Poštovane kolege, poštovana gospođo Dragutinović, mislim da ste vi danas izrekli jednu zaista veliku istinu, a to je da je ovaj deficit budžeta strukturalni problem. Moram da vas podsetim da mi svake godine, bar ja već treći ili četvrti put učestvujem u tome, svaki put smo vam rekli da je i onaj trgovinski deficit, znači spoljašnji, kao i ovaj unutrašnji, fiskalni deficit, da su to stalno strukturalni deficiti. Sada vi izlazite sa tim, ranije smo to mi stalno govorili, a sada ste vi kazali.
Kada kažete da je nešto strukturalno, objasniću vama, i građanima i kolegama šta to znači. To znači da se privredna logika ovde nije promenila od perioda maršala Josipa Broza Tita. Šta je ta logika?
Ta logika je uvek ista kao kad staneš na vrh planine, kad ti dobro ide onda se spuštaš, ideš nizbrdo, lupaš kao onaj pijani milioner u kafani, ništa ne ostavljaš sa strane, trošiš više nego što imaš, to je ta logika.
Pa onda ili idemo iz zajmova u zajmove, kao što ćemo sada da radimo, pa zajmimo. Sećate se kada je Tito umro 80. godine, ništa nije bilo. Sedeli smo u mraku, nema kafe, nema putera, nema ništa, ništa, ništa nije bilo jer su nas sustigli dugovi.
Znači, jedno vreme smo sada išli prodajom, mi smo to stalno govorili, privatizacijom, gde se prodavalo u bescenje, ponekad više, ponekad manje. A šta je bilo? Vi sada u tom privatizacionom fondu nemate ni kinte. Gde su te pare?
Znači, spust nizbrdo, trošili ste, ništa niste ostavili malo sa strane, pa kada se tamo zategne česma, tamo kod velikih, da mi imamo neku rezervu. Međutim, vi ste to sve spiskavali na razne načine i to je bila ta logika. Koliko vidim, vi uopšte nemate nameru da promenite tu logiku.
Jer, vidite šta govori ovaj vaš budžet? Kada se pogleda, pa odmah prelazim na penzije, da ne bih promašila temu, vidite, kada pogledamo ovaj vaš budžet sa prihodne strane je jedan sirotinjski budžet, to je veoma mali budžet. Pogledajte koliki je budžet u Hrvatskoj, duplo veći nego u Srbiji, a Srbija duplo veća nego Hrvatska. To su mali budžeti, to nije ništa.
Kada vi vidite koliko toga odlazi na penzije, pa to upravo govori o tome koliko smo mi jedna velika sirotinja, to upravo svedoči da vi morate da pokrivate, šta to znači, privreda nam je ovolicka, eto kao jedan nokat. Kako ta privreda može to da pokrije, te penzije?
Naravno da ne može da se pokrije, jer logika je ta – koliko je velika zaposlenost, penzioni fondovi su protočni bojleri, oni koji rade uplaćuju i od toga se isplaćuju penzije. Budući da je ta privreda ovoliko mala, vidi se po vašim prihodima, onda naravno da nema iz čega da se isplaćuju penzije. Ali, vi nama ne pokazujete kako će taj strukturni problem da se reši u budućnosti, nemamo ideju.
Vaš premijer, ono što mene posebno potresa, taj optimizam koji se tu prodaje je jedan uvredljivi optimizam. Kada mi kažemo šta rade ti ministri, šta će nam tolika ministarstva, hajde da tu nešto krešemo, niste to prihvatili. On kaže – neću da menjam tim koji pobeđuje. Pa, gde ste pobedili, dajte jedan primer gde taj tim pobeđuje.
Ili kada kaže – u idućoj godini, 2011, biće 3% rasta, odmah će sve da odmrzava, penzije i plate. Pa, kakve su to izjave?
Da bi tu došlo do bilo čega mi moramo, kao što vi znate, ne treba vas kao ekonomistu to da učim, da bez bar 6% rasta mi ne možemo da se vozamo. Nema vožnje bez toga.
Vi ćete ove penzionere na kraju da skinete sa tog budžeta ili da ostavite da crkavaju od gladi, kao što ćete verovatno morati da uradite na kraju, a rast zaposlenosti neće to da prati. Morate bar da povećate to, a nema tog plana.
To je suština tog pitanja, a onda kada kažem da se širi optimizam, da ministri dobro rade; ne rade dobro, reći ću vam zbog čega. Zato što ovo o čemu vi govorite danas, kada je reč o reformi penzionog sistema, pošto ta reforma ne može da bude mnogo radikalna, ako već govorimo da ona zavisi od zaposlenosti, privrednog rasta, a ideje, plana oko toga nikako nema, mogu da vam kažem da je i politika bila potpuno neadekvatna.
Prvo, zašto ste ostavili taj beneficirani staž? Da li je to toliko teško da se menja? S kime vi to treba da pričate? Recimo, čujem, imate u vojsci generale, konju rep da iščupaju i svaki čas idu u penziju. Čujem za generala Ponoša, mlad čovek, 40 godina ima, kaže – penzije kod nas su vrlo često politička kategorija, udbaši, generali, čim padnu u nemilost teraju u penziju, a to su velike penzije. Imate penzije kao političku kategoriju. Ko se zameri vlastima teraju ga u penziju, naročito u takvim državnim službama, pravac u penziju.
Drugo, imali ste korumptivno penzionisanje. Evo, molim vas, neću ništa protiv žene da kažem, a Danica Drašković je 30 godina penzioner. Šta joj fali? Konju rep da iščupa i dan-danas. Vi ste invalidske penzionere … koliko ih ima? Da li ste videli da su Italijani pronašli da navodno invalid koji je slep, ali nije slep, vozi autobus. Imali ste i tu kategoriju – korumptivnu…

