Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo poslanici, predlagač je u dobroj meri objasnio tok stvari i to je uradio korektno. Postoji potreba da se ove odluke donesu. One, nažalost, ne znam iz kog razloga nisu donete. Kao što smo čuli, od 1. januara 2011. godine članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Komisije nisu isplaćivani nikakve prinadležnosti, jer je stavljena, meni vrlo razumljiva primedba, da ne postoji odluka ove skupštine, koja je nesumnjivo nadležna da reši ovaj problem.
Uzgred budi rečeno, skrećem pažnju da bi ovakva odluka trebalo da se donese i za članove Nacionalnog prosvetnog saveta. Prema tome, to je jedan posao koji bi trebalo, čini mi se, što hitnije da se uradi.
Za mene lično i za DSS nije sporno da predlagač ovakvih odluka bude Administrativni odbor Skupštine. To je potpuno u redu. Ali, bila je jedna situacija i hteo bih na to da skrenem pažnju i predsedniku Administrativnog odbora i vama. Naime, kao predsednik Odbora za prosvetu sam predlagao da Odbor za prosvetu raspravi i kaže neki svoj stav, da ga uputi Administrativnom odboru, jer smatram da bi se time dobilo u načelu normalnije i kvalitetnije rešenje. Naravno, ne samo Odbor za prosvetu, nego u ovom slučaju Komisije za akreditacije, nadležni odbor koji prati rad Komisije za akreditaciju. Naravno da onda, imajući na umu stav nadležnih odbora, da Administrativni odbor predloži Skupštini ovo što je predložio.
To je krajnje načelno pitanje, sada uopšte neću ulaziti u ocenu i procene da li je dobro odmeren predlog da dobijaju 1,5 prosečan lični dohodak, odnosno 1,8 za predsednika. Meni lično se čini da se predlog kreće u nekim razumnim granicama. Možda je mogao da bude malo veći, ali nemam lično nikakvih primedbi na to. Mislim da je važno da ubuduće, a biće ovakvih situacija i dalje, da se pitaju i nadležni odbori. Mislim da bi to do kraja doprinelo kvalitetu predloženih rešenja u ovoj skupštini.
Dobro je što se predlog vezao, samo nisam siguran da je dobar model, predlog se vezao za prosečan lični dohodak, odnosno prosečnu platu u našoj državi. Nisam siguran da je to najispravniji ekonomski pokazatelj iz prostog razloga što u situaciji kada u državi veliki broj radnika poslednjih godina ostaje bez posla, to su uglavnom radnici slabije plaćeni, nesumnjivo dolazi do porasta prosečne plate, dakle jednog u stvari lažnog pokazatelja ukupnog ekonomskog stanja u zemlji. Konkretno, u poslednjih godinu dana koliko znam prosečna plata je porasla za nekih 60 evra, ali je to istovremeno pratilo i negde između 50 i 100 hiljada novootpuštenih radnika na ono sve što se desilo ranijih godina. Možda postoje neki ispravniji ekonomski pokazatelji za koje bi trebalo vezati ove koeficijente. Načelno to treba vezivati, dakle ne davati apsolutni iznos u dinarima nego to vezivati za sva takva tela, za ukupno ekonomsko stanje u zemlji, pa ako je građanima bolje onda je i članovima tih institucija bolje.
Koristim priliku da kažem još nešto, voleo bih kada bi Administrativni odbor na sličan način rešio i plate narodnih poslanika, od predsednika Skupštine preko potpredsednika, do svih ostalih narodnih poslanika i to isto na način da se te plate prirodno vezuju za neke ekonomske pokazatelje. Upozorio sam da to ne mora da bude prosečna plata, moguće da se mogu naći bolji pokazatelji, ali mislim da je krajnje vreme da se time Administrativni odbor pozabavi. Najlakše je držati glavu u pesku, ali time se ne rešava problem. Mislim da takođe plate poslanika treba vezati za neke ekonomske pokazatelje, pa reći – poslanik treba da dobije toliko i toliko, i onda bi izbegli sve ostale hajke koje se obično vrše na poslanike potpuno bezrazložno, jer koliko ja znam, poslednjih pet godina nije promenjena plata. Niko neće o tome da govori, jer to kao nije zgodno, ali mislim da treba, imajući u vidu, nema potrebe da vam kažem da u našem najbližem okruženju kod zemalja nastalih iz republika bivše Jugoslavije poslanici imaju daleko značajnije veće plate nego naši poslanici.
To je nešto što Administrativni odbor, taj vruć krompir mora da rešava, pa neka ga reši i predloži ovoj skupštini šta ima da predloži. To valja učiniti što pre, jer sva takva rešenja moraju biti obuhvaćena budućim rebalansom budžeta, ako ga uopšte dočekamo ove godine, i naravno budžetom za sledeću godinu.
Uz ponovno podsećanje da nesumnjivo hitno treba doneti istu jednu ovakvu odluku da plate članovima Nacionalnog prosvetnog saveta, njih ima više, i molim da se uzme u proceduru na razmatranje moj predlog da u svim ovakvim slučajevima nadležni odbori Skupštine daju neko svoje prethodno mišljenje Administrativnom odboru koji ga može usvojiti, ali ne mora, ali ga svakako treba i mora imati na umu. Hvala.

Gospodine Konstantinoviću, ovo što ste sada rekli doživljavam kao jednu onako, nemojte se ljutiti, krajnje prizemnu demagogiju. Toliko.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo da zamolim gospođu predsedavajuću, sve preko dva minuta ide na račun ovlašćenog predstavnika.
Ministar nije prisutan. Neke stvari zaključne ću reći na kraju rasprave. Sada ću samo da obrazložim amandman na član 15.
On je negde na sličnom tragu prethodnog amandmana. Da podsetim, radi se o članu 15. u kome se u prvom stavu daje mogućnost upravljaču infrastrukture da može obustaviti javni prevoz putnika i robe usled nerentabilnosti, odnosno iz ekonomskih razloga, uz saglasnost Vlade. Mi smo predložili intervenciju u tome da se: "uz saglasnost Vlade", doda i: "lokalne samouprave". Naime, nama se sad može činiti da će Vlada interese zemlje da zastupa, ali, nažalost, imajući iskustva i sa Vladom i sa lokalnim samoupravama, bojim se da Vlada i lokalne samouprave neće na jednak način da reaguju u ovim prilikama.
Juče sam napomenuo, odnosno prekjuče, kad se raspravljalo u načelu, da meni u celom ovom zakonu nedostaju najmanje dva člana i dve rečenice. Jedna od tih rečenica je bila da će država garantovati da i u slučajevima kada nema ekonomskih razloga za održavanjem neke železničke infrastrukture, odnosno nekog prevoza, a postoje neki drugi razlozi, a oni bi na primer mogli biti ti da jedan deo zemlje mora biti povezan sa ostatkom, mora postojati neka pruga, neki put, itd, inače će se svi koji tamo žive iseliti ako nemaju komunikaciju sa većim centrima, čak sam dobio obećanje gospodina ministra da će Vlada navodno podneti i amandman u tom smislu, međutim, ona ga nije podnela.
Prema tome, to neko načelno opredeljenje da nećemo u svemu gledati samo ekonomski profit naprosto ne postoji. Po ovome što ovde piše, a videćemo da drugi stav ide i dalje, meni je bilo lako zamislivo da se mogu naći bolji načini da se iskoristi železnička infrastruktura nego da po šinama idu vozovi, bolji u nekom jeftinom, ekonomskom smislu. Mislim da neko može imati svoj ekonomski interes, što je normalno i legitimno, ali je to potpuno suprotno globalnim državnim interesima koji mogu biti takvi da železnica mora da funkcioniše.
Dalje, u drugom stavu, na neki način se čak sugeriše tim budućim korisnicima infrastrukture, jer, pazite kako glasi stav: "Železničku infrastrukturu ili njen deo na kojoj se zbog nerentabilnosti obustavi javni prevoz putnika i robe upravljač infrastrukture može da preuredi u manipulativnu prugu ili za druge namene i da propiše uslove i način korišćenja". Otprilike, čak se i sugeriše da se to uradi. Mi smo tražili da se taj drugi stav briše. Ako uopšte postoji neka železnička infrastruktura i ne postoji nikakav razlog da se oreganizuje saobraćaj na toj pruzi, ako to uopšte postoji, onda u krajnjoj liniji ovo ne mora da piše, ovo se podrazumeva, da ćemo demontirati prugu, prodati šine u staro gvožđe, itd, itd. Može da izgradi neki motel na pruzi, ili šta god hoće drugo. Mislim da je potpuno besmisleno da to stoji u Zakonu o železnici.
Predlagač zakona je odbio ovaj amandman. Moram da kažem da mi je to čudno. Ja sam rekao da je DSS mogla da podnese preko 50 amandmana, da smo baš hteli da popravljamo sve što nam se u ovom zakonu ne sviđa, ali da smo podneli samo sedam, i to ukazujući na neke najdrastičnije stvari u zakonu. Ali, eto, nije bilo dobre volje ni za ovaj amandman, a niti za preostalih šest amandmana, da se prihvate, hajde da kažem pet, pošto je jedan indirektno prihvaćen. Ali, o tome ću govoriti na zaključku ove rasprave. Hvala.

