Mogu na račun vremena predstavnika poslaničke grupe. Samo da dodam u vezi s ovim amandmanom, kada je već o njemu reč, da se i kroz ovaj zakon, mada se to ovde manje oseća nego u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti, opet oseća intencija da Ministarstvo i ministar budu apsolutni presuditelji u svim poslovima vezanim za ovu oblast. To pokazuje i ova želja da se stvori u upravnom odboru apsolutna većina od predstavnika Ministarstva.
Žao mi je što amandman nije prihvaćen. To samo pokazuje da predlagač zakona želi da sprovede ono što je naumio.
Nisam čuo, ali čini mi se da niste govorili o amandmanu na član 31. Ovde u košuljici piše da ga Vlada nije prihvatila, ali koliko znam, Vlada je prihvatila amandman.
(Predsednik: Taj amandman je prihvaćen.)
Još jednu informaciju da dodam. Postoji ispravka tog amandmana. Naime, greškom je otkucano slovo "b" umesto slova "v", a to potpuno menja smisao, tako da vas molim da to imate na umu. Toliko, hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, podneli smo u ime DSS amandman na član 39, koji, nažalost, glasi da ga valja izbrisati.
Naime, u član 55. postojećeg zakona, na koji se odnosi ovaj član 39, ubacuju se dva nova stava, koja kažu sledeće: ''Vlada može, na predlog ministra, do imenovanja direktora Fonda, da imenuje vršioca dužnosti. Vlada može, na predlog ministra, da imenuje predstavnike Fonda u prvom sazivu organa upravljanja Fonda, do ispunjenja uslova za njihovo predlaganje u skladu sa statutom Fonda.
Ovo je nešto što je, izvinite, potpuno neprihvatljivo. Vlada s jedne strane ima apsolutnu većinu u odlučivanju vezanom za Fond, a onda ako se iz bilo kog razloga ne izaberu organi na vreme (za šta, može se desiti, Vlada ima interes), onda će Vlada jednostavno da postavi ko će to da radi i to je onda završeno. To je onda jedno zakovano stanje od sad pa dok se Vladi to sviđa.
Nemam reči da vam kažem u kolikoj meri je ovo mešanje Vlade u neke poslove kojima ona ne treba da se bavi. Ne samo mešanje, nego direktno upravljanje nečim. Zašto onda uopšte postoji ova organizacija, čemu Fond? Neka sve odlučuje ministar i gotova stvar. Nema Fonda, nema upravnog odbora, uštedećemo neke pare. Onda neka ministar upravlja svime, celokupnom inovacionom delatnosti, ili neki službenik Ministarstva. Ali, nije valjda to cilj?
Puna su nam usta Evrope i evropskih ciljeva itd., to je sve lepo i krasno, a onda u praktičnim zakonima uvodimo neka naša balkanska pravila igre. Bože moj, knjaz će o svemu da se pita, a ko se ne slaže s knjazom, utoliko gore po njega. Dalje nemam komentar uopšte.

Samo ću kratko, nešto što sam kazao i kod prve tačke dnevnog reda danas. Skrećem vam pažnju da u košuljici imate pogrešnu informaciju. Naime, postoje amandmani koje je Vlada usvojila i amandmani koje je Vlada odbila. Postoje amandmani koje je Odbor za nauku usvojio, ali Odbor za nauku se nije izjasnio o amandmanima koje je Vlada odbila. Dakle, nije ih ni prihvatio ni odbio, jer se glasalo četiri za, četiri protiv i jedan uzdržan. Ima ovde kolega iz Odbora, oni će to da potvrde. Verovatno je greška službe, pa vam samo kažem da, ako vam piše u košuljici da Odbor nije prihvatio amandman,  to naprosto ne važi.

Zahvaljujem, gospođo predsednice parlamenta. Dame i gospodo poslanici, ima jedna nedoumica i od te nedoumice zavisi sada moja diskusija. Naime, nije sporno da je Odbor za nauku prihvatio ovaj amandman, dakle glasale su i neke kolege iz vladajuće većine. S druge strane, juče sam dobio informaciju da Vlada ne prihvata amandman, a danas je gospodin ministar pročitao da je prihvatila amandman. Samo da to prvo razjasnimo.

Dakle, imamo situaciju da ih je Odbor prihvatio, a Vlada nije prihvatila. Sada ću da objasnim o čemu je reč.
Naime, u članu 15. Predloga zakona stoji da se određuje nagrada akademicima, koja iznosi dve i po prosečne plate u državi Srbiji za redovne članove i dve prosečne plate za dopisne članove Akademije nauka, što jeste neko povećanje u odnosu na dosadašnju situaciju. Prevedeno, da kažem na srpski jezik, to znači otprilike 75.000 dinara za jedne i 60.000 dinara mesečno za druge.
Suprotno amandmanu LDP-a, koji je predložio da se to uopšte ukine kao kategorija (pretpostavljam da i Akademiju nauka valja ukinuti), ja sam predložio da se ovo povećanje uveća na četiri prosečne plate za redovne i tri prosečne plate za dopisne članove Akademije nauka. Opet prevedeno na naš jezik, u ovoj situaciji to znači 120.000 i 90.000 dinara mesečno. Dobio sam, kao obrazloženje što Vlada nije prihvatila amandman, malo cinično obrazloženje da, eto, Ministarstvo finansija ne može to da pokrije.
Sada ću da vam objasnim šta to Ministarstvo finansija ne može da pokrije. Ta razlika na godišnjem nivou iznosi oko 800.000 evra ili, ako vam se više dopada, oko 80 miliona dinara. Mi u državi Srbiji imamo jedno pedesetak agencija koje godišnje troše između 20 i 100 miliona dinara. Samo Ministarstvo finansija troši 237.600.000, čini mi se, godišnje na plate. Pošto su u Ministarstvu finansija, poznato je, sve sami akademici, možda je to i zasluženo.
O čemu se ovde radi? Čak smo dobili objašnjenje, kaže – mi smo pitali akademike, oni su bili zadovoljni. Naravno, da ste mene pitali, ja nikad ne bih podneo amandman na to kolika mi je plata. Svako ko iole drži do sebe, neće na taj način raspravljati o nekoj svojoj naknadi.
Međutim, ima dva motiva. Prvo, mi imamo jedno potpuno pogrešno uverenje da akademici inače zarađuju mnogo sa strane, imaju neke svoje prihode itd., pa onda im ne treba ni naknada. Uveravam vas, namerno neću da pominjem ime, znam o kome se radi, o jednom nažalost pokojnom akademiku, koji je umro živeći od penzije od 22.000 dinara mesečno i žalio se svom prijatelju kako nažalost nema para da kupi novu košulju.
Prema tome, o prihodima akademika možda je neumesno raspravljati, ali nemojmo živeti u uverenju da oni imaju velike prihode. Ali, čak i da imaju velike prihode, mi imamo jednu akademiju nauka i umetnosti, čuli smo, 170 godina. Uveravam vas da bi neke novopečene države mnogo volele da imaju nešto bi mogle da nazovu akademijom nauka i umetnosti u pravom smislu te reči i mnogo bi volele da su te akademije imali pre 170 godina, ali nemaju.
