Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7153">Zoran Šami</a>

Govori

Molim vas da date neku pauzu, pet-deset minuta, da sačekamo predstavnike Vlade, jer nema svrhe da se obraćam samo vama i kolegama poslanicima.
Želim reč povodom amandmana i govoriću o amandmanu. Nema svrhe da govorim o amandmanu ako predstavnika Vlade nema.
Molim vas, da kao predsedavajuća, date neku kratku pauzu da se predstavnik Vlade ovde pojavi. Nema svrhe da raspravljamo o amandmanima bez predstavnika predlagača.
Želim reč o amandmanu, ali ću govoriti kada se pojavi predstavnik Vlade. Ponovo vas molim da sačekamo predsednika Vlade...
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, nisam tražio malopre reč o povredi Poslovnika, zato što kad vam Vlada pošalje ovakav zakon, čovek mora da razume da su ga pisali neuki ljudi; ja sam, prosto, tražio predstavnika Vlade ne bi li nešto ovde naučio, pa da on, valjda, nauči Vladu, ali to je, izgleda, bilo uzaludno očekivanje.
Dakle, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na naziv Predloga zakona i složiću se sa svima onima koji bi rekli da je to dosta neuobičajeno. To jeste neuobičajeno, ali predloženi zakon je neuobičajen, odnosno, mislim da valja ponoviti ono što je već rečeno u raspravi u načelu – da je teško kategorisati ovaj zakon, a upotreba adekvatnog atributa bila bi neumesna i narušavala bi neku elementarnu pristojnost.
Pokušaću da obrazložim šta je ideja DSS-a s amandmanom na promenu naziva zakona i celokupna ideja u vezi sa svim podnetim amandmanima na ovaj zakon. Uzgred budi rečeno, pošto sam upravo prekardašio dva minuta, ostalo vreme ide na račun ovlašćenog predstavnika. Dakle, zakon je, hajde da blago kažem, loš. On pokušava da reši jedan problem, koji nesumnjivo postoji, a to je problem organizovanja efikasne i racionalne administracije na potpuno neadekvatan način, polazeći od aksioma da u administraciji treba da ima 28.400 nezaposlenih. To je aksiom, bogom dan, izvučen iz rukava. Postavlja se elementarno pitanje – zašto 28.400? Možda je to mnogo, možda je malo, ja to ne znam. Ne da ja ne znam, verujem da to ne zna niko u sali.
Demokratska stranka Srbije, kao, uostalom, i sve druge, pretpostavljam, dobronamerne stranke, shvata potrebu da se organizuje državna administracija na efikasan i racionalan način, ali do osmišljavanja celog tog poduhvata treba tek doći. Iz tog razloga, mi smo ovim amandmanom predložili da se naziv zakona promeni i da glasi – Predlog zakona o postupku određivanja maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji. Znači, ako već treba doneti neki zakon i time iskazati volju za transformacijom administracije, onda hajde da definišemo bar jedan razuman, racionalan postupak kojim se to može napraviti.
Mi taj postupak kasnije, u odgovarajućim članovima, i razrađujemo. Predlažemo da se, prvo, naprave predlozi sistematizacije radnih mesta u svim organima administracije, da onda Vlada, na osnovu tih predloga, sačini neki suvisao predlog, pa da na osnovu toga što je sačinila dođe do tog broja, neka taj broj bude 22.000, 32.000, 28.000, nema niko ništa protiv, pa da zatim definiše šta će raditi s onima koji su, eventualno, višak, zavisno od toga i koliko godina službe imaju itd. Dakle, da se cela ta procedura obavi, i to je moguće obaviti, odmah da vam kažem, u veoma kratkom vremenu.
Ja sam svojevremeno u ovoj skupštini napravio sistematizaciju, predložio sistematizaciju radnih mesta za nedelju dana. Nije to nikakva velika mudrost. Svi znaju, otprilike, u svakom ministarstvu, u svakoj agenciji, u svakom od svih organa republičke administracije, šta im valja činiti, koja mesta treba osmisliti, koja treba pokriti itd.
Neka načelna pozivanja na evropske standarde su, lično mislim, za naše uslove potpuno neprimerena. Ne zato što u mnogim stvarima ne treba koristiti evropske standarde, nego ima mnogo razloga zbog kojih je to kod nas neprimenljivo. Tu se, čak, izdvajaju dva razloga koja su dijametralno suprotna. S jedne strane, Evropa je bogatija od nas. Sasvim je izvesno da ima više novca da plaća državne poslove i da zapošljava više ljudi. Ima takvih primera. U Bundestagu, na primer, na jednog poslanika sleduju četiri zaposlena. Po tom standardu, u ovoj skupštini bi trebalo da bude hiljadu zaposlenih. Mi imamo 349, ako se ne varam. Ne tvrdim da mi treba da imamo hiljadu, jer smo siromašni, ali dajte da dođemo, evo, da počnemo od Skupštine, do nekog broja koji treba da postoji da bi Skupština normalno funkcionisala.
Čujem da se u Zakonu, uzgred budi rečeno, o Narodnoj skupštini predviđa neki broj zaposlenih, a uopšte, recimo, nema zaposlenih u jednom strašno važnom sektoru, kakav je recimo – inostrani poslovi u Skupštini, nema nijednog.
