kažete građanima. Ako će onaj, kada padne sneg, da trči iz Užica u Novu Varoš da istraži kada je pao autobus u neki jendek, kako će to da izgleda? To što je zamišljeno, da li vi imate nekakvu komparaciju da je u nekoj drugoj državi napravljena takva reorganizacija kakvu vi nudite?
Meni je do jednog momenta jasno da možda u Petrovcu na Mlavi sud ima veoma mali broj slučajeva, dok su neki sudovi zatrpani. Da li je rešenje tog problema moralo da bude na ovaj način kako vi predlažete ili je moglo da se nađe neko bolje rešenje?
Naročito me zabrinjava ukidanje tužilaštva i sudova u samom Beogradu. Gde god uđete zatrpano je svuda, i tužilaštvo i sudovi u Beogradu. Vi smanjujete sudove i tužilaštvo u Beogradu. Razumela sam da u nekim mestima u Srbiji, i to je sigurno statistički potpuno tačno, imate sudije sa malim brojem predmeta, što se odnosi i na tužilaštvo, a da imate i neka mesta gde imaju predmeta preko glave i ne mogu taj broj predmeta da savladaju, dok neki drugi ne rade ništa, prevrću ruke jer nemaju dovoljan broj predmeta. Da li je taj problem koji postoji i koji ste vi isprva registrovali trebalo da se reši jednom ovakvom glomaznom reorganizacijom, od koje neće biti ništa?
Drugo, vaša argumentacija za ovaj zakon je bila, što mislim da nije legitiman argument, vi ne možete da koristite argument bez istraživačkih podataka, da nam tvrdite kako su se "utalili" ljudi u opštinama.
Šta znači to "utalili"? To znači da su sudije, tužioci i policija napravili nekakve suviše prijateljske odnose i da oni rade na štetu građana, jer su preko te bliskosti koju su uspostavili postali korumpirani. To nije legitiman argument, da ih nabedimo da u svim opštinama oni deluju kao jedna grupa, da nisu dovoljno samostalni u svom radu, da se dogovaraju.
Vi ste to mogli da rešite na drugi način. Morate to da izložite nekim neutralnim podacima, a ne da bacite ljagu na čitavo pravosuđe i Ministarstvo pravde, da svi rade kao nekakve nedozvoljeno "utaljene" institucije, koje drže neku komunikaciju između sebe koja nije dozvoljena. Morali ste da sprovedete istraživanje, pa da koristite potpuno neutralne podatke o tome. Inače, kada ovako kažete da svi rade tako što su se "utalili", pa na šta liči ta Srbija?
Meni to deluje uvredljivo, to što ste vi naveli kao argumentaciju za ovako ogromnu reformu tih sedišta i područja i čitave te, kako da kažem, arhitekture sudstva u Srbiji. Prvo, vaša argumentacija nije bila ubedljiva. Ona je uvredljiva. Ako je tačna, morali ste da je pokažete nekom drugom činjeničnom, istraživačkom argumentacijom o tome, a ne moralnom argumentacijom, koja zaista deluje vrlo neubedljivo.
Postavljam vam pitanje, zašto se to sada dešava i u Beogradu? Zašto smanjujete broj sudova i tužilaštava u Beogradu kada nema nikakve indikacije da su oni sedeli besposleni? Zašto to? Stvarno se to ne vidi. Postavlja se pitanje da li je ovo možda moglo da se reši tako što bi neki sudovi, gde zaista nije bilo dovoljno posla, mogli biti ukinuti i pripojeni nekom najbližem, umesto cele ove zgrade, od koje neće biti ništa?
Konačno, da vam postavim sledeće pitanje, budući da mi svake godine... Sada imamo i Zakon o krivičnom postupku koji nije stupio; znate ono da tužilaštva preuzimaju istragu, rekli su da nije ostvarivo, pa nam se to nije uvažilo u istoj ovoj skupštini, pa sada moramo ponovo da odlažemo i na kraju se izlazi sa argumentacijom da to i nije ostvarljivo. To što je bilo o krivičnom postupku je neostvarivo, bilo je pogrešno. Mi opet odlažemo. Treba da se vrati na stari Zakon o krivičnom postupku. Mi to stalno radimo, svake godine u decembru.
Da li ćete vi doći, gospođo Malović, iduće godine u decembru da tražite odlaganje? Garantujem vam ovde, hajde da igramo neki ruski rulet i da kažemo da ćemo prste da odsečemo. Šta da radimo, kako da vas ubedimo da ćete vi tražiti, apsolutno, ove sudove? Ništa od ove arhitekture neće biti. Vi morate i sedišta, i ormane i sve to... Pa kada ćete to da uradite? Kada ćete to da pravite, da izmeštate te osnovne sudove? Ovde ćete da ostavite ovo pečatiranje, te osnovne jedinice, pa ovi apelacioni, pa kasacioni, kada ćete vi to da uradite?
Kada će to da počne da bude funkcionalno? Važno je da bude funkcionalno. Cela ideja ovog zakona jeste da se napravi funkcionalno, efikasno sudstvo. Ja vam kažem da ćete vi doći. Ne znam da li ste bili prisutni tada, ne, niste bili, isto smo odlagali i Zakon o državnoj upravi. Taman smo se obradovali jer je stupio na snagu u julu 2005. godine – ništa od toga nije bilo. Ponovo zadržavamo sve one partijske kadrove, a namera je bila dobra, da se zaista uvede efikasna, neutralna administracija. Od toga nije bilo ništa.
Svake godine uradimo to, odlažemo neke zamisli. Pošto sam ja sociolog po struci, nisam pravnik, to strahovito obeshrabruje naše građane. Mi smo stalno u situaciji da pokazujemo visok nivo nedostatka kapaciteta za ovakve reforme, kao što vi predviđate. Meni dođe neki put da kažem – gospodo, hajde da imamo deset zakona u Srbiji, ali da se tih deset zakona primenjuje. Niti se izvršavaju sudske odluke, niti se primenjuju zakoni.
Mi smo ovde fabrika za proizvodnju papira. Mi proizvodimo zakone, proizvodimo papire. Ništa gore za sud, za tužilaštvo, za građane, za poverenje u državne organe, nego da to budu papiri koji se ovde proizvode, a da posle toga nema nikakve realizacije i da se iduće godine u decembru navrat-nanos, u neko doba noći, ponovo vaša reforma odlaže.
Pošto je nećete ostvariti, jer ljudi daju ubedljive argumente da je ovo kako ste zamislili neostvarivo, onda će sledeće godine Skupština ponovo da odlaže ovakve reforme, dok se ne dođe do situacije da je to neostvarivo, kao što je bilo i sa tužilaštvima, da će tužilaštvo da preuzme istragu itd. a ne istražne sudije. Znate kako stoji stvar sa tim. Sad vraćamo to, sad ne znate šta ćete sa tim, a pravite ovo. Znači, gomilamo novo neostvarivo.
Drugo, to stvara jedno osećanje potpune socijalne dezorganizacije u ovom društvu. Znači, mi smo jedno dezorganizovano društvo koje je stalno na ivici nekog raspada. Da bi se to izbeglo, bilo bi bolje da ste išli na neki jednostavniji metod, da ste, recimo, te sudove koji nemaju dovoljno posla pripojili nekom najbližem sudu i da ste išli postepeno, umesto ove zgradurine koju ste napravili, od koje neće biti ništa. Zaista, molim vas, odgovorite - zašto u Beograd? Pa, Beograd je prenatrpan. Tu uvek imate i tužilaštvo i sudove, pa će ovi za Grocku, oni će ovamo, oni će onamo, uopšte se ne zna čemu to služi.
Vidite, Udruženje sudija, slušajte kako gospođa Boljević sinoć priča u onom "Poligrafu"... Sudije se opet ponašaju kao da su oni nekakvo strukovno udruženje obućara, njih interesuju samo njihove plate, penzije, ništa ih ne interesuje o ovim sudovima. Nijednu primedbu na ovo o čemu se danima u Skupštini Srbije raspravlja, o ovom vrlo važnom predlogu zakona o sedištima i o područjima, ni reč o tome gospođa Boljević nema.
Udruženje sudija, šta oni rade? Interesuje ih samo onaj reizbor, one završne odredbe zakona o sudijama i o Visokom savetu sudstva. E, to: da li će biti politizacije ili neće.
Pazite, mi ne možemo ni na koji način sprečiti politizaciju, samo da vam to kažem. Nema načina da se sprečava politizacija, sve do onog momenta dok sami ljudi koji su na vlasti ne kažu – ne, nećemo više da radimo tako. Dok nema te političke volje, ne možete vi ničim da sprečite politizaciju, bilo da ostanu ovakvi predsednici sudova ili onakvi predsednici sudova. Jeste, sad je manji broj, pa kažu da može lakše to da se ostvari, ali da li je namera vlasti da ide dalje u politizaciju ili nije namera vlasti da ide dalje? Znači, kad ova reši da neće, a svaki sistem može da omogući politizaciju.
Prema tome, zato mislim da oni nisu u pravu, zato što je i sada moguća politizacija i sad kritikujemo tu politizaciju. Nema načina da se spreči politizacija ukoliko i država i vlast ne želi više da imamo politizovano sudstvo. Sve dok se želi politizovano sudstvo ono će na bilo koji način to biti i to treba da zna.
A kada je reč o ovome, oni nemaju nijednu primedbu, Udruženje sudija; najveća skalamerija koja se reformom pravi, a oni nemaju ni jednu jedinu primedbu.
Znači, sada postavljam pitanje, ako se vi iduće godine u decembru pojavite ovde sa odlaganjem ove reforme, da li ćete vi da kažete – evo, ja, ministar Malović, podnosim ostavku jer nisam uspela da napravim ovu reformu? Eto, izađite pa nam obećajte to, tako da onda prekidamo ovu raspravu, da imamo kovertiranu vašu ostavku, ukoliko u ovome niste uspeli. Zaista nema smisla da se više odugovlači, jer je zaista nemoguće da danima traje rasprava gde se pokazuje da će ovo biti neuspešna reforma, da će biti neostvariva. Ne znam da li je to pitanje tvrdoglavosti da se nešto istera, da li nešto od te argumentacije možete da prihvatite i da se popravi ova situacija ili da obećate da će... Ali, znate šta, na kraju krajeva, ko još mora da odgovara za ovo? Zašto biste bili samo vi?
Zaista čujem od svih da je ova vaša reforma neostvariva i da vam neće uspeti, a vidim da mnogi ljudi nisu zlonamerni i nisu isključivo partijski orijentisani kada to kažu, znači, nije da samo žele da se promovišu ili da nekako troše vreme. Imam utisak da su neki ljudi iskreni na tu temu, da zaista nemaju poverenja i da smo dane i dane izgubili.
Postavljam pitanje, da li još uvek ima vremena da možda nešto spasete što se spasti može, da od nečega odustanete, da nešto simplifikujete, da nešto pojednostavite i da možda ta reforma ima više izgleda za uspeh? Hvala.

Pozivam se na iste članove Poslovnika, 225. i 226. Zaista želim da dobijemo obaveštenja, jer su stvari prilično nejasne.
Možete da pratite i današnju štampu, nije podizanje panike, ali se, zaista, postavlja pitanje, bar za mene, da neki put možda kod naše države preovladaju emocije, da li neki nacionalistički zanos ideologije, pa potpisuju u naše ime štetne ugovore.