Mi imamo, čini mi se, 211 trenutno živih akademika. Pitanje statusa je tu važno. Ne možemo štedeti na tome. Podsećam, sedam i po milijardi evra su rashodi našeg godišnjeg budžeta, a 800.000 evra nam je problematično.
Da stvar bude gora, u jednom kasnijem članu ovog zakona se kaže da se i ovo neće primenjivati odmah, nego tek od sledeće godine. O tome ću posebno da govorim. Ne lipši magarče do zelene trave. I na to sam stavio amandman, koji takođe Vlada nije prihvatila, a to je da se to mora primeniti od trenutka kad se donese ili novi budžet ili rebalans postojećeg budžeta, pošto verujem da ćemo svakako neki rebalans imati.
Već se pomalo osećam kao da psujem kada pomenem Ministarstvo finansija, kao da vređam ovu skupštinu. Nemojte me ubeđivati da država Srbija za Srpsku akademiju nauka i umetnosti nema 800.000 evra. A čuli smo iz usta jednog potpredsednika Vlade pre neki dan na Kopaoniku kako bismo mogli da uložimo jedno sto miliona evra u skijaške staze i to je maltene gotova stvar. Nemam ja ništa protiv skijaških staza, ali sto miliona i 800.000 su dve potpuno različite sume.
Prema tome, smatram poslednjim cinizmom Vlade reći da nema para za ovakvo povećanje. Smatram da Vlada sebe stvarno legitimiše u savršenom svetlu, baš onakvom kakva ona jeste. Molim vas, nemojmo se pozivati na to što su akademici po pravilu skromni ljudi i što ne pričaju po novinama kolika su im primanja.
Znate, ni ja ne volim da pričam kolika su mi primanja, jer nije baš mnogo lepo reći da su mi primanja mala, to nekako uvek loše zvuči. Ali, pustite ljude neka imaju svoj dignitet. Oni se bave ozbiljnim stvarima, jer, da se ne bave, ne bi, po logici stvari, bili akademici. A mislim da ova skupština stvarno ima mnogo razloga da ovaj amandman usvoji. Država možda jeste bankrot, ali nije toliko bankrot da to ne može da plati. Hvala.

Pre nego što pređem na ovaj amandman, samo da kažem da Vlada ima poslednju gol-šansu da prihvati amandman na član 15. Pretpostavljam da prisutni ministar to u ovom trenutku ne može učiniti, ali vas molim da razmislite i konsultujete se do sutra, kada će biti nastavljena rasprava po četvrtom zakonu.
Mislim da su argumenti više nego razumni, a ako vi i dalje budete zadržali stav koji sada imate, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da se obratim većini u ovom parlamentu da se povedu za primerom svojih kolega koji sede u Odboru za nauku i tehnološki razvoj i da daju podršku ovom, čini mi se, krajnje dobronamernom amandmanu.
U članu 49, ovo ima veze i s ovim amandmanom, ali, u krajnjoj liniji, čak i ako se taj amandman ne prihvati, naš predlog je krajnje suvisan i ne znam zašto ga Vlada nije prihvatila. Naime, vi ste, to su već takoreći prelazne odredbe, predvideli da se ove naknade akademicima primenjuju od 1. januara 2011. godine. Amandmanom sam tražio da se reči "počev od 1. januara 2011. godine" menjaju rečima: "od donošenja prvog rebalansa budžeta, odnosno od donošenja novog budžeta".
Onog trenutka kad se stvore zakonski uslovi da se mogu obezbediti sredstva, ma koliko ona iznosila (iznosiće manje ako se odbije amandman DSS-a, a iznosiće više ako se taj amandman usvoji, ali svejedno, realno je beznačajno malo), da se ta sredstva moraju obezbediti u slučaju da, na primer, za koji mesec budemo imali rebalans budžeta, što je (meni se čini, izvinjavam se) više nego izvesno, a u krajnjoj liniji, od trenutka kada se usvoji novi budžet, jer, nažalost, u sadašnjem budžetu para za to nije bilo. Bilo je za sve i svašta, ali za to nije.
Molim vas da, uz amandman na član 15, razmislite još o amandmanu na član 49. i da nas sutra obradujete s izjavom da ćete te amandmane da prihvatite.
Na kraju, dozvolite još samo nekoliko rečenica generalno. Ponoviću ono što sam kazao u raspravi u načelu. Dobro je da donosimo zakon o Akademiji nauka. Dobro je da je u dobrom delu odredaba ostavljen prostor Akademiji nauka da sama odredi i reši razne detalje iz oblasti kako će ona sama da funkcioniše. Mislim da je to, generalno uzevši, dobro. Naravno, prihvatanjem amandmana koje ste već prihvatili i ovih koje biste još mogli da prihvatite, mislim da bismo, u krajnjoj instanci, mogli da dobijemo jedan razumljiv i pristojan zakon o SANU. Mislim da je bilo dovoljno. Hvala.

Zahvaljujem. Nemam ništa da dodam ovome da je amandman prihvaćen, ali sam na kraju protekle rasprave o zakonu koji je bio na dnevnom redu osetio potrebu da nešto kažem gospođi ministarki.
Jako mi je drago da Srbija živi u poreskom raju. Sumnjam da građani Srbije, kada se ujutru dignu i pogledaju svoj novčanik, dele to mišljenje.
Kada smo već kod raja, verujem, gospođo ministarka, da ste vi osoba sa dobrim namerama. To stvarno verujem. Jedina nevolja je u tome što je jedan italijanski pesnik pre nekoliko stotina godina napisao da je put u pakao popločan dobrim namerama. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Nemam običaj da često opominjem na povredu Poslovnika, ali ću vas upozoriti na član 149: „Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije.“
Nažalost, Odbor je svoj deo posla odradio još prošle nedelje i nešto malo danas. Međutim, nismo dobili zvanično mišljenje Vlade o amandmanima, ni koje prihvata, ni koje odbija, a samim tim nismo dobili ni obrazloženje.
Odbor je, doduše, radio zahvaljujući prisustvu gospodina ministra, a to odbor može; bojim se da na plenarnom zasedanju bez mišljenja Vlade to ne možemo da radimo.
Naprosto predlažem da date neku pauzu ili eventualno da sutra pređemo na tu tačku dnevnog reda, ali prvo moramo dobiti mišljenje Vlade.
Poslanici ne znaju zvanično mišljenje Vlade, ni obrazloženje za tako nešto. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo poslanici, amandman Demokratske stranke Srbije valja prihvatiti, a gospođa Banović će nešto posle mene da vam obrazloži i zašto. Sada mi samo dozvolite da malo pojasnim stav DSS-a i moj stav sa početka rasprave o ovoj tački.
Naravno, ne radi se o tome da mi zameramo vama kao predsedavajućem da ste kršili Poslovnik. Niste ga kršili. Isto tako se ne radi o tome da nešto zameramo prisutnom ministru prosvete, jer je on svoj deo posla odradio. Ali, zameramo Vladi Republike Srbije, što ste vi dobro primetili, i to iz dva razloga. Prvo, zato što nam nije dostavila ovo mišljenje isključivo i samo iz lenjosti, jer ne vidim nijedan politički razlog da to ne uradi. Drugo, zato što time pokazuje nepoštovanje ovog parlamenta.
