Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, naročito svih 20 narodnih poslanika iz većine, koji su u sali, gospodine ministre, ukoliko me čujete, jer ste zaposleni, pre nego što krenem da obrazlažem amandman, samo da kažem nešto: najiskrenije se nadam da će gospođa Kolundžija danas da se javi bar još 114 puta, jer to je psihološki potpuno opravdano, kad dete pet puta kaže majci da niko nije razbio prozor, onda će biti da je prozor ipak razbijen. Razumem potrebu DSS za pravdanjem i ima za šta da se pravda sa ovakvim zakonom i ovakim statutom.
Što se tiče amandmana, član je vrlo kratak i kaže: "AP Vojvodina, preko svojih organa, u oblasti javnih puteva, drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja, u skladu sa zakonom, vrši inspekcijski nadzor na teritoriji AP Vojvodina". Naš amandman je još kraći i kaže da ovo treba izbrisati.
Da ne bi bilo sumnje, ovde se ne radi o nesaglasnosti sa Ustavom, ovde se radi o nesaglasnosti sa zdravim razumom i mozgom. Naime, ako je nešto vezano za teritoriju jedne države, to su oni mnogobrojni poslovi u svim domenima iz oblasti saobraćaja, svih grana saobraćaja. Oni, štaviše, u mnogo čemu prevazilaze i granice jedne države. Verujte mi, možda i najveći broj konvencija u Evropi je donešen upravo iz oblasti saobraćaja.
Sada vi hoćete da kažete da će neko vršiti inspekcijske poslove, na primer na železnici, do mosta kod Pančeva, a južnije odatle će neko drugi da vrši inspekcijske poslove. To je besmisleno. Isto to možete da kažete i za reku Dunav i za sve ostalo što je ovde navedeno.
Drugim rečima, nesumnjivo je da ovaj član zakona reguliše nešto što ne treba ovako regulisati.
Dozvolite mi nekoliko napomena vezanih za raspravu koju smo imali ovih dana. Veoma pažljivo sam je slušao, posebno sam slušao predstavnike onih stranaka i onih koji su na vlasti i onih koji nisu na vlasti, koji brane ovakav zakon i ovakav statut.
Uočio sam da postoje dve stvari koje su se provlačile kroz te odbrane. Jedna od tih stvari je, tobož, velika želja i velika briga za decentralizacijom Srbije. Decentralizacija u Srbiji uopšte nije sporna ali, nažalost, ovaj zakon i statut ne vrši decentralizaciju, oni vrše jednu novu centralizaciju, jer ćete umesto jednog centra - Beograda, sada imati dva centra. Imaćete Beograd i jedan asimetričan centar, asimetričan u odnosu na ostatak Srbije, a to je Novi Sad.
Šta imaju građani Sombora, Pančeva, Sremske Mitrovice, Subotice od ovog zakona i ovog statuta? Da li oni dobijaju nešto time što umesto da im novci idu u Beograd idu u Novi Sad ili, što je još gore i najgore, da idu i u Beograd i u Novi Sad.
Ako hoćete da stvarno izvršite decentralizaciju u Srbiji, onda ostavite opštinama i u Vojvodini, ali i van Vojvodine, jedan deo njihovih izvornih prihoda. Izvolite, smanjite državne poreze i uvedite opštinske poreze, pa će onda svaka opština imati interesa da što više zaradi i neće širom Srbije po velikim gradovima u centru grada zvrjati prazni lokali. Oni zvrje prazni zato što lokalne vlasti nemaju nikakav interes, jer ne ubiru prihode od prometa roba, usluga itd.
Druga stvar koja se takođe proteže i koja je negde zajednička svima, bilo onima koji time žele da operu svoju savest, bilo onima koji time žele da još koji dan ili mesec ostanu na vlasti, bilo onima koji nisu na vlasti, a otprilike rezonuju po principu: učiniću šta mogu, pa ako me se drugovi sete - sete.
To je da pokušavaju sve vreme da nas ubede kako je moguće biti malo trudan. Biti malo trudan, nažalost, nije moguće. Naravno, ono što meni lično ostavlja gorak ukus u ustima (Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničke grupe je isteklo.) jeste da se bojim, jako se bojim, da sa ovim statutom i ovim zakonom državi Srbiji radite ono što trudnoći obično prethodi. Hvala.

