Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovo je, naravno, jedna vrlo važna tačka dnevnog reda i dobro je što za nju imamo puno vreme za raspravu. Ne kažem da će DSS da utroši sve vreme, ali svakako ćemo reći vrlo precizno šta mislimo o ovom pitanju.
Pre svega mi dozvolite, imam tu potrebu, da napravim jednu digresiju u odnosu na ono što se dešavalo juče u parlamentu. Da vas podsetim da smo juče u nekih desetak ili jedanaest sati rasprave ukupno raspravili pitanje budžeta, raspravili pitanje pet zakona, pratećih zakona u budžetu i raspravili pitanje Zakona o penzijama.
Podsetiću vas da se u evropskim parlamentima, bez obzira da li se radi o zemljama članicama EU ili ne, o tim pitanjima nedeljama raspravlja u parlamentu. Prvo u odborima, pa kasnije u parlamentu. U Francuskoj je nedavno ukupno mesec dana trajala rasprava o penzijskom zakonu, o budžetu takođe. Mi smo Predlog zakona o budžetu dobili 20. decembra, sa pet nedelja zaostatka i to raspravili u jednom danu sa pet dodatnih zakona, plus zakon o penzijama.
Moram da vam kažem da sam strašno nezadovoljan i rezigniran, rezigniran prosto zato što se, zajedno sa mojim kolegama iz DSS, ali i sa mnogima koji ovde sede, 20 godina tučem za uvođenje demokratije u zemlji Srbiji. Sve više imam utisak da, ne da smo na početku, nego da smo ispod početka. Svojevremeno, maltene, jednopartijska skupština, u vreme režima Slobodana Miloševića, ozbiljnije je diskutovala o tada ratnom budžetu Srbije nego što to mi danas radimo.
Pri tome, zaboravljamo da budžet Srbije nije samo privatna stvar jedne vlade ili vladajuće većine, nego da, po logici stvari, svaki poslanik u ovom parlamentu ima na duši potrebu da se donese takav budžet i da se donese takav zakon o penzijama koji će da odgovara pre svega građanima Srbije. Bojim se da, onako kako smo krenuli, daleko stići nećemo. Vladajuća većina znam da ima, nažalost, običaj da izglasa šta god im se poturi da izglasa.
Podsetiću vas na komentar o čuvenom zakonu o pušenju, koji sam čuo iz usta predstavnika vladajuće većine, dakle, radite jedan posao koji ne valja i radite ga na način koji je opasan i ovako dalje dobro biti neće.
Sada da se vratim na tačku dnevnog reda. Dobili ste, Odbor za prosvetu je samo bio poštansko sanduče u koje su se slili predlozi ovlašćenih predlagača u skladu sa zakonom. Sve predloge smo, naravno, prosledili parlamentu da bi se vršio izbor Nacionalnog prosvetnog saveta.
Podsetiću vas, ima jedan problem, malopre je moj kolega pomenuo, govorio sam o tome i na Prosvetnom savetu. Zapravo, jesam, kao predstavnik prosvetnog odbora, potpisao predlog za ovu tačku dnevnog reda, ali zapravo sam pogrešio utoliko što je pogrešan naslov tačke. Ne bi trebalo da naslov bude – izbor, nego bi trebalo da bude – imenovanje. Ne vidim šta imamo da biramo, zato što nijedan predlagač nije predložio više kandidata nego što se bira. Da se razumemo, to je bilo njihovo pravo.
Podsetiću vas, kada smo usvajali izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, u ime DSS sam napisao amandman u kome je stajalo da predlagači moraju da predlože obavezno za jedan procenat veći broj kandidata od onih koji se bira.
Ako je već ideja zakona da Skupština bira Nacionalni prosvetni savet, što mislim da je opravdano, onda baš u pravom smislu reči treba da ga bira, tim pre što, slažem se, Nacionalni prosvetni savet ne treba da bude i nije ni zamišljen kao političko telo, nego kao telo sastavljeno od krajnje kompetentnih ljudi koji tu ulaze na osnovu svojih kompetencija, odnosno znanja, zasluga, mudrosti i svega ostalog što imaju u domenu obrazovanja.
Nažalost, vladajuća većina nije prihvatila taj amandman i danas ste u prilici da imate spisak od 20 kandidata, od kojih treba izabrati svih 20. Da li je to dobro? Nije dobro. Nije dobro ni što Vlada nije predložila širi spisak, jer sad ima dosta razloga za sumnju. Prosto je u vladajuću većinu postignuta nagodba, svako je imao svoje ljubimce na tom spisku i svi oni su ušli na spisak od sedam, koliko je predložila Vlada, i sada će, na osnovu glasanja, opet, vladajuće većine, biti izabrani.