Sada se vidi da je taj ugovor štetan, jer smo, upravo, obavešteni da se održava neka tajna sednica kod predsednika Republike Borisa Tadića s gospodinom Milerom, on je predsednik ''Gasproma''.
Mi smo zamišljali, i imali neko razumevanje, da je taj sporazum podrazumevao tri stvari koje se dešavaju, na neki način, istovremeno. Znači, da će proći ''Južni tok'' kroz Srbiju, s ovih 10 milijardi kubnih metara, i više od 10 milijardi, gasovoda, koji je bio vrlo važan i njegovu važnost niko nije osporavao, pa ni LDP. Uz to je bilo dogovoreno da će Srbija prodati NIS ispod cene, za 400 miliona i, sada, s veoma nepovoljnim drugim okolnostima, o kojima ću malo kasnije nešto više reći. Zatim, rekonstrukcija ''Banatskog Dvora'', gde je skladište našeg gasa, gde je, takođe, dolazilo u obzir da prodajemo i prirodna sredstva naša, a po Ustavu nemamo pravo.
Vidite šta se sada dešava. Rusi sada traže da ne bude to kao paket, tri stvari istovremeno, nego razdvajaju te stvari. Nije više izvesno i oni sami kažu da neće da potpišu, a nisu opširni ni u rečima, da garantuju, nema ni studije izvodljivosti o tome kada će i da li će biti isplativ i, s novom situacijom, krizom i recesijom u svetu, da li će uopšte biti Južnog toka.
Znači, neće da garantuju da će tok da prođe kroz Srbiju, neće to da potpišu, nego, generalno, kao, biće to, ali traže da se NIS odmah da za 400 miliona evra, čak ne prihvataju neke dodatne uslove koje smo mi tražili, da se uloži 500 miliona evra u modernizaciju, nego kažu, neka se sam taj NIS zaduži za 500 miliona evra, a oni će vraćati.
Pored toga, traže da se zadrži monopol do 2011, ili 2014. godine da oni uvoze naftu.
Zatim, sada se postavlja pitanje i onog aneksa oko snabdevanja Srbije gasom. Ni to nije regulisano. Da li ćemo i tu trpeti određene ucene? Tako da građani neće imati gas.
(Predsedavajući: Vreme vam je isteklo.)
Molim vas, neka ljudi vole Ruse, razne nacije, ljubavi, ljubavni parovi, ljubavne nacije, itd., nacionalisti, ali, kada je biznis u pitanju, mislim da mi nismo tako bogata zemlja da možemo bilo kome nešto da poklanjamo i da dolazimo u ovako jezivu situaciju da čak i posao sa "Fiatom" dolazi u pitanje i cela arhitektura moguće naše odbrane u ovoj recesiji i zaštita interesa naših građana.

Nastavljam sa prozivkom zamenika predsednika Vlade, gospodina Dačića, koji je i vodio našu delegaciju, skoro, u Moskvu i koji je, verovatno, najviše verziran u ovom momentu šta se tu, u stvari, dešava, jer danas vidimo da u novinama kaže da ne bi nikako trebalo da izgubimo velikog političkog prijatelja.
Znači, postavlja se pitanje, da li je u ovom poslu koji je sklapan kupovano nečije prijateljstvo? Naravno, tu se implicira da se to odnosi na Kosovo, a pogotovo sad kad je stigao Euleks. Sad ni to nema nikakvog smisla, pošto je ono što je UN otpalo, tamo gde su Rusi mogli nešto da rade.
Sad je Kosovo preuzeo Euleks, pa i taj argument otpada, ali ja postavljam ovako – na sve što je zahtevala srpska strana, Rusi su rekli –ne.
Znači, mi smo tražili da se napravi jedan krovni ugovor i tri pojedinačna, da bismo se obezbedili, zbog toga što su sami Rusi rekli da ''Južni tok'' dolazi u pitanje i da ne mogu da garantuju, zbog teške recesije i novih okolnosti, tražili smo da se to odmah potpiše, krovni, plus tri pojedinačna, a Rusi su rekli – ne dolazi u obzir.
Zatim, mi smo tražili, takođe, da se potpiše odmah kupoprodajni ugovor o NIS-u, ali s tim da NIS predamo Rusima onda kad počne izgradnja Južnog toka, a Rusi su opet rekli veliko "njet", ne dolazi u obzir. Zatim, srpska strana je tražila da se doplati na onih 400 miliona, na onu malu cenu, nedovoljnu, 19,5%, znači, još 700 miliona evra, međutim, oni su rekli da ne dolazi u obzir. Tražilo se, takođe, 500 miliona za modernizaciju NIS-a, a oni su rekli – ne dolazi u obzir.
Postavlja se pitanje, kakva je sada politička odluka, ko treba politički da odgovara, ali, ministar Dačić je izjavio da je tu reč o velikom političkom prijatelju, iako sam malopre rekla da su emocije i prijateljstva jedna stvar, a biznis i interesi, potpuno druga stvar.
Budući da smo čuli, kao što sam malopre rekla, da gospodin Miler samo jedan sat ima za tu Srbiju, tu prijateljsku zemlju, koliko nas mnogo Rusi vole, imam utisak da nas oni totalno preziru, jer su uvideli da smo slepi, glupi i da ne umemo da branimo svoje interese, i kad vide takvoga, oni kažu – zgazi ga, iskoristi ga, što da ne uzmemo. Oni gledaju svoja posla, a to što mi ne umemo da se branimo, to što je nama paučina na očima, to što mi radimo, to je naša odgovornost. Samo ću završiti time da će predsednik Tadić lično odgovarati za ovo.

Htela sam da malo više objasnim svoj današnji nastup povodom ove teme. Obično se ne služim time da koristim Poslovnik da bih pravila bilo kakvu opstrukciju. To uopšte nije stil mog rada, ali bih htela da objasnim da ovog puta to nije, uopšte, u pitanju. Nije reč o opstrukciji.
Mi možemo da vidimo da je, zaista, strahovito teška situacija u našoj zemlji. Mi imamo vrlo nejaku privredu. Videli smo da je danas gospodin Jelašić povukao neke veoma teške mere po našu privredu. On je sada zaveo da će krediti biti strašno skupi. Drugim rečima, na svakih 60 dinara kredita, reč je o povlačenju dinara iz opticaja, da bi se održala snaga dinara koja neprekidno pada, 40 dinara mora da se stavi u rezerve. Šta to znači?
Ovo kažem zbog naših građana, da razumeju da ne izlazim za ovu govornicu da bismo gubili vreme, da bismo zadržavali priču o sudstvu, nego je reč o tome da ovo direktno pogađa elementarne interese građana. Poslodavci će otpuštati naše radnike. Oni će ostajati bez posla.
Ne znamo kolike će biti razmere te recesije. Ne znamo da li će uopšte rast biti kako Vlada predviđa – 3 do 3,5%. Možda će situacija biti još gora. U toj situaciji, kada je u svetu recesija, kada imamo jednu nezdravu i nejaku privredu, ovakve stvari su potpuno nedozvoljive, zato što to još više pogoršava stanje naših ljudi.
U takvoj situaciji, kada preti ovakva recesija, kada prete otpuštanja, kada se zamrzavaju plate, Srbija, kao neki pijani milioner, uzima i nekoj velikoj svetskoj sili poklanja našu najveću industriju, Naftnu industriju, koja je jedina, među tri preduzeća, uspešno poslovala u prošloj godini.
Ako možemo da živimo od toga, mi sada uzimamo da u toku ovog meseca treba da prodamo NIS, odmah, a sve drugo iz onog ugovora što ga je vladajuća koalicija ratifikovala – odlaže se. To su neke deklaracije. To su nekakvi memorandumi. Neće da nam daju nikakve garancije.
Ja sam prva bila u ovom parlamentu koja je rekla, samo ću da vas podsetim, to je bilo prošle godine, kada se čula vest o tome da će se NIS pokloniti Rusima, a bio je predviđen, kao što znate, da bude glavni izvor za besplatne akcije – da li će Srbija ikada išta od istorije naučiti, da li ćemo opet da ponovimo 1948. godinu? Da li će ponovo da bude veliko NE Rusima?
Mislim da se mnogi sećaju toga, kada je gospodin Tomislav Nikolić izašao i rekao – kakve to veze ima, to je bio komunizam.
(Predsednik: Vreme.)
Onda je vladala ideologija, i danas vlada ideologija. Ništa od istorije nismo naučili. I dalje prodajemo svoje resurse, i dalje ćemo biti siromašna zemlja koja puže i nema nikakvo dostojanstvo kada su u pitanju njeni interesi.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici i poslanice, poštovani gospodine ministre, LDP mora zaista punim plućima da pozdravi donošenje ovog zakona, jer nevladin sektor, kao što znate, još od 2002. godine insistira na tome da ne bude u tzv. divljem stanju, nego da se donese jedan za nas, za LDP, fundamentalni zakon, jer se tim zakonom reguliše jedno od osnovnih, da ne kažem i osnovno ljudsko pravo i građansko pravo, a to je pravo na udruživanje.
Kao što je svima poznato, mi smo sve ovo vreme imali jedno divlje stanje, jer su ova dva zakona zakoni koji omogućavaju udruživanje građana, bili su zakoni SFRJ. To su bili zakon o udruženjima i zakon o društvenim organizacijama, koji nisu ni po formi, ni po sadržini, ni po nameni odgovarali nevladinom sektoru u jednom modernom smislu reči, to znači u demokratskom društvu.
Nemoguće je zamisliti razvoj demokratskog društva i demokratske kulture bez jednog civilnog društva koje je nažalost sve vreme od 90-ih godina bilo napadano, proganjano kao izdajničko, a naravno slobodan građanin nikada ne može da bude sa svojim pravima i slobodama utopljen u bilo kakav kolektiv, nego se zauzima na prvom mestu za ljudska prava i kontroliše državu, jer nema države. Da li je ona autoritarna ili više demokratska ili manje demokratska, ali nema države koja ne želi da prekrši ljudska prava i da širi svoju moć, i to na netransparentan način. Zato bez ovoga, što mi zovemo nevladin sektor, nema načina da se razvije demokratsko društvo.
LDP je više puta isticala i tražila, kad god smo govorili o evropskim poslovima, da se donese ovaj zakon i insistirali smo i podržavali brojne naše saradnike u nevladinim organizacijama. Mi kao stranka, i sada u parlamentu, imamo jako dobru saradnju sa nevladinim sektorom, dobijamo njihove modele zakona, razgovaramo sa njima, prihvatamo njihove sugestije, jer to su veoma dobri izvori da se zakon donese zaista kako treba, a ne sa intervencijom države koja treba da umanji značaj zakona kada je reč o interesima građana.
Bez jednog vibrantnog društva, gde imate slobodu udruživanja građana oko njihovih interesa, oko javnih poslova, oko zadovoljavanja određenih potreba, nema načina da se ostvare i drugi opšti ciljevi društva. Zato mi pozdravljamo, ponavljam, ovaj zakon, mi ćemo za njega glasati. Moramo da kažemo da mi i nismo stavili amandmane na ovaj zakon, nismo videli neke veće propuste. Naravno, da bi pojedini članovi možda mogli biti drugačije formulisani, ali sve u svemu mi mislimo da je ovaj zakon napisan dosta dobro.