Izvinite, nisam htela da vređam, nego sam samo htela …

Apsolutno nije bila reč o tome, samo sam navela primere koje znamo iz javnosti, ali koliko je toga bilo da uopšte ne znamo. Koristila se penzija …
Na kraju da kažem, koristi se penzija i kod neuspešnih privatizacija. Gde god je trebalo, zatvarali ste i terali ljude u penziju, sa onim otpremninama ljudi mlade odlaze.
To ste mogli, da ste bili vredni, da su ministarstva radila kako treba, mogli ste te neke bar stvari koje mogu da se poprave, ako ne znamo kako ćemo doći do rasta, to nam je velika enigma i ne znamo, niti o tome razmišljamo, niti znamo, ali ove nekakve stvari koje sam sada pomenula, to smo mogli da ispravimo.
Šta je beneficirani staž? Mogli smo da vidimo koliko ima korumptivnih penzionera, mogli smo da vidimo i druge neke stvari i ukinemo političke penzije, i da obustavimo da se više rešavaju pitanja propalih preduzeća, tako ćete ljude da terate u penzije.
To je deo politike koja se vodila. Ta politika je do sada mogla da bude popravljena. Kakav ste razlog imali do sada da tu politiku ne popravite? Ako ne možemo ovo nešto odmah da popravimo, a ovo smo mogli da popravimo…
Još nešto da vam kažem, i to je treća stvar. Kada je reč o penzijama, vlada haos. Ne samo da je ovo bila jedna politika, nego sada govorim o haotičnom stanju, koje nema nikakvog razloga da postoji. Zašto je nekad postojao SDK? Zato što nisu mogle nigde da se isplate penzije, odnosno plate, ako se ne uplate doprinosi. Sada imamo ljude na onim železničkim prugama koji stoje tamo, kojima se ne uplaćuje zdravstveno.
Javna preduzeća, molim vas, ne uplaćuju u fondove. Oni kaišare, pa smo imali takve slučajeve, onda neće da nam daju informacije u javnosti da ne plaćaju penzije ljudima.
Nije problem samo sa penzionerima. Verujte mi, svi moji mlađi, naša deca, što se kaže druga generacija, koji imaju 30, 40 godina, niko nema penzije. Šta će sa njima da bude? Rade, ali niko neće da ih zapošljava. Nemaju staž, a imaju po 40 i 45 godina. Šta će sa njima da bude jednog dana?
Naravno, kao treći haos koji niste uspeli da rešite, to je siva ekonomija. Imamo mnogo haosa koje niste uspeli da rešite. Ni dan-danas ne znam šta ste isplanirali, kako da se puni taj budžet, onima da se doprinosi moraju plaćati, to smo bar nekada znali, kakav god da je sistem bio, ali doprinosi su morali da se plaćaju. Vi tu imate haos, neplaćanje doprinosa, niti kontrolišete ova privatna preduzeća, niti kontrolišete javna preduzeća.
Kad pogledamo, vi ćete verovatno morati da idete na taj sistem, da skinete sa budžeta penzije, ali to neće pratiti zaposlenost, da možete da prebacite na penzioni fond i onda šta će biti, biće verovatno to da će penzije ubuduće pasti na mnogo niže grane i verovatno nemate hrabrosti da sada to kažete.
Ako budete skidali iz budžeta, što bi bilo logično, morate da nam pokažete, a to ćete sigurno uraditi, to ste se dogovorili sa MMF, da nam pokažete kako će ovo drugo, privredni rast da počne da se dešava.
Koliko vidim, Vlada čeka da malo ublaži ova kriza i odmah krene ono skijanje ponovo, na vrh, teraj dalje, spuštaj se nizbrdo, nećemo ništa da menjamo. Ne vidi se duh koji provejava u toj „pobedničkoj ekipi“, kako misli da kad se spusti kaže – evo, ovo smo uradili i ovo smo sredili.
Nema razloga da bilo kakve strukturne reforme odlažete. Mogli smo i danas da ih imamo i mogli smo već da ih uključimo za budžetu za 2010. godinu, da smo sedeli, da su ministri vredno radili. Oni nisu dovoljno radili i onda stalno odlažemo te strukturne promene, čekamo da kriza prođe i da nastavimo po strom.
Htela bih na kraju još ovo da kažem, kada je reč o malim akcionarima. Slažem se sa nekim prethodnicima da se, kad je reč o malim akcionarima, zaista krši Ustav zato što tu postoji neko preferiranje svojina, koje je zaista neprihvatljivo. Svako ko je držač bilo kakve svojine, drži neku svojinu, nema nikakvog načina više da otimate privatnu svojinu. Da li je ona velika ili mala, nije na nama da to radite. To je nešto što smo zaista imali više problema i kod „Jugoremedije“ i u nizu tih, da se malim akcionarima otima, a to su mahom radnici.
To je vaša socijalna odgovorna vlada da otimate radnicima i građanima to malo akcija koje su dobili i to treba da im se otme. Kao što vidite, nema socijalno odgovorne vlade. Ovaj sirotinjski budžet da se pokrije ono što mora da se pokrije. Nažalost, ne vidi se kako će ikada ovaj budžet imati jedan normalan prihod, da bude normalan budžet i da taj rashod ne bude veći.
Da vas pitam, poslednje, kad planirate, što smo tražili ranije, kada smo imali one silne privatizacije, kada planirate suficit? Da li ima plana, da li imamo fiskalni suficit u budžetu ili nema plana za fiskalni suficit? Tek onog dana kada budemo imali suficit, onda smo mi rešili i počeli da izlazimo iz tih strukturnih problema, ali za sada ne vidim da se to uopšte dešava.
Nije reč o tome da se neko zavađa s penzionerima. Ja sam, na kraju krajeva, u penziji već, nema razloga o tome da se govori, nego se govori o tome da se ne rešavaju strukturna pitanja tako kako se nikad u stvari nisu ni rešavala.
Molim vas da prekinete sa tom praksom i da počnete da razmišljate ne samo kako ste skockali sve za ovu godinu, nego da pokažete i sledeću godinu i da pokažete realne pokazatelje kako će dalje da izgleda život u ovoj zemlji.
Verujte, građani su jako uznemireni ovim načinom da nam se pokaže ovolicno parče, a prekosutra šta – potop. Nema načina, ako se budete ovim tempom zaduživali, kao što je radio Tito, mi ćemo kao 1980. godine kada je on umro, ne daj bože da neko umre, ostati bez struje, bez ičega, bez toalet papira, bez kafe i tako će izgledati život u ovoj zemlji.
Nikakvom optimizmu nema mesta, nego je reč o tome nego da zasučete rukave, da smanjite ministarstva, da se uzmete u glavu i sve ono što smo se davili sa onim službenicima ovde, administrativnim, što smo stanjivali broj, sada vidimo da povećavate taj broj… Vaša reforma državne administracije kao ključni faktor razvoja, tu ste pukli, ništa niste uradili.
Što smo one zakone donosili, što smo se maltretirali sa silnim zakonima, kada uvećavate administraciju?
Očigledno da hoćete da otpustite tamo neke ljude koji vam ne odgovaraju, a da primite druge. Kaže – giljotina zakona donosi 200 miliona u budžetu, ali smo uveli 1000 novih. Prema tome, niste ni to giljotinirali.
Molim vas da ovakav, sa jedne strane sirotinjski, a sa druge strane rasipnički deo date da se to uskladi, pa da se živi prema nekakvom guberu kakav postoji, ali to onda mora da važi za sve i moraju svi da zasuku rukave i da te reforme i strukturna pitanja ne ostave stalno za sutra i za prekosutra i da stalno govorimo na istu temu.

Bila sam inspirisana ovim što je kolega Šormaz govorio, gde se nekako kritički osvrnuo na LDP, a navodno smo se hvalili zbog toga što smo dobili viznu liberalizaciju, što naši građani mogu slobodno da putuju.
Prvo, možda zaista neko preterivanje u nekom hvaljenju nije potrebno, zato što smo mogli da dobijemo to i ranije, ali dobro je što smo sada dobili, ipak smo smogli snage da se koncentrišemo na mapu puta koju je početkom januara 2008. godine bila dostavljena i nama, i Crnoj Gori, i Makedoniji, i bez te koncentracije, bez fokusiranja, jer ta mapa puta nije tako jednostavna, kao što se mislilo, jer trebalo je doneti niz zakona za šta jeste zahvalna i ova skupština.
Moram da kažem da se to vrlo malo ističe, da je Skupština morala da odradi prilično veliki deo posla da bismo dobili viznu liberalizaciju i da svi zajedno možemo malo da se pohvalimo kada imamo nekakav uspeh, jer je neosporno da je zaista uspeh što naši građani mogu danas slobodno da putuju.
Ne treba da se stidimo onda kada uradimo nešto korisno za naše građane. Zaista ne vidim zašto i opozicija mora da kontrira. Evo, i ja sam opozicija, ali zaista smatram da su građani sigurno veoma zadovoljni, zadovoljni su naši mladi ljudi koji sada mogu da putuju, da vide Evropu. Stigle su i ove agencije koje mogu…
(Dragan Todorović, sa mesta: Vratite pare.)
Gospodine Todoroviću, da vam odgovorim odmah, ne mogu mnogi građani u Banju Koviljaču da odu.
(Dragan Todorović, sa mesta: To vam i ja govorim.)

