Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7153">Zoran Šami</a>

Govori

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo poslanici, ja sam u ime DSS verovatno dosadio i bogu i narodu govoreći u ovoj skupštini o nedemokratskim procesima u našem društvu koji se, o tome sam najviše govorio, najviše ogledaju u nedemokratskom radu ovog parlamenta. Uzgred budi rečeno, najnoviji događaji to samo potvrđuju.
Činjenica da smo u nekih desetak sati ukupne rasprave raspravljali o budžetu Srbije, o pet pratećih zakona – porezu na imovinu, akcize itd, i onda na sve to još i ovom zakonu za invalidsko i penzijsko osiguranje. Svaki od tih zakona se po pravilu u evropskim parlamentima raspravlja po mesec i više dana, što u odborima što na plenarnim sednicama. Kod nas to traje jedan dan. Doduše, posle smo ceo jedan dan raspravljali o nekim drugim pitanjima, o kojima ne kažem da nije valjalo raspravljati, ali kad to uporedite sa ovih sedam zakona, to je prosto neverovatno.
Pri tome, ja čak i ne vidim zašto se tako radi? Verovatno zato da niko ne bi video da je razbijen prozor. Nažalost, praksa u radu ovog parlamenta nije jedini dokaz nedemokratskih procesa u državi i povratka na neka vremena koja nisu baš preterano slavna i sa kojima se ne možemo nikome pohvaliti, pa ni Evropi, čija su nas usta puna.
U poslednje vreme dešavaju se, po saznanjima DSS, određene pojave u radu Vlade. Naime, Vlada suočena sa javnim kritikama, čak i od sebi naklonjenih medija, da upotrebim jedan blagi izraz, zapravo se radi o kontrolisanim medijima, prestala je da objavljuje svoje odluke.
Podsetiću vas da smo mi u cilju izgradnje demokratskog društva uveli čitav jedan sistem institucija. Između ostalih, uveli smo i poverenika za informacije od javnog značaja, koji upravo imaju za cilj da kontrolišu javnost rada državnih organa. Da se odmah razumemo, ne mislim ja na onaj 0,1% odluka koje Vlada donosi i koje mogu biti proglašene za državnu tajnu. Govorim o onih 99,9% odluka Vlade koji se tiču svakodnevnog života građana Srbije i koje, naravno, moraju biti dostupne javnosti.
Moje pitanje je vrlo jednostavno i upućeno je povereniku za javne informacije, gospodinu Rodoljubu Šabiću: da li ima saznanja da Vlada ne objavljuje svoje odluke? Ja molim od njega decidiran i jasan odgovor. I ponavljam – ne mislim na onaj zanemarljiv broj informacija koje se mogu proglasiti državnom tajnom. Dakle, da li ima informacija da se to dešava? Pitanje je veoma jednostavno i kratko. A kad dobijemo taj odgovor, onda ćemo ovu, da kažem tužnu priču o nedemokratskoj Srbiji danas, morati da nastavimo. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, ovo je, naravno, jedna vrlo važna tačka dnevnog reda i dobro je što za nju imamo puno vreme za raspravu. Ne kažem da će DSS da utroši sve vreme, ali svakako ćemo reći vrlo precizno šta mislimo o ovom pitanju.
Pre svega mi dozvolite, imam tu potrebu, da napravim jednu digresiju u odnosu na ono što se dešavalo juče u parlamentu. Da vas podsetim da smo juče u nekih desetak ili jedanaest sati rasprave ukupno raspravili pitanje budžeta, raspravili pitanje pet zakona, pratećih zakona u budžetu i raspravili pitanje Zakona o penzijama.
Podsetiću vas da se u evropskim parlamentima, bez obzira da li se radi o zemljama članicama EU ili ne, o tim pitanjima nedeljama raspravlja u parlamentu. Prvo u odborima, pa kasnije u parlamentu. U Francuskoj je nedavno ukupno mesec dana trajala rasprava o penzijskom zakonu, o budžetu takođe. Mi smo Predlog zakona o budžetu dobili 20. decembra, sa pet nedelja zaostatka i to raspravili u jednom danu sa pet dodatnih zakona, plus zakon o penzijama.
Moram da vam kažem da sam strašno nezadovoljan i rezigniran, rezigniran prosto zato što se, zajedno sa mojim kolegama iz DSS, ali i sa mnogima koji ovde sede, 20 godina tučem za uvođenje demokratije u zemlji Srbiji. Sve više imam utisak da, ne da smo na početku, nego da smo ispod početka. Svojevremeno, maltene, jednopartijska skupština, u vreme režima Slobodana Miloševića, ozbiljnije je diskutovala o tada ratnom budžetu Srbije nego što to mi danas radimo.
Pri tome, zaboravljamo da budžet Srbije nije samo privatna stvar jedne vlade ili vladajuće većine, nego da, po logici stvari, svaki poslanik u ovom parlamentu ima na duši potrebu da se donese takav budžet i da se donese takav zakon o penzijama koji će da odgovara pre svega građanima Srbije. Bojim se da, onako kako smo krenuli, daleko stići nećemo. Vladajuća većina znam da ima, nažalost, običaj da izglasa šta god im se poturi da izglasa.
Podsetiću vas na komentar o čuvenom zakonu o pušenju, koji sam čuo iz usta predstavnika vladajuće većine, dakle, radite jedan posao koji ne valja i radite ga na način koji je opasan i ovako dalje dobro biti neće.
Sada da se vratim na tačku dnevnog reda. Dobili ste, Odbor za prosvetu je samo bio poštansko sanduče u koje su se slili predlozi ovlašćenih predlagača u skladu sa zakonom. Sve predloge smo, naravno, prosledili parlamentu da bi se vršio izbor Nacionalnog prosvetnog saveta.
Podsetiću vas, ima jedan problem, malopre je moj kolega pomenuo, govorio sam o tome i na Prosvetnom savetu. Zapravo, jesam, kao predstavnik prosvetnog odbora, potpisao predlog za ovu tačku dnevnog reda, ali zapravo sam pogrešio utoliko što je pogrešan naslov tačke. Ne bi trebalo da naslov bude – izbor, nego bi trebalo da bude – imenovanje. Ne vidim šta imamo da biramo, zato što nijedan predlagač nije predložio više kandidata nego što se bira. Da se razumemo, to je bilo njihovo pravo.
Podsetiću vas, kada smo usvajali izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, u ime DSS sam napisao amandman u kome je stajalo da predlagači moraju da predlože obavezno za jedan procenat veći broj kandidata od onih koji se bira.
Ako je već ideja zakona da Skupština bira Nacionalni prosvetni savet, što mislim da je opravdano, onda baš u pravom smislu reči treba da ga bira, tim pre što, slažem se, Nacionalni prosvetni savet ne treba da bude i nije ni zamišljen kao političko telo, nego kao telo sastavljeno od krajnje kompetentnih ljudi koji tu ulaze na osnovu svojih kompetencija, odnosno znanja, zasluga, mudrosti i svega ostalog što imaju u domenu obrazovanja.
Nažalost, vladajuća većina nije prihvatila taj amandman i danas ste u prilici da imate spisak od 20 kandidata, od kojih treba izabrati svih 20. Da li je to dobro? Nije dobro. Nije dobro ni što Vlada nije predložila širi spisak, jer sad ima dosta razloga za sumnju. Prosto je u vladajuću većinu postignuta nagodba, svako je imao svoje ljubimce na tom spisku i svi oni su ušli na spisak od sedam, koliko je predložila Vlada, i sada će, na osnovu glasanja, opet, vladajuće većine, biti izabrani.
Nije dobro ni što Konferencija univerziteta Srbije nije predložila više. Pri tome, uopšte ne dovodim u pitanje pojedinačno, niti želim da diskutujem pojedinačno o imenima koja su se našla na ovom spisku. Sve su to uvaženi univerzitetski profesori i svakako da takvih ima veoma mnogo na našim univerzitetima, ali ne vidim smisao da Skupština vrši izbor, a da, zapravo, nema između čega da bira.
Inače, nema potrebe, možda i ima potrebe, ne znam više, u ovoj državi za svačim ima potrebe, da kažem koliko je važno da formiramo Nacionalni prosvetni savet. Važno je iz mnogo razloga. Naše školstvo već decenijama, ali nažalost i dalje je sad već na vrlo niskim granama, sa tendencijom da bude na još nižim, počevši od svega.
Uzmite, npr. prosvetni budžet, onaj o kome je juče trebalo pričati. Prošle godine smo u budžetu odvojili sedminu rashoda budžeta za prosvetu, ove godine se odvaja osmina. Znači, manje. U ukupnom iznosu to je, doduše, nekih sedam milijardi više, ali u odnosu na ukupne rashode, dakle na realnu vrednost dinara, to je manje.
Dalje, suočeni smo sa stalnim atacima na školski sistem. Ima nekih koji su plaćeni, ne od ove države, doduše, da, izvinite na izrazu, uništavaju školski sistem. Sada sam pročitao, ima jedan mudrac koji je izjavio kako su, tobož, evropske tendencije takve da đake u prva četiri razreda osnovne škole ne treba naučiti sve četiri računske operacije, nego je dovoljno dve. Doduše, nije se izjasnio koje.
Zašto je to tako? Kazaću vam zašto, zato što nam đaci više budu nepismeni i što budu završavali lošije škole, to će njihova vrednost, kad bude sutra trebalo da se zaposli, biti manja. Javiće se i pristaće da rade za manje pare. Neko vrlo namerno to radi, da ne kažem da neko vrlo namerno hoće da izvrši atak na nacionalnu istoriju, na nacionalnu književnost, slažem se sa gospodinom Poskuricom, ne postoji nacionalna matematika, što se moje profesije tiče, meni je sve potaman.
Ima tendencija da nam škole propadaju. Nacionalni prosvetni savet snagom svog autoriteta mora da stane na kraj tom procesu, jer, da se razumemo, prosveta je jedan vrlo inertan sistem, dobar potez prosveti daje rezultate za pet ili deset godina, loš potez takođe.
Nažalost, mi smo decenijama bili izloženi lošim potezima i zato smo stigli tamo gde smo stigli. Dakle, prosveta je nešto što nije pitanje jedne vlade, jednog ministra, nego to je pitanje koje mora, da postoji jedan opšti nacionalni konsenzus o tome kakvu prosvetu želimo i da naravno onda u skladu sa našim nevelikim materijalnim mogućnostima takvu prosvetu pokušamo i da napravimo.
Verujte mi, najjeftiniji je postupak koji inače sprovode bogate zemlje, a to je da svake godine kupe 100 hiljada gotovih studenata, dobrih studenata, dobrih stručnjaka, to je daleko jeftinije nego ulaganje u sistem prosvete, a onda mogu da uče ovi svi ostali po dve računske operacije umesto četiri.
