Gospodine Šaroviću, izvinite ako sam se obratila vulgarnim rečima, ali, molim vas, mogli ste citirati te vulgarne reči. Vi neki put uzimate zdravo za gotovo ono što piše u knjigama Vojislava Šešelja. Jednostavno, to što ste sada pročitali... Ja bih bila ponosna, nemam nikakvog razloga da vas lažem, da sam bila u delegaciji Beograda koja je bila u Hrtkovcima u to vreme kada su proterani ljudi odande. Nikada nisam krila ništa iz svoje karijere i zašto bih se sada trudila da sakrijem to da sam bila u nekakvoj delegaciji koja je bila u Hrtkovcima. Zaista, ta informacija, da li je to svedok, nisam to čitala, ne znam iz koje knjige je...
(Dragan Todorović, sa mesta: Kupite knjigu.)
Neću da bacam pare. Samo sam pomenula da za govornicom olako izričete pojedine ocene o određenim ljudima, a ja vam kažem da u životu nisam u tom mestu bila. Prema tome, sve što ste tu našli nije tačno, proverite, imate mogućnost da to proverite. Ničim nisam vređala, nikakve uvrede nisam izgovarala i nikakve vulgarne reči nisam koristila. Jednostavno, tvrdnja da sam ja bila u Hrtkovcima, kao deo nekakve delegacije, nije tačna. To što se vi sada ovde za govornicom bavite ponavljanjem odbrane vašega šefa, to je ugled vašeg poslaničkog kluba, vaše stranke.

Gospodine Nikoliću, moram da vam veoma kratko odgovorim. Meni, iskreno rečeno, na pamet nije palo da se bavim, optužujem ili bilo šta u javnosti i u Skupštini radim u vezi sa procesom koji se odvija u Haškom tribunalu.
Znate kako je došlo do ove situacije? Krenula sam da izađem, jer sam imala dogovor; čula sam na vratima da me neko iz SRS-a pominje i vratim se da čujem šta to o meni govore. Sad vi meni kažete, zbog navodne apanaže koju ja primam i čime se bavim, gde ste me naravno uvredili, da ja nešto radim zato što su to neki ljudi koji su plaćenici, po vama, pa primam apanažu i čekam svakog meseca. Kad ja kažem da to što je ovde izrečeno... Verujte mi, ja nisam znala čak ni odakle se to vadi, taj podatak o meni, samo sam čula svoje ime.
Prema tome, ušla sam, vratila sam se da reagujem, da kažem da nikad nisam bila u Hrtkovcima, da jednostavno ni sa kakvim takvim izveštajem nemam veze, a ne znam ni ko je to izgovorio jer sam zaista bila na vratima. Nije mi ni bila namera da se bavim suđenjem, niti da ovde u Skupštini koristim govornicu. Bila sam izazvana nečim što sam čula i što je potpuno netačno. Kako to da neko može da bude u Hrtkovcima kad tamo nikad nije bio? Zato sam se vratila da to kažem.
Posle je gospođica Jovanović takođe izrekla jednu neistinu. Veoma sam dobro slušala šta je govorio Vojislav Šešelj u Hagu. Niti je mene pomenuo kao praksisovca... Znam tačno kako me je pomenuo, a ne ovako kako ona kaže. Ne znam zašto se vi bavite time. Zašto vi sad koristite ...
Znate šta, niti ja kmečim, niti sam izašla da kmečim, nikad nisam kmečala, a najmanje ću kmečati pred vama i pred radikalima. Nemojte, molim vas, niti sam ja kmečala... Znala sam dobro Vojislava Šešelja, možda je on malo kmečao kad je dolazio kod mene da ga branim kao predsednica Sociološkog društva, da kažem da su te knjige koje piše nauka. Možda je on dolazio da kmeči, ali ja da kmečim, ma kakvi da kmečim.

Poštovani predsedavajući, poslanici, poslanice, ja sam dosta temeljno pogledala materijal koji smo dobili za deset predloga koje predlaže Skupština Srbije i zaista bih volela, gospodin Dulić nije tu, ali vi, gospodine Mrkonjiću, da mi odgovorite na neka pitanja, jer ja kao poslanica treba da se opredelim. Prvo, što se tiče ove liste, biće glasanje. Poznato je da naš poslanički klub neće glasati za ovu listu, ali ja individualno hoću da snosim određenu odgovornost za ovo što se momentalno dešava u Skupštini.
Molim vas, da li je normalno da u jednom materijalu koji smo dobili uredno dobijemo predloge političkih stranaka za određene kandidate, a da za pet kandidata ne znamo ko ih je predložio? Da li ja treba da pitam kolege okolo ili je to trebalo da dobijem u materijalu? Nisam bila pozivana na razgovore kod gospodina Dulića i nisam dužna da se raspitujem kod gospođe Nade Kolundžije, kod bilo koga ko je možda bio ili da pitam šefa poslaničke grupe. Ili ja moram biti upoznata u materijalu koji dobijem?
Molim vas, da li ste u stanju da mi to odgovorite i da dopunite ovaj materijal pre nego što se pređe na glasanje? Vi možete da vidite i ja vas pitam ko je predložio kandidata Oliveru Vučić, Vesnu Ilić-Prelić, Katarinu Manojlović-Andrić, Mihaila Rulića i Ćelić Dušana? Tih pet kandidata u materijalu nemaju predlagače. Hoću da mi odgovorite zašto tu predlagač ne postoji. Ovo nije retoričko pitanje, ovo nije preterivanje, nego je pitanje odgovornosti.
Ako su druge poslaničke grupe stale... Mi smo govorili da je to partijski, da to ne valja, da nema kriterijuma, sve smo to već nekoliko puta rekli u Skupštini i ne vredi da to ponavljamo, ali zbog javnosti, da bi ljudi mogli da prate sud, valjda su građani nadležni, i oni, ne samo mi, da prate kako će buduće ustavne sudije Ustavnog suda da rade... Molim vas, tražim da se ubaci u materijal i da se javno odgovori ko je predložio ovih pet kandidata.
Molim vas, pošto posle mene govori gospođa Nada Kolundžija, da mi odgovorite, ako vi znate, ko je predložio ovih pet kandidata, jer u materijalu to ne stoji. To je pitanje odgovornosti, da vidimo ko je odgovoran za ovih pet kandidata i da mogu građani da prate rad Ustavnog suda.
S druge strane, od vas tražim, gospođo Kolundžija, da mi objasnite zašto nema predloga DS-a? Ovde se čulo da vi niste predložili kandidate zbog toga što predsednik Tadić ima prava da predloži nama onih deset kandidata. Molim vas, ovde se navodi u Ustavu da ti ljudi nisu članovi stranaka. Ako je to takav odnos, pet prema pet, ako je to tačno tako u dlaku izmereno, onda ste samim predlaganjem i time što vi niste predložili kandidate vi u stvari učlanili ove buduće sudije u svoje stranke. Da bar malo tu postoji nekakva mogućnost, ali ako je tačno pet sa pet, ako ste tako izračunali, znači da ste vi njih učlanili, potpuno je svejedno onda, krši se zakon, jer samim tim vi ste njih učlanili. Nema više toga da sudije nisu članovi stranaka. Inače, ovaj balans bi bio potpuno komičan.
Tražim da mi se odgovori i da uđe u materijal, da bude zapisano u Skupštini ko je ovih pet kandidata predložio. Ja kao poslanica imam pravo da dobijem ovo obaveštenje.

Hvala, gospodine Mrkonjiću. Moram da vas pohvalim. Vaša poslanička grupa, poslanički klub je veoma uredno potpisao, predsednik vašeg poslaničkog kluba Ivica Dačić je predložio dva kandidata za koje ste vi priznali da su vaši kandidati, ali nije potrebno, zato što to stoji, piše u materijalu da ste ih vi predložili.
Tu nema nikakve dileme ko je predlagač, koja stranka, ako već stranke predlažu.
Gospođo Nado Kolundžija, ja sam pitala, pošto ste vi rekli da Demokratska stranka nije predlagala svoje kandidate kao grupa zato što je htela da manjinskim i drugim partijama da šansu isto kao što čini sa određenim delegacijama. Mislim da niste iskreno odgovorili na moje pitanje, zato što onda stoji nesrazmera - čiji su ovih pet kandidata. Razumela sam da ste vi dali, evo, u materijalu stoji da je jedan kandidat Dragan M. Stojanović, profesor iz Niša, kandidat poslaničke grupe G17 plus. Takođe smo čuli iz diskusije da je Zejnepu Kavrajić Lista za Sandžak predložila; jeste, manjinska grupa, spor je oko toga da li je kandidat dobar ili ne.
