Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7153">Zoran Šami</a>

Govori

Zahvaljujem, gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo već četiri meseca traje agonija srpskog naroda na KiM, agonija koja je poslednjih dna došla valjda negde do svoje najviše nepodnošljive tačke.

Kao posledica jedne pogrešne, promašene politike ove vlade, kao posledica politike koju neovlašćeno vodi predsednik Republike, neovlašćeno zato što po Ustavu za to nema pravo, kao posledica svega onoga što se dešavalo tri i po godine, danas smo došli tamo gde smo došli.

U istoriji bilo koje države ima teških situacija, situacija koje traže hitna, mudra i pametna rešenja. Najnormalnije je da se ta rešenja potraže u institucija koja je najvažnija u državi, a to je ova skupština. Niko nema tapiju na pamet i niko nema tapiju na mudrost i niko nema tapiju na patriotska osećanja, nego hajde jednom konačno da se ovde pogledamo u oči i da konačno vidimo da li nešto za onaj nesretni narod na KiM možemo da učinimo, jer njegova krivica je ogromna. Oni ljudi, zamislite, žele da žive u državi u kojoj su rođeni, žele da žive u državi u kojoj neguju decu, žele da žive u državi u kojoj su sahranili svoje mrtve. Žele da žive u državi u kojoj imaju svoja imanja, a mi ih odlukama donetim na telefonskim sednicama Vlade, koja ne samo da ne sme da pogleda u oči ovu skupštinu, nego ne smeju ni jedan drugog da pogledaju u oči, na telefonskim sednicama Vlade koje su meni razumljive kada se radi o tome da li treba poslati neku urgentnu pomoć nekom poplavljenom selu, potvrđuju odluke i donose uredbe koje jedan činovnik Ministarstva inostranih poslova, kojeg je neovlašćeno poslao predsednik Republike, doneo i koje su dalekosežne, jer de fakto znače priznavanje KiM.

Zarad čega se to radi? Zarad toga da vas neko tapše po ramenu? Zarad dobijanja kandidature za članstvo u EU? Što se tiče tapšanja po ramenu, podsetiću vas da ti isti koju ovu vlast tapšu po ramenu su 1996. godine utvrdili, citiram, da je Slobodan Milošević faktor mira i stabilnosti na Balkanu, a onda su tri godine kasnije ti isti ponovo pokrenuli priču o tome da je Slobodan Milošević, citiram, balkanski kasapin.

Kada je reč o članstvu, odnosno o kandidaturi za članstvo u EU, ali podvlačim bez određivanja datuma, šta to znači? Ne znači apsolutno ništa. Znači ko vršno pero od mrtve kokoške.

Turska je kandidat 20 godina, jedna vrlo ozbiljna zemlja sa 80 miliona stanovnika.

Makedonija, odnosno izvinjavam se, bivša jugoslovenska Republika Makedonija, tako je zovu u Evropi, je kandidat šest godina. Da li to nešto znači za njihove ljude? Ne znači ništa.