Dakle, potreba da se stvarno napravi kvalitetan nacionalni savet za visoko obrazovanje je, kao i uostalom onaj drugi koji se bavi osnovnim i srednjim obrazovanjem, nesumnjiva i prevazilazi i mora da prevaziđe dnevno-političke ili stranačke okvire. Nisam siguran da se ovakvim sistemom se to obezbeđuje. Izvinjavam se, nisam.
Naravno, kad bi imali spisak kandidata od kojih bi po nekom našem uverenju mogli da kažemo - ovo je veće od onog drugog, onda bi DSS učestvovala u tom glasanju. Ovako, kad se zapravo bavimo ne izborom Nacionalnog prosvetnog saveta, nego njegovim imenovanjem, u tome svakako ne možemo tako nešto podržati.
Uz izvinjenje gospođi predsedavajućoj što sam četiri minuta pobegao sa teme, samo još da kažem da je ovo stav DSS, danas ga više nećemo ponavljati i ovim bih ovu temu završio.
Ne, sad ću samo kao predstavnik predlagača. Ako se slažete i za ovu i za sledeću tačku ću istovremeno da dam obrazloženje.
Odbor za prosvetu je samo konstatovao da su se stekli zakonski uslovi da se dva člana Nacionalnog prosvetnog saveta moraju naprosto razrešiti.
U slučaju gospodina Pavlovića, radi se o tome da se on u međuvremenu zaposleno u organizaciji za koju u zakonu se tvrdi da ne može zbog sukoba interesa da bude član Nacionalnog prosvetnog saveta.
U slučaju gospođe Dimov, što je sledeća tačka dnevnog reda, izvinjavam se, da se ne javljam dva puta, radi se o tome da je gospođa jako zaslužni član Prosvetnog saveta otišla u penziju, a da je radna organizacija koja ju je delegirala, odnosno predložila u Nacionalni prosvetni savet i tražila da se ona zameni. To su razlozi zbog kojih je ove dve tačke Odbor za prosvetu uputio Narodnoj skupštini.
Inače ne mislim da o ovim razrešenjima valja nešto mnogo diskutovati, ali me je gospođa predsedavajuća naterala da diskutujem, ali ne po tom pitanju, ali dobro.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, govorili ste nam 32 minuta i mnogo toga što ste kazali je tačno. Međutim, to ste govorili na pogrešnom mestu. Trebalo je da govorite na Vladi. Nije tačna informacija da je budžet za prosvetu 13,96. Koliko ja umem da delim brojeve, a umem, od prošlogodišnjih 14,3% rashoda budžeta on je ove godine pao na 13,5% i o tome sam govorio u svom izlaganju.
Drugo, kada pominjete, što je tačna informacija, preko 400 nagrada iz matematike i fizike koje su osvojene poslednjih godina valja reći da su 99,9% tih nagrada osvojili đaci Matematičke gimnazije. Jako dobro znate i u tom pogledu smo dobro sarađivali, a znaju i moje kolege članovi Odbora za prosvetu da smo organizovali ovde u Skupštini sastanak sa osam škola, koliko ih ima, u Srbiji koje se bave posebnim programa specijalizovanih škola obrazovanjem talentovanih učenika. To su uglavnom matematičke i filološke gimnazije. Ima ih ukupno samo osam u Srbiji. Tada smo kao Odbor zaključili da tim školama valja pomoći ne nekim preterano značajnim sredstvima, ali barem minimalnim sredstvima da se opreme da mogu lakše da pribave kadrove koji su neophodni za obrazovanje te dece. Nažalost, za to u budžetu Srbije nije bilo para. A radi se o potpuno beznačajnim parama u odnosu na 844 milijarde dinara ili osam milijardi evra koliko iznose rashodi budžeta Srbije.
Treće, kada već volimo da se hvalimo talentovanim i dobrim učenicima u budžetu za prosvetu ove godine je odvojen 21.806.000 dinara ili oko 200.000 evra za celu Srbiju za sve talentovane učenike. Ako u zemlji Srbiji ima samo hiljadu talentovanih učenika, a ima ih bar 10 puta više, onda je to 200 evra po đaku godišnje ili 16 evra mesečno. Toliko smo spremni kao država da uložimo u talentovanu decu. Zapravo je 10 puta manje, jer tvrdim da u zemlji Srbiji ima mnogo veći broj talentovanih učenika, što vi savršeno dobro znate.
Prema tome, uz sve uvažavanje mislim da niste Vladu ubedili da prosveti treba dati malo više novca i koliko je to značajno. Nemojte nas da ubeđujete, ubedite Vladu.
Gospodine ministre, uopšte nisam polemisao sa vama u smislu da ne treba da odgovarate kolegama poslanicima. Naravno da treba. Samo sam kazao da je bilo bolje da ste nešto malo više toga uspeli na Vladi da uradite.
Prvo, nisu vam tačne računice. Nemam ovde pri ruci onu knjižurinu budžeta, ali rashod budžeta je 844 milijardi. Podelite 114 sa time i dobićete šta ćete dobiti. U svakom slučaju, dobićete manje nego prošle godine. Prošle godine je bilo 14,3. Podelite 107 sa 350 i to je to.
Drugo, kada sam govorio o potrebi da se veća sredstva izdvajaju za talentovane učenike, stvarno nisam imao ni umu nikakvu zlu nameru. Niti pod tim većim sredstvima podrazumevam milijarde, bilione, trilione itd. Podrazumevam strašno male pare, i to su zapravo najbolja i jedina, a vi to dobro znate, jedina ulaganja. Moralo je u budžetu da se nađe mesta za malo više novca za rad sa talentovanim, i to nisu samo talentovani učenici u specijalnim školama, to su talentovani učenici u celoj zemlji Srbiji. Za njih je odvojeno, izračunao sam vam, otprilike 1,6 evra mesečno po glavi. Šesnaest ako ih ima samo hiljadu, ali uveren sam da ih ima mnogo više.
Prema tome, shvatite, bar to tako ja shvatam, mislim da po tom pitanju prosvete bi valjda svi trebalo da budemo na istoj strani, a to je strana dobrobiti naše dece, ništa drugo ne tražim.
Dame i gospodo poslanici, proteklih nedelja bili smo svedoci dešavanja vezanih za proteste studenata, a vezano za uslove pod kojima mogu da upišu narednu godinu. To se ponavlja već nekoliko godina i sasvim izvesno će se ponavljati i u narednim godinama. Razlog je vrlo jednostavan. Vlada nikako da reši na jedan krajnje precizan, nedvosmislen i pravedan način uslove pod kojima studenti mogu da upišu narednu godinu, bilo da se finansiraju o trošku države, bilo da se finansiraju sami plaćajući svoje studije.
DSS je pre dve godine predložila izmene i dopune zakona kojima bi se to definisalo. Zatim smo praktično te iste izmene predlagali kao amandman prošle godine kad smo usvajali zakon. Vlada je odbila, naravno, Skupština nije ni raspravljala o Zakonu po starom dobrom običaju i to će biti predmet jednog pitanja, a Vlada je odbila da prihvati amandman. Naravno i skupštinska većina je onda, ne razmišljajući, takođe odbacila taj amandman, pošto mislim da Vlada kaže da je danas subota, skupštinska većina bi i to izglasala.
Čitav taj sticaj nesretnih okolnosti, koji je, odmah da kažem, prouzrokovan i ponašanjem nekih fakulteta, gde je nažalost bilo upisa i po babu i po stričevima, a studenti su jako osetljivi na pravičnost, to vas uveravam, dovoljno iskustva imam sa time, to je dalje pojedinim fakultetima dalo priliku da izdrže ''konkurenciju privatnih univerziteta'', nažalost, ne konkurenciju u smislu kvaliteta, nego konkurenciju u smislu prodaje diplome, pa su onda neprimereno podigle cene studiranja.
U vezi sa tim pojavile su se i reklamne poruke gradonačelnika Beograda i predsednika Pokrajinskog veća, kako će oni svojim univerzitetima da pomognu, kao da te novce misle da nabave iz sopstvenog džepa, a ne iz džepa građana Srbije, jer i beogradski budžet i pokrajinski budžet pune, naravno, građani Srbije. Da ne kažem da se postavlja pitanje – ko će da pomogne studentima u Nišu ili studentima na Kragujevačkom univerzitetu?
Kakav je odnos vladajuće većine prema celom problemu? Moram da priznam bio sam i sam zapanjen. Za prošli utorak sam zakazao sednicu Odbora za prosvetu, jer je bilo logično da je zakažem, problem je bio gorući, dakle, selo je gorelo.
Međutim, sednica nije mogla da bude održana jer nije imala kvorum. Nije došao nijedan predstavnik od pet predstavnika DS, nije došao predstavnik SPS i zapravo od vladajuće većine su bili prisutni samo gospodin Riza Halimi i gospođa Olena Papuga. Ostali koji su bili, nas ukupno sedmoro, došli su iz opozicije. Nije bio ni predstavnik LDP.
Nisam imao drugog rešenja, nego da sednicu zakažem za danas, doduše, moram, a to će verovatno i predsedavajuća da potvrdi, da kažem da je DS imala predstavnika, ali on nažalost nije član Odbora, to je bila gospođa Čomić.
Moja pitanja su sledeća. Prvo, pitam Vladu da li ima nameru da trajno, precizno i pravedno reši ovaj problem, u protivnom će svake godine slika da se ponavlja?
Drugo, pitam Vladu da li uopšte ima nameru da promeni logiku finansiranja školstva, ukupno prosvete, jer sa sadašnjom logikom, gde je svako, od čistačice do profesora univerziteta, praktično zaposlen u Vladi i gde nema nikakve veze da li je neko dobar profesor ili očajan profesor, a pri tom se iz budžeta izdvaja sedmina budžeta, što možete i sami proveriti, daleko stići ne može.
I treće pitanje, koje je upućeno predsednici Skupštine – ima li nameru da prestane da krši Ustav time što zakonske predloge i predloge drugih akata, koje predlažu poslaničke grupe…
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Sekund jedan…uglavnom iz opozicije, nikad ne stavlja na dnevni red, nikad.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i potpredsedniče Vlade, prvo, pre nego što počnem da govorim o ovoj tački, moram da počnem govor jednom ozbiljnom primedbom. Vladajuća većina je spojila raspravu prvo 25 tačaka dnevnog reda, to su, doduše, ratifikacije, ali i ratifikacije zahtevaju raspravu. Jednostavna aritmetika pokazuje da je po jednoj tački dnevnog reda 12 minuta za svih 250 poslanika, odnosno nešto manje od tri sekunde po poslaniku. Samo je predsednica Skupštine čitala naslove tih tačaka 12 minuta.