Obradoviću ću da dodam onome što je on kazao samo jednu rečenicu. Ovaj član kao i još neki članovi i odbijena sugestija dobronamernih poslanika koji su podnosili amandmane me uverava da na žalost i ovaj zakon ulazi u red tzv. kobajagi evropskih zakona. Naime, mi pokušavamo da napravimo nešto, što će otprilike da liči na to kako to funkcioniše u Evropi, a zapravo to pravimo tako da to uopšte ne može da funkcioniše, jer i nećemo da funkcioniše kao u Evropi nego eto samo da zadovoljimo formu, a mi ćemo da teramo dalje po svom, kako smo i do sada naučili. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice Skupštine. Dame i gospodo poslanici, ministra posle podne ne mogu ni da pozdravim jer ga nema.
Podneli smo amandman na član 25. koji govori o mogućnosti sklapanja okvirnog sporazuma između upravljača infrastrukture i podnosioca zahteva. I to je kao ideja u redu. Međutim, ono što nije u redu to su sledeće odredbe. Pazite, moram da vam pročitam, to stvarno, znate, nisam pravnik ali vređa elementarnu logiku. Pazite šta ovde piše: "okviran sporazum ne sadrži detaljnu trasu voza već zadovoljava legitiman i komercijalne potrebe podnosioca zahteva i zaključuje se, opet čuveno, po pravilu na pet godina."
Prvo ovo da raspravimo, da nešto kažete po pravilu onda se zapravo rekli da nema pravila. Pošto ste napisali po pravilu na pet godina ne znači ništa, apsolutno ne znači ništa. I sad vi to i dokazujete sledećim stavom. U sledećem stavu piše, pazite šta piše:" u posebnim slučajevima upravljač infrastrukture može pristati na kraći ili duži period". Pa što ste ga onda ograničavali na pet godina. Svaki period duži od pet godina prati se postojanjem komercijalnih ugovora, namenskih investicija ili rizika. Sad idemo dalje: "period duži od deset godina je moguć samo u izuzetnim slučajevima kada je reč o dugoročnim investicijama velikog obima i kada je način investiranja obuhvaćen ugovorenim obavezama".
Ako iskoristim neke, da kažem, zamislite da imam neke dobre prijatelje i lepo zakupim, hoću da organizujem, pravim ugovor na 99 godina. Što će posle već četiri, pet godina da bude neka druga vlast u zemlji, budu neki novi zakoni, to mene ne interesujem, ja sam napravio i rešio problem na 99 godina. Šta smo mi predložili? Mi smo predložili vrlo korektno sledeće. Prvo, da se ovo po pravilu briše. Da se zatim ovaj član, stav, koji govori o tome da može biti kraći ili duži takođe briše jer je nepotreban. A da se sledeći stav kaže, izuzetno period može biti duži od pet ali najviše deset godina kada je reč o dugoročnim investicijama velikog obima itd. To je normalna formulacija ovog člana. Znači, zaključuje se na pet godina, smešno je da se pravi neki okvirni sporazum na šest meseci, godinu dana itd. to je potpuna besmislica. Dakle, na pet godina izuzetno može na deset. Ne može preko deset.
Sad, vi odbijate taj amandman ali kada nezavisno od ovog amandmana to nije jedini primer, čak nije jedini primer ni u slučaju ovog zakona. Pišu se besmislena obrazloženja, kao da pišete maloj deci. A malom detetu koje traži da mu se kupi čokolada kažete i ne može čokolada i od danas, bože moj, pada kiša. E sad dete šta će usvoji taj razlog jer ste ga prevarili.
Vi kažete, amandman se odbija iz razloga, što se članom 25. Predloga zakona daje mogućnost da se uokviri i sporazum zaključi pod određenim uslovima na period duži ili kraći od pet godina, a ja upravo to napadam.
Prvo ne može kraći, a drugo može duži iznimno i to do 10 godina. Ne možete dati ovakva obrazloženja, ne znam, počinje da biva, znate, ima pravo ministarstvo ili Vlada da predlože loš zakon. Ima pravo i skupštinska većina da ma koliko bio loš da ga prihvati, lepo ga prihvati.
Nemojte odbijati dobronamerne amandmane, sa jedne strane, a to još začinjavati potpuno besmislenim i nelogičnim obrazloženjem. To je u najmanju ruku uvredljivo.