Treba da postavim pitanje, ali znate, sva pitanja su već postavljena, što se tiče Vlade i predsednika države. Čovek može da postavlja pitanja ljudima koji su odgovorni za ono što rade, koji imaju osećaj, ako ništa drugo onaj ljudski osećaj da je problem težak. Stoga postavljam pitanje vama, gospođo Slavice Đukić-Dejanović. Vi ste treći čovek u državi. Da li imate nameru da u ovim dramatičnim prilikama, zašta imate pravo, sazovete sednicu Skupštine, da jedni druge konačno pogledamo u oči i kažemo, svako u skladu sa svojom pameću, političkim opredeljenjem i svim ostalim ljudskim osobinama, da li imate tu nameru? Ja vas molim da vaš odgovor ima samo jednu reč. Sve drugo smo kazali jedni drugima, a kazali smo sve drugo i ovom narodu. Nažalost, nesrećnom narodu. Hvala.
Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, svedoci smo poslednjih nedelja tužnog, da tako kažem, finala politike ove vlade prema KiM. Kažem – tužnog, jer naš narod na KiM stvarno doživljava veoma teške trenutke. Kompletna država nam je u agoniji, a sve zbog jedne višegodišnje pogrešne politike ove vlade. Skoro četiri godine DSS uporno pokušava da urazumi Vladu da politiku vezanu za budućnost KiM i politiku u odnosima sa EU treba da menja. Zahtevali smo i tražili smo da se ta politika promeni ne zato da bi mi odustali od evropskih integracija, nego da bi tim integracijama prišli kao i sve druge države koje su ili ušle ili hoće da uđu u EU. To znači bez uslovljavanja i bez ikakvih dodatnih ucenjivanja od strane EU koje druge države naravno nisu imale.
Umesto svega toga svedoci smo da iz dana u dan, jedno po jedno, ova vlada prihvata da kosovskim, prištinskim institucijama daje sve nove i nove atribute državnosti. Svedoci smo da se apsolutno ne čini ništa da se tu bilo šta promeni. U drugim državama kada postoji neki problem, evo posmatrajte šta se dešava u Grčkoj, Vlada uredno izlazi pred Skupštinu i traži od Skupštine savet, mišljenje, o rešavanju nekog teškog problema. Ovde veliki broj poslaničkih grupa već više od dve nedelje traži od Vlade da izađe pred Skupštinu da kaže kakvo je stanje i šta misli da čini. Vlada to neće. Umesto toga, izvinite, Vlada se ponaša kao noj koji zabije glavu u pesak i misli da će to da spreči da bude pojeden. Nažalost, obistinjuje se ono što je kazao naš predsednik Republike, koji je rekao da smo mi na dobrom putu da učinimo odlučujući korak napred. Mi smo, nažalost, na ivici provalije i ja se jako bojim da ćemo taj korak napred i da napravimo.
Juče smo bili svedoci kako predsednik Vlade daje izjavu kako tobož problemi na KiM i pitanja vezana za članstvo u EU uopšte nisu povezani, da su to dva neka potpuno različita puta. Pri tome smo svi svedoci da su stanje od strane vrlo ozbiljnih zvaničnika EU stizala krajnje jasna upozorenja da od EU nema ništa dok mi ne priznamo tzv. državu Kosovo.
Znate, čuli smo takođe od strane predsednika države kako moramo da idemo korak po korak ka Evropi. Tobož je veliki uspeh što ćemo da steknemo status kandidata bez datuma početka pregovora, a za naše građane da objasnim da to znači da nema pristupnih fondova EU dok se ne odredi taj datum. Da podsetim da je Turska kandidat više od 20 godina, da je Makedonija kandidat šest godina, da nemaju datum početka pregovora i da prema tome nema nikakve veze što će Srbija da stekne status kandidata bez datuma početka pregovora.
(Predsedavajući: Pet minuta.)
