Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, ima jedan ozbiljan paradoks na ovoj tački dnevnog reda - ni težeg problema ni jednostavnijeg rešenja.
Naravno, rešenja u onom delu gde prosto treba protumačiti šta piše u zakonu, to je Zakonodavni odbor uradio, mislim da je predložio jedino što je mogao da predloži, uz ogradu da nisam pravnik, prema tome ne mogu da budem do kraja kompetentan, ali mi se čini da je ono što je predložio Zakonodavni odbor jedino moguće u ovoj situaciji.
Međutim, to, naravno, ne rešava problem. Problem je višestruk, problem je višeznačan, a ono što mi se čini da je zajedničko, to je da nekako svi beže od toga da ga rešavaju.
Naime, može rešenje biti, što je ovde ukazano, da se, možda, neke sporne odredbe ili postojeći zakon nadogradi nekim novim odredbama, ali, po prirodi stvari, ovde mislim da ključno rešenje leži u tome da oni, koji se stvarno razumeju u taj problem, a to su, pre svega, univerziteti Srbije, sa, nesumnjivo, najvećom odgovornošću Beogradskog univerziteta, kao najvećeg i najstarijeg, da stvarno pokušaju da potpuno uđu u suštinu problema.
Jer, znate, možemo ovde pravnički posmatrati i reći ta i ta diploma odgovara toj i toj diplomi itd, međutim, svi smo duboko svesni da postoje razlike od fakulteta do fakulteta, od univerziteta do univerziteta, razlike u programu, u kvalitetu programa, u kvalitetu ljudi koji izvode te programe. Mi to sve znamo, ali nismo mi koji to treba da kažu.
Srećom, mislim da skoro svi poslanički klubovi u svom sastavu imaju univerzitetske profesore, sam sam univerzitetski profesor, ali mogu da kažem kako izgleda program na Matematičkom fakultetu ili eventualno na nekom tehničkom fakultetu, kako izgleda program na fakultetu psihologije stvarno ne znam, kao što pretpostavljam da se ni moj kolega gospodin Korać ne bi izjašnjavao o programu matematike. To je nešto od čega ne mogu da pobegnu oni koji su za to odgovorni.
Nažalost, bojim se da je u jednom delu gospodin Petronijević u pravu i da u tom galimatijasu nerešenih stvari svako pokušava da gleda svoj interes, pa ćemo brže-bolje da organizujemo master studije ako to možemo da naplatimo itd. To je jedna stvar.
Druga stvar leži negde u našoj prirodi, toga je bilo, naravno, i u ranijim vremenima, isto tako samo na neki drugi način, sigurno je da je trebalo i da treba da prihvatimo bolonjska pravila igre, to se ne postavlja kao pitanje, ali nam u tom prihvatanju bolonjskih pravila igre ne trebaju prvoborci Bolonje.
Tu je, takođe, gospodin Poskurica u pravu. Ne trebaju nam prvoborci, ne trebaju nam oni koji će se busati u grudi i koji neće, formalno samo prihvatajući neke spoljne okvire Bolonje, ući u njenu stvarnu suštinu.
Ovde je pomenuto, mada sada nije reč o tome, i pitanje i problem finansiranja fakulteta, bojim se da smo tu ostali nedorečeni, zadržali smo, lično mislim, pogrešna, stara pravila igre, a na njih samo nadogradili neka nova pravila igre, uključujući i pojavu jednog velikog broja privatnih fakulteta, o kojima, dozvolite, to je moj neki lični stav, nemam preterano visoko mišljenje.
Drugim rečima, imamo, srećom po ovu skupštinu, jedan vrlo kvalitetan Odbor, lično mislim, za prosvetu.
Kvalitetan po svom sastavu, jer se uglavnom radi o ljudima koji imaju iskustva i u radu na fakultetima, i u radu po školama.
Mislim da je kvalitetan u tom smislu, ali teoretski, ova skupština je mogla da ima prosvetni odbor sastavljen od potpuno nekompetentnih ljudi za tu oblast, jer mi smo poslanici, nismo ovde došli kao predstavnici odgovarajućih struka.
Srećom je, kažem, kvalitetan odbor, ali namerno i svesno nisam hteo pre ove sednice da zakazujem taj odbor, jer ovo pitanje nije pitanje Odbora za prosvetu, ovo je bilo pitanje Zakonodavnog odbora, da protumači zakon onako kako je napisan, ne ulazeći, naravno, u to kako taj zakon eventualno treba da bude napisan i ne ulazeći u to šta univerziteti, pa na kraju krajeva i neke druge institucije, koje bi, po logici stvari, mogle da se time pozabave, zašto ne i Akademija nauka itd, što oni ne žele da rade taj posao i prosto žele da pobegnu od problema.
Naravno, nesumnjivo da su u celoj priči najispravniji i najoštećeniji oni koji traže da se taj problem reši, to znači i sadašnji studenti, a i oni koji su po nekim starim pravilima igre završili fakultete i koji bi sada želeli da svoj status dovedu u neki red, da znaju šta su im prava, a šta im nisu prava.
Mi sutra na Odboru za prosvetu, dakle posle ove rasprave ovde, jer ovu raspravu shvatam kao raspravu o tome kakvo je zakonsko tumačenje, a ne kao raspravu o tome kako suštinski to treba da izgleda, možemo dati neka uputstva i Ministarstvu, ali mislim da je zajednica univerziteta adresa koja ne može da pobegne od rešavanja ovog problema.