Takođe, Socijalistička partija Srbije je predložila Vladana Kutlešića i Jadranku Injac i tu je situacija potpuno jasna. Međutim, nije jasna situacija oko onih pet imena koje sam ja pročitala. Kome ste vi to iz dobrih namera ustupili to mesto? Zašto se ne kaže, kao što su i drugi poslanički klubovi uradili, čiji su, ja sam pročitala imena, ovo kandidati, prosto da budemo uvereni i da ako neko od njih bude izabran znamo koja je stranka njih predložila, zbog odgovornosti, zbog javnosti, da bismo građani i mi sami mogli da pratimo budući rad Ustavnog suda? Prema tome, da li ste vi za pet mesta toliko bili velikodušni, toliko ste drugima ustupali da pet mesta niste hteli, dali ste nekom drugom? Ko je to drugi? Mi ne znamo ko je to drugi. Znači, nema u materijalu.

Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, htela bih da kažem povodom ovog zakona da je reč o veoma važnom... Poštovani ministre, izvinite, zaboravila sam na vaše prisustvo, izvinjavam se zbog toga. Htela sam da kažem da je ovo veoma važan zakon zato što se ovim zakonom praktično prvi put odlučuje o tome da nije neko izbeglica zato što je izbegao nego zato što treba da dobije status izbeglice i da pri tom postoji određena procedura. Znači, reč je o stranim državljanima ili o osobama koje nemaju državljanstvo i o zaštiti njihovih prava i dodeljivanju statusa kroz proces dobijanja azila.
Znači, ne može neko biti izbeglica samo tako što bi to rekao, nego sada dobijamo jedan zakon, posle dužeg vremena. Moram da kažem da mi kasnimo u pogledu donošenja ovog zakona jer su sve države u regionu donele ovaj zakon, a mi to tek sada radimo. Samo da vam skrenem pažnju na jedan momenat, da je Crna Gora već u junu mesecu 2006. godine donela ovaj zakon o azilu, a evo mi ga donosimo sada. Dobro... Molim vas da ne dobacujete.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Markoviću, za pažnju.)
Samo hoću da kažem da je dobro da je ovo na dnevnom redu Skupštine, jer iako zakon ima značajne manjkavosti, on jeste prvi takav zakon. Mnoge druge države u regionu popravljale su tokom vremena taj zakon i dopunjavale ga, tako da naš poslanički klub smatra da u načelu ovakav zakon treba prihvatiti, s tim što neke manjkavosti ovog zakona mogu biti otklonjene.
Znači, istakla bih sada neku mogućnost kako bi se kretale popravke ovog zakona. Istakla bih kao najvažniji problem zaštite stranih državljana i lica bez državljanstva koja traže azil, a na to bih skrenula pažnju gospodinu ministru jer bi se to moglo popraviti. Reč je o tome da postoji prvi stepen, kancelarija koja je pri MUP-u, za odobravanje azila. Ako bi se podnosila žalba komisiji za azil, nema u članu broj 35, molim vas, obratite pažnju, da žalba koja se podnosi, znači, drugostepenoj komisiji koju formira Vlada nema dejstvo suspenzije prvostepene odluke.
Znači, moglo bi se dogoditi da kada vaša kancelarija pri MUP-u za azil odbije lice, a ono podnese žalbu, da bude proterano, bez mogućnosti da se suspenduje ta žalba i da se sačeka drugostepena odluka komisije Vlade. Molim vas da to uzmete veoma ozbiljno u obzir zašto što to ozbiljno narušava prava izbeglica i ljudi koji treba da dobiju taj status i zatim budu po jednoj određenoj, regularnoj proceduri zbrinuti.
Pominjem ovo zato što Srbija zaista ima veliki broj izbeglica. Bila je u takvim situacijama. Znači, ako mi ne zaštitimo prava tih osoba i taj status se ne dobije jednom zaista validnom procedurom, te osobe neće biti dovoljno zaštićene. Zbog toga vas molim da u član 35. ubacite suspenziju žalbe iz prvostepenog postupka da bi mogla da se sačeka odluka komisije za azil koji treba da priredi Vlada.
Isto tako bih skrenula pažnju da je u ovom istom postupku problem u tome što nakon drugostepene komisije koju Vlada formira nema uputstva za ta lica kome da se posle toga obrate. Znači, generalno rečeno, to bi bili sudovi. U hrvatskom zakonu stoji da takvo lice može da se obrati upravnom sudu. Budući da u Srbiji još uvek nema upravnog suda, ne bi bilo zgoreg da se kaže da bi sledeći lek mogao biti da se obrati Vrhovnom sudu, onom odeljenju koje se bavi upravnim poslovima. Da, ali to ne stoji u zakonu, tako da sam pokazala ovu nedoslednost u zaštiti procedure i dobijanja samog statusa zato što osoba, kad to ne stoji u zakonu, ne zna kome bi posle toga mogla da se obrati.
Predlažem da se i to dopuni jednim uputstvom u zakonu da se takvo lice može obratiti Vrhovnom sudu, delu za upravne postupke. To je jedna dosta važna preporuka jer to zaista zadire u zaštitu prava izbeglica pri dobijanju statusa i dobijanju azila.
Takođe bi trebalo reći da postoji veliki problem i što se tiče prelaznih odredaba, tamo gde se govori o pravnoj pomoći.
Nije jasno, gospodine ministre, kako se obezbeđuje pravna pomoć jer lice koje uđe u zemlju trebalo bi... Mogla bih da vam pročitam kakva je moja sugestija – trebalo bi da se kaže da lice koje traži azil ima pravo na besplatnu pravnu pomoć, jer to nije dovoljno jasno u ovom zakonu koji ste dali, i biće poučeno svim pravima i obavezama u postupku azila, uz mogućnost da se obrati UNHCR-u i licima koja pružaju pravnu pomoć i humanitarnim organizacijama koje se bave zaštitom izbeglica.
Pomenuto je da takve organizacije, humanitarne i nevladine, mogu da učestvuju, ali nema ni zakona o pružanju pravne pomoći, niti je regulisano kako učestvuju ove važne nevladine organizacije, humanitarne organizacije pri pružanju pravne pomoći. Mislim da je to veoma važno jer ako neko nema informaciju o tome, ako nema besplatnu pravnu pomoć, kako će se to lice uopšte snaći kada je reč o ovako komplikovanim zakonodavnim procedurama.
Konačno, uputila bih vas još na jednu stvar, kada je reč o državi porekla i formiranju liste. Znate da je svaka država koja donosi ovakav zakon, da je vlada dužna da ažurira listu, jer za lice koje traži azil mora biti jasno, prema nekakvim objektivnim kriterijumima, da je ono zaista ugroženo, jer o tome se radi pri donošenju ovog zakona. Radi se o tome da su pojedina lica ugrožena u svojim sopstvenim zemljama ili su bez državljanstva, ali u svojoj zemlji mogu biti izloženi torturi, progonu, zatvaranju, na primer Srbi u Hrvatskoj ili bilo ko drugi ko ima takav problem. Ako je o tome reč, potrebno je da postoji jedan kriterijum da je ono zaista u takvoj državi porekla moglo biti izloženo takvoj opasnosti.
Vlada treba da formira listu država, znači, ne samo u našem regionu nego i u drugim, odnosi se na države celoga sveta. Trebalo bi da Vlada, kada formira tu listu, obrazloži na osnovu kojih kriterijuma je donela zaključak koje su države porekla sigurne države porekla; znači, da bi se osobi mogao odbiti ili prihvatiti azil.
Znači, moralo bi da se kaže eksplicitno da mora da koristi informacije međunarodnih organizacija, humanitarnih organizacija, svih relevantnih izvora, da bi ta lista zaista bila u pravom smislu relevantna.
Ako bi to Vlada uradila, nadam se da hoće i da će te liste uvek biti ažurirane i da će zaista biti obrazložene, ja bih... U zakonu nije data mogućnost da iako je jedna država po određenim kriterijuma označena kao sigurna država porekla, u pojedinačnom slučaju može biti reč o ugroženosti.
Znači, iako je to država koja nije na toj listi, nije zemlja koja bi inače ugrožavala ljudska prava, mislim da se izbeglici koja traži azil može i mora dozvoliti da u pojedinačnom slučaju može da dokaže da je u toj državi bila izložena određenom progonu.
