Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo ministre, molim i poslanike iz vladajuće većine, oni izgleda uopšte ne računaju da će ikad u životu imati, ne daj bože, neku saobraćajnu nesreću, pa će morati da naplaćuju svoja osiguranja. Malo mi je čudno.
U članu 24. stav 3. kaže: „Ako društvo za osiguranje ne dostavi obrazloženu ponudu za naknadu štete“, i tako dalje, „u roku od 90 dana...“. Dakle, potrebno je da prođe tri meseca da se osiguravajući zavod, uslovno rečeno, pravi lud, a praviće se sigurno lud svaki put 90 dana, ako je to dozvoljeno zakonom. Onda sledi šta sledi, možemo da tužimo osiguravajuće društvo i o tome obavestimo NBS. Zašto 90 dana?
Pre 15 godina bio sam u Nemačkoj kod jednog prijatelja koji je imao jednu manju saobraćajnu nesreću, za koju nije bio kriv. Njemu je osiguravajuće društvo dovezlo kola, pošto su njegova na popravci tri dana, da ih koristi ta tri dana. To je stanje stvari u Nemačkoj pre 15 godina. Kod nas, onaj ko je, ni kriv ni dužan, pretrpeo štetu treba da čeka 90 dana, tri meseca, da se osiguravajuće društvo smilostivi da odgovori da li ima ili nema osnova za naknadu štete.
Šta vi nama predlažete? Kakav to zakon predlažete? Hoćete li ikad sesti u kola? Ja ne razumem ni vladajuću većinu koja će 'ladno u danu za glasanje sve ovo da odbaci, kao da se ne radi o najširem interesu građana. Vi štitite nesposobna polupropala i totalno propala osiguravajuća društva. U kakvoj Evropi, ni u Africi ne bi mogli da rade sa takvim manirima!
Mi smo, Demokratska stranka Srbije i u njeno ime gospođa Radović i ja, podneli amandman gde broj 90 menjamo brojem 30, mada ja intimno mislim da ne treba ni 30, ali hajde, možda je nešto komplikovano, pa hajde 30.
Ovim tempom vi možete da naplatite osiguranje za dve godine. Oni vas odbace, vi ih tužite, pa dobijete na sudu, pa onda se žali, pa onda opet sud rešava, pa za tri godine, bože zdravlja, možda naplatite neku štetu. Ja vas molim, aman, 'ladno ste odbacili ove amandmane. Kako vas nije sramota? Hvala.

Da nastavim u istom stilu. Moram da kažem gospodinu Čikirizu da sam oduševljen njegovom diskusijom. Doduše, trebalo bi mi verovatno jako mnogo vremena da je logički razumem, ali dobro.
U članu 25. u stavu 1. definiše se da je društvo za osiguranje dužno da u roku od 14 dana od dana prijema odštetnog zahteva utvrdi osnov i visinu tog zahteva itd.
Onda se u stavu 3. kaže: „Izuzetno od stava 1. ovog člana, ako u roku od 14 dana od dana prijema odštetnog zahteva nije moguće utvrditi osnov i visinu tog zahteva“, što će se desiti uvek, to vam potpisujem, „društvo za osiguranje je dužno da ih utvrdi u roku od 45 dana od dana prijema odštetnog zahteva za štetu na stvarima, a u roku od 90 dana od dana prijema tog zahteva za štetu na licima...“.
Da ne ponavljam argumentaciju za prošli član, ali ovo je u nekoj svojoj suštini isto. Mi smo tražili svojim amandmanom, Demokratska stranka Srbije, u cilju prestanka hajdučije osiguravajućih društava i davanja realnih prava građanima, odnosno obaveznim osiguranicima... Jer, podsećam, ovo je obavezno osiguranje, govorimo o obaveznom osiguranju, a ne o mojoj dobroj volji da li ću sa nekim osiguravajućim društvom da sklopim neko dodatno osiguranje, pa onda kad nešto potpišem, za to sam i odgovoran.
Dakle, predložili smo da se broj 45 zameni brojem 30, a da se broj 90 zameni brojem 45. Dakle, da se ti rokovi realno skrate i da se na taj način ceo proces ubrza.
Opet ne vidim razlog zašto je ovaj amandman odbijen. Jako bih voleo da neko prouči malo kako takvi zakoni izgledaju u EU, pa ako nađete primer da su obavezni osiguranici toliko obespravljeni, onda povlačim sve amandmane koje smo podneli na ovaj zakon. Hvala.

Radi se o članu koji predviđa da je društvo za osiguranje dužno da 1,2% bruto premije osiguranja od autoodgovornosti izdvoji kao deo preventive i da kvartalno uplaćuje itd.; dakle, za praćenje, kontrolu i regulisanje saobraćaja, video nadzor nad putevima.
Odmah da kažem, u načelu je ova odredba dobra. Ako je stanje praćenja i kontrole saobraćaja i video nadzora na našim putevima, smem slobodno da kažem, na nuli, potrebna su realno dosta velika sredstva. Sasvim je sigurno da, i pored sve potrebe, država kao država ne može sama to da finansira, bar ne u početku. Dakle, odredba je u načelu dobra. Međutim, po našem mišljenju, po mišljenju Demokratske stranke Srbije, iznos od 1,2% je premali.
U prvih mah sam hteo da predložim značajnije povećanje, ali, hajde, bio sam u tom smislu skroman, sa zahtevom da se ovih 1,2% pretvori u 2,4%. Ako postoji firma koja ima svoj poslovni interes, ne govorim o humanitarnom i ostalim aspektima cene koštanja saobraćajnih nesreća, koja ima svoj autentičan poslovni interes da smanji broj saobraćajnih nesreća, da poveća kontrolu i video nadzor, koji je, ponavljam, kod nas na nuli, to su osiguravajuća društva.
Neću pominjati funkcije raspodela i sve ostalo, što bi gospođa ministar razumela, ali me verovatno veći deo poslanika ne bi razumeo, ali navešću najjednostavniji slučaj. Ako hipotetički zamislite da se ne desi nijedna saobraćajna nezgoda, u tom slučaju dobit osiguravajućih društava je 100%. Sve su uzeli, sve je njihovo. Naravno, to nije moguće, ali jasno je da ako za 10% smanjite broj udesa u saobraćaju, malih i velikih, izvesno je da se značajnije povećava dobit osiguravajućih društava. Prema tome, zahtev da se 1,2% pretvori u 2,4% meni i poslanicima Demokratske stranke Srbije se čini krajnje razumnim.
Pošto o sledećih 140 amandmana nećemo govoriti, jer nisu naši amandmani, a to je nekoliko sati rada, dajem priliku gospođi ministru da razmisli još jednom o ovih pet amandmana koji su do sada prošli i da ih naknadno prihvati. Hvala.

Gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Demokratske stranke Srbije podneo sam amandman na stav 1. člana 111. i dozvolite da to obrazložim.
Naime, vi ste u čl. od 73. do 96. uveli garantni fond. Za razliku od nekih mojih uvaženih kolega, ne mislim da je to loše, mislim da je to dobro, jer je to neka garancija da će osiguranici moći da naplate štetu i u slučajevima kada to do sada nisu mogli. Konkretno, u članu 74. se definiše, pročitaću samo stav 1: „Garantni fond se osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica, u slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak.“
Sve je to lepo i fino. Takvi garantni fondovi postoje u mnogim civilizovanim zemljama, bile one u EU ili ne. Jedino što ne valja jeste to što vi stavom 1. člana 111. kažete da će garantni fond otpočeti sa obavljanjem poslova utvrđenih ovim zakonom po isteku dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona. To jest, zakon će da stupi na snagu, kako ste predložili, krajem septembra ove godine, dakle, krajem septembra 2011. godine će građani dobiti takvu zaštitu.
Dakle, 24 člana ovog zakona, što je otprilike četvrtina ili petina, utrošili ste na nešto što se neće primenjivati sledeće dve godine i tri meseca.
S druge strane, ne vidi se apsolutno nikakav razlog zašto se garantni fond ne bi osnovao odmah. Mogu da uvažim razloge da su za formiranje garantnog fonda potrebna određena sredstva. Te razloge mogu da uvažim, ali smo predložili u amandmanu da se garantni fond formira od 1. januara 2010. godine. Dakle, od prvog sledećeg budžeta će se formirati garantni fond. To je nešto što je normalno. Ali, šta mislim definitivno o vašem predlogu zakona i o ostalom, govoriću na kraju.
Potpuno ne razumem zašto ovakav jedan amandman nije prihvaćen, kao što ne razumem zašto nisu prihvaćeni drugi amandmani DSS-a, i kao što ne razumem zašto nije prihvaćen veliki broj amandmana koji su stigli iz drugih poslaničkih grupa. Zakon je tako katastrofalno loš da ste mogli da prihvatite bar trećinu ili polovinu ovih amandmana. Hvala lepo.

Predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospođo ministre, gospodin Tomić je već objasnio o čemu se u stvari radi. Amandman koji smo podneli gospođa Radović i ja odnosi se na tačku 1, gde je navedeno čak 20 članova ovog zakona koji će početi da se primenjuju 60 dana od dana ulaska u EU. Kada će to biti, nema svrhe da sada licitiramo, to skoro biti neće.
Razumem, pažljivo sam analizirao sve te članove. Gde god je postojala ikakva sumnja da se članovi možda ne mogu primeniti ako nismo u EU, to sam razumeo. Dao sam predlog da se tri člana ipak primenjuju odmah. Dao sam predlog da se primeni odmah član 6, da se primeni odmah član 27. i da se primeni odmah član 42. stav 1.
Pročitaću vam o čemu se radi. U članu 6. se kaže, između ostalog, neću vam čitati ceo član, recimo 1. stav, pa će vam biti jasno o čemu se radi: „Društvo za osiguranje dužno je da dostavi NBS uslove obaveznog osiguranja, tarifu i premijski sistem sa tehničkim osnovama premije tog osiguranja, najkasnije 90 dana pre početka primene, i to isključivo radi provere njihove usaglašenosti sa propisima, aktuarskim načelima i pravilima struke osiguranja.“
Šta to smeta da se to odmah primeni? Zašto ne može odmah? Već sam dao odgovor – zato što hoćemo i dalje hajdučiju. Kakve to veze ima sa našom željom da idemo u EU i da usaglašavamo naše zakone, čak ne sa pravilima igre EU, nego pravilima igre koja važe u svim civilizovanim zemljama? Važe i u Švajcarskoj, koja nije članica EU, važe i u Norveškoj, važe i u Rusiji.
Kod nas ne mogu da važe, jer, bože moj, treba da nastavimo da negujemo praksu da osiguravajuća društva nemaju nikakve obaveze prema osiguranicima, a oni opet moraju obavezno da se osiguravaju.
Član 27. kaže – štete za koje odštetni zahtev iznosi manje od 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti i za koje su uz zahtev dostavljeni i dokazi smatraju se malim štetama. Društvo za osiguranje je dužno da naknadu štete iz stava 1. ovog člana isplati u roku od osam dana od dana prijema zahteva. Naravno, to ćemo tek jednog dana. Dotle, nema malih šteta, nema roka od osam dana, nego ima roka kako se kome svidi.
Član 42: „Društvo za osiguranje dužno je ...“. Da li primećujete da se sve što brišete odnosi na to da je društvo za osiguranje dužno? To ne može. Društvo za osiguranje nije dužno ništa. I dalje se čudim vladajućoj većini što će ovo da podrži. To niti je u interesu građana Srbije, a valjda ni vas samih. Dakle: „Društvo za osiguranje dužno je da obračun premije za svaku tarifnu grupu premijskog sistema obaveznog osiguranja vrši na osnovu odgovarajućih podataka za tu tarifnu grupu“. To ne može.
Ništa niste prihvatili od amandmana. Moram da korigujem svog kolegu Tomića – ne da ćemo biti protiv ovog zakona, nego ćemo sa zadovoljstvom glasati protiv.
Ima, međutim, jedna nezgodna konstatacija, gospođo ministre. Na rang-listi najgorih zakona koje je ovaj saziv Skupštine usvojio ili će da usvoji ubedljivo na prvom mestu je budžet, a na drugom mestu je ovaj zakon. Oba puta ste vi imali tu nesreću da, ni krivi ni dužni, to branite. Za ovaj zakon niste krivi vi, kriva je Vlada Srbije koja dopušta da se ovako skandalozan zakon nađe u parlamentu.
Zakon je, u stvari, pogrešno nazvan. To nije zakon o osiguranju u saobraćaju, to je zakon o zaštiti lika i dela osiguravajućih društava. Mogao je, po mojoj preporuci, da ima samo dva člana: prvi član da bude – osiguravajuća društva nisu obavezna ni na koji način prema onima koji su osigurani kod njih, i drugo – ako ipak ima neke obaveze, primenjuje se član jedan. Sve ovo drugo je suvišno, verujte.
Ovo što sam rekao nemojte shvatiti lično na vaš račun, vrlo precizno sam adresirao ovo na Vladu Srbije. Nisam ni znao koliko sam u pravu kada sam u raspravi u načelu rekao da u ovoj vladi ne sede ni evroskeptici, ni evrofanatici, nego evrofoliranti. Vi stvarno jeste evrofoliranti.
Na kraju, gospođo predsednice, nezavisno od ovog zakona i od ovog amandmana, ne znam da li su vam preneli, ja sam prošli put kada je RTS pustio odložen prenos u jedan noću, pa verovatno do četiri-pet ujutru, to je inače vreme kad se mnogo gleda televizija, skrenuo pažnju i zamolio da vi kao predsednik ovog parlamenta, koji je dužan da čuva čast ovog parlamenta...
Lično mislim da je puštanje odloženog prenosa u jedan noću otvoreno teranje sprdnje od strane RTS-a prema ovom parlamentu i nipodaštavanje ovog parlamenta, te vas molim... Razumem ja da može da ide odložen prenos, ali ne može da ide odložen prenos u jedan noću. Čak sam rekao – tada su najozbiljnija konkurencija ovoj skupštini porno filmovi, pa volj' vam Skupštinu, volj' vam porno filmove. To je poruka RTS-a ovoj skupštini.
Znam da vi ne određujete to vreme, ali mislim da ste zaduženi da branite čast ovog parlamenta i ponovo vas molim da upozorite RTS da, ako već ima potrebe da pušta odložen prenos, to bude u neko pristojno vreme, odmah po završetku nekog sportskog događaja ili one emisije zbog koje je direktan prenos prekinut. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, Bog pomaže tri puta; izgleda da su se neka udruženja grdno zamerila Bogu, pa će valjda pomoći peti put.
Odmah da razjasnimo, s jedne strane, DSS apsolutno podržava potrebu donošenja zakona o udruženjima, jer je to, da tako kažem, vrlo važna oblast. S druge strane, DSS podržava ideju okupljanja građana u udruženja za veliki broj pitanja i mislimo da je jako dobro da u državi postoji veliki broj udruženja.
Doduše, imamo jednu specifičnu istoriju udruženja u poslednjih 60 godina, pa i u poslednjih 20 godina, pa i u poslednjih devet godina. Imamo jedan zanemarljivo mali broj, da tako kažem, problematičnih udruženja, koja su nam, hteli - ne hteli, svima na pameti kada se pomenu udruženja.
Imamo manji broj ličnosti koje se vezuju za ono što se, ovako fakultativno i potpuno pogrešno, naziva ''nevladine organizacije'', a radi se o udruženjima građana. Termin ''nevladina organizacija'' je potpuno pogrešan, jer veći broj, pogotovo, malo prisutnijih udruženja, jesu vrlo vladina udruženja, doduše, ne naše vlade, ali nekih drugih vlada. To nikad nije javno, nikad nije transparentno, tako da ne vredi o tome raspravljati.
Ne znam ko je sa stručne strane pisao ovaj tekst zakona. Moj je utisak da ga je radio profesionalac i da nije pravljen s lošom namerom. No, to ne znači da u zakonu nema određenog broja odredaba koje ne bi trebalo promeniti, pa je DSS, s tim u vezi, podneo 28 amandmana. S obzirom na to da zakon ima 98 članova, to i nije tako mnogo.
Amandmani su podneti ne da bi rušili koncepciju zakona, nego da bi neke stvari popravili, da bi neke olako napisane stvari, koje ništa ne znače, pojasnili i da bi rešili i neka pitanja koja u zakonu nisu rešena.
Nemam toliko primedaba kao gospođa Plavšić na deo vezan za imovinu, ali je činjenica, i tu smo predložili jedan amandman da bi valjalo razrešiti jedan slučaj koji nije tako redak, a to je da su u prošlosti ostavljani razni legati nekim udruženjima. Nažalost, još uvek nismo ni blizu donošenja zakona o denacionalizaciji, pa nam se dešava da se od nekih legata usred Beograda pravi hotel itd. Činjenica je da postoje legati ostavljeni određenim organizacijama i da su ti legati dostupni tim organizacijama, samo je pitanje kako rešiti jedan dodatni problem, a to je da na istu temu ima više subjekata; postoji više esnafskih udruženja jednog te istog esnafa, a, recimo, postoje legati ostavljeni tom esnafu.