Ma koliko to možda bilo teško, ali to je jedino mesto koje može da uporedi, pa da kaže - taj i taj fakultet ima programe prilagođene određenom nivou, ima odgovarajući kvalitet nastave itd, a onaj tamo fakultet to nema, jer očigledno, dok se ne uđe u suštinu te priče, ne može se naći rešenje ovog problema.
Toliko. Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, najpre bih rekao jednu opasku. Postoji naravno dosta zakona koji se predlažu i koji su na određen način politički obojeni stavom one većine koja je trenutno formirana.
Međutim, postoje i zakoni koji nemaju nikakve veze sa tim ko je na vlasti, a ko u opoziciji i, odmah da kažem, ovo je jedan takav set zakona. Drugim rečima, održao bih ovakav govor kakav ću da održim i da je moja stranka trenutno u opoziciji.
Najpre nekoliko reči o tačkama 28, 19 i 30. Radi se o međunarodnim konvencijama, prve dve iz domena železnice, a treća iz pošte. Radi se o konvencijama koje bi, da nije bilo izolacije zemlje deset godina, odavno već bile ratifikovane i ne bi, a kolega je čitao spisak zemalja koje su te konvencije potpisale, mi verovatno sada bili na kraju.
Nema potrebe da vas uveravam kako je besmisleno uopšte i pomisliti da ne pristupimo konvencijama u ovoj oblasti.
Malo više bih se zadržao na tačkama 26 i 27. Radi se o kreditima. Jedan je za nabavljanje vagona, voznih sredstava, a drugi je za prugu. Ono što ovde nisam čuo, a što mislim da je veoma važno da se kaže, to je da je ako je reč o železnici strašno važno paralelno ulagati i u vozna sredstva i u prugu.
Naime, mi imamo interese da ulažemo i u jedno i u drugo. Svet oko nas nema tu vrstu interesa, naprotiv. Druge zemlje su jako zainteresovane da mi ulažemo u prugu, ali nisu nikako zainteresovane da ulažemo u vozna sredstva, jer ako mi nemamo vozna sredstva, voziće oni. Prema tome, u vođenju te saobraćajne diplomatije i politike, valja uvek ovako raditi, dakle, paralelno ulagati i u vozna sredstva i u prugu.
Kada se uzimaju neki krediti, onda je obično sva pažnja usmerena na to pod kojim uslovima se dobijaju krediti i kolike su kamate, rokovi otplate i tako dalje. Mislim da je nešto drugo još važnije, a to je na šta se troše krediti.
S druge strane, naša zemlja ako ima neki prioritet, neku pogodnost, neku šansu u nečemu, to je nesumnjivo saobraćaj. Kada kažem saobraćaj, ne mislim samo na železnicu, na drumski saobraćaj, mislim i na vazdušni saobraćaj.
Mi se nalazimo takođe, to mnogi ne znaju, na važnoj raskrsnici vazdušnih puteva. Lome se iznad našeg neba putevi i za Daleki Istokom i za Evropu i za Afriku. Mi razvojem vazdušnog saobraćaja u smislu izgradnje aerodroma, robnih terminala i tako dalje imamo veliku šansu. Nemojte to povezivati sa JAT-om, to ko je prevoznik to je manje-više nebitno. Bitno je da tu svoju poziciju možemo da iskoristimo.
Mi se nalazimo na važnom koridoru 7, to je Dunav, valja ulagati i u rečni saobraćaj. Mnogi ne znaju, mi perspektivno imamo 2.000 km vodnih puteva u Srbiji. Nažalost, dobar deo tih puteva trenutno nije osposobljen i to valja osposobljavati.
Nema potrebe, moj kolega iz DS-a je nešto juče pričao, da vam objašnjavam koja je to šansa da uvezivanjem svih ovih vrsta saobraćaja nešto napravimo. Naravno, posebna kategorija su pošta i telekomunikacije i to je takođe važno, jer ako je nešto globalno u ovom svetu to su upravo telekomunikacije.
Dakle, radi se o jednoj oblasti u koju je dobro investirati novac. Kada investirate novac u saobraćaju imate još jedan efekat i to je poznato decenijama u svetu.
Naime, novac investiran u saobraćaj po pravilu se troši u zemlji, bez obzira da li je izvođač radova ovaj ili onaj, na kraju i prugu, i put, i robni terminal i tako dalje grade naši ljudi i za to dobijaju novac.
Te pare ostaju u zemlji. One generalno uzevši nisu ni potrošene, jer se zapravo kroz džepove građana, kroz prihode države i sve ostalo ponovo ostaju državi. Bilo je takvih primera u istoriji, neću da ih navodim, tih velikih poslova kod gradnje puteva, autoputeva i tako dalje, gde je čak osnovni motiv bio taj da se narod zaposli.
Kada je pre neki dan na Odboru gostovao direktor Železnica, tada sam na odboru, a ponoviću i ovde, rekao da očekujem da i kod poslova vezanih za vagone dobar deo tih poslova, odnosno sve što je moguće, obavljaju naše firme, i to je jako važno. Jako je važno, nije važno ko je vlasnik firme, u tim firmama rade naši građani, naši ljudi i treba od tog kolača, od tog vagona kojeg naprave ili poprave da njima ostane novac, na taj način, generalno uzevši, novac ostaje državi.
Meni se čini, razumem političke motive svih stranaka, to je pravo opozicije da li će da podrži ili ne podrži, ali pozivam ipak da razmislite i prosto vas molim da na jednom ovako kapitalnom primeru... ovo je primer dobrobiti za državu, ne za stranku, ne za ovu ili onu vladu, ovo je nešto što je dobro za državu Srbiju, i to imajte na umu..