Tako da bismo mi, evo, gospodine, da vas dopunim, mogli sad staviti Hrvatsku da je to država bezbednog porekla, ali u konkretnom slučaju može neki pojedinac biti izložen progonu i da se tad u proceduri pojedinačni slučajevi uzmu u obzir.
Ne moram dalje da vam ponavljam da je, recimo, to ko su članovi porodice dato veoma restriktivno; kada je reč o polnoj prezentaciji, takođe ima određenih nejasnoća, to bi moglo da se popravi. Ali, ovo su bile osnovne primedbe koje sam izložila jer smatram, kada je reč o implementaciji ovako važnog zakona, da parlament mora da vodi brigu kako se implementira ovaj zakon i da se, s obzirom na iskustvo, na osnovu implementacije ovog zakona, zajedno sa ovim ispravkama koje sam ovde predložila, stalno dopunjuje i usavršava zakon o pravima stranih državljana ili licima bez državljanstva, odnosno o izbeglicama, da bude jasnije rečeno. Hvala vam.

Poštovani poslanici, poštovani gospodine ministre, htela bih da ukažem na određene probleme kod donošenja zakona o Ustavnom sudu koji, po mom mišljenju, proističu pre svega iz toga što sam Ustav ograničava to da budemo zadovoljni ovim predlogom zakona.
Htela bih da kažem da su za to odgovorne sve političke stranke koje su učestvovale u donošenju Ustava, pa sada kada slušamo koliko se one žale da će Ustavni sud da bude partijsko telo, za to su odgovorne zato što su takav Ustav doneli da se omogućava to da Ustavni sud zaista funkcioniše po partijskom kriterijumu.
Znači, prvo bih istakla da građanima, ono što je njima najinteresantnije, da oni veoma često, s obzirom na stanje našeg sudstva, ne mogu da zadovolje osnovna pravila pravde i pravičnosti, pa se u velikom broju, kao što znate, obraćaju međunarodnom sudu pravde u Strazburu. Videli smo da su mnogi građani naši dobili te procese, što zaista pokazuje u kakvom stanju je naše sudstvo, naročito kada je reč o kršenju ljudskih prava. Kada je reč o ovom predlogu, istakla bih i to da je svakako glavna novina i ono što je dobro u ovom predlogu, a to je da postoji ustavna žalba kojom se zaštićuju ljudska prava građana.
Sada ću da pokažem na koji način, kada se o tome raspravlja, nemamo garantovanu nezavisnost ovog suda, niti imamo garantovanu njegovu efikasnost. Jer, kao što smo videli, bilo je puno takvih javnih slučajeva u poslednje vreme, kada je reč o efikasnosti, pa i ministar zna da ima mnogo zastarelih procesa, pa da vidimo kako će da se raspravlja u ovom ustavnom sudu i kada je reč o njegovoj efikasnosti. Moja glavna teza je da osnovna ograničenja ovog zakona, koja se ne mogu promeniti ni amandmanima niti ovom raspravom, potiču pre svega od toga kako je sam Ustav odredio da će funkcionisati Ustavni sud.
Reč je o efikasnosti. Ustavom je propisano da se odluke u sporovima pred Ustavim sudom donose većinom glasova svih sudija, to je član 175. stav 1. Ustava. To znači da sud neće moći da radi u većima, nego će sve odluke morati da donosi u plenumu.Pošto će ustavnih žalbi, verovatno, biti na hiljade, postavlja se pitanje da li će Ustavni sud moći brzo i efikasno da ih rešava i da odgovori na sva takva pitanja iz svoje nadležnosti.
Dakle, postoji opasnost da ustavna žalba bude pravni lek tek samo na papiru. Ovaj problem je još jedna posledica onoga što sam rekla na samom početku, potpunog nedostatka javne rasprave o novom ustavu Srbije, a moglo je biti otklonjeno da su poslanici iz SRS, DS-a, DSS-a dozvolili i stručnoj javnosti da o Ustavu uopšte raspravlja.
Druga stvar, kada je reč o nezavisnom sudstvu, mislim da je bilo dovoljno reči do sada, ali reč je o jednoj komplikovanoj proceduri izbora Ustavnog suda. Kao što znate, kandidate Skupštine imenuje predsednik, a kandidate predsednika bira Skupština, a takođe i opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenuje pet sudija.
Samo da je bilo mogućnosti da se raspravlja o Ustavu, ne bi se pomenuo u Ustavu Vrhovni kasacioni sud, koji još uvek ne postoji, nego je moglo biti rečeno - vrhovni sud u Republici, a ovako i posle ovoga mi nećemo imati konstituisan Ustavni sud, vi ćete mi odgovoriti, ali tvrdim da neće biti, zato što nemamo Vrhovni kasacioni sud i ne znam ko će i koji organ će to da uradi, znači, da imamo i ovih pet sudija, tako da ćemo imati pet i pet, a ovih pet neće biti i neće biti konstituisan u punom kapacitetu Ustavni sud.
Znači, ističem argumente, da je neko čitao Ustav, stručna javnost, d ovakvih grešaka ne bi došlo.
Pored toga, dovoljno je bilo rečeno ovde da se ispostavilo da je nezavisnost ovog suda zaista pod velikim znakom pitanja, jer smo videli kako smo mi u samoj Skupštini formirali listu na osnovu partijske pripadnosti i videćemo da će Ustavni sud praktično da bude koalicioni dogovor.
Sa jedne strane ćete imati, moram to da kažem i da se obratim DS-u, vi ste se odrekli toga – iako je to partijski način, mi smo mogli to da uradimo bolje, ali nije – da vi date kandidate, zato što predsednik treba da da svoje, pa će to biti DS, a ovde ste prepustili DSS-u i tako ste zadovoljili koalicioni zahtev da imate članove Ustavnog suda, znači, Ustavni sud jednim delom iz DSS-a, jedan član će verovatno biti iz G 17 plus, a ovaj drugi deo biće DS.
Zaista, ovakvo formiranje suda izvrgava ga ruglu unapred, izaziva ogromno nepoverenje građana da će taj ustavni sud zadovoljiti osnovne funkcije, pre svega da istražuje zakonitost, da meritorno odlučuje o zakonitosti i ustavnosti i po ustavnim žalbama građana, kršenju ljudskih prava, ukoliko se na ovaj način formira Ustavni sud.
To se može videti i po razrešenju, i to naročito molim gospodina ministra da mi odgovori na ta pitanja. Ovako, iz ustavnih odredbi o prestanku mandata, odnosno razrešenja sudija Ustavnog suda, vidi se da se oni tretiraju na neki način kao delegati organa koji ih je predložio, jer su samo ovi organi ovlašćeni da zahtevaju prestanak njihove dužnosti, odnosno razrešenja. Član 174. stav 3. Ustava i član 14. i 15. Predloga zakona.
Znači, i po razrešenju se vidi da su oni delegati ovih organa koji si ih imenovali.
Prema tome, partijska osnova, partijske države i partijskog suda, i politizacija ovog organa, koji treba da vrati poverenje građana u sudstvo, zaista neće biti zadovoljeno. Na kraju, još bih istakla da kada je reč o kriterijumu za izbor sudija Ustavnog suda, za izbor se traži da su oni istaknuti pravnici, sa najmanje 40 godina života i 15 godina iskustva u pravnoj struci, ali Ustav ne zahteva da oni imaju bilo kakve moralne kvalitete.
Nasuprot tome, Zakon o sudijama, član 14, predviđa kao jedan od uslova za izbor, dostojnost za sudsku funkciju. Za sudiju Ustavnog suda ne traži se nikakva dostojnost da bude sudija, već sam navela da je reč o tome, da je Ustav sam našu državu pretvorio u partijsku državu, i pokazala sam kako to izgleda prema Ustavu, i da sam zakon nije ni mogao da izmakne tako jednoj konceptualizaciji naše države kao partijske države, pa onda i svih drugih institucija koje Skupština treba da uspostavi.
Na kraju bih rekla da ne samo da nema moralnog kriterijuma, ovde neće ni u praksi biti uspostavljeni kriterijumi koji su to izuzetni, značajni pravnici koji mogu u tome da učestvuju, nego mislim da nije istaknuto, kada je reč o sudijama Ustavnog suda, da se traži određena stručnost.