Taj argument zaista ne stoji. Pojavile su se i ove agencije koje nude te karte koje su zaista jeftine. Sigurno je da će veliki broj mladih ljudi, i starijih, moći da koriste sada te mogućnosti jer su karte bile preskupe, sada su karte mnogo jeftinije. Mladi ljudi mogu da koriste i ove jeftine hotele i da zaista mogu da se upoznaju sa EU i sa drugim zemljama koje do sada nisu imale priliku.
Nema nikakvog razloga da negiramo nešto što je potpuno jasno da jeste prednost za sve naše građane. Pored toga, često svodite to pitanje samo na nekakvo putovanje. Molim vas, ovde se radi o jednom osnovnom ljudskom pravu, da imamo pravo slobode kretanja. To sam više puta naglasila.
Čak i što je rekla jedna naša sugrađanka, i ako čovek neće da putuje, dobro je da zna da mu nije zabranjeno, da nije isključen i da može da putuje. To je veoma pozitivno.
Tačno je i to što je rekao gospodin Šormaz. Tačno je, hvalili smo se i mi. Lično sam se hvalila, ako tako treba da kažem. Hvalila sam se dva puta u dve emisije na televiziji, gde sam rekla da nije samo Vlada i samo vladajuća koalicija zaslužna, zaslužni su i mnogi ljudi koji su velikim naporima doprineli da dođemo do slobodnog viznog režima.
Jeste tačno, prošle godine pred samu novu godinu, kada su naši građani bili u velikoj panici, bukvalno u panici, da neće važiti stari pasoši, nije vladajuća koalicija krajem 2008. godine, pred samu novu godinu, kada smo ponovo radili isti posao, produžavali smo važenje starih pasoša i da nije bilo glasova LDP ne bismo mogli da produžimo te pasoše i zaista smo tada uskočili.
Naglašavam ponovo, to jeste politika LDP, ne biti po svaku cenu protiv, pa ostaviti građane da ne mogu da se vraćaju, i studenti, ili da ne mogu da putuju da nismo produžili važenje ovih pasoša. Moram to da kažem gospodi koja sede iz Ministarstva unutrašnjih poslova.
Godine 2007, kada smo doneli Zakon o putnim ispravama, tada sam bila u Odboru za evropske integracije, skrenuli smo vam pažnju da onaj datum do 2008. godine, za godinu dana da ćete da promenite pasoše, apsolutno to nije bilo moguće da se izvede.
Mislim da je nekoliko nas reagovalo i reklo - pa, čekajte, kako ćete, još niste počeli da izdajete biometrijske pasoše, još nije bio nijedan pasoš odštampan tada, kako ćete do marta 2008. godine da ištampate i da promenite sve te pasoše?
Naravno, taj datum nije bio realan. U Skupštini smo skrenuli pažnju na to. Glasali smo za nove putne isprave i naravno da smo krajem godine morali da radimo isti ovaj posao koji sada radimo.
To je možda moglo brže, ali sada kada se nađemo u situaciji da građane ostavimo da ne mogu da putuju, svima nama je u zajedničkom interesu da produžimo važenje tih putnih isprava zato što naša konzularna predstavništva, naša DKP nisu mogla da izdaju mnogim našim građanima koji žive u inostranstvu i koji sada mogu da se vrate kući za novu godinu i za praznike i za slave, ali mogu da se vrate zato što ćemo ponovo to da uradimo.
Danas ćemo ponovo da raspravljamo o tom pitanju i da odlučimo u danu za glasanje da građani mogu da koriste sve te pasoše dok se ne izvrši potpuna transformacija pasoša.
Kada je bio onaj zakon protiv diskriminacije, videli ste kakva je situacija tada bila, smatrala sam da je ono nešto što je bilo nedozvoljeno.
Sutradan smo to imali na dnevnom redu Skupštine, Zakon protiv diskriminacije i odjedanput se neko iz crkve javio, neki vladika, javio se predsednici Skupštine i na njegov zahtev, bez ikakve procedure, kršeći proceduru, to je bilo skinuto sa dnevnog reda, dok nije napravljen nekakav kompromis i ponovo taj zakon koji je na mapi puta vraćen u skupštinsku proceduru i, naravno, iz vladajuće koalicije niste imali dovoljan broj glasova da izglasate taj zakon i da nismo podržali Zakon protiv diskriminacije ne bi moglo danas da bude vizne liberalizacije zato što bez tog zakona ne bi bilo moguće. Zašto to ne reći? Da li je to hvaljenje ili nije hvaljenje, ali mi ćemo uvek kada god je u pitanju put Srbije ka EU uvek podržati takvo zakonodavstvo.
Gospođo predsedavajuća, hoćete li da umirite ovog čoveka ovde koji mi neprekidno dobacuje?

Glavni prioritet, politički prioritet LDP jeste Srbija u EU, i jeste sloboda kretanja, i jeste mogućnost naših građana da se slobodno kreću posle 18 godina čekanja u redovima, gde je šibala i kiša, i sneg itd, gde su se namučili, mnoge generacije nisu mogle da putuju. Mislim da je ovo pozitivno.
Preporučujem da tu ne stanemo, jer to je veoma važno, da sada ne živimo u lovorikama. Zaista smo se s pravom juče kritički osvrnuli na to što ste bili juče u Briselu da slavite iz te radne grupe koja je radila na ovome, ali gospođa Malović je bila u Briselu, nisam ni videla da je njena uloga tamo bila značajna da se tamo pojavi, svi znamo koliko je koje ministarstvo doprinelo, ko je sve tu morao da radi, juče je bila veoma važna tema, birali smo predsednika Vrhovnog kasacionog suda, birali smo tužioce, ona kao nadležna za to jednostavno je smatrala da je važnije tamo da se uhvati u kolo u Briselu, da se pravi važna, da tamo bude i ona, umesto da bude na jednoj od najvažnijih sednica, kada smo juče raspravljali o izboru ovakve funkcije kao što je predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Mislim da je bolje bilo da nije juče bila u tom kolu da se pravi važna, nego da sedi ovde, ali šta da radimo. Svejedno.
Zaključujem da je gospodin Šormaz malo preterao sa tom kritikom oko hvaljenja. I ja sam rekla da možda neki put preteruje Vlada u tome, ali da ne možemo da negiramo da je to pozitivno. Što je DSS glasala i protiv SSP, to su njeni problemi što ta stranka ne želi u EU. Možda voli da bude u zatvoru, da budu građani, da ne dobiju viznu liberalizaciju. Možda više voli taj zatvor ovde, ali mi više volimo slobodu i zato smatramo da smo svi zajedno doprineli tome da naši građani mogu slobodno da se kreću. Hvala.