Konačno, time ću da završim, ovde sam čuo razne govore, da ne prepričavam, koji iza sebe imaju jednu pogrešnu logiku, nezavisno od toga šta je precizno rečeno. A logika je otprilike ovakva, tačno je da je zemlja okrugla, ali mi ćemo to priznati kada nam se bude dopala Vlada, odnosno ministar.
Ponoviću još jednom, ajte malo da razmišljamo o državi Srbiji i, verujte mi, ovaj zakon bih, a verujem i stranka DSS, podržali čak i da smo opozicija.

Gospodine predsedniče države, gospodine predsedniče Vlade, gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodo ministri, reći ću prvo jednu, da kažem, nepotrebnu rečenicu. Vi ste već čuli da će DSS podržati ovu rezoluciju, ali naprosto želim da dodam tome jedan svoj lični stav.
Smatram da je ponuđeni tekst rezolucije veoma, veoma dobar. Ako smem da kažem, da sam kojim slučajem imao zadatak da pišem ovakvu rezoluciju, ovako bih je napisao.
Tekst je dobar zato što ističe neke elementarne stvari, koje ne zavise od toga ko je predsednik države i ko je predsednik Vlade, ni koje stranke su u vlasti, koje u opoziciji, nego naprosto definiše jedan dugotrajan stav da ćemo se dosledno i uvek zalagati za integritet i teritorijalni suverenitet naše zemlje, što je, ako hoćete, jedno potpuno prirodno pravo. Ali, tekst je dobar zbog još nekih razloga, što ukazujemo da sve drugo bi moglo da bude otvaranje jedne Pandorine kutije sa nesagledivim posledicama.
Doduše, mi smo u ovom parlamentu čuli i žal za tim što nismo valjda oberučke prihvatili plan Martija Ahtisarija. Zbog takvih koji to misle moram da pomenem nešto što većina u ovoj sali veoma dobro zna, a to je ta užasna, sumorna statistika zbivanja na Kosovu i Metohiji od 1999. godine naovamo.
Ubijeno više hiljada Srba i nealbanaca, proterano 226.000 ljudi, porušeno više desetina hiljada kuća, srušeno 146 manastira, etnički očišćeno tri četvrtine teritorije Kosova i Metohije, tako da ono civilizacijsko zalaganje da gradite multietničko društvo u takvim uslovima deluje potpuno cinično. Onda se s pravom postavi pitanje da li svako onaj ko nije zadovoljan državom u kojoj živi može, ne birajući sredstva, dakle i sa puškom u ruci, da pravi svoju novu državu.
Naravno, odgovore smo nažalost dobijali od nekih političara u svetu da je tobož Kosovo i Metohija jedinstveni slučaj. Pa znate, vredi malo pogledati u istoriji, neki političari su Anšlus Austrije 1936. godine nazvali jedinstvenim slučajem, pa su upad u Sudete nazvali takođe jedinstvenim slučajem, a onda se sve završilo onako kako se završilo.
Ovde je bilo primedbi da u Rezoluciji, u tački 5. koristimo neke neumerene reči, konkretno da zahtevamo od država članica UN i da zahtevamo od generalnog sekretara; zamislite šta zahtevamo, pa zahtevamo da poštuju Povelju tih istih UN i zahtevamo da poštuju Rezoluciju, ne samo 1244 nego i sva ostala međunarodna dokumenta koje je ta ista UN usvojila.
Doduše, moram da dodam nešto i voleo bih da nisam u pravu. Bojim se da se iza zahteva za brzopotezno sticanje nezavisnosti Kosova i Metohije krije i neka želja da se umesto međunarodnog poretka oličenom u organizaciji UN, umesto međunarodnog prava koje je danas na snazi, uvede nešto što mene strašno podseća na ono što se svojevremeno zvalo „Paks Romana“.
Da vas podsetim, u vreme propasti Rimskog carstva vlastodršci su smislili taj termin za zapravo primenu najgrublje vojne sile i terora na teritoriji Rimskog carstva. I to se završilo onako kako se završilo.
Konačno, zbog onih koji misle da smo Kosovo već izgubili, zbog onih koji misle da pravda i pravo nisu argumenti, zbog onih koji misle da je Rezolucija 1244 mumificirani „artefakt“, zbog onih koji žele što je došlo do blokade u procesu odlučivanja o statusu Kosova - do blokade doduše jeste došlo, ali samo do blokade brzopoteznog sticanja nezavisnosti Kosova i mislim da je ta vrsta blokade dobra - dakle, zbog svih takvih da kažem da nije naša podela ovde na stranke, nije naša podela ni na skupštinsku većinu ili skupštinsku manjinu, nije naša podela na patriote i nepatriote, naša podela je mnogo ozbiljnija, naša podela je o stavu prema osnovnim ljudskim vrednostima. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, počeću jednom nepotrebnom rečenicom, a to je da  će Demokratska stranka Srbije, naravno, podržati budžet i glasati za njega. Kazao sam tu rečenicu, iz prostog razloga, što naši mediji, naša javnost, u stvari, ne razumeju osnovnu prirodu igre oko budžeta.
Naravno da većina u Skupštini podržava budžet i naravno da opozicija u Skupštini glasa protiv budžeta. To je, otkad je uveden višestranački parlamentarni sistem u svetu, činjenica, gotovo, bez izuzetka. Kažem, gotovo bez izuzetka. Jedini izuzetak je kada se u nekim ratnim uslovima izglasava ratni budžet.