Gospodine ministre, znate koliko su edukovane naše sudije, koliko sudije koji su, na primer, sada državni sekretari u Ministarstvu prosvete ili bilo gde znaju uopšte o ljudskim pravima, zbog toga odluke i idu na međunarodni sud, koliko poznaju međunarodno pravo. Čak se ne traži bilo kakva specijalizacija, da se zna da je zaista reč o ljudima koji se razumeju u ustavnu materiju.
Kada se pogleda i stručna strana, da i to budu ljudi koji su istaknuti pravnici, nema kriterijuma, a nema ni moralnog suda, ni moralnog kriterijuma, tako da kada pogledamo imaćemo zaista u pravom smislu jedan politizirani sud, kao i sve ustanove od takve kardinalne važnosti, koje smo mi ovde u Skupštini gradili.
Na kraju, samo da vam postavim pitanje, gospodine ministre. Vi u vašem obrazloženju za Predlog ovog zakona dali ste veoma šturo obrazloženje. Zašto, kako, vi ste posle nešto govorili juče, ali u samom pismenom obrazloženju, ono je dato veoma skraćeno, a pored toga ste naveli da nisu potrebna nikakva finansijska sredstva. Tu posebno tražim nekakav odgovor.
Ako ćemo imati ovoliko ustavnih žalbi, ako će se ovako formirati Ustavni sud, nije važno sada da li će biti politički, to sam već rekla, ali kako bez ikakvih dodatnih finansijskih sredstava može da funkcioniše Ustavni sud?

Reklamiram povredu Poslovnika po članu 104. zato što mislim da su pojedini poslanici povredili Skupštinu Srbije zbog toga što se neprekidno izvinjavaju stranim ambasadorima u ovom našem domu.
Molim vas, ja vas opominjem da u ovoj skupštini mi ne radimo ni po kakvim nalozima spoljnih ambasadora, niti po spoljašnjim nalozima kao što vi radite. Izvinjavate se, neprekidno se obraćate nekim strancima ovde u ambasadi, kojima ste vi nešto obećali.
I zaista, molim vas, gospodine Vučiću, prestanite više da radite po nalozima stranih ambasada. Zaista vređate ovu skupštinu. Evo, ovo je neviđeno što ste vi sada uradili. Ekselencijo, izvinite. Ovo je zaista neverovatno, šta smo mi doživeli da SRS ovde radi.
Znate šta, postavljam sada ozbiljno pitanje: da li mi podržavamo i zalažemo se za ukidanje sankcija koje je SAD uveo Kubi ili ćemo da pričamo o Americi i o Kosovu?
Zameram svom prijatelju gospodinu Mićunoviću. Zaista je mogao da odgovori Aleksandru Vučiću, a ne da napadne Natašu Mićić. Ako već hoće da bude principijelan, ako već podržavamo ukidanje sankcija Amerike, onda nije u redu da kudimo jednu državu i da to radimo zbog Kosova. Jer, izgledamo krajnje koristoljubivo, kao da koristimo jednu napaćenu daleku zemlju Latinske Amerike radi nekih naših interesa koje imamo ovde na Balkanu, za naše probleme u vezi sa Kosovom.
Molim vas, gospodo, mislim da je naš uvodničar Nataša Mićić vrlo precizno i jasno rekla da se mi ne slažemo sa sankcijama koje su uvedene Kubi, koje traju već decenijama, i mogli smo to i ranije da kažemo, jer ovako izgleda da utilitarno napadamo SAD radi Kosova, a uopšte ne branimo situaciju na Kubi.
Ali, moram da vam kažem i ovo: ne možete svesti pitanje siromaštva i patnje stanovništva pojedinih zemalja danas u svetu na sankcije, a to se odnosi i na Kubu, zato što mu jako mnogo doprinose i autoritarni nedemokratski režimi, što je takođe naše iskustvo.
Vi ste rekli da je naše iskustvo samo bilo iskustvo sankcija (koje su, između ostalog, bile sankcije UN, što nije uporedivo − Kuba je u boljem položaju: tu su sankcije samo SAD, a ne međunarodne zajednice) i skrećete pažnju da unutrašnja politika nema uticaja na siromašenje stanovništva. Ako ste to hteli da kažete, i branili da slučajno ne zadremo ni u kakvu ideologiju, pa, molim vas, moramo kazati da i diktatori i takva uređenja jako mnogo doprinose tome da njihove zemlje budu siromašne.
Prema tome, opominjem gospodina Vučića da se ne izvinjava stranim ambasadama u ovome svetome domu.

Poštovane narodne poslanice, poštovani poslanici, poštovani predsedavajući, htela bih da postavim pitanje gospodinu ministru Iliću i da malo objasnim o čemu je ovde reč.
Reč je o tome da se vi, gospodine Iliću, predstavljate kao čovek iz naroda koji neće da priča, koji radi i koji ima uspeha u radu. Znate šta? Ja vama ne sporim da vi radite, nije bio to problem, da neko vama zamera da vi sedite, ne radite ništa, nego je reč o tome kako ste vi izvršavali te zadatke i kako vi planirate da ovaj Sporazum o uspostavljanju železničke mreže visoke performanse u jugoistočnoj Evropi realizujete. Reč je o tome.
Sada postavljam pitanje, ukoliko su neke optužbe u odnosu na vas kao ministra, koje su ovde bile iznete i koje ste vi nipodaštavali... Mogu da vas podsetim na ono što sam ja čula u javnosti, ali bez nekakve zle namere da vas vređam, ali jeste tačno da su oni vagoni kupljeni a da nije bio poštovan Zakon o javnim nabavkama, bez obzira da li vi to sporite ili ne.
Lično sam vas čula kada ste rekli da je to zastareo zakon, da taj zakon treba da se menja, da se on ne može primeniti i da niste poštovali Zakon o javnim nabavkama. To je ono o čemu se ovde govori.
Pored toga ste pre neki dan sami priznali, niko iz nekog poslaničkog kluba vas ne optužuje zlonamerno, bez argumenata, vi ste sami priznali, kada je Odbor za sprečavanje sukoba interesa doneo odluku da niste prijavili prihod, da niste prijavili prihod, da ste počeli da dižete kliniku bez dozvole i da to niste prijavili. Sada ste rekli - dobro, odložićemo dizanje te klinike za neko buduće vreme, zato što ste se našli u sukobu interesa. To su sve stvari koje ste priznali ovde u javnosti da su se događale. Znači, nije reč o zlonamernosti, nego o onome što je tačno. To su činjenice.
Reč je ovde o veoma važnom javnom interesu. Gospodine Iliću, vi kažete da ste narodnjak i volite narod. Verujte mi, narod se užasno pati, očajan je svakodnevno zbog toga kako rade srpske železnice. Da li vi znate kako funkcioniše jedna najobičnija, najkraća pruga, koja spaja Pančevo sa Beogradom? Ti ljudi svako jutro se mrznu, ne znaju kada će taj voz da krene, kada će na posao da stignu. Lokalni, nije važno, bilo koji, ovi su još gori, do Niša, do Bara, do Užica; nekada se putovalo dva i po sata, a koliko vam sada treba do Užica?
Kada govorimo o železnici, umesto da vi kao ministar govorite o problemima železnice i da nam pokažete kako ćete te probleme da rešite, jer mi ovde kao predstavnici građana izražavamo opravdano nepoverenje da ćete vi biti u stanju da rešite probleme...

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, predsedniče Skupštine, moram da vam kažem da ste vi odgovorni za ugrožavanje i vređanje dostojanstva Skupštine Srbije zato što se pozivate na zloupotrebu slobode mišljenja. Nije sloboda mišljenja da se brani zločin, da se vređa javni moral i da se naša država i pred očima naših građana i pred očima sveta pretvara u državu i u Parlament koji jedini na svetu, ovo je jedini Parlament na svetu koji dozvoljava u ime slobode mišljenja, kako ste vi to protumačili, da se reklamira, da se zaista hvali zločin i da se jedna država, koja je u veoma teškim međunarodnim problemima, prikazuje u ovakvom svetlu, da se može braniti zločin – osam hiljada ljudi u Srebrenici.
Izvinite, ovo vi ne možete da krijete da je to pravo na slobodu mišljenja, jer ni u jednom društvu se ne može braniti, reklamirati, vređati javni moral i predstavljati sopstvenu državu i pred narodom i pred svetom da smo mi ljudi koji branimo zločin i nekoga ko je optužen za najteže ratne zločine.