S druge strane, u Evropi ima poslova koji ne moraju da se rade, a kod nas moraju da se rade. U evropskim državama, ako ništa drugo, ne postoje kancelarije za pridruživanje EU, da ne kažem da nisu to samo kancelarije za pridruživanje EU, nego mnogi poslovi koji su u Evropi obavljeni 90-ih godina prošlog veka, kod nas tek sad treba da se obave, u raznim sferama, od organizacije vazdušnog saobraćaja, da dalje ne nabrajam. Gotovo da nema oblasti u ne morate da se usaglašavate s nekim dostignućima, ne samo EU, nego, uopšte, modernog sveta.
Iz svih tih razloga koje sam naveo, ne sporeći činjenicu da treba izvršiti transformaciju administracije, mi mislimo da to treba da se uradi po jednoj osmišljenoj, pametnoj proceduri i da se na osnovu toga dođe do realnih potreba. Još samo nekoliko rečenica o motivu. Neću da kažem da je motiv sumnjiv, motiv je glup. Izvinite na izrazu, motiv za donošenje ovog zakona je glup, jer se, navodno, time prave neke uštede.
Prvo, ne prave se nikakve uštede. Čuli smo da planiramo budžetski deficit od milijardu i 400 miliona evra, a ako fizički samo skinete plate za 3.400 zaposlenih, ili koliko već, to godišnje iznosi samo 12 miliona evra, što je manje od jednog promila. Zapravo, nije to ni 12 miliona evra, jer ako odbijete, s jedne strane, očigledno neophodna socijalna davanja onima koji će ostati bez posla, a neće moći da nađu nov posao, ako, s druge strane, povučete iz potrošnje 12 miliona evra, ako ništa drugo, država gubi dva miliona na PDV-u, jer bi ljudi taj novac potrošili na hranu i najelementarnije potrebe. Kada sve to saberete i oduzmete, saldo je, verujte mi, nula, ne trenutno, nego trajno.
Motiv, praktično, ne postoji, a do njega se dolazi potpuno neadekvatnim sredstvima. Ima, naravno, još primedaba na mnoge stavke ovog zakona, o njima će biti reči kada odgovarajući amandmani dođu na dnevni red i o njima će biti reči kasnije, ali mislio sam da je neophodno da se ovo kaže na početku.
Žao mi je, još jednom, što nema predstavnika Vlade. Bila je dobra prilika da nešto nauče, ali pošto, izgleda, njih ne vredi učiti, onda ćemo nastaviti ovako. Hvala.
Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, dobro je da je gospođica Marjanović došla u salu, kao predstavnik predlagača, tim pre što znam da je Odbor za kulturu imao dosta posla oko ove tačke, posebno oko kandidata za Savet RRA, zato što nisu stigla samo dva predloga, nego mnogo više i što je Odbor tu onda morao da izabere dva kandidata koja će predložiti Skupštini.
Doduše, znam da nije obaveza Vlade da prisustvuje ovoj tački dnevnog reda, ali ova tačka dnevnog reda je malo različita od nekih drugih naših kadrovskih tačaka, kao na primer kada zamenjujemo članove skupštinskih odbora, dodiruje jednu veoma važnu temu, a to je rad RRA i, da kažem, odgovorna i ozbiljna Vlada bi verovatno zaključila da valja da ima svog nadležnog ministra u sali, da bi prosto čuo šta o ovoj temi poslanici imaju da kažu.
Naravno, neću govoriti o direktno kadrovskim rešenjima, lično mislim da kod ovakvih kadrovskih rešenja pre svega mora da se vladajuća koalicija izjasni za kojeg je kandidata, pošto je obaveza da se skupi 126 glasova, ali ću iskoristiti priliku i mislim da je to nužno, da nekoliko reči kažem o samoj RRA. Da mi neko ne bi zamerio da sam sad došao do neke naknadne opozicione pameti, podsetiću svoje kolege da sam o ovome pričao vrlo kritički još u prošlom sazivu skupštine nekoliko puta, doduše, čini mi se, ne na plenarnom zasedanju, nego na nadležnom Odboru za kulturu i informisanje.
Mi imamo ozbiljan problem sa Radiodifuznom agencijom i izneću samo neke najvažnije aspekte, posle toga ću naravno na kraju izvesti i zaključak. Bojim se da Radiodifuzna agencija, republička Radiodifuzna agencija ne radi dobro. Tu ima, kažem, više problema. Najosnovniji problem je taj što su propisane užasno visoke takse koje moraju elektronski mediji da plaćaju dražvai. Te takse na nivou recimo elektronskog medija sa regionalnom frekvencijom iznose negde oko 180 hiljada evra godišnje, što iznosi negde oko 15.000 evra mesečno. Tako visoke takse zapravo imaju veoma loše posledice po uopšte opstanak i rad elektronskih medija, jer potpuno je jasno da u takvim uslovima, oni elektronski mediji koji sami sebe izdržavaju praktično nemaju nikakve šanse da opstanu.
Mogu da opstanu samo oni mediji koje izdržava neko drugi. Taj neko drugi mogu biti građani Srbije, ako je reč o Javnom servisu. Mogu biti mediji koje izdržava neka vlada, ne kažem naša. Najčešće je to neka strana vlada. Mogu da opstanu mediji koje izdržavaju neki predstavnici krupnog kapitala radi nekih svojih interesa, hajde da kažem, iskoristim jedan blagi izraz za takve osobe. To vam pokazuje i sadašnja aktuelna medijska slika Srbije.