Mi smo dali jedan predlog koji ne zadire i ne šteti ništa. Nismo razrešavali pitanje legata koji su od 1945. godine nacionalizovani, pa još nisu denacionalizovani, nego će to rešiti zakon o denacionaliziciji, nego rešavamo pitanje dostupnih legata nekim udruženjima. Inače, ne znam odakle vam ideja da je DSS protiv toga da maloletnici osnivaju udruženja. Ne znam kako ste to zaključili. Podneli smo jedan amandman, ali ne u smislu da se zabranjuje maloletnicima da čine udruženja, nego u drugom smislu, što će vam gospođa Vojić-Marković kasnije obrazložiti.
DSS će svoj stav vezan za ovaj zakon izvesti nakon rasprave o amandmanima. Podneli smo 28 amandmana i uveravam vas da su svi podneti s namerom da poprave tekst zakona. Ne radi se o amandmanima kojima bismo zamajavali ovu skupštinu.
Na kraju, gospodine predsedavajući, dozvolite da kažem i dve- tri rečenice koje nemaju veze s ovim zakonom, ali osećam potrebu da ih izgovorim. Žao mi je što gospođa predsednica Skupštine nije tu, ali gospodin sekretar bi mogao to, takođe, da sasluša. Radi se o ponašanju RTS-a prema ovoj skupštini.
Saglasan sam s gospođom predsednicom Skupštine da ne mora baš sve uvek da ide u direktnom prenosu, može nešto da ide i u odloženom prenosu, ako je nešto važno pa zbog toga treba prekinuti prenos Skupštine, ali ne može prenos Skupštine da ide u jedan sat posle ponoći.
Onda možete da birate da li ćete da gledate na nekim kanalima, nažalost, porno film, da li ćete da gledate uvaženog gospodina Nikolu ili neku od gospođa koje predsedavaju Skupštinom, da li ćete da gledate poslanike ove skupštine.
Ovo bi bilo smešno, kad ne bi bilo žalosno. Molim sve poslanike ove skupštine, bez obzira na to da li su u skupštinskoj većini ili manjini, da shvate da se RTS sprda s ovom skupštinom, da ponižava ovu skupštinu. Razumeo bih da je to privatna televizija, pa onda može da radi šta hoće, u skladu s nekim pravilima igre, ali ovo je državna televizija koju plaćaju građani Srbije, koju vrlo uredno plaćaju svi građani Srbije i vreme za prenošenje Skupštine ne sme biti u jedan sat posle ponoći.
Ne radi se ni o kakvim formalnim kršenjima Poslovnika, ovoga ili onoga. Najozbiljnije vas molim, one kojima je to dužnost, da štitite integritet ove skupštine. U protivnom, moraćemo da preduzimamo neke druge mere. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođo predsedniče Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, već sam kazao da DSS misli da valja doneti zakon o udruženjima i da, takođe, podržava u načelu jedan pristup koji, u krajnjoj liniji, treba da bude što liberalniji, dakle, da se može, bez većih poteškoća, svako ko to želi da organizuje u nekom udruženju.
Možda zvuči paradoksalno, ali se meni čini da su upravo neke prokažene organizacije i udruženja koji su delovali, ili deluju u zemlji Srbiji, verovatno, i najveći protivnici ovog zakona. Kada se stvara privid da nema zakona o udruženju, to onda može da znači i da država ne podržava ideju udruženja; onda je cena takvih organizacija na svetskom tržištu mnogo veća. O tim i takvim organizacijama neke moje kolege poslanici su govorili.
Mi smo, i to sam kazao, s najboljim namerama podneli 28 amandmana, isključivo u cilju da popravimo neke delove teksta, da pojasnimo neke, možda, po mom ukusu, previše deklarativne rečenice. Navešću nekoliko takvih primera, a jedan sam vam već naveo – primer gde tražimo da se razreši pitanje legata koji su ostavljeni pojedinim esnafskim organizacijama. Molim ministra da taj predlog novog člana 81a razmotri.
Dali smo još neke predloge – recimo, u članu 2. predlažemo da se u rečenici – "da su zabranjena tajna i paravojna udruženja", briše reč "tajna". Naime, to je, da tako kažem, kontradikcija u osnovi. Ovaj zakon se ne bavi tajnim udruženjima, niti se ministarstvo gospodina ministra bavi tajnim udruženjima. Tajnim udruženjima se bavi, po logici stvari, policija. Naravno, ako je udruženje tajno zato da bi rušio ustavni poredak ili radilo protiv zakona države Srbije, policija će reagovati. Ako neko osnuje tajno udruženje ljubitelja, ne znam, "Mančester junajteda", ili Šeron Stoun, ovo drugo bi imalo više članova, policija se verovatno time ne bi bavila, ali ne treba ni vaše ministarstvo.
Dalje, u članu 5, o kome govorite, imate nespornu rečenicu da je rad udruženja javan. Mi ukazujemo da u nekom svom delovanju udruženje, na svojim internim sastancima, može i da isključi javnost rada. Uvek može postojati više udruženja koja se bave istim stvarima i koja su jedna drugima konkurenti. Ako vi i ja imamo konkurentska udruženja, a stoji samo ovako deklarativno "rad udruženja je javan", ja ću s velikim zadovoljstvom doći da vas špijuniram, da držite svoje interne sastanke.
Predlažemo da se broj osnivača udruženja poveća na pet, ne zato da bismo otežali. Zahtevamo da svih petoro budu državljani Srbije, ne zato da bismo otežali pravljenje udruženja, nego nam se čini da ako jedan član, koliko je dovoljno, jedan državljanin Srbije može da osnuje udruženje, to nije udruženje, to je onda pojedinačna stvar.
Još ću vam skrenuti pažnju na nekoliko stvari. Predlažemo da se doda slično onome što smo predlagali i kod političkih partija, kada je reč o nazivu udruženja. Nije dovoljno da piše, što je u redu što piše, da naziv udruženja ne može sadržati elemente predviđene članom 3. stav 2. ovoga zakona. Znate o čemu pričam. To je sve u redu, ali ne sme ni da svojim imenom asocira na neka udruženja ili, čak, političke organizacije koje su postojale u prošlosti, a koje, u suštini ne možemo podržati da postoje. Na primer, mogu formalno imati sve ono što je propisano zakonom, a onda nazvati udruženje ''udruženjem crvenokošuljaša'', ili ''ljubitelja lika i dela Adolfa Hitlera'' itd.
Takođe, u članu 35, gde govorite da Vlada propisuje visinu naknade, to je u redu, mi smo predložili jedan mali dodatak, kolika ona najviše sme da bude. Prosto zato, što se može desiti nekada neka Vlada koja hoće da uguši udruženje i onda će da propiše naknadu od, recimo, milion evra da bi se neko registrovao kao udruženje. Da se to ne bi desilo, a svima nam je cilj da se to ne desi, valja staviti neku okvirnu sumu. Mi smo, na primer, predložili jednu prosečnu platu, da ne sme biti više od toga, naravno, može biti manja. Mislimo da to treba uneti.
Predlažemo i da se, gde god se reč ''Autonomna pokrajina'' pojavljuje u jednini, napiše množina. Pomenuo sam vam član 81a i to bi, uglavnom, bilo to. Imamo još primedaba, o kojima je govorila gospođa Vojić-Marković, vezano za maloletnike. Dakle, DSS ne smatra da maloletnike treba isključiti iz udruženja i ne dati im pravo, samo traži da se stvar pedantnije uredi.
Mi ćemo iskoristiti pravo, kada budemo raspravljali u pojedinostima, da o našim amandmanima detaljnije govorimo. Ovo sam smatrao za shodno da sada kažem, prosto zato da bih gospodinu ministru dao dovoljno vremena da razmisli o tome koje amandmane DSS ima nameru da prihvati.
Verujem da će peti put Bog da pomogne i da ćete ovaj put ovaj zakon usvojiti. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pre svega moram da kažem sledeće. Kada je predstavljala zakone gospođa ministar je govorila, ako se ne varam, 17 minuta i 12 sekundi. Nemam ništa protiv, to samo pokazuje da kratko izlaganje o tri zakona toliko suvislo treba da traje.

