Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre,  javio sam se zato da bih umirio i svoju savest i savest DSS, da do poslednjih sekundi tih sedam minuta, pokušam još jednom da uverim pre svega poslanike DS, za koje smatram da snose najveću odgovornost za postupke vladajuće većine, da ne glasaju ovaj i ovakav nedemokratski zakon, rekao bih monstrum od zakona, jednu potpunu i nedemokratsku bljuvotinu.
Juče smo vam moj kolega iz DSS gospodin Aligrudić i ja vrlo jasno kazali da naravno DSS nema ništa protiv proterivanja svih prostakluka, klevetanja, laži iz medija, ali da se to ne sprečava ovakvim zakonom, nego da postoje mnogo pametnija, mudrija i opravdanija sredstva da se to učini.
Ovaj zakon ne samo da je po svojoj strukturi nedemokratski, on se donosi po nedemokratskoj proceduri. Dobili smo tekst zakona. Na tekst zakona su svi imali pravo da podnose amandmane i to su učinili, a onda je Vlada podnela šest amandmana na osam članova zakona, tj. onaj osmi član kada stupa na snagu nije sporan valjda, dakle na sedam članova zakona podneto je šest amandmana koji nude potpuno nova rešenja.
Na taj novi praktično tekst zakona mi nismo imali pravo da pišemo amandmane jer više nije bilo prostora. Amandmane sam video pet minuta pre nego što je počela sednica i više nema prostora za podnošenje amandmana. Razumem da na tekst zakona od 200 članova Vlada podnese jedan ili dva amandmana, to je u redu, ali praktično ste podneli potpuno nov tekst zakona i nezavisno kakav je zakon vi praktično ste onemogućili poslanike da stavljaju amandmane na nov tekst. Tu ima potpuno novih stvari koje su, osim svega, potpuno van pameti i, nisam pravnik, ali van svake pravne logike.
Pazite šta se kaže u amandmanu dva – sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, dakle javnog tužioca a ne odluke suda, u skladu sa zakonom izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana.
Dakle, dovoljno je da javni tužilac pokrene postupak. Ajde što će možda biti na kraju postupka kažnjen neki odgovorni novinar ili urednik, ali da li vi shvatate da isterujete stotine ljudi na ulicu. Zatvarate javno glasilo po kratkom postupku, bez suđenja. Pa, koliko postupaka u pravosuđu se započne, pa se ustanovi da onaj ko je okrivljen nije kriv, bude oslobođen. Ne, vi ste za preki sud. To što suđenje može i hoće da traje tri godine, to vas ne interesuje. Za tri godine ionako nećete biti na vlasti, pa vas baš briga.
Dakle, još jednom apelujem da iz svih razloga koji su izneseni povučete ovaj zakon, da rešavamo zajednički problem, ali da ga rešavamo na civilizovan način, a ne sa ovakvom hajdučijom.
Bojim se da ne izreknem reči koje su mi na vrhu jezika, pa bolje da više ne kvalifikujem zakon.
Taman imam toliko vremena još nešto da kažem. Gospodine Bradiću, vi ste nam na ovoj sednici ponudili jedan sistemski zakon, na kojem ste nesumnjivo radili mnogo. Taj zakon je zakon. Možda je manjkav. Nešto će se popraviti, ali je zakon. Radili ste mnogo na njemu.
Ali, ostaćete upamćeni po kovanici koja će nesumnjivo stupiti na snagu, zvaće se Bradićev zakon. To je ovaj zakon o informisanju. Ući ćete u jednu ne baš slavnu grupu, recimo, svojevremeno je bio, 90-ih godina, poznat Jovin zakon. To je bio čuveni zakon o visokom školstvu, da vam ne prepričavam sada taj zakon.
Posle toga je bio Vučićev zakon. Razni zakoni su postojali. Vi ćete ostati upamćeni po tome što će u upotrebi biti Bradićev zakon, koji će prva sledeća vlast, ma ko je činio, verujte mi, sa zadovoljstvom poništiti.
Ima tu i neke pravde, gospodine Bradiću. Kada između obraza i fotelje birate fotelju, onda se to tako završi.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, na ovom obrazloženju.
Dakle, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, govoriću samo o zakonu o informisanju. Moja koleginica, gospođa Stojanović, kasnije u vremenu grupe govoriće o zakonu o kulturi.
Dozvolite na početku dve digresije.
Po ko zna koji put imam to zadovoljstvo da govorim bez televizijskog prenosa. U tom kontekstu ne znam kako gospodin Jovanović ne razume da RTS uopšte ne zanima ni informisanje, pa ga dakle ne zanima saglasno tome ni Zakon o informisanju.