Pored toga, i sam nevladin sektor, kao što znamo, jako je mnogo sarađivao na donošenju ovog zakona, tako da mi moramo da kažemo da je ovaj zakon jedan dosta dobar okvir za obavljanje poslova u nevladinom sektoru. Zatim, sređuje se ono što je bila bolna tačka, a to je finansiranje.
Moram da kažem da je veoma dobro što se omogućava udruživanje građana bez registracije. Mislim da je to veliki korak napred, jer se upravo u tom momentu pokazuje ta sloboda udruživanja. Da li bismo ikada mogli da čujemo za Peti parkić? To ne mora da se prijavi, to se ovde zove građanski ortakluk, ali građani mogu oko najelementarnijih svojih ciljeva da se udružuju i da ostvaruju svoje interese.
Naravno, moram da podvučem i to da je naša zemlja trpela brojne kritike što ovaj zakon nismo doneli i jako je često isticano od strane Saveta Evrope, i sada u poslednjem izveštaju Evropske komisije ponovo se prebacuje našoj zemlji da nema zakona o udruživanju građana, da se legalizuju tzv. treći sektor, nevladin sektor, kao glavni kontrolor države, ostvarivanja sloboda i prava i raznih drugih interesa i potreba građana.
Bez jednog takvog društva demokratije nema i konačno, ponovo ističem, da smo takav jedan zakon i dobili. Pored toga, vi sigurno znate, a zbog toga su takođe nevladine organizacije bile kritikovane da su one prve počele da dobijaju međunarodne fondove i da su počele da ostvaruju određene projekte, koji su doprineli da se društvo reformiše i da se neke teme, koje su naročito devedesetih godina bile veoma važne, a to znači uspostavljanje mira, mirno razrešavanje sukoba, politička kultura, zaštita prava itd, to su sve radile nevladine organizacije uz pomoć međunarodnih fondova.
Nešto ću reći posle toga o finansiranju, što mislim da možda u vezi drugih zakona nije dovoljno dobro rešeno kada su nevladine organizacije u pitanju. Ono što nas brine, kao i uvek, to je koliko će biti ostvaren ovaj zakon, koliko će on zaista biti primenjivan, da li će se zaista vlast držati ovog zakona. Jer, kao što znamo, donese se zakon, a onda posle toga ponovo imamo neko maltretiranje nevladinih organizacija ili nekog drugog, ako je kritičan prema vlasti, i da onda može ponovo da dođe u situaciju da iskusi negativne posledice kada se odnosi kritično, a to jeste osnova civilnog društva.
Mi smo pregledali i amandmane drugih poslaničkih grupa i videli smo da su neke primedbe po našem mišljenju neosnovane. Ako se pođe od toga da je udruživanje građana fundamentalno pravo, nema nikakvog razloga da se traži od države da se restriktivno ponaša kada je reč o broju onih koji imaju pravo da se udružuju.
Ako uzmemo da i pravno i sociološki se smatra da je grupa troje, nema nikakvog razloga da država nameće bilo kakav broj slobodnom udruživanju građana, organizacija i udruženja, neko je predlagao broj 30, neko broj 20, da nikakvog razloga nema da se država uopšte meša koliki će broj imati jedno udruženje, pogotovo što ono može da se registruje. Dovoljno je da se troje udruže da bi se stišala muzika ili da utiče kod opštine da zaštiti neko svoje pravo i da deluje u cilju svojih interesa.
Takođe bih htela da kažem da je isto tako dosta važno, a da možda nailazi na nerazumevanje, što je zakon dozvolio udruživanje deci, onima koji nisu punoletni. Ali, kada je reč o pravima deteta, deca imaju, i omladina, prava i ispod 18 godina da se udružuju, i takođe i oni od 15 godina već imaju pravo na rad i nema razloga da se čeka punoletstvo da bi se mladi udruživali.
Pored toga, mi smo potpisali određene međunarodne konvencije, recimo, kada je reč o učeničkom parlamentu, gde se učenici od malih nogu uče demokratiji, udruživanju i borbi za svoje interese, a mladi imaju svoje interese. Mislim da je ovo samo pohvalno što se to omogućava zakonom, a ne kao što sam videla da su neki kolege poslanici tražili da se ograniči da deca nemaju prava da se udružuju.
Konačno bih istakla, kao još jednu pozitivnu stvar, a to je da je dobro i u skladu sa Ustavom, u članu 48. i 49, da je dobro što je predviđeno da ovo pravo može da se zloupotrebljava na neustavan način time što bi se širila mržnja, a toga ima jako mnogo u poslednje vreme. Ima puno inicijative da se određene ekstremističke i fašističke organizacije zabrane, budući da i Ustavom takva ponašanja nisu dozvoljena. Mislim da je ovo u skladu sa međunarodnim normama i ustala bih uvek u odbranu ovoga da se ovo pravo, u slučaju takvog ponašanja i u skladu sa zakonom, može zabraniti.
Postavila bih sada još neka pitanja, zato što istraživanja koja sam konsultovala, a sproveden je veći broj istraživanja o udruženjima građana, moram da kažem, i građani to dobro znaju, da je naš građanin veoma nemoćan, ne može da ostvaruje svoje interese i svoja prava, da je vlast u svakoj situaciji jača nego što je građanin, da i kada se udružuje ne može da postigne te svoje ciljeve.
Naš građanin je jedan od najnemoćnijih građana, koji i kada se udruže i kada zajedničkim snagama pokušavaju da ostvare svoje ciljeve zaista to ne mogu da urade, zato što su netransparentne moći ili nekontrolisana moć ili neizvršavanje presude, i razni drugi pritisci koje građani osećaju, onemogućavaju ih da neke svoje ciljeve ostvare.
Dovoljno je da se pođe od najbanalnijih stvari, kada se otvaraju muzike, kafići, kada se udružuju građani, onda oni dobijaju odgovore da je to mafija, da će im ubiti decu, ukoliko je bilo koji interes da će trpeti određene posledice.
Pored toga, i u javnosti nekada se stiče utisak da je to neko samoupravljanje, i kada se građani udružuju u smislu ostvarivanja svojih prava da je to neki samoupravni socijalizam itd. Ima niz takvih indikacija da se naši građani ne udružuju ni kada je u pitanju lokalna samouprava, ne znaju uopšte šta se radi u gradu, nemaju pojma kako se donose odluke u lokalnim samoupravama.
Mislim da bi trebalo ovaj zakon da ima i tu ulogu da podstiče naše građane da se osnaže da se udružuju na sve moguće načine. Naravno, dobro je što i zakonom o finansiranju nevladinih organizacija Vlada preuzima jedan deo obaveza da finansira udruženja i njihove projekte koji doprinose ovakvim ciljevima. S tim u vezi, radi ohrabrivanja i osnaživanja građana da se udružuju i ostvaruju svoje ciljeva, mislim da postoji jedan problem u drugim zakonima, htela bih ministru da ukažem na to pažnju, da je na donacije koje se dobijaju nametnut jedan porez od 5%. To se neselektivno primenjuje.
Tako, kada se neka nevladina organizacija zameri vlastima ili je suviše kritična, onda upadne poreska uprava i kaže - molim vas, nisi plaćao na projekte unazad tri godine, plati na sve projekte 5%. U međuvremenu nevladine organizacije ne plaćaju taj porez, zato što njihovi donatori ne prihvataju kada daju donaciju da možeš da plaćaš porez. Zašto bi na donaciju plaćali 5% poreza? To se onda nediskriminativno primenjuje ukoliko neka nevladina organizacija stane na žulj vlastima. Znači, trebalo bi to da se uredi, za sve donacije mora da se ukine tih 5%, a ne da se to nediskriminativno primenjuje.
Još bih ukazala na jedan problem, koji bih postavila kao pitanje ministru Markoviću, što sam zapazila kada je reč o imovini, u članovima 73, 74 i 75, gde se govori o imovini nekadašnjih društvenih organizacija i udruženja.
Za sve ove godine nedonošenja ovog zakona, za sve vreme devedesetih godina, za sve vreme posle dvehiljadite godine, vi znate da su nevladine organizacije bile praktično na slobodnom tržištu kada je reč o prostoru, da su morale da plaćaju kiriju i dan-danas moraju da plaćaju kiriju. One nemaju nikakav popust kada iznajmljuju prostorije, niti bilo kakav status da mogu dobiti po nekoj povoljnijoj ceni prostorije, dok ove društvene organizacije i udruženja, po starom zakonu, koje su praktično bile neke paradržavne organizacije, koje su imale ogromnu imovinu, za sve ovo vreme ne samo da one nisu plaćale ništa, nego su iznajmljivale prostor.
Evo, da navedem jednu organizaciju, to je nekada udruženje, a i sada postoji, SOKOJ, Savez udruženja kompozitora. Oni imaju ogromnu zgradu u Mišarskoj broj 11 i izdaju je u isto vreme. Uzmite samo Auto-moto savez, što je država u državi, ogromna je imovina. Udruženje književnika u Francuskoj 7, čuveno, koje ima dole i restoran.
Meni nije jasno, vi ste to rešili kao neko pravično rešenje da sada ta imovina, Auto-moto saveza i tih velikih, koji zaista imaju ogromnu svojinu, da to postane državna svojina, svojina Republike Srbije, a da se to daje po različitim nivoima na upravljanje lokalnoj samoupravi, a ona onda daje na korišćenje toj istoj organizaciji da nastavi svoje delatnosti.
Sada vama postavljam pitanje, vi kažete da oni ne mogu dobiti lošije uslove nego što su ranije imali, ako nisu plaćali ko što nisu, znači oni ostaju u jednom povlašćenom položaju da oni i dalje ne plaćaju. Na primer, ja koja sam osnivač Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji, osnovana 1991. godine kada su počeli ratovi, mi svi plaćamo kao i druge organizacije, plaća se stanarina, a ove paradržavne nekadašnje organizacije ostaju u statusu u kakvom su bile, odnosno da ne plaćaju.
Čini mi se da ta diskriminacija između starih organizacija i ovih novih, bez kojih su praktično neki zakoni koji su kod nas novi bili nezamislivi, odnosno pominjem, da nije bilo nevladinog sektora - da li bi ikada proradio Zakon o slobodnom informisanju građana? Ceo taj zakon su na svojim plećima praktično iznele nevladine organizacije, i druge zakone.
Prema tome, postavljam pitanje, da li možemo da tvrdimo da je i dalje ostala izvesna diskriminacija, ne znam na osnovu čega i zašto, da bi one mogle da imaju povoljniji položaj nego što imaju druge organizacije koje su bile za sada u tom divljem položaju i nisu bile regulisane, a zahvaljujući ovom zakonu su regulisane. Ponavljam još jednom, LDP izražava zadovoljstvo što donosimo ovaj zakon i naravno izražava veliko nezadovoljstvo nevladinog sektora što je bio mrcvaren, ponižavan, vređan, nazivan izdajnicima, plaćenicima itd.
Trpeli su velike pritiske, bili su mrcvareni sve ove godine i zbog toga što je ovaj zakon toliko dugo čekao, dovodio je do toga da naša država bude nedovoljno ugledna što nema rešenje oko udruživanja građana, tog fundamentalnog prava - znači i veliko zadovoljstvo i nezadovoljstvo što to nije učinjeno ranije. Hvala.

Ja se pozivam na član 198. i koristim prisustvo ministra da postavim nekakva pitanja.