Moram da kažem da se slažem s onom konstatacijom, a to je da se ovaj budžet donosi u nevreme, donosi se u junu tekuće godine. Ne slažem se, naravno, sa tim da se ovi ili oni okrive zbog toga. Naprosto, sticajem okolnosti, u vreme kada je u ovom parlamentu trebalo raspravljati o ovom budžetu, to je novembar prošle godine, mi smo raspustili Skupštinu i raspisali izbore.
Dobar deo onoga što ću danas ovde reći, zapravo, upućen je i svima nama i gospodinu ministru, više s aspekta da bi već od početka septembra trebalo bi da počnemo da razmišljamo o novom budžetu za sledeću godinu.
Onda će u tome i poslanici, odnosno Skupština, sa svoje strane, i Vlada, sa svoje strane, uključujući tu i ministra finansija i sve ostale ministre, moći da, pre nego što se uopšte dođe do teksta budžeta, u jednoj međusobnoj komunikaciji, ustanove neku viziju tog budžeta.
Na primer, Odbor za prosvetu se već danas načelno dogovorio o tome da će pokušati da za sledeći budžet, u komunikaciji sa Ministarstvom prosvete, a tako, verovatno, i svi ostali odbori, u komunikaciji sa nadležnim ministarstvima, da svoj doprinos.
Još jednu stvar bih rekao. Mislim da ovaj budžet ima svoj budžetski deficit i mislim da je gospodin ministar dosta precizno objasnio da je to vrlo razuman deficit. Javnosti radi, trebalo bi reći da ono što budžet ne sme da ima, to je suficit. Mislim da je ovaj deficit, posebno u okolnostima, reći ću koje su to okolnosti, koje mi imamo, čak jako razuman.
Okolnosti su dve i posledice su dve velike pljačke napravljene u prošlosti. Jedna je kada smo, negde 70-ih godina prošlog veka, dakle, u Brozovo vreme, potrošili penzijske fondove i od tog vremena počeli da penzije isplaćujemo iz tekućih sredstava, što je potpuni nonsens i malo koju ćete zemlju naći, ozbiljnu zemlju, gde je to tako, a to su ogromne pare, i drugo je da je jedan dobar deo, čini mi se da je gospodin ministar rekao 32% našeg duga, zapravo, opljačkana devizna štednja po raznim osnovama.
Stoga ne mislim da je deficit neka manjkavost budžeta, štaviše, verujem da ćemo, s obzirom na to kako se stvari odvijaju, a mislim da nisam preveliki optimista kad to kažem, čak, najesen doći u priliku da se pojave neka dodatna sredstva koja će omogućiti da se neke stvari u nekom, eventualnom, rebalansu i poprave.
Ovo što dalje budem govorio, zapravo, više govorim zbog eventualnog rebalansa budžeta i zbog toga što ćemo vrlo skoro praviti budžet za 2008. godinu. Želeo bih da kažem neke svoje globalne primedbe koje imam na ovaj budžet.
Prvo, mislim da su one oblasti koje su prebačene sa saveznog nivoa, odnosno nivoa državne zajednice, pre svega, mislim na Ministarstvo inostranih poslova, dakle, diplomatsko-konzularna predstavništva, na Vojsku i, začudićete se, na ovu skupštinu, po inerciji, na određen način potcenjene i da će to vrlo brzo da se pokaže. Naravno, u tim oblastima, posebno u Vojsci i u MIP-u, ima mnogo prostora za jednu zakonsku reorganizaciju, verovatno ima i nekih kanala kojima se nepotrebno odlivaju sredstva, ali za neke ozbiljne poslove, i u jednoj i u drugoj sferi, mislim da nedostaje novac.
Znate, nevolja je u tome što, ako govorimo, hajde da krenem redom, ako govorimo o Ministarstvu inostranih poslova, za njega je budžetom predviđeno nešto manje od 1% ovog budžeta. Nažalost, ono je iz raznih razloga potcenjeno. Najveći razlog je taj što su mnogi delovi i bivše SFRJ i bivše SRJ sve vreme radili na tome da se ta sfera potpuno upropasti, jer su, naime, hteli da prave svoje države.
Onda smo, po nekoj inerciji, došli do stanja da naša diplomatsko-konzularna predstavništva rade pod veoma lošim uslovima.
Svima je, valjda, jasno da u narednom periodu, ako mislimo da razrešimo brojne naše probleme i teškoće, pre svega, mislim na status Kosova i Metohije, moramo imati ozbiljnu diplomatsku ofanzivu, moramo ojačati ta diplomatska predstavništva (tim radom, odmah da budemo jasni, trenutno uopšte nisam zadovoljan), a za sve to je potreban novac. Pet i po milijardi, koliko se planira za tako nešto, nije dovoljno.
Ja vas uveravam da su plate ljudi u diplomatskim predstavništvima trenutno ispod svakog mogućeg nivoa, čak su u nekim zemljama na nivoima socijalne pomoći.
Molim ministra da ovo zabeleži, pa da imate na umu kada se bude pravio budžet sledeći put.
Druga stvar je Vojska. Ovde je bilo, doduše, mišljenja da je onih 10% budžeta odvojenih za Vojsku preveliko. Mislim da nije, mislim da je to premalo.
Da počnem od plata. Plate su predviđene na nivou od 15 milijardi dinara godišnje. Kada se to podeli sa brojem aktivnih vojnika i izvede ta matematika, ja sam je izveo, izlazi da prosečno vojno lice dobija platu od 400 evra mesečno.