Ovde smo ponovo, po ko zna koji put, suočeni sa spajanjem tri tačke dnevnog reda. Radi se o ozbiljnim zakonima, a ne o tehničkim zakonima. Radi se o zakonima koji jedan sa drugim nemaju nikakve veze. Kakve veze imaju državna pomoć, investicioni fondovi i osiguranje u saobraćaju? Pri tom, naš poslovnik je takav da na jednog poslanika otpadaju 72 sekunde; ako su tri zakona ozbiljno u igri, znači, 24 sekunde; ako govori svaki peti poslanik poslaničke grupe, to znači da za jedan zakon ima dva minuta. Šta suvislo može da se kaže o ozbiljnom zakonu koji ima 110 članova za dva minuta?

Znam da će gospođa predsednica Skupštine da obrazloži da je to bio legitiman zahtev, koji je stigao od strane poslanika poslaničke većine, da je izglasan većinom glasova. Sve je to regularno, naravno, ali moram da vam kažem da sam ne jednom sastavljao dnevni red Skupštine i da je, na kraju krajeva, za to koje će tačke da se spajaju, a koje neće, izvinite, odgovoran predsednik Skupštine. Odgovoran je, jer ne sme da dozvoli upravo ovakvu situaciju kakva se desila u vezi s ovim zakonima.

Sada ću sam sebe da demantujem. Ima nešto što povezuje ova tri zakona, a to je da nijedan ne valja ništa. To ću vam obrazložiti na primeru zakona o osiguranju u saobraćaju, a moj kolega gospodin Obradović će nešto kasnije, danas ili kada već budemo raspravljali o detaljima, da to obrazloži za preostala dva zakona.

Dobili smo na vreme tekst zakona o osiguranju u saobraćaju. Prvo što se čovek zapita kada vidi jedan ozbiljan zakon jeste zašto se on donosi. Potpuno je jasno zašto se donosi – jer su prethodni zakoni doneti još devedesetih godina, a da stvar bude gora, nisu zapravo ni tada bogzna šta promenili, nego su prepisani zakoni još od pre 1990. godine, dakle, još iz doba jednopartijskog sistema. Tada je sistem osiguranja u saobraćaju, otprilike, izgledao ovako – obavezno osiguranje mu dođe kao neka vrsta državnog poreza, a ako se napravi neka šteta, štetu će vam najverovatnije platiti bog, pošto je to osiguranje u vrlo izuzetnim prilikama činilo. Takva praksa, odnosno hajdučija u radu osiguravajućih društava po pitanju štete u saobraćaju nastavljena je i kasnije.

Svako ko je imao prilike da pokuša da naplati neku, čak i vrlo malu, štetu zna o čemu pričam. Pre nekoliko godina udarila me je jedna dama, bila je kriva, nije ništa bilo sporno, šteta nije bila velika jer su kola jeftina; ja sam neka tri meseca naplaćivao 200 evra, iako, kažem, ništa nije bilo sporno.

Sada smo dobili jedan tekst zakona u kojem se, na prvi pogled, stvari popravljaju. Uvode se neke evropske vrednosti, neka evropska pravila igre u nečemu što Evropa primenjuje odavno. Najbolji dokaz je taj da kada imate posla sa osiguranjem u stranoj državi to naplatite efikasno i bez ikakvih problema, čak vam osiguravajuća društva obezbede i kola dok se vaša popravljaju. U čemu je nevolja? Nevolja je u tome, dame i gospodo, što postoji jedan veliki broj odredaba, pogotovo tih novih odredaba, za koje se predviđa da će početi da se primenjuju za dve godine, tri godine, danom ulaska u EU, dakle, da budem optimista, za deset godina, a dotle će da važe ova ista naša dosadašnja hajdučka pravila igre.

Da se odmah razumemo, mi iz Demokratske stranke Srbije smo razumni ljudi, naravno da postoje neke odredbe koje je nemoguće primeniti pre nego što uđemo u EU; takvih odredaba ima, to nije sporno, ali ima mnogo odredaba koje bi se mogle primeniti odmah, čija primena čak ništa ne košta. Ali ne, mi nećemo, mi želimo da svi oni koji su privilegovani i dalje budu privilegovani. Ima takvih primera, navešću vam nekoliko.

Predviđeno je u članu 6, jedna od odredaba, jedan stav tog člana 6. glasi: „Ako NBS utvrdi da uslovi osiguranja, tarifa i premijski sistem osiguranja iz stava 1. ovog člana nisu sačinjeni u skladu sa propisima, aktuarskim načelima i pravilima struke osiguranja, izdaje nalog društvu za osiguranje da ih uskladi sa istim u roku od 30 dana“. Odlična odredba, međutim, u članu 117. lepo kaže – odredba člana 6. primenjuje se od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. Je l' nešto košta da mi ovo uvedemo? Ne košta ništa, samo mi to nećemo, hoćemo i dalje hajdučiju.

Hoćete dalji primer? U članu 17. se kaže, između ostalog: „Ako vlasnik prevoznog sredstva nije zaključio ugovor o osiguranju iz člana 14.“, i tako dalje, „ili je zaključio ugovor o osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, a desio se nesrećan slučaj, lice iz stava 1. ovog člana može zahtevati isplatu osigurane sume iz sredstava garantnog fonda, u skladu sa odredbama ovog zakona.“

Moram da objasnim, to je gospođa ministarka spomenula, predviđa se osnivanje garantnog fonda iza kojeg stoji država, da bi se, ukoliko je osiguravajuće društvo nekorektno, neposlovno, propalo, zaštitio osiguranik, a onda će država da juri odgovarajuće osiguravajuće društvo. To je odlična odredba, da ne citiram sada članove vezane za garantni fond.