Zameram, izvinjavam se vladajućoj većini, razumem da oni podržavaju Vladu, to je sve lepo i krasno, ali zameram im da ne brane dignitet ovog parlamenta i dopuštaju da se Vlada ponaša onako kako se ponaša. Ponavljam, gospodin ministar, ovde prisutni predstavnik Vlade, očigledno ne saziva Vladu. Prema tome, nije on odgovoran za to.
Sad stvarno tražim podršku od svih poslanika, i vladajućih stranaka i opozicije, da se ovakve stvari principijelno ne dešavaju, jer nema razloga da se dešavaju. Ako je pre nedelju dana ovde prisutni ministar prosvete na Odboru za prosvetu izrekao stav Ministarstva, dakle i Vlade, po logici stvari, svi znamo kako se stvari rešavaju na tom polju, onda nema nikakvog razloga da Vlada u međuvremenu nije mogla da sačini ni jedan izveštaj od tri strane ili pet strana, koji bi poslala poslanicima.
Zato sam besan, ne zato što mislim da gospodin Obradović ovde neće znati da nam kaže zašto je nešto prihvatio, zašto nešto nije prihvatio. Može on to da kaže, ali takvo ponašanje Vlade pokazuje šta Vlada misli o Skupštini, koja je tu istu vladu birala, pa će tu istu vladu sutra možda i da smeni.
Molim vas, ovo što govorim uopšte nije upereno, ponavljam, ni prema predsedavajućem, ni prema gospodinu ministru; upereno je prema jednoj vladi koja se u najtrivijalnijim stvarima pokazuje kao neodgovorna. Da ne govorim da je i u mnogo ozbiljnijim stvarima neodgovorna.

Gospođo predsednice, dame i gospodo kolege poslanici, gospodine ministre, dozvolite mi, pre nego što pređem na načelnu priču o samom zakonu, da kažem nekoliko stvari vezanih za celokupnu ovu oblast.
Ako postoji oblasti za koju bi država Srbija trebalo da bude veoma zainteresovana, to je, po mom dubokom uverenju, saobraćaj. Ne bih sada da držim predavanje o tome, ali je potpuno jasno da je saobraćaj jedna od onih grana privrede u kojoj država Srbija ima realnu šansu da iskoristi, pre svega svoj geografski položaj, a zatim i neke druge prednosti koje u toj oblasti ima. Pri tome, kad kažem saobraćaj, ne mislim samo na drumski saobraćaj, iako je ovde reč o drumskom transportu, već mislim na sve vrste saobraćaja - i vazdušni i rečni i železnički i drumski, pa, ako hoćete, i PTT saobraćaj.
Mnogo je u javnosti proteklih meseci i godina pričano o jednom delu problema u saobraćaju, a to je izgradnja saobraćajnica. Bez obzira da li se opet radi o autoputevima, prugama, raščišćavanju plovnih puteva itd., to su problemi saobraćajnica i oni danas nisu na dnevnom redu. Ali, ima jedna druga vrsta problema, a to je problem transporta. Opet transporta, i drumskog i železničkog i svih ostalih.
Sada ću reći nešto o čemu obično ne razmišljamo, ali postoji jedna bitna razlika između te dve vrste problema i moramo to da razumemo. Ako je reč o saobraćajnicama, tada se interes naše države podudara s interesom država ne samo u okruženju i ne samo u EU, nego uopšte u Evropi. I oni imaju interes kao i mi, da mi gradimo saobraćajnice, renoviramo pruge, gradimo autoputeve, osposobljavamo vodne puteve, aerodrome itd.
Međutim, kada je reč o transportnim sredstvima, tu interesi više nisu isti. Tu svi oko nas, ako hoćete i u Evropi, imaju interes da mi uopšte nemamo transportna sredstva. Ništa ne karikiram. Koji je interes neke strane države da mi imamo železnicu? Nemaju nikakav interes, možemo da je ukinemo odmah. Njih interesuje pruga. Ne interesuju ih putnički ili teretni vozovi, ni ovi kamioni o kojima sada pričamo, odnosno drumski transport. Ako mi nemamo drumske transportere, odlično, imaju oni, radiće poslove i zaradiće pare.
Naravno da smo mi jako zainteresovani da to sve imamo i naravno da smo jako zainteresovani da imamo potpuno regulisanu tu oblast. Zainteresovani smo iz više razloga. Prvo, pare koje zarade naši prevoznici, uopšte nije bitno da li su u vlasništvu države, kao npr. Železnica (ne bih se složio da nemamo državno vlasništvo; naprotiv, Železnica je državno vlasništvo), ili su pretežno u privatnom vlasništvu kao sitni transporteri ako je reč o drumskom saobraćaju.
Dakle, imamo interes da to razvijamo, jer novac koji se na tome zaradi ostaje u državi. Na stranu što ubiramo, naravno, od transportera porez i sve ostalo i sigurno je mnogo jeftinije da našu ili tuđu robu prevoze naši ljudi i da novac koji na tome zarade ostaje u državi Srbiji, a ne stranim prevoznicima. Naprosto, to je tako. Kad ovo pričam, nemam nikakvu lošu nameru. Naši prevoznici, bez obzira o kojoj vrsti prevoza je reč, moraju da izađu na evropsko tržište i da u tome plivaju koliko plivaju. Na nama je da propišemo pravila igre i to je predmet ovog zakona.
Radi se o jednoj od oblasti o kojima ozbiljno treba voditi računa. Nije sve u Koridoru 10, nije sve u putevima, prugama itd., nego je nešto i u transportu. I to je jedna ozbiljna oblast, koju valja urediti ne samo zato da bismo, naravno, izvršili sve neophodne modernizacije i usaglašavanja s našim okruženjem vezano za CEMT dozvole i sve ostalo, nego i zato što je to jedna oblast u kojoj, čini mi se, ima dosta toga što bi se moglo srediti i urediti.
Ako je reč o ovom zakonu, on je korektan, ali imam dve primedbe. O jednoj od njih je na svoj način govorio gospodin Milićević, a druga je primedba vezana za ono čega nema u ovom zakonu, a po mom uverenju bi trebalo da bude.
Naime, delimično i zbog situacije u kojoj se naša država nalazila 90-ih godina prošlog veka, raznih političkih i ekonomskih blokada kojima smo bili izloženi, na polju izdavanja dozvola vladao je pravi eldorado. U jednom trenutku sam bio ministar saobraćaja u saveznoj vladi, čija je to tada bila jurisdikcija, a to je pozna jesen 2000. godine, i moram da priznam da sam zatekao situaciju za koju mislim da su mito i korupcija blage reči. To je mnogo gore izgledalo.
Dozvole su se bukvalno kupovale, u to vreme za nemačke marke. Ja sam pokušao to na određeni način da sprečim. Nažalost, nisam dugo bio ministar i moram priznati da nisam dovršio posao. Kasnije je taj posao prešao u nadležnost republičkog ministarstva za saobraćaj. Moram priznati da nisam oduševljen rezultatima gospođe Rašete u tom trenutku na tom polju i bojim se da u toj oblasti još uvek ima koječega.