Pri tom je, potvrdiće to ovde, ima i onih koji to znaju bolje od mene u ovom parlamentu, bivši aktivni oficiri, struktura te iste vojske potpuno pogrešna. Umesto prirodne piramide, mi imamo obrnutu piramidu, pa imate najmanji broj podoficira, manji broj podoficira i nižih oficira, a njih bi trebalo da bude najviše, u odnosu na visoke oficire.
Kada sve to uzmete u obzir, proizlazi da mi našu vojsku veoma slabo plaćamo.
Drugo, niko ovde ne želi da ratuje, ali najbolje ćete sprečiti mogućnost ratnih pretnji ako imate dobru vojsku.
Stoga, mislim da, naravno, uz neophodnu reorganizaciju te vojske, čak, možda ne treba dati u apsolutnom iznosu neka veća sredstva, ali se može racionalnije koristiti, pre svega, na plate profesionalnih vojnika, a zatim i na naoružanje. Naše naoružanje, to nije sporno, odavno je zastarelo i valjalo bi ga, ne može to, naravno, preko noći, ali nekim realnim planom, u buduće vreme popraviti.
Treća stvar odnosi se na ovu skupštinu. Za ovu skupštinu je predviđeno 3 milijardi i 600 miliona dinara, ali kad razgrnete maglu, milijardu i 600 miliona su zapravo troškovi izbora koji su već napravljeni, tako da je ova skupština, za svoj kompletan rad u ovoj godini, dobila dve milijarde dinara.
Pošto sam bio u jednom periodu predsednik Skupštine državne zajednice, potpisujem vam da je to apsolutno nedovoljno, jer je ova skupština dobila, praktično, duplo veću funkciju od one koju je imala do formiranja samostalne države Srbije. Potpuno je nedovoljno.
Da vas samo podsetim, imamo veoma velike obaveze u međunarodnim odnosima, članica smo devet evropskih i svetskih skupština. Ako neko misli da je to nepotrebno, taj se grdno vara. Naši poslanici moraju da odlaze na te skupštine i moraju da zastupaju stavove i ove skupštine i ove države. Zatim, mi ćemo nedeljno ovde imati, morati da ugostimo bar jednu stranu delegaciju, i to je neophodno. Moraćemo da idemo u posete drugim skupštinama, i to je neophodno i, naravno, moraćemo da radimo ovde, što se i do sada podrazumevalo.
Prema tome, mislim da ove tri oblasti, posle ću pomenuti i četvrtu, ne sporeći potrebu da dođe do određenog prestrukturiranja unutar tih oblasti, nesumnjivo zavređuju ozbiljniju pažnju, ako ne u ovom, onda u sledećem budžetu, svakako.
Poslednja oblast koju hoću da pomenem jeste prosveta. Za prosvetu izdvajamo skoro koliko za Vojsku, mislim da je razlika dve-tri milijarde. To je oblast u koju se mora ulagati i to je, takođe, oblast koja se mora transformisati. Mislim da će ovaj odbor za prosvetu pokušati u tome da da svoj doprinos, ali nisam siguran da je način kako se troše pare u prosveti dobar. S jedne strane, imate ljude koji rade i koji su vrlo malo plaćeni, a, sa druge strane, imate, moguće, neka odlivanja koja su, takođe, nepotrebna.
Na kraju, molio bih gospodina ministra da i to nekako pribeleži, završiću sa tri manje krupne, ali ne nevažnije stvari. Jednu je pomenuo juče gospodin Vasiljević.
Dugujemo sredstva za vojne invalide i poslednje što jedna država sme da uradi to je da duguje sredstva vojnim invalidima, tim pre što to nisu milijarde dolara. To je suma koja za jednu ozbiljnu državu ne bi trebalo da bude problematična, a radi se ne samo o ljudskim sudbinama, radi se i o stavu koji će jasno ova država da kaže, o stavu prema ljudima koji su ne svojom voljom, nego ratujući za ovu državu, postali invalidi.
Druga stvar koju bih voleo da vidim izdvojenu, jeste sledeće. Mi smo prošli u poslednjoj deceniji prošlog veka kroz razne ratove. Razni, pre svega, mislim na profesionalne vojnike, su, nažalost, u tim ratovima izginuli i iza sebe su ostavili decu, udovice, uveravam vas, u jako teškom stanju. Potrebna su stvarno minimalna sredstva, da ova država donese jedan zakon kojim će deci onih koji su, postoji onaj ružan izraz - pali borac, dakle, koji će toj deci da obezbedi sredstva, stipendije dok se školuju.
Imao sam prilike da budem u jednoj našoj elitnoj jedinici koja je izgubila 24 svoja pripadnika u ratovima devedesetih godina.
Ostalo je nekih šesnaestoro dece, od kojih neka očeve nisu ni videla, a koja žive, bukvalno, u bedi i na ivici gladi, da ne govorimo o mogućnostima za njihovo školovanje. Tu se ne radi o prevelikom broju dece, ali to treba izdvojiti kao posebnu stavku, ne kao neku stavku unutar Ministarstva finansija ili ne znam već gde, nego kao posebnu stavku, da se zna da je država u takvim situacijama spremna da reaguje.
O ratovima devedesetih mislim šta mislim, to je druga stvar, ali ova država mora da porodicama ljudi koji su izginuli, pre svega, deci, obezbedi neka sredstva i za to stvarno nisu potrebna velika sredstva. Potrebno je samo malo dobre volje.