U zakonu je napisano da će Vlada da izvesti Skupštinu o realizaciji o nacionalnog programa, nakon završetka te realizacije, nakon pet godina što je potpuno besmislena odredba, jer nakon pet godina niti će to da bude ista Vlada, niti ista Skupština koja je izglasala nacionalni program.
Drugo, kakve vajde ako nakon pet godina saznamo da ništa, na primer, iz nacionalnog programa nije urađeno. Predložili smo da se skupština mora izveštavati svake godine. znači, jednom godišnje Vlada treba da izađe pred Skupštinu i kaže – ovaj program koji je Skupština donela, nacionalni program, mi smo uradili toliko pa sada procenjujemo da li je to dovoljno, da li je malo, da li je mnogo, da li treba Vladu pohvaliti ili je treba pokuditi zašto nije urađeno itd.
Mi smo predložili amandman koji glasi da je Vlada obavezna da Narodnoj skupštini podnosi jednom godišnje izveštaj o realizaciji nacionalnog programa.
Ima tu jedna stvar. Vi ste potpuno identičan amandman poslanika Nove Srbije prihvatili, a ovaj ste odbili. U danu za glasanje, naravno, znamo svi kako se glasa, vladajuća većina će amandman koji je prihvaćen da izglasa, a za amandman koji je odbijen da glasa protiv. Tu nastaje, molim pravnike, jedna pravna zavrzlama. Ako je Skupština o istom amandmanu glasala dva puta, jednom za, a drugi put protiv, šta važi?
Ovo sad nije zamerka piscima zakona, ovo je nešto što mislim da mora konačno u Skupštini službe da se potrude, da kada su amandmani potpuno isti i u smislu potpuno isti, mogu da se razlikuju u jednoj reči, ali kad su u smislu potpuno isti, oni u takvom obliku moraju da budu prezentovani poslanicima i nema potrebe da se onda vode ni dve rasprave, ni nema potrebe naravno dva puta da se glasa.
To neki put službe urade kao, na primer, kad je bio slučaj amandmana gospodina Martinovića i našeg amandmana, gde tražimo po pravilu da se briše, ali ovo je u smislu potpuno isto, razlika je jedino u tome u to što amandman poslanika iz Nove Srbije glasi: "Vlada podnosi Narodnoj skupštini jedanput godišnje izveštaj o realizaciji nacionalnog programa", tu mi imamo tačku, a ovde dalje piše: "železničke infrastrukture". Naravno da se misli na isto, jer je reč o nacionalnom programu za železničku infrastrukturu.
Dakle, potrošio sam malo vremena da objasnim, da bi naše stručne službe morale da kreativnije da pristupe amandmanima.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, radi se o sledećem. U poglavlju koje glasi: "Direkcija za železnice", postoji samo jedan član 91. koji se bavi statusom Direkcije i u kome doslovno piše sledeće - Direkcija za železnice, u daljem tekstu Direkcija, kao posebna organizacija obavlja poslove državne uprave u oblasti železnice utvrđene ovim zakonom, kao i zakonom kojim se uređuje bezbednost i interoperativnost u železničkom saobraćaju. Sedište Direkcije je u Beogradu. Direkcija ima status pravnog lica.
Ostali članovi koji dalje slede u 92, 93, 94. itd, bave se poslovima Direkcije. Ali, ni u jednom članu se ne kaže kako je Direkcija organizovana. Ko njome upravlja i kako se to lice bira?
Mi smo predložili novi član, ja ću ga pročitati. Novi član koji glasi: "Direkcijom rukovodi direktor Direkcije. Direktora bira Vlada na period od četiri godine na osnovu javnog konkursa. Kandidati za direktora moraju imati visoku stručnu spremu tehničke struke i najmanje pet godina radnog iskustva na železnici".
Predlagač zakona je odbio amandman. Odbio je amandman, pazite sa kojim obrazloženjem. Kaže – amandman se odbija iz razloga što je njegova sadržina u suprotnosti sa zakonom kojim se uređuje državna uprava.
Ne vidim šta je tu u suprotnosti sa zakonom. To što sam tražio da rukovodilac ima visoku stručnu spremu tehničke struke, to je valjda nešto što je normalno. Uz svo uvažavanje istoričara umetnosti i psihologa, lično mislim da to nisu osobe koje imaju znanja da rukovode Direkcijom za železnicu. Prirodno je da to bude lice koje ima visoku stručnu spremu tehničke struke i prirodno je da ima neko radno iskustvo u železnici.
I dalje ne vidim šta je tu u suprotnosti sa zakonom, jer ste vi rekli da je to posebna organizacija. Očigledno, organizacija koja ima, opravdano, velika ovlašćenja u organizovanju i koja mora dobro i profesionalno da funkcioniše.
Međutim, čini mi se da je ovde reč o nečemu drugom. To je u stvari priča o tome da mi pravimo evropski zakon, koja je magla za Evropu i malu decu. Zapravo, pravi se zakon sa idejom u glavi da se ništa ne promeni. Bože moj, pošto mi znamo kako ta direkcija treba da funkcioniše i ko će sve tu da bude direktor, ko će da vodi koju firmu na železnici, itd, onda nema potrebe da to definišemo zakonom. To nas još više uverava, a to ću na kraju, da zaokružim ovu raspravu, da zapravo zakon i jeste tako loš zato što niko nema nameru da ga za ozbiljno primeni.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Dame i gospodo poslanici, pre svega nešto o samom amandmanu. Član 98. govori o organizovanju nadzora nad sprovođenjem ovog zakona. Tu se u prvom stavu predviđa da nadzor vrši ministarstvo, da inspekcijski nadzor vrši ministarstvo preko republičkog inspektora, u stavu 2, to je sve u redu, a onda se u stavu 3. predviđa sledeće – poverava se autonomnoj pokrajini vršenje poslova inspekcijskog nadzora nad primenom ovog zakona, podzakonskih akata donetih na osnovu ovog zakona, kao i zakona i drugih propisa i opštih akata kojima se uređuje bezbednost i inter-operabilnost u železničkom saobraćaju iz stava 1. ovog člana.
Mi smo dali amandman koji je vrlo jednostavan – da se član 3. briše. Naime, meni je potpuno jasno da se AP ili, ako hoćete, i lokalnoj samoupravi, mogu prepuštati razni inspekcijski poslovi u raznim sferama – trgovini i ne znam čemu. To je sve u redu. Ali, ako postoji oblast u kojoj je neophodna apsolutna državna kontrola, koja je vrlo osetljiva na moguće, ne daj bože, nesreće itd, to je železnica.
Razumem potrebu vladajuće većine da obezbedi glasove, 126 glasova, i razumem ucene kojima je izložena, ja to sve razumem, ali, ima neka granica koja se ne može preći. Ne možete donositi neka rešenja koja su van pameti i državnog interesa. Naprosto, inspekcija, kad je reč o bezbednosti železničkog saobraćaja, o sprovođenju propisa u železničkom saobraćaju, o koje-čemu, to naprosto mora da ostane apsolutni posao države. Nije železnica Alaj-begova slama. Nije turističko društvo. Železnica je ozbiljna stvar za svaku državu.
Čuli smo ovde, ne jednom, da ne postoji nijedna evropska železnica koju država ne dotira. Ne dotiraju Nemci svoju železnicu iz sentimentalnih razloga, nego zato što je to važno.
Naravno, i ovaj amandman je odbijen. Mrzi me da čitam obrazloženje, uostalom, bolje i da ne čitam, manje ćemo se nervirati.
Vratiću se sada ocenama i procenama zakona. Podsetiću da sam u ime DSS pre dva dana kazao, i moram priznati da sam sad još više uveren u to što sam kazao, da od svih zakona koje je ovo ministarstvo podnelo Skupštini je ovaj apsolutno najgori. To je jedan zakon pisan zato da bi se kazalo kako se mi prilagođavamo Evropi. Da stvar bude tragikomičnija, uopšte se ne prilagođavamo Evropi i pravilima igre u Evropi, nego upropaštavamo svoju železnicu, jer naravno da evropskim železnicama jedino što je važno to je da funkcioniše infrastruktura na Koridoru 10 i ništa ih drugo ne interesuje. Ne interesuju ih ni druge lokalne infrastrukture, s jedne strane, ni to da li mi imamo 50 vagona ili pet miliona vagona. Bolje da nemamo nijedan vagon, jer će onda oni za nas da obavljaju taj posao. To je normalno. Na njih se ne treba ljutiti, gospodine Krasiću. Oni, ljudi, štite svoje interese. Ja se ljutim na nas, jer mi ne štitimo svoje.
Pre dva dana, u drugom obraćanju, kazao sam da meni u ovom zakonu fale dve rečenice, u najmanju ruku, da ne kažem - dva člana, da ne kažem - malo više od toga, a to je, prvo, da će država dati garanciju da će neke pruge, neke trase, neka infrastruktura, profunkcionisati iako nema ekonomskog razloga, jer to, naravno, može biti državni interes. Tako na primer, tamo neki ljudi koji žive u nekom zabačenom kraju koji je inače retko naseljen jer nemaju dobre uslove za život, povežu se sa ostalim. Čak smo dobili obećanje od gospodina Mrkonjića da će takav amandman dati Vlada. Nije ga dala.
Drugo, u zakonu mora da stoji, drugačije ne vredi, ako to ne zapišemo da mi moramo da poradimo na Koridoru 10, u ovom slučaju misli se na železnički Koridor 10. To je u užasnom interesu naše države. Nezavisno od toga ko sedi u Vladi, i ko čini skupštinsku većinu, a ko skupštinsku manjinu. Jer, ako je sve relativno, ako mi šta više napišemo u zakonu, onaj kome baš nije rentabilna neka pruga, neka radi šta god hoće. Čak mu savetujemo da to radi u zakonu. To je najmanje, možda nešto drugo izmisle.
Prema tome, kažem nažalost sam još više uveren u to da je ovo jako loš zakon, ne slažem se sa gospodinom Savićem, on je kazao – pisaćemo izmene i dopune, nećemo pisati izmene i dopune, moraćemo da ga bacimo u đubre. On toliko ne valja da se ne mogu pisati izmene i dopune, mora se pisati nov. Žao mi je što više nije bilo sluha, bilo je pored svega što smo kazali, mi nismo podneli sedam amandmana, prihvatili ste jedan, indirektno ne naš, nego gospođe Đerić, ali prihvatili ste nekoliko amandmana nekih drugih stranaka, ali s obzirom na to kakav je tekst zakona, mislim da ste mogli da prihvatite 80% amandmana koji su ovde dati. Onih 20% su amandmani, da ne kažem koga.
Dakle, ostajem pri tome da će, nažalost, ova skupština, po svemu sudeći, izglasati ovaj zakon, da taj zakon ne valja ništa i da ćemo morati da pišemo uskoro novi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, zakon o železnicama nije prvi zakon koji je nadležno ministarstvo podnelo ovoj skupštini, do sada smo raspravljali više zakona iz oblasti saobraćaja.