Ako ovome dodam i podatak da su takse u Srbiji 10 puta veće nego u nekim zemljama u okruženju, npr. u Hrvatskoj, onda će vam biti jasno da ovaj problem nije nimalo naivan i nije nimalo za procenjivanje. Drugi problem koji RRA nikako ne želi da reši i da rešava, to je problem situacije na kablu. Imamo praktično monopol jednog kablovskog operatera, on se naravno doslovno monopolistički ponaša. Ucenjuje elektronske medije, posebno one koji nemaju frekvenciju, traže novac za to, da ih emituje na kablu. To naravno, dodatno, opet otežava položaj elektronskih medija.
Treće i dalje više neću nabrajati, potpuno je neregulisano pitanje vezano za reklame. Hteli mi to da priznamo ili ne, imamo monopol nekih reklamnih agencija, pa neka podobna televizija, npr. dobiće reklame, a neka nepodobna neće da dobije reklame. Takođe, ako povežete tačku 2 i tačku 3, imate još jedan problem. Imate mnogo stranih programa koji se putem kabla emituju kod nas na kojima uredno idu reklame. Zašto bi sada neka poznata svetska firma se reklamirala na domaćim medijima, kada mogu lepo njene reklame da se vide na Halmarku, Diskoveriju, na Histori kanalu, Eurosportu i na brojnim kanalima? Takva situacija nije u drugim zemljama.
Sve ovo što sam nabrojao, nabrojao sem još pre dve godine. Jedno jedino slovo, jedna jota se nije pomerila od tog vremena. Jer, Republičku Radiodifuznu agenciju to naprosto ne interesuje. Mislim da nema razloga da nas, odnosno građane Srbije, odnosno ovu skupštinu, šta više, nezavisno od toga sedeo neko u vlasti ili opoziciji, danas ne interesuje. Mislim da mora da nas interesuje.
Iz tih razloga mislim da moramo da razumemo da je veoma važno izabrati, konačno, kompletirati savet Radiodifuzne agencije. Trenutno fale dva člana. Jednog sad biramo iz reda nevladinih organizacija. Drugog nismo. Na prošloj sednici, vladajuća većina nije uspela da se dogovori. Nismo izabrali iz reda udruženja novinara ili relevantnog udruženja novinara. Sad sam čuo, danas od gospođice Marjanović da će vrlo skoro nedostajati neki članovi kojima ističe mandat vrlo skoro. Nesumnjivo je da ova Skupština mora da uloži napor da kompletira savet Republičke Radiodifuzne agencije, da ga kompletira.
Nažalost, bojim se da će to ići nekom pogrešnom metodom, ali bi po logici stvari trebalo zapravo samo čitati biografije kandidata, pa onda na osnovu njih odlučivati, a ne po nekim partijskim i nepartijskim simpatijama i nesimpatijama, ne bi li taj savet Radiodifuzne agencije doveo u red Radiodifuznu agenciju.
Sada neću da vas zamaram da vam iznosim kolike količine novca troši Radiodifuzna agencija. Ona ih doduše, pod navodnicima i zarađuje, a zarađuje ih prosto tako što državno blago, kakve su radijske i televizijske frekvencije, prodaje za skupe novce, a troši enormne količine novca. Bojim se da to čak nije ni teško proveriti. Svakako želim, savetujem mu da to i proveri, doći će do neverovatnih rezultata.
Dakle, kao zaključak, ponoviću, mislim da je važno da ova Skupština povede malo više računa o radu RRA, da se taj rad usaglasi sa interesima države, a to je onda jedan početni korak u sređivanju jednog kompletnog stanja u medijima i to na jedan pravi način, ne na onaj nakaradni način koji je proizašao iz Zakona o informisanju, nego na jedan suštinski način. Potpuno je jasno da ako na tržištu mogu da ostanu mediji koje neko dotira, a niko novce ne daje tek tako, onda je potpuno jasno da od profesionalnog novinarstva, od odgovornog novinarstva, kakvo treba da bude kod nas, nema ničega. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, DSS smatra da svakako valja doneti zakon o jedinstvenom biračkom spisku. Štaviše, uveren sam da svaka ozbiljna stranka, s ozbiljnim namerama, ima i te kakvog interesa da se zakon o jedinstvenom biračkom spisku donese.
Naime, možda se nekom može učiniti, sad su, kao i obično, neke stranke na vlasti, neke druge su u opoziciji, da se tu na neki način interesi razlikuju. Međutim, to nije tako. Iskustvo proteklih skoro 20 godina nas uči, na kraju krajeva, da su ovde sve stranke bile i u vlasti i u opoziciji i sasvim je izvesno da će u sledećih pet-deset godina, opet, sve relevantne političke stranke biti i na vlasti i u opoziciji.
Prema tome, ako neko misli da bi mu neregularnosti u biračkim spiskovima u nekom trenutku mogle da pomognu, neka bude sasvim uveren da je to batina sa dva kraja i da tu pomoći nema. Ako smo iole ozbiljni, treba da napravimo zakon o jedinstvenom biračkom spisku, i to takav zakon koji će da garantuje potpunu regularnost izbora.
Da se razumemo, u međuvremenu, otkad se održavaju izbori u Srbiji, svi su naučili da broje glasove, da kontrolišu broj glasova, tako da sam prilično uveren da u tom domenu manipulacije rezultatima izbora ne može biti. Jedine ozbiljne neregularnosti mogu nastati zloupotrebom biračkih spiskova, na razne načine, ne bih sad ulazio u te detalje. Vas molim samo da mi verujete na reč da sam godinama, pogotovo devedesetih godina, proučavao tu materiju i mogu vam izneti razne mogućnosti za manipulaciju izborima preko biračkih spiskova.