Ja bih se složila s vama kada ste rekli da je ovaj zakon zamišljen kao jedna velika novina. Mislim da je stupio na snagu negde, da li septembra, ili oktobra 2006. godine – jel tako? Znači, kada ustanovimo da je taj datum 2006. godina, kada je Zakon stupio na snagu, ne znam kako se pozivate na to da on nije mogao da se primeni i da sve do sada niste mogli da raspišete konkurse i obavite konkurse zbog promena Vlade. Zato što tu postoji jedna kadrovska komisija, koliko se ja sećam tog zakona.
Zaista, zakon je bio novina, ja sam ga prerađivala iz nekih drugih razloga i videla sam da je ideja bila da se napravi neutralna državna uprava i da možete samo dva čoveka da dovedete po partijskoj liniji. Na kraju, da dodam, da dobijemo stručnu administraciju, gde imate konkursnu komisiju, državnu komisiju i gde se dolazi javnim konkursom na vlast. Prema tome, to je jedan od glavnih elemenata – da se ne samo ukine partijska država, nego, u stvari, korupcija, zato što se na ovaj način sprečava i korupcija.
Sada vi kažete, da je jedan od razloga, što je malo kontradiktorno, odnosno da će sad da se obučavaju za korupciju. U stvari, korupcijom sada ti ljudi ostaju na tim mestima, jer nema nijednog opravdanog razloga zašto konkursi nisu objavljeni.
Ako je Vlada prestala da radi u maju, zašto je konkursna komisija, kadrovska komisija prestala da radi? Nikakvog razloga nije bilo da ta komisija prestane. Da li se i ona smenjuje i je li ona, samim tim, prestala da radi?
Znači, ne vidi se zašto je cela ta primena zakona zastala.
Drugo, pošto ste sada imali ove ljude koji su na položaju, kod ove izmene Zakona, zašto niste ove koji su postavljeni, inače će se postavljati, odnosno zašto ste njima produžili rok do 31. decembra? Nikakvog razloga nema za to.
Još nešto da vas pitam. Da li se ti koji su po partijskoj liniji postavljeni i kojima, u svakom slučaju, prestaje dužnost 1. maja, odnosno 31. decembra, pripremaju, takođe, da učestvuju na javnim konkursima? Da li razumete šta je pitanje? Da li se oni koji su postavljeni, znači, čiji položaji sada prerastaju u položaje, pa kažete – u svakom slučaju, prestaje 1. maja, pripremaju da polažu ispite?
Koliko sam pratila taj zakon, videla sam da je, posle donošenja Ustava 2006. godine, po tom ustavu su raspisani izbori, takav bio dogovor, pa je onda nastala trka u Ministarstvu da se navrat-nanos polažu određeni državni ispiti da bi ljudi ostali na određenim položajima. Da li je tako bilo? Pa su jedni drugima nameštali komisije.
Postavljam pitanje, zašto ovi koji su postavljeni po partijskoj liniji nisu automatski izgubili te položaje? Naravno, postavljam i pitanje, jer niste objasnili da to najviše treba da se odnosi na Ministarstvo spoljnih poslova, zašto je to ministarstvo ispušteno? Ako bi to bila Vojska i policija, razumela bih, jer već tradicionalno znamo da pojma nemamo šta se tamo dešava, ali molim vas, objasnite zašto Ministarstvo spoljnih poslova?

Poštovani gosti iz Ministarstva, poštovana predsednice, što se tiče LDP-a, mi ćemo glasati za ovaj inovirani Zakon o javnim nabavkama.
Obavestila bih građane da smo mi doneli 2002. godine prvi Zakon o javnim nabavkama. Pretpostavljam da se nije išlo na izmene i dopune zato što je bilo mnogo tih nelogičnosti i mnogo instrukcija od strane EU kako da se taj zakon popravi, pa se onda išlo na to da se ide na novi zakon, mada je on, u suštini, isti, a ovo je trebalo da bude popravljeni zakon koji je 2002. godine donet.
Prvo bih skrenula pažnju na to zašto mi smatramo da je ovaj zakon jako važan i da je gotovo fundamentalan. Bar iz nekoliko razloga: prvi je razlog taj što je u Srbiji veoma veliki javni sektor i budući da su ovde uvek naručioci oni koji troše naše pare, pare građana, da bi oni bili kontrolisani kako ta sredstva troše.
Naravno, ne treba upozoravati da kada je reč o budžetu ogromna sredstva, sigurno preko dve milijarde evra, odlaze na javne nabavke. To su nekakve procene. Zamislite sada kolika je mogućnost ušteda i efikasnog trošenja novca poreskih obveznika, ukoliko je ovaj proces veoma detaljno definisan.
Sa druge strane, mi treba da smanjimo javnu potrošnju. Ovo je, takođe, jedan značajan izvor gde se može smanjiti javna potrošnja, a da se ne oštete potrebe građana, nego, naprotiv, da te potrebe budu efikasnije zadovoljene. Znači, to je jedan od glavnih razloga zašto mi smatramo da je ovaj zakon fundamentalan i da ima veoma veliki značaj.
Druga stvar, već iz ovoga što sam rekla, znači, koliko se para troši na nabavke, koliko je to nešto što je takoreći svakodnevno, jasno je da se tu tradicionalno korupcija najčešće i najviše odvija. Znači, ukoliko hoćemo ozbiljno da se bavimo korupcijom, bez zakona o nabavkama i bez primene kontrole i svih ovih komplikovanih stvari koje ovde pišu jednostavno neće biti moguće da se izborimo sa korupcijom. Znači, to ima i zbog toga ogroman značaj.
Isto tako, da podsetim naše građane da se vrlo često govori, kada je reč o ulasku u EU, da tu postoji samo nekoliko političkih smetnji. Svi znamo da su neke političke smetnje veoma velike, recimo, završetak saradnje sa Haškim tribunalom ili, otvoreno da kažemo, predaja Mladića i Gorana Hadžića. Tačno je da je to uslov da bismo dalje napredovali prema Evropskoj uniji, ali postoje nekakvi ključni institucionalni zakoni koji su temeljni za ulazak Srbije u EU.
Ovo je jedan od tih zakona, koji je apsolutno uslov da bismo mi mogli da napravimo jedan korak dalje, jer tamo stoji i - borba protiv korupcije, a i direktne instrukcije šta treba raditi kada je reč o zakonu o javnim nabavkama.
Znači, kada je reč o Evropi, ne treba da se zavaravamo da postoji samo nekoliko političkih uslova i da smo mi već tamo, nego tu postoji jedna ogromna institucionalna izgradnja, zbog čega i mislim da je taj put vredan za nas. Da nema tog pritiska, verovatno mi ove institucije nikada ne bismo sredili, ne bismo od ove države napravili nikakav red ukoliko ne bi bilo tog procesa pristupanja EU.
Naravno, pozvaću se upravo na poslednji izveštaj EU. Da budem precizna, Evropska komisija ocenila je kako je Srbija delovala u 2008. godini. To je onaj čuveni izveštaj o kome smo slušali veoma kontroverzne glasine, da je povoljan, da nije povoljan, čak smo imali danas jedan incident na sednici Odbora za evropske integracije, o čemu bih volela i druge poslanike da obavestim.
Imamo predstavnika u tom odboru, gde je ministar Đelić došao sa dve stranice teksta i otprilike prikazao kako je to sve super i kako je jako dobro ocenjeno šta je Srbija radila u 2008. godini, jer to su vrlo sistematične istrage koje se tu odvijaju. Naravno, na jedan lažan način prikazao je kako je EU ocenila napredovanje Srbije prema Evropi, ustanovu po ustanovu, kriterijum po kriterijum. Posle toga je bilo nekakvih izvinjenja na tu temu.
Samo bih htela da znate kakva je metodologija EU kada piše ovakve izveštaje i zašto je onda moguće da nas ljudi iz Vlade lažu kada je reč o tome kakav je uspeh postigla Srbija u 2008. godini. Ono što je realno i ono što smo mi analizirali u našoj stranci i kada se taj izveštaj pogleda, izveštaj govori da je Srbija stagnirala i da nije napravila ni korak nazad, ali ni korak napred.
Prikazaću da je metod EU uvek takav da za bilo koju oblast gde ona analizira šta se kod nas dogodilo ona pedagoški, tako da kažem, prvo daje jednu količinu komplimenata, a zatim ukaže na realne probleme koje imamo u pojedinim oblastima, kada je reč o zakonima i o pojedinim institucijama. Pokazaću vam kako je onda moguće da ministri, kao što se danas dogodilo na ovom odboru, manipulišu sa takvim izveštajima. Evo, da vidite šta se kaže o javnim nabavkama. Glava 4.1.6 - javne nabavke, to je izveštaj Komisije EU: "U oblasti javnih nabavki načinjen je određeni napredak. Transparentnost postupka koji prethodi zaključenju ugovora o javnim nabavkama je unapređena postavljanjem internet portala, što je takođe dovelo do umanjenja troškova, povećanja konkurencije i kontrole, bolje komunikacije među učesnicima, dobijanja verodostojnosti statistika, povećavanja svesti i boljeg ukupnog okruženja javnih nabavki".
Ovo su izdeljeni komplimenti, ali sve što se u ovom izveštaju konstatuje kao ostvarenje napretka, da je napredak učinjen, u stvari se odnosi na očekivani napredak ukoliko se usvoji i počne sa primenom ovog zakona. Jeste da je Uprava za javne nabavke stavila portal i išla je u susret ovakvom jednom zakonu, ali obaveza upotrebe portala stupa na snagu tek kada se ovaj zakon prihvati. Do povećanja transparentnosti javnih nabavki, koje se ovde hvali, može doći jedino ukoliko se ovakav zakon usvoji i ukoliko dođe do primene ovog zakona.
Prema tome, očigledno je da je takva pedagogija da se ono što se unapred planira prikaže kao napredak, a praktično, u stvarnosti tog napretka nije bilo.
Sada ću pročitati kako izgleda realna ocena (odnosi se opet na Zakon o javnim nabavkama): "Institucije koje rade u oblasti javnih nabavki, među kojima su Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača, nemaju dovoljno prostora i ljudskih resursa za rad. Nije unapređena njihova operativna nezavisnost. Potrebno je učiniti dodatne napore radi očuvanja, obučavanja i razvoja sistema javnih nabavki. Strategija za unapređenje sistema javnih nabavki, koja je usvojena juna 2006. godine, još uvek se ne primenjuje. Na primenu sistema javnih nabavki koji bi trebalo da bude nediskriminatorski, koji bi dobro funkcionisao, i dalje se negativno odražavaju slabosti sistema interne revizije", znači, nema interne revizije, "organa uprave. Činjenica je da državna revizorska institucija i dalje ne funkcioniše u punom obimu i da je još uvek visoka korupcija.
Uopšte uzev, Srbija još uvek nema konzistentan, delotvoran i potpuno nezavisan sistem javnih nabavki. Potrebno je učiniti dodatne napore kroz izmene zakona, izmenu strategije javnih nabavki i jačanje kapaciteta u cilju primene zahteva i SSP."
Kao što vidite, nema nikakve pohvale, ali dobro je kada se kaže da će koraci koje preduzimamo i koje ćemo preduzimati u budućnosti dovesti do tog unapređenja.