Kad ovo kažem, nemam ništa na umu, ni aktuelnog ministra ni aktuelnu vladu, te poslove obavljaju ipak neki činovnici, ali zakon mora biti takav da sve takve pokušaje onemogući. Nisam našao u ovom zakonu neka finija pravila igre koja bi to onemogućila i to je neka moja načelna primedba, koja se ne može otkloniti amandmanima.
Drugo, moram priznati da je član 7. meni potpuno nerazumljiv. Lično mislim da član 7, odnosno dva nova člana, 13a i 13b, treba izbrisati. Nisam hteo da stavljam amandman na taj član iz prostog razloga što pretpostavljam da, ako je Vlada to napisala, odnosno ako je ministarstvo to napisalo, stoji iza toga i da to neće uraditi, ali mislim da taj član uopšte ne treba da postoji.
U stvari, tačno je ovo što je gospodin Milićević rekao. Ako je reč o drumskom saobraćaju, ipak su pretežni deo privatnih prevoznika oni mali, koji imaju 1, 2, 3 kamiona, a bogami sada ima i većih. Zašto bismo mi od tih ljudi tražili, prvo, da im se dodeljuju neke posebne licence, i drugo, da polažu neke ispite?
Pazite, nama neko dođe ovde i kupi ogromnu fabriku za sto miliona evra. Da li mi od njega tražimo da polaže ispit? Ako sam kupio tri kamiona i hoću da se bavim prevozom, dakle na svoj sopstveni rizik, valjda imam neka znanja da to radim. Ako nemam, propašću.
Naravno, ne govorim o zakonskim propisima o bezbednosti saobraćaja i svemu ostalom što mora da se ispuni. To piše u zakonu, pa mora. Dakle, nema tu nikakav ispit da polaže. A još manje, zašto bi od nekoga, za koga ste u prethodnom članu rekli da mora da bude školovan, tražili da ide na neku obuku kod nekog Pere ili Žike ili Mike?
Pravo da vam kažem, nisam hteo da pišem amandman, ali najozbiljnije molim gospodina ministra da razmisli i naprosto član 7. izbriše. Mislim da je to potpuno nepotrebno i ne vidim svrhu toga.
Imao sam još neke sitne primedbe na tekst zakona, ali o njima ćemo kada budemo raspravljali o pojedinostima. To nisu neke krupne stvari, radi se o nekim detaljima i verujem da će predlagač zakona imati sluha i za te amandmane kao i za nesumnjivo dobronamerne amandmane svih mojih kolega u ovom parlamentu.
Naime, podsetiću gospodina ministra, on je jednom prilikom u jednom medijskom nastupu, koji sam imao prilike da vidim, kazao da je saobraćaj u tolikoj meri značajan za Srbiju, da on prevazilazi rok trajanja jedne vlade i jednog ministra. Odmah da kažem, potpisujem to što je gospodin ministar rekao. Ovde se radi o jednoj, da kažem, kolektivnoj državnoj dobiti, o jednom velikom državnom poslu. Naravno, danas je ministar jedan, sutra će biti drugi, preksutra treći, a poslovi su takve prirode da se svakako ne mogu obaviti za dva, tri, pet dana ili godinu dana i verujem da mnogo toga valja uraditi, a verujem da ćemo biti valjda toliko pametni da to u nekom narednom periodu i uradimo.
Ponoviću, moja generalna primedba je da su se mogle uvesti još neke fine kontrole vezane za izdavanje dozvola, kako bi se onemogućila i svaka pomisao na manipulacije, lopovluke ili nazovite to kako god hoćete. Od toga nisu imune ni druge zemlje. Koliko sam čitao, bio je veliki skandal u Bosni i mislim da je bio jedan veliki skandal u Hrvatskoj itd. Ima tu skandala u toj oblasti koliko god hoćete. Nažalost, to je nepopravljivo amandmanima, tako da možda treba samo da se razmisli da se to do kraja istera. Moj nezvanični amandman je da ministar razmisli da član 7. naprosto izbriše jer mislim da je potpuno nepotreban. Ako hoćete, hoćete, a ako nećete, kako vam volja.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo poslanici, kao prvo, moram da kažem da je pred nama šest zakona koji svi spadaju, nesumnjivo, pod jurisdikciju Ministarstva nauke, a s druge strane, pod jurisdikciju Odbora za nauku, to nije sporno, ali to ipak nije bio razlog da o svih šest zakona raspravljamo u objedinjenoj raspravi, tim pre što su četiri od ovih šest zakona vrlo ozbiljni zakoni o kojima valja dobro raspraviti.
Nisam siguran da moje kolege poslanici, a i moja malenkost, možemo u predviđenom vremenu na valjan način govoriti o tim zakonima. Uostalom, gospodin Đelić koji, doduše, nije govorio 45 minuta, nego je govorio 42,43 minuta, to vreme je potrošio na sledeći način: opšta priča, s kojom se možemo složiti i o nečemu možda i raspravljati, to sada nije ni vreme ni mesto – 16 minuta; zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti – 10 minuta; zakon o inovacijama – 6 minuta; zakon o Akademiji nauka – dva minuta, verovatno u skladu sa značajem Akademije nauka; zakon o oznakama geografskog porekla – dva minuta; dve ratifikacije – dva minuta i na kraju zaključak od pet minuta.
Odabraću malo drugačiji redosled od gospodina Đelića i počeću od nespornih zakona, pa kako budemo napredovali dalje, doći ćemo, na kraju, i do onog koji je mnogo sporan. Potpuno je jasno da, ako je reč o ratifikacijama, jedno je Ničanski sporazum, drugo ratifikacija oko patenata; mislim da tu ništa nije sporno. Mi smo, nažalost, i u ovoj oblasti, kao i u mnogim drugim oblastima, u velikom zaostatku, jer dok se svet bavio ovakvim ratifikacijama, mi smo živeli u izolaciji u poslednjoj deceniji prošlog veka, tako da nije sporno da ta dokumenta valja ratifikovati u ovom parlamentu.
Što se tiče zakona o oznakama geografskog porekla, odmah da kažem da mislim da se radi o korektnom zakonu. Doduše, mi smo podneli nekoliko amandmana na kojima ćemo insistirati, ali, u svakom slučaju, to je zakon koji bi, uz uvažavanje amandmana poslanika, mogao biti popravljen i kao takav i usvojen. Nesumnjivo je reč o zakonu kojeg valja što pre usvojiti.
Što se tiče zakona o inovacionoj delatnosti, o njemu nešto slično mogu da kažem. Imamo primedbe, imamo čak i neke ozbiljne primedbe, podneli smo šest amandmana, čini mi se, nemojte me hvatati za reč, plus minus jedan, kojima imamo dobru nameru da popravimo zakon. Takođe mislimo da on spada u kategoriju zakona koje valja popraviti.
Sledeći zakon, žao mi je, kažem, što ovako telegrafski moram da govorim, ali vreme je ipak ograničeno, jeste zakon o Akademiji nauka. Dakle, zakon o jednoj instituciji staroj 169 godina, o jednoj instituciji koja predstavlja u svakoj državi, pa i u našoj, jedan od osnovnih stubova na kojima počiva društvo. Ako smo jedna od retkih zemalja koja se može pohvaliti da ima Akademiju nauka staru 169 godina, onda je to razlog više da se donese jedan ovakav zakon.