Nismo izneli previše primedaba na ovaj zakon, ali imamo neke, po mom uverenju, vrlo važne. Podneli smo ukupno šest amandmana. Dva amandmana su čista posledica jednog od ona četiri. Drugim rečima, praktično smo podneli četiri amandmana. Od ta četiri amandmana, dva su vrlo važna i, bez obzira na to što će biti prilike da u raspravi u pojedinostima branimo te amandmane, ipak bih i sada nešto rekao o njima.
Prvo, DSS se ne slaže s tim da građani mogu glasati i u mestu boravišta. Govorim o građanima koji imaju boravište u Srbiji. Ne govorim o onima koji trajno žive u inostranstvu. To je posebna kategorija.
Zašto tako mislim? Zato što verujem da je to mogućnost za prilično velike manipulacije, s jedne strane, a, s druge strane, uopšte nisam uveren da je nivo organa, posebno na lokalu, takav da bi se to odvijalo u redu.
Reći ću vam jedno naše interno stranačko iskustvo. Jednom prilikom smo, za neke izbore unutar stranke, imali mogućnost da se glasa i prema mestu boravišta i mogu vam reći da smo od toga vrlo brzo odustali, jer je, bukvalno, nastao haos.
Druga naša primedba je predlog jednog novog člana, koji bi se na odgovarajućem mestu uneo u zakon, u kome tražimo da se svim učesnicima izbora u elektronskoj formi dostave delovi jedinstvenog biračkog spiska. Kad kažem delovi, mislim na deo podataka iz jedinstvenog biračkog spiska.
Dakle, ne imena i prezimena, to, u krajnjoj liniji, nikog i ne interesuje, i ne mora da ga interesuje, ali da se, za sve one koji su u jedinstvenom biračkom spisku prema matičnom broju, napravi takav jedan jedinstveni spisak u elektronskoj formi i da se svakoj stranci koja to zatraži, svakom učesniku, bolje rečeno, izbora koji to zatraži, pred izbore dostavi ta vrsta jedinstvenog biračkog spiska.
Mi smo tu, čak, precizirali kako treba urediti te matične brojeve po nekoj logici. To bi onda omogućilo da učesnici izbora, na osnovu nekog svog slobodnog softvera koji naprave, mogu da proveravaju taj birački spisak i da, da tako kažem, pecaju eventualne greške, manipulacije sa spiskom itd., da li ima duplih, da li ima ovakvih, onakvih itd.
Dakle, mislimo da je to vrlo važan amandman, koji obavezuje nosioce vlasti, koji, u krajnjoj liniji, uvek primarno organizuju neke naredne izbore, da svim učesnicima izbora dostave odgovarajuće podatke i da se na taj način zaštitimo od bilo kakvih manipulacija. Neko će reći – postoji onaj sprej, niko ne može da glasa dva puta itd. Mislim da ne treba da budemo smešni.
Svaka hemija ima svoju protivhemiju, prema tome, to je zaštita od nekih laičkih prevara, ne od organizovanih prevara.
Ponoviću još jednom, prosto bih upozorio sve stranke u ovom parlamentu da moramo, da je to zajednički interes svih političkih stranaka, da donesemo takav zakon o jedinstvenom biračkom spisku koji će da onemogući samu pomisao da neko nekad manipuliše tim biračkim spiskom.
Još jednom ću ponoviti i da DSS načelno podržava ideju donošenja zakona o jedinstvenom biračkom spisku, odnosno da se ta vrlo važna materija konačno uredi jednim valjanim zakonom. Hvala.
Zahvaljujem.
Samo još nekoliko rečenica, prosto da dam gospodinu ministru mogućnost da još jednom pročita naš amandman.
Što se tiče davanja podataka učesnicima izbora u elektronskoj formi, ne može to biti zloupotrebljeno za kampanju, jer nismo tražili ni ime, ni prezime, ni adresu, tražili smo isključivo spisak matičnih brojeva i to ne može da se zloupotrebi u kampanji. Znam na šta vi mislite, zato smo to tako i napravili da nema imena i prezimena i adrese, ima samo matičnih brojeva i mesto odakle je. Ne verujem da to može da se zloupotrebi u kampanji, ali može da bude dragoceno za kontrolu da li ima duplih, da li ima izmišljenih, da vas sada ne učim nešto što vi savršeno dobro znate. Hvala.
Zahvaljujem. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su tri zakona koja se nekom neobaveštenom čitaocu čine sličnim, ali su zapravo po svojoj suštini potpuno različiti.
S jedne strane, imamo Zakon o državnim službenicima, koji bih nazvao normalnim zakonom. Kada kažem „normalnim“ ne mislim da je idealan, on ima svoje manjkavosti. To je naprosto zakon o kome vredi raspravljati, koji se nekim, da kažem, razumnim amandmanima može i popraviti. Nešto više o tom zakonu, stav DSS-a, izneće kasnije gospodin Palalić.
Što se tiče druga dva zakona, moram da kažem da ne mogu da nađem dovoljno dobar atribut da ih kvalifikujem, a da pri tom ostanem elementarno pristojan. Naime, logika tih zakona je otprilike ovakva – pada kiša i onda, umesto da otvorite kišobran da ne biste pokisli, vi doneste zakon o zabrani padanja kiše; to su ta dva zakona. Narod ima izreku, kada se nekim neadekvatnim sredstvima pokušava postići neki cilj: „Kolje se vo za kilo mesa“.
Ovde se, nažalost, vo kolje ni za šta. Pokušaću da iznesem stav Demokratske stranke Srbije zašto tako mislimo.