Prema tome, nemojte se pozivati na slobodu mišljenja. Vi ste predsednik koji ne uspeva da održi elementarno dostojanstvo ove skupštine. To je vaša slabost. Možete se samo nama izviniti za ovakvo vođenje Skupštine, a ne da se pozivate na slobodu mišljenja. To nije sloboda mišljenja. Postoji zakon koji zabranjuje reklamiranje krivičnih dela. To je krivično delo, to što vi radite. Znači, ne možete hvaliti ljude i govoriti da su to heroji srpski, oni koji su činili zločine – osam hiljada ljudi.
Drugo, ovde se govori i pokušava da se žonglira nekakvim pravnim kategorijama kao što je prezumpcija nevinosti. Znam da postoji prezumpcija nevinosti, ali prezumpcija nevinosti, gospođo Radeta i gospodine Vučiću, pošto ste vas dvoje pravnici, odnosi se na procesno pitanje. Vi ne možete da izvršite lobotomiju na mojoj glavi i da me ubedite da Hitler nije zločinac zato što nema važeću presudu.
Zaista, treba da nam napravite lobotomiju glave da poverujemo kada je Mladić u pitanju u prezumpciju nevisnosti. To je očigledno. To je za sud koji to čini kao procesno pravo optuženika da se tako ponaša.
Prezumpcija nevinosti, možete za razne ljude da kažete, evo, ja sam dala primer. Gde je presuda? Vi treba da vršite lobotomiju nad nama ovde u Skupštini, nad celim narodom, da mi ovakav jedan stav ovde prihvatamo u Skupštini.
Nemojte, molim vas, Natašu Kandić, kako ona i to je veoma velika sramota to što radite, gospođo Radeta, da napadate ženu koja veoma dobro i pošteno radi svoj posao, da ona vršlja po Specijalnom sudu.
Drugo, moj najvažniji argument je sledeće: postoji presuda Međunarodnog suda pravde, po toj presudi, kao što znate, Srbija je osuđena delimično za genocid, zato što nije sprečila, molim vas, to su činjenice, protiv te presude ne postoji žalba, to je sud UN koji vi negirate i onda se vi pozivate na međunarodno pravo. Pa, kakvo pravo vi imate pravo uopšte da uzimate u usta, ako negirate Međunarodni sud, on je osudio Srbiju zato što Srbija nije sprečila genocid. I zbog čega još? Zato što skriva one koji su optuženi za najteže zločine, pre svega za Srebrenicu, koji je i tim sudom proglašen da je izvršen genocid u Srebrenici. Da li smo mi, gospodine Vučiću, narod koji brani genocid?
(Presednik: Vreme.)
Da li smo mi država koja neće da se obračuna sa zločinom, nego ćemo i dalje da nastavimo sa zločinom. Vi to nazivate patriotskom politikom. To ne znam kako da nazovem, da neko ko podržava zločin i to je danas patriotizam još uvek u Srbiji.
Gospodine Duliću, velika je sramota da vi podržavate ovakva gledišta i da to još proglašavate slobodom mišljenja u Skupštini.
Gospodine ministre, vi ste morali odmah da ustanete i da kažete, da se usprotivite ovakvom komercijalizmu, da tako kažem, zločina koji mi doživljavamo ovde u Skupštini, da nam se Srbija, naša država, proglašava sigurnom kućom za Ratka Mladića.
Pored toga, očekivala sam, takođe, da ova strana Parlamenta zagalami bar, kaže, pusti nekakvu reakciju na ovo što se dešava u Parlamentu i što nam gospodin Vučić priređuje svaki drugi dan, da živimo u sigurnoj kući Ratka Mladića.
Hvala vam lepo. Takve patriote nismo i takvu Srbiju, sudbinu Srbiji, ne želimo.

Poštovane poslanice, poštovani poslanici,  poštovani predsedavajući i poštovani građani koji pratite ovu nesrećnu sednicu, gde pokušavamo mi ovde, kao manjina, da se pobrinemo o ovoj našoj državi, u kojoj je ovde neodgovorna većina, kao deo njihove uzajamne trgovine, a među njima ima i onih koji se predstavljaju kao vrhunske srpske patriote, a hoće od jedne od najeminentnijih i najvažnijih institucija za našu državu da naprave najobičniju prčvarnicu. To je zaista neverovatno.
Moram da kažem da se čudim, pre svega, DS koja prihvata ovakve ucene i da je danas nas dovela dotle da mi moramo ovde da iskazujemo jedno elementarno i čuđenje i gađenje nad ovim što se danas u parlamentu dešava.
Kada se bira guverner, već je dovoljno rečeno da je to regulatorna institucija, da to mora biti nezavisna institucija u kojoj ne može nijedna politička stranka i politika da ima uticaja. To je potpuno jasno.
Ali, moramo da kažemo da taj koji rukovodi Narodnom bankom mora da bude i čovek koji je ugledan, ali ne samo ugledan u nekom užem smislu reči, nego to mora biti čovek koji uživa ugled svih nas. Zaista nije dobro, kada je reč o guverneru, da se većinom nameće guverner, da nema saglasnosti oko toga.
Tvrdim vam sa ovog mesta, kada je reč o guverneru, da je Odbor za finansije mogao da pozove i neke druge ljude da učestvuju u takmičenju za izbor guvernera.
Zašto na predlog jedne političke stranke, kada imamo i Veljka Dugalića, imamo Boška Živkovića, imamo i druge eminentne stručnjake i ugledne ljude u ovom društvu koji su mogli ovde da budu u konkurenciji, i da odbor jednoglasno donese odluku i da nam predloži obrazloženog kandidata, zašto taj kandidat treba da bude guverner Narodne banke.
Bez konsenzusa, ovakvim nametanjem, a mi vrlo često govorimo kako nam se stvari nameću, pa nam nameće i međunarodna zajednica, a mi ovde prisustvujemo tome da sada parlamentarna većina, samo zato što ima većinu, nameće ovako pogrešno rešenje danas za Srbiju.
Iz svega ovoga što je rečeno i što mi znamo, Radovan Jelašić ne uživa ugled da bude na ovom mestu. Dovoljno je za bilo kog i najnižeg državnog činovnika da mu se vuku bilo kakve afere, bilo kakve vile, bilo kakve mahinacije, da je možda bilo reči i o tome da se izigravalo plaćanje poreza, da se prikazivala manja cifra prilikom kupovine kuće. To je bila ona čuvena afera vile Jelašić, nikada nije bila objašnjena, nikada nismo dobili dokumentaciju.
Kažem vam, i da je to portir u državnoj ustanovi ne može da ima bilo kakvu aferu, da nešto prlja njegov moralni lik. A mi treba da biramo nekoga ko je na mestu gde se traži apsolutno moralni lik, sem stručnosti i moral. Znači, niko ko ima bilo kakvu mrlju ne može da računa na bilo kakav predlog stranke da može da dođe na ovakvo mesto.
Ako mi pređemo preko toga, neću da govorim da je pukao parlamentarizam, jer mi ovde ne možemo da se borimo sa nametanjem većine, nije parlamentarizam nametanje većine, nego rasprava i nalaženje najboljeg rešenja za našu državu i naše građane. Mi moramo ovde da služimo javnom interesu.
Gospodo, što smo mi poslanici nemoćniji da se izborimo za interese građana i da kažemo da ovakvi likovi ne treba da budu guverneri Narodne banke, poručuje građanima koliko su i oni nemoćni. Koliko mi ne možemo da se izborimo, toliko i oni ne mogu da se izbore. To treba da zapamte i da znaju šta se danas u Skupštini dešava.
Osvrnuću se, sem moralnog lika, koji je ovde zaista ključan i veoma važan, da kažem gde su te patriote kada su u pitanju ovakve institucije? Kako mi u svetu nastupamo, na šta mi ličimo? Pogledajte, molim vas, ugledni stručnjak. Da li taj ugledni stručnjak, za koga se u uslovima kaže da treba da bude ugledni stručnjak, gde je on ugledni stručnjak, gde se pokazao kao ugledni stručnjak?
Takođe, mora ozbiljno da se uzme i kriterijum, kada je reč o stručnosti, sada prelazim na to, kaže "objavljeni naučni radovi". Da li je mogao gospodin Radovan Jelašić da nas udostoji ili da neko iz njegovog poslaničkog kluba izađe i da kaže gde su ti radovi, da vidimo šta je napisao, koliko radova ima, gde su njegova mišljenja, gde su ekspertize i njegova gledišta kao stručnjaka dokazani? Na kojim međunarodnim konferencijama je učestvovao, gde je izlagao svoje ideje?