Htela sam da složim jednu repliku gospodinu Stevanoviću iz SRS koji je na neki način izmenio smisao onoga što sam govorila. Htela sam da istaknem na prvom mestu da možemo da budemo zadovoljni što smo dobili ukidanje viza i da je to bio jedan posao koji je zahtevao jednu koncentraciju i da ne treba nikada da se stidimo ako nešto uradimo kako treba i da se nešto pozitivno dogodi. Mnogo nam se negativnih stvari događalo, pa kada je nešto dobro, treba da se složimo svi da je dobro.
To što sam rekla, gospodin Stevanović je stavio u negativni kontekst, pričajući o kriminalu. Niti je danas tema kriminal i mi možemo ovo o čemu danas razgovaramo da povežemo sa nekom drugom temom koja nije na dnevnom redu, tako da sam reagovala, jer ono što sam rekla kao pozitivno, on je govorio razne druge negativne stvari. Gospodine Stevanoviću, ne treba da mi odgovarate, zato što se slaže da ima mnogo drugih problema pred kojima se mi danas nalazimo.
Recimo, videli smo sad, što se odnosi na gospodina ministra i na ceo MUP, izveštaj Državne revizorske institucije. To je stvarno katastrofa. Ako smo otvorili jedan pozitivan prozor, nadam se da ministar i ministarstvo neće dozvoliti da nam oduzmu beli šengen, zato što se nećemo boriti protiv kriminala i nekih drugih pojava o kojima ste govorili. Taman posla da dozvolimo da nam oduzmu beli šengen i da nam ponovo uvedu vize, tako da nema smisla.
Sigurno postoji masa tih pojava i ovaj gospodin koga znamo iz 2007. godine, koji je ovde, što kažete da je ostao isti, tačno je to, tada se govorilo da je samo 12% naših državljana imalo pasoše. Šta ste vi zaključivali – da neće više od 12% ni tražiti, kao da smo mi neki ljudi koji volimo da živimo u zatvoru, volimo nigde da ne putujemo.
Ljudi nisu uzimali pasoše zato što nisu hteli da čekaju za vize ili nisu mogli da dobiju vize, mladi ljudi, pa nisu ni pokušavali. Mi stariji smo lakše dobijali te vize, a mladima nije ni vredelo da traže vize ili nisu dobijali. Međutim, onog momenta kad se pojavila mogućnost za slobodnim putovanjem, videli ste koliko ste pasoša morali da izdate, a ne 12%. Ta procena je bila potpuno pogrešna. Hvala bogu da smo to sada naučili.
Molim da ono što neko kaže u ovoj skupštini ne stavi sad u kontekst kriminaliteta, jer nisam govorila u tom kontekstu, a kad se bude govorilo o kriminalitetu, ako budemo raspravljali o izveštaju državne revizorske institucije i raznim drugim pitanjima, onda možemo o tome da razgovaramo. Da ne brkamo teme, jer onda nema to nikakvog smisla ako se ono što čovek kaže pozitivno, stavi u negativan kontekst i molim vas da izjave tuđe ne stavljate i ne menjate njihovo značenje. Hvala.

Poštovani ministri, poštovane kolege, dosadašnja rasprava o ovom zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, po mom mišljenju, pokazuje jednu dosta veliku konfuziju koja ovde vlada. S jedne strane, imate jedno gledište koje misli da ukoliko država ne drži čvrsto u svojim rukama sve moguće funkcije i nije strogo centralizovana, da takva država ako bilo kakvu funkciju ispusti iz ruke, da je to nekakva izdajnička država i da je to nekakva država koja je dozvolila da se prave nekakve države u državi.
Znači, takva jedna koncepcija se čuje od strane drugih nekih stranaka koje su do sada ovde izlagale, a opet možda na drugoj strani postoji nekakva ideja da sada, posle raspada Jugoslavije, može da bude Srbija nekakva federacija.
Sada bih citirala Zorana Đinđića, koji je veoma ispravno dao jedanput jednu vizionarsku ideju. On je rekao - dok je bila Jugoslavija, Srbi su pokušavali da od nje prave Srbiju, a sada kada imamo Srbiju, pokušavamo da pravimo Jugoslaviju.
Znači, ono što ovde nedostaje, nedostaje jedna prava vizija današnje Srbije. Sa jedne strane imamo dve stare ideje koje se ovde, po mom mišljenju, na neki način tuku. Jedna bi bila ta stara centralizacija, centralizovana država, koja je i danas praktično na delu, a drugo bi bila neka vizija neke unije, nekakvih konsocijacija ili nekakvih federalnih država, koje današnja Srbija ne može da ostvari, nego može da ima samo ono što je predviđano, neka vrsta autonomije, koja je otprilike zamišljena ovako.
Sve ono što su državne funkcije u strogom smislu reči, a to je zakonodavna, izvršna i sudska vlast, to se ne može delegirati ili decentralizovati. Mogu se nadležnosti decentralizovati ili izvršiti dekoncentracija vlasti samo onih funkcije koje su u širem smislu državne, a praktično i ne moraju biti državne. Recimo, kada je reč o zdravstvu, videli smo da u SAD zdravstvo nije državna funkcija, nego je privatna funkcija.
Kada čitate ovaj zakon, prvo što vam pada u oči zapanjite se koliko je naša država još uvek etatizovana. Zašto su uopšte neke funkcije državne funkcije? Recimo, imate i kinematografiju, pa kada govorite o davanju poverenih nadležnosti, nisam znala da i kinematografija treba da bude opštedržavna funkcija.
Nismo se dogovorili ni oko toga šta su danas uopšte nekakve državne funkcije u ovom širem smislu reči, pa sad imate čak i bibliotekarska mreža, poverena delatnost koja se daje AP Vojvodini da stavlja mrežu biblioteka u Vojvodini, a ostali deo Srbije ne. To će davati i dalje mrežu biblioteka i postavljati direktora Srbija, država, a ovde će ovo davati AP.
Prvo što je trebalo raspraviti je zašto smo ovoliko etatizovani? Zašto država uopšte ima ovoliki nepotrebni broj funkcija, tako da neki put pomislite da, na primer, neformalno obrazovanje ili obrazovanje starih ili odraslih, to je autentična funkcija, može da ne bude poverena, nego evo, to će da radi npr. Vojvodina ili neko drugi.
Problem je u tome što nije napravljena ideja kako treba da bude uređenje jedne države koja je praktično nastala, izvinite, možda je i bila i ranije, znamo, Kraljevina Srbija, a koja je nastala 2006. godine. Čitav problem oko toga kako Srbija treba da bude uređena je problem ovog ustava koji je tada donet, što nikada nije raspravljeno javno kako treba da izgleda jedna država, koja je praktično iznikla time što se Crna Gora odvojila, i šta treba da bude neko njeno državno uređenje?
Ova polemika koja se ovde vodi potpuno promašuje temu zato što mi tu viziju tog uređenja nemamo, niti je bilo na javnoj raspravi, čak i ovo sada, kad je bila reč o statutu i oko ovog zakona, nigde nismo imali javnu raspravu oko ovog zakona, a jeste neki suštinski zakon.
Dok god mi budemo imali takvu jednu zastarelu državu, koja ne stavlja na dnevni red i na javnu raspravu ovako krupna pitanja kao što je statut i kao što je ovaj zakon o nadležnostima, jer smo ga dobili negde ispod stola, sve ovo od Ustava pa nadalje, to je šutiranje ispod stola.
Šta su neke stranke šutirale ispod stola? Šta je ubacio SPS, da li glavni grad ili administrativni centar? Da li je nešto išutirao ovaj, onaj, prebrisao, pa ubacio? To je otprilike ono što mi dobijamo da radimo u Skupštini Srbije. Nismo imali pre toga jednu relevantnu javnu raspravu na osnovu čega bismo sada mogli da relevantno raspravljamo o tome kako treba da bude uređena Srbija i kako treba da bude uređena autonomija Vojvodina. Mi smo to pitanje sada formalno pokrili, time što sam rekla Ustavom je tako zacrtano da ništa od državnih funkcija ne može biti decentralizovano, mogu samo ove šire funkcije lov, ribolov, šumarstvo i to je navedeno, a poverene funkcije, to su, koliko sam mogla da vidim, uglavnom određene nadzorničke funkcije, pa su sada te nadzorničke funkcije prebačene na Vojvodinu.
Kao što je neko rekao, Vojvodina ima ono što je i do sada, praktično, imala. Ništa se tu specijalno novo nije dodalo.
Ovi napadi koje ovde čujemo da se stvara država u državi, to bi značilo da smo mi federacija, jer to su države. Imamo jednu državu u kojoj postoji još nekoliko država. Međutim, ovde to uopšte nije slučaj zato što ovde AP nije dobila nijednu u užem smislu državnu funkciju, nego je dobila ove šire, od publikacija do kinematografije, kulture, sporta itd, manje-više ono što je i do sada imala.
Mislim da nama tek predstoji jedna rasprava kako će izgledati jedno moderno državno uređenje u budućnosti.