Nije dobro ni što Konferencija univerziteta Srbije nije predložila više. Pri tome, uopšte ne dovodim u pitanje pojedinačno, niti želim da diskutujem pojedinačno o imenima koja su se našla na ovom spisku. Sve su to uvaženi univerzitetski profesori i svakako da takvih ima veoma mnogo na našim univerzitetima, ali ne vidim smisao da Skupština vrši izbor, a da, zapravo, nema između čega da bira.
Inače, nema potrebe, možda i ima potrebe, ne znam više, u ovoj državi za svačim ima potrebe, da kažem koliko je važno da formiramo Nacionalni prosvetni savet. Važno je iz mnogo razloga. Naše školstvo već decenijama, ali nažalost i dalje je sad već na vrlo niskim granama, sa tendencijom da bude na još nižim, počevši od svega.
Uzmite, npr. prosvetni budžet, onaj o kome je juče trebalo pričati. Prošle godine smo u budžetu odvojili sedminu rashoda budžeta za prosvetu, ove godine se odvaja osmina. Znači, manje. U ukupnom iznosu to je, doduše, nekih sedam milijardi više, ali u odnosu na ukupne rashode, dakle na realnu vrednost dinara, to je manje.
Dalje, suočeni smo sa stalnim atacima na školski sistem. Ima nekih koji su plaćeni, ne od ove države, doduše, da, izvinite na izrazu, uništavaju školski sistem. Sada sam pročitao, ima jedan mudrac koji je izjavio kako su, tobož, evropske tendencije takve da đake u prva četiri razreda osnovne škole ne treba naučiti sve četiri računske operacije, nego je dovoljno dve. Doduše, nije se izjasnio koje.
Zašto je to tako? Kazaću vam zašto, zato što nam đaci više budu nepismeni i što budu završavali lošije škole, to će njihova vrednost, kad bude sutra trebalo da se zaposli, biti manja. Javiće se i pristaće da rade za manje pare. Neko vrlo namerno to radi, da ne kažem da neko vrlo namerno hoće da izvrši atak na nacionalnu istoriju, na nacionalnu književnost, slažem se sa gospodinom Poskuricom, ne postoji nacionalna matematika, što se moje profesije tiče, meni je sve potaman.
Ima tendencija da nam škole propadaju. Nacionalni prosvetni savet snagom svog autoriteta mora da stane na kraj tom procesu, jer, da se razumemo, prosveta je jedan vrlo inertan sistem, dobar potez prosveti daje rezultate za pet ili deset godina, loš potez takođe.
Nažalost, mi smo decenijama bili izloženi lošim potezima i zato smo stigli tamo gde smo stigli. Dakle, prosveta je nešto što nije pitanje jedne vlade, jednog ministra, nego to je pitanje koje mora, da postoji jedan opšti nacionalni konsenzus o tome kakvu prosvetu želimo i da naravno onda u skladu sa našim nevelikim materijalnim mogućnostima takvu prosvetu pokušamo i da napravimo.
Verujte mi, najjeftiniji je postupak koji inače sprovode bogate zemlje, a to je da svake godine kupe 100 hiljada gotovih studenata, dobrih studenata, dobrih stručnjaka, to je daleko jeftinije nego ulaganje u sistem prosvete, a onda mogu da uče ovi svi ostali po dve računske operacije umesto četiri.
Dakle, potreba da se stvarno napravi kvalitetan nacionalni savet za visoko obrazovanje je, kao i uostalom onaj drugi koji se bavi osnovnim i srednjim obrazovanjem, nesumnjiva i prevazilazi i mora da prevaziđe dnevno-političke ili stranačke okvire. Nisam siguran da se ovakvim sistemom se to obezbeđuje. Izvinjavam se, nisam.
Naravno, kad bi imali spisak kandidata od kojih bi po nekom našem uverenju mogli da kažemo - ovo je veće od onog drugog, onda bi DSS učestvovala u tom glasanju. Ovako, kad se zapravo bavimo ne izborom Nacionalnog prosvetnog saveta, nego njegovim imenovanjem, u tome svakako ne možemo tako nešto podržati.
Uz izvinjenje gospođi predsedavajućoj što sam četiri minuta pobegao sa teme, samo još da kažem da je ovo stav DSS, danas ga više nećemo ponavljati i ovim bih ovu temu završio.