Da ne kažem da nas je ovde danas ponizio zato što nije došao, da čujemo za narednih pet godina kako će izgledati monetarna politika Srbije. Ne samo da odgovori na naša pitanja, koja su bila veoma teška i komplikovana, nego da kaže i to kako će voditi monetarnu politiku, da znamo šta nas čeka sledećih pet godina. Na to se ovde prave šale, vređaju se posle toga poslanici, izvlači se tamo koješta, umesto da se daju ozbiljni odgovori na ovako ozbiljnu temu.
Ne znam da li mi možemo, kao poslanici, više da snosimo odgovornost za ovo što se dešava u Skupštini Srbije. Da izvršna vlast, da li smo mi samo oni koji pečatiramo to, udaramo pečate, pa neka ide kako ide, od državne revizije, nije važno što je ona politička institucija, nije važno što neko ne ume ni biografiju da napiše.
A vidimo ovde na osnovu čega se validuje njegova stručnost i njegovi naučni radovi. Zašto to stoji u uslovima?
Da je on stručan, da on ima naučne radove, ovde bi bila biografija od pet stranica, a ne da može da stane na pola stranice.
Gospodo, shvatite da mi vršimo jednu odgovornu dužnost ovde. Pre svega se obraćam DS, koja je, kažem, za nas veliko razočarenje, ali zato se nadam da će birači umeti da pamte ovo i da kažnjavaju takve stranke koje prelaze preko interesa građana i preko javnog interesa. Hvala.

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, gospodine ministre, predsedavajući, moram da postavim pitanje gospodinu ministru, meni nije bilo malopre jasno, kada je naveo onaj primer sa ona dva hrvatska roditelja koji za dete izjavljuje da je Srbin.
Kod ovog državljanstva kako vi sad predlažete, da na osnovu izjave neko izjavljuje da je Srbin i da priznaje državu Srbiju, apsolutno mora biti subjektivna kategorija. Ne možete ničim sprečiti Muhameda Vukadinović da izjavi da bude Srbin niti Hrvat. Da li uvodite nekakav objektivni kriterijum preko toga ili ne? Znači, svako ima pravo, ako neko ko se zove Rodžer Džon Smit, ako kaže da je Srbin, imate da ga primite.
Hoću da kažem da tu nema načina da vi preko nekog objektivnog kriterijuma nekog ubeđujete da li je Srbin ili nije Srbin. Da li pokušavate da to državljanstvo bude zaista nekakva kategorija koja će se zloupotrebljavati? Šta je element te procedure da se to uopšte ustanovljava?
Da li vi ustanovljavate neke objektivne kriterijume, pa ćete krvna zrnca da tražite i da istražujete - ko je Srbin, a ko nije Srbin, politička podobnost, veroispovest, kako će se to utvrđivati? Po ovome svako ima prava da se izjasni da je Srbin.
Milim vas da kažete da le će to biti neki objektivni kriterijumi da se to zna, da se to uvede u zakon, a ne kao što smo imali juče, pa onda nema procedure kako Odbor za finansije bira Državnu revizorsku komisiju i može da bude ko god hoće u toj revizorskoj komisiji. Nema nikakvog obrazloženja.
Ili ćete unapred da propišete nekakvu proceduru. Ovako smo stekli utisak da ćete vaditi krvna zrnca, ili ćete morati da prihvatite ko god izjavi da je Srbin i priznaje državu Srbiju, svi su Srbi i gotovo.

Poštovani narodni poslanici, poštovane poslanice, gospodine predsedavajući, htela bih da skrenem pažnju, pre svega građanima, da je ovo rasprava koja je od ključnog značaja za kontrolu svih mogućih budžeta i svih mogućih institucija i organizacija u našoj državi, da je Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji donet 2005. godine i da je, s obzirom na to kakvi se zakoni donose, relativno dobar, a da već godinu i nešto dana nije izabrana i ne funkcioniše Državna revizorska institucija i da danas treba da se izabere savet.
Da bi oni znali o čemu se tu radi otprilike, treba da se kaže da četiri godine, i onda kada su podnošeni završni računi, recimo, Vlade, preduzeća ili partijskih organizacija nakon izbora, nakon kampanja, nikada državna revizorska komisija te račune nije pregledala, niti je postojala ikakva kontrola. Za vreme ove i prethodne vlade četiri godine nije bilo kontrole, revizije budžeta Republike Srbije.
Kako smo danas rešili da to stavimo na dnevni red, moram da obavestim građane da teret ovoga pada na našu skupštinu. Da li može Odbor za finansije i predlagač, zamenik predsednika Odbora, bez ikakve reči objašnjenja za ove ljude koji su predloženi da budu članovi Saveta, da on ovde nije prisutan? Molim vas, ovo je toliko neuredno. Mi smo pokazali da ne želimo, kao što je to i do sada bio slučaj, da imamo kontrolu trošenja narodnih para.
Građani ne znaju da je to institucija koja kontroliše i vojsku, policiju, sve moguće nabavke, političke partije, Narodnu skupštinu i nevladine organizacije, ako raspolažu sredstvima birača, sve lokalne samouprave. Samo da napomenem, bilo je pre neki dan u novinama, Javno preduzeće NIS ima tri miliona evra za reprezentaciju. Znači, sve je to pod nadležnošću ove Državne revizorske institucije. Šta se troši za putovanja, šta se troši za reprezentaciju, kako se razbacuju pare ovog siromašnog naroda.
Danas, kada treba da biramo ovaj savet, ovo zaista ni na šta ne liči. Na šta liče ove biografije? Jedan piše CV, drugi piše biografiju, nema nikakve uporednosti podataka. Da li znamo koje radno telo je razmatralo ovo? Zašto nam nisu navedene kolege poslanici koji su članovi Odbora za finansije Skupštine, da vidimo ko su ti ljudi koji su potpisali i koji su naveli ove ljude da mogu da budu u savetu Državne revizorske institucije? Molim vas, neka se jave poslanici koji su ovo radili.
Ne stupam uopšte u polemiku ni sa kakvom strankom, ali gospođa Jorgovanka Tabaković, koja je predsednik Odbora, trebalo je da nam objasni kako je došlo do toga da imamo ove predloge i da se ovo nađe na dnevnom redu Skupštine. Znači, tražimo nekoga iznutra, pošto je gospodin Radojko Obradović nestao. On je zamenik predsednika Odbora, koji uopšte nije ovde prisutan.
Moram da vam kažem da ova biografija... Nije važno da li je uopšte bila članica SPS-a, po zakonu ne treba da bude član nijedne stranke, ali Natalija Ćatović ništa nije radila na poslovima finansija, ali bukvalno ništa. Zastupala je nekakva preduzeća.
Ne počinje se biografija i CV za Skupštinu time gde je neko završio osnovnu školu. Da li neko može da nauči kako se pravi biografija? Kakve veze ima gde je ona završila osnovnu školu, kakve veze ima gde je završila srednju školu? Da vidimo kakvo je njeno iskustvo na ovim poslovima. To je blam da nekome dopadne u ruke i da gleda ko su predlozi za državnu reviziju, za Savet. Nemam reči. Celo jutro, verujte mi, sedim i tresem se, da sada, posle ovoliko godina, nema demokratije bez transparentnosti, a da nemamo jednu normalnu državnu revizorsku komisiju. Pogledajte ovo, tu nisu ni greške ispravljene.
Drugi kandidat, Ljiljana Dmitrović-Šaponja, izvinjavam se gospođi, ne želim ništa loše da kažem, njena doktorska disertacija je "Problematika utvrđivanja periodičnog rezultata, sa posebnim osvrtom na našu praksu". Rezultata čega? O čemu je ova doktorska disertacija? Na osnovu čega mi da donosimo odluku?
To je isto kao da govorimo o sudijama Ustavnog suda. Vi nemate pojma koliko su odgovorne ove institucije koje mi treba da biramo danas. Zaista ne mogu da shvatim da se neko usudio, vladajuća koalicija, da nam predloži ovakvu brljotinu da mi danas o tome glasamo.
Zašto uopšte stranke, kada je reč o ovakvim ljudima, treba da predlažu iz svojih redova, slažem se da je to vrlo teško, da ispovrću iz džepova neke stranačke ljude? Otkud vi, gospođo Nado, vama se obraćam, kako vi znate u vašoj stranci ko se razume u ovo? Kako vi to, idete lupom i tražite, pitate? Nije potrebno. Znači, mora da se napravi jasna procedura kako se biraju ljudi. Treba da Skupština i Odbor za finansije raspišu javni konkurs i da pozovu najstručnije ljude.