Poslanička grupa DSS, uvažavajući značaj te oblasti, je uvek sa velikom pažnjom i bez bilo kakvih predrasuda pristupala razmatranju tih zakona. Međutim, ako bih pravio neku rang listu, moram da vam kažem da je ovaj zakon apsolutni prvak sveta, odnosno da je apsolutno najgori zakon koji ste do sada predložili Skupštini.

Ovu sumornu konstataciju koju nerado izričem pokušaću u nekoliko narednih minuta da objasnim.

Prvo i osnovno, kada se donosi bilo koji zakon iz bilo koje oblasti nužno je da pisac zakona ima na umu dve stvari. Prvo, kakvo je stanje u toj oblasti i drugo, kakvo stanje želi da ima u toj oblasti. Vidimo kako stoje stvari kod nas.

Stanje u oblasti železnice morate raspravljati sa tri aspekta. Jedno je kako je stanje pruge, odnosno infrastrukture, drugo je kako funkcionišu preduzeća koja se bave organizacijom saobraćaja transporta i treće, to je jedan poseban statut železnice u svakoj državi i to ću pokušati da obrazložim, jer se to inače preskače, čak ne zavisi samo od njegovog veličanstva dinara ili dolara i neke druge valute, ima i nekih posebnih državnih interesa vezanih za železnicu.

Stanje infrastrukture je katastrofalno. U Srbiji, koliko znam, postoji trenutno oko 200 kilometara pruga na kojima vozovi ne smeju da se kreću brže od 20 kilometara na čas zato što je podloga takva da to ne dozvoljava.

Primera radi, šteta što je gospodin Milićević izašao, rekao je da moramo da biramo između železnice 19. i 21. veka, paradoksalno zvuči da bih verovatno u ovom trenutku izabrao železnicu 19. veka jer su vozovi u Srbiji, doduše ne u 19. veku, to je podataka iz 1936. godine, išli za 50% brže nego što idu danas. Mislim da komentar dalji o ovome o stanju infrastrukture apsolutno ne mora da se da.

Što se tiče načina na koji funkcioniše naše preduzeće, čuli smo već od gospodina Balinta Pastora, što je tačan podatak, da smo poslednjim budžetom predvideli 16,2 milijarde dinara ili, prevedeno na narodski jezik, 160 miliona evra. To, naravno, nije prvi put, to se dešava godinama unazad.

S druge strane, čuli smo od gospodina Đurića neke paralelne pokazatelje koji su takođe tačni gde se pokazuje koliko putnika preveze, na primer, Slovačka železnica, koliko mi sa koliko zaposlenih radnika. O poslovanju i uopšte o ekonomskom tretmanu problema na železnici govoriće mnogo više i detaljnije moj kolega Obradović, pa neću da trošim uzalud vaše vreme. Međutim, rekao sam, postoji i treća stvar. Naime, u belom svetu, konkretno u SAD, su još polovinom prošlog veka ustanovili da postoje neki poslovi optimizacije koji ne mogu da se rešavaju samo tako što će kao jedini parametar da se uzme dolar, odnosno da se kao jedini parametar minimiziraju troškovi i maksimizira dobit.

Postoje neki sektori u kojima morate uvesti neke drugačije tehnologije i odmah da vam kažem, tada se pojavila jedna oblast u matematici koja se zove – višekriterijalno programiranje. Naime, pokazalo se da kada npr. određujete trasu neke pruge nije jedino merilo koliko to košta i koliko para će da se zaradi, nego postoje i neki interesi države koji su van toga, npr. vojno-bezbedonosni, ili neki globalni interesi države da neki kraj države ne sme biti odsečen od belog sveta itd. To je problem koji se stalno javlja u saobraćaju ne samo u železničkom, nego i u putnom i u drugim vrstama.

O tome u ovom zakonu nema ni govora, uopšte se ne pominje mogućnost razmišljanja na tu temu. Imam utisak, ovaj bi zakon, naravno uz ono svoje dalje što imam primedbe, što ću da kažem, možda bi mogao da bude prihvatljiv da se odnosi na železnice Francuske ili na železnice Japana. Pa sada, mi imamo železnicu koja odlično funkcioniše i hoćemo da napravimo zakon koji će da omogući da još bolje funkcioniše. Ali, mi imamo železnicu koja ni u čemu ne funkcioniše i sada hoćemo da napravimo zakon koji treba da bude primenljiv na naše uslove samo zato da bi se kroz neku maglu naivnoj Evropi to dopalo. Prvo, Evropa uopšte nije naivna, naravno, posebno u ovakvim konkretnim stvarima apsolutno zna šta radi, ali nemojmo, mi sada rešavamo problem kako ćemo iznajmljujemo trase pruga itd, a nama trase pruga ne postoje ili ako postoje, u takvom su stanju da su nerentabilne. Kada bi bio neki privatni preduzetnik, uzeo bi neku trasu pruga i momentalno ukinuo prugu i prodao šine u staro gvožđe. To je jedina ekonomska logika, po trenutnom stanju stvari.

Sada, da pređem na konkretna rešenja u zakonu. Prvo, da vam kažem, u zakonu ima dve vrste ozbiljnih problema. Ako zanemarimo ove globalne stvari koje su nerazrešive, sa jedne strane u zakonu ima mnogo članova preteranog sitničarenja i objašnjavanja postupaka, kako narod kaže, u sitna crevca, potpuno nepotrebno, jer bi jedan do tih stvari mogao da bude predmet nekih podzakonskih akata.

Sa druge strane, ne postoje stvari koje je valjalo uneti u zakon. Evo vam jedan primer. Vi, doduše, sa opravdanjem, povećavate ingerencije Direkcije za železnicu, ali nigde ne kažete kako je ta Direkcija organizovana, ko njom rukovodi, kako se taj rukovodilac bira. Nema ni jednog člana o tome. Po onom što piše u ovom zakonu, malkice samo karikiram stvari, postoji objektivna mogućnost da svako kome padne na pamet organizuje preduzeće koje se zove Direkcija za železnice. Jedino što piše je da je to preduzeće posebna organizacija, ništa drugo ne piše u zakonu kakvo je to preduzeće. Ako je posebna organizacija, može nas deset da napravi svako svoju direkciju za železnice. Naravno da to nije bila intencija zakona, ali vi ijednog člana o tome kako se organizuje direkcija nemate.

Dalje, zakon je pun relativizacija. Vi kažete jednu nespornu činjenicu – onaj ko je vlasnik infrastrukture iznajmljuje trase zainteresovanim jedanput godišnje i to je u redu, ali vi napišete – po pravilu jedanput godišnje. Šta to znači – po pravilu? Ne znači ništa.

Na nekom drugom mestu kažete – naći će se tamo rešenje u nekom postupku, pazite termin, u okviru razumnih granica. Šta to znači, u zakonskom smislu šta to znači? Možemo mi kada raspravljamo u kafani da se raspravljamo u okviru razumnih granica, ako smo dovoljno trezni, ali u nekom zakonu ta zakonska odrednica ne znači ništa.