Mi smo podneli amandmane na članove 33, 34, 35. i 36. koji regulišu poslove u domenu prosvete.
Zajedničko svim tim amandmanima je da smo mi naprosto od ovog broja poslova koji je ovde naveden u zakonu zadržali neke razumne poslove koje valja da obavlja autonomna pokrajina. Čim ovaj sastanak Vlada završi, ja ću da nastavim.
Dakle, pri tome smo, naravno, polazili od osnovne činjenice da je prosveta nešto od, verovatno, vitalnog državnog interesa, da organizacija prosvete na teritoriji cele države mora biti jedinstvena i obavljana po istim uslovima za sve, uslovima koji su bolji ili lošiji, zavisno od toga koliko država ima volje ili novca da u prosvetu ulaže i da naprosto se neki poslovi ne mogu prebacivati na niže organe vlasti, pa ni na autonomnu pokrajinu.
Na primer, u članu 33, jedan od poslova za koji mi mislimo da ne treba da stoji ovde, kaže - daje saglasnost na akt o mreži osnovnih škola koji donosi skupština jedinica lokalne samouprave, na osnovu kriterijuma koje utvrdi Vlada. Znate šta, mreža osnovnih škola se valjda pravi po nekoj zajedničkoj logici za celu državu. Zašto bi se po jednoj logici pravila, ne znam, u istočnoj Srbiji ili Užicu, a po drugoj logici u Kikindi ili Somboru. Prema tome, to je posao koji obavlja Ministarstvo prosvete i mi mislimo da to i dalje isključivo treba da obavlja Ministarstvo prosvete.

Zahvaljujem, nastaviću, pošto su srodni amandmani.

Nastaviću tamo gde sam stao, ista je materija, samo se odnosi na srednju školu.
Ono što meni posebno bode oči je jedan od poslova koji se prenosi autonomnoj pokrajini. Kaže se: "sporazumno sa nadležnim ministrom odobrava udžbenike i nastavna sredstva za pojedine predmete od interesa za nacionalne manjine".
Sve nacionalne manjine u državi Srbiji trebaju da imaju ista prava, iste obaveze, sve isto. Zašto bi za Albance na jugu Srbije ili Bošnjake u Sandžaku ili za neku treću nacionalnu manjinu van teritorije AP Vojvodine udžbenike propisivao isključivo ministar prosvete, a za nacionalne manjine koji žive na teritoriji pokrajine Vojvodine, pa čak i za one koji žive i van teritorije i na teritoriji propisivala vlast u autonomnom pokrajini? Ne vidim tu nikakvu logiku i ne vidim ni garanciju da će sve nacionalne manjine biti u ravnopravnom položaju.
Isto to što se odnosilo i za osnovne škole pominje se i u članu 34. Kaže: "utvrđuje mrežu srednjih škola na teritoriji AP Vojvodine". Mreža srednjih škola na teritoriji države Srbije mora biti regulisana na jedan jednak način, sa jednakim polaznim pretpostavkama, sa jednakom strategijom koja će to da sprovede. Prema tome ne vidim nikakav razlog da se ovaj posao prebacuje AP Vojvodini. Zahvaljujem.

Gospodine ministre, kucate na otvorena vrata. Uopšte nisam sporio ustavnu odredbu da se nacionalnim manjinama na teritoriji pokrajine, iz razloga koje ste naveli, mogu dati dodatna prava ili dodatne obaveze, svejedno. Nije poenta u tome.
Poenta je u tome što ne mislim da je dodatno pravo što će pokrajina da odobrava udžbenike. To nije dodatno pravo za nacionalne manjine. Prema tome, sve to što ste rekli stoji, samo nema veze sa ovim o čemu smo pričali.

Gospodine ministre, evo vam primer. Imate Rumune, oni žive i na teritoriji AP Vojvodine, ali i na teritoriji Srbije van AP Vojvodine. Sada će za ove Rumune sa ove strane Dunava i Save ministar to da određuje odnosno Ministarstvo prosvete. To je u redu. Za one Rumune preko Dunava i Save će to da određuje AP. Kakve to logike ima?