Oba zakona, i zakon o maksimalnom broju radnika u republičkoj administraciji i zakon o maksimalnom broju radnika u lokalnoj administraciji, baziraju se na nekim pretpostavkama koje su date kao deus ex machina. Kaže se – ima da radi 28.400 radnika. Izvinite, ja ne vidim nijedan razlog zašto to ne bi bilo, ne izlazi iz zakona, 27.000 radnika ili 29.000 radnika; može i 35 i 25, možemo da licitiramo koliko god hoćete. Zašto baš 28.400?
Ili, ako je reč o onom drugom zakonu, zašto četiri zaposlena na 1000 stanovnika, to ću nešto kasnije da komentarišem, a ne, recimo, pet ili tri? Ne vidi se razlog, nema obrazloženja. Ne vidi se na osnovu kog postupka se došlo do tog broja.
Da se razumemo, niko razuman nema ništa protiv toga da se napravi efikasna i racionalna administracija. Takođe smo svi svesni činjenice da ne možemo biti zadovoljni postojećim stanjem stvari i da tu ima mnogo toga da se uradi da bi se to na neki način dovelo u red. To je takođe neki deo puta ka Evropi, u koji se stalno kunemo.
Naravno, mi ćemo kroz amandmane koje smo dali o tome pričati nešto više kada bude rasprava u pojedinostima, ali je osnovna primedba zašto baš 28.400 i zašto četiri na 1000; te brojeve niko obrazložio nije.
Druga stvar se tu pominje – eto, mi hoćemo da uštedimo novac, da smanjimo potrošnju, pa nećemo baš odmah, ali to ćemo za koju godinu, je li. Hajde da vidimo malo tu računicu.
Da smo dobili Predlog budžeta, po zakonu, danas bih mogao kvalifikovano da vam kažem koliki je predviđeni budžetski deficit. Pojavile su se u medijima neke informacije da će to biti oko sto milijardi dinara. Neka bude sto milijardi dinara. Da zaokružimo, to je oko milijardu evra. To je budžetski deficit. Planira se otpuštanje iz državne administracije 3.400 radnika. Neka imaju neto platu od 30.000, nemaju, ali hajde da pretpostavimo da je to 30.000 za radnika, pa je to mesečna ušteda od milion evra, za godinu dana je 12 miliona evra, ili 1,2% budžetskog deficita. Da li je to baš tako?
Nije. Prvo, 12 miliona evra će se pojaviti manje u potrošnji. Država će, ako ništa drugo, izgubiti 18% PDV-a od tih 12 miliona evra. Dalje, država će morati, htela ne htela, da pokrije socijalne slučajeve koji će tu nesumnjivo nastati i da da određena davanja. Kada sve to saberete i oduzmete pitanje je da li će biti bilo kakve uštede, ne trajno, nego odmah?
Vrlo često se, kada vam ponestanu argumenti, pozivate na EU, pa smo juče imali prilike da od gospodina Dinkića čujemo kako su, eto, tobož, imali na umu standarde EU.
Kada smo već kod gospodina Dinkića, ja imam puno razumevanja za njegove zdravstvene probleme; i ja bih bio bolestan da sam predložio ovakve zakone. Hajde da pogledamo te standarde EU.
(Milica Vojić-Marković, s mesta: Tu je pitanje da li je starija kokoš ili jaje?)
Da, to je interesantno pitanje šta je starije, kokoška ili jaje. Dakle, s jedne strane, Evropska unija je nesumnjivo bogatija od nas i sigurno može da plaća više državnih službenika nego mi. Evo, daću vam jedan konkretan primer. U Nemačkoj u Bundestagu na jednog poslanika, kojih inače ima 600, dolaze četiri zaposlena u administraciji. Kod nas je broj zaposlenih u ovoj skupštini (gospođo, izvinite ako sam promašio za jedan broj) 349; neka je i 350, na 250 poslanika, dakle, znatno manje. Da li mi sada, zato što je u Evropskoj uniji standard jedan prema četiri, treba da imamo hiljadu ljudi zaposlenih u Skupštini? Verovatno ne, jer nismo toliko bogati.
S druge strane, mi imamo ipak velike poslove, koje EU nema. Ako ništa drugo, u EU ne postoji Kancelarija za pridruživanje EU, a kod nas naravno mora da postoji; hiljade i hiljade različitih propisa moraju da se usaglase, konvencije i sve ono što su države EU radile devedesetih godina prošlog veka. Mi smo radili to što smo radili, sve to treba nadoknaditi. Prema tome, to su dva potpuno različita principa, naravno, jedan vuče na jednu stranu, drugi vuče na drugu stranu, koji samo ukazuju na to da ne možete u ovoj sferi direktno da se pozivate na standarde EU.
Što se tiče zakona o lokalnoj administraciji, pravo da vam kažem, odredbe tog zakona naprosto vređaju zdrav razum. Već sam doveo u pitanje princip „četiri na hiljadu“, ali tu ima potpuno različitih stvari. Evo, nabrojaću neke.
Prvo, postoji jedan broj poslova koji uopšte nemaju nikakve veze sa brojem stanovnika u opštini. Vi u svakoj opštini morate da imate matičara, u svakoj opštini morate da imate nekoga ko vodi računa o groblju. Potpuno je svejedno da li u toj opštini živi 3.000, 33.000 ili 333.000 ljudi, odnosno da li imate jednu sahranu nedeljno ili 100 sahrana dnevno; potpuno je svejedno, morate da imate jednu određenu službu, pa da imate. Takvih poslova mogu da vam nabrajam danas do podne.