Evo, završavam. Poslednji put sam pitao da li je ovu vladu sramota? Očigledno nije, pa nema razloga to ponovo da pitam. Pitaću je nešto drugo – aman, ima li nameru da dođe ovde u Skupštinu, ako sme, pa da se malo bar pogledamo u oči? Hvala.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, juče je Evropska komisija predložila Savetu ministara EU da Srbiji dodeli status kandidata. Kada bi ta vest iza ove činjenice koju sam izrekao imala tačku na kraju, onda bi to bio razlog za, verujem, naše sveopšte zadovoljstvo.
Međutim, posle te rečenice sledi jedan veliki broj rečenica, od kojih ću vam ja citirati samo jednu. Citiram prema izveštaju BETE – Komisija je preporučila da pristupni pregovori počnu čim Srbija ostvari dodatni značajni napredak u daljoj normalizaciji odnosa sa Kosovom. Ko iole poznaje diplomatski rečnik, jasno je da se u ovom slučaju Srbija tretira kao jedna, a Kosovo kao druga država. To naravno ništa ne čudi, 22 članice od 27 članica EU su priznale nezavisno Kosovo.
Naravno, o tome je govorio i gospodin Andrić, sledila je jedna orkestrirana medijska propaganda, moraću da kažem, krajnje neprofesionalnih ili možda profesionalnih medija, koje kontroliše ova država, po kojoj se dalji uslovi o svemu što Srbija mora da ispuni, a zapravo se sve svodi na jedan uslov, a to je da Srbija prizna atribute kosovske državnosti, bez obzira da li će da izrekne onu poslednju rečenicu ili neće, tako da jučerašnji dan može da se okvalifikuje kao definitivni poraz troipogodišnje politike ove Vlade i na spoljnom i na unutrašnjem planu. Govorim o unutrašnjem planu jer je Kosova i Metohija, naravno, unutrašnji problem Srbije, da vas podsetim.
Dakle, politika koja je počela pre tri i po godine, da se podsetimo, samoubilačkom primenom, jednostranom primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, nastavila je jednim poniznim stavom prema EU i pristajanjem na čitav niz raznih ucena koje su sve imale jedan jedini krajnji cilj, a to je, kao što sam već rekao, da Kosovo dobije sve atribute državnosti, sa jedne strane, a da sa druge strane Srbi na Kosovu izgube svaki kontakt sa institucijama države Srbije.
Naravno, postavlja se pitanje šta pitati ovu Vladu? Da li je treba podsećati da, čak i da dobijemo status kandidata, mi datum početka pregovora nećemo dobiti dok ne ispunimo ono što valja ispuniti? To nisu, naravno, uslovi koje su dobijale druge zemlje. Nemam ništa protiv da Srbija, naravno, uđe u EU, mi to svi želimo, ali da uđe kao i sve druge zemlje, ispunjavajući one uslove koje su i druge zemlje imale, a ne uslove da se odriče dela svoje teritorije, jer taj uslov ni jedna druga država nije imala, niti bi na njega pristala.
Kažem, šta pitati Vladu? Pravo političko pitanje ne vredi postavljati, jer pravo političko pitanje bi bilo da li posle svega ovoga valja promeniti politiku, okrenuti Srbiju prema sebi? Ne kažem zatvoriti Srbiju, naprotiv, sarađivati sa svima i sa EU, ali i sa brojnim državama iz celog sveta koje su i na drugim kontinentima. Dakle, da li namerava da promeni tu politiku? Neću postaviti to pitanje, jer je jasno da ne. Srpska vlada će i dalje držati glavu u pesku i Srbiju sa ruba provalije, do koje je dovela, gurnuti u onaj poslednji korak napred.
Moje pitanje je sasvim jednostavno i kratko i zahteva još kraći odgovor. Nije možda političko, ali je ljudsko. Pitanje glasi – da li vas je bar malo sramota?
Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine predsedniče Vlade, na 34. sednici Odbora za prosvetu, koji je održan juče, Odbor za prosvetu je raspravljao o rebalansu budžeta i nije podržao rebalans budžeta. Naime, od 14 prisutnih članova Odbora, sedam je glasalo da se rebalans budžeta prihvati.
Moje kolege iz DSS će vas u raspravi u načelu detaljno upoznati sa razlozima zbog kojih DSS smatra da ovaj rebalans ne treba prihvatiti, a ja ću ovde da ponovim deo svoje diskusije koju sam govorio juče na Odboru.