Odmah da kažem, generalno je dobro da je zakon u svojoj osnovnoj koncepciji dao određenu slobodu, dosta veliku slobodu, Akademiji nauka da mnoge svoje poslove sama reguliše svojim statutom. Drugim rečima, zakon nije nametao previše rešenja, nego je ostao na nivou načelnog, a ostavlja Akademiji nauka da precizna rešenja sama razrađuje.
To ne znači da mi nemamo primedbe. Podneli smo sedam amandmana. Doduše, dva su krajnje tehničke prirode, ali podneli smo pet vrlo važnih amandmana. O njima ćemo detaljno govoriti kad budemo govorili o zakonu u pojedinostima. To kako ti amandmani prođu, odnosno kako se Vlada bude odnosila prema njima, opredeliće DSS prilikom glasanja o tom zakonu.
Sada dolazimo na šlag na torti – zakon o izmeni i dopuni Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti, koji, da budem direktan i precizan, ne valja ništa. Naime, kada donosite izmene i dopune nekog već postojećeg zakona, onda se, po logici stvari, trudite da popravite postojeći zakon tako što biste doneli novi zakon, ili, eventualno, ugradili neke posledice koje pišu, nešto što piše u Ustavu, nešto što piše u drugim zakonima, pa sada to treba nekako doterati. To su uglavnom motivi za donošenje ispravki i dopuna već postojećeg zakona, zakona koji smo mi usvojili, čini mi se, pre pet godina.
Manje-više, rešenja koja se predlažu su lošija nego u postojećem zakonu. Mi smo napisali nekih 30-ak amandmana, mogli smo da ih napišemo bar 50, tj. na svaki član zakona bar po jedan, bilo je prostora, ali opredelili smo se da podnesemo 27 amandmana i pri tom, moram da naglasim, ja vrlo retko pišem amandmane gde se kaže da se član briše, a ovde ima jedno 15 amandmana gde tražimo da se stav briše, prosto zato što je rešenje u postojećem zakonu bolje nego u ovom.
Biće prilike, kada budemo govorili u pojedinostima, za detalje tih primedaba, ali istaći ću dve stvari koje su generalne primedbe. Prvo, ono što je duh ovog zakona to je da je ministar nauke direktor svih naučnih institucija u ovoj zemlji. Praktično, on, dakle Ministarstvo nauke, odnosno ministar, odnosno Vlada, na predlog ministra, određuje sve živo što se odnosi na naučne institute u ovoj zemlji.
Mislim da to nije dobro. Nemam čak na umu ni aktuelnog ministra, doći će sutra neki drugi, ali ministar nauke, po logici stvari, čak i ne mora da se bavi naukom. Sadašnji ministar se bavi, ja sam se bavio naukom aktivno preko 30 godina, ali mi na pamet ne bi palo, možda znam kako stoje stvari u Institutu za matematiku, ali ne bih znao koji su problemi nekih drugih instituta, koji su potpuno različiti, čak i kada je reč o srodnim naučnim oblastima. Ima velike razlike između Instituta za matematiku i Instituta za fiziku. Institut za fiziku ima problem opreme, a Institut za matematiku, mahom, nema problem opreme itd. Naveo sam samo jedan primer.
Mislim da to nije dobro. Nije dobro da Ministarstvo nauke, odnosno Vlada, u tolikoj meri komanduje naučnim institutima. Normalno je da, recimo, Vlada komanduje javnim preduzećima. To su javna preduzeća, država ih delom finansira itd., i logično je da Vlada na određen način ima komande. Tako komanduje Poštom, Železnicom itd. Ali, ne može Vlada tako da komanduje naučnim institucijama i, uopšte, organizacijama iz domena nauke. Ne može onoliko koliku ambiciju ovaj zakon ima da na taj način reguliše te stvari.
Drugo, ovde nam je gospodin ministar saopštio kako je veliko dostignuće ovog zakona uvođenje, odnosno formiranje Centra za promociju nauke. Evo još jedne organizacije koju će država da napravi, da je finansira itd., da bi se promovisala nauka. Ne kažem da ne treba promovisati nauku, ali ne treba zbog toga praviti jedan centar i praviti dalje obaveze u budžetu, takvom kakav jeste, to sada da ne pričamo, države Srbije. Mada je dosta simptomatično da se motiv vidi na jednom drugom mestu, u članu 56.
Počitaću vam član 56, nije mnogo dugačak. Kaže: "Danom početka rada, Centar za promociju nauke preuzima odgovarajuće predmete, arhivsku građu i registratorski materijal, kao i zaposlene u Ministarstvu koji rade na poslovima promocije i popularizacije nauke".
Znači, zbog smanjenja državne administracije i zaposlenih u Ministarstvu nauke, mi ćemo da ih otpustimo, odnosno sklonimo odatle, eto, izvršili smo smanjenje, a onda ćemo sve njih i još neke druge da zaposlimo u Centru za promociju nauke. To je motiv. Gospoda iz Ministarstva nauke traže sebi uhlebljenje i zbog toga treba napraviti Centar.
Pomenuo sam ove dve stvari, moglo bi da se pomene mnogo ovakvih stvari. Iz tog razloga, najdobronamernije savetujem predlagaču zakona da ovo čudo od zakona povuče, da još jednom razmotri postojeći zakon. Ne kažem da se on ne može popravljati u nekim delovima, dakle, ako procene da treba da se nešto i donese, ali, u svakom slučaju, ovaj predlog izmena i dopuna zakona, za koji smo čuli da je epohalan, to ne omogućava.
Na kraju, dozvolite mi još jedan komentar, o njemu je bilo donekle reči danas u izlaganju gospodina ministra. Možda nije direktno vezano za ove zakone, ali negde u nekom podtekstu i jeste. Juče smo videli kako smo potpisali nove kredite, tobož, za ulaganje u nauku. Na stranu moj opšti komentar da smo jedina zemlja na svetu koja ima nacionalnu proslavu kada potpiše novi kredit, kao da nam je neko poklonio pare a ne da mi uzimamo pare. Tu ima, doduše, neke pravde. Naukom i prosvetom se treba baviti zbog naše dece, pa neka naša deca, unuci, praunuci i čukununuci izvole vraćati te pare. Ima malo cinizma u svemu tome. Ono što mene posebno zabrinjava, to je što te pare ne idu toliko u nauku, koliko sam bar čuo u medijima, te pare uglavnom idu na razne male i malo veće investicije. To je ono što se obično u žargonu zove – čari malih investicija.
Dakle, ne idemo na razvoj nauke, ali ćemo graditi, popravljati, ne kažem da ne treba, neke zgrade, pa ćemo graditi neke nove zgrade. Nije toliko stvar u tome da li naučni instituti žive u pristojnim zgradama, stvar je u tome da se država, i tu bih se složio s gospodinom ministrom, ne malo, nego u mnogo većoj meri počne baviti stvarima koje su od strateškog interesa za ovu državu, a to nauka, svakako, jeste.