Drugo, spojena je rasprava, razumem da se spajaju neke srodne tačke, o duvanu i rasprava o igrama na sreću. Ne vidim baš mnogo sličnosti između tih tema. Doduše, uspeo sam da pronađem jednu, ali o tome ću malo kasnije.

Dakle, pošto se spaja nespojivo, govoriću samo o Zakonu o duvanu, a moje kolege, gospodin Tomić i gospođa Vojić-Marković, oni će govoriti o igrama na sreću.

Moram da priznam, kada sam video na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o duvanu, da sam u prvi mah pomislio kako je to vrlo logično, ali kada sam video sadržaj tih izmena, onda sam video da to nije ono što bi bilo logično.

S obzirom na to kakav je odnos Vlade prema onima koji puše, bilo bi logično da se donese sledeći (novi) zakon o duvanu. Evo, gospodine Đeliću, ispričaću vam kako treba da izgleda taj zakon: tačka 1) zabranjuje se proizvodnja i promet duvanskih proizvoda, tačka 2) zabranjuje se uvoz duvanskih proizvoda, tačka 3) trebalo bi da sadrži neke kaznene odredbe, tačka 4) zakon stupa na snagu odmah, da bi se zaštitilo narodno zdravlje.

Uopšte, odnos aktuelne Vlade prema duvanu jeste krajnje licemeran i u stvari to je i jedina srodnost sa zakonom o igrama na sreću, jer je odnos prema igrama na sreću, takođe, krajnje licemeran. Drugim rečima, o tim pitanjima Vlada bi sve htela da uveri kako je ''malo trudna''. ''Devojka ne može da bude malo trudna'', pa tako ni ova Vlada. Reći ću konkretno na šta mislim.

Sa jedne strane, imate zakon koji definiše proizvodnju duvana i duvanskih proizvoda, što je sasvim logično jer to svaka zemlja ima. To je suviše ozbiljan monopol da bi se propustio nekom arhaičnom ponašanju u praksi. Sasvim je logično, dakle, sa te tačke gledišta. Sa druge strane, imate zakon, bojim se da se oni koji uživaju duvanske proizvode tretiraju kao kriminalci.

Ima i treća strana, prošetajte Knez Mihailovom, pošaljite gospodina zaduženog za ekonomiju i gospodina zaduženog za rad, u svakom trenutku će videti jedno tri hiljade građana u Knez Mihailovoj kako stoje na ulici i puše. Izračunao sam da se, otprilike, samo u centru Beograda izgubi dnevno oko 20.000 radnih sati.

A, gospođa Dragutinović s ponosom izjavljuje kako će da poveća akcize na duvan i kako će na osnovu toga u državnu kasu da uđu tri ili četiri milijarde dinara. Koliko je to realna procena, to je drugo pitanje, o tome ćemo raspravljati kada bude reč o budžetu, ali, sve i da je tako, gde ćete veće licemerstvo, sa jedne strane, donosite potpuno bezuman zakon, kojim se, ponavljam, oni koji puše tretiraju kao kriminalci, a sa druge strane, naravno da ste kao država zainteresovani da uberete profit od duvana i duvanskih proizvoda.

Kada sam na početku predložio da ukinete uopšte proizvodnju i promet duvana, imao sam na umu još neke stvari. Znate, treba učiti od ozbiljnih zemalja, na primer od SAD. Oni su svojevremeno imali prohibiciju alkohola tridesetih godina prošlog veka. I to je bilo pošteno urađeno, ne samo da su uvedene neke sitne zabrane, nego je generalno zabranjena proizvodnja alkohola. Šta je bila posledica toga? Posledica toga je bila da je mafija dobila odrešene ruke u ilegalnoj trgovini alkoholom, da je zaradila velike pare. Onda je država reketirala tu mafiju. To su istorijske činjenice. Veći deo onih koji su se time bavili platili su državi velike pare da operu svoje prihode, i to su i uradili. Ima tu i poznatih imena, uzgred budi rečeno, nećemo sada o tome, a jedan mali deo mafije, kao što je Al Kapone i neki njemu slični, koji su odbili da plate reket i otišli su u zatvor.