Demokratska stranka Srbije, mi smo posle prvog čitanja notirali mogućnost da se napiše 54 amandmana. Onda smo shvatili da je to potpuno besmisleno i da sve ovo što sam vam do sada pričao ukazuje na to da je zakon u ovom obliku nepopravljiv. Napisali smo sedam amandmana, notirajući samo sedam, da kažem, veličanstvenih gluposti koje valja ispraviti. O tim amandmanima biće prilike u raspravi o pojedinostima da nešto više kažemo.

Na kraju, stvarno, kao naš dobronamerni prilog ovoj raspravi i moj lični dobronamerni prilog ovoj raspravi, mislimo da je jedino pametno da se ovaj zakon povuče. Da se razumemo, mi ne dovodimo u pitanje potrebu donošenja zakona, čak ne dovodimo u pitanje ni neke razloge, a malo bih drugačije obojio, ali to je već stvar finesa, i da se prosto sedne i napiše jedan zakon koji će sa jedne strane uvaži stanje, da ne kažem neku drugu reč koja se rimuje, na našoj železnici, a da istovremeno otvori neku perspektivu i naše viđenje kako to stanje popravljati i napraviti od železnice ono što ona ne treba, nego mora da bude.

Ne mislim tu, da me neko ne bi pogrešno razumeo od kolega, da železnica u svojim sektorima isključivo i samo treba da bude državna. Naprotiv, u mnogim stvarima treba otvoriti konkurenciju i mogućnost i privatizovanja i pruga i vozova i čega god hoćete, ali prvo morate napraviti jedan okvir da izađemo iz ovoga u čemu jesmo, prvo, uvažavajući sve i ekonomski faktor sa jedne strane, i sa druge strane, nesumnjivo državne interese nad nečim što se zove železnica. To nije naivna stvar. Vi možete, možda, upravljanje parkovima u Čačku da predate gradu Čačku da o tome vodi računa ili u Vojvodini, svejedno, ali vi ne možete upravljanje jednim tako važnim državnim resursom kao što je železnica da prenosite u nedogled nekim nižim lokalnim nivoima vlasti. To ni jedna država ne radi, ne znam ni jednu koja to radi. Ponavljam, to nema nikakve veze sa ulaganjem privatnog kapitala u železnicu. Protiv toga niko nema ništa.

Moj vam je savet da zakon povučete. Mogu da dodam još jedan savet, da ga po mogućstvu pišu neki drugi ljudi, jer to šta umeju ovi koji su ovo pisali, to smo nažalost u prilici da čitamo. Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nemam običaj da se javljam u nastavku diskusije i zapravo ovo je više replika na ono što je gospodin ministar govorio pre dva sata.

Ono što svakako želim da istaknem i o čemu sam govorio kada sam govorio jeste da, za razliku od zemalja u kojima železnica odavno funkcioniše kako valja, a takvih zemalja u Evropi i u svetu ima dosta, manje više sve ozbiljne zemlje, mi moramo da odgovorimo na prethodna dva pitanja. Prvo, kako formulisati državni interes u izgradnji Koridora 10 i sve insinuacije da je tobož neko protiv izgradnje Koridora 10, zbog javnosti moram da kažem da su ne samo putevi nego i putevi i železnica, u ovom slučaju govorim o železnici, dakle, tako taj interes formulisati i staviti državi zadatak da to mora da radi. Tome mora imati mesto u jednom ovakvom zakonu. Slažem se da ne treba da stoji u zakonu Francuske, ali u zakonu Srbije mora.

Drugo, kako sprečiti proces ukidanja pruga iz ekonomskih razloga, što je, može nekome biti sa jedne strane razumljivo, ali u slučajevima kada država ima nesumnjivi interes da neke pruge održava iz nekih drugih državnih razloga? I toga nema u ovom zakonu.

Tek onda kad se na ta dva pitanja u zakonu jednom rečenicom, jednim članom, sa pet ili 10 članova odgovori, onda možemo raspravljati naknadno o ponuđenim rešenjima. Da li može bolje? Može svakako, u tome dosta mesta možemo bolje. Da li može ovako ili može onako?

Vi ste, gospodine ministre, rekli da ne razumete razloge zbog čega ja, odnosno DSS misli da ovaj zakon ne valja. Moram priznati, vi ste pametan čovek i mislim da to nije tačno. Vi te razloge razumete jako dobro. Moje javljanje jeste bilo u tom pravcu da vas podsetim da vi te razloge razumete. Hvala.

Još jednom zahvaljujem predsednici Skupštine.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, meni i DSS su potpuno jasni razlozi zbog kojih valja doneti izmene i dopune Zakona o vazdušnom saobraćaju. Dozvolite mi da pre svega i zbog kolega poslanika i zbog javnosti ipak kažem nekoliko načelnih rečenica.
Ako postoji grana saobraćaja koja podleže velikom broju već dugo važećih pravila i konvencija, međunarodnih pravila i konvencija, to je svakako vazdušni saobraćaj, iz naravno potpuno razumljivih razloga.
Videli smo iz predloga, dve su ključne izmene. Jedna je da se formira jedno potpuno nezavisno telo - centar za istraživanja, jer poslovi istraživanja saobraćajnih nesreća u vazduhoplovstvu ne mogu biti ostavljeni ni postojećim organima, kakav je direktorat, ni nadležnom ministarstvu nego to telo mora da deluje potpuno nezavisno od drugih, to je naprosto jedan međunarodni propis koji valja ispoštovati i o tome ću nešto kasnije više da kažem.
Drugo je ono na šta su, ako mene pamćenje ne vara, poslanici DS ukazivali kad smo donosili Zakon o vazdušnom saobraćaju, a to je da nadležno ministarstvo ne može preuzimati poslove inspekcijskog nadzora. Naravno, ispostavilo se da je to tačno i vi sad ispravno te poslove prenosite u nadležnost direktorata.
Poslanici DSS mnogo puta su, uzgred rečeno, do sad kada se formiralo neko novo nezavisno telo, vrlo često smo bili kategorički protiv toga, jer to znači, da kažem, trošenje dodatnih sredstava u budžetu. Inače mislim, a i moje kolege iz DSS, da su bar trećina postojećih agencija prosto višak.
Ali, u ovom slučaju mi podržavamo formiranje centra za istraživanje koji, ponavljam, po važećim međunarodnim propisima mora biti potpuno nezavisno i od direktorata i od nadležnog ministarstva u Vladi. Na to ću se ponovo javiti.
Da kažem još nešto. Ministar je ovde pročitao nešto što je u stvari kraj priče, da je ovo usaglašavanje sa aktima EU. Ne, ovo je usaglašavanje sa konvencijama koje postoje mnogo duže nego što postoji EU i koja važe ne samo za zemlje članice EU i ne samo za zemlje koje eventualno žele da uđu u EU, ono važi i za zemlje kojima ne pada na pamet da ulaze u EU, kao što je npr. Norveška, Švajcarska, Rusija itd, važe bukvalno na teritoriji celokupne Evrope i tu stvarno nemamo nikakvog izbora nego da do kraja ispoštujemo veliki broj postojećih konvencija u domenu vazdušnog saobraćaja, načina kako se on organizuje, kontroliše itd.
Sada, gospodin ministar će videti, DSS je na ovaj predlog zakona podnela dva amandmana. U suštini je to jedan amandman, drugi je samo posledica tog jednog. Odmah ću da objasnim o čemu se radi. Smatram da je jako važno da se taj amandman usvoji. Naime, u Predlogu zakona je predviđeno: prvo, da se organizuje centar za istraživanje nesreća u vazdušnom saobraćaju, što je uredu, da se direktor centra, tzv. glavni istražitelj, on se ima smatrati direktorom nezavisne organizacije, a onda kao kruna svega toga, vi predviđate da njega postavlja Vlada na predlog predsednika Vlade.
Prema tome, od priče o tome da je to jedna nezavisna institucija, izvinite, pod takvim okolnostima nema ništa. Pri tom, svi smo mi zainteresovani da taj centar što manje radi. Najbolje bi bilo da ne mora da radi ništa. Svi bi bili najsrećniji da se nesreće u vazdušnom saobraćaju ne dešavaju. Ali, ako želimo da iz opravdanih razloga postoji jedno nezavisno telo, onda to telo, način izbora prve ličnosti tog tela mora da bude tako da garantuje da će to telo biti nezavisno i njega ne može da postavlja Vlada, ne mislim samo na aktuelnu Vladu, bilo koja vlada.
Mi smo predložili nešto što se meni čini da je pandam, znate, mi smo formirali više nezavisnih tela iz raznih oblasti i po pravilu glavne ljude tih nezavisnih tela bira Skupština. Mi smo predložili da glavnog istražitelja bira Skupština, na predlog nadležnog odbora, na osnovu javnog konkursa, u kome bi bili navedeni svi oni detalji koje ste i vi predvideli, da to moraju biti ljudi čije kvalifikacije garantuju da mogu uspešno da obavljaju taj posao.
Trošim vreme u raspravi u načelu na jedan amandman, ali smatram da je to ključni deo priče, jer ako ovo ne promenite, onda cela priča o tzv. nezavisnom telu pada u vodu, teško je zamisliti.
Ne vidim nikakvu razliku između toga i toga da Vlada formira komisiju ako se nešto desi, neka nesreća itd. i da ministarstvo nadležno za poslove saobraćaja vodi inspekcijski nadzor i sve ostalo, što je inače zabranjeno narodnim konvencijama iz prostog razloga što je valjda i ministar saobraćaja, ko god on bio, član Vlade. Prema tome, potpuno je jasno da će glavnog istražitelja birati Vlada, ali verovatno će veliki uticaj imati i nadležno ministarstvo za njegov izbor.
Iz tih razloga mislim da je Skupština bolje mesto iz prostog razloga što je rad skupštine ipak daleko transparentniji nego rad Vlade. To se ipak nalazi pod budim okom javnosti. U skupštini uvek postoji opozicija koja će da ukazuje na eventualne nepravilnosti itd. Zato mislim da to jeste ključno pitanje ovog zakona.
Ovo sve drugo u zakonu nije sporno. Nije sporno da valja premestiti inspekcijski nadzor na direkciju, da valja formirati novo nezavisno telo i to su praktično izmene u zakonu, osim ako izuzmete onu jednu malo precizniju definiciju šta znači nesreća u vazdušnom saobraćaju.
Molim vas, DSS je imala najbolje namere kada je pisala taj amandman. Ovaj drugi amandman je tehnički, posledica je prvog. Molim vas da najozbiljnije razmotrite taj amandman jer mislim da suštinski popravlja zakon.
Inače, DSS, ponavljam, ne dovodi u pitanje potrebu donošenja ovih izmena i dopuna jer smatramo našom međunarodnom obavezom. Tu se ne slažem sa vašim komentarom, pročitali smo ono što su vam saradnici napisali, nije to priča EU, ta priča je starija jedno dvadesetak godina od EU. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, bio bih srećniji da mogu da pozdravim i gospodina ministra, ali nažalost ne mogu, vrlo sam pažljivo slušao izlaganje gospodina ministra koji je predstavio ovaj zakon, kao što je moj kolega primetio izlaganje je trajalo celih tri minuta i sedam, osam sekundi, što je samo dokaz više sa koliko entuzijazma ministar brani zakon.