To smo sada apsolvirali. Videli smo da postoji velika mogućnost manipulacije, da nam se situacija prikazuje mnogo ružičastije nego što jeste, a to ne može da bude kada je reč o ovakvim zakonima. Ukazala sam na njegov značaj, ali bih sada volela da pokažem šta se stvarno dešava sa ovim zakonom.
Vidite, u našoj analizi mi smo pokušali... A, tu moram da uputim primedbu, ne znam kome, predsednici, možda ste žurili u Portugal, ali desila se jedna neprijatnost ne samo našem poslaničkom klubu, nego i drugim poslaničkim klubovima sa kojima sam imala kontakt, kada se na sednici glasalo o hitnom postupku. Mada u ovom zakonu stoji na samim koricama, na predlogu, da je po hitnom postupku, a na poleđini, gde se govori o razlozima za donošenje, takođe piše da je reč o hitnom postupku, međutim, verovatno zbog brzine, nenamerno, jer ne bih imala nikakvu teoriju zavere zbog čega bi predsednica Slavica Đukić-Dejanović to namerno uradila, mi smo bili u zabludi da možemo podnositi amandmane do određenog roka. Međutim, kada je pravljen dnevni red nije bilo stavljeno na dnevni red ovo po hitnom postupku. Svi ti amandmani su propali, osim ukoliko bude dobre volje da Odbor ponovo uzme na razmatranje i pogleda da li je neki amandman zaista ključan, a mi mislimo da takvih ima, mogu da kažem za neke, pa da Odbor onda ponovo razmotri te amandmane.
Kažem, pretpostavljam da to nije urađeno namerno, nego da je bilo slučajno, tako da sam primetila ovih dana da zaista veoma mali broj amandmana stiže na ovako važan zakon. Verovatno zato što nisu usvojeni predloženi amandmani koji su davani od strane poslaničkih klubova.
Htela bih da kažem šta je glavni utisak kada je reč o ovom zakonu. Sigurno je da su načela na kojima se taj zakon temelji, a ja ću vam reći koja su to osnovna načela... Pre svega, da bi ovaj zakon bio dobar, on mora da bude nediskriminatorski, mora da bude uvažavan apsolutno princip konkurencije, da niko ne može biti isključen. To znači da ne možete da nameštate javne nabavke i da nekom svom burazeru, prijatelju, partneru, drugu itd. nameštate javne nabavke. Mora biti transparentan. Mora u svakom momentu, prvo, od samog objavljivanja javne nabavke, dokumentacije i zato se uvodi ovaj portal i internet komunikacija.
To postoji u zakonu ali nema do kraja precizirano kada je reč o internetu, to će se tek naknadno uraditi. Znači, transparentnost je drugi važan princip, a zatim, jednak tretman svih onih koji konkurišu.
Ako su to ti principi - jednakost, konkurencija, procedura koja mora biti potpuno jasna i transparentna, sigurno je da ovaj zakon predstavlja izvesno unapređenje u odnosu na prethodni zakon, da su neke nelogičnosti ukinute. Ono što je moj osnovi utisak o ovom zakonu jeste da je on, gospodo narodni poslanici i građani, strahovito komplikovan. Dobro je što se na jednom mestu u zakonu predviđa da u onim institucijama u kojima postoji veliki broj javnih nabavki mora da postoji jedno lice koje ima sertifikat; bez stručnosti ne mogu uopšte da se obavljaju te javne nabavke, jer je primena ovako komplikovanog zakona veoma teška.
Ja ću reći posle šta su glavne zamerke kada je u pitanju ovakav zakon, ali suštinska zamerka je ta što on nema nikakav zakonski i institucionalni okvir u ovom našem društvu. Vi uzmete jedan zakon koji postoji u jednom jako komplikovanom i složenom zakonodavnom sistemu Evropske unije, prebacite ga u Srbiju, a nemate uopšte nikakav zakonski okvir, institucionalni okvir, pa ni svest o važenju prava, zakona. U jednoj partijskoj državi, gde vi punite institucije partijskim drugovima, gde se sve preko veze može ostvariti, uvodite jednu ovako komplikovanu proceduru, a da nemate neke osnovne stvari preko kojih možete da ga stavite u nekakav okvir da bi to uopšte moglo da funkcioniše.
Evo, navešću taj primer koji sam već ovde pomenula i koji se odnosi na kritiku Evropske unije. Znači, kakva je, prvo, naša unutrašnja kontrola u javnoj upravi? Ja nikada nisam čula da taj sistem upravne kontrole, znači unutrašnje kontrole, uopšte funkcioniše.
Drugo, što je i u ovom izveštaju Evropske komisije evidentno, od svih institucija, budući da se ovde formiraju dve institucije kada je reč o javnim nabavkama, koje je trebalo da budu nezavisne, nijedna nije uspela da to ostvari.
Ova skupština veoma dobro zna kako je izabrala Državnu revizorsku instituciju. Zakon je donet 2005. godine i još uvek, pazite, posle pune tri godine, ne radi tzv. eksterna kontrola; sem one revizorske institucije, još uvek nemamo te revizore koji kontrolišu način trošenja sredstava.
Šta će nam ovako komplikovan zakon o javnim nabavkama? Dobro je što postoji. Ali, kako će on funkcionisati u jednom ambijentu gde uopšte nema kontrole kako ko dolazi na određena mesta, kako se troše sredstva, kako će se uopšte i ovo kontrolisati? Zaista ne vidim kako će ovaj zakon da izvrši tu svoju ulogu ukoliko ovakvih praktičnih institucija nema.
Kada je u pitanju svih šest institucija - za kontrolu konkurencije, Ombudsman, za pristup javnim informacijama, Komisija za zaštitu prava, sad je Republička komisija za zaštitu prava ponuđača, znači, to je nezavisna institucija, svuda se pokazuje da niti je dovedeno dovoljno kadrova, niti ima dovoljno resursa, a pitanje je i načinjenog izbora. Koliko ja vidim, ona se bira tako što Vlada predlaže tu komisiju, a posle toga je bira Skupština. Ako bude tako kao što smo birali Državnu reviziju, tu instituciju, onda znam da od toga unapred nema ništa. Ili će tu biti neki retki hrabri ljudi, koji će se boriti sa vetrenjačama, ali koji će imati veoma mnogo teškoća da funkcionišu. Znači, u sistemu gde ne može da se utemelji nezavisna institucija, gde ne može da radi nezavisno od drugih uticaja ovakav zakon zaista postaje vrlo problematičan i pitanje je šta se uopšte može dogoditi s njim.
Sada bih htela da kažem još nešto, da mora da postoji taj kontrolni mehanizam, znači, uključujući i te druge institucije koje moraju da funkcionišu, da bi ovakav kompleksni zakon uopšte imao smisla. To je, recimo, kada vi kažete, i ovde smo u Skupštini često o tome raspravljali, svrhovitost nabavke nije rešena ovim zakonom. Znači, on rešava samo središnji deo procedure između naručioca, znači onoga koji kupuje, i onoga koji prodaje. To je taj središnji deo kada je reč o javnim nabavkama. Ali, kako će se proceniti šta treba uopšte, da li treba da se, recimo, kupi 200 automobila ili 10 automobila, da li treba da se menjaju tepisi u Skupštini ili ne treba da se menjaju, da li treba da se kupuju kompjuteri ili ne treba da se kupuju? Sve to ne spada uopšte u ovaj deo, nego u drugo zakonodavstvo, koje ne dopunjuje ove delove. A da ne pričamo o tome kakvi su sporazumi i ugovori uopšte sklopljeni. U to ovaj zakon uopšte ne ulazi, znači, u samu svrhovitost javnih nabavki ne ulazi i naravno da onda možemo imati tu velike probleme što se tiče toga. Znači, samo taj središnji deo, a ova dva vise, a nemate institucija koje to mogu da kontrolišu.
Budući da mi vreme ističe, reći ću da mi je žao što Vlada nikad nema dovoljno hrabrosti da dirne u neke druge delove Vlade koji bi mogli jedanput da se ipak na neki način ograniče. Jedan od naših amandmana, od kojih bar za pet-šest mislim da su veoma značajni, odnosi se na poverljive nabavke. To vam je član 7, ne znam tačno koja tačka u članu 7, gde imate neke nabavke koje su praktično najkrupnije. Od pamtiveka do danas se zna da je najveća korupcija kod vojnih nabavki i svi uvek vole da trguju sa vojskom, zato što su to poverljive nabavke i nema nikakve kontrole. Samo da bih upozorila građane, tada se i ovaj komplikovani zakon o kome sam govorila stavlja ad akta i nema nikakve kontrole. Znači, možda nekakva unutrašnja kontrola u okviru vojske, u okviru policije, mada znamo kako je to do sada bilo, ali one se izdvajaju iz ovog postupka, nema ovog postupka.
Mi smo predložili tim amandmanom da se ovo preciznije definiše, da se donese jedna uredba da se što više smanje takve ogromne nabavke koje su sklonjene od očiju javnosti i da se ovaj kompleksni zakon, koji treba da predstavlja određeni napredak, što više primenjuje. Jer, ako te delove izdvojimo, ako ispadne da se tu ne mogu primeniti i tako vi im date tu veliku slobodu da se ne kaže ni šta je bezbednost, ni šta je nacionalni interes, da se to ne precizira, onda mi se čini da ovaj zakon već unapred za veliki deo javnih nabavki uopšte neće važiti.
O drugim amandmanima će govoriti druge kolege, pošto verovatno u pojedinačnoj raspravi neću imati prilike da govorim o njima. Hvala vam.

Pre nego što prikažem u čemu se sastoji amandman koji je podnela Poslanička grupa LDP-a, htela bih da ukažem na jednu nelogičnost u samoj raspravi. Naravno, ovde se raspravlja o rebalansu i, u kontekstu krize, da li je trebalo za 45 milijardi ići u deficit u budžeta ili nije trebalo.
Postoji jedna nelogičnost koja mi se čini, možda, još važnijom za samu raspravu. Kada se dodeljuju određene subvencije budžetom, kao što je, recimo, na ovaj član na koji sam podnela amandman još sa nekoliko kolega, vidi se da su Železnice Srbije dobile ukupnu subvenciju, zajedno s ovim rebalansom od 508 miliona, od preko 11 milijardi dinara.
Htela bih da postavim pitanje i da ukažem na ovu nelogičnost. Zašto nemamo objašnjenje na šta je potrošena ta subvencija do sada i zašto je potrebna ova dodatna subvencija za Železnice od 508 miliona? Nema nikakvog obrazloženja.
Moram da se pozovem ovom prilikom na Ustav, na član 92. stav 3, da nema završnog računa budžeta, tako da se ne zna zašto se traži ovih 508 miliona dodatnih dinara za Železnice Srbije. Ovo pitanje postavljam zato što ima nekakvih nelogičnosti koje su se pojavile u javnosti u poslednjem momentu.
S obzirom na to da od gospođe ministra Dragutinović nismo čuli za ovako velike subvencije, ako se ona ne upušta u neke male izmene ili neke male subvencije, onda neka nam u svom izlaganju obrazloži za šta su potrošene dosadašnje subvencije, zašto se traže nove. Da li se ovako velika subvencija, a moram da kažem da su 11 milijardi, zajedno s ovih 508 miliona koji se sada predlažu, ogromna subvencija, bliži ovoj subvenciji koja se tražila sada za izborno obećanje u vezi sa penzijama za oktobarski račun? Mi smo, naravno, znali da se ovaj rebalans pravi zbog tog izbornog obećanja.