Zamislite situaciju kod nas. Zabranite proizvodnju i promet duvana, što bi bilo potpuno saglasno donetom Zakonu o štetnosti duvanskog dima. Naša mafija odmah shvati da ne treba više da švercuje heroin, jer je mnogo isplatljivije da švercuje duvan. Prvo, još uvek ima mnogo više pušača nego narkomana. Drugo, kazne su višestruko niže i rizik je manji. Posle, kao što su to uradile SAD, izreketirate mafijaše i, svi dobro.

Nažalost, morao sam ovako da govorim, jer svaka vlada, pa i ova, mora da bude konsekventna u svojoj politici. Ministri u toj vladi, iz raznih oblasti, moraju da sednu i da se dogovore šta je interes države i kako da se sprovodi. Ne može do podne da se proganjaju oni koji puše, a posle podne da im se zavlači ruka u džep.

Nismo pisali amandmane na ovaj zakon. Mogli smo da napišemo jedan jedini amandman, a to je, da se zakon o duvanu stavlja van snage, jer je pušenje neprihvatljivo. Mogli smo još neke izmene. Primera radi ja ću vam navesti u članu 81. postojećeg zakona, između ostalog, piše da sanitarni inspektor vrši kontrolu zdravstvene ispravnosti duvana. Izvinite, mislio sam da duvan ne može da bude zdravstveno ispravan. Ovde piše – pušenje ubija, duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini. Prema tome, ne može da bude ispravan, i tako dalje, da ne širimo priču.

Vidim da je predsedavajući malo rezigniran, pa je krajnje vreme da završim. Nismo podnosili amandmane, glasaćemo protiv ovog zakona. Glasaćemo i protiv ovog drugog zakona, no, o tome će, kao što sam rekao, moje kolege. I, moja konačna poruka Vladi Srbije – ne može se biti ''malo trudan'', i prestanite da budete licemerni! Hvala.(Aplauz)
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, vi znate da se ovaj amandman meni čini krajnje suvislim, kao i neki drugi amandmani koje su kolege iz SRS podneli. Vi svakako znate da DSS nije podnosila amandmane, ali ne zato što je zadovoljna zakonom, nego zato što smatra da je u ovom obliku zakon praktično nepopravljiv, a da se pri tom ne vidi nijedan razlog da bude takav.

Ovo je jedan u osnovi tehnički zakon, koji je u mnogo čemu ograničen nekim svetskim uzusima, svetskim standardima u prevozu opasnih materija i kao takvog ga je samo trebalo napisati.

Umesto toga, mi smo dobili prvo jedan tehnički loš tekst, a zatim gde god je nešto moglo da se pokvari ili izmisli nešto što je nepotrebno, to je urađeno.

Formiranje još jednog tela, o tome sam govorio kada je bila rasprava u načelu i mnoge druge odredbe, koje su potpuno nepotrebne u ovom zakonu, opterećuju ovaj zakon i iz tog razloga DSS smatra, kažem, mogli smo podneti jedno pedesetak amandmana, ali nam se to činilo potpuno nepotrebno, jer se sa malo truda, dobre volje i zdravog razuma mogao predložiti jedan krajnje dobar tekst.

Ne mislim da zakon ima nekih posebnih političkih konotacija i upravo zato ne razumem zašto to nije obavljeno onako kako treba.

Ovo ministarstvo je predložilo i neke mnogo teže, da tako kažem, zakone od ovog. O njima smo polemisali, njih smo popravljali i u nekoj meri smo uspeli, u dobroj meri nismo, jer nije bilo razumevanja od strane predlagača, ali ovaj zakon naprosto nema nikakvog razloga da bude ovakav kakav jeste.