Sada se prikazuje Tur de Frans, posle veoma važna utakmica Sevojno-Kaunas, a posle toga isto tako vrlo važna utakmica Rudar Velenje – Crvena zvezda, a verovatno i neki vrlo važan i bitan prilog iz ribolova, koji je svojevremeno takođe prikazivan u terminu Skupštine. (Čedomir Jovanović, sa mesta: Svadba takođe.) Možda i "Svadba", da, saglasan sam. To su mnogo važnije stvari od Skupštine Srbije.
Uostalom još su stari Rimljani smislili maksimu ''hleba i igara'', pa kada Vlada ne može narodu da obezbedi hleba –može barem igre. Drugo, jedna napomena. Gospodin ministar je govorio 22 minuta i 40 sekundi o zakonu o informisanju i 13 minuta i 20 sekundi o zakonu o kulturi, dakle s pravo nazvanim sistemskim zakonom. Izvodim zaključak dakle da je zakon o informisanju dvostruko sistemski.
Uzgred budi rečeno, s obzirom da zakon ima celih osam članova, to znači dva minuta i 48 sekundi po jednom članu, pa poručite gospođi Malović kada bude prezentovala Krivični zakonik, koji ima negde oko 700 članova, da saglasno ovom standardu treba da govori 19.960 minuta ili negde oko 33 sata. No, ajmo sad da pređemo na temu.
Moram priznati da kada sam prvi put video Predlog zakona o informisanju nisam mogao da verujem svojim očima. Prilično sam mator, ali verujte mi mislio sam da me ništa ne može šokirati u politici, ali ovog puta sam bio potpuno šokiran. Zato ću ovo izlaganje početi jednom poslovicom i jednom istorijskom činjenicom.
Poslovica je naša i kaže – ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Nešto docnije ću obrazložiti zašto je ovoj poslovici mesto u diskusiji o ovom zakonu.
Istorijsko podsećanje, o njemu je bilo reči ovde, u oktobru 98. režim Slobodana Miloševića je doneo zakon o informisanju, po kome se po kratkom postupku presuđivalo medijima. U to vreme kažu da je negde oko 2,5 miliona nemačkih maraka, tadašnjih, naplaćeno kazni. Naravno, zatvoreno je mnogo medija širom Srbije.
Posledica toga su bili i napadi na novinare, ubistva novinara, jer se pravila takva klima i posle nepune dve godine taj režim je otišao tamo gde je otišao. U tom kontekstu potpuno razumem sadašnji sastav SPS, čiji ministri su bili uzdržani u Vladi kada je donošen Predlog ovog zakona, jer su oni svakako naučili da uče na sopstvenim greškama. Ono što ne razumem to je da neki drugi ne koriste priliku da uče na tuđim greškama, nego će nažalost, ali nažalost i po državu, učiti na svojim greškama. Danas negde oko pola tri dobio sam amandmane Vlade. To nije ništa čudno. Naravno, Vlada ima pravo i mogućnost, i potrebu da popravi neki član u zakonu, shvati da može nešto bolje da se napiše itd, to razumem. Ono što je indikativno to je da je na zakon od osam članova, od kojih onaj osmi je kada stupa na snagu, Vlada podnela šest amandmana.
Bilo je valjda logičnije da povuče zakon i da nam predloži novi zakon, i da usput obavi neke neophodne razgovore, ozbiljne razgovore i sa poslanicima u ovoj skupštini, i sa udruženjima novinara i sa svima onima koji su, po prirodi stvari, zainteresovani za ovaj zakon.
Odmah da kažem da među tim amandmanima ovaj prvi amandman je identičan amandmanu koji je inače podnela DSS, a imaćete prilike da proverite ove moje reči. S druge strane, u drugom amandmanu se predlaže između ostalog sledeće – sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca, u skladu sa zakonom, izreći osnivaču privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila do pravosnažnog okončanja postupka iz stava 5. ovog člana. Pravosnažno to može biti za tri godine. Ne znam kako se ovo slaže sa teorijom prava, ali vi očigledno nekoga kažnjavate pre nego što je osuđen, nakon toga što je samo tužilac podneo zahtev za pokretanje postupka.
Drugim rečima, imamo napredak u odnosu na zakon iz 98. godine, jer taj zakon je dao rok od 24 časa, a sada je 12 sati. To je evidentan napredak. Da me neko ne bi pogrešno razumeo, svakako imam puno pravo da to kažem jer godinama, više, skoro dve decenije ratujem sa neprofesionalnim medijima. Zalažem se za profesionalnost medija. Svakako ne podržavam – laganja, pljuvanja, blaćenja, izmišljanja i apsolutno sam za to da to valja iskoreniti, ali ne ovako. Ima mnogo načina da se to iskoreni.
Prvo, jedan deo je već sankcionisan, ne samo za medije nego i za pojedince, jer kada uvredim nekog kolegu on može da me tuži. Pre nekoliko godina tužio sam jedan tabloid i dobio presudu na sudu, nije sporno, zadovoljavajuću presudu.
Dakle, sankcije postoje, možda ih treba nešto pooštriti, nisam siguran da ih treba pooštriti 50 puta, jer 50 puta gospodo to je 5.000%.