Drugo, desetak opština u Srbiji su opštine koje imaju razvijen turizam. Tu, naravno, moraju da postoje službe koje će opslužiti znatno veći broj građana od broja onih koji formalno imaju prebivalište u toj opštini. Jer, jedan broj ljudi čak mesecima, pošto ima kuće na Zlatiboru, Kopaoniku, tamo-amo, u Sokobanji, ima tih opština dosta...
Juče je gospodin Balint, čini mi se vrlo ispravno, primetio da u opštinama gde je obavezna dvojezičnost ili višejezičnost to naravno opterećuje opštinsku administraciju i da tu mora da bude zaposleno više ljudi itd.
Još nešto treba imati na umu. Najmanje dve trećine opština u Srbiji, draga moja gospodo iz Vlade i službenici iz Vlade, nema druge zaposlene osim onih u državnoj službi.
Da li je to vama jasno? Pod državnom službom, naravno, podrazumeva se i nešto čega se ovaj zakon ne dotiče, to je prosveta, zdravstvo, policija, sudstvo i lokalna administracija. Nema drugih zaposlenih. Možda poneko, a i ti rade uglavnom na crno, po kafićima, kioscima itd. Nema ničeg drugog. To nisu male opštine od dve-tri hiljade stanovnika, nego ozbiljni gradovi, Svilajnac, na primer. Takvih primera ima mnogo. Šta ćemo sad? Da otpustimo sve te ljude? I šta onda? Da otvorimo narodne kuhinje? Zašto? Postavljam pitanje zašto? Objasnio sam vam da dobit od toga nije nikakva.
Umesto toga i umesto ovakvih, opet ne smem da kažem kakvih, zakona, ne bi bilo pristojno, koji vređaju zdrav razum, nemamo ništa protiv toga da se definiše jedna normalna procedura kako doći do optimalnog broja zaposlenih u državnoj administraciji. S jedne strane, da ta administracija funkcioniše kako valja, a s druge strane, da se vodi računa o nekim elementarnim socijalnim elementima, o ljudima koji su možda godinu-dve pred penzijom itd., da se nađu neka rešenja, to se uvek može naći.
Naravno, mnogo toga u ovim zakonima ukazuje na to da će se ljudi ocenjivati ne po njihovoj stvarnoj vrednosti, nego po nekim drugim faktorima. Bojim se da će tako da bude. Ali, čak i da to stavimo na stranu, dajte da napravimo, mi smo to kroz amandmane i predložili, videćete, o tome ćemo detaljnije pričati kad bude rasprava u pojedinostima... Demokratska stranka Srbije je predložila čak da se promene naslovi ovih zakona, da to ne bude „određivanje maksimalnog broja“, nego – postupak, zakon o postupku za određivanje broja zaposlenih u administraciji, i jedan i drugi zakon.
Definiše se da se prvo pođe od toga da se vidi kakve su želje raznih faktora, počevši od ministarstava, agencija itd., da onda jedna komisija, uz obavezno učešće sindikata, naravno, vidi šta je definitivno i onda ćemo doći do broja. Da li je taj broj 28.400, 30.000, 25.000, koliko god da ispadne, neka ispadne, ali to je onda neki razuman postupak koji bi ova skupština mogla da prihvati.
Na kraju da kažem da ću sam sebe da demantujem. Nekoliko puta sam prilikom donošenja raznih zakona proteklih meseci pogrešno utvrdio da je dotični zakon najlošiji od mogućeg.
Međutim, Vlada me uvek demantuje, ona je u stanju da napravi još gore zakone. Zato sad više neću da kažem da je ovo definitivno najgori zakon, može se lako desiti da za koji mesec dobijemo neki još gori. Zahvaljujem.
Zahvaljujem. Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ja se nadam da su vas poslanici DSS u svojim današnjim diskusijama bar malo uverili da treba da odustanete od ova dva zakona, govorim o zakonima o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj, odnosno lokalnoj administraciji.
Ponoviću, jer smatram da valja ponoviti ono što sam rekao jutros, da naprosto ne mogu da zamislim dovoljno dobar atribut kojim bih kvalifikovao ove zakone, a da pri tom ostanem elementarno pristojan. Podsetiću vas, a sada se direktno obraćam poslanicima DS, da sam jednom prilikom letos, kada ste usvajali onaj zakon, da ne kažem kakav, o informisanju, rekao da je na vama najveća odgovornost jer ste najveća stranka u vladajućoj koaliciji. Tada sam vam savetovao da odustanete od tog zakona. Nažalost, niste odustali i, evo, kasnije je sledilo sve ono što je sledilo.
Sada imate nešto slično – vrli zakon vašeg koalicionog partnera, ali će odgovornost biti vaša. Ponoviću, niko nema ništa protiv toga da svi zajedno dođemo do efikasne i racionalne administracije, to nam je valjda svima u korist, ali ne na ovakav način. Dajte da se uvaži jedan određeni trud i da se vidi koji je to optimalan broj ljudi koji treba da rade u državnoj administraciji, da li je to ovih 28.400, tri hiljade manje ili tri hiljade više.
Svakako se na osnovu zdravog razuma i neke vizije može doći do tog broja, a onda takođe napraviti ceo jedan sistem – šta sa ljudima koji su višak, šta sa onima koji su pred penzijom, šta sa onima mlađima itd. To bi bio jedan zakon za koji verujem da bi ga cela Skupština prihvatila, da se tako kaže.
