Zahvaljujem. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su tri zakona koja se nekom neobaveštenom čitaocu čine sličnim, ali su zapravo po svojoj suštini potpuno različiti.
S jedne strane, imamo Zakon o državnim službenicima, koji bih nazvao normalnim zakonom. Kada kažem „normalnim“ ne mislim da je idealan, on ima svoje manjkavosti. To je naprosto zakon o kome vredi raspravljati, koji se nekim, da kažem, razumnim amandmanima može i popraviti. Nešto više o tom zakonu, stav DSS-a, izneće kasnije gospodin Palalić.
Što se tiče druga dva zakona, moram da kažem da ne mogu da nađem dovoljno dobar atribut da ih kvalifikujem, a da pri tom ostanem elementarno pristojan. Naime, logika tih zakona je otprilike ovakva – pada kiša i onda, umesto da otvorite kišobran da ne biste pokisli, vi doneste zakon o zabrani padanja kiše; to su ta dva zakona. Narod ima izreku, kada se nekim neadekvatnim sredstvima pokušava postići neki cilj: „Kolje se vo za kilo mesa“.
Ovde se, nažalost, vo kolje ni za šta. Pokušaću da iznesem stav Demokratske stranke Srbije zašto tako mislimo.
Oba zakona, i zakon o maksimalnom broju radnika u republičkoj administraciji i zakon o maksimalnom broju radnika u lokalnoj administraciji, baziraju se na nekim pretpostavkama koje su date kao deus ex machina. Kaže se – ima da radi 28.400 radnika. Izvinite, ja ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi bilo, ne izlazi iz zakona, 27.000 radnika ili 29.000 radnika; može i 35 i 25, možemo da licitiramo koliko god hoćete. Zašto baš 28.400?
Ili, ako je reč o onom drugom zakonu, zašto četiri zaposlena na 1000 stanovnika, to ću nešto kasnije da komentarišem, a ne, recimo, pet ili tri? Ne vidi se razlog, nema obrazloženja. Ne vidi se na osnovu kog postupka se došlo do tog broja.
Da se razumemo, niko razuman nema ništa protiv toga da se napravi efikasna i racionalna administracija. Takođe smo svi svesni činjenice da ne možemo biti zadovoljni postojećim stanjem stvari i da tu ima mnogo toga da se uradi da bi se to na neki način dovelo u red. To je takođe neki deo puta ka Evropi, u koji se stalno kunemo.
Naravno, mi ćemo kroz amandmane koje smo dali o tome pričati nešto više kada bude rasprava u pojedinostima, ali je osnovna primedba zašto baš 28.400 i zašto četiri na 1000; te brojeve niko obrazložio nije.
Druga stvar se tu pominje – eto, mi hoćemo da uštedimo novac, da smanjimo potrošnju, pa nećemo baš odmah, ali to ćemo za koju godinu, je li. Hajde da vidimo malo tu računicu.
Da smo dobili Predlog budžeta, po zakonu, danas bih mogao kvalifikovano da vam kažem koliki je predviđeni budžetski deficit. Pojavile su se u medijima neke informacije da će to biti oko sto milijardi dinara. Neka bude sto milijardi dinara. Da zaokružimo, to je oko milijardu evra. To je budžetski deficit. Planira se otpuštanje iz državne administracije 3.400 radnika. Neka imaju neto platu od 30.000, nemaju, ali hajde da pretpostavimo da je to 30.000 za radnika, pa je to mesečna ušteda od milion evra, za godinu dana je 12 miliona evra, ili 1,2% budžetskog deficita. Da li je to baš tako?
Nije. Prvo, 12 miliona evra će se pojaviti manje u potrošnji. Država će, ako ništa drugo, izgubiti 18% PDV-a od tih 12 miliona evra. Dalje, država će morati, htela ne htela, da pokrije socijalne slučajeve koji će tu nesumnjivo nastati i da da određena davanja. Kada sve to saberete i oduzmete pitanje je da li će biti bilo kakve uštede, ne trajno, nego odmah?
Vrlo često se, kada vam ponestanu argumenti, pozivate na EU, pa smo juče imali prilike da od gospodina Dinkića čujemo kako su, eto, tobož, imali na umu standarde EU.
Kada smo već kod gospodina Dinkića, ja imam puno razumevanja za njegove zdravstvene probleme; i ja bih bio bolestan da sam predložio ovakve zakone. Hajde da pogledamo te standarde EU.
(Milica Vojić-Marković, s mesta: Tu je pitanje da li je starija kokoš ili jaje?)
Da, to je interesantno pitanje šta je starije, kokoška ili jaje. Dakle, s jedne strane, Evropska unija je nesumnjivo bogatija od nas i sigurno može da plaća više državnih službenika nego mi. Evo, daću vam jedan konkretan primer. U Nemačkoj u Bundestagu na jednog poslanika, kojih inače ima 600, dolaze četiri zaposlena u administraciji. Kod nas je broj zaposlenih u ovoj skupštini (gospođo, izvinite ako sam promašio za jedan broj) 349; neka je i 350, na 250 poslanika, dakle, znatno manje. Da li mi sada, zato što je u Evropskoj uniji standard jedan prema četiri, treba da imamo hiljadu ljudi zaposlenih u Skupštini? Verovatno ne, jer nismo toliko bogati.