Dalje, što je još važnije, treba konačno početi država, zajedno sa cehovskim, dakle novinarskim udruženjima da počne da se bavi edukovanjem novinara u smislu njihove profesionalizacije. Mogu i u tom domenu da se uvode sankcije. Postoje nešto što su naša oba udruženja novinara prihvatila, to je Kodeks novinarstva. Tu se jednostavno može propisati – da onaj koji više puta prekrši taj kodeks ne može da se bavi tim poslom, kao što onaj koji projektuje mostove, pa mu se most ruši, verovatno nikad neće projektovati most. Takav novinar koji ne poštuje elementarne norme ne može da se bavi tim poslom i gotova stvar.
Naravno, stvari izgledaju mnogo gore kada se sagleda razlog zašto se predlaže ovaj zakon. Neki važan drug ministar je uvređen. Nekom važnom tajkunu se ne sviđa neki insajder. Nisam siguran da će tu vrstu prolaza kod državnog tužioca imati neki skromni čovek koga su novine takođe oklevetale, nisam siguran.
U svakom slučaju, ovaj i ovakav zakon predstavlja ono rešavanje problema kao kad bi prehladu, kada vam curi iz nosa, rešavali tako, dakle probleme curenja iz nosa, da odsečete nos. Nesumnjivo će curenje prestati, ali to nije rešenje.
Šta je cilj? Ne bih rekao da je osnovni cilj gušenje medija. Naravno da će na osnovu ovog zakona neki mediji biti ukinuti, za neke možda čak i nije šteta, smem da kažem, ali ono što je mnogo opasnije, to je neskrivena pretnja koja stoji u ovom zakonu: ako ne budete dobri, ako ne budete poslušni, možemo i za vas da smislimo neki novi zakon.
Konačno, moram da kažem, protivno svim pričama, za najodgovornijeg za ovaj zakon smatram DS i njoj se obraćam u ovom trenutku. Gospodo iz DS, rekao sam vam na početku, vi jako loše tragove ostavljate u snegu. Rekao sam vam kako je nazvan režim koji je izglasao prethodni zakon. Vi rizikujete da se umesto o aktuelnoj vlasti ubuduće govori o nedemokratskom režimu, nedemokratskom režimu zlih namera, opasnom po okolinu.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado bih pozdravio i gospodina ministra, ali njega nema.
Bez obzira na prisustvo ljupke pomoćnice, ne znam kome obrazlažem amandman, tako da ću neke stvari koje sam nameravao da kažem kazati kada gospodin ministar bude ušao u salu.
U najkraćem, što se tiče ovog amandmana, on je delimično sličan, zapravo po ideji isti, amandmanu gospodina Kišmartona. Naime, mi smo u ime DSS-a podneli amandman da se reč „tajna“ briše; doduše, ostavili smo reč „paravojna“, i obrazložiću zašto.
Tačno je da su po Ustavu zabranjena i tajna i paravojna udruženja, to nije sporno. Paravojna udruženja ne moraju biti tajna i ne mora njihovo delovanje da bude; ono može biti prikriveno na određeni način.
U statutu organizacije, udruženja mogu da pišu neke nesporne stvari, a da u suštini, po načinu delovanja i svemu ostalom, to budu paravojna udruženja, tako da mi mislimo da se reč „paravojna“ može ostaviti. Ne mora, ali može.
Ali, reč „tajno“ apsolutno ne mora da stoji, jer se ovaj zakon, po logici stvari, ne bavi tajnim udruženjima. Tajna udruženja su nešto drugo. Njima se, ako je potrebno, bavi policija, ako je reč o tajnim udruženjima koja se bave stvarima koje su zabranjene Ustavom i našim zakonima.
Mislim da je naš predlog dobar. O ostalim stvarima pričaću kada se gospodin ministar pojavi u sali. Hvala.

Gospođo predsednice, naravno, sve što govorim preko dva minuta je na račun zvaničnog predsednika poslaničke grupe, po onih 15 minuta.
Podneli smo amandman na član 5. Podsećam da član 5. ima, da kažem, jednu od mana zakona – ima mnogo deklarativnih stvari koje često ne znače ništa i koje, da ne bi bile deklarativne, valja precizirati.
Član 5. je kratak i kaže: „Rad udruženja je javan“, što nije sporno, i: „Ostvarivanje javnosti rada uređuje se statutom udruženja“.
Po mišljenju Demokratske stranke Srbije, tu javnost na određen način treba precizirati. Mi smo predložili da se doda novi stav koji glasi: „Statutom udruženja može se predvideti da se sastanci članova udruženja mogu držati bez prisustva javnosti.“
To je jedna potpuno normalna primedba, jer javno može biti i to što će članovi prisustvovati. Ali, dozvolićete, postoji 20.000 udruženja, mnoga od njih se bave istim delatnostima, mnoga od njih su jedna drugim konkurencija u nekom smislu i potpuno je prirodno da, ako postoji neko udruženje koje je konkurentno mom udruženju, neće valjda pustiti mene da prisustvujem njihovim sastancima i da ih, na neki način, špijuniram.