Podneli smo amandman na ovaj član 11. i pročitaću kako on treba da glasi, a kako je Vlada predložila zakonom.
Mi, u stvari, insistiramo da se u postupku utvrđivanja statusa neraspoređenog državnog službenika, zatim, utvrđivanja da ne postoji nijedno radno mesto na koje nameštenik može biti premešten, odnosno raspoređen, i utvrđivanja da za radom zaposlenog prestaje potreba u javnoj agenciji ili organizaciji za obavezno socijalno osiguranje, u obzir uzimaju isključivo rezultati rada.
Predlogom ovog zakona se kaže, samo da pomenem ovu poslednju rečenicu – uzimaju se u obzir rezultati rada i imovno stanje.
Vidite, tražili smo da se iz ovoga člana izbaci "i imovno stanje", ne zato što mislimo da nije važno, kada se raspravlja o ovakvim stvarima, imati u vidu neko socijalno stanje, imovno stanje službenika koji ostaju bez posla, nego zato što ovo imovno stanje unosi jedan veoma neodređen kriterijum. Da li se uzima porodično stanje, da li se uzima muževljevo stanje, ženino stanje? Da li se uzima nekakva pokretna ili nepokretna imovina? Jednostavno, to nije dovoljno jasno. Može veoma lako da dođe do toga da se neko neodređeno imovno stanje uzme kao glavni kriterijum, a da se rezultati rada, koji su najvažniji, potpuno ponište, time što će se pokriti nekakvim imovnim stanjem. Znači, bez obrazlaganja ovog imovnog stanja, šta se pod tim uopšte porazumeva, poništava se i može se poništiti kriterijum "rezultati rada".
Sigurno da je za nas, za ovakvo teško odlučivanje, najvažnije da se uzmu u obzir rezultati rada. Navešću vam različite primere gde neko može da poseduje imovinu koja je potpuno mrtva. Na primer, ja sam naslednica, među mnogim naslednicima, neke kuće u Novom Sadu, u kojoj niko ne živi, koja je u zaštićenom, ambijentalnom delu, gde ne može ništa, niti može da se proda. To će na kraju da pripadne gradu Novom Sadu, niko ništa od te imovine nema, a može da mi se uzme u obzir da imam imovinu i da je to nekakvo imovno stanje.
Imate niz mogućnosti te mrtve imovine, koja može da se iskoristi u ovakvim slučajevima i da se otpusti radnik pod firmom imovine, a da se poništi kriterijum ''rezultati rada''. Pogotovo što znamo i imamo već te informacije u raznim službama, recimo, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, da se isključivo šalju na listu ljudi koji nisu članovi G17 plus, a do velikog broja tih službenika došlo je tako što su te službe nakrcali i punili Vladimir Ilić i drugi vaši saradnici, znači, po partijskoj liniji.

Mogla sam da iskoristim i vreme Poslaničke grupe.

Dobro. U svakom slučaju, mislim da se ovom relativizacijom samo doprinelo da se osnaži partijski kriterijum otpuštanja službenika s radnog mesta.

Tražila sam reč povodom dva amandmana koja su podneta na ovaj član 10. Jedan amandman je podneo naš kolega Vlatko Ratković i njegov amandman na ovaj član je prihvatio Odbor za kulturu i informisanje, skupštinski odbor, ali je Vlada odbila ovaj amandman. Međutim, vrlo je zanimljivo da je na isti ovaj član amandman podneo i republički Ombudsman, gospodin Saša Janković, čak mnogo bolje i uspešnije definisan amandman na član 10, a da je Vlada odbila taj amandman, koji je veoma pedantno napravljen, s veoma širokim i opsežnim obrazloženjem.

Htela sam, kao prvo, da postavim pitanje – zašto je amandman gospodina Ombudsmana odbijen, zato što nisam mogla da nađem relevantno obrazloženje, pa onda molim ministra, koji je verovatno upoznat s tim, da nam kaže o čemu se tu radi?

Zašto postavljam ovo pitanje? Ovo pitanje postavljam zato što se ova dva amandmana, i našeg poslanika Vlatka Ratkovića i gospodina Ombudsmana odnosi na preciziranje zaštite onoga što bismo mogli popularno da nazovemo ''insajderom'', ovlašćenog lica, službenog lica koji daje određene informacije, a te informacije ne mogu biti sakrivene od građana, zato što ne može da ima ograničen pristup, jer je reč o vršenju krivičnih dela; naročito se odnosi na to ukoliko ovlašćeno lice dođe do saznanja da državni organ krši ovlašćenja i ukoliko ima indicija da je reč o korupciji.

Ovaj institut insajdera, ili ovlašćenog lica koje dostavlja ovakve informacije, zaštićen je da ne može odgovarati ukoliko ovakve informacije dostavi javnosti, jer je reč o kršenju zakona, krivičnim delima, o zloupotrebi službenog položaja, o korupciji. Postavlja se pitanje – zašto se sada precizira uloga insajdera, ovlašćenog lica koje dostavlja ovaj tip informacija, da ne može da odgovara zbog davanja ovakvih informacija, koje su inače zaštićene? Da li je normalno da nismo ovaj važan institut za borbu protiv korupcije usvojili, da dobije jedan oblik koji omogućava mnogo efikasniju borbu protiv korupcije?