Nešto što je gospodin ministar kazao, a sa tim se potpuno slažem, između ostalog je kazao da ovaj zakon predstavlja korak napred u izbornom zakonodavstvu. To je potpuno tačno, a objasniću i zašto.

Naravno da je izborno zakonodavstvo jedan od najvažnijih temelja demokratskog funkcionisanja države. Lično mislim da je stanje demokratije u našoj državi na ivici provalije i sa ovim stvarno činimo korak napred.

Nikad nisam imao problem sa zakonima koje ne podržavam zato što su izraz nečijeg drugačijeg političkog uverenja. Po prirodi stvari sam protiv takvih zakona, ali uvažavam da mogu da postoje i različita politička viđenja nekog problema koji proizilaze iz političkog opredeljenja političke stranke koja ga zastupa. Međutim, uvek sam imao problem i uvek ću imati problem sa zakonima koji vređaju inteligenciju.

Izvinjavam se predsedavajućem, nemojte mi zameriti, ali ovo je jedan glup zakon i pokušaću da obrazložim zašto je glup. Tri su ključne izmene u tom zakonu, a o ostalim nekim tehničkim promenama neću da govorim. Prvo, uvodi se taj zakovani redosled na listi i time se kao ne znam šta štiti. Šta se štiti? Pravo građana da biraju? Ne, građani su dobili listu pojedinih političkih stranaka, takva je kakva jeste, niko ih nije pitao da li vole takvu listu ili ne vole, da li bi voleli da onaj ko je 48. bude treći ili onaj ko je drugi da bude 52. itd. Dakle, ako je reč o izbornoj volji građana, to se može postići i drugim načinom. Ne bih otvarao tu diskusiju sada, postoje svakakve druge forme i drugi načini kako se može obezbediti veći uticaj građana na to koji predstavnici političkih stranaka će postati poslanici ili, u ovom slučaju, odbornici.

Drugo, uvodi se jedna norma koja sa malo truda posle nekoliko krugova može biti preskočena. Prvih "n" odbornika će postati odbornici, a onda će sutradan njih "n" manje jedan da podnesu ostavke, pa će onda sledećih "n" manje jedan da postanu odbornici i tako će posle četiri-pet krugova stranke u krajnjoj liniji opet moći da biraju onog koga hoće.

Drugo što je mnogo važnije i što ne mogu da razumem nijednu ozbiljnu stranku, a u ovom slučaju ne mogu da razumem velike stranke u vladajućoj koaliciji, koje bi po logici stvari morale da imaju interese da na listama imaju kandidate koji će se iz sve snage truditi da promovišu u izbornoj kampanji stranački program i na taj način pomognu da lista na kojoj se nalaze, osvoji što više glasova. To je jedna potpuno prirodna stvar.

Međutim, sada imate zakovanu listu. Ako neka stranka, npr, zna da u nekoj opštini vredi 10 odbornika, onda ćete imati situaciju, da prvih sedam odbornika ili osam odbornika, uopšte su nezainteresovani za kampanju jer će svakako biti odbornici, a onaj koji je ispod 12 mesta isto nije zainteresovan za kampanju jer znaju da neće biti odbornici. Uopšte ne znam kako političke stranke misle da sprovedu kampanju na lokalnim izborima? Ko će to da odradi? Uveravam vas, niko.

Mene ovo podseća na onu čuvenu priču o seoskom pastiru koji je u inat selu uradio to što je uradio.

Dalje, jedno, kažu svi, osetljivo pitanje, a to je pitanje žena na listi. Ovde je vladajuća većina podlegla šali jednog malog koalicionog partnera, da svaka treća treba da bude predstavnica manje zastupljenog pola. Da se razumemo, što se žena tiče, lično mislim da su one talentovanije za politiku od muškaraca. To pokazuju brojni primeri iz evropske političke prakse. Da ne navodim sada imena – počevši od gvozdene ledi, pa nadalje.

Doduše, ne mislim da se ravnopravnost žena u politici postiže uvođenjem nekih formalnih normi, gde će neka žena postati poslanik, odnosno odbornik, samo zato što je žena, nego valjda to treba da postane zato što ima određene kvalitete ljudske i ostale kvalitete za taj posao. Ali, to na stranu.

Postoji jedna razlika u odnosu na parlamentarne izbore, znate, a to je priroda lokalnih izbora. Na lokalu gotovo svaka opština ima veliki broj naselja, odnosno sela. Ima nekih opština sa preko 200 sela, na primer, Leskovačka. Prirodno je da svaka stranka želi da ima predstavnike iz tih određenih, bar najvećih naselja u opštini. Uveravam vas da, po logici stvari, znajući prirodu i patrijarhalnost naših sredina koju ja, doduše, ne podržavam, ali ona realno postoji. Imaćete situaciju da ćete na listama imati, uglavnom, muškarce iz seoskih područja, a onda će, po logici stvari, žena biti isključivo iz gradskih opština. Naravno, to opet nije dobro. Sumnjam da će bilo koja partija iz neke seoske sredine kandidovati ženu. Sumnjam. Ne, zato što loše mislim o ženama, nego što je to tako.