Sada kažete ovako – 28.400. To je neki broj izvučen iz rukava. Zašto 28.400? Odgovor je – zato. Ja ne vidim drugi odgovor. Isto to imate i za lokalnu administraciju – zašto četiri na hiljadu, a nije sedam, nije pet, nije dva? Ne vidi se razlog.
Toliko sam hteo da kažem, kao svoj poslednji napor da vas naprosto zamolim da povučete ova dva zakona iz procedure, da ne brukate sebe i ovu skupštinu.
Ako neko uživa u tome da se bruka, neki tu sede i to im ništa ne smeta, neka se brukaju, ali nemojte da se mi brukamo.
Naravno, Demokratska stranka Srbije ne može da prihvati ovakav zakon. Ne, nego će sa velikim zadovoljstvom glasati protiv njega. Amandmane smo podneli, ali o tome u raspravi o pojedinostima. Zahvaljujem.
Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pre svega dozvolite mi dve digresije. Prvo, ne mislim da je dobro da od šest vrlo važnih zakona, doduše svi su pod ingerencijom Ministarstva odbrane, raspravljamo u paketu. Zakoni iz ovog domena se ne donose svakog dana. To je valjda svima jasno. Mislim da je trebalo da se potrudimo kao Parlament da o tim zakonima raspravljamo pojedinačno. Ne bi to značilo preterano gubljenje vremena. Naprotiv, polazim od onoga što je uostalom gospodin Ratković malopre rekao da nam je u interesu, svima u ovoj skupštini, da donesemo što kvalitetnije zakone iz ove oblasti.
Drugo, uz uvažavanje prisutnog ministra, mislim da je ovde ipak trebalo da sedi ministar odbrane. Neću da budem maliciozan, ali je čudno da ministar trgovine i usluga sedi umesto ministra odbrane. To priziva neke neobične asocijacije.
Naravno, neću govoriti o svim zakonima. To uostalom u bilo kom suvislom izlaganju nije ni moguće. Govoriću o najgorem zakonu. To je nesumnjivo ovaj zakon o VBA i VOA. Pažljivo sam ga pročitao i imam, moram da kažem, vrlo sumorne utiske o tom zakonu. Nekako mi je utisak da taj zakon ima samo dva člana, kada sam ga dobro pročitao. Prvi član koji bi kazao da ove agencije ne potpadaju ni pod koji zakon i drugi član kada stupa na snagu.
Naime, ovaj zakon u delovima koji opisuju poslove, način rada i tako dalje ovih agencija napisan je haotično, pa mislim i bojim se da je namerno napisan haotično, gde su pomešani i važni i nevažni poslovi, gde se nevažni poslovi prikazuju kao važni a važni poslovi prikazuju kao nevažni. Naprosto mislim da ga je nemoguće popraviti.
Posebno ću se osvrnuti na delove za koje bi po logici stvari trebalo da bude nadležna ova skupština, a to je kontrola svih službi bezbednosti, pa i ovih. Narodna skupština, te dve reči – Narodna skupština pominju se samo na dva mesta u zakonu. Pominju se u članu 52, gde piše: ''Narodna skupština vrši nadzor nad radom VBA i VOA, u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuju osnove uređenja službi bezbednosti Republike Srbije i ovog zakona.''
U ovom zakonu nema ništa o Narodnoj skupštini, sem što jednom godišnje Generalni inspektor izveštava nadležni organ – Narodne skupštine više nema.
Dalje, uvodi se funkcija Generalnog inspektora. To je jako dobro kao ideja. Pazite, kakve on uslove mora da zadovoljava – mora devet godina da radi u toj službi. Očekujete da neko ko je u službi devet godina, ne od juče nego devet godina, dakle, sastavni deo te službe, uz uvažavanje karaktera te službe, za koji svi znamo kakav mora da bude, treba da bude Generalni inspektor te iste službe. Kako mislite da može to da obavlja?
Dalje, taj isti Generalni inspektor, kaže se u članu 54, odgovoran je za rad ministru odbrane. Šta će mu onda Generalni inspektor?
Ministar odbrane je sam po sebi odgovoran za rad svih službi iz ovog domena, pa i ovih. Za svoj rad Generalni inspektor bi morao da bude odgovoran Skupštini.
Ovde fali bar pet članova koji bi detaljno opisali kako Skupština treba detaljno da vrši civilnu kontrolu ovih službi. Gospodo, pravite službe kakve su možda bile primerene 1946. godine, ali vas podsećam da je sada 2009. godina. Puna su nam usta Evrope. Ovaj zakon nema ''e'' od Evrope.
Nisam za to, odnosno, bolje rečeno, jesam za to da imamo jako dobre ove službe, one su jako važne službe za svaku državu, pa i za našu, ali prvo one moraju da budu precizno definisane, da se zna precizno šta smeju a šta ne smeju, iz ovog zakona to ne sledi.
Zatim i da postoje poluge kako se one kontrolišu, ali ne tako što će neko ko je devet godina bio član te službe da kontroliše tu službu. To je nemoguće. Izvinite, to je nemoguće! To može tako što će to biti lice koje će biti odgovorno Skupštini i što će pored tog lica postojati neki mehanizmi kako će Skupština vršiti civilnu kontrolu tih službi.