Ne mislim da je AP dobila neku posebnu vlast time što će da odobrava udžbenike ili što će neku mrežu škola, kažete na osnovu zakona z 1982. godine. Lično mislim da je to tada pogrešeno, ali dobro, ne raspravljamo o tom zakonu. Dakle, reč je o tome da ove stvari nisu logične.
Nije logično, postoji mehanizam kojim se odobravaju udžbenici za pripadnike nacionalnih manjina. Mora da bude jedinstven i da važi za sve nacionalne manjine, bez obzira da li neko živeo na teritoriji AP Vojvodine ili živeo na teritoriji van AP Vojvodine. Ima nacionalnih manjina kojih, na kraju krajeva, ima i u Beogradu, Mađara, zašto da ne?

U ovaj član, koji se odnosi na visoko obrazovanje, i mi smo samo našim predlogom poslova koje obavlja AP Vojvodina izostavili neke poslove koji su se našli u ovom spisku. Ja ću posebno da apostrofiram dva takva posla.
Jedan od poslova je kaže – osnivaju se samostalne visokoškolske ustanove. Pazite, mi u državi imamo dve vrste visokoškolskih ustanova - državne fakultete i privatne fakultete. Sada ćemo da imamo i pokrajinske fakultete. Ako znamo, a znamo, da takva definicija ne postoji, da postoje pokrajinski fakulteti, onda je jedino logičko tumačenje - da pokrajinu tretiramo kao državu.
Pazite šta još treba da radi pokrajina. Kaže – izdaje dozvole za rad visokoškolskim ustanovama na teritoriji AP Vojvodine. Znači, sve ono što država Srbija radi, sva ona procedura koja postoji da bi neki fakultet bio verifikovan, da bi zadovoljio uslove koji su propisani.
Dakle, ne kaže se kako, na koji način, kojom metodologijom, ne piše ništa, ni u skladu sa zakonom, ni u skladu sa nekim pravilom igre, ne, nego kaže – izdaje dozvolu za rad visokoškolskih ustanova. Naravno da smo mi predložili, da se taj posao izbriše, kao i ovaj posao osnivanja samostalnih visokoškolskih ustanova. Ne vidim zašto bi? Hajde da to pravo damo, pa da osnujemo valjevsku akademiju nauka i umetnosti, pa užički fakultet i tako dalje.
Ne razumem o čemu se ovde radi. Nažalost razumem, ali o tome ne vredi pričati.

Neću mnogo govoriti o tom amandmanu, to je očigledno uzaludan posao. Samo bih rekao gospodinu ministru, ali sumnjam da će da me čuje.
Gospodine ministre, nemojte nam objašnjavati stvari sa kojima se svi slažemo. Kakve veze imaju primedbe ovde sa time iz razumljivih razloga romska nacionalna manjina treba da bude povlašćena u nekom pogledu? To se podrazumeva. To je jedno.
Drugo, vi opravdavate nešto što piše u ovom zakonu koji danas donosimo nečim što piše u nekim drugim zakonima. Recimo da su odredbe u tim drugim zakonima pogrešne. To vam otprilike dođe ovako - u receptu vam piše da jelo treba da zagori i onda se vi naravno pridržavate recepta i pravite zagorelo jelo. To je malo nelogično.
To što je nekad u nekom zakonu nešto loše definisano, onda je verovatno dobro da se to ispravi i u tom zakonu i da se to percipira i u ovom zakonu. Dakle, sva ta opravdanja da je to negde nešto napisano, da je napisala ova ili ona vlada, završeno je svejedno koja vlada, potpuno je svejedno, ako neka odredba nije dobra, ona nije dobra.
Ja sam izrekao stav DSS-a da nije dobro da autonomna pokrajina osniva fakultete, a može da piše koliko god hoćete zakona, verujem vam da piše, ali to onda nije dobra odredba tog zakona. Fakultete treba da organizuje ili država ili da postoje, kao što postoje, brojni privatni fakulteti koji opet moraju da ispunjavaju određene uslove da bi bili fakulteti. Samo toliko.