Prema tome, mislim da se mora dozvoliti isključenje javnosti sa sastanaka udruženja.
U protivnom, ne znam kako bi se regulisala činjenica da imate deklarativni stav da je rad udruženja javan, a sa druge strane, da isključite one koji su vam konkurencija ili koji nisu s dobrim namerama došli na vaš sastanak. Zašto sastanak članova udruženja mora biti do kraja otvoren za javnost? Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Radulović i ja podneli smo u ime Demokratske stranke Srbije amandman koji kaže: „Udruženja mogu osnovati najmanje pet osnivača koji moraju imati prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije.“
Podržavamo načelnu ideju ovog zakona da ne treba stavljati nikakve preterane ograde kada se radi o mogućnosti osnivanja udruženja. Dakle, ne treba predviđati veliki broj potpisa, veliku proceduru itd. To podržavamo. Međutim, u tekstu zakona je zapravo rečeno da mogu biti trojica, da trojka može da organizuje udruženje, ali samo jedan mora biti državljanin Srbije. To je ipak pomalo smešno. Znate, imate jednog građanina iz Srbije koji pravi udruženje. Onda smo mi napisali pet. Naravno, može tu biti i pet, i sedam i deset, to nije sporno; ne sme biti mnogo, to podržavamo i to je razlog što smo predložili ovakav amandman.
Pošto je nakon 28 minuta odsustva gospodin ministar ipak ušao u salu (dakle, nije se radilo o jednom minutu), dozvolite da ponovim stav Demokratske stranke Srbije izrečen u raspravi u načelu. Prvo, pozdravljamo potrebu donošenja ovog zakona, podržavamo tu potrebu, to nije sporno.
Štaviše, rekli smo da je u mnogo čemu zakon profesionalno napisan, mada, iskreno rečeno, ne znam ko ga je u stručnom smislu pisao. Takođe smo rekli da smo podneli 27 amandmana sa ciljem da neke zamerke koje imamo na tekst zakona... Zamerke su uglavnom sadržane u dve stvari: jedno je da su neki put navedena samo deklarativna tvrđenja koja bez daljeg objašnjenja ne znače baš mnogo i, sa druge strane, uočili smo određeni broj nepreciznosti.
Uveravam gospodina ministra da nijedan od 27 amandmana koje je podnela Poslanička grupa DSS nije napisan sa namerom da suštinski menja ideju zakona.
Dakle, ideja zakona je u redu, želeli smo samo da popravimo tekst zakona. Zato moram da priznam da mi je potpuno nerazumljivo da je od svih 27 amandmana DSS-a Vlada prihvatila nula. Ne mogu da se otmem utisku da bi da su kojim slučajem neki od tih amandmana potpisale neke „podobnije“ poslaničke grupe on verovatno bio prihvaćen.
Svoju konačnu ocenu o tome reći ću, naravno, na kraju, pošto očekujem da gospodin ministar na samoj sednici, uveren argumentima koje imaju predstavnici DSS-a, ipak, zarad opšte dobiti, a to je bolji tekst zakona, prihvati neke amandmane Demokratske stranke Srbije. Hvala lepo.

Gospodine Markoviću, imam veliko razumevanje za to što vi pričate. Potpuno razumem vašu poziciju. Vi ste potpuno u stranci oslobođeni potrebe za razmišljanjem. Boris Tadić razmišlja umesto vas, kaže vam...
(Predsednik: Gospodine Šami...)
Dozvolite da završim misao...
(Predsednik: Ne možete govoriti da su poslanici oslobođeni obaveze razmišljanja. Molim vas, nemojte dobacivati, dobićete kaznu.)
Za razliku od vas, poslanici Demokratske stranke Srbije su pisali amandmane na zakone koje su naši ministri predlagali. Kritikovali su u nekim situacijama rad naših ministara, ako su mislili da nije bio dobar. Lično sam to radio, pa šta? Da li to znači da mi ne treba sad da podnosimo? Mi smo podnosili amandmane i kada se prvi put raspravljalo o tom zakonu.
Prema tome, razlika je samo u tome da li stranka u svom nazivu ima atribut „demokratska“ ili je suštinski demokratska. Ponavljam, imam puno razumevanja za vašu poziciju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, podneli smo amandman na član 13, poslednji stav. U članu 13. Predloga zakona u poslednjem stavu piše: „Naziv udruženja ne može da sadrži elemente predviđene članom 3. stav 2. ovog zakona.“
To što piše je u redu, naravno. Podsećam da se u članu 3. stav 2. kaže da ciljevi i delovanje udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka itd. Dakle, stvari koje nisu sporne.