I tačno je što je malopre rekao gospodin Krasić, svi su ovi ljudi u sukobu interesa, o tome se uopšte ovde ne vodi računa. Svi su u sukobu interesa, svi su neki državni činovnici koji sada prelaze iz Ministarstva finansija, a treba da kontrolišu i Ministarstvo finansija, treba da budu sutradan u savetu državne revizije. Znači, zašto stranke da istresaju među svojim članovima i pripadnicima stranaka takve funkcije, zašto moramo da imamo takve članove? U Srbiji postoje kvalifikovani ljudi.
Znači, ako govorimo o ovakvoj instituciji, da se na ovaj način, bez obrazloženja, bez odbrane, bez procedure... Molim vas, tu je čak bilo više kandidata, na osnovu čega ste nam obrazložili zašto ovi? Bilo je još kandidata, na osnovu čega su propali oni drugi kandidati? Kako je tekla ta procedura, šta se dešavalo na tom odboru? Pa molim vas, to se ne dešava u Vladi.
Mi ne znamo šta se dešava u Vladi, vrlo često nam je to nejasno, ali kako ne možemo da znamo šta se dešava na našem odboru? Da li mi koji nismo članovi tih odbora treba da idemo od jednog do drugog odbora i da pratimo šta se na tim odborima dešava?
Znači, nemamo izveštaj Odbora za finansije o tome kako je došlo do ovoga. Mislim da se tu moglo pretiti ostavkama. Oni koji su članovi Odbora, nezavisno od stranačke pripadnosti, nisu smeli da puste da ovako nešto dođe u Skupštinu. Znači, ne znamo kako su oni koji predlažu ovo doneli, procedura nije jasna, nije bilo nikakvog obrazloženja zašto su neki kandidati otpali, nije bilo javne procedure, potpuno je netransparentno, ne znamo šta je radio taj odbor. Predlažem predlagaču, tom nebuloznom predlagaču, ne znamo kojem, da odustane od ovog predloga i da nam u najkraćem roku dostavi jednu listu o kojoj možemo zaista ozbiljno da razgovaramo. Hvala vam.

Poštovani narodni poslanici, narodne poslanice, u ime LDP želela bih da istaknem da tri godine parlament u Srbiji nije doneo nijedan zakon koji se odnosi na ekologiju i da je ovo posle tri godine prvi zakon koji se na tu temu donosi. Drago nam je da je to Kjoto protokol na koji, kao što svi znamo, veoma dugo čekamo.
Neću to da pripišem tome što je predsednik skupštinskog odbora Čedomir Jovanović, verovatno da to nije ta zasluga, ali evo ta koincidencija se pojavila da posle tri godine imamo jedan ovako važan protokol koji treba da ratifikuje naša skupština.
Mislim da su i prethodnici govorili o značajnim prednostima koje će Srbija imati ratifikacijom ovog protokola, htela bih da istaknem veoma važan spoljno-politički značaj ovog protokola. Mi možemo da čujemo na različite načine kako imamo velike protivnike globalizacije u Srbiji, ali naravno kada nisi unutra onda si uvek protiv, a tek kada uđeš unutra onda u stvari dobiješ nekakvo pravo da kritikuješ taj nekakav razvijeni svet i onda ima mnogo većeg efekta nego kada si izvan njega.
Htela bih da ukažem na taj značaj spoljno-politički. Neko je već pomenuo mehanizam ovog protokola koji se odnosi na Mehanizam čistog razvoja, a mislim da direktno se to odnosi na benefite, odnosno koristi koje će Srbija imati od ovakvog jednog globalnog zakona. Budući da nema ni razvijenih, ni nerazvijenih zemalja koje pate od promena klime, nego svi patimo zbog toga, zbog zagrevanja i zbog klimatskih promena, ne pogađa ovu ili onu zemlju, ovo je zaista, po mom mišljenju, u pravom smislu globalni zakon koji je u interesu svih i koji je vodio računa o interesu svih.
Ako vidimo da razvijene zemlje imaju daleko veće finansijske obaveze kada je reč o zagrevanju, pa one moraju da dobijaju mnogo veće kvote da bi smanjivale emitovanje štetnih gasova u smislu staklene bašte, ugljen-dioksida, metana i drugih, a nerazvijene imaju manju obavezu da u tome učestvuju, pa čak i ne moraju da učestvuju.
Šta je pravi benefit ili korist ovog mehanizma? Korist je ta što svoju kvotu razvijene zemlje mogu da prebace na zemlje u razvoju odnosno na nerazvijene zemlje. Mogu da svoju kvotu popune time što će pomoći, finansirati druge zemlje koje su manje razvijene da to urade.
Tu Srbija ima veliku šansu da u tim spoljnopolitičkim odnosima dobije značajna finansijska sredstva. Mislim da više ne treba ubeđivati naše građane, mnogi pate od velikih zagađenja, kao što je Pančevo, Bor, Šabac, kao što su mnogi, kao što je pomenuto Valjevo, ljudi ne mogu da žive više od toga, obolevamo daleko više. Nema više razloga da bilo koga uveravamo koliko je Srbija pogođena zagađenjem i koliko će ovi finansijski fondovi doprineti da razvijene zemlje mogu preko toga da finansiraju nerazvijene ili manje razvijene koje nemaju dovoljno sredstava za borbu protiv zagađenja, a što je logično. To je prvo.
Čini mi se da građani možda ne znaju o čemu mi ovde govorimo, ali ovim smo objasnili da ovakvim globalnim problemom, ali i globalnom primenom dobijamo ovaj efekat koji Srbija ne bi trebalo nikako da propusti.
Naravno, usvajanjem ovog protokola u Skupštini Srbije, mi smo pokazali našu političku volju da hoćemo da se pridružujemo EU. Za studiju izvodljivosti, to je naša obaveza, a takođe za nacionalnu strategiju približavanja EU, to treba da se istakne.
Možda građani ne znaju, ali od onih 40 zakona za pristupanje EU, najvažniji su zakoni iz ove oblasti. Ništa nema bez donošenja zakona o zaštiti okoline. Preko toga se pokazuje koliko smo mi zaista usvojili i usvajamo vrednosti EU. Znači, samo ističem značaj tog zakona.
Sada ću da istaknem samo nekoliko problema i time ću da završim. Čini mi se da je glavni problem u tome što je predlagač ovog zakona Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a o sprovođenju treba da se brine ministarstvo nadležno za rudarstvo i energetiku, a pominju se i drugi, kao otprilike svi državni organi treba da učestvuju u tome.
Mislim da bi bilo bolje da smo mogli da kažemo koji državni organ učestvuje u primeni, jer za sve zakone koje mi donosimo u Skupštini, mi znamo da je primena zakona najveći problem. Mi možemo doneti najidealnije zakone, ali posle toga nema primene i ti zakoni padaju u vodu.
Znači, i ovaj zakon pati od toga, što ne predviđa efikasnu implementaciju, tako da je to moja prva primedba koja se generalno odnosi na ovaj zakon, a onda moramo da kažemo još i to da tu postoje razni projekti koji će morati da se prave, da treba da se napravi nacionalna strategija u ovoj oblasti. Imamo već, odlično.
U svakom slučaju, mora se znati tačno ko će imati koja zaduženja. Koliko znam, mi imamo obaveze prema Ugovoru o osnivanju energetske zajednice. Dobro je da je i Ministarstvo za energetiku tu, ali sigurno bi bilo dobro da znamo malo više o toj implementaciji.
Znači, ova sredstva o kojima su govorili moji prethodnici i na kojima insistiram, gde Srbija može da profitira, ne stoje ta sredstva tako pa da mi možemo tek tako da ih dobijemo. Da bi dobili ta sredstva moraju da se urade relevantni projekti i ti projekti moraju da se nadziru. Znači, na to skrećem pažnju. Ukoliko implementacija nije dovoljno jasna, te pare o kojima govorimo, a zaista su za naše građane jako važne, neće doći ukoliko ti projekti ne budu bili izrađeni.
Molim ministarstvo da odgovori na ova pitanja koja sam postavila, jer to su veoma važna pitanja za implementaciju ovako važnog protokola. Hvala vam.

Poštovani poslanici i poslanice, LDP se zaista zalaže za primenu prava u svim slučajevima. Međutim, najgore je kada se pravo primenjuje selektivno.