Još jednom apelujem da umesto da raspravljamo o amandmanima mojih uvaženih kolega, bilo bi pametnije da se taj zakon povuče, da se za nedelju-dve napravi kako treba da izgleda i da se onda vrati u skupštinsku proceduru.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, kada sam video da je ovaj Zakon o transportu opasnog tereta na dnevnom redu, pomislio sam – eto jednog zakona o kome neće imati šta da se priča.
Ko se iole malo razume o čemu se radi, pomislio bi da je to zakon koji se mora, po logici stvari, bazirati na univerzalnim međunarodnim standardima, na jednom broju ugovora koji je naša država u prošlosti, bez obzira kako se u tom trenutku zvala, potpisala. To je jedna ozbiljna priča koja definiše neku krajnje tehničku materiju koja nikakve posebne veze sa političkim stavovima pojedinih stranaka ne može da ima.
Dakle, onda je stigao ovaj zakon, pogledao sam ga i moram da vam kažem, gospodine ministre, za vašeg mandata ovako loš zakon niste predložili. Naravno, ne optužujem vas, niste vi pisali zakon. Dakle, umesto jednog krajnje tehničkog zakona, koji nije trebalo da ima više od 25-30 članova, vi ste napravili jedan potpuno birokratski i besmislen zakon, a gde god je postojala šansa da nešto pokvarite, to ste pokvarili.
Sve jasno piše u članu 2. Ima šest međunarodnih konvencija koje mi, naravno, moramo da poštujemo jer, na kraju krajeva, nema nikakve veze da li se radi o transportu opasnih hemikalija, eksploziva, radioaktivnih elemenata i tome slično, to ne zavisi od zemlje do zemlje, nego postoje neka pravila igre koja sav civilizovani svet mora da poštuje i, naravno, moramo i mi da poštujemo, uopšte ne zavisi od naših političkih opredeljenja.
Umesto svega toga vi ste napisali jedan zakon gde se neke stvari ponavljaju 116 puta. Kažem, ima 103 člana, a u vrh glave je trebalo 25. Ko god od saradnika da vam je pisao taj zakon, molim vas, zahvalite mu se i nemojte više te poslove da radi, jer on to ne zna.
Ima ozbiljnih primedbi. Rekao sam već, gde god je nešto moglo da se upropasti, to je upropašćeno. Prvo, opet uvodite jedno regulaciono telo koje se zove uprava za sprovođenje poslova. Ne postoji zakon koji je ušao u ovu skupštinu a koji nema bar jedno do pet regulacionih tela koja se uvode. Sve vreme pričamo o smanjenju administracije. Kako mislite da smanjite administraciju ako u svakoj oblasti pravimo novo telo?
Nemojte da se ljutite, ali ovo je posao za nekoliko ljudi u Ministarstvu saobraćaja, koji nisu nikakvo telo, jer kad vi formirate to telo, to telo ima svog direktora, pa direktor ima vozača, pa ima svoju sekretaricu, ima svoje saradnike, ima svoje radnike koji na tome rade i to je jedno 30 zaposlenih. Umesto svega toga, dva, tri, pet, ne znam koliko službenika u nadležnom ministarstvu, u ovom slučaju Ministarstvo saobraćaja, više je nego dovoljno. Šta će vam uprava za ovakve poslove? Meni potpuno nerazumljivo.
Obavezujete sve prevoznike koji se bave transportom opasnih materija da imaju savetnike. Dobro, u redu, razumem. Savetnik, neko ko će biti odgovoran za to kako se organizuje transport opasnog tereta. Napisali ste pet članova o savetniku, ali najbitniju stvar o tom savetniku niste napisali, a to je kakve školske spreme on treba da bude? Znate na šta će da se završi? Završiće se na tome da će savetnici da postaju ljudi koji nemaju šta drugo da rade u firmi.
Dakle, ne postoji jedna reč, a pri tom je jasno da to moraju da budu visoko obrazovani ljudi, jer transport opasnih hemikalija, transport eksploziva, transport radioaktivnih elemenata, to ne mogu da rade nepismeni ljudi. Vama će za to biti zaduženi isluženi šoferi koji zbog lošeg vida ne mogu da sednu za volan. To će vam biti u firmama.
Nema jedne reči, nema jedan uslov. On treba da dobije neki sertifikat itd, ali ne piše kakvu školsku spremu treba da ima, šta mora da bude, a pri tom, ne piše to u zakonu, ali očigledno mu nad glavom visi zatvor. Bilo šta loše da se desi, on će biti odgovoran.
Ne mogu da razumem koja je logika pisca ovog zakona, koji je, kažem, nepotrebno napisao 103 člana. Dakle, 103 člana je napisano, a neke tako elementarne stvari nisu definisane. Pri tom, pojedini članovi se ponavljaju, bilo u stavovima, bilo kroz, da kažem sledeće članove, nepotrebno se komplikuje tekst koji bi mogao biti krajnje jednostavan i elementaran.
Odmah da kažem, DSS je imao jednu dilemu. Mi smo mogli da napišemo jedno 90 amandmana ili da ne napišemo nijedan. Rešio sam da ne napišemo nijedan. Ovo je potpuno nepopravljiv zakon, totalno nepopravljiv, bez ikakve potrebe, jer je loš samo zato što oni koji su ga pisali nisu znali svoj posao.
Dame i gospodo narodni poslanici, mene ova današnja tačka dnevnog reda podseća na onu priču kad majka dođe kući, a sin kaže – znaš, mama, niko nije razbio prozor, a prozor je razbijen.
Mi smo, nažalost, prozor razbili, odnosno mleko prosuli pre nekih šest meseci kada smo doneli jednostranu Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Da se razumemo, trebalo je osuditi težak zločin u Srebrenici, nije u tome stvar, ali je tada propuštena prilika, a po svemu sudeći, propustićemo je i danas, da jednom jakom, moralno čistom deklaracijom osudimo sve zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, nezavisno od toga kojoj nacionalnosti ili veri pripadaju žrtve i, naravno, koja imena i prezimena nose oni koji su zločine počinili.
Reći ću vam šta je ostalo nepokriveno, mnogo toga. Da li mi ne treba da osudimo zločine koje su, na primer, Muslimani vršili prema Hrvatima? Ili koje su Hrvati vršili prema Srbima? Ili Hrvati prema Muslimanima? Da li, u krajnjoj liniji možemo i to pitanje da postavimo, ne treba da osudimo zločine koji su nezavisno od Srebrenice Srbi činili prema drugima? Da li je bilo takvih zločina? Jeste. Sudeći po važećim osudama naših sudova, takvih zločina je bilo. Gde mi to osuđujemo? Nigde.
Umesto toga, ponuđen nam je ovaj tekst za koji bi bilo dobro kad bi samo mogli da kažemo da je to jedna šećerna vodica, ali nažalost tekst ima mnogo ozbiljnije manjkavosti. Na neke od njih smo mi već kao DSS ukazali. Pre svega, ne pominju se zločini u Sloveniji načinjeni prema vojnicima JNA, od kojih su većina bili Srbi, ali nisu svi bili Srbi. Te zločine niko ne pominje, valjda da ne bi ugrozili lik i delo gospodina Kacina ili ne znam koga.
Dalje, kada je reč o zločinima počinjenim NATO bombardovanjem u Srbiji, mi imamo, između ostalog, sledeću formulaciju – izražavamo kao Skupština žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja. Znate, to dođe kao kad tamo negde u belom svetu, u nekom rudniku neki nesretni rudari nastradaju, pa mi onda, normalno, diplomatskim putem izrazimo žaljenje i saučešće porodicama nastradalih. To je otprilike to.
Doduše, možda se na tu stvar može gledati drugačije. Možda moje kolege nisu razumele, ta operacija je nosila naziv "Milosrdni anđeo". Dakle, "Milosrdni anđeo" je sišao s neba, pa je tako nastradala ona devojčica na noši, pa su tako nastradali putnici u Grdeličkoj klisuri ili nesretni zaposleni u RTS, kojih se, doduše, niko nije setio da izvuče odatle. Da ne nabrajam ostalo, trajalo bi.
Moram da ponovim, i to jeste smisao amandmana koji je podnela DSS, jedino što ova skupština treba i mora da uradi jeste da donese jednu jaku deklaraciju kojom će decidirano da osudi sve zločine počinjene u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, uključujući, naravno, i NATO bombardovanje, da na taj način pokažemo da smo spremni da se pomirimo, pre svega, sami sa sobom.
Na kraju, žao mi je, gospođa Kolundžija je izašla, savetujem joj da, ako već hoće da zastupa jednu veliku poslaničku grupu, ponekad ponešto i pročita od činjenica. Onda bi svakako naučila da NATO pakt i Partnerstvo za mir nije jedno te isto.
NATO pakt je vojna alijansa, a Partnerstvo za mir, pre svega samo ime mu kaže čemu služi, i članovi tog partnerstva za mir su, između ostalih, ne samo zemlje koje nisu članice NATO pakta, nego koje evidentno nikada to neće ni biti. Uostalom, Srbiju nije bombardovalo Partnerstvo za mir, bombardovao je NATO pakt.
Svakako je i u ovoj šećernoj vodici moralo da se napiše da je učinjen zločin i da mi taj zločin osuđujemo.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, izvinjavam se predsedavajućem i gospodinu ministru, ali imam neodoljivu potrebu da napravim dva minuta jednu digresiju. U nedelju smo svi dobili batine, u prenesenom smislu, naravno. I svi smo poraženi. A danas se u Skupštini na tu temu vodio razgovor gluvih.
Moram da kažem – nemojmo menjati teze. Niko normalan ne osuđuje nasilje upereno protiv građana Srbije, službenih lica, tj. policije i niko normalan neće braniti rušenje i kršenje grada, državne i privatne imovine. Tu vrstu fizičkog terora neće braniti niko. Ali, pored fizičkog terora, mi smo danima izloženi jednom svojevrsnom mentalnom teroru.