Međutim, u našem predlogu amandmana smo tražili da se doda još jedna rečenica: „Takođe, naziv udruženja ne može da asocira na udruženja i organizacije koje su u prošlosti imale elemente predviđene članom 3. stav 2. ovog zakona.“
Sličan amandman smo podneli i na Zakon o političkim strankama, kada je bilo reči o imenu političke stranke. Tada je Vlada opravdano prihvatila taj amandman i uopšte ne razumem zašto ovoga puta taj amandman nije prihvaćen. Jer, mogu da organizujem udruženje u čijem će statutu biti sve u redu što se tiče odredaba člana 3. stav 2, neću pominjati ni nasilno rušenje poretka, ni rasnu diskriminaciju, ni sve ostalo što nije dozvoljeno, a onda mogu da ga nazovem udruženje crnokošuljaša ili udruženje „Mein kampf“.
Ispunio sam uslove koje ste napisali u zakonu, a potpuno je jasno da ime udruženja asocira na nešto što civilizacijski nije dozvoljeno.
Apsolutno mi nije jasno zašto je ovaj amandman Vlada odbila. Molim gospodina ministra, kada se posle jednog minuta bude pojavio u sali, da mi na neki način odgovori zašto misli da ovaj amandman nije trebalo prihvatiti. Hvala.

Predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, podneli smo amandman na član 23. gde u drugom stavu u Predlogu zakona stoji da za zastupnike udruženja može biti određeno samo poslovno sposobno fizičko lice koje ima prebivalište ili boravište na teritoriji Republike Srbije.
Mi smo podneli amandman kojim se posle reči „ima“ dodaju reči „državljanstvo Republike Srbije i“. Drugim rečima, mi mislimo da je obavezno da zastupnik udruženja bude državljanin Republike Srbije. Odmah ću da obrazložim zašto. Nemamo mi nikakvo nepoverenje prema stranim državljanima, ali, dozvolićete, može se desiti da zastupnik udruženja dođe u sukob sa našim zakonom po nekom pitanju, a da, pošto je strani državljanin, ne bude dostupan našim organima koji su zaduženi za zaštitu zakona. Iz tog razloga smatramo da zastupnik udruženja koje je registrovano na teritoriji Republike Srbije treba da bude državljanin Republike Srbije.
Nemamo ništa protiv toga da strani državljani budu članovi udruženja, mogu da budu čak i neki istaknuti članovi udruženja, ali zastupnik udruženja, dakle, lice koje zastupa udruženje pred državnim organima bi, po našem dubokom uverenju, moralo da bude državljanin Republike Srbije.
Moram da kažem da ni za ovaj amandman, kao i za sve druge amandmane DSS, uopšte ne razumem zašto je odbijen, jer mislimo da popravlja neke nepreciznosti u tekstu ovog zakona. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je direktna posledica amandmana koji smo podneli na član 23. Pošto tada nije bilo gospodina ministra u sali, samo da podsetim da se radi o amandmanu kojim se insistira na tome da zastupnik mora biti državljanin Srbije.
Ponoviću i deo obrazloženja koje sam tada dao. Nemamo mi ništa protiv stranih državljana, međutim, zastupnik udruženja, po logici stvari, može u nekim situacijama doći u sukob s našim zakonima i onda je uputno da se radi o državljaninu Republike Srbije, a ne o nekom stranom državljaninu, koji onda više nije dostupan, u nekim situacijama, našim vlastima. Uostalom, radi se o udruženjima koja se registruju i koja važe u Republici Srbiji, pa je logično da zastupnik udruženja bude državljanin Republike Srbije.
U članu 28. brisali smo reči „broj putne isprave“ itd., ono što se odnosi na slučaj kada je zastupnik strani državljanin. Možda je interesantno da nam ministar kaže zbog čega nije prihvatio ovaj naš, meni se čini suvisao, amandman.

Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 36. koji kaže da je za dobrovoljne priloge, donacije i poklone u visini većoj od dinarske protivvrednosti od 1000 evra obavezno imena donatora staviti u javnost.
Jasno je da mnoge organizacije i udruženja koriste sredstva čije je poreklo donatorstvo. Naravno, treba praviti razliku od nekih sitnih malih donacija, ali vas uveravam da među donacijama postoje i donacije koje bi valjalo evidentirati i koje ne bi smele biti tajna. Ideja ovog amandmana jeste da postane dostupno javnosti ko su donatori odgovarajućeg udruženja.
Istovremeno, dopustite da vam obrazložim i prethodni amandman na član 35. (mojom greškom nije bilo kartice u sistemu, iako sam se prijavio) gde tražimo da visina naknade ne može biti veća od jedne prosečne zarade u Republici. Radi se o naknadama koje se određuju radi registracije udruženja.
Naravno, nije bitna jedna prosečna plata, bitno je da postoji neka gornja granica da ova vlada ili neka druga vlada ne bi došla u napast da spreči formiranje udruženja tako što će propisati naknade koje su nerealno visoke.