Konačno, ima u razdelu za Ministarstvo finansija deo koji se odnosi na talente. Talenti treba, po ovom predlogu budžeta, da dobiju 161 milion, ili, da to prevedemo, negde oko dva miliona evra. Ako imamo samo 2.000 talenata, to je 1.000 evra godišnje po talentu, dakle, negde oko 80 evra mesečno. Prvo, tvrdim da imamo mnogo više talentovane dece koju valja školovati.
Napraviću jednu digresiju. Znate, kada je Srbija pogubila ratove u drugoj polovini 19. veka i bila na dnu, tamo negde gde smo se i mi našli krajem ovog veka, jedan od ozbiljnih načina da izađe iz te krize bio je da veliki broj naše dece tada ode u beli svet da se školuje i da se vrati nazad.
Ovde se ne radi samo o plaćanju školovanja, ovde se radi i o stvaranju uslova da se jedna vojska mladih ljudi, koji su morali, zbog raznoraznih razloga, u tim nesrećnim godinama da odu napolje, koji su tamo završili odgovarajuće fakultete, ovde vrati.
Dakle, moj je predlog da se, prvo, izdvoji, mimo bilo kojeg ministarstva, kao posebna kategorija, da li će se tu napraviti neka služba ili nešto posebno, ali kao posebna kategorija, da se formira ta kategorija, da se izdvoje malo veća sredstva za stipendiranje talentovane dece, omladine, studenata. Ne košta to mnogo, mi takvih imamo i, na kraju krajeva, dobit je, verujte mi, po ovu državu ne stostruka, hiljadostruka.
Molim gospodina ministra da ovo shvati u najboljoj nameri. Najveći deo ovoga moći će da se, nažalost, iskoristi tek u sledećem budžetu, a uveren sam da će ova skupština pokrenuti u odborima na vreme, već početkom septembra, raspravu o tome da, pre nego što se uopšte budžet napravi, pre nego što uopšte ministarstva daju neke svoje vizije budućeg budžeta, naši odbori, u komunikaciji s odgovarajućim ministarstvima, naprosto, daju neke sugestije, neke predloge kako neke stvari treba promeniti.
Videli ste da nisam pominjao sektore ove ili one stranke; mene ne interesuje koja stranka drži koji sektor, da li mi se lično sviđa ili ne sviđa ministar, govorio sam isključivo sa jednog dugoročnog aspekta interesa ove zemlje.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na repliku gospodinu Nikoliću, zato što sam ja jedan od prokaženih predsednika Odbora za prosvetu, gde je takođe ministar iz moje stranke.
Odmah da vam kažem, meni je potpuno svejedno iz koje stranke dolazi ministar za prosvetu. Na potpuno isti način ću voditi Odbor bilo ko da je ministar. Pri tom, niko nije tražio, a ministar Lončar ponajmanje, da ja budem ili da iz DSS bude predsednik Odbora za prosvetu. Tog sam se posla poduhvatio, zato što preko 30 godina radim u prosveti. U principu, mislim da naša navika da svi sve umemo, to naprosto nije dobro, meni ne bi palo na pamet da vodim neki Odbor za zdravlje o kojem pojma nemam.
Dakle, gospodine Nikoliću, nisam predsednik tog odbora da bi omogućavao marifetluke ministra, korupcionaške priče i sve ostalo što ste kazali i ne bih na ovaj način da pričamo. Meni je, lično, potpuno svejedno da li je iz bilo koje stranke postojeće koalicije ministar prosvete, potpuno na isti način bih radio, a verujem i veliki broj svih onih koji su se prihvatili toga da budu predsednici odbora da će tako i da rade, uključujući i predsednike odbora koji dolaze iz vaše stranke.

Izgovorio sam čarobnu reč Poslovnik i sada, prema onome kako traje rasprava poslednja četiri sata, verovatno bih mogao da pričam o svemu i svačemu, pa tako jedno 17 puta.
Međutim, stvarno sam se javio po Poslovniku, u vezi sa članovima 100. i 103. U članu 103. u stavu 1. piše: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu". Podsećam da je na dnevnom redu i da raspravljamo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, koji je podnela Vlada itd.
Drugo, u članu 100. piše u stavu 2, govori se o javljanju za Poslovnik - narodni poslanik je dužan da navede koja je odredba Poslovnika po njegovom mišljenju povređena, da je citira i obrazloži itd. i sva prava u vezi sa tim.
Gospodine predsedavajući, moram i vama, a i predsedniku Skupštine, da zamerim da poslednjih četiri i po sata kršite Poslovnik u vezi ova dva člana. Da li hoćete da kažete nešto? Molim vas, tema današnjeg sastanka nije gospodin Zoran Balinovac. Tema današnjih povreda Poslovnika takođe nije gospodin Zoran Balinovac, jer se nigde njegovo ime ne pominje u Poslovniku. Uvažavam predloge drugih stranaka, koje su sa pravom konstatovale da nas čeka mnogo važnog posla. S jedne strane, rasprava o nesretnom pitanju Kosova i Metohije, s druge strane, razumni predlozi da se što pre okonča izbor i guvernera, i ombudsmana i formiranje svega onoga što smo dužni po Zakonu o sprovođenju Ustava da uradimo. Ako ćemo svesno, a to radite svesno, nemojte da se lažemo, da četiri sata i 15 minuta raspravljamo, dozvolite mi moju procenu, ni o čemu, bar ni o čemu važnom, onda ćemo verovatno do nove godine i obaviti neke važne državne poslove.