Naravno da je pravo svakoga da u svojoj spavaćoj sobi radi šta god hoće. Ali, nemojte od homoseksualizma praviti vrlinu, jer to vrlina nije. A posebno nemojte, ono što me posebno vređa, to je da se cela ta manifestacija tumači kao stav za Evropu, tumači kao evropska vrednost. Oni brojni strani poslanici koji su govorili na toj manifestaciji, govorili su tako da to sigurno u svojoj zemlji govorili ne bi. Nevolja naša i jeste u tome što nas EU umesto kao partnere tretira kao koloniju koju drži tamo neko Zulu pleme, pa može ovako. Naša vlast kaže – joj, baš fino, hajte malo još.
Odrastao sam na evropskim vrednostima. Kao klinac sam slušao Radio Luksemburg, ne bih li čuo neku novu pesmu koja se kod nas nije mogla čuti. Evropske vrednosti su Gete, Isak Njutn, Leonardo da Vinči, Marija Kiri, Mendeljejev, ili, ako hoćete, u politici De Gol ili Brant. To su evropske vrednosti. Ovo što nam se potura kao kobajagi neka evropska vrednost, to nisu evropske vrednosti. I ako jesu, to ne bi smele da budu.
Vratio bih se na amandman na član 7. Podneli smo amandman gde tražimo da se u članu 7. st. 2. i 4. brišu. Odnosi se zapravo na odredbu da na državnim vodnim putevima na teritoriji AP nadležna je AP, a na svim drugim državnim putevima nadležni su, što je prirodno, ovlašćeno pravno lice za tehničko održavanje državnih vodnih puteva koje, naravno, podrazumeva se, logično pripada teritoriji na kojoj se taj državni vodni put nalazi.
Potpuno je jasno da saobraćaj na Tamišu neće regulisati Užičani, kao što neće Nišlije saobraćaj na Drini. Dakle, čemu ta razlika? Razumem da postoje poslovi i nadležnosti koje valja preneti na AP, ali, dozvolićete, postoje oblasti u kojima to nije dobro. Saobraćaj je jedna takva oblast. Nema nikakve potrebe za tim.
Naravno da će lokalno stanovništvo da vodi brigu o održavanju tih puteva, to čak ne morate ni da napišete. Naravno da će neko ko živi u Banatu da se bavi Tamišom i to se podrazumeva. Ali, nema nikakve potrebe da se ova nadležnost prebacuje na AP.
Ako bi se kojim slučajem ovaj amandman prihvatio, onda bi valjalo ispraviti još brojne članove – 10, 13, 14, 15, 19, 22, 24, 31, 32, 35, 37, 38, 57. To su sve članovi u kojima se pominje to prebacivanje nadležnosti na državnim vodnim putevima AP. Meni se čini to potpuno nepotrebnim i suštinski pogrešnim. Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman a ovo sam govorio samo da bih olakšao dušu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime DSS podneo sam amandman na član 41. i praktično isti smisao je i amandmana na član 43. i na član, čini mi se, 109.
Radi se o sledećem. U tim članovima se predviđa da se prema brodovima koji plove pod zastavom neke članice EU postupa po drugačijoj proceduri od ostalih brodova. Drugim rečima, imaju veća prava nego brodovi koji plove, na primer, pod norveškom, švajcarskom, turskom, ruskom zastavom itd. Pri tome se, da stvar bude paradoksalnija, predviđa se u zakonu, u članu 290, da će…
(Milutin Mrkonjić, sa mesta: Prihvaćeno.)
Šta je prihvaćeno? Amandmani? Ali, ne piše.
Dobro, to mi je inače drago, ali dozvolite jedan komentar.
Inače sam pričao o tome da mi sa Evropom treba da gradimo partnerske odnose iz najprostijeg razloga što ne samo kao država imamo interes da pod određenim, naravno, normalnim uslovima uđemo u EU, nego što i EU, naravno, ima interes da se mi tamo jednog dana nađemo.
Međutim, ako mi u napred njima dajemo sve beneficije, kao da smo u EU, naravno suprotne beneficije u suprotnom smeru nemamo, onda, izvinite, ne vidim nijedan razlog da se EU žuri da nas tamo primi. Zašto? Dakle, ideja je bila da se naprosto ovi članovi izbrišu, pa kad kroz "en" godina budemo ušli u EU, onda ćemo u krajnjoj liniji napraviti neke ispravke u zakonu. Ni ovi zakoni nisu za vjeki vjekova.
Toliko, ako držim ministra za reč da je prihvatio ove amandmane, onda utoliko bolje.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman u ime poslaničke grupe DSS i odmah da kažem, mi smo na ceo ovaj zakon podneli samo četiri amandmana. Naime, nismo podnosili neke sitne tehničke ispravke, smatrali smo da to može i u redakciji teksta da se napravi, a podneli smo amandmane za koje smo smatrali da ih valja podneti. Nažalost, nijedan amandman nije usvojen. Ovo je prvi od njih. Iskoristiću priliku da govorim zapravo o svim amandmanima. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Mi smo u članu 72. tražili da se stav 2. briše. Odmah da kažem zašto. Naime, u članu 72. stav 1. vrlo precizno piše – Direktorat može da prizna dokument koji je stranoj organizaciji izdalo nacionalno nadzorno telo države, u kojoj strana organizacija ima sedište, ako uslovi pod kojima je dokument izdat nisu blaži od uslova propisanih za izdavanje sertifikata o osposobljenosti za pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi. Krajnje je jasno, čisto i tome nema šta dalje da se doda i oduzme.
Član 3. još samo dodaje, takođe jasno – za postupanje po zahtevu za priznavanje stranog dokumenta plaća se naknada Direktoratu. U redu je. Međutim, u stavu 2. piše – dokument koji je izdao ili priznao nadležan organ Evropske zajednice, prihvatanje bez vođenja postupka za priznavanje.
Prvo sam postavio pitanje šta znači Evropska zajednica, a posle sam video da je Vlada svojim amandmanom, a o tome ću nešto posle još da dodam, nezavisno od našeg amandmana, to pretvorila u EU.
Vidite, u obrazloženju zašto odbijate amandman kažete – zemlje EU imaju viši stepen regulisanja te materije od onoga što mi tražimo, pa dakle nema potrebe. U redu je, neka imaju, pokriveni su logički stavom 1. Ono što ne valja, da postavimo ovako pitanje – da li EU ima interes da Srbija uđe u EU? Po logici stvari, trebalo bi da ima, ali onako kako se mi ponašamo, ona to nema.
Jer ako mi unapred damo sve pogodnosti EU, bez obzira što nismo u EU, šta ćemo mi onda EU, ni za šta im ne trebamo. Imaju trgovinski sporazum, gde god postoje neka pravila u vazdušnom saobraćaju daćemo im unapred sve blanko. Da li treba da nas prime u EU? Ne treba. Sa aspekta njihovih interesa ne treba.
Gospodo, ovo je pogrešna priča. Pri tome, ne diram suštinu, suština jeste u redu, treba da se provere uslovi. Mi znamo unapred da će ti uslovi biti zadovoljeni i to je u redu, reći ćemo u jednoj rečenici - nije to nikakav problem, zadovoljeni su uslovi i sve je u redu, ali ne moramo to da napišemo u zakonu pet, deset ili ne znam koliko godina pre nego što postanemo članovi EU.
Ovo nije jedino mesto u ovom i onom sledećem zakonu i nisu jedini zakoni u kojima se ovako ponašamo, nepametno. Gospodine ministre, nemojte se ljutiti, ovo je nepametno ponašanje, pri čemu uopšte, naravno, ne dovodim u pitanje suštinu člana i tvrdim da član može da stoji samo sa stavovima jedan i tri i sve je pokriveno.
Kad sam već malopre pomenuo amandman Vlade, pričao sam o tome u načelu, kako nije dobro da Vlada daje 41 amandman na neki nakon, što nije prvi put. Mogu da razumem neku slučajnu omašku, pa da se da jedan amandman, to je u redu.
Dalje interesantno šta se desilo. Kolege iz Nove Srbije su podnele identičan amandman Vlade. Ovde piše – amandman je odbijen. Izvinjavam se, ovo nije naravno na račun ministra, ali jeste na račun nekih pravnika koji su, izvinite, totalne neznalice, bez obzira da li sede u Vladi ili sede u Skupštini.
Imate nemoguću situaciju. Imate amandman Vlade koji će postati sastavni deo zakona i imate isti takav amandman, identičan, za koga će ova skupština u danu za glasanje da glasa protiv. Mogu vrlo ozbiljno da postavim pitanje da li je taj stav usvojen? S jedne strane, Skupština je glasala protiv. Zašto naprosto ne kažete – taj i taj amandman, koji je podneo taj i taj, identičan amandmanu Vlade i postao je sastavni deo teksta i tačka, a ne – on se odbija­?
Naravno u danu za glasanje kad se samo bavimo dugmićima, i poslanici najčešće iz vladajuće većine ne znaju šta glasaju samo pritiskaju, ako je Vlada rekla ovako i oni pritiskaju tako kako je rekla Vlada, to je i prirodno. Ne znam kako ćete da raspetljate onda to. Molim vas da ubuduće o tome pazite.
Mi smo dali još tri amandmana. Odmah da kažem, ne razumem ni obrazloženje. U članu 93. gde se govori opravdano da u slučaju zagađenja itd., može da se suspenduje, ograniči ili obustavi avioprevoz na rok od tri godine, tražio sam da se te tri godine pretvore u jednu godinu.