Zašto se daje dodatnih 508 miliona, a 11 milijardi ide na subvencije za Železnice Srbije bez ijedne reči objašnjenja? Na šta su do sada potrošene i zašto je potrebno još 508 miliona?
Ovaj nedostatak logike ruši celu priču oko ovog rebalansa, zato što ta priča o rebalansu ima smisla samo onda ako kažemo – budžetom je predviđeno ovoliko, potrošeno ovoliko, pogrešili smo u predikciji i sada ispravljamo tu predikciju u budžetu rebalansom, zato što nismo predvideli da će nam biti za ovu stavku potrebno još ovoliko novca.
Zato vas, gospođo Dragutinović, pozivam da nam objasnite zašto je bilo potrebno da se još 508 miliona doda na subvencioniranje Železnice Srbije. Pokušala sam ovih dana da uspostavim lični kontakt, iako, ne znam, to možda spada u poslaničku dužnost, ali očekivala sam da ćete vi da kažete, bar kada je reč o tim velikim subvencijama, gde je otišao novac i zašto tražite još. Nema obrazloženja.
Sada sam ponovo gledala onu kupusaru koju ste nam dostavili, ni tamo nema ničega o tome zašto se to traži. Juče sam zvala Železnice Srbije da pitam zašto im treba tih 508 miliona dodatnih subvencija. Naravno, nisam ih mogla pitati na šta su potrošili one prethodne pare, da li su potrošene itd. Dobila sam obaveštenje, nešto vrlo interesantno. Prvo, trebalo je da kažete, ako je to tačno, ne znam, možda su me lagali ti koje sam pitala, da oni traže tih 508 miliona dodatnih za plate.
Da li ste vi to znali? Da li ste vi odobrili njima povećanje plata i ko im to odobrava?
Znači, oni su rekli da su Železnice, u odnosu ne zna se na šta, imali manje plate i da im je Vlada obećala da će, ukoliko Železnice, ako je ukupna subvencija nešto preko 11 milijardi, prodajom svojih usluga zarade tih 11 milijardi, od Vlade dobiti ovih 508 miliona za izjednačavanje plata, ne zna se s kim, sa javnim sektorom, s nekim drugim preduzećem, u odnosu ne znam na koga oni to računaju.
Drugim rečima, dobila sam informaciju da ovih 508 miliona, koje ste vi sada ubacili u rebalans, treba da ode na plate. Da li je to vama poznato? Da li vi znate? Da li možete da date neku informaciju o tome zašto se povećavaju tamo plate?
Zbog toga sam u ovom amandmanu napisala, a ovu priliku bih iskoristila da kažem da se ovde provukla jedna greška, jer su tri nule bile izostavljene, mislim da je ta greška već stigla do vas. Znači, smatrali smo da kada je reč o subvencijama za Železnice, da im ne bi trebalo dodati ovih 508 miliona za lične dohotke, a evo iz kojih razloga.
Za JP ''Železnice Srbije'', na strani izdataka budžeta predviđenih u tabeli 1, Predlogom rebalansa se predlaže povećanje traženih subvencija na 508 miliona u odnosu na postojeći budžet. LDP smatra da je i postojeći iznos subvencija previsok, naročito s obzirom na neefikasnost menadžmenta ovog javnog preduzeća. Zbog toga predlažemo da se ne dozvoli povećanje subvencija za ovako visok iznos, jer bi se time ohrabrilo neodgovorno ponašanje rukovodstava javnih preduzeća, a teret njihovog poslovanja dodatno prevalio na poreske obveznike.
Molim vas, svima je poznato da je u vezi s direktorom Šarančićem, koji će sada, kako se predviđa, ostati na veoma visokoj funkciji, već bila jedna javna afera u vezi s kupovinom onih vagona i da je čak i šef te stranke Velja Ilić, u jednom dnevnom nastupu, rekao da nije bilo sve u skladu sa pravilima; nisu vagoni kupljeni na tenderu, nego je to kupljeno, otprilike, neka prodavnica obuće. Potpuno protivzakonito. Ako imaju menadžment koji ovako može da troši novac, nema nikakvog razloga da dodajete takvom jednom preduzeću 508 miliona.
Hajde da idemo sada dalje, šta se u ovom trenutku dešava s tim istim preduzećem i zašto je javnost još više skandalizovana zbog ovih subvencija koje ste vi, gospođo ministar, predložili. Pogledajte, sada ide podela javnih preduzeća između DS-a i njihovog koalicionog partnera SPS-a. Mislim da su, što se G17 plus tiče, oni već ugradili neka svoja preduzeća, ali se DS i SPS, koji su se tu skoro pomirili i objavili nacionalno pomirenje, još uvek raspravljaju oko toga kome će koja javna preduzeća da pripadnu.
Sada ću vam pročitati šta ste napravili i napisali, ne vi lično, u onom memorandumu o projekciji 2009/11 o javnim preduzećima i prihodima.
Kada je reč o Železnici, predviđa se da gospodin Šarančić ostaje na visokoj funkciji. Trebalo je da bude neki gospodin Aleksandar Dobrić, čini mi se da se tako zove, za koga je u javnosti procurila vest da je od 1990. do 1998. godine iznosio novac na Kipar i da je, ne znam, to je bilo u svedočenju prilikom suđenja Mihalju Kertesu, to čovek koga opet gura SPS.
Ne znam ko snosi odgovornost za to što takvi kadrovi, koji su prilično izblamirani u javnosti, dobijaju iz naših subvencija, iz naših džepova, da dolaze takvi ljudi na mesta sa ogromnim platama, ali, bukvalno, s ogromnim platama.
Danas, takođe, u "Srbijagasu", gde se, kao što znate, povećava cena gasa za 60%, a preduzeće je u velikom minusu, gospodin Bajatović je bio toliko ljubazan da nam kaže da je njegova plata 270.000 dinara; to smo juče čuli, ali to je rekao i pre neki dan. Pri tom, on je, a to nije shvatio, u sukobu interesa, jer je predstavnik i u onom "Jugorosgasu", gde dobija još 5.000 evra, pa ovde 3.000 evra, tamo 9.000, 5.000, znači, to je već 11.000 evra, a ima određene akcije i u Baru, pa i tamo dobija po osnovu tog predstavništva.
Pa, zar ne može neko drugi da bude predstavnik u "Jugorosgasu", nego mora da bude sve jedna te ista ličnost? Na osnovu kakve produktivnosti rada, na osnovu čega ti ljudi sebi pripisuju takve plate i na osnovu čega vi onda dodeljujete ovakve subvencije?
Kažem, može čovek i da se ogreši, jer sigurno da od 20.000 zaposlenih u Železnicama ima ljudi koji sigurno primaju neku malu, bednu crkavicu i možda oni zaslužuju da dobiju nekakvo povećanje plata, ali ne mogu od ovih državnih tajkuna. To nisu privatni tajkuni, ovo su državni tajkuni i molim vas da od danas više ne govorimo samo o privatnim tajkunima, nego da govorimo o partijskim, državnim tajkunima, koji se sele iz jednog preduzeća u drugo.
Da bude stvar još gora, kad je reč o Železnicama, zašto smo stavili zabranu da se tu povećavaju subvencije, što ste vi, naravno odbili? Zato što treba i Zoran Anđelković iz SPS-a da bude predsednik Upravnog odbora istih ovih železnica o kojima vam sada govorim, a to što će da zaseda Upravni odbor jedanput mesečno, jedanput u tri meseca, nije važno.
Znači, za kompletno neradništvo, za kompletnu neodgovornost, jer nikad nismo videli da je neki predsednik upravnog odbora, niti direktor, za bilo šta preuzeo odgovornost kada je reč o javnim preduzećima, niko se ne poziva na odgovornost, za to što će biti upravnik, što će biti u upravnom odboru predsednik, dobiće 110.000, ni za šta, plus će imati svoje zanimanje, imati svoju platu i dobijaće ovo, takođe, iz budžeta.
Kažem da to nije kraj te strašne, monstruozne priče. Sada možemo da vidimo, iako sam se ja juče raspitivala kako stoje stvari oko Železnice, zašto im treba tih 500 miliona dinara, jer vidimo da gospodin Šarančić, kao budući v.d. direktor, kupuje ogromni vozni park. Ne znam da li ste vi s tim upoznati, dva miliona evra i 200.000; čovek je kupio automobile, od kojih pojedini koštaju po 100.000 evra, po 53.000 evra.
Evo, mogu sve da vam kažem, 26 putničkih automobila, ukupne vrednosti 848.961 evra, 28 terenskih i teretnih vozila vrednih 772.727 evra i 16 kombija, u vrednosti od 558.442 evra. Zatim, od srednje klase kubika, pojedinačna vrednost 53.000 evra, kao i 20 automobila, svaki po ceni od 21.000 evra. Znači, za ukupno 2.200.000 evra gospodin Šarančić kupuje automobile.
Postavljeno je pitanje Železnicama Srbije – za koga u Upravnom odboru, za koga se kupuju ovi silni automobili po tako skupoj ceni? To su sve ''audiji'', sve najskuplji automobili. Oni na to nisu odgovorili, rekli su – voziće se zaposleni u Železnici. Oni jadni radnici, 20.000, oni će se voziti ovim ''audijima'' i ovim automobilima?!
Pa, znate šta, zaista je strašno. Nemam reči da vi tražite subvenciju, a da nam niste rekli na šta je otišlo prethodnih 10 milijardi u tom preduzeću, da li je poboljšano, da li je uloženo, da li je učinjeno bilo šta, da li je podignuta produktivnost rada i na osnovu čega. Molim vas, ti partijski direktori se šetaju s jednog mesta na drugo.
Ja ću da vas podsetim, juče je jedna veoma alarmantna vest izašla, a odnosi se na Demokratsku stranku, da će Petar Vulović, koji je ranije bio direktor JAT-a, ponovo da bude direktor JAT-a.

Sad su se usprotivili, pošto ne možemo sve mi poslanici da postignemo, sad je i Sindikat JAT-a rekao – ako taj čovek dođe, koji je za 29 godina radnog staža već uzeo onu otpremninu, a koji je u međuvremenu formirao neku privatnu firmu, ako hoćete da totalno uništite JAT, neka dođe taj gospodin za direktora.
Znači, gospođo, završavam, ovo da kažem, za plate u projekciji memoranduma, koji ovde čitam više puta, znači, za 2009/ 2011. godinu, kaže se – plate u republičkim i lokalnim javnim preduzećima kretaće se u skladu sa kretanjem produktivnosti rada u tim preduzećima i stanjem na tržištu rada. Neopravdano je da se zaposlenima u monopolskim delatnostima, koji znatno veće imaju plate, koji na tržištu rada dobijaju identičan posao, plate povećavaju natprosečnim tempom. Oni su čak i ''golden parašut'' sebi, taj menadžment, ugovorili, u slučaju da u NIS-u dođe do promena, koliku otpremninu u milionima evra ti ljudi treba da prime.
Zašto da se to primenjuje...

... u tržišnoj privredi od 2009. godine? Pa, ovo je najobičnija zdrava logika, da plate treba, valjda, da budu usklađene sa tim kakav je uspeh preduzeća. Međutim, to je za partijske kase. Ja vas molim da pogledate na šta su trošena ta sredstva i da nas obavestite, jer ako se bude dalje ovako radilo, ovo je stvarno neviđena pljačka naroda ovim budžetom.