Prema tome, i te odredbe formalno prenete iz, takođe, izvinite, glupog Zakona o izboru narodnih poslanika koji smo nedavno doneli. Umnogome će otežati kvalitet i pravljenje buduće opštinske skupštinske, odnosno kvalitet lista političkih stranaka.

Treće, žao mi je što nije ministar, on je rekao da su samo formalno preneli odredbe važećeg Zakona o izboru narodnih poslanika, a sada ću vas uveriti da nisu. To su pitanja potpisa. Neću sada da ulazim ponovo u priču koju smo imali kada smo usvajali Zakon o registraciji političkih stranaka, odnosno političkim strankama, kada je propisan jedan veliki broj potpisa – 10 hiljada potpisa da se stranka može registrovati. Lično ne bih imao protiv da taj broj bude i veći. Kada se DSS i neke druge stranke zalagale da je dovoljno registrovati političku partiju i da onda prirodno ta politička partija učestvuje na svim vrstama izbora koje postoje u državi. Zašto inače postoje političke partije, nego da učestvuju na izborima.

Zamislite sada, imate registrovane fudbalske klubove, a pošto ste ih registrovali, one moraju posebno da stiču neke kvalifikacije da bi učestvovale na

nekom takmičenju. Valjda samim tim što su se registrovale normalno je da igraju fudbal. Prema tome, i političke partije ako su se registrovale, nisu se registrovale da gledaju u zvezde, nego da učestvuju u izborima svih vrsta.

Uvođenje propisa da političke partije moraju da skupljaju neke potpise za izlazak na izbore je samo po sebi smešno. Da su grupe građana, to je u redu. One nisu registrovane političke partije i u redu je da skupljaju potpise. Ali, političke partije, lično mislim da ne bi trebale uopšte da skupljaju potpise ni za koje izbore, od predsedničkih, pa do lokalnih. Sada to na stranu.

Evo vam razlika. Na republičkom nivou, da biste učestvovali na izborima, na kojima ima, podsećam šest i po miliona birača, potrebno je skupiti 10 hiljada potpisa. To je, grubo računato jedna šestina od 1%. U opštini koja ima, na primer, 30 hiljada stanovnika i, na primer, bira 40 odbornika, vi morate da skupite 1.200 glasova. Tih 1.200 glasova, računajte koliko je to u odnosu na 30 hiljada ukupnih birača. To je 4%. Znači, ne jedna šestina od 1%, nego 4%. Da ne kažem da u opštini koja ima 21 hiljadu birača po ovom vašem predlogu i, naprimer, ima 40 odbornika, treba svakoj političkoj listi 1.200, pa da svi u opštini se izjasne, vi ne možete da popunite više od 7-8 lista.

To je besmisleno. Da li vi umete da računate. Kazaću vam, ne umete da računate. Ne znate elementarnu računicu. Navikli ste samo da propisujete, ali samo da prepisujete, ne znate ni šta prepisujete. To je jedna potpuno besmislena odredba. Odredba koja se, kada manemo matematiku kao nebitnu suštinski protivi osnovnom demokratskom principu, a to je da građani treba da imaju pravo da budu birani i da imaju pravo da biraju. Ne da im se to pravo ograničava brojnim klauzulama koje to pravo, praktično, obesmišljavaju.

Sada vam je valjda jasno zašto sam kazao da pravimo odlučujući korak napred, direktno u ambis. Pravimo ga jer je neko pomislio da neko u Evropi misli da bi to trebalo ovako da se uradi. Uveravam vas da to, prvo, niko ne misli, a drugo, uopšte ih ne interesuje. Mi moramo da vodimo računa da smo jedna mlada demokratija. Višestranački sistem, kako god ga zvali, postoji negde 20 godina. Sada je i to pitanje da li u punoj meri postoji toliko. Nakon 55 godina nepostojanja demokratije u ovoj državi, i naravno, kao svaku mladu biljku je valja negovati. Ne, mi je bezdušno gazimo iz dana u dan. Ovo je jedan od tih primera kojim to i radimo.

Dakle, ponavljam, naravno ne moram da vas uveravam da DSS neće glasati za ovaj zakon, ona doduše nije ni podnosila amandmane jer ne vidimo šta treba popravljati, jedino da podnesemo jedno sedam, osam amandmana koji bi glasili taj i taj član se briše, a to je besmisleno. Tako da, ostaje vama na savesti ovo što ćete da donesete. Ovo što ćete da donesete između ostalog, meni je to slaba uteha, baš će da boli i to mnogo i boleće svaku ozbiljnu političku stranku koja ima neki ozbiljan problem i ozbiljne ideje o koje čemu, a drugi put bar ako neki put molim vas bar ako nekih trivijalnosti, kao što je koliko treba potpisa itd, stavite prst na čelo, valjda ćete do akati nečim. Hvala vam.

Prvo da kažem da mi je žao što u našem Poslovniku nemamo mogućnost da se predstavnici nadležnog odbora i izvestioci javljaju i u raspravi u pojedinostima, zato što svi odbori drže posebne sednice da bi se izjasnili o podnetim amandmanima.
Velikodušno ću koristiti vreme poslaničke grupe da kažem nekoliko rečenica o tome šta je juče Odbor za prosvetu doneo. Odbor je prihvatio 12 amandmana, od 56 amandmana koliko je ukupno podneto, a koje je Vlada predložila da se prihvate. Isto tako, većinom glasova je odbio sve one amandmane koje je Vlada predložila da se odbiju. Ne govorim u svoje ime, lično mislim da, uzgred rečeno, je moglo da bude prihvaćeno još dobar broj amandmana, jedan broj poslaničke grupe DSS, ali i ostalih poslaničkih grupa podnetih na tekst zakona.
Pored toga, Odbor je predložio i usvojio sedam amandmana. Odmah da kažem da šest od tih amandmana su u stvari amandmani koji su formalno odbijeni, a podneli su ih različiti poslanici, gde je trebalo izvršiti neku minimalnu ispravku na sugestiju Vlade. Šest takvih amandmana je Odbor usvojio. Onaj sedmi, i to je dobro da je predložen, je amandman koji rešava, nećete verovati, 40 godina otvoreno zakonsko nerešeno pitanje, a to je da specijalne škole koje se bave školovanjem izuzetno talentovane dece, škole od posebnog interesa za Republiku Srbiju, da im se daje mogućnost da po jednoj posebnoj proceduri angažuju za izvođenje nastave univerzitetske nastavnike, docente i one koji su analognim znanjima u naučnim institucijama, za izvođenje nastave, uz odobrenje ministra. Mislim da je dobro da je konačno taj problem rešen, nakon 40 godina, od kad taj problem postoji, tačnije 44.
To je ono što je juče Odbor uradio. I dalje stojim na stanovištu da je još jedan određen broj amandmana narodnih poslanika mogao uz malo dobre volje da bude prihvaćen, jer je bilo, sada govorim više kao profesor, a manje kao poslanik, mislim da je bilo vrlo dobrih rešenja i dobrih predloga od strane i poslaničke grupe DSS, ali i drugih poslaničkih grupa. Hvala.