Vrlo ću kratko. Gospodine ministre, ne sumnjam da ste se vi dobro pripremali i trenirali za nastup u parlamentu, samo vas podsećam da u napadu na ove članove ovog zakona koji se odnose na prosvetu ja jednom jedinom rečju nisam pomenuo separatizam. Te članove napadam iz drugih razloga, ne zato što su u nesaglasnosti sa Ustavom ili u saglasnosti sa separatizmom, nego zato što su u nesaglasnosti sa zdravim razumom. Zato ih napadam. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, opet nemam kome da se obratim iz Vlade. Mislio sam da ponovim deo onoga što sam pričao u petak, ali moraću, izgleda, da sačekam da se neko od ministara ponovo pojavi. Uzgred, budi rečeno, lično mislim da se gospođa Kovač jako ljupko smeška, tako da je molim da nastavi da se smeška. Nadam se jedino da i preostale poslove u Ministarstvu radi tako uspešno.
Što se tiče ovog amandmana, u najkraćem, on je potpuno konzistentan. Evo i gospođe Kalanović. Zahvaljujem. Dakle, on je potpuno konzistentan s amandmanima DSS-a i, pošto je gospođa Kalanović došla, ponoviću deo onoga što sam kazao u petak.
Dakle, ponoviću, ne mogu da smislim dovoljno dobru kvalifikaciju za ovaj zakon a da ostanem elementarno pristojan. DSS ne spori potrebu da se administracija, kako republička, tako i lokalna, organizuje efikasno i racionalno, ali to mora da se radi po određenoj normalnoj i logičnoj proceduri.
Mi ne prihvatamo da neko izbaci broj od 28.400, ničim izazvan, i da to bude mera ovog zakona. Ne znam da li taj broj treba da bude manji, ne znam da li treba da bude veći i, izvinite, ne vidim nijedan razlog da to bilo ko zna.
Čim ljupke dame završe s razgovorima, nastaviću.
Ono što je Demokratska stranka Srbije predložila, to je da se utvrdi procedura kojom će da se obavi ovaj posao, procedura koja može da se uradi vrlo jednostavno i vrlo brzo.
Svojevremeno sam za nedelju dana napravio sistematizaciju radnih mesta u ovoj skupštini, što gospođa Kalanović zna. Prema tome, nije to nikakva mudrost. Naprosto, svi državni subjekti treba da daju svoje predloge, Vlada to treba da razmotri i da po nekim jedinstvenim kriterijumima ustanovi koliko nam administracije treba, zatim da donese zakon o određivanju maksimalnog broja, ali zakon koji će biti posledica utvrđene logične procedure.
Pri tom, dve stvari valja reći. Blanko pozivanje na praksu EU je potpuno neprimereno u ovom slučaju, i to iz više razloga. Navešću vam dva dijametralno suprotna. S jedne strane, EU je mnogo bogatija od nas, pa možda može da plati i veći broj službenika nego što možemo mi. Primera radi, u nemačkom Bundestagu, na jednog poslanika dolaze četiri zaposlena, što bi značilo da u Skupštini treba da radi hiljadu zaposlenih, a radi 249. Lično, ne mislim da treba da radi hiljadu, jer smo mi siromašniji od Nemačke.
S druge strane, mnoge poslove u EU i njihovim administracijama, koje oni ne moraju da rade, mi moramo. Ako ništa drugo, oni ne moraju da imaju Kancelariju za pridruživanje EU. Ne moraju da usvajaju jedan od stotina, mislim, čak, i hiljada konvencija, koje je EU odradila tokom 90-tih godina, a mi to moramo. Prema tome, to su sve zajedno babe i žabe i ne može se to ni na koji način poistovetiti.
Konačno, motiv, a to je da se uštede finansijska sredstva. Vrlo jednostavno se može matematika izvesti. Naš planirani budžetski deficit je 1,400.000.000 evra, tako kažu da će da bude. Uštede na ovih 3.000 zaposlenih godišnje je 12.000.000 evra, za njihove plate, pod pretpostavkom da imaju 30.000 dinara mesečno, a imaju manje.
To su formalne uštede. Suštinskih ušteda nema, ni trenutno, ni trajno. Jer, za jedan deo njih država će imati dodatne troškove, na razne vrste socijalnih davanja. S druge strane, pojaviće se 12.000.000 manje u potrošnji, pa ako ništa drugo, država na te pare neće uzeti 18% PDV-a.
Dakle, finansijskih efekata nema. Čak i da je svih 12 miliona, to je manje od jednog promila budžetskog deficita. O socijalnim i ostalim pitanjima neću sada da govorim, o tome sam govorio prošli put.