Poštovana gospođo ministarka, poštovani narodni poslanici, htela sam da skrenem pažnju samo na nekoliko stari, da sam očekivala da ćete nam ukazati na važne probleme ovog budžeta i ovog rebalansa.
Međutim, vi ste se pozivali na ekonomsku nauku, da tu niste prekršili nikakvo pravilo, umesto što bi bilo mnogo-mnogo korisnije da smo zaista otvorili nekakve bitne probleme, o kojima ste vi sami govorili, pa moram da vam kažem da sam čitala i pratila vaše intervjue, na primer u "Danasu", gde ste vi veoma lepo objasnili da je do ovog rebalansa budžeta došlo zbog nerealnih obećanja za vreme izbora i da ste čak rekli da smo za 2008. godinu doneli loš budžet sa deficitom, a da sada donosimo još lošiji, zato što u stvari pravimo još jedan deficit ovim rebalansom.
To ste rekli u novinama, a ovde ste nam rekli da ste se držali pravila ekonomske nauke. Znate šta, možda zaista u ekonomskoj nauci piše da je dozvoljeno da deficit fiskalni ne bude više od 3%.
Svaki put kad se primenjuje tako neko pravilo, bilo bi u redu da se zapitate - zašto je došlo do ovog deficita? Vi ste to već u novinama odgovorili - zbog nerealnih obećanja koja su partije davale za vreme izborne kampanje.
Drugo, uvek je u pitanju nekakav kontekst. Da li je vreme da se više troši ili je vreme da se manje troši?
Tu ste takođe pokušali da nas ubeđujete šta kaže ekonomska nauka, a moram da vam kažem da je vrlo čudno da su vaše kolege potpuno različito ocenile ovaj momenat, nego što to vi ocenjujete i zato se pitam - otkud sada ta diskrepanca.
Kaže - rebalans budžeta koji je Vlada usvojila naišao je na oštre kritike ekonomskih stručnjaka koji smatraju - ovo sam skinula, samo da kažem izvor, sa sajta "B 92" - da nije uzeta u obzir kriza u svetskom finansijskom tržištu, inflacija i velika javna potrošnja.
Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić - kod koga ste vi bili pre toga, znate njegova gledišta - upozorava da država ne sme da troši više nego što proizvodi. Da vidimo šta još dalje kaže. Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić kaže da prilikom usvajanja rebalansa budžeta Vlada nije poslušala preporuke Narodne banke i međunarodnih finansijskih institucija, da se uvedu restriktivne mere. Ubeđivali ste nas u suprotno.
Ukazujem vam da su ovo takođe neki stručnjaci, koji kažu da je trebalo da budete restriktivni i da se mnogi protive ovakvom jednom rebalansu zato što se povećava javna potrošnja.
Prošli put ste pomenuli - niste vi za to krivi, niste tad bili ministar, niste čak ni odgovorni, ali mi smo kod donošenja budžeta za 2008. godinu istakli zašto idemo u deficit, da ne govorim o drugim problemima - koliko je zemlja zadužena, 500 milijardi, koliko više trošimo, kolko nam je spoljno zaduženje, tekući bilansi.
Hajde da ne pominjemo, te cifre su ovde već bile pomenute, ali tada smo konstatovali ovde da je do deficita za 2008. godinu došlo zato što su za 32% bile povećane plate u državnim službama. Ako to znamo, da li po ekonomskoj nauci treba da se povećavaju plate u državnim službama i da se zbog toga ide u deficit? Sada iz istih, verujemo sličnih razloga, takođe se ide u deficit. Ide se zbog subvencija.
Ne znam da li možemo da subvenciramo železnici ovoliku sumu koju ste vi dali, znam da železnica inače jeste u veoma lošem stanju, ali da li možemo da subvenciramo jednog čoveka, gospodina Šarančića, koji treba da dobije, kao direktor, taj novac, koji je pravio vrlo netransparentne porudžbine oko onih vagona, gde smo se svi danima zabavljali na televiziji, da je bila jedna velika korupcija, znači, taj isti čovek treba da koristi vaše subvencija.
Drugim rečima, ili ćemo se držati ekonomske nauke, pa reći da nije dobro što je došlo do ovog rebalansa, da trošimo više jer je javna potrošnja velika.
Vidite, gospodin Dinkić takođe to kaže. Kaže - uvek je zdravije, naročito kada su penzije u pitanju, jer ovde imamo 150 miliona za penzije, kaže - uvek je mnogo zdravije da se otvaraju nova radna mesta. Kada je reč o penzijama, vi ovde predviđate 150 miliona za penzije, za ovo jednokratno povećanje, a naravno da penzije zavise od broja zaposlenih. Vrlo malom projekcijom predviđate, samo 0,80 porast zaposlenosti, a znamo da na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner.
Umesto da se planira povećanje zaposlenosti, ono se minimalno planira. Tu neće moći da se popravlja, a da se budžet neprekidno troši na to povećanje nije uopšte normalno. Nijedna ekonomska nauka ne može to da potvrdi. Moram da kažem da, ako bih čitala dalje što gospodin Dinkić kaže, da ne treba otvarati nova radna mesta, ne ići u tekuću ličnu potrošnju koja, na prvi pogled, donosi lični boljitak građana, ali suštinski, kaže on, obezbedi se kroz inflaciju. Ne vredi povećavanje penzija izvan trenutnih granica mogućnosti naše privrede, jer će se ona istopiti. Bolje da uložimo u infrastrukturu i velike investicije, da zaposlimo ljude itd.
Vi u istoj Vladi imate dva različita aršina. Ovim završavam. Imamo neke ljude koji se čas bave ekonomskom naukom, pa nam onda kažu da ne treba podizati penzije. Razumem da to zavisi od broja zaposlenih i od drugih ekonomskih faktora. U jednom trenutku se pozivamo na liberalnu ekonomiju, pa onda kažemo - ne bi trebalo podizati penzije, ali sa druge strane mogu da vam pokažem u budžetu da je Vlada neviđeno rasipnička.
Isti taj gospodin Dinkić, koji kaže ovo o penzijama, da li je normalno da neko ima šest državnih sekretara, da ima 11 pomoćnika i da ima 13 savetnika? Da li vi na Vladi raspravljate o tome? Da li je to normalno? Da li je to negde propisano? Da li ste ikada pogledali, kada putuju naši ministri, kada putuju naši direktori javnih preduzeća, da li ste pogledali u kojim hotelima oni odsedaju? Oni odsedaju u hotelima od hiljadu i po evra za noć, u Dorčesteru u Londonu. Oni izazivaju nepoverenje kod poslovnih partnera zato što su suviše veliki rasipnici.
Ako pogledate to, da ima šest državnih sekretara, sekretarice, automobili, kabineti, a onda pogledate, imate četiri potpredsednika. Jedan potpredsednik u prošloj Vladi, gospodin Đelić, imao je 36 službenika. Sada imamo još tri potpredsednika koji imaju svoja posebna ministarstva, a svako od njih je povećao i prostorije i službenike za jednu istu stvar. Npr. gospodin Dačić je potpredsednik i zamenik za bezbednost. Povećao je svoje službenike samo tu za 22. Zašto? Isto je to uradio i gospodin Dinkić koji ima ogromno ministarstvo, u tom delu je povećao svoj kabinet kao potpredsednik za isto pitanje, znači, on je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, a povećao je za 22.
Znači, sada imamo 77 ljudi koji rade samo za potpredsednike, plus njihove prostorije, plus novi šoferi. Ne znam šta više da vam kažem. Šta kaže ekonomska nauka na to? Vređa me da, sem ekonomske nauke, gospođo ministarka, postoji nekakav moral, ako mi za 10% povećavamo penzije, a znamo da je došlo do toga zato što ljudi stvarno nemaju, i to nije u skladu sa ekonomskom naukom, slažem se da to povećanje nije u skladu sa ekonomskom naukom, s obzirom na sve ove druge indikatore koje imamo.
Ali, kako je ovo u skladu sa naukom, jer vidim da vaši naučnici, pogotovo savetnici koji su plaćeni od strane ministara, da idu za makroekonomsku politiku, da pričaju po televiziji šta je ispravno, a šta nije, a onda kada dođu oni sami u pitanje, onda su oni neviđene trošadžije.
Recimo, preporučila bih vam da pregledate ta silna ministarstva. Nema nijedno ministarstvo koje je ispod četiri milijarde dinara, najjeftinije. Recimo, Ministarstvo za ljudska prava - četiri državna sekretara. Vama svaka čast, imate samo dva. Pogledajte, zašto ministar za manjinska pitanja ima četiri državna sekretara? Odakle to?
Govorim vam o tome, kad govorite o ekonomskoj nauci, da rasprostranite tu ekonomsku nauku na sve delove te privrede, pa da vidimo da li je dobro da se ponašamo ovako nemoralno rasipnički, što budžet može da pokaže takoreći na svakom koraku šta se radi.
Ako 150 miliona treba za penzije, ovo što smo mi videli, samo za proviziju za ovog posrednika se daje blizu 40 miliona, onda stvarno na šta to liči? Samo kada bi se sabrale te provizije, kada bi vaša vlada jednom sela i videla koliko ode na to, mislim da ste rekli da je to oko 6%, ali sa subvencijama.
Ne znam da li ste ikad sabrali da, kada biste ukinuli, recimo, šta će vam NIP, šta će vam to ministarstvo? Što lepo ne postavite na Vladu i odmah, kao jedan dobar ekonomski stručnjak, ukinete to ministarstvo? Imamo budžet, šta će nam još jedan budžet? Gde ste videli neku državu gde postoje dva budžeta?
Predlažem vam da što pre sednete na Vladu i da ukinete Ministarstvo vera, NIP-a, dijaspore i sva ta trošadžijska ministarstva koja ničemu ne služe i da vidimo gde možemo da raspodelimo ta sredstva za ono što je možda korisno, a ne za beskorisne stvari, da imamo investicije od kojih možemo da zaposlimo ljude, a ne da trošimo na ovako bezobrazan način, kao što vi predlažete ovim budžetom. Hvala.

Pošto ste vi, gospođo ministarka, mnogo mlađi od mene, moram da vas razočaram kada je jedna stvar u pitanju. Celog života sam mislila da će ljudi da se ugledaju na moj primer. Eto, celog života nisam ni stan dobila. Verujte mi, ako mislite da će to biti vaš motiv kao ministarke, da ćete vi da date primer, nećete nikome dati taj primer.
Prema tome, mislim da vi nemate prava kao ministar finansija, pogotovo da ne podsećam na neku tradiciju, npr. Lazara Pačua, čuvenog ministra finansija, koji nikada ne bi rekao da ako 1% ide za luksuz i za troškarenje, to ne dolazi uopšte u obzir. Ne može ni jedan dinar da ide na luksuziranje, zapamtite to. Ne sme ništa od toga da ide. Pogotovo ste rekli da su građani jako osetljivi. Jeste, jako su osetljivi na to.
Zato sam i dala taj primer, jer taj isti gospodin Dinkić navodi kada su penzioneri u pitanju da postoji neka ekonomska nauka, mi sve to razumemo, da od broja zaposlenih, od broja investicija zavisi odnos i penzije i plate i zavisi kolike će biti te penzije.