U obrazloženju zašto se amandman odbija, vi mi navodite konvencije koje mi moramo da poštujemo i da u takvim situacijama izvršimo ograničenja avioprevoza, što uopšte ne dovodim u pitanje svojim amandmanom, nemam ništa protiv ni da se neko odbije na 33 godine, ali smisao amandmana da se odbije na godinu, pa ako se stanje ne popravi sledeće godine će da se kaže, pa gospodine ne može i dalje se obustavlja ta vrsta avioprevoza, a sledeće godine opet i tako može 105 godina, nemam ništa protiv.
Niti se zalažem za to da dozvolimo zagađivanje. Naprotiv, samo kažem da su to stvari koje se menjaju i da ih valja preispitati svake godine, to nalaže elementarna ekonomska logika. Vi ste to odbili, ne znam zašto.
Dalje, još samo o jednom amandmanu ću govoriti, kad se govori o UO Direktorata, tamo je poimenično navedeno da su članovi UO pet ministara iz odgovarajućih ministarstava. Uopšte ne dovodim u pitanje resore.
Amandmanom sam predložio da to ne mora da budu ministri, odnosno formulisao sam "predstavnici ministarstva", a što može obuhvatiti i ministre. Reći ću vam zašto. Ne moraju, čast izuzecima, ali ne moraju ministri za određene oblasti da poznaju te oblasti, ne moraju.
Uostalom, gospodin Mrkonjić, uveren sam, poznaje mnogo bolje neke druge vrste saobraćaja nego, na primer, vazdušni saobraćaj, a po prirodni stvari imaće u svom ministarstvu kvalifikovane ljude za vazdušni saobraćaj. To isto se odnosi i za ministra za ekologiju, za ministra finansija itd.
Tako da predlog koji sam dao, da to budu predstavnici ministarstva, oni mogu obuhvatiti ministre. Nisam rekao da je to zabranjeno. Vi ste to odbili. Ne razumem zašto. Samo sam dao veću slobodu formiranja UO, pri čemu sam, doduše ima još jedna stvar, u zakonu se navodi kolika je plata članova UO, a što u najmanju ruku smatram neumesnim.
Ne znam da li se negde u nekim zakonima navode plate direktora, UO itd. Tražio sam da se to prosto izbriše. Zna se kako se određuju plate u takvim slučajevima, tako se određuje svih ostalih hiljadu slučajeva, određivaće se i ovde.
Nažalost, nije bilo razumevanja za naše amandmane, tako da ne znam sad da li je trebalo možda i mi da podnesemo 400 amandmana da bi se prihvatio neki amandman. Očigledno, kad se napišu amandmani sa stvarno iskrenom željom da se popravlja zakon, od toga vajde nema. Ne bih optuživao ministra možda lično, ali neke njegove saradnike bih.
Dame i gospodo narodni poslanici, danas je 5. oktobar i upravo zato počeću ovo izlaganje ove tačke dnevnog reda sa tri napomene koje se odnose na način funkcionisanja naše skupštine u ovom primeru u ovom konkretnom slučaju.
Prvo, po ko zna koji put stavljam primedbu zbog spajanja tačaka. Tačno je da su obe tačke iz oblasti saobraćaja i da su obe tačke u nadležnosti ministra saobraćaja, to nije sporno, ali radi se o dva osnovna zakona, da kažem krovna zakona koji po svojoj suštini i po svom obimu zaslužuju pojedinačnu raspravu.
Dovoljno je da pogledate podatak da jedan zakon ima 291 član, čini mi se, a drugi 261-262. Znači, oba imaju preko 550 članova. Ne znam kako ćemo u okviru jedne rasprave, posebno kada je reč o raspravi u pojedinostima, uspeti da raspravimo sve amandmane? Mi imamo prostor vremenski za 300 amandmana, a članova je 550 i nešto.
Mislim da odluka da se ove dve tačke spoje, što nije prvi put u ovom parlamentu, direktno ide na uštrb kvaliteta rasprave koja će se o ovim zakonima voditi.
Drugo, voljom vladajuće većine nismo radili tri meseca. Nismo radili prvo u julu, pa kasnije nismo radili u avgustu i u septembru. Ne vidim nikakav razlog da sada, kada smo konačno počeli da radimo, moramo da radimo u vreme kada nije predviđeno za rad Skupštine. Ne vidim zašto smo juče i zašto ćemo danas raditi i posle 18.00 časova?
Ne vidim šta će to da se desi ako radimo u neko normalno vreme, tim pre što, kao što znate, trenutno i nema prenosa. Dakle, rad Skupštine u ovom trenutku nije javan. To što će prenos da bude noćas između 22.00 časa i 01.00 i 02.00 noću, to kao da i nije javno, jer najveći broj građana ove zemlje u to vreme mora da se odmara da bi sutra išao na posao.
Treće, moram da primetim da moja inteligencija nije dovoljno velika da razumem sve suptilnosti našeg Poslovnika, koji je jednostrano donet voljom vladajuće većine, pa tako imamo genijalnu odredbu da kada prijavljujemo govornike moramo da napišemo da li su oni za ili protiv.
Ovde raspravljamo o dva zakona. Na primer, lično mislim da je jedan zakon pristojan, a da drugi zakon ne valja. Onda sam pola za, a pola protiv. Nije to jedina mudrost koja piše u našem Poslovniku, ali vredi da napomenem da tako nešto valja izbaciti iz Poslovnika.
Kada smo već kod Poslovnika, ima nešto što Poslovnik nije regulisao a trebalo je da reguliše, to je upravo ova situacija u kojoj se Vlada pojavila sa 41 amandmanom na jedan zakon. To je, ako se ne varam, 15% tog zakona. Ne mogu da razumem da Vlada podnese amandman, jedan ili dva amandmana jer je u nekom članu nešto previdela, neku sitnicu, ali 41 amandman znači praktično menjanje 15% zakona, da ne kažem da se tu pojavljuje čitav niz problema da li poslanici mogu pisati amandmane na amandmane.
Ovi amandmani, ako prođu određenu proceduru, postaju sastavni deo zakona, praktično bez mogućnosti podnošenja amandmana koje su poslanici dali. Zato mislim da je predlog gospodina Ilića u stvari krajnje suvisao. Bilo je mnogo uputnije da je Vlada na makar dva sata povukla taj zakon, ugradila amandmane i poslala nam onda jedan celovit zakon.
Ovo nije prvi put. Već se jedanput desilo da smo imali veliki broj amandmana Vlade na zakon i mislim da je to nešto što nije dobro, bez obzira o kom zakonu je reč i da li su amandmani kvalitetni ili nisu kvalitetni itd. U to sada neću da ulazim.
Da se sada konačno vratim na same zakone. Kada je reč o zakonu o vazdušnom saobraćaju valja kazati da je ministar primetio da je važeći zakon donesen 1998. godine, ali je katastrofa nastupila mnogo ranije. Praktično 90 i neke godine je Srbija bila izbačena iz svakog vazdušnog saobraćaja i u međuvremenu je u Evropi donet veliki broj novih normi i pravila za oblast vazdušnog saobraćaja.
Molim vas da shvatite da govorim o Evropi, ne EU, jer sva ta pravila važe i za zemlje koje nisu u EU. Važe za Švajcarsku, i za Norvešku, i za Tursku i za Rusiju itd. Radi se stvarno o pravilima koja važe za čitavu Evropu i naravno da moramo naše zakone sa tim evropskim pravilima igre u potpunosti da usaglasimo i šteta je što ovaj zakon nije već donesen.
Drugo što valja reći je da upravo u domenu vazdušnog saobraćaja imamo velike šanse, ali neko je malopre pomenuo JAT, nema JAT nikakve veze s ovim. Možemo da imamo ili da nemamo JAT, da imamo jednu ili 101 kompaniju, to uopšte nije važno. Ovde se radi o vazdušnom prostoru, a treba znati da vazdušni prostor iznad naše zemlje je raskrsnica važnih vazdušnih puteva od dalekog istoka, južne Afrike, Evropi i dalje ka Americi.
Da ne kažem da tu imamo velike šanse u izgradnji aerodroma, velikih kargo centara itd. Mislim da mi kao država imamo velike šanse u tom domenu vazdušnog saobraćaja. To da li ćemo imati ili nećemo imati domaćeg avioprevoznika je sasvim deseta vrsta problematike i zapravo se tom problematikom ovaj zakon ni ne bavi i ne treba da se bavi.
Ono što je vidljivo kada se pažljivo pročita zakon je da je jasno da je u izradi zakona učestvovao jedan određen broj ljudi iz struke. To se vidi iz načina na koji je napisan i odmah da kažem da su ti delovi bolji nego drugi delovi zakona. Manjkavosti zakona se odnose na one delove gde smo pokušali malo da kraduckamo, odnosno da varamo Evropu, pa da nešto kaobajagi promenimo, a da se Vlasi ne sete, tako da su ti delovi zakona, da kažem neki politički delovi, loši i njih valja popraviti.
Demokratska stranka Srbije nije podnela veliki broj amandmana na ovaj zakon. Mogli smo da podnesemo naravno još jedan određen broj. Samo smo gađali da popravimo neke potpune nelogičnosti koje pišu u zakonu i odmah da kažem da smo podneli samo četiri amandmana na ovaj zakon. Lično mislim da je ovaj zakon, možda se neću složiti s kolegama, bolji nego onaj drugi.
Sada ću o njemu. Opet jedna veoma važna oblast. Kada pomenemo rečni saobraćaj obično mislimo na Dunav, eventualno Savu, ali malo je poznato da u Srbiji ima 2000 kilometara plovnih puteva ili perspektivnih plovnih puteva, perspektivnih u smislu da mogu biti plovni putevi. Samo zahvaljujući našem nemaru nisu plovni putevi, ali mogli bi da budu.
Koji je značaj plovnog puta? Nema potrebe, dovoljno je da vam kažem da uporedite koliko košta kilometar održavanja autoputa i koliko košta kilometar održavanja plovnog puta, pa ćete dobiti jedan odnos koji će jasno da nam ukaže koliko je isplativo imati plovne puteve. Potpuno je jasno da u to treba uvesti red.