Da se vratim na početak, ne samo da govorimo, čak, o šest zakona iz domena Vojske u jednom paketu, nego su tu stvarno pomešane i ''babe i žabe''. Imate neke predloge zakona koji su pristojni, a imate i ovo čudo od zakona koje ste predložili i molim vas da to povučete. Doduše, sumnjam da to može uraditi gospodin ministar trgovine i usluga, ali ovo što je predloženo ništa ne valja. Zahvaljujem.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  pre svega da ponovim ono što smo kazali prilikom načelne rasprave. Utisak poslanika DSS je da je ovo, za razliku, nažalost, od onog prethodnog zakona, korektno napisan zakon, rekao bih sa dobrim namerama da se reguliše jedna oblast koju, iz sopstvenog iskustva znam, da je jako teško regulisati.
verujem da će vreme pokazati nešto što niko od nas sad trenutno ne vidi, da tu ima nekih stvari koje će verovatno u nekoj perspektivi biti popravljene, ali činjenica je da je ovo bila jedna potpuno neregulisana oblast, u kojoj se dešavalo proteklih, neću da kažem godina, nego decenija, sve i svašta.
Napisao sam 13 udžbenika za razne kategorije škola i fakulteta i znam veoma dobro čega sve ima u izdavačkoj delatnosti kada su u pitanju udžbenici.
DSS je podnela ukupno pet amandmana na ovaj zakon, mi ćemo govoriti o njima. U ovom slučaju, podneli smo amandman na član 15. stav 1. i odmah da kažem, nesumnjivo je da taj stav 1. valja menjati. Naš amandman nije prihvaćen, ali je prihvaćen amandman gospodina Magde, koji je suštinski isti.
DSS je ozbiljna stranka bez obzira i nama je bitno da popravimo zakon, bez obzira ko je autor amandmana koji je prihvaćen, tako da nema potrebe da vam dodatnom obrazlažem ovaj amandman, jer je amandmanom gospodina Magde praktično ispravljen jedan jako loš stav, ne vredi sad ni kritikovati.
Meni je žao što smo juče bili u nedostatku vremena na Odboru za prosvetu, pa nismo mogli do kraja da se razjanimo oko ovog amandmana. Sada ću pokušati i molim gospodina ministra da razmisli još da li će ovaj amandman da prihvati. Mislim da ga valja prihvatiti.
Radi se o članu koji definiše proceduru vezanu za recenziju udžbenika, odnosno definiše sukob interesa ko može, ko ne može da bude recenzent.
U Predlogu zakona prvi stav glasi: Radi sprečavanja sukoba interesa u postupku stručne ocene kvaliteta rukopisa udžbenika lice koje učestvuje u tom postupku, pre početka rada potpisuje izjavu (sad pazite) da nije autor tog udžbenika, odnosno da nije sa autorom rukopisa ili izdavačem koji ima licencu povezano lice.
Sve ovo što je ovde napisano stoji i treba da stoji, ali nije obuhvaćen jedan kontraslučaj. Vi polazite od pretpostavke da ako sam autor rukopisa ili koautor ne mogu biti recenzent, ili ako sam s autorom u nekom povezanom odnosu ne mogu biti recenzent. To je sve u redu, ali ima i sledeća stvar, mogu biti autor nekog već postojećeg konkurentskog udžbenika i takođe ne mogu biti recenzent, jer imam interes da napišem negativnu recenziju.
Obuhvatili ste, da kažem, pozitivna muvanja, ali niste obuhvatili negativna muvanja. Mi smo predložili amandman da se doda - da nije autor postojećeg konkurentskog udžbenika.
Juče ste rekli na Odboru da je to obuhvaćeno ovim članom zakona, ali ne vidim da je obuhvaćeno. Molim vas da razmislite da popravimo tekst ovog zakona.
Član 21. definiše nadležnost za odobravanje udžbenika na teritoriji AP i kaže da organ AP nadležan za poslove obrazovanja itd. odobrava udžbenike 1) za jezike nacionalnih manjina i 2) za pojedine predmete od interesa za nacionalne manjine, i to sporazumno sa ministrom. DSS misli da i ove udžbenike valja da odobrava ministar.
Oblast udžbenika je jedna vrlo specifična oblast i mislim da pod jednakim uslovima za sve treba da ministar odobrava udžbenike. Objasniću šta to znači. Prema ovome što je ovde napisano, udžbenike za, npr. Albance na jugu Srbije ili za muslimane u Sandžaku, ili za Vlahe u istočnoj Srbiji odobrava ministar, a udžbenike za npr. Slovake ili Mađare koji žive u AP Vojvodini odobrava Pokrajina.
Ne vidimo razloga zašto bi trebalo praviti tu bilo kakvu razliku. I te udžbenike, po našem dubokom uverenju, treba da odobrava ministar, doduše može konsultovati, i verujem da bi svaki ministar to i radio, nadležne organe AP.
Mi smo predložili da se ovaj član briše i da nema potrebe da se ovo na ovakav način reguliše.
Radi se naravno o ovoj istoj ideji koju smo obrazlagali i na član 21. Naime, ovde se u članu 24. govori o rešenju o odobravanju udžbenika na teritoriji autonomne pokrajine. Ceo član glasi ovako – organ autonomne pokrajine nadležan za poslove obrazovanja donosi rešenje o odobravanju udžbenika na teritoriji autonomne pokrajine, shodno odredbama člana 22. i 23. ovog zakona.
Ne vidim da to treba da radi organ autonomne pokrajine. Predložili smo da se ovaj član kao nepotreban briše. Ponavljam, jako je važno da u tom celokupnom postupku izdavanja udžbenika ministar ima poslednju reč.
Znate, tih udžbenika je ipak samo konačno mnogo i nije to neki dodatni posao za gospodina ministra, bez obzira ko bio ministar.