Moram da priznam da ne razumem zašto je taj amandman odbijen, jer... Čim me gospodin ministar bude saslušao... Dakle, ne razumem zašto je amandman odbijen, jer je napravljen u najboljoj nameri da spreči svaku mogućnost da se oteža formiranje udruženja određivanjem nekih nerealno visokih naknada. Hvala.

Ovo je, da kažem, jedan tehnički amandman, prosto ispravlja jednu grešku, koja nije baš sasvim jasna.
Naime, u članu 37. govori se o aktivnostima udruženja i u stavu 2. tačka 3) kao jedan od uslova navodi se – da je delatnost manjeg obima, odnosno da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja.
Mi smo predložili da se ova formulacija „da je delatnost manjeg obima“ briše. Šta znači „delatnost manjeg obima“? Mislim, nekome je 100 evra manji obim, nekome je 100.000 mali obim, a Miškoviću je verovatno sto miliona evra mali obim. Ne znači ništa. I, ako bi nastao bilo kakav spor u vezi s ovom odredbom u zakonu, ne znam kako bi sud mogao presuditi. Verovatno ne bi mogao nikako. Pošto to ne znači ništa, predložili smo da se to briše.
Drugim rečima, da tačka 3) glasi samo – da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva u udruženju. Ništa više. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman kojim predlažem da se posle člana 81. uvede novi član 81a.
Odmah da kažem, svi ostali amandmani Demokratske stranke Srbije su u načelu bili takvi da se trude da poprave postojeći tekst na ovaj ili onaj način. Ovo je jedini amandman koji je podnesen zato da bi se regulisala materija koja ovim zakonom nije regulisana, a po našem mišljenju je valja regulisati.
Pročitaću vam amandman. Nažalost, morao sam da pravim ispravku zbog jedne slovne greške koja je menjala smisao. Falilo je jedno slovo, pa je moglo drugačije da se shvati. Amandman glasi: „Nepokretnosti koje su kao legati ostavljene pojedinim esnafskim organizacijama i koje su te organizacije koristile prelaze ravnopravno u vlasništvo svih organizacija tog esnafa pod uslovom da su postojale i aktivno radile najmanje deset godina pre donošenja ovog zakona. Nepokretnosti iz stava 1. ne smeju biti otuđene. Svojinska prava iz stava 1. ovog člana utvrđuju se u postupku pred nadležnim sudom.“
Odmah da kažem o čemu se radi, a posle ću da prokomentarišem i odgovor Vlade. Radi se o nečemu što nije definisano. Tačno je da se Vlada bavila, uglavnom, društvenom svojinom, ali činjenica je da su postojali legati, i to legati koji su ostavljani u jedno starije vreme, od pre Drugog svetskog rata, kada smo bili demokratska i pravna država, koji su ostavljani pojedinim esnafima i koje su ti esnafi koristili.
Naravno, posle Drugog svetskog rata legate su nastavile da koriste produžene ruke one jedine partije koja je tada postojala i vladala Srbijom, tadašnjom Jugoslavijom.
Ne treba da vas uveravam da su sva udruženja, bilo to udruženje zanatlija, književnika, novinara, koja su tada radila u suštini predstavljala produženu ruku te i takve vlasti.
Podsetiću vas da su nakon 1990. godine, kada je zvanično počeo višestranački sistem u Srbiji, a zapravo u mnogo čemu i dalje jednopartijski sistem, pojedina udruženja, odnosno pripadnici pojedinih udruženja bili primorani da organizuju paralelna udruženja, jer nisu želeli i dalje da budu produžena ruka tadašnje vlasti, odnosno režima Slobodana Miloševića.
Ovde u amandmanu vrlo precizno stoji da se radi o legatima koji nisu bili svojevremeno nacionalizovani, dakle, ne treba da čekamo zakon o denacionalizaciji da bi se njima raspolagalo.
Ali, po našem uverenju, trebalo bi dati mogućnost svim udruženjima jednog esnafa, naravno, onima koji su aktivno radili dovoljan broj godina, da se ne bi desilo da sad nas deset organizuje, iz materijalnih razloga, novo udruženje, pa se prijavimo da delimo vlasništvo. Treba omogućiti svim udruženjima koja su postojala da, naprosto, raspolažu tim legatima u one svrhe za koje su ti legati i dati.