S druge strane, mi imamo ipak velike poslove, koje EU nema. Ako ništa drugo, u EU ne postoji Kancelarija za pridruživanje EU, a kod nas naravno mora da postoji; hiljade i hiljade različitih propisa moraju da se usaglase, konvencije i sve ono što su države EU radile devedesetih godina prošlog veka. Mi smo radili to što smo radili, sve to treba nadoknaditi. Prema tome, to su dva potpuno različita principa, naravno, jedan vuče na jednu stranu, drugi vuče na drugu stranu, koji samo ukazuju na to da ne možete u ovoj sferi direktno da se pozivate na standarde EU.
Što se tiče zakona o lokalnoj administraciji, pravo da vam kažem, odredbe tog zakona naprosto vređaju zdrav razum. Već sam doveo u pitanje princip „četiri na hiljadu“, ali tu ima potpuno različitih stvari. Evo, nabrojaću neke.
Prvo, postoji jedan broj poslova koji uopšte nemaju nikakve veze sa brojem stanovnika u opštini. Vi u svakoj opštini morate da imate matičara, u svakoj opštini morate da imate nekoga ko vodi računa o groblju. Potpuno je svejedno da li u toj opštini živi 3.000, 33.000 ili 333.000 ljudi, odnosno da li imate jednu sahranu nedeljno ili 100 sahrana dnevno; potpuno je svejedno, morate da imate jednu određenu službu, pa da imate. Takvih poslova mogu da vam nabrajam danas do podne.
Drugo, desetak opština u Srbiji su opštine koje imaju razvijen turizam. Tu, naravno, moraju da postoje službe koje će opslužiti znatno veći broj građana od broja onih koji formalno imaju prebivalište u toj opštini. Jer, jedan broj ljudi čak mesecima, pošto ima kuće na Zlatiboru, Kopaoniku, tamo-amo, u Sokobanji, ima tih opština dosta...
Juče je gospodin Balint, čini mi se vrlo ispravno, primetio da u opštinama gde je obavezna dvojezičnost ili višejezičnost to naravno opterećuje opštinsku administraciju i da tu mora da bude zaposleno više ljudi itd.
Još nešto treba imati na umu. Najmanje dve trećine opština u Srbiji, draga moja gospodo iz Vlade i službenici iz Vlade, nema druge zaposlene osim onih u državnoj službi.
Da li je to vama jasno? Pod državnom službom, naravno, podrazumeva se i nešto čega se ovaj zakon ne dotiče, to je prosveta, zdravstvo, policija, sudstvo i lokalna administracija. Nema drugih zaposlenih. Možda poneko, a i ti rade uglavnom na crno, po kafićima, kioscima itd. Nema ničeg drugog. To nisu male opštine od dve-tri hiljade stanovnika, nego ozbiljni gradovi, Svilajnac, na primer. Takvih primera ima mnogo. Šta ćemo sad? Da otpustimo sve te ljude? I šta onda? Da otvorimo narodne kuhinje? Zašto? Postavljam pitanje zašto? Objasnio sam vam da dobit od toga nije nikakva.
Umesto toga i umesto ovakvih, opet ne smem da kažem kakvih, zakona, ne bi bilo pristojno, koji vređaju zdrav razum, nemamo ništa protiv toga da se definiše jedna normalna procedura kako doći do optimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji. S jedne strane, da ta administracija funkcioniše kako valja, a s druge strane, da se vodi računa o nekim elementarnim socijalnim elementima, o ljudima koji su možda godinu-dve pred penzijom itd., da se nađu neka rešenja, to se uvek može naći.
Naravno, mnogo toga u ovim zakonima ukazuje na to da će se ljudi ocenjivati ne po njihovoj stvarnoj vrednosti, nego po nekim drugim faktorima. Bojim se da će tako da bude. Ali, čak i da to stavimo na stranu, dajte da napravimo, mi smo to kroz amandmane i predložili, videćete, o tome ćemo detaljnije pričati kad bude rasprava u pojedinostima... Demokratska stranka Srbije je predložila čak da se promene naslovi ovih zakona, da to ne bude „određivanje maksimalnog broja“, nego – postupak, zakon o postupku za određivanje broja zaposlenih u administraciji, i jedan i drugi zakon.
Definiše se da se prvo pođe od toga da se vidi kakve su želje raznih faktora, počevši od ministarstava, agencija itd., da onda jedna komisija, uz obavezno učešće sindikata, naravno, vidi šta je definitivno i onda ćemo doći do broja. Da li je taj broj 28.400, 30.000, 25.000, koliko god da ispadne, neka ispadne, ali to je onda neki razuman postupak koji bi ova skupština mogla da prihvati.
Na kraju da kažem da ću sam sebe da demantujem. Nekoliko puta sam prilikom donošenja raznih zakona proteklih meseci pogrešno utvrdio da je dotični zakon najlošiji od mogućeg.
Međutim, Vlada me uvek demantuje, ona je u stanju da napravi još gore zakone. Zato sad više neću da kažem da je ovo definitivno najgori zakon, može se lako desiti da za koji mesec dobijemo neki još gori. Zahvaljujem.