Kada je reč o radu ministra Jočića i njegove borbe protiv korupcije zaista smo svedoci da se to primenjuje potpuno selektivno. Mogu da vam kažem da iskustva nekih drugih zemalja pokazuju da, ako se vodi borba protiv korupcije selektivno, onda praktično dolazi do jednog efekta da se građani deprimiraju, da dižu ruke i da smatraju i političare, pa i ovaj parlament i sve organe vlasti da ne rade u interesu naroda, da rade za svoje sopstvene interese i da, praktično, odustaju da eksternim sredstvima kažnjavaju takvu vlast koja se bori protiv korupcije selektivno, kad joj se sviđa, pa onda namesti nekima, protiv njih se bori, a protiv drugih se ne bori i tu ništa nije gore nego kada se pravda primenjuje selektivno.
Ovde je već bio pomenut ovaj slučaj koji je izazvao veliku buru u javnosti, a to je kada je smenjen jedan od zamenika, pre svega, penzionisan načelnik beogradske policije, a zatim i Dragan Svilar, koji je bio zamenik načelnika i još dva pripadnika te policijske ekipe koja je podnela krivičnu prijavu protiv EPS-ove mafije i gde su podneli krivičnu prijavu protiv četvorice visokih funkcionera EPS. Mnogi novinari su pitali – kako se to uopšte pojavilo u sredstvima informisanja, o čemu se tu radi. Svi znaju, kada je reč o EPS, koji tajkuni stoje iza toga i, naravno, na to zgranuće su bili smenjeni ovi dobri policajci koji su odradili svoj posao. Samo ću vam prikazati kako je to izgledalo u javnosti.
Posle nekoliko dana se ispostavilo da su ti policajci koji su smenjeni vršili, navodno, neka krivična dela. Tužilaštvo je tražilo posle da se za Dragana Svilara, protiv koga je pokrenut neki nebulozni proces, ta prijava dopuni zato što nije jasno u čemu je uopšte izvršeno krivično delo, nešto iz 1999. godine. Međutim, dve su bile verzije.
Jedna je verzija bila da, kada je reč o četiri krivične prijave protiv četiri funkcionera EPS, da je neko spolja manipulisao policijom, montirao afere, pa je tu zakačeno da je neko montirao i aferu "kofer", kao što znamo, nikada nije bila razjašnjena, pa i ta afera u vezi sa EPS, da je, takođe, neko iznutra manipulisao policijom.
Postavljam vam pitanje – ako su neke spoljašnje snage manipulisale policijom, da li taj ministar policije treba da podnese ostavku ako su neke spoljašnje snage manipulisale srpskom policijom. U istom tom dnevnom listu direktor policije koji nadgleda policiju je rekao da ova četiri policajca, nema veze ova montaža spolja, nego da su to neka četiri neradnika koja u tri meseca nisu imali dobre rezultate. U istom broju se daju dve različite verzije.
Da li je to borba protiv korupcije ili je to obustava procesa? Da vam pomenem da je povodom tog istog slučaja bio anketni odbor, ove iste skupštine i sada vi govorite kako ministar Jočić ima fantastične rezultate u borbi protiv korupcije.
Obustavljen je proces zato što svi znamo da je bilo reči o gospodinu Lazareviću, da Jočić nije obavešten da su ova četiri policajca odlično i profesionalno uradila svoj posao, nego je morao da otpusti ova četiri policajca, da ih otera u Lazarevac i Obrenovac, a načelnika beogradskog SUP-a da penzioniše i da ta afera padne u vodu. Tako se vi borite protiv korupcije.
Kada je reč o ministru Jočiću, molim vas, kakva je bila predaja Legije, gde je ona beleška koji je gospodin Šabić tražio, protivzakonito, bez saslušanja suda, kada se predao?! On je sa Zlatibora stigao avionom da sedi satima zajedno sa Radetom Bulatovićem i još nekim ljudima, da ih ne imenujem ovde. Na šta to liči?
Prema tome, slučaj Dejana Anastasijevića, ako policija nije mogla da otkrije taj slučaj, ko je stavio bombu na taj prozor, šta uopšte ona može više da otkrije.
Zaista dajem podršku Slobodanu Marašu koji je rekao da se ona iživljava na nekim ljudima, nekih pet aktivista LDP u Vrbasu, koje sada proganja zbog prekršaja, a ovakva krivična dela koja je učinio i sam Jočić, što je nedozvoljeno i protiv zakona razgovarao sa Legijom i posle toga izmišljao one beleške, a beleške praktično nije bilo. Kako vas nije sramota da branite takvu vladavinu prava i takvu borbu protiv korupcije!

Član Poslovnika je 226. Tražim objašnjenje i postavljam pitanje. U vezi sa prethodnom diskusijom htela bih da skrenem pažnju da ova diskusija koju smo malopre vodili, a o selektivnoj pravdi i o tome da policija predstavlja jednu od udarnih snaga selektivne pravde, htela bih da to zaokružimo i pokažemo u čemu je najveći problem onoga o čemu smo malopre razgovarali.
Najveći problem je u tome što ljudi koji sede u Vladi postaju gazde Srbije, pomenuli smo Miroslava Miškovića, pomenuli smo gospodina Lazarevića, pomenuli smo neke ljude koji iz tame vladaju Srbijom.
Bilo bi jako dobro i za nas mnogo poželjnije kada bi se ti ljudi bar zadržali da stiču samo novac preko svojih određenih monopola, preko kupovanja za džabaluk raznoraznih hektara ili privatizacija. Nego, tu postoji jedan mnogo veliki problem koji udara na temelje naše demokratije. Reč je o tome da ti ljudi, takođe, drže medije i da se pokazala do sada veoma aktivna medijska mafija u Srbiji.
Samo ću vam ispričati jedan svoj lični slučaj i više se neću javljati za reč. To mi je prilika da kažem šta se i meni lično dogodilo sa medijskom mafijom. Ne samo da treba pomenuti da, kada smo rekli za ona četiri poštena policajca koja su istraživala pitanje EPS i krađe i gomilanje para, na račun svakog građanina, jer, kao što znamo, EPS je državno preduzeće, javno preduzeće.
Ne samo da je reč o njima, započeto je to u medijima, odjedanput, ako ste primetili, a morali su to i građani primetiti, sve je stalo. Odjedanput se pričalo koliko su miliona dobili, pa je to onda neko duplirao, muk je nastao posle toga, nema više ništa u medijima i od onda, kada su izmišljali ova scenarija da su oni neradnici, da je neko to spolja pravio afere, svi su mediji zaćutali na tu temu.
Završavam sa ovim. Na jednoj konferenciji za štampu usprotivila sam se na osnovu jednog istraživanja koje sam, kao profesor, uradila i usprotivila sam se, pomenula sam Miroslava Miškovića u vezi sa monopolima, u vezi sa nedostatkom konkurencije i kako se na osnovu monopola u Srbiji prave velika bogatstva.
Veoma brzo u jednom dnevnom listu na prvoj stranici je pisalo, verovali ili ne, a ne samo ovi ljudi koji sede u Skupštini ovde, nego i ljudi koji prate ovaj prenos, na prvoj stranici jednog dnevnog lista bila sam optužena, ni manje ni više, nego da reketiram Miroslava Miškovića za jedan milion evra. Onog momenta kada vi ustanete i kažete o čemu je tu reč, vi dobijete preko njihovih kontrolisanih medija kampanju da ste vi ti koje reketirate. Problem je demokratije.
(Predsedavajući: Vreme.)
Ako se svi mediji, tajkuni kupuju sredstva informisanja i preko sredstava informisanja zatvaraju javnu debatu. Nije dovoljno da imamo debatu u Skupštini. Moraju da postoje slobodni mediji koji mogu da se uključe, jer njihovo istraživačko novinarstvo, čak bi to mogli mnogo efikasnije da rade i da nam daju podatke, nego što mi radimo ovde. U svakom momentu medijska mafija, koja se formirala u Srbiji, zatvara svaku mogućnost otvaranja ozbiljnijih tema u ovom društvu, priređuje neke sudare i udare po televizijama, gde mi treba da se tučemo između sebe, da uveseljavamo publiku, a ovakvi podaci i ovakve teme nemate nigde u našim novinama. Ako progovorite, onda dobijete to da ste vi taj koji reketira i to niko, ni manje ni više, nego ja lično. Hvala vam.