Svi mi to znamo. Ali, kada je on u pitanju, on se uopšte toga ne drži. Onda šest sekretara, šest sekretarica, 11 ovoga, 13 savetnika, onda najskuplji hoteli. Što se prave oni? Oni od ovaca su stigli, kao i svi mi ovde. Kad dođeš na državnu funkciju, onda gledaš da potrošiš što više.
To je ono što vređa ovaj narod. Svi mi treba da vodimo računa da budemo skromni ljudi, a naročito oni na državnoj funkciji. To se vrlo lepo vidi, a isto tako, moram da kažem, i oni koji su tu, nema razlike između leve i desne partije.
Što je levlja, troši još više. To je jedan fenomen. Što je levlja, sve veća potrošnja.

Poštovani poslanici, poštovani gospodine ministre, pozivam se na član 194. To je predstavljanje Vlade u Narodnoj skupštini. Koristim prisustvo ministra da postavim jedno pitanje.
Gospodine ministre, moram da kažem da ste me strašno razočarali, jer sam očekivala od vas da predloženi amandman LDP-a na član 75, koji sam pred vama veoma dobro obrazložila i rekla...
Kada je reč o ulasku stranaca i prijavljivanju, vi ste prihvatili jedino amandman da se to produži od 12 sati na 24 sata, da se prijavi stranac koji je u poseti, a odbili ste da se briše celokupno prijavljivanje stranaca. Potpuno sam zapanjena i hoću da mi vi, ako možete, direktno odgovorite. Vi ste to obrazložili na neki neverovatan način, potpuno suprotno.
Znači, govori se o ulasku stranca u zemlju, o evidentiranju kad on uđe. Rekla sam vam da postoji tehnologija, da se provuče pasoš i da se ubeleži kada je stranac ušao.
Takođe, kao što znate, postoji onaj pečat. Može da se udari pečat u pasoš i da se zna kada je ušao. Međutim, vi ne prihvatate da se ovaj član briše iz određenih razloga koje smo naveli, nego navodite izlazak stranca iz zemlje. Pročitaću vam obrazloženje, jer čovek ne može da veruje.
Ceo član 75. odnosi se na ulazak stranca i prebivalište, a vi odgovarate "sa izlaskom stranca iz zemlje". Kakve veze ima ulazak i izlazak?
Pogledajte šta ste odgovorili. Znači, vi taj amandman odbijate. "Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je evidencija boravka stranca neophodna u Ministarstvu, kako bi imalo uvid u dužinu boravka stranca." Kakve veze ima ovo prijavljivanje na 12 ili 24 časa sa dužinom boravka stranca? On ima prava da boravi turistički 90 dana. Kako vi na osnovu tih 12 ili 24 sata znate koliko će on da boravi?
Kažete: "S obzirom na to da je vreme boravka stranca ograničeno ovim zakonom, usvajanjem amandmana bi se izgubila svaka evidencija o tome koliko on boravi, što po mišljenju Vlade nije celishodno".
Kako vi na osnovu prijavljivanja stranca, na osnovu 12 ili 24 sata, merite koliko je on ostao i da li je prekršio boravak od 90 dana? Molim vas da odgovorite na to pitanje, jer ovo je potpuno neshvatljivo. Ovo se odnosi na dužinu boravka, a ovde je reč o prijavljivanju. Prosto ne mogu da verujem da ovako obrnuti odgovor možete da date u svom obrazloženju.
Kakve veze ima to kada treba da prijavim stranca sa tim da li je on prekršio boravak od tri meseca ili nije prekršio? Drugim rečima, vi ste preko ovog obrazloženja obavezali građane da prijavljuju i kada odlazi, znači ne kad ulazi, da ja merim koliko će stranac da ostane, da li je ostao preko toga ili nije...
(Predsednik: Vreme.)
Vi imate u pasošu pečat kada je ušao, pečat kada je izašao i možete da vidite da li je prekršio vreme boravka i da na osnovu toga imate evidenciju. Pri tom se veoma drsko pozivate na to da je to uobičajena praksa u svim zemljama.
Tražiću ponovo da vam obrazložim praksu u drugim zemljama. Imate onaj kartončić, veže vam karton za pasoš, kada morate da izađete i kada izađete uzme kartončić i gotovo.
Zašto ste vi na onaj amandman o prijavljivanju odgovorili suprotnom praksom pri izlasku? Šta se to mene tiče? Znači, moram da vodim računa da li je prekršio 90 dana.
Kada je već tako, gospodine Dačiću, razočarali ste me što hoćete da se reklamirate kao potpredsednik Vlade time što ćete da angažujete za svoje savetnike sportiste, da vas savetuju za sport. Kakve vi veze imate sa sportom? Hoćete da vas savetuju za dijasporu i za humanitarni rad...
(Predsednik: Vreme.)
Kakve veze ima sa vašom ulogom, a time opterećujete ovu vladu, da vas neko savetuje što se tiče sporta i humanitarnog rada, a pri tom imamo i Ministarstvo za dijasporu? To su dve stvari i morala sam da iskoristim vaše prisustvo da ovo reklamiram.

Gospodine ministre, LDP u principu pohvaljuje ova dva zakona. Glasaćemo za te zakone. Imamo neke dosta važne primedbe koje bismo molili da usvojite, ako je to moguće. Primedbe se odnose na zakon kada je reč o Predlogu zakona o strancima, i to se odnosi na čl. 75. i 76.
Vidite, prema rešenju za član 75, pri ulasku u zemlju stranaca, znači, ako boravi duže od 24 sata, odmah mora da se prijavi, u roku od 12 sati policijskoj stanici. I lice kod koga je odselo, takođe mora u roku od 12 sati da prijavi boravak ako je u poseti, a bilo gde mora da se prijavi sam.
Došli smo do zaključka, a moram da vam kažem, veoma dugo živim, i to je jedna hladnoratovska odrednica, da svaki stranac i prijatelj ako dođe da odmah trčite u policijsku stanicu da ga prijavljujete. Mislim da to rešenje zaista ne odgovara trenutnim našim okolnostima, kao zemlji koja hoće da bude otvorena, gde očekujemo investitore, gde očekujemo turiste, gde želimo ljude da dolaze u našu zemlju, da ovde ostavljaju novac.
Znači, nije uopšte u skladu sa duhom vremena takva jedna odredba koja se prepisuje iz starog zakona, a verujem da je to 45. godine uvedeno, jer tada je bilo, i ako si na moru bio, ako se pozdraviš sa strancima i razgovaraš, morao si odmah da prijaviš da si razgovarao sa strancem. Znate, ovakve ksenofobične i ovakve odredbe zaista više ne liče vremenu u kome živimo.
Tražili smo da se ovaj član 75. briše. Čak smo pokušali, gospodine ministre, da se raspitamo otkud sada u novom zakonu, koji je inače napravljen veoma moderno, otkud ovakva odrednica da evo meni sada u oktobru, imam prijateljicu Džuli Mostov, koja odlično govori srpski, Amerikanka je, dolazi 30 godina u našu zemlju, dolazi sada u posetu na proslavu Fakulteta političkih nauka, gde je i magistrirala kod nas, čim dođe kod mene u posetu, moram u roku od 12 sati da idem da nju prijavljujem da je došla u zemlju, u koju inače dolazi 30 godina.
Pored toga, kažete ovde da je to moguće elektronskim putem, da bi nam to olakšali, ali verujte da elektronskim putem ni to nije lako da se obavi. Šta ako neko ide u Lebane, kakva elektronika? To nije moguće da se elektronskim putem uradi.
Molim da učinite da se ovaj član izbriše, pored toga čak i dokumentacija za prijavu boravka stranaca je veoma veliko tehničko pitanje. Nemam ništa kod sebe, nemam ništa. Ja sam u privatnom vlasništvu, u stanu. Živim kao zaštićeni podstanar, nemam na osnovu čega da je prijavim, smatrala sam da će ovim zakonom to maltretiranje da se ukine, a posle stoji kazna da ako ne prijavim tu ženu, koja dolazi, 25.000,00 je kazna, a verujte da to ni do sada nisam činila, to je do sada bilo po zakonu.
Molim vas da nas oslobodite ovakve nelogične zakonske odredbe.
Raspitivali smo se u okviru naše poslaničke grupe, zašto je uopšte došlo do ovog predloga, govorim o članu 75., molim vas da ovo ozbiljno pogledate i pročitate. Zašto je došlo do toga?
Čula sam da naša država, iako Makedonija, Albanija, Hrvatska, svi imaju one mehanizme, da se pusti kada ulazi stranac, a može i za nas i za svakoga, da mu propustite kroz pasoš i da evidentirate ulazak stranca u zemlju.
Kaže - mi nismo kupili taj aparat. I sad ste opteretili sve nas građane i te strance, da trče u roku od 12 sati da se prijavljuju. Zašto niste kupili to? Kupite taj aparat i oslobodite nas ovakve glupe odredbe.
Znači, to je zaista neprihvatljivo, da opteretite sve građane, zato što policija nema aparat da propusti pasoše onih koji su ušli. Ako je to skupo, pa nemojte molim vas, pa vi ste nas opteretili, vi i vaša stranka, znate koliko će budžet da trpi. A da ne kažem da smo čuli da je i žirafa kupljena vašem koalicionom partneru. Dvesta pedeset šest hiljada evra za žirafu, a za aparat da se evidentira ko ulazi u zemlju, za to nema para.
Molim vas da prihvatite naš amandman za ukidanje ovog člana. Drugo što moram da vam skrenem pažnju i na član 76, tu se potkralo prikupljanje podataka o strancima.
Mi se slažemo da, kada je reč o prikupljanju podataka o strancima, da stoji da to bude u skladu sa zakonom i međunarodnim ugovorima, ali kod člana 76, mislim da je stav broj 2 ili 3, iz bezbednosnih razloga nespecifično.
Pa čekajte, hoćemo li mi ono kao balkanski špijun, čim se pojavi stranac iz nekih neodređenih razloga, da se prikupljaju podaci. Videli ste kada je reč o zaštiti podataka o ličnostima da imamo član 45. stav 2, gde opet iz bezbednosnih razloga imamo jednu ogradu, čak ni poverenik ne može tu ništa da uradi, ne sme ni u prostoriju da uđe, i tu smo tražili da se to izbaci. Međutim, taj amandman se ne prihvata, iz čega ponovo moram da zaključim - gospođa Mićić je juče pričala o tome - da smo mi još uvek policijska država.
Mi predlažemo da ostane, u skladu sa zakonom skupljanje podataka o strancima i međunarodnim ugovorima, a da nespecifična situacija, kao skupljanje iz raznih nekih bezbednosnih razloga, da tako nešto nas ne bruka dalje, da naša zemlja bude ugledna zemlja, da bude evropska zemlja i da ovakve špijunske stvari, koje ostavljate po zakonima, da to bude izbačeno.
Molim vas da obratite pažnju na član 75. i ovu odredbu izbacite i da građane oslobodite ove noćne more, da ko god dođe u posetu, a to može biti i Crnogorac sada, rodbina može da bude nečija, iz Bosne, Makedonije, to su sve sada nama stranci, sve je to nama sada inostranstvo. Dođe mi prijateljica ili rođak iz Crne Gore, da trčim u roku od 12 sati da ga prijavljujem vašoj službi. Molim vas, gospodine Dačiću, ovo je veoma ozbiljna stvar, opterećujete građane i to je nešto što je apsolutno neprihvatljivo.