Dozvolite mi da stvarno apelujem na sve poslaničke grupe da počnemo raspravu o tačkama koje su na dnevnom redu. One su, takođe, neophodne da se donesu da ne gubimo vreme, jer ćemo onda i sve ostale poslove stići da obavimo na vreme. Predsedavajućeg molim da pod firmom rasprave o Poslovniku ne dopušta rasprave o svemu ostalom, a najmanje o Poslovniku. Zahvaljujem.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dve godine i, čini mi se, dva meseca sam, kao što znate, bio predsednik Skupštine državne zajednice i, istovremeno, šef naše delegacije u Savetu Evrope.
Moram da vam kažem da sam svojevremeno, kada je državna zajednica prestala da postoji, imao jedan dugačak razgovor sa gospodinom Markovićem i da sam pokušao tada da mu objasnim, ne znam da li je preneo drugim poslanicima, a bojim se da nije, da ne postoji samo jedna delegacija u Savetu Evrope. Postoji ukupno, tj. ova skupština će morati hitno da bira osam delegacija, jer toliko skupština postoji, da ne nabrajam sve te skupštine, to je OEBS, to je Skupština NATO, to je vrlo važna Skupština Crnomorske inicijative itd. Moraće da ih bira.
Moram da vam kažem, ako je reč o Savetu Evrope, da smo kao Srbija tamo imali devet predstavnika, pet je dolazilo iz Crne Gore. Sada ova skupština ima 14 predstavnika, odnosno sedam plus sedam, i po pravilima Saveta Evrope, tu nema ono da li mi hoćemo ili nećemo, mi moramo da izaberemo delegaciju i mislim da je red da ova skupština izabere svih osam delegacija. Opšte pravilo je da se delegacije formiraju proporcionalno sastavu Skupštine. Znači, koji procenat poslanika, toliki procenat članova je i u delegaciji.
Čim završimo konstituisanje Skupštine, moramo da shvatimo da je jedan od prvih poslova, koji moraju da se odrade - da se formiraju sve delegacije. Naime, nezavisno od toga da li ćemo imati ili nećemo imati izbore, neki državni poslovi, često, nažalost, vrlo važni, kažem nažalost jer to je, na primer, pitanje Kosova i Metohije, evropskih integracija, itd., ne mogu da čekaju. Mi, možda, možemo da idemo 17 puta zaredom na izbore, ali neće zbog toga svet prestati da postoji.
Prema tome, ovo shvatite kao repliku svima koji su na ovu temu govorili.
Demokratska stranka Srbije će sigurno tražiti od predsednika Skupštine da, kada završimo konstituisanje ove skupštine, jedan od prvih poslova bude upravo formiranje ovih delegacija.
Kazao bih nešto gospodinu Milanu povodom njegove primedbe.
Vi znate da je istina da je DSS predlagala još pre dva meseca da se završi konstituisanje ovog parlamenta i da se izabere, da tako kažem, makar privremeni predsednik Parlamenta, nekim opštim konsenzusom, prosto, zato da bismo, pored predsednika države, s jedne strane, pored odlazećeg premijera, s druge strane, imali još jednu ozbiljnu državnu instituciju koja bi, u slučaju «ne daj bože», mogla da se sastane. Vi ste to, nažalost, odbili. Pošto je rok za konstituisanje Parlamenta isticao, mi smo smatrali uputnim da, u skladu sa onim, da ne ponavljam diskusiju od ponedeljka, u skladu sa svim tim, omogućimo Parlamentu da normalno funkcioniše.
Što se tiče primedbe gospodina Markovića da bi predsednik Parlamenta trebalo da, ako želi nešto da kaže, dođe za ovu govornicu, to jeste tačno, ali pod uslovom da ima izabranog potpredsednika, odnosno potpredsednike. Izgleda da je u ovom parlamentu loš manir da svako priča i dobacuje šta mu padne na pamet. Mislim da to nije dobro.
Prema tome, da smo malo efikasniji, a uopšte ne razumem zašto je bilo potrebno otvarati ovoliku diskusiju oko jednog formalnog pitanja - da izglasamo potpredsednike, sve one koje su stranke predložile, da smo to uradili i da ti potpredsednici sede za ovim stolom, onda bih bio za to i potpuno bih bio saglasan sa gospodinom Markovićem da predsednik Parlamenta, ako ima nešto da kaže, dođe za ovu govornicu, kao i svaki drugi poslanik.
Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, dozvolite mi da na početku dam samo dve napomene koje, moram da priznam, ne spadaju u dnevni red.
Pre svega, želim da kažem da se slažem sa svim onim kolegama poslanicima, mislim da je tu bio gospodin Maraš i još neki, koji su ukazivali na to da kršimo Poslovnik time što pričamo o svemu i svačemu a ne o dnevnom redu.
Neću sada da širim priču, jasno vam je da smo pričali o koječemu, a ne o dnevnom redu i to naravno nije dobro.
Ono što drugo, takođe, želim da kažem i na to su ukazali neki poslanici, znate, mi dolazimo iz različitih stranaka i normalno je i prirodno je da o nekim stvarima možemo i treba različito da mislimo.
U protivnom, da svi isto mislimo, svi bi pripadali istoj stranci, ali ne mogu da razumem, da ako se po nekom pitanju sa nekim kolegom poslanikom ne slažem, da to neslaganje ne mogu da iskažem jednim uljudnim rečnikom, nekom argumentacijom, ako je imam, a da pri tom ne stvaramo od ovog parlamenta mesto, jednu arenu, gde se takmičimo u pljuvanju u dalj, u vređanju ljudi, u vređanju svojih neistomišljenika i to, moram da priznam, neki put jako neukusnom i neprimerenom vređanju.