Vlada je odbila amandman. Kaže: „Amandman se ne prihvata, budući da se predloženo rešenje sadržano u novom članu 81a Predloga zakona ne odnosi na predmet uređenja ovog zakona. Predlogom zakona se rešava isključivo pitanje društvene svojine, a naročito nepokretnosti u društvenoj svojini“, to nije sporno, niti mi sporimo da to treba rešiti, „na kojima su do sada pravo korišćenja imale društvene organizacije. Naime, određenje amandmanskog rešenja ne upućuje na rešavanje sudbine nepokretnosti u društvenoj svojini na kojima su društvene organizacije imale pravo korišćenja, već na nepokretnosti koje su kao legati ostavljene pojedinim esnafskim organizacijama, odnosno privatnu svojinu tih organizacija.“
U tome jeste stvar, što nije rešeno pitanje legata. Zato smo i podneli amandman, novi amandman. Ima više takvih primera, vi mislite da ima samo jedan, ali nije samo jedan, na koje bi se to primenjivalo. Vi veoma dobro znate za jedan primer, ali zbog ostalih poslanika ću reći – imate legat koji je 1934. godine ostavljen tadašnjem Udruženju novinara Srbije. Od tog vremena ga Udruženje novinara koristi. Koristilo ga je i ono Udruženje novinara Srbije u doba Josipa Broza, koristilo ga je Udruženje novinara Srbije u doba Slobodana Miloševića, ali je u doba Slobodana Miloševića napravljeno i Nezavisno udruženje novinara Srbije, iz razumljivih razloga. Nije svako hteo da sedi sa nekim Komrakovom u istom udruženju.
Zašto legat ostavljen novinarima Srbije ne bi i dalje koristili svi relevantni novinari Srbije? Uopšte ne sporim pravo ni Udruženja novinara Srbije, ni Nezavisnog udruženja novinara Srbije da koriste taj legat.
Takvih situacija imate i u nekim zanatskim udruženjima. To pouzdano znam. Ne vidim zašto ovaj zakon... Kažete da ne prihvatate amandman jer to nije predmet ovog zakona. To jeste predmet ovog zakona. Znate, nije predmet ovog zakona šta ćemo sa društvenom svojinom koja je nekad data nekom udruženju, sindikatu itd., državnom, komunističkom, da budemo do kraja precizni. Zašto ovaj zakon ne bi dao mogućnost, odnosno instruktivnu normu, a sud dalje neka raspetljava ko, kako, koliko itd? To je i predviđeno ovim amandmanom.
Ovo vam je verovatno poslednja prilika da prihvatite jedan amandman Demokratske stranke Srbije. Zahvaljujem.

Mislio sam da iskoristim vreme za repliku, ali svejedno je. Gospodine ministre, potpuno razumem vašu poziciju da vam je najlakše da ne budete odavde, ali ovde se ne radi, ako je reč o novinarima, ne radi se o tome da se neko s nekim posvađao tek tako, pa napustio udruženje, što se kod nas, s obzirom na naše naravi, dešava često. Ovde se radi o mnogo ozbiljnijim razlozima zašto su takva udruženja nastajala.
Mislim da je jasna i norma, a vi meni kažete – šta ako je to bilo pre devet godina. Znate, devet ili osam godina, bar se nadam, živimo u nekoj malkice drugačijoj državi nego pre deset godina. Neće se mnogi sa mnom složiti, ali mislim da je tako, tako da je ovaj amandman vrlo precizno napisan.
Zašto ravnopravno? Zato što mislim da svima treba dati šansu da to što postoji od relevantnih udruženja... Još su se neka udruženja sa istim motivom devedesetih godina cepala. Nije reč o društvenoj svojini koju vi razrešavate, čak mislim u načelu dobro razrešavate, ovde je reč isključivo o legatima. Dakle, nešto što je ostavljeno književnicima ne mogu sad da koriste lekari. To ne može. Prema tome, zna se adresa, ko to koristi. Koriste sva relevantna udruženja.
Vi pošto-poto hoćete da udruženja koja nemaju baš neku slavnu prošlost, bez obzira na sadašnju situaciju, na svaki način privilegujete i da to što su koristili u devedesetim godinama nastave da koriste i dalje. Žao mi je, gospodine Markoviću, što je vaš stav takav, ali biće prilike da o ovoj temi raspravljamo i neki sledeći put i možda na nekim drugim mestima.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospođo ministre, moram da kažem da sam veoma razočaran, jer je DSS podneo svega osam amandmana na neke ključne članove s ciljem da popravi zakon, o svima njima ćemo pričati, a nijedan amandman nije prihvaćen.
Još sam u načelnoj raspravi kazao da, nažalost, ovaj zakon pokazuje da mi nismo spremni da primenimo nijednu evropsku vrednost u ovoj oblasti i da želimo da zadržimo status kvo, tj. svojevrsnu hajdučiju koja vlada u oblasti osiguranja u saobraćaju, koja traje decenijama kod nas, a mi zapravo ne želimo da promenimo ništa. To se ogleda u dve stvari: s jedne strane, neke stvari uopšte ne želimo da promenimo. To je slučaj sa ovim članom 11. koji ću da obrazložim. S druge strane, i kada nešto hoćemo da promenimo, onda te promene odlažemo za dve-tri godine, pa čak i na neodređeno vreme, tj. do ulaska u EU. Neprihvatanjem nijednog od ovih naših amandmana niste me uverili da je to drugačije.