Iz tog razloga je Demokratska stranka Srbije predložila da se i sam naslov ovog zakona menja i zatim, konzistentno kroz ceo zakon, da ovo bude zakon o postupku za utvrđivanje broja zaposlenih u državnoj administraciji, odnosno lokalnoj administraciji, kada je reč o onom drugom zakonu. To je jedina mogućnost, osim, naravno, najbolje mogućnosti koja postoji, a to je da se ovaj i ovakav zakon povuče iz procedure. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, i ovaj amandman koji je podnela Poslanička grupa DSS-a je konzistentan s ukupnim predlozima DSS-a koji, još jednom ću da podsetim, idu za tim da se ovaj nesumnjivo važan posao obavi onako kako valja, tj. po nekoj logičnoj proceduri. Prvo, da se ovaj zakon pretvori u zakon o toj proceduri, dakle, o postupku za određivanje maksimalnog broja zaposlenih, i da se onda, s vrlo kratkim rokovima, što se može učiniti ako se hoće, osmisli koji je to optimalan broj zaposlenih u republičkoj administraciji, da li je to baš 28.400, da li je taj broj manji ili veći, i da se onda uz taj zakon predvidi procedura – ako nekog, eventualno, treba otpuštati, kako otpuštati, po kojim pravilima igre, posebno za one koji su pred penzijom itd.
Naravno da bi najbolja opcija bila da se ovaj, a i ovaj sledeći zakon, povuku iz procedure, jer bojim se da će ova vlada za sobom ostaviti mnogo posla nekoj narednoj vladi, da ispravlja zakone, odnosno gluposti koje je ova vlada u vidu zakona donela, a skupštinska većina usvojila. Podsetiću na Zakon o informisanju, pa onda ova dva zakona, a bilo ih je, nažalost, još.
DSS će obrazložiti još neke svoje amandmane u vezi s ovim zakonom, ali ovo više ponavljati neću. Dakle, ili prihvatite sve amandmane DSS-a, koji su konzistentni jedan s drugim, ili povucite zakon iz procedure; to je jedino pametno u ovoj situaciji. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, DSS, kao što ste malopre čuli od gospodina Đurića, i na ovaj zakon je podneo jedan set konzistentnih amandmana, s istom idejom kao i na prethodni, a to je da se utvrdi procedura, odnosno postupak na koji način će se utvrditi i ustanoviti maksimalan broj zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Kao i malopre što sam govorio, DSS nema ništa protiv da se lokalna administracija učini efikasnom, učini racionalnom, tako da ne košta državu i građane mnogo novca, ali da se to uradi na jednoobrazan način, po jednoj proceduri. Ta procedura polazi od toga da opština predloži koliko misli da treba da ima zaposlenih, a zatim da Vlada, poštujući jednake kriterijume, uvažavajući i sve druge raznolikosti koje prirodno postoje među opštinama, utvrdi taj broj i da se onda sprovede, opet, procedura kako doći do tog broja, eventualno, načini otpuštanja radnika, njihove zaštite u slučaju da su pred penzijom itd.
Naša osnovna primedba u prethodnom zakonu bio je broj 28.400 izbačen iz rukava, a u ovom zakonu – broj od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika. Prvo, ne vidim nijedno obrazloženje zašto to ''četiri'' nije moglo biti ''tri'', ''tri i po'', ''pet'' ili ne znam ni ja koji drugi broj. Ne znam. Svakako da i tada, kada bi to bio neki početni kriterijum, treba uvesti neka dodatna merila i dodatne korektivne faktore koji bi taj kriterijum popravili.
Znam da je Vlada predložila neke, bojim se, prilično ovlaš date korektivne faktore. Ne vidi se zašto su baš takvi, ali potpuno je jasno da je to neophodno. S jedne strane ima nekih poslova u nekim opštinama, malopre ste čuli od gospodina Đurića, na primer, opštinama koje se bave turizmom i koje opslužuju mnogo veći broj građana od broja koji ima prebivalište na toj opštini. Ali, ima i drugih stvari.