Videli ste da se ovih dana govorilo jako mnogo o tome da Srbija ima veoma nisku ocenu kada je reč o borbi protiv korupcije, svega 3,5, a tek pristojnom ocenom za borbu protiv korupcije se smatra ocena broj 5. Zamislite koliko smo daleko od te ocene, kad je najviša ocena 10. Srbija se suočila s velikim problemom u borbi protiv korupcije, a imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama, koji je ključan za borbu protiv korupcije kada imamo ovakve amandmane koji su predloženi, i gospodina našeg kolege, a još uspešnije Ombudsmana. Takvi amandmani se odbacuju zato što preciziraju i jačaju institucije i mogućnost borbe protiv korupcije, da ovlašćena lica ne mogu da odgovaraju ukoliko ukažu na slučajeve korupcije.

Neću čitati ovo obrazloženje, samo ću donekle pročitati kako je gospodin Ombudsman obrazložio zaštitu insajdera, ili službenog lica koje je ovlašćeno da daje ovakve informacije.

''Osnovni cilj amandmana je da omogući potpunije ostvarivanje prava građana na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja (član 51, stav 2. Ustava Republike Srbije).

Amandmanima se otklanjaju problemi koji su došli do izražaja tokom dosadašnje primene Zakona, tako što se omogućava zaštita svih koji, pod uslovima predviđenim zakonom, omoguće pristup informacijama koje mogu ukazati na nepravilnosti u radu organa vlasti, čime se, između ostalog, stvaraju uslovi za efikasnu borbu protiv korupcije i ispunjavanje preuzetih međunarodnih obaveza na osnovu ratifikovanih konvencija i članstva u međunarodnim organizacijama.''

Imate jedan amandman gde je svaki član i svaki stav precizno obrazložen, na sedam stranica, gde se u kompletu rešava ovo pitanje službenog insajdera koji ukazuje da državi organ krši zakon, da vrši krivična dela, da zloupotrebljava svoj položaj, da je reč o korupciji. I, kada je trebalo to definisati na ovako precizan način, konačno, Ombudsman je, takođe, državni organ, Vlada taj amandman odbacuje i ne želi da jača naše institucije koje omogućavaju borbu protiv korupcije.

Povodom najnovijeg izveštaja „Trans-internešnela“, videli ste na kom mestu se Srbija nalazi. Glavni razlog zašto je borba protiv korupcije toliko neuspešna u našoj državi je taj što nisu jake naše institucije, što te institucije koje su zadužene za borbu protiv korupcije nisu ojačane, što se odnosi, pre svega, na sudstvo, a i ovde, kada je reč o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama, gde se onemogućava institut insajdera, ili ovlašćenog lica, koje ne odgovara i ne krši svoje radno-pravne obaveze kada ukazuje na kršenje zakona, na krivična dela i sumnju da postoji korupcija.

Znači, niste želeli, kao Vlada, da ojačate ovaj institut. Onda ne treba da nas čudi kada dobijamo slabe ocene, a, kao što znate, ne samo da to šteti građanima, ne samo da milioni odlaze na korupciju, nego je reč i o tome da je to jedan od osnovnih uslova da se Srbija približi EU.

Molim objašnjenje od strane gospodina ministra – zašto niste ojačali položaj ovlašćenih lica koja, kršeći svoje radno-pravne obaveze. ukazuju na krivična dela i na probleme korupcije, a da za to ne budu kažnjeni?

Zaista je jako čudno da jedan poslanik, koji je inače i predsednik Zakonodavnog odbora, podnese amandman koji prihvati skupštinski odbor, a Vlada ga odbije, kao i amandman Ombudsmana, koji daje, kako da vam kažem, čitavu knjigu, obrazlažući na mnogo bolji način nego što je to uradio naš kolega. Zato, molim, ako možete, odmah da mi date obrazloženje zašto su ovi amandmani odbačeni i zašto nisu uzeti u obzir?

Možda sam ja u nekakvoj zabludi, ali da je ovaj institut strašno važan za borbu protiv korupcije, kao i za ostvarivanje prava građana na slobodan pristup informacijama, o tome nema nikakve dvojbe.

Prema tome, molim vas objašnjenje zašto je došlo do toga da ovaj institut, koji je ključan za borbu protiv korupcije i drugih kršenja javnih ovlašćenja, nije uopšte uzet u obzir, da ga je Vlada, jednostavno, odbila? Hvala vam.

Kao ovlašćeni predstavnik.

Kao što sam i malopre govorila da izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nije iskorišćeno da se dosadašnjim iskustvom u primeni ovog zakona otklone određeni nedostaci, nije prihvaćeno da se ojača položaj službenog lica koje ukazuje na korupciju državnih organa, da se njegov položaj i status u takvim situacijama čvršće zaštiti nego što je to do sada bila reč, tako i ovaj moj amandman, koji na prvi pogled izgleda veoma jednostavno, ali time što je odbijeno da se odmah primeni nadzor nad primenom ovog zakona, već se odlaže na šest meseci, ima isti smisao.

Mi smo predložili, LDP je predložila da nema nikakvog razloga da se nadzor nad primenom ovog zakona odloži za šest meseci, nego da se primeni odmah nakon objavljivanja u ''Službenom glasniku'', zašto što je već u aprilu bila doneta ova odluka da taj nadzor više neće vršiti Ministarstvo za kulturu i informisanje, zato što ga uopšte nije vršilo, niti je bilo osposobljeno da vrši taj nadzor nad zakonom. Zakon je, u stvari, prebačen u Ministarstvo za lokalnu samoupravu i državnu upravu i još pre šest meseci je napravljena upravna inspekcija koja treba da vrši taj nadzor, znači, u aprilu ove godine, i nikakvog razloga nije bilo da se nadzor nad ovim zakonom dalje odlaže za narednih šest meseci.

Umesto da jačamo institucije, mi te institucije ili ne jačamo uopšte, ili produžavamo jedno stanje bez nadzora.

Samo da kažem da sam u svom obrazloženju istakla da pet godina od donošenja ovog zakona funkcija nadzora još uvek nije uspostavljena i molim da se to registruje. Posledica toga je i odsustvo odgovornosti organa vlasti za kršenje prava na slobodan pristup informacijama, kao i neizvršavanje drugih zakonskih obaveza organa, uključujući i onu koja podrazumeva objavljivanje informacija na proaktivnoj osnovi, bez konkretnog zahteva. Znači, ni ove proaktivne, koje su veoma važne za nas građane, ni to nije omogućeno.

Taj nadzor nije ni postojao uopšte svih ovih pet godina. Sada, kada je to prebačeno drugom ministarstvu, koje je već formiralo inspekciju, zna o čemu se radi, zna da će to da vrši, ponovo se taj nadzor odlaže za narednih šest meseci.

Samo ukazujem da je reč o tome da se ovde ne želi jačati institucija i nadzor koji se odnosi na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, na borbu protiv korupcije, nego je reč o poslovnoj neefikasnosti naše administracije. Koliko je našoj administraciji potrebno da se priprema da bi preuzelo ovu nadzornu funkciju? Zašto, ako je pre šest meseci bila spremna, ako inspekcija postoji, nismo odmah uspostavili nadzor nad primenom ovog zakona, nego odlažemo za narednih šest meseci?