Međutim, u članu 117. se kaže – odredba dotičnog člana kojim se osniva garantni fond... Odnosno, pardon, ne u članu 117, nego 111: „Garantni fond otpočeće sa obavljanjem poslova utvrđenih ovim zakonom po isteku dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.“ Zašto dve godine? Razumeo bih da ste rekli od 1. januara 2010. godine; potrebna su neka budžetska sredstva, pa kad budemo izdvojili pare u sledećem budžetu, napravićemo garantni fond. To razumem, ali ne razumem zašto dve godine.

Ima još takvih priča. U članu 43, to je takođe posebno isticala gospođa ministar u svom izlaganju, dobra stvar, kaže: „Osnovne kriterijume bonus-malus sistema, podatke za primenu tog sistema, kao i najviši bonus utvrđuje Narodna banka Srbije.“ U prethodnom stavu se propisuje da li osiguravajuća društva moraju da uvedu taj sistem. Odlična odredba, nevolja je samo što predviđamo da će početi da se primenjuje tri godine po usvajanju ovog zakona.

Znate, naprosto, imam alternativni predlog: hajde da odložimo usvajanje ovog zakona za tri godine, jer ionako sve što je novo i što je dobro primenjujemo za dve, tri ili deset godina, kada uđemo u Evropsku uniju.

Ovaj zakon je odličan primer, u našoj političkoj praksi koriste se termini evrofanatici i evroskeptici, gospodin Đelić će to bolje znati. Nisam sasvim saglasan sa definicijama tih kategorija, međutim, dame i gospodo, bojim se da vladajuća većina pripada jednoj trećoj kategoriji – evrofolirantima. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo Dragutinović i gospodine Mrkonjiću, moram da kažem da je ministarski sastav u ovoj sali trenutno veoma inspirativan za mene i da sam se zapravo najviše zbog toga javio.
Naime, prilikom usvajanja poslednja tri, a zapravo i četiri budžeta, ali poslednja tri svakako, bezuspešno sam pokušavao gospođu Dragutinović da ubedim da u budžetu predvidi mnogo veće pare za Koridor 10. Ona se toga svakako seća.
Doduše, da mislim da je ona odgovorna za to, ja se sada ne bih ni javljao; ona nije odgovorna, niti se pitala, odgovorna je Vlada Srbije, odnosno njen predsednik. Zapravo bi bila vrlo interesantna analiza zašto se to tako dešava.
Ali, pre te analize treba da obrazložim zašto mislim da u gradnju puteva i rekonstrukciju pruga valja ulagati, jer Koridor 10 nisu samo putevi, to je i pruga.
Uzgred budi rečeno, mi trenutno u zemlji Srbiji na magistralnim pravcima imamo 200 km pruga na kojima vozovi ne mogu da idu brže od 20 km na sat. To je precizan podatak. Znate, najveća prednost koju ova država ima je njen geografski položaj, verujte mi. Nažalost, u nekim vremenima je to i mana, ali u mirnim vremenima je to prednost. Ako na nečemu treba raditi, u nešto ulagati novac, to je upravo taj čuveni Koridor 10.
Da bi naši gledaoci znali o čemu se radi, taj koridor polazi od Austrije, prolazi kroz Sloveniju i Hrvatsku, ulazi u Srbiju, prolazi kroz Srbiju i glavni krak izlazi prema Grčkoj. Postoje još dva kraka: Budimpešta – Beograd i Niš – Dimitrovgrad. To je Koridor 10, i pruga i put.
Dakle, da su najsrećnija ekonomska vremena, da smo zemlja najvećeg ekonomskog prosperiteta, valjalo bi ulagati u izgradnju tog koridora. Reći ću vam i zašto. Ima i drugih područja u koja valja ulagati, npr. u energetiku, ali postoji jedna bitna razlika: kada uložite sto dinara u energetiku, vi potrošite 90% toga da biste kupili generator (naravno, pojednostavljujem); kada uložite sto dinara u izgradnju puta ili pruge, svih sto dinara ostaje državi. Sve se potroši u državi, bez obzira na to ko je izvodio radove. U prvom naletu plaćeni su ljudi koji direktno rade na tom poslu. Na njihove plate država uzme poreze, doprinose i sve ostalo. Oni te plate, naravno, ne odnesu na ne znam koja ostrva, nego ih potroše u državi. U sledećem izvlačenju oni koji od njih zarađuju opet potroše te iste pare i kad sve okrenete dva-tri puta dođete do toga da svakih sto dinara koje uložite u izgradnju puta ostaju državi. Kažem, u najsrećnijim ekonomskim vremenima.
Drugo, gradnja puteva je i političko pitanje. Na tome mogu da se zarađuju ozbiljni politički poeni. Postoji nešto što se zove – saobraćajna diplomatija. Doduše, to kod nas ne postoji kao termin, neuki smo malo, ali to da li ćete da gradite prema Aziji kroz Bugarsku ili Grčku jeste neki argument, na primer.
Sad smo, povrh svega toga, u ekonomskoj krizi. Nisam ja izmislio, niti je to neko danas izmislio, šta se radi u ekonomskim krizama – prave se javni radovi. Dakle, i da imamo pet hiljada kilometara autoputa, a nažalost nemamo, valjalo bi izmisliti šta valja graditi.
Mi imamo toliko toga da gradimo da je meni prosto neverovatno da smo, na primer, u budžetu za 2009. godinu imali predviđena sredstva za Koridor 10 u ministarstvu gospodina Mrkonjića, a da smo u rebalansu tog budžeta to izbrisali. Ona su, kobajagi, negde drugde.
Mi se sad bavimo dva dana jednim malim kreditom u odnosu na ono šta sve valja potrošiti na Koridor 10. To je kap u moru, verujte mi. Da smo pametni, umesto razmišljanja o povećanju PDV, o povećanju ovog ili onog poreza, valjalo bi izdvajati pare u izgradnju puteva i pruga. Ali, mi te pameti nemamo. Odnosno, sada ću da izreknem nešto, nije da nemamo, imamo mi ljude u Vladi, ne ovde prisutne, koji, ja mislim, namerno neće da Srbija gradi puteve. Kada analizirate šta se sve dešavalo u proteklih sedam-osam godina videćete da ima onih koji misle da u to ne treba ulagati, i nije slučajno što putarima nije plaćen dug.
Uzgred, budi rečeno, ako je tu bilo nekog kriminala, oni koji su kriminalci neka idu u zatvor, uopšte me ne interesuje ni kako se zovu, ni iz kojih stranaka dolaze. Ali, nije to problem, problem je što neko neće da Srbija dobije Koridor 10. Zašto neće, ne znam. Da li se radi o „zelenoj transverzali“ ili se radi o Koridoru 4 kroz Rumuniju i Bugarsku? Naša sreća je u tome što Koridor 4 ne može da se izgradi tako jednostavno; da može, on bi već devedesetih godina bio izgrađen. Srećom po nas, ne može. Ali, ako nastavimo da sami sebi radimo ovo što radimo, onda ćemo stvarno umesto velike, bogom dane, prednosti koju donosi moravsko-vardarska dolina na kraju u toj priči „izvisiti“.
Pametna vlada bi, ponavljam, u vreme ove ekonomske krize, da nema jedan kilometar autoputa koji valja izgraditi, izmislila puteve koje valja izgraditi, a mi možemo da gradimo koliko god hoćemo. Razumem da je možda skupo izgraditi autoput kroz Grdeličku ili Sićevačku klisuru, ali nama su, izgleda, u Vojvodini Alpi, gde treba graditi, kopati tunele i prelaziti neke..., graditi grdne vijadukte itd., a radi se, naprosto, o jednoj ravnici i jedini problem je da se izgradi drugi deo mosta kod Beške. To je jedino što je ozbiljno skupo, a sve ovo drugo nije ništa. Nama je problem da otkupimo 20-30 km puta. Doduše, prethodno smo raznim tajkunima omogućili da kupe tu zemlju, pa će sad da je preprodaju po mnogo ozbiljnijim cenama, ali to je za drugu vrstu priče.
Dakle, bio bih sklon, izađe gospodin Batić, da se sa njim složim, da mi raspravljajući o ovom kreditu, koji je svakako važan i treba ga usvojiti, bez obzira na to što sam principijelno protiv nekog nepotrebnog zaduživanja... Ali, taj kredit, neka to ostane zapisano, neka nam ostane negde u svesti, jeste kap u moru u onome što bi mi trebalo da ulažemo. Pomenuta je Hrvatska, koja je izgradila mrežu autoputeva i u to uložila velike pare, ali te velike pare će da joj se vrate nazad, i to vrlo brzo. A mi beskrajno trošimo vreme.
Nije red da pričam dok nema predsedavajućeg. Hvala.
U redu je ovo zaduženje, nije u redu što se ne predviđaju ozbiljni novci za gradnju puteva i ako po nečemu ova vlada ostane upamćena, ostaće upamćena kao vlada koja je direktno minirala gradnju puteva i pruga. To je, ponavljam, naša najjača forsa koju imamo u zemlji. Neka se niko ne naljuti, čak mislim jača od poljoprivrede. Kada bismo povezali puteve i poljoprivredu, onda bi se razvila jedna druga grana, koja omogućava da krmenadlu ne prodajete po cent, nego po dolar, a to je turizam. Hvala.