Zahvaljujem gospođo predsednice, gospodine ministre, ovo je formalno replika na vaše izlaganje, ali ne zato da bih vama replicirao nego zato što mislim da radi javnosti treba da dam određene odgovore na nešto što ste vi postavili. Vi ste malo pre u svom izlaganju rekli da ne znate zašto na sastanak Odbora za prosvetu nije pozvan Zaštitnik građana. Odmah da kažem, na sve odbore ove Skupštine, pored članova odbora, imaju pristupa naravno i o tome su na uobičajen način i poslanici. Što se tiče ovlašćenih predlagača amandmana, a koji nisu poslanici, oni naravno red je da se posebno pozovu na Odbor onda kad imaju amandmane.
Međutim, Zaštitnik građana nije imao amandmane. On je, doduše, podneo ali neblagovremeno amandmane i to više nije pitanje ni predsednika Odbora za prosvetu ni predsednika Skupštine, tu pomoći nema ako se podnesu amandmani koji nisu blagovremeni. Oni se naprosto ne mogu, ma kako bili dobri ili savršeni, ne mogu uzeti u razmatranje.
Imam potrebu, pre svega, da kažem, zato što nije prvi put da razni ovlašćeni predstavnici podnose amandmane novinarima na hodniku, a ne podnosi ih nadležnim skupštinskim službama. Da nema više nikakvih fama, ako neko ko je ovlašćen podnosi amandmane i želi da ih podnese, neka ih podnese onako kako to propisi nalažu, u roku i na odgovarajući način. Sve drugo mogu da budu priče, ali one nemaju nikakvog značaja. To prosto sam hteo da ukažem na to da, naravno, Odbor za prosvetu nema ni na koji način, ne smatra se pozvanim da poziva one koji mogu da podnose amandmane, a nisu ih podneli. Naravno, Zaštitnik građana želi da prisustvuje nekom odboru Skupštine, ne znam da li se ikad desio slučaj da mu se neko u tome suprotstavi. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite na početku jednu malu digresiju. Danas smo na dnevnom redu imali raspravu o jednom zakonu. Moj je utisak da nisam sasvim siguran da li je to baš bilo na dnevnom redu, na dnevnom redu je bila jedna predizborna kampanja nekih poslaničkih grupa, a kad to kažem nemam na umu samo one koji su govorili, nego možda još malo više od toga one koji su ćutali.
Vrlo sam pažljivo slušao uvodno izlaganje gospodina Dinkića i odmah da kažem, sve njegove napade na centralizam u Srbiji i na potrebu da se izvrši decentralizacija, momentalno ću da potpišem. Kad to govorim ne govorim, kako neko reče, licemerno nego ću samo da podsetim sve prisutne da kad je napravljena DSS 1992. godine, da je u prvom programu te stranke bilo zapisano da valja izvršiti decentralizaciju Srbije, što ne toliko mnogobrojni ljudi u ovom parlamentu, nema ih mnogo, ali oni koji su tada bili obavešteni, to znaju i sami.
Naravno, da treba izvršiti decentralizaciju Srbije, samo je treba izvršiti na valjan način tako što će ono što ste stavili na početak doći na kraj. Fiskalna politika je posledica, a ne uzrok. Fiskalna politika je posledica potpunog i preciznog, racionalnog definisanja prava i nadležnosti i obaveza koje imaju lokalne zajednice.
Znači, prvo treba da definišemo koji deo prosvete, koji deo zdravstva i uopšte koji deo javnih nekih važnih poslova valja prepustiti lokalnoj zajednici, ne zato što je to moderno nego zato što bi to bilo racionalno i praktično i onda, kad su ti poslovi potpuno definisani, naravno, naći sredstva koja će toj lokalnoj zajednici da omoguće da te poslove i obavi.
S druge strane ono što u izlaganju gospodina Dinkića nije bilo precizno, što mu ja inače ne zameram mnogo, to je istorijat centralizacije Srbije. Ne bih da širim preterano tu priču, ali odmah da vam kažem da je Srbiju decentralizovao sadašnji vaš koalicioni partner u onom trenutku kad je izgubio prve opštine u Srbiji, početkom devedesetih godina. Počelo je sa Starim Gradom i Vračarom kao dve gradske opštine. Tada su hitno gradske opštine u Beogradu razvlašćene i sve je prebačeno u nadležnost Grada Beograda, a potom su razvlašćene i druge opštine. Tadašnja partija na vlasti Miloševićeva, SPS, je to uradila jer su imali sledeću logiku – imamo neprikosnovenu vlast u Republici, prema tome, tamo ima nekih neposlušnih opština gde je pobedila u to vreme tzv. opozicija pa će da vide kako će da se provedu. Na žalost, nije se smoglo snage.
Odmah da kažem, opravdano pitanje – zašto to DSS nije uradila, odmah ću da vam kažem zašto. Zato što nismo celokupnu svoju koaliciju u vreme dok smo bili na vlasti uspeli da ubedimo da je tako nešto neophodno, a to je da izvršimo neophodnu decentralizaciju Srbije.
Sada vredi nešto reći i o poštovanju zakona. U zakonu koji je doneo ministar finansija u to vreme, a predlagač ovog zakona, gospodin Dinkić, precizno je stajalo napisano da 1,7% bruto-nacionalnog dohotka se mora odvojiti lokalnim samoupravama. To poslednje tri godine aktualna vlada ne poštuje.
Moram priznati da gospodin Dinkić u tom pogledu kritike toga je bio vrlo ubedljiv, toliko ubedljiv da sam kojim slučajem bio potpredsednik Vlade u to vreme, a gospodin Dinkić sedeo u opoziciji, strašno bih se neprijatno osećao.
Drugo je pitanje da li je izdvajanje iz državnog budžeta, možda i to treba činiti, jedini način pomaganja opštinama. Tvrdim da nije. Kada je izvršena centralizacija Srbije početkom devedesetih godina, tada je jedan važan porez ukinut, to je opštinski porez na promet. Naprosto je za toliko povećan republički porez. Logika tadašnjih vlastodržaca je bila vrlo jasna – ubraćemo sav porez na promet, a onda ćemo to deliti po svom nahođenju onima koji su poslušni. Čini mi se da je i dan danas ta logika na snazi.
Inače, mislim da valja uvesti opštinski porez, da bi to bila prava mera. Zašto? Prošetajte malo gradovima po Srbiji – Kruševcem, Šapcem, Užicem, kojim god hoćete i videćete kako zvrlje prazni lokali u centru grada, a cvetaju buvlje pijace. Zašto? Zato što opštinska vlast nema nikakvog interesa da poveća promet u svojoj opštini, a istovremeno ubire prihod sa buvljih pijaca, pa je zainteresovana da se šire buvlje pijace.
Još nešto, fasciniranost procentima. Znate, učio sam bezuspešno poslednja dva ministra finansija, i gospođu Dragutinović i gospodina Cvetkovića, da je 99% na nula, nula, a da je 10% na sto dinara, deset dinara. Prema tome, možete da dižete procente na izdvajanja iz plata koliko god hoćete, ako tih plata nema, rezultat će biti nula.
Računao sam, da li znate koliko je ova Vlada smanjila prihode lokalnoj zajednici samo na račun toga što je oko 400 hiljada ljudi ostalo bez posla, računajte da su imali u proseku 200 evra platu i izračunajte koliko je izgubljeno da oni koji su i dalje zaposleni imaju danas 100 evra manju platu nego pre četiri godine? Da li znate koliki je gubitak? Gubitak je osam milijardi dinara. Toliko je izgubljeno.
Prema tome, ako budemo imali vlast kao ovu dosadašnju tih 80% koji će se oporezovati od plata, neće biti ništa. Dakle, sve u svemu, valja doneti ispravne i racionalne zakone kojima bi se definisale nadležnosti, obaveze i prava lokalnih zajednica. Na osnovu toga isprogramirati rešenja kako to da se pokrije novcem i ko za šta odgovara, uključujući priče o ovim inspekcijama i o svemu drugom, pa onda možemo da raspravljamo da li to treba ovako, da li treba onako itd.
Na kraju, nisam siguran i ne sviđa mi se, mislim da vaši sadašnji koalicioni partneri u ovoj igri nisu pošteni, da puštaju tu priču po principu – ne može nama da škodi, a ako se neko bude obrukao, obrukaćete se vi. Tome se ne radujem, odmah da vam kažem. Zahvaljujem.