Postoje neki osnovi koji su potpuno jednaki, radilo se o opštini od 5.000 ili od 50.000 stanovnika. Vi morate imati, na primer, službu za sahranu, bez obzira na to da li imali jednu sahranu dnevno ili 100 sahrana dnevno. Morate izdavati razna uverenja, bez obzira, opet, na to koliko imali odgovarajućih službi, koliki je broj stanovnika te opštine. Mogu da vam sada nabrajam veliki broj poslova koji uopšte ne zavise od toga koliko opština ima stanovnika, uopšte ne zavise. I tu se poziva na neke standarde EU.
Malopre sam objasnio da se u mnogim stvarima ne možete meriti s EU. S jedne strane smo siromašniji, s druge strane, EU neke svoje poslove je davno odradila, a mi, uključujući tu i lokalnu samoupravu, tek treba da odradimo. Štošta što u EU funkcioniše već deceniju i više, kod nas tek treba da profunkcioniše.
Pri tom, ima još jedna činjenica, a to je da dve trećine opština u Srbiji, kao jedine zaposlene građane, imaju građane koji rade u državnim službama. Doduše, tu uračunavam i one kojih se ovaj zakon ne dotiče. To su policija, sudstvo, zdravstvo, prosveta, ali i lokalna samouprava. Pored njih, niko više u tim opštinama ne radi. Ne govorim o nekim minijaturnim opštinama, govorim čak i o nekim gradovima, kao što je, na primer, Svilajnac. Ima takvih gradova još, gde ništa, pored državnog posla, ne postoji.
Od čega će taj narod da živi, gospođo Kalanović?
Vratiću se ponovo na naš predlog. Čitav niz amandmana koje smo podneli idu za tim da se ustanovi precizna procedura koja će da dovede do određivanja broja zaposlenih u lokalnoj administraciji na jedan logičan i normalan način. To se sve može sprovesti relativno brzo, a onda ćemo videti koja će to biti merila, da li će to biti četiri na hiljadu, da li će to biti neki drugi broj i na koji način će sve to biti korigovano.
Zahvaljujem. Utrošio sam minut i 40 sekundi na račun grupe, ako se ne varam, ili 50. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, predložili smo amandman, odmah da kažem, ne volim da pišem amandmane gde se nešto briše, ali ovde stvarno nije bilo drugog.
Naime, član 12. ovoga zakona predviđa da praktično sva pitanja od značaja za sprovođenje ovog zakona bliže određuje Vlada. Mislim da Vlada, po prirodi stvari, ima pametnija posla od ovoga. To je jedno. Drugo, ako već neko treba iz Vlade da vodi računa o ovome, to bi onda bilo Ministarstvo za lokalnu upravu. Ne vidim razlog da cela Vlada vodi računa o tome da li je neko tamo, neka kafe kuvarica u nekoj opštini dobila otkaz ili nije dobila otkaz.
Najprostije rečeno, predložili smo da se ovaj član briše ili da se preformuliše u nekom suvislom smislu, da to radi nadležno ministarstvo. Hvala.

Zahvaljujem.Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo ministar, ovaj član 13. mu i dođe kao neka višnjica na šlagu torte, nazovitorte, koju predstavljaju ovaj i prethodni zakon.
Ne, nije tačka na pljačku, gospodine Krasiću, ovo je tačka na ljudsku pamet. Naime, predložiti da Ministarstvo finansija vodi računa o sprovođenju ovog zakona, prosto mi je neshvatljivo. Još bih nekako razumeo da se radi o posebnom poslu, za koji nije predviđeno u Zakonu o Vladi ko će da ga obavlja, pa sad, hajde, neko ministarstvo da ga obavlja.
Gospođa Dragutinović bolje da vodi računa o onim milijardama koje su joj se negde zaturile, a ovaj posao neka prepusti onom ministarstvu, ako uopšte neko ministarstvo treba da vodi računa o ovome, umesto da se u to petlja Ministarstvo finansija.
Kad smo već kod finansija, mislim da se, strateški, lokalna samouprava loše finansira, u smislu lošeg načina finansiranja. Ovih problema, pa ni ovog zakona ne bi ni bilo da je u lokalnoj samoupravi izvršena decentralizacija, ali ne separacija, nego decentralizacija države Srbije, da je lokalnoj samoupravi ostavljena mogućnost da zarađuje novac, na primer, tako što bi joj se odobrio neki porez na promet, pa bi bila zainteresovana za poslove na svojoj teritoriji, pa onda neka na osnovu svojih prihoda i rashoda zapošljava koga hoće i koliko hoće.