Zahvaljujem. Naravno da nije bilo ničega uvredljivog. Međutim, dozvolite da iskažem svoje neslaganje sa gospodinom ministrom kada je reč o državnom savetu za infrastrukturu. S obzirom na sastav tog saveta, moram vam reći da, čast izuzecima, u taj savet nemam nimalo poverenja. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman da se posle člana 3. doda novi član 3a, koji glasi: '' Učesnik u saobraćaju ima pravo da očekuje da će svi učesnici u saobraćaju i oni koji se staraju o putevima i vozilima, poštovati propise o bezbednosti saobraćaja i propise koji se odnose na puteve i vozila...'' Posle ovog ima još jedan stav.
Radi se o tome da se uvodi princip uzajamnog poverenja. U saobraćaju ima više faktora. S jedne strane imate vozače, vozača i one koje on susreće na putu, i imate, naravno, one koji se staraju o bezbednosti saobraćaja, tj. policiju. Imate, zatim, i one koji se staraju o tome kako izgleda put, kako je uređena raskrsnica itd., dakle mnogo faktora.
Mislim da je neophodno da se uvede ovaj princip. Odmah ću vam obrazložiti, na nekoliko primera, zašto.
Kao što dobro znate, kada nailazite na raskrsnicu, imate zeleno svetlo. Vi, normalno, prelazite kroz to zeleno svetlo.
(Predsedavajuća opominje poslanike zvoncem.) Zahvaljujem. Stvarno ne mogu da se nadglasavam sa kolegama iz većine, koje ovo očigledno ne interesuje previše.
Dakle, vi prolazite kroz zeleno svetlo. Ako nema ovog principa, ako nema poverenja da će onaj koji ima crveno svetlo da stane pred raskrsnicom, vi ste onda, u skladu sa ostalim odredbama zakona, dužni da smanjite brzinu, da pogledate levo, da pogledate desno, drugim rečima - da bitno smanjite protok saobraćaja. Da li to treba da radimo? Naravno, smanjivanje protoka saobraćaja kao posledicu ima stvaranje gužvi, što je opet potencijalna opasnost za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja.
(Žagor u sali.) Molim vas da mi ne merite vreme. Stvarno nemam nameru da se nadvikujem. Mogu da vičem mnogo, ali nema potrebe.

Drugi primer. Vozite putem samo za motorna vozila, motoputem, kako se zove u ovom zakonu. Da li vi treba da verujete da će taj put biti potpuno u redu ili morate da razmišljate o tome da ćete da upadnete u rupu duboku pola metra, da ćete izgubiti kontrolu nad vozilom i da ćete sleteti s puta? Može neko i da nastrada pri tom. Da li treba da imate poverenje u onoga koji obezbeđuje put? To je smisao ove odredbe.
Još da dodam da iza ovoga sledi amandman gospodina Ostojića, koji je praktično isti. Možda se razlikuje u par reči, ali u suštini znači to isto. Ne razumem zašto predlagač zakona nije prihvatio ovaj amandman. Stvarno, suštinski ne razumem.
Uzgred, molim vas da me, pošto ću se danas javljati više puta, ako prekoračim vreme od dva minuta prebacite na vreme koje ima ovlašćeni predstavnik grupe. Hvala.