Da rezimiram. Rekao sam da dva zakona valja izglasati, to su ove ratifikacije. Tri zakona su, da kažem, popravljive prirode, s tim što treba pažljivo pogledati amandmane, mogu da govorim o amandmanima DSS-a, a ovaj, da kažem, poslednji ili prvi zakon u izlaganju gospodina ministra ne valja ništa i valja ga povući. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati ovaj amandman. O tome sam govorio u raspravi u načelu. Naime, u pomenutom članu 46. prve dve alineje glase: "– učestvuje u radu Narodne skupštine i njenih odbora". To je u najmanju ruku trebalo detaljnije obrazložiti, jer ovo što piše, u suštini, podrazumeva se da učestvuje u radu Skupštine, dakle ovo je nepotrebno, osim ako učestvovanje u radu ne podrazumeva nešto drugo. A da ima mesta sumnji ukazuje alineja dva. Kaže: "– postupa u skladu sa odlukama nadležnog odbora Narodne skupštine", dakle, Administrativnog odbora, "kojima se uređuju prava i dužnosti narodnih poslanika".
Meni je, nažalost, lako zamislivo da bi neka skupštinska većina koja ima većinu u Administrativnom odboru mogla da propiše da, na primer, poslanik mora da daje kvorum ili da propiše da poslanik mora da prisustvuje radu sednice. Neću da vas podsećam, mislim da su gotovo sve relevantne političke stranke od kada postoji višestranačje u Srbiji u nekom trenutku bojkotovale rad Skupštine, jer je to bila njihova politička odluka. Poslednji put, čini mi se, da je upravo bojkotovala DS, čini mi se, 2005. godine. Ali, to je politička odluka da li ćemo doći, bojkotovati sednice, da li ćemo jednu sednicu bojkotovati, da li ćemo jednu tačku bojkotovati, kao što je naravno politička odluka, ja po pitanju amandmana gospodina Andrića mogu da glasam za njega, mogu da budem protiv tog amandmana, mogu da budem uzdržan, a mogu i da imam političku procenu da neću da se izjasnim. Znači, potpuno logično.
Ovo je dobar amandman i ja sam, nažalost, rekao da taj amandman i neki drugi amandmani neće popraviti ovaj zakon i DSS će, pretpostavljam, danas glasati protiv usvajanja ovog zakona Hvala.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, pre svega da kažem da se nadam da će naša koleginica biti dobro i da će sve proći bez posledica.
Juče me priupita jedan moj prijatelj šta je danas na dnevnom redu, a ja mu kažem ništa. Zapravo ga nisam slagao jer zakon predložen od strane 128 poslanika skupštinske većine je, po mom dubokom uverenju i uverenju poslanika DSS-a, jedno veliko ništa. Da ovo što sam sada rekao nije samo olako kazano, pokušaću da vas uverim u onome što sledi.
Osnovna primedba koja može da se stavi ovom zakonu je način na koji se zakon donosi. Naime, postoje neki dokumenti, pre svega dokumenti vezani za neka najvažnija državna pitanja, koje Skupština usvaja po pravilu konsenzusom ili najširim mogućim konsenzusom. Postoje dva tehnička dokumenta koje valja usvojiti konsenzusom, to su poslovnik i ovaj zakon o Skupštini. Drugim rečima, bilo bi mnogo bolje da je ovaj zakon predložila grupa od 250 poslanika i da ga ovdem, bez ikakve rasprave ili sa minimalnom raspravom, kao takvog i usvojimo.
Reći će neko da je nemoguće postići konsenzus. Moguće je. Ovde sede gotovo u svim poslaničkim grupama poslanici koji su sedeli u Saveznom parlamentu, odnosno u parlamentu Državne zajednice, kada smo poslovnik usvojili jednoglasno, uključujući tu čak i vlast i opoziciju Crne Gore. Dakle, ako ima dobre volje i ako se predlažu dobronamerna i suvisla rešenja, to se može učiniti.
Nisam sudelovao, ni bio u grupi za izradu ovog zakona, ali sam bio u grupi koja je pokušavala da donese poslovnik. Mi smo sa dosta velikom saglasnošću prošli polovinu poslovnika, onda je cela stvar stala, sve je povučeno i ovde se u parlamentu, isto kao i ovaj zakon, pojavio Poslovnik skupštinske većine, koji je kao takav i usvojen sa 128 glasova.
Slična stvar, koliko sam čuo od kolege Obradovića, desila se i u izradi ovog zakona. Dakle, nije tačno da je zakon posledica najšireg mogućeg konsenzusa i ponavljam velika je šteta zbog toga.
Da vidimo kako izgleda struktura zakona. U zakonu jedno 40% materijala su direktno ustavne odredbe prenesene iz Ustava. Tu je, doduše, o tome će biti nešto više reči kada budemo govorili o pojedinostima, pošto Ustav nije mogao baš da ulazi u najsitnije detalje, a zakon, pa i Poslovnik to mogu, propuišteno je da se doteraju neke stvari i da se izbegnu eventualni nesporazumi itd, no o tome ćemo kasnije. Takođe, 30% ovog zakona su zakonske odredbe nekih drugih, širih zakona. Nažalost, onih preostalih 30%, izvinite, ali u najvećoj meri su notorne gluposti.
Idem po redu. U članovima koji se bave poslanicima, odnosno pravima i dužnostima koje imaju poslanici, mnoge stvari nisu urađene, a s druge strane, neke stvari su urađene onako kako ne treba. Skrenuću vam pažnju na neke od njih.
Na primer, u članu 46. prve dve alineje su potpuno problematične. U prvoj alineji drugog stava kaže se – narodni poslanik je dužan da učestvuju u radu Narodne skupštine i njenih odbora.
Nije baš sasvim jasno šta to znači. Da li to znači da je narodni poslanik dužan da prisustvuje sednici Skupštine? Tvrdim da to ne može da se zahteva od narodnog poslanika.
Mislim da ovde nema nijedne ozbiljnije stranke koja u nekom trenutku, dok je bila, naravno, u opoziciji, nije bojkotovala rad Skupštine. Ili ne mora da bojkotuje trajno rad Skupštine, može da bojkotuje jednu sednicu ili može da bojkotuje jednu tačku, ali to je potpuno legitimno pravo političkih stranaka jer je potpuno legitiman način političke borbe u parlamentu i to je dozvoljeno svuda u svetu.
Zahtevati ovo "učestvuje u radu" nije sasvim jasno.
Štaviše, u sledećoj alineji se kaže – postupa u skladu sa odlukama nadležnog, dakle Administrativnog, odbora Narodne skupštine kojima se uređuju prava i dužnosti narodnih poslanika.
Administrativni odbor može većinom glasova vladajućih stranaka da nametne takve odredbe koje su potpuno neprihvatljive poslanicima opozicije.
Podsećam vas da bi ovaj zakon, po logici stvari, trebalo da važi u nekom budućem skupštinskom sazivu, kada vlast i opozicija delimično ili potpuno promene uloge.
Moram da kažem da se o ovom zakonu najviše govorilo tako što je neko pustio u javnost, po meni, glupu ili, ako hoćete još gore, monstruoznu ideju kako svako ko napuni 45 godina i ne znam ima nešto od skupštinskog staža treba da ide u penziju sa nekom velikom penzijom.