U parlamentima ozbiljnih evropskih država trenutno po odborima se vrlo ozbiljno raspravlja o budžetu za 2012. godinu, a mi polovinom oktobra raspravljamo o rebalansu budžeta. Duboko sam uveren da rebalans budžeta ima smisla da Vlada izađe sa rebalansom pred Skupštinu u junu mesecu ili do polovine jula, ali izlaženje pred parlament sa rebalansom budžeta polovinom oktobra praktično znači da nam Vlada samo podnosi račun koji treba da aminujemo jer najveći deo i rashoda i prihoda je već napravljen, pare su već potrošene neovlašćeno i sada treba Skupština to da aminuje. Znate, to me malo podseća kao kada obesni sin napravi lom u kafani, pa onda dođe tati i podnese mu račun. Tako to izgleda i sa ovim rebalansom budžeta. Dakle, ima mnogo toga šta valja reći zašto rebalans ne valja, ali osnovna primedba je upravoova, da smo o ovome raspravljali u junu mesecu, onda bi to imalo nekog smisla, onda bi imalo smisla Vladi davati predloge kako bolje pare da potroši ili kako bolje pare da zaradi. Sada je to praktično gotova stvar.
Naravno, o budžetu za 2012. godinu ćemo, kao i obično, raspravljati zadnjih dana decembra, iako bi po svim važećim pravilima taj budžet za 2012. godinu trebao da bude ovde u Skupštini i da bude predmet ozbiljne rasprave po skupštinskim odborima. Zahvaljujem.
Zahvaljujem gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, poslanici DSS su podneli amandman na član 1. predlažući da se umesto datuma 15. mart 1945. godine, kao neka donja granica nakon koje će se vraćati uopšte oduzimana imovina, da se to promeni.
Suština amandmana je da se vrati imovina, prvo licima koji su tu imovinu izgubili od strane okupacionih vlasti to su najvećim delom bili Jevreji, ali nisu bili samo Jevreji nego i neke druge nacionalnosti, na primer Srbi. Doduše, vi ste taj deo amandmana, usvajajući amandman LDP usvojili i to je potpuno opravdano, da se žrtvama holokausta takođe vraća imovina. Mislim da je naš amandman širi, jer mi obuhvatamo, s jedne strane, imovinu koja je oduzeta od strane okupacionih vlasti, dakle, i žrtvama Holokausta i dalje imovinu koja je oduzeta pre nakon oslobođenja dela teritorije Srbije ili cele Srbije, jer u tom periodu od jeseni 1944. do marta 1945. godine jednom velikom broju ljudi je oduzeta imovina, šta više, jedan veliki broj ljudi je bez ikakvih sudskih presuda ubijen, a nakon toga im je oduzeta imovina.
Krajnje je nepravično, da ne upotrebim neku ozbiljniju reč, da se njihovim pravnim naslednicima ne vrati oduzeta imovina.
Podsećam da se to radilo bez ikakvih sudskih odluka. Radi se o bar 10 hiljada ljudi u Srbiji koji su najvećim delom izgubili živote samo zato što su bili imućni, a nakon toga je usledilo oduzimanje njihove imovine. Mi svi znamo da je toga bilo, da to nisu bili samo pojedinačni slučajevi, da je to bila prilično masovna pojava. Ako donosimo zakon o vraćanju oduzete imovine, onda sigurno treba i tu imovinu vratiti.
Potpuno je opravdano što ste prihvatili amandman LDP da se obeštete žrtve Holokausta, ali niste prihvatili naš amandman koji pored žrtava Holokausta je ubrojao i one kojima je oduzeta imovina od strane okupatora, a nisu žrtve Holokausta i onima kojima je oduzeta imovina nakon oslobođenja Srbije, a do 15. marta 1945. godine.
Uopšte ne razumem razlog zbog čega ste odbili ovaj amandman. Mislim da je bilo sličnih amandmana. Mi smo u amandmanu napisali – sva imovina posle okupacije 15. aprila 1941. godine, bez obzira da li od strane okupatora, bez obzira da li je od strane kasnije oslobodioce Srbije.