Opet i ovde se vidi u nekim delovima zakona da su ga radili ljudi od struke i da su to dobri delovi zakona. Nažalost, u samom zakonu ima mnogo političkog uplitanja i to su onda jako loši delovi zakona. Navešću vam jedan konkretan primer.
Jasno vam je da postoje međudržavne vode, međunarodne vode i da postoje državne vode. To su lokalne reke u kojima uglavnom plove manja plovila. U zakonu predviđamo da sve poslove na državnim vodama u Vojvodini prenosimo u nadležnost Pokrajine Vojvodine. To je samo po sebi koješta.
Dakle, država će da vodi računa kako se odvija saobraćaj na Moravi, ali na Tamišu, Tisi, Neri itd. i nekim kanalima tu će isključivo da nadležnost ima Vojvodina. Znate, nemam ništa protiv da se AP prenose nadležnosti u nekim oblastima gde to ima nekog logičkog smisla, ali saobraćaj je poslednja stvar na ovom svetu u kojoj valja vršiti decentralizaciju.
Saobraćaj mora da bude državno pitanje broj jedan i o njemu na celoj teritoriji država mora da vodi računa. Dakle, bez obzira da li se radi o drumskom, železničkom, vazdušnom, rečnom, to je državno pitanje.
Naravno da neće saobraćaj na Tamišu da uređuju Užičani, nego će ga uređivati oni koji tu žive. Naravno da će saobraćaj na Moravi opet uređivati i mnoge poslove obavljati oni koji žive na toj reci. Država mora da da krov i da obezbedi jednake uslove da se taj saobraćaj odvija.
Nema nikakve potrebe da vam saobraćaj na Tamišu organizuje neko u Novom Sadu. Zašto? Tamiš nema nikakve veze sa Novim Sadom. To je jedna par ekselans politička odluka koja se provlači kroz nekih 15-ak članova tog zakona. Dali smo amandman samo na jedan član i napomenuli da ako se taj usvoji onda treba izvršiti pravno-tehničku redakciju i ostalih članova, ne želeći da povećavamo broj nepotrebnih amandmana, ali to jeste suštinsko pitanje.
Ima takvih pitanja još. Mi smo na taj zakon podneli, iako smo se uzdržavali, 11 amandmana. Biće takvih pitanja još. Ima još mnogo nelogičnosti i iskreno rečeno čini mi se da taj drugi zakon, zakon o unutrašnjoj plovidbi, zahteva mnogo ozbiljniju priču i mislim da bi valjalo pisati ga ispočetka. To je stav DSS, bez obzira što uopšte ne sporimo potrebu da se donesu i jedan i drugi zakon. To su nesporno zakoni koje mi treba da donesemo.
Toliko, kažem, žao mi je što ne znam da li ćemo imati vremena da u pojedinostima pričamo o svim amandmanima. Bojim se da nećemo. Ne znam koliko ima amandmana. Čuli smo da na ovaj ima 190, ne znam koliko ima na ovaj drugi, ali ako ima još toliko, mi to stići u deset časova rasprave ne možemo. Tako da to će se nesumnjivo odraziti na kvalitet samog zakona.
Još jednom ponavljam, voleo bih da Vlada više ne dostavlja amandmane sopstvene na zakon, odnosno ne u ovakvim količinama i da, ako već ima šta da popravi, prosto povuče zakon 24 sata i vrati ga popravljenog. To je daleko celishodnije, normalnije i prirodnije.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, da se nalazimo u Parlamentu koji radi u skladu sa zakonom, Poslovnikom ili, ako hoćete, nekim osnovnim elementarnim ljudskim načinom poslovanja, ova tačka bi trajala, po mojoj proceni, otprilike tri minuta, odnosno taman onoliko koliko je potrebno predsedavajućem da pročita njen naslov. Onda bismo mi klimnuli glavom i aklamacijom izglasali članove Odbora, jer nikoga realno ne interesuje koga u koji odbor neka stranka s nekim rezonom predlaže. Nažalost, mi ne radimo u normalnom parlamentu i dozvolite da to obrazložim.
Malopre nisam razumeo gospođu Slavicu Đukić Dejanović, koja nas je ubeđivala u to, otprilike kada se prevede ono što je ona rekla, da je zemlja okrugla. Dakle, pročitala nam je ono što piše u Zakonu i Poslovniku, i to je tačno, to ovde niko sporio nije. Niko ovde nije sporio da u Poslovniku piše da u svakom odboru vladajuća većina treba da ima većinu i da ukupan broj poslanika mora proporcionalno da odgovara sastavu te većine, odnosno manjine.
Ovde je pominjana matematika. Da se oni koji nas gledaju ne bi uplašili, ta ''velika'' matematika obuhvata prvih pet razreda osnovne škole. Koliko znam, decimalni brojevi se uče u petom razredu, to smo valjda svi završili, pretpostavljam, tako da je ta matematika krajnje elementarna. Odnos većine i manjine ovde u Parlamentu je 13:12. To podeljeno je manje nego devet podeljeno sa osam, ali drukčije ne može.
O odredbama Poslovnika da u svakom odboru vladajuća većina treba da ima većinu, sada neću da diskutujem. Mogu samo da napravim jednu zagradu, pa da kažem da u mnogim evropskim zemljama, i onima koje su u EU, to nije tako. Šta više, propisano je da u nekim važnim odborima većinu mora da ima opozicija, npr. u Odboru za kontrolu bezbednosti ili u Odboru za finansije. No, nama Evropa služi samo kao mantra, da je pominjemo 150 puta dnevno, a što se pravila igre tiče, onda mi imamo naša pravila, koja mnogo više odgovaraju onim turskim vremenima, pa će biti onako kako sultan kaže. Međutim, Turska carevina je bila ozbiljna država, pa su i u njoj neka rešenja bila civilizacijski veoma napredna, ali to se, nažalost, ne dešava trenutno u zemlji Srbiji.
Šta je zaključak? Zaključak je da mora u svakom odboru da bude 9:8. Ta proporcija će biti veća u korist vladajuće većine nego što je 13:12, ali drukčije ne može. Tako piše u našem zakonu i našem poslovniku. Ali, onda ne može ni u jednom odboru da bude drugačija nego 9:8. Ne može 11:6, kao što je u Odboru za poljoprivredu, i ne može 10:7, kao što je u Administrativnom odboru.
I, odmah da kažem, ja i ne znam, jer je materijal koji smo dobili napravljen tako da imate samo spisak imena, tako da uopšte ne možete da ih detektujete. Ne moram ja da znam niti bilo ko ovde, i sumnjam da iko zna u glavu 250 poslanika ko kojoj partiji pripada. Možda ih zna po liku, ali ne zna imenom i prezimenom. Pogledajte šta smo dobili, pogledajte materijal. Dakle, čak i ne znamo na koliko mesta je prekršeno ovo pravilo 9:8, koje, ponavljam, u skladu sa Zakonom i Poslovnikom ne može biti drugačije. Ne sme biti drugačije.
Ako je već reč o Administrativnom odboru, to je prilično specifičan odbor. Naime, svi ostali odbori se manje-više bave raspravom o nekim zakonima. To Administrativni odbor, po pravilu, ne radi. Prilično je logično, priznaćete, da će vladajuća većina podržavati zakonske predloge i druge predloge Vlade, a opozicija neće, u načelu. Nekad i hoće, ali po pravilu neće. Ali, u Administrativnom odboru se, ako on radi u skladu sa propisima i u skladu sa zdravom pameću, odluke donose, maltene, jednoglasno.
U nekadašnjem saveznom parlamentu, odnosno parlamentu Državne zajednice, u vreme dok sam bio predsednik tog parlamenta (ovde imam svedoke, evo, pitajte gospodina Mićunovića, gospodina Bajatovića, gospodina Ružića, gospodina Todorovića, gospodina Tomislava Nikolića) 99% odluka Administrativnog odbora je doneseno jednoglasno. Nikome nije padalo na pamet da se preglasava oko nekih notornih stvari ako Administrativni odbor donosi neke normalne odluke.
Dozvolite još samo nešto da kažem. Neistina je, najblaže rečeno, da se odbori u kojima vlast nema većinu ne sastaju uopšte ili nisu održali nijednu sednicu. Ja sedim u dva odbora, u Odboru za prosvetu, koji sam vodim, i u Odboru za nauku. U Odboru za prosvetu je stanje 7:7 plus jedan neutralan. Odbor je održao 25 sednica i nisam primetio da neko nije želeo da da kvorum. Kolega Živanović, koji vodi Odbor za nauku, održao je 29 sednica i nikad nije imao problema s kvorumom. I oni iz opozicije su takođe davali kvorum, s gospodinom Živanovićem na čelu. Prema tome, to je potpuno dezinformisanje javnosti.
Da ne bi sve ostalo na priči, moram još nešto da kažem. Na stranu situacija u koju nas je aktuelna vlast dovela, situacija vezana i za teritorijalni integritet zemlje i za užasno ekonomsko stanje, ali ima još jedan strateški, za mene gori i veći problem. O tome sam već govorio i vreme me, nažalost, nije demantovalo. U Srbiji su ozbiljno ugrožene, deset godina posle 2000. godine, demokratske tekovine. Ponovo se nalazimo na tački da moramo da se borimo za elementarna demokratska prava i voleo bih da me budućnost demantuje.
A po ovom pitanju najlakši način da me demantujete, i to je moj savet predlagaču, predsednici Skupštine gospođi Slavici Đukić Dejanović, jeste da ovaj predlog povuče iz procedure, da momentalno sastavi komisiju od predstavnika svih stranaka, koja, koliko sutra, u skladu sa Zakonom, Poslovnikom i zdravim razumom, može da predloži jedno rešenje i da na prvoj sednici, tj. na sednici koja počinje u ponedeljak, proširimo dnevni red jednom tačkom i ovo bez diskusije izglasamo. Sve drugo možete, gospodo, da citiram jednog poslanika DS-a, to mu je svojevremeno bila omiljena izreka – može se vlast osvajati i držati mačevima, ali se na njima ne može sedeti. Hvala.