Jasno je da je to urađeno namerno, ne verujem da su to uradili, odmah da kažem, predstavnici skupštinske većine, pre verujem da su to odradili oni koji sede u Vladi, a urađeno je prosto zato da se izvrši jedna dodatna satanizacija poslanika, jedno dodatno omalovažavanje parlamenta.
Naravno da je takav predlog besmislen i naravno da nije ni ušao u ovaj zakon. Ko normalan može da traži neka prava koje drugi građani nemaju?
Da stvar bude karikaturalnija, u članu 47, moram da ga pročitam, kratak je, piše bukvalno sledeće, kaže – narodni poslanik stiče pravo na penziju u skladu sa zakonom.
Naravno da stiče, svaki građanin u ovoj državi stiče pravo na penziju kada ispuni sve zakonske uslove da se ide u penziju i jasno je kako mu se određuje penzija itd, pa sve što važi za druge građane važi valjda i za poslanike. Ne vidim šta će ovaj član u ovom zakonu sem da groteskno istaknemo kako narodni poslanici mogu da odu i u penziju.
Dalje, deo koji se odnosi na predsednika Skupštine, ne bih voleo da me gospođa Đukić-Dejanović pogrešno shvati, uopšte nemam na umu sadašnji sastav i sadašnjeg predsednika i sadašnje potpredsednike, govorim krajnje načelno. Mislim da kada se govori o predsedniku Narodne skupštine mora da se mnogo jače istaknu sve njegove dužnosti i sva njegova prava.
Ovde samo u nekih četiri-pet članova je napisano kako se bira, šta otprlike radi, svi znamo šta radi, kako se razrešava i to je sve. Kada to pročitate, onda prirodno zaključite da je predsednik Skupštine Alajbegova slama, a da su potpredsednici Skupštine, izvinite, dve Alajbegove slame. Imaju cela dva člana koji se njima bave i u njima ne piše ništa. Oni to nisu.
Predsednik Skupštine, sviđao nam se-ne sviđao, podržavali ga-ne podržavali, jeste treći čovek u državi. Prvi je predsednik države, drugi je predsednik Vlade, a treći je predsednik Skupštine. To je tako u protokolima svih demokratskih zemalja u svetu i mora vrlo precizno da bude napisano, mnogo detaljnije koje su mu sve obaveze, a i koja su mu prava.
Na primer, obaveza predsednika Skupštine je da mora da ima obezbeđenje. Smešno vam zvuči, ali mora da ga ima, ne zato što to piše tamo u nekom policijskom zakonu, nego što je to njegova obaveza. Odmah da vam kažem, to je najveća muka, imati obezbeđenje to znači biti 24 sata u apsu, pa kada idete u bioskop, onda trči obezbeđenje zajedno s vama.
Dalje, sada imamo komičnu situaciju, ne vidim zašto se nije moglo ući i u plate. Da li je bio problem da se napiše ako je poslanička plata 10 dinara, da je plata predsednika 15 dinara, a plata potpredsednika 12 dinara? Mi imamo smešnu situaciju da šef kabineta predsednika Skupštine ima veću platu od predsednika Skupštine, što verovatno narod ne zna, ali je to tačno.
Ponavljam, izvinjavam se gospođi Đukić-Dejanović, stvarno ne govorim o njoj, govorim načelno o predsedniku Skupštine, sutra će to biti neko drugi, a prekosutra neko treći.
Dalje, uvodi se jedno telo, što možda u osnovi nije loša ideja – kolegijum. Ali, prema onome što piše u zakonu taj kolegijum je pododbor jednog pevačkog društva. Ne piše pre svega obaveza da se taj kolegijum sazove, kako funkcioniše, ne piše koja su mu prava i koje su mu obaveze. Drugim rečima, to je jedno fakutativno telo koje mož' da bidne ali ne mora da znači.
Budžet; odmah da se dogovorimo, osnovna ideja da Skupština ima budžet je dobra, ali je loše realizovana, nedostaju neke stvari. Na primer, nedostaju neki drugi prihodi. Mi apiori mislimo da Skupština ostvaruje prihode samo od države, iz budžeta države, ali Skupština može da ostvaruje i neke druge prihode.
Mnoge ozbiljne međunarodne organizacije, na primer OEBS, organizuju ovde u ovoj zgradi seminare, kurseve, konferencije, sastanke itd. i dobro znam da su spremni da to nadoknade i da pomognu Skupštini, kojoj pomoć treba za opremu, za šta god hoćete. O tome nema ni reči.
S druge strane, ima jedna malo nelogična stvar. Znam da nama godi, eto, mi ćemo da kažemo da hoćemo budžet od milijardu evra i onda to Vlada mora da prihvati. Naravno, nećemo mi reći da hoćemo budžet od milijardu evra, jer po pravilu skupštinska većina se nažalost vrlo često ponaša tako da bude potrčko Vlade, ali teoretski to može tako, a pri tome je zapravo Vlada odgovorna za realizaciju svih mogućih finansija, pa i ovih. Drugim rečima, nisam siguran da rešenje koje je predloženo ovde uopšte pije vodu.
Dalje, ima nekih stvari koje su malo smešne. Na primer, priča o zakletvi. Prvo, Skupština je institucija kojoj mnogi polažu zakletvu kada stupaju na funkciju. To je sve propisano Ustavom i odgovarajućim zakonima. Pred kime Skupština polaže zakletvu? Pred samom sobom, pred Bogom, pred narodom. Nisam siguran da je to dobro.
Na stranu tekst same zakletve. U tom tekstu nijedne rečenice nema o tome da ćemo valjda pre svega braniti ovu državu i njene interese jer se pominju ljudska prava itd, a državu, interese, granice, nema ni reči u zakletvi.
Drugim rečima, mogu da budem poslanik i da mi je legitiman politički cilj da ovu državu pripojim nekoj drugoj državi ili da deo ove države pripojim nekoj drugoj državi. Moglo bi tako da se tumači. Tekst je potpuno neprihvatljiv.
Ovo sa gardom gotovo da ne vredi ni komentarisati. Neće nama garda pomoći da popravimo imidž Skupštine. Naprotiv, bojim se da ćemo dodatno ispasti smešni. Nisam siguran, izuzimajući neke posebne prilike, da tako kažem, kada se podrazumeva da tu postoji garda, a zna se kada je to, u svim ovim drugim slučajevima koji se ovde predviđaju, na početku redovnog zasedanja itd, mislim da to nije dobro rešenje.
Dalje, mnogo toga u ovom zakonu nije urađeno uopšte. Biće vremena da u raspravi u pojedinostima nešto više o tome govorimo, ali samo da nabrojim. Uopšte se nije ušlo u mogućnost da se pomoćne službe u Skupštini bolje organizuju.
Da li baš radno mesto npr. čistačice mora da bude u Palati federacije, pa da nas odatle opslužuju, da li obezbeđenje Skupštine mora i dalje da ima svog šefa u policiji ili možda može neko u Skupštini da im komanduje, što mislim da je praktičnije? Da li kuvarice, kelneri i svi ostali takođe imaju radno mesto danas u Skupštini, sutra u nekom ministarstvu, prekosutra negde drugo ili bi i oni mogli da budu radnici Skupštine? O tome se uopšte nije razmišljalo.