Tražili smo da se nadzor nad ovim zakonom uspostavi odmah. Međutim, vi ste ponovo to rastegli, ponovo ste to razvodnili i ponovo ste omogućili da ministarstvo koje je sada dobilo ovo zaduženje, ne više vaše, nego drugo, narednih šest meseci ne radi ništa i ne vrši nadzor.

Ovo samo ukazuje da, i pored toga što ćete otpuštati ljude, ne vršite efikasno one funkcije koje bi trebalo da se vrše kada su u pitanju interesi građana.

Poštovani predstavnici Ministarstava, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da je veoma dobro i veoma važno što danas imamo na dnevnom redu dva zakona, Predlog zakona o tajnosti podataka i izmene i dopune Zakona o pristupu informacijama, jer su ta dva zakona veoma važna kada je reč o poštovanju Ustava, prava građana koja su zagarantovana Ustavom i, takođe, prava na implementaciju tih ustavnih prava građana. Znači, pre svega, zbog toga smatram da su ova dva zakona izuzetno važna.
Kada je reč o Predlogu zakona o tajnosti podataka, istorijat donošenja ovog zakona zaista ima izvesnih zavrzlama. Recimo, možemo da se setimo da je jednom prilikom neko pomenuo u Skupštini, mislim još pre godinu i po dana, da je ovaj zakon predložio, u nekoj različitoj formi, skup nevladinih organizacija koje su prihvatile određeni broj potpisa građana, ali je onda odjedared taj predlog zakona koji su predložile nevladine organizacije nestao iz skupštinske procedure, nigde ga nije bilo, tako da se radujemo što smo ponovo dobili taj zakon i što se pojavio kao predlog Vlade.
Kada je reč o tome, takođe smo imali male ili malo veće zavrzlame, zato što smo u ovom istom domu, ne znam tačno kada, mislim pre godinu dana, doneli Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kada smo vodili veoma žestoku raspravu zato što je članom 45. Povereniku bilo uskraćeno, ili ograničeno pravo uvida u podatke o ličnosti.
Sam taj zakon je imao smisla samo ukoliko imamo pred sobom i ovaj zakon o kome danas raspravljamo, jer Zakon o tajnim podacima i o zaštiti podataka o ličnosti, koji smo tada donosili, takođe, spada u ovu materiju, tako da je bilo potrebno da se ta dva zakona donose istovremeno, umesto što ih donosimo u različito vreme.
Zašto to pominjem? Zato što je tačno da je u julu ove godine u skupštinsku proceduru poslat Predlog zakona o kome danas raspravljamo, o tajnosti podataka, i da je taj predlog koji se našao u skupštinskoj proceduri izazvao veliku buru u našoj javnosti, da su prava građana teško narušena, pre svega, članom 40, koji onemogućava Povereniku i ograničava njegov pristup podacima, čime su narušena ustavna prava, zagarantovana Ustavom, kada je reč o pristupu informacijama i o zaštiti podataka.
Znači, ova ustavna prava, članom 40. ovog zakona, koji je u julu mesecu ušao u skupštinsku proceduru, jesu bila narušena. Vlada nije pre skupštinske procedure organizovala javnu raspravu, što je bila dužna da uradi, jer kada je reč o ovako važnim zakonima, koji zadiru u oblast ljudskih prava, potrebno je da se povede relevantna stručna javna rasprava. Znači, zakon je prvo ušao u skupštinsku proceduru, a kada se ustalasala javnost, onda je organizovana stručna rasprava, koja je, takođe, bila na inicijativu Ministarstva pravde, a i na inicijativu nevladinog sektora, koji se, takođe, uznemirio. Tačno je i da su neki koji su bili predstavnici u Radnoj grupi, recimo, Beogradski centar za ljudska prava, zatim JUKOM, istupili iz ove radne grupe, zato što nisu mogli da se slože, pre svega, sa članom 40, a i s nekim drugim članovima ovog zakona.
Međutim, moram da kažem da je tom prilikom, bila sam prisutna na toj stručnoj javnoj raspravi, koja je održana u banci, Ministarstvo pravde uvažilo veoma fundirane primedbe koje su se tom prilikom čule i obećalo da će zakon, takav kakav je bio poslat u skupštinsku proceduru, biti povučen i da će nedostaci, koji su bili dobro obrazloženi, biti popravljeni.
Naravno, kada smo dobili ovaj dnevni red, zakon koji smo dobili nije bio izmenjen, bio je isti onaj o kome smo raspravljali na toj javnoj raspravi.
Moram da pitam gospođu ministarku Malović – da li su ovi amandmani koje je ona obrazložila sada sastavni deo Predloga Vlade? Ako je to tačno, imajući u vidu i konsultacije koje ste napravili sa Savetom Evrope, onda mora da se konstatuje da su glavne smetnje i glavni problemi koji su bili vezani za ovaj zakon uklonjeni, pre svega, članom 38, u članu 38, znači, ukinuto je to pitanje odobrenja, jer i tu smo raspravljali da li uopšte treba da postoji odobrenje, pa je predloženo da se umesto odobrenja uvede jedan termin koji bi bio sertifikat, koji bi bio nešto pravilniji nego pitanje odobrenja, naročito kada je reč o Zaštitniku građana i Povereniku.
To je sada otklonjeno, zato što je članom 38. na jedinstven način regulisano ko ima pravo pristupa svim tajnim podacima, praktično, bez bezbednosne provere.
Naravno, uvedena je i ta bezbednosna provera, kada je reč o višim stepenima tajnosti – državna tajna i strogo poverljivo, da će biti moguće uz prethodnu bezbednosnu proveru za ova dva stepena, i to u skladu sa članom 54. Znači, nema više onog odobrenja, ali je uvedena ova bezbednosna provera, s tim što moram da kažem da su u onoj prvoj varijanti člana 38. i narodni poslanici mogli da imaju pristup, ali ste sada izbacili poslanike, ne znam iz kog razloga; vidim da ih sada više nema. Navedeno je taksativno ko ima to pravo, ali poslanici ga nemaju.
Ovo što je malopre govoreno, uopštavanje jedinstvenim rešenjem, to je da je ubačen i revizor, zato što mi biramo Državnu revizorsku instituciju, takođe i svi drugi koje bira i Poverenik i Zaštitnik građana; svi su oni sada tu i mogu bez ikakve bezbednosne kontrole, sem u određenim slučajevima, da imaju pristup informacijama, ali narodni poslanici su izbačeni. Jeste da je ono pravilo nekakvu gužvu, zašto nije ovaj tu, zašto nije onaj tu, ali poslanici su ispali, dok su ovi koji su malopre navedeni u govoru moje prethodnice sada na jedinstven način ubačeni i imaju pristup bez bezbednosne provere, sem u izuzetnim slučajevima, kada je reč o ''državnoj tajni'' ili ''strogo poverljivo''.
Mislim da je jako dobro što je član 40. izbačen, zato što su se i Savet Evrope i ta stručna rasprava najviše vrteli oko tog člana 40. Tu je bilo moguće čak da je niži upravni organ, kao što je sam organ vlasti koji definiše tu tajnu, odnosno koji drži tajnu, imao prava da višem organu, nadzornom organu, odbije da da informaciju, što je nečuveno u pravnoj teoriji. To zaista nije bilo moguće, pa i Savet Evrope skreće pažnju da je to potpuno neodrživo.