Zahvaljujem. Pre svega bih zamolio gospodina ministra, koji je u međuvremenu stigao pa ga pozdravljam, da još jednom razmisli o amandmanu na član 3, tj. da razmisli o uvođenju načela uzajamnog poverenja u saobraćaju. Ne bih hteo ponovo da pričam o tome, već smo o tome pričali gospodin Ostojić i ja, praktično smo imali isti amandman.
Ovaj amandman koji predviđa uvođenje člana 4a je takođe jedan od amandmana za koje ja ne mogu da razumem zašto nije prihvaćen. Da stvar bude gora, posle ću vam pročitati obrazloženje zašto nije prihvaćen. Moram vam reći da to obrazloženje nije čak ni za Riplija. To je obrazloženje, nemojte se vređati, za ulazak u kategoriju nekog almanaha svetskih gluposti.
Dakle, evo kako glasi taj novi član 4a, koji smo predložili: "Prioritete u planiranju, projektovanju i organizovanju saobraćaja opredeljuje bezbednost: 1) dece, osoba sa posebnim potrebama, starih lica i pešaka; 2) biciklista; 3) javnog prevoza putnika…"
Reći ćete da je to možda teoretsko izjašnjavanje o tim pitanjima. Međutim, sada ću vam opet navesti primer koji će pokazati da je to zapravo jako važan član. Ako nema ovog člana, zamislite sledeću saobraćajnu situaciju.
Vozite jednosmernom ulicom, imate jednu prohodnu traku, s desne strane vam je parkiran automobil, s leve strane na trotoaru je veliki broj pešaka i iznenada vam istrčava dete na put. Vozite po propisima, dakle brzina i sve ostalo, nikakvih problema nema, ali ne možete da stignete da zakočite, možete samo da pokušate da motate volan. Kako motate volan? Hoćete li da uletite među pešake na levom trotoaru, hoćete li da gazite dete ili ćete da udarite u parkirani automobil?
Pretpostavljam da je normalno očekivati da ćete da udarite u parkirani automobil.
Međutim, u kasnijim članovima zakona je potpuno jasno da ne smete ni da gazite pešaka, pogotovu ne decu, ali ne smete ni da lupate automobile. U slučaju da nemate ovaj princip prioriteta, vozač je kriv što je udario u parkirani automobil (jer, naravno, nije dozvoljeno udarati parkirane automobile). Ali, u slučaju da imate ugrađen prioritet, vi ste onda postupili u skladu sa tim prioritetom - niste želeli da gazite dete, pa ste računali da je bolje da nekom razbijete automobil.
Dakle, ovo nipošto nije neko teoretsko naklapanje, nego je krajnje ozbiljna stvar i ne vidim zašto to ne bi bilo prihvaćeno. A sada ću vam pročitati obrazloženje zašto nije prihvaćeno.
Kaže obrazloženje, mudro, ovako: "Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je članom 11. Predloga zakona predviđeno da Nacionalnu strategiju za bezbednost saobraćaja donosi Vlada. Nacionalna strategija sadrži… Ukoliko bi se prihvatio predloženi amandman i kada bi prioriteti u sistemu bezbednosti saobraćaja na taj način bili definisani zakonom na neodređeni vremenski period (dok god je ovaj zakon na snazi), dolazi se u situaciju…"
Sada dalje hoće da kaže da, eto, nacionalna strategija koja bi predvidela da treba gaziti decu ne bi mogla da bude donesena. Razumeo bih da sam predložio amandman da je prioritet da ne sme da se, recimo, igra bejzbol na ulici ili već nešto, ali da ne smeju da se gaze deca i da o deci i starim licima posebno treba voditi računa, ne vidim koja bi to vlada donela nacionalnu strategiju u suprotnosti sa tim.
Prema tome, molim vas da i ovaj amandman, kao i onaj na član 3, o načelu uzajamnog poverenja, prihvatite, jer ne vidim razlog zašto ga ne biste prihvatili. Hvala.

Ne razumem Zakonodavni odbor, ali dobro, to su samo pravnici. Radi se o sledećem. U zakonu je definisan pojam ''naselje'' koji se, naravno, kasnije koristi u članovima koji se bave ograničenjem brzine. Ja sam umesto "naselje" definisao "naseljeno mesto". Ne znam šta je tu smetalo Zakonodavnom odboru, to ne razumem.
Dakle, definisao sam "naseljeno mesto" i kasnije sam, nekim intervencijama u članovima koji se bave ograničenjem brzine, to preneo na pojam "naseljenog mesta".
Odmah ću da vam objasnim koja je razlika. Ako koristite ovu definiciju "naselje" i ograničenje brzine za naselje, vi ćete onda na Ibarskoj magistrali od Beograda do Lazarevca imati sve vreme naselje. Sem možda nekih par stotina metara puta, od Beograda do Lazarevca je sve naseljeno. Ali, to nisu naseljena mesta, naseljena mesta su nešto drugo i to sam precizirao u ovom amandmanu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Moram da kažem da ovo takođe spada u izuzetno značajne amandmane. DSS nije podneo amandman na član 9, ali je u kasnijim članovima na nekoliko mesta insistirala da se Agencija bavi vozačkim ispitima. To je ključno pitanje. Policija nema šta da traži ni u auto-školama, ni na vozačkim ispitima.
Ako su nam usta puna Evrope, onda to tako ne ide. Policija ima izuzetan značaj u organizovanju i kontroli bezbednosti saobraćaja, to niko ne spori i to joj niko oteti neće, ali školovanjem budućih vozača ne treba da se bavi. Mi, naprosto, nismo podneli amandman na ovaj član zato što je ovo posledica amandmana, pa smo računali da se to kasnije uvek može srediti.
Sad bih još samo jednu stvar da kažem. Ako se Agencija, koja se osniva i čije osnivanje DSS pozdravlja, ne bavi ispitima, izvinite, onda bih bio sklon da se složim sa predlozima da se Agencija uopšte i ne organizuje. Ako će ona da bude pevačko društvo, kako je napravljeno u ovom zakonu, onda ne treba ni da postoji. Hvala.