Kao što reče gospodin Mićunović, dajem sebi za pravo da ovo kažem upravo zato što sa skupštinske govornice nikada nikog privatno i lično nisam uvredio.
Sada da pređem na suštinu stvari. DSS, odnosno koalicija DSS i NS je vrlo jasno, odmah nakon izbora, prirodno stavila javnosti na znanje da je spremna da preuzme svoj deo odgovornosti u vlasti. Na to nas teraju glasovi koje smo dobili i, na kraju krajeva, smisao izlaska političkih stranaka na izbore je valjda u tome što žele da osvoje vlast. Ne vidim drugi smisao.
Ali, da budemo načisto, problem Vlade, to je problem svih 250 poslanika u ovoj skupštini ili ako hoćete svih poslaničkih grupa u ovoj skupštini.
Neki, gospodin Nikolić nam je to kazao više puta, danas ponovio, ne žele da uđu u Vladu, bilo kakvu vladu, neki drugi su tvrdili da žele, ali posle poslednjeg vikenda počinjem da sumnjam da li to iskreno žele.
Uostalom, da ne lamentiramo mnogo nad tim, postoji još osam dana vremena, a u tih sedam ili osam dana postaće sve jasno. Ili ćemo za tih sedam dana napraviti vladu ili će, po onome što piše u Ustavu, biti raspisani novi izbori, pa ćemo videti, što reče gospodin Ristić, tu će svaka zverka da pokaže svoj trag.
Što se tiče konstituisanja Skupštine, ovde su iznete razne teze, najčešća teza je bila sledeća – nekome stavite u usta da je kazao da zemlja nije okrugla i onda naravno počinjete da obrazlažete da zemlja jeste okrugla. Ali, to su doduše dozvoljene političke sitne politikantske podvale, a ne ono što je suština.
Hajde da pođemo od pretpostavke, imamo dva varijante. Formira se vlada, to znači formirana je skupštinska većina, ta skupštinska većina će između ostalog i da rešava pitanje predsednika Skupštine. Ako se ne formira Vlada raspisuju se izbori, ali je dobro da imamo formiranu Skupštinu, prosto zato što ta Skupština, iako neće i nema mandat da donosi zakone, ali može da raspravlja o nekim izuzetnim važnim državnim stvarima.
Nažalost, mi živimo u državi u kojoj stalno imamo takve izuzetne stvari, u ovom trenutku mislim na Kosovo i Metohiju. Ovde ste, više vas, optužili DSS da nije iskrena u ovome što priča.
Ja ću vam dati primer da ovo nije prvi put da se DSS ovako ponaša i to upravo u ovoj sali.
Gospodin Mićunović je svedok, bio je predsednik u to vreme Skupštine SRJ, DSS je u to vreme bila u ozbiljnoj opoziciji, da kažem, ostatku DOS–a i dala je glasove da se za potpredsednika Skupštine izabere gospodin Boris Tadić, jer smo imali i tada procenu da Skupština treba da radi, a naravno da nije mogla da radi bez potpredsednika, jer bi to značilo da gospodin Mićunović ne bi mogao ni pola sekunde da izađe iz sale.
Dakle, nije ovo prvi put da se DSS krajnje principijelno zalaže za formiranje jedne institucije kakva je Skupština, posebno s obzirom na stanje u kojem se nalazi zemlja. Nema skupštinske većine, izvinite, onda je logično da predsednik Skupštine za neko vreme, dok se ne izabere Vlada, odnosno formira skupštinska većina, ili ne raspišu i održe novi izbori, dođe iz stranke koja ima najviše mandata. Voleo bih da se ta stranka zove DSS, ali ona se zove SRS, i to je sve.
I konačno, završiću, potpuno se slažem sa gospodinom Dinkićem, za ovom govornicom se ne formira Vlada, ali Vlada se isto tako ne formira ni u Briselu, ni u Strazburu, ni u bilo kojoj evropskoj prestonici, ona se formira u Beogradu. Hvala.

Moram da se izvinim gospođi Vučić, kao i drugi poslanici slabo poštujem njene godine, da više poštujemo verovatno bi bilo manje replika. Inače, za sedam godina koliko sam poslanik samo dva puta sam replicirao i ovo je treći put.
Moram da repliciram gospodinu Šutanovcu u sledećem: sa njim se slažem da je koalicija Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija izgubila izbore, ali je izbore izgubila i Demokratska stranka, i to su činjenice. To je prvo.
Drugo, znate, kada se prave koalicije nije uopšte tačno, moguće su sve kombinacije i mogu da vam navodim primere i primere iz evropske prakse ko je davao predsednika, ko je uzimao koja ministarstva, kako su neke stranke decenijama sa 5,5% držale neke veoma važne resore. Imali ste primer svojevremeno u Nemačkoj itd. Prema tome, sve te priče padaju u vodu.
I ono jedino što stvarno zameram gospodinu Šutanovcu, on je ponovo ponovio priču, koju sam rekao da je prisutna ovde u izlaganjima, tvrdio je da sam rekao da zemlja nije okrugla i onda je dokazivao da je ona ipak okrugla. Znate, kakve veze ima, za sednicu Skupštine saznao sam kada i drugi poslanici, to je poznato, a kriza se dešavala krajem prošle nedelje i to je takođe poznato. Ponoviću, nemojmo da vodimo priču o Vladi za ovom govornicom. Pregovore o Vladi stranke su dužne da prave na nekom drugom mestu. Hvala.