Drugo, kada sam pomenula prethodni zakon o zaštiti podataka o ličnosti, tamo se predviđalo, u članu 45, da se ograničava pravo Povereniku da, recimo, na žalbu pojedinca u vezi sa podacima, može da ima uvid u to, pogotovo ako je žalbeni zahtev opravdan. On nije imao prava. Međutim, vidim da ste prihvatili izmene člana 109, ne samo 1. stav, nego i 2. i 3. stav, brišete važnost tog člana gde se ograničava pristup Povereniku kada je reč o ličnim podacima.
Tako su otklonjene neke glavne primedbe na rešenja koja su zaista odstupala i od zakona koji važi u Hrvatskoj, koji važi u Sloveniji, koji važi u Crnoj Gori, čime bi Srbija odstupala i od evropskih standarda, a i od regionalnih standarda u ovom pogledu. Imali bismo još uvek zadržavanje neke vrste policijske države, koja bi onemogućavala realizaciju ustavnih prava građana na slobodan pristup informaciji i zaštitu podataka o građanima.
Mislim da su brisanjem člana 40, ukoliko je validno to što ste ovde predložili, te glavne smetnje i glavne primedbe na ovaj zakon otklonjene. U tom smislu bih pohvalila Ministarstvo pravde što je, ipak, makar u poslednjem trenutku, dostavilo ove amandmane, jer sam, moram da kažem, bila veoma razočarana što smo bili prevareni posle one javne rasprave time da će to biti otklonjeno, pa smo dobili zakon u istoj formi, onda kad smo tu javni raspravu držali. To je učinjeno, tako reći, pred sam ovaj...
Možda neke kolege nisu videle da ste dostavili ove amandmane. Verovatno koleginica Janković to nije imala u rukama, to je neko pripremio ranije, pa i ja, da nisam otvorila kovertu juče, ne bih imala uvid u ove promene koje ste dostavili u poslednjem momentu. Iako su dostavljene u poslednjem momentu, mislim da su one dobrodošle i da je dobro što je to učinjeno.
Sigurno je da se amandmani koje smo podneli ne odnose samo na ove krupne primedbe i krupne probleme o kojima sam govorila povodom ovog zakona, da tu ima i određenih upravnih procedura na koje se mogu staviti određene primedbe. Između ostalog, i na član 84, gde se definiše način vođenja evidencije, ali to možda još uvek možete da popravite, ili da odgovorite da je reč o tome da se taj način vođenja evidencije uređuje podzakonskim aktima.
Možda je, takođe, reč o Ustavu u članu 42, gde se kaže da se sve što se odnosi na podatke o ličnosti uređuje zakonom. Volela bih da to uzmete u obzir. Šteta bi bila da to ne uredite, i to zakonom, vođenje evidencije o čuvanju podataka, jer se stalno sudaramo s tim problemom.
Videli ste da je Ustavni sud, mada to sad nije povezano, samo upoređujem, odnosno da Vlada i ministarstva ponekad prečesto uredbama i podzakonskim aktima definišu neke materije koje treba da budu uređene zakonom. Kada je bila reč o sporu oko sportskih nacionalnih penzija, videli smo da se Ustavni sud nije protivio tome da postoje nacionalne penzije kada je reč o velikim sportskih rezultatima, ali da se to ne može doneti uredbom, nego zakonom. Tako je isto i ovde. Vrlo se često susrećemo s istim problemima.
Kada je reč o zaštiti, rehabilitaciji i obrazovanju invalida, na čemu sam takođe radila, udruženja se ponovo žale da ono što je bilo obećano da će podzakonskim aktima biti definisano, kada nije ovako javno i kada to ne mogu svi da čuju, podzakonskim aktima se posle sužavaju ta prava.
Zato vam skrećem pažnju da ste mogli da usvojite i ovu primedbu Saveta Evrope, kada je reč o članu 84, gde se kaže da će način vođenja evidencije i čuvanja podataka, to su članovi 80. i 81, propisati Vlada, a mislim da bi bilo dobro da se propisalo ovim zakonom.
Razmislite o tome. Možda možete, imate vremena da podnesete kao Vlada amandman i da to, takođe, sredimo.
Mislim da je Vlada napravila veliki iskorak time što je veoma sporni član 40. izbrisala, član 38. doterala, a u članu 109, veoma važnom, ukinula zabrane iz onog zakona i tako uskladila ova dva zakona. Inače je trebalo da idu kao set zakona, umesto što idu razdvojeno, kao što sam već rekla.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, takođe je izuzetno važan za sve ove stvari koje je ministar Bradić pomenuo, kada je reč o pristupu informacijama od javnog interesa, demokratizaciji, sprečavanju korupcije; to su zakoni koji su od izuzetno velike važnosti. Oni se primenjuju već pet godina. Dali su određene rezultate. Međutim, mislim da je dobro što je ovim zakonom promenjeno da više nije vaše ministarstvo nadležno za nadzor, jer taj nadzor niste vršili, niste uopšte bili opremljeni da vršite taj nadzor.
Ovaj je član suštinski, budući da sada zaista postoji nadzor i po žalbenom postupku i taj nadzor počinje da deluje, jer pre toga, nadzora, praktično, uopšte nije ni bilo, budući da nije bilo ovog zakona o klasifikaciji tajnih podataka, gde je svaka služba, kada smo tražili određene informacije, mogla da stavi oznaku – poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, vojna tajna, bilo šta iz one stare klasifikacije i da potpuno arbitrarno, pošto nije postojao ovaj zakon, onemogući građanima pristup informacijama od javnog značaja i time ih skine s vrata, da arbitrarno odredi šta je državna tajna, šta nije državna tajna.
Sada, u kombinaciji sa zakonom koji donosimo, takođe je moguće da ovaj nadzorni organ stupi u dejstvo. Mislim da je to dobro i da je to dobro što je predato drugom ministarstvu, a ne vašem, jer, kao što vidimo, to nije funkcionisalo, a bez ovog zakona je bilo besmisleno. Zaista su građani vrlo često bili oštećeni, pa su čitave borbe, ako se sećate, bile vođene oko određenih podataka, da bi građani do njih došli.
Pošto nije tu ministar Marković, u čijoj je to nadležnosti, podneli smo jedan amandman i molim da ga usvojite. To je poslednji član, kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Član 17. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odlaže primenu odredbe o vršenju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona za šest meseci.
LDP smatra da nije potrebno da se to odlaže, iz nekoliko razloga. Već je napravljena upravna inspekcija. Ovaj zakon i ove izmene i dopune predložene su još u aprilu, pre šest meseci. Upravna inspekcija postoji. Ne vidimo nikakav razlog da se to odlaže sada na šest meseci.
Građani su već pet godina lišeni ovog nadzora, nije nadzor, a sad ga odlažete već šest meseci bez ikakve potrebe. Upravna inspekcija postoji, predložena je pre šest meseci i nema razloga da sada nema mogućnosti žalbe, da se ne izađe građanima u susret i da se ovaj nadzorni organ ne uspostavi.
Molim vas da ovaj naš amandman uzmete u obzir i da ga prihvatite, zato što ovo odlaganje nije potrebno. Imamo sada u zakonu član 13, i to može odmah da počne da deluje po izlaženju u "Službenom glasniku", kako je bilo i predviđeno. Hvala.