Ponovo ću se vratiti na oba ova zakona. Prilika je da se zaključi diskusija na ovu temu. Ovo je, nažalost, jedan u nizu, a imali smo više takvih zakona ove vlade, zakona koji su monstrumi od zakona, zakoni van svake pameti i svake logike, zakoni koji pokušavaju da reše jedan problem tako što će da naprave još hiljadu i jedan problem i, zapravo, ništa rešiti neće.
Isti je takav bio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, pa će na kraju da završi na Ustavnom sudu ili u Strazburu. I ovaj zakon će da završi u nekim udžbenicima za neke buduće generacije, kao primer kako se neadekvatnim sredstvima pokušava rešiti neki problem.
Ceo problem je u tome što smo mi obećali MMF-u da ćemo, umesto 10% bruto dohotka, trošiti 8% na plate u državnoj upravi, što ne umemo da rešimo taj problem, a pokušavamo sve to da opravdamo nekim, rekao bih, demagoškim pričama. Da se razumemo, niko ne voli administraciju, ja prvi je ne volim. Proveo sam dane i nedelje stojeći po raznim šalterima, često za potpuno besmislene stvari, ali nemojte se zavaravati, neće onih milion nezaposlenih postati srećniji ako se pojavi još 10 hiljada nezaposlenih, jer to samo znači još veći pritisak na razna socijalna davanja, na narodne kuhinje, na, kraju krajeva, konkurenciju u traženju posla. Ništa se ovim zakonom, ama baš ništa, promeniti neće.
Na stranu što je realno, i tu sam računicu izveo, ukupan saldo svih ovih zakona, u odnosu na naše budžetske deficite, minimalan, gotovo nikakav, a kad se uzmu troškovi koji će da proisteknu primenom ovog zakona, čak mislim da će država biti u minusu.
Umesto svega toga, hajde da napravimo stvarno ozbiljan rez. Za to su, verujem, zainteresovane sve političke stranke, da se napravi stvarno efikasna administracija, da rešimo problem. U krajnjoj liniji, što reče gospođa Kalanović, eto, ima tamo nekih koji rade 20 godina a ne znaju posao koji treba da rade. Znam da ima mnogo onih u administraciji koji ne razlikuju sasvim do kraja računar od pegle, odnosno jedinu sličnost vide u tome što se utaknu u struju. I to treba rešiti.
Treba, s jedne strane, naći mesta za mlade i školovane. S druge strane, treba imati uviđavnosti prema onima koji su proveli 30 godina u toj administraciji, koji su na pragu penzije i kojima bi, po logici stvari, trebalo nešto obezbediti. Računati na to da će oni da se obuče sada, sa 60 ili 55 godina, teško da to može.
Hajde da napravimo neku logiku, hajde da krenemo onako kako se to radi, da snimimo koje su nam realne potrebe, da vidimo da li imamo manjka ili viška. Ako imamo viška zaposlenih, šta ćemo s tim viškom, na koji način da se oni obezbede, na neki način, ako su pred penzijom, ne znam, da im se otkupi radni staž. Samo nabacujem neke ideje. To sve treba lepo osmisliti i lepo napisati.
Ovo što se predlaže je hajdučija, a ono što ozbiljno brine je što je to postao stil. Hajdučija ne sme da bude stil, gospođo Kalanović. Ovo je već treći ili, čak, četvrti zakon čiji je osnovni moto hajdučija. S hajdučijom se daleko stići neće, to vam garantujem, ali ne sekiram se ja za vas, sekiram se za ovu državu, koja će posle, tj. čijih će sledećih pet vlada morati da pegla ovakve hajdučije.
Prema tome, molim vas, kad već nećete da prihvatite amandmane DSS-a, koji su svi u jednom pravcu, a to je da ovo bude zakon o proceduri, načinu na koji će se doći do smanjenja broja administracije, ako to već nećete, onda, aman, povucite ovo čudo od zakona i dajte da taj problem, a svi smo saglasni, rešavamo onako kako valja. Zahvaljujem.

Izvinjavam se, predlažem da sačekamo da predstavnici Vlade, koji će da brane zakon, uđu u salu.