O čemu se radi u članu 11? Pročitaću ga, jer je vrlo kratak, kaže: „Odredbe ovog zakona ne odnose se na prevozna sredstva Vojske Srbije.“ Drugim rečima, Vojska Srbije ima prevozna sredstva koja nisu osigurana i nastalu štetu u saobraćaju, nema, ne vidim kako će i ko da naplati.
Predložili smo, naravno, nešto drugo. Predložili smo da ovaj član glasi: „Odredbe ovog zakona ne odnose se na pokretna oružja i specijalne transportere Vojske Srbije.“
Dakle, ne odnose se na ona motorna vozila koje realno ne učestvuju u saobraćaju, regularnom saobraćaju, ali ne vidimo nijedan razlog zašto se ne bi odnosile na putničke automobile, autobuse, kamione Vojske Srbije.
Znam na stotine slučajeva mojih poznanika koji nikako nisu mogli da naplate štetu, ako su se sudarili, ne daj bože, sa nekim vojnim putničkim automobilom. Ko će da im plati? Bog da im plati? Ili treba da tuže državu, pa da se onda sude ne znam koliko godina, da bi možda, i to verovatno ne, to naplatili.
Voleo bih da mi neko odgovori zašto Vojska Srbije ne treba svoje automobile, autobuse, koji su regularna sredstva, svakodnevno se kreću po ulicama, po našim putevima i tako dalje... Ne govorim o nekim specijalnim vojnim transportima, govorim o normalnom sudelovanju tih vozila u saobraćaju, zašto se to ne naplaćuje?
Nema Vojska para da plaća osiguranje? Ko onda to plaća? Građani? Da li vi definišete osiguranje u saobraćaju ili definišete pljačku građana, odnosno taksu koju građani obavezno, kada registruju kola, moraju da plate? Onda to tako i nazovite, ne treba vam osiguranje. Kažete, nema osiguranja, plaćate taksu. Ko hoće da vozi neka vozi na svoj rizik.
Ovo je jedan od brojnih primera kako ništa ne želite da menjate. Puna su vam usta Evrope, a znate koliko je ovo daleko od Evrope? Ovo je mnogo daleko od Evrope. Znate u kojim državama je vojska nedodirljiva?
U onim državama u kojima vlada vojna hunta. Da li u Srbiji vlada vojna hunta, pa Vojska ne treba da osigurava vozila?
Moram priznati, potpuno sam zapanjen što ovaj amandman DSS-a niste prihvatili. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo ministre, nastavljam tamo gde sam malopre stao. Sledeća priča takođe pokazuje da ništa u sistemu osiguranja ne želimo da menjamo, odnosno da ova vlada ne želi ništa da menja. To vam pokazuje taj član 21, o kome su vrlo kompetentno govorile moje kolege iz drugih poslaničkih grupa povodom drugih amandmana.
Demokratska stranka Srbije je podnela amandman. Tu se između raznih, krajnje problematičnih, odredaba kaže: „Pravo na naknadu štete, po osnovu osiguranja autoodgovornosti, nema“, pa se navode razne tačke, kažem problematične, da bi se kao poslednja podtačka, pročitaću jer ovo valja analizirati, mada je kolega Arsić malopre pomenuo, navelo „usled vojnih operacija“, skrećem pažnju, vojne operacije, jer je to u ratnom stanju, „vojnih manevara“, to je u mirnodopskom stanju, „pobuna“, to može biti vanredno stanje a ne mora, „ili terorističkih akcija...“. Teroristička akcija je teroristička akcija, to nije ni vanredno, ni ratno stanje. Tada nema razloga da se naplati šteta. Znači, terorista postavi eksplozivnu napravu na parkingu, ne daj bože, to eksplodira, ošteti se 20 vozila i nema veze! Ko je kriv onome što vozi kola i što je parkirao na tom parkingu. Za šta služi osiguranje? Aman, koga će vlasnik vozila da tuži? Teroristu? Svašta!
Prema tome, predložili smo nešto što je razumno. Možemo da uvažimo uslove ratnog stanja (kada je rat, onda je rat i onda svi stradamo) ili nekog proglašenog vanrednog stanja, koje se ne proglašava baš tako često, ali desi se zemljotres, ne daj bože. To možemo. Ali, zašto bi se u ovim drugim slučajevima osiguravajuća društva smatrala potpuno oslobođenim potrebe da nadoknađuju štetu nanetu vozilu?
Kako ovo piše u evropskim zakonima? Puna su vam usta Evrope. Ovo nema ni „e“ od Evrope. Mislim da su u staroj Turskoj građani imali veća prava nego što vi dajete osiguranicima motornih vozila. Ne razumem. Vi ste i ovaj amandman odbili, kao što ste odbili i amandmane mojih kolega na ovaj isti član, a ovo je, verujte mi, potpuno besmisleno. Hvala vam.