Mislim da je bilo i amandmana drugih poslaničkih grupa koje ste takođe odbili sa sličnom idejom. Stvarno ne razumem zašto ste to uradili. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, i ovo je amandman koji, kao i ovi prethodni amandmani, se odnosi na to da se, osim vraćanja direktno imovine i osim plaćanja naknade, uvede međustepen, a to je supstitucija ili zamena imovine. Mi smo u obrazloženju napisali da predlažemo taj amandman zato što to odgovara i bivšim vlasnicima, ali i državi. Sad ću to da obrazložim.
Naime, jasno je da ima mnogo situacija kada se autentična imovina ne može vratiti, kao, na primer, poljoprivredno zemljište. Čovek je imao njivu na Dušanovcu. Tamo je sada petospratna kuća, centar grada praktično, jer njiva na Dušanovcu više nema. Ne vidim razlog zašto se čoveku ne može ponuditi pet ili deset kilometara dalje druga njiva. Njiva zaraslih u korov ova država ima koliko god hoćete u svom vlasništvu. Ne vidim zašto se jednostavnom supstitucijom to ne može vratiti.
Drugo, stanovi. Čovek je bio vlasnik stana, taj stan je oduzet kad je oduzet, a u međuvremenu je promenio pet-šest puta vlasništvo. Poslednji vlasnik ga je verovatno kupio za realnu vrednost, platio, i ne možete mu, naravno, oduzeti pravo da stanuje u stanu koji je legalno kupio. Ali, zašto država ne bi bivšem vlasniku ponudila drugi stan? Neka stan, recimo, košta sto hiljada evra, pa umesto da mu plati sto hiljada evra, država za 25 hiljada evra može da sazida nov stan. Može tako da sazida novih osam hiljada stanova, koliko je, otprilike, oduzeto. Time će, prvo, da uštedi sama sebi pare, odnosno da uštedi pare poreskih obveznika, a istovremeno da podstakne stanogradnju, što je, naravno, u interesu države, da zaposli ovu vojsku nezaposlenih ljudi. Mnogo je jeftinije za državu da gradi namenski stanove, da bi bili vraćeni bivšim vlasnicima, nego da im isplaćuje novac, pogotovo ako je taj novac neadekvatno obeštećenje. O tome ćemo kasnije govoriti.
Umesto svega toga, za sve ove amandmane dobili smo odgovor da se oni odbijaju jer su suprotni konceptu zakona. U tome i jeste stvar, što je koncept zakona pogrešan. Koncept zakona je pogrešan, gospodo. Taj zakon, ja sam rekao, ne valja ništa, on je loš i licemeran, jer mi kobajagi hoćemo da rešimo problem, a zapravo svi su svesni da ga nećemo rešiti. Vi ćete nekome kome je oduzeta imovina koja vredi pet miliona evra u najboljem slučaju, imate plafon od 500 hiljada evra. Ima ljudi kojima je oduzeta imovina koja vredi pet miliona evra, to da znate, i to ne mali broj. Šta sad? Znate, dešavalo se onoliko puta posle Drugog svetskog rata, ne samo da je oduzimana imovina, nego je kao oduzimana imovina, pa je nešto plaćeno, a to nešto je jedan hiljaditi deo od realne vrednosti.
Dakle, uopšte ne razumem zašto se zamena, odnosno supstitucija ne primenjuje kao metod, zašto je ova Vlada pobegla od jednog normalnog načina rešavanja ovog problema. Jedino što prihvatam, to je da je ovo suprotno koncepciji zakona, ali prosto zato što koncepcija zakona ne valja ništa.
DSS taj će amandman doći sada na red takođe predložila da se u članu 5. u poslednjem stavu koji glasi u zakonu ovako: "otklanjanje posledica uzimanja imovine žrtvama holokausta na teritoriji Republike Srbije, koji nemaju živih zakonskih naslednika urediće se posebnim zakonom." Mi tu stavljamo tačku, a ostatak rečenice brišemo, jer je blago rečeno, potpuno neumesno prejudicirati rešenje tog posebnog zakona, pogotovo ne na ovakav način, tako što će se osnovati memorijalni centar i obrazovati fond za upravljanje tim centrom.
Žrtvama holokausta ova država može