Zatim, pitanje koje takođe treba definisati – kome sve ova skupština može da izdaje prostor? Izvinite, imali smo nekoliko slučajeva, za mene lično vrlo problematičnih, kada se tu sviralo, pevalo, igralo itd, što ne mislim da je primereno Skupštini. Naravno, to ne znači da ne treba nikome izdavati, ali postoji velika razlika između ozbiljnih međunarodnih organizacija koje nešto organizuju i 20.000 nevladinih organizacija odavde koje, kako kojoj padne na pamet, tako organizuju nešto ovde u Skupštini.
Dalje, na primer, u članu 30. nije definisan broj poslanika koji čine poslaničku grupu. Drugim rečima, možemo da zaključimo da broj može ići od dva do 250. Mi u Poslovniku imamo definisano da je to pet, ali ako stoji ovako može nekome pasti na um i da dva poslanika mogu biti poslanička grupa, ali može i kontra. Na primer, može nekome pasti napamet da 70 poslanika budu poslanička grupa, pa bi u parlamentu postojala samo jedna u ovom trenutku. Dakle, to je nešto što svakako treba definisati.
Na kraju, valjda je jasno iz svega što sam govorio da će DSS u danu za glasanje doći da glasa, ali će glasati protiv usvajanja ovog i ovakvog zakona, uz ponovljeno žaljenje što se do zakona nije došlo na jedan pametniji i bolji način, i što i sam zakon nije pametniji i bolji. DSS, inače, nije predlagala amandmane, jer smatramo da se ovaj i ovakav zakon amandmanima ne može popraviti, može se samo zakon povući i napisati drugi, ponavljam, na jedan drugačiji i pametniji način.

Prvo, gospodin Obradović je bio šef te radne grupe u prethodnom sazivu Skupštine, kada taj zakon nije uopšte ušao u skupštinsku proceduru. Drugo, on je sudelovao na početku rada, pod rukovodstvom gospodina Novakovića. Dakle, sudelovao je sve dotle dok je imao utisak da se tu uvažava i nešto radi. Onda je rad zamro i onda se radilo na neki drugi način, i pojavio se ovaj dokument.
Naravno da se materije Poslovnika i zakona o Skupštini prepliću i stvar je osećaja gde šta treba da piše. Nekada nešto treba da piše i na jednom i na drugom mestu.
Možda zakon o Skupštini ne može baš u najsitnije detalje da ulazi oko procedure, kako teče tok sednice itd, niti to treba da radi, ali neke stvari vezane načelno za prava i obaveze poslanika, za prava i obaveze predsednika Skupštine, za prava i obaveze potpredsednika Skupštine, za prava i obaveze onih koji rade po odborima, predsednika odbora itd, mislim da je tome apsolutno mesto u zakonu i da je to valjalo napisati, pa i po cenu da napišemo nešto što se možda nekima neće ni sviđati. Pokušao sam u najkraćem da vam saopštim šta sve tu ne valja, a ne valja mnogo toga.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici i gospođo ministar, prvo, dozvolite mi jednu digresiju. Mi smo juče, a i danas, vodili spojenu raspravu o tačkama dnevnog reda koje, nažalost, jedna s drugom nemaju nikakve veze. Tako smo juče pričali o požarima, pa smo pričali o zakonu o upravnim sporovima... I kakve to ima međusobne veze sa zakonom o ukidanju viza sa Izraelom?
Danas pričamo o rebalansu budžeta, pa pričamo, na primer, o Agenciji za privredne registre i o Sporazumu sa Slovenijom o socijalnom osiguranju, što, takođe, međusobno nema nikakve veze. Znam da bi mi, da je ovde, gospođa predsednik Skupštine odgovorila da je to Skupština izglasala, ali znate kako je, skupštinska većina može da izglasa da je danas petak, ali to ipak ne obara činjenicu da je danas, ipak, utorak.
Gospođa Dragutinović je, kako to narod kaže, zbrisala iz Skupštine, ali imam puno razumevanje za to jer očigledno treba da brani nešto što nije branjivo.
Ako se ne varam, i mislim da to niko sporiti neće, danas je 22. decembar. Dakle, mi 22. decembra 2009. godine raspravljamo o rebalansu budžeta za 2009. godinu. Naime, šta znači kad Skupština izglasa budžet ili rebalans budžeta? To praktično znači da Skupština daje dozvolu Vladi da može da prihoduje neke novce i, takođe, daje dozvolu Vladi kako će te novce da potroši.
Naravno, uobičajena je stvar da se prave rebalansi, nije to ništa novo i negativno, ali bih razumeo da smo mi o ovom rebalansu raspravljali u septembru, čak i u oktobru, kad imamo viziju koliko možemo da potrošimo, koliko prihodujemo itd., pa bi onda imalo smisla ulaziti u brojeve, iznose prihoda, iznose rashoda itd. Ne, mi smo ovde danas dobili faktičko stanje stvari i treba da aminujemo ono što je Vlada u međuvremenu, zapravo nezakonito, potrošila.
Pri tome, kako smo obavešteni, manjak će biti 50% veći nego što je planirano, umesto 70 milijardi biće 104 milijarde, iz prostog razloga, što je prihod za toliko manji.
I prilikom donošenja budžeta pre godinu dana, i prilikom rebalansa u aprilu, dobro se sećam šta je govoreno u Skupštini. Tada sam rekao u ime DSS-a – daj bože da ostvarimo 95% prihoda od onih koje smo planirali, čak sam to i obrazlagao. Tol'ko smo i ostvarili. Ostvarili smo 94 i nešto procenata prihoda koji su planirani.
Možemo razumeti razloge, jer smo ih predvideli unapred, ali je onda bilo normalno da se sa rebalansom budžeta izađe u septembru ili oktobru, a ne da 22. decembra naknadno verifikujemo nešto, odnosno verifikujemo prekršaj koji je Vlada očigledno napravila. Jer, ovo je sada već prekršaj, kažnjivi prekršaj. To mu, znate, dođe otprilike onako - lopov opljačka banku, a onda donese zakon kako je pljačka banke dozvoljena. Samo što se, nažalost, ovde ne radi o pljački banke, nego o pljački države ili, bolje rečeno, o pljački njenih građana.
Moram reći, nemam bolju reč za to, ova vlada je čudo. Čudo, gospodo. Jer, treba biti ne samo bahat i osion, nego i vrhunski bezobrazan da se izađe pred Skupštinu sa rebalansom budžeta 22. decembra. Izvinjavam se, ne volim krupne reči, ali blaže ne mogu da pronađem.
Tako da ne znam o čemu sada raspravljamo. Možemo samo da raspravljamo o tome da li će ovde postojati neka skupštinska većina. Juče smo videli prilikom glasanja o budžetu da nje zapravo nema. Doduše, ima je, jer se uvek nađe neki Halimi ili Damjanović ili već kako se zovu, za sada se nađe, ali očigledno ona većina koja je izabrala ovu vladu juče na budžetu nije funkcionisala, a zna se šta to znači.
I gospodin Čanak, iako moj politički neistomišljenik, bio je potpuno u pravu sinoć, kada je rekao – skupštinske većine nema. Radite šta god hoćete, ali ovo što radite je neodgovorno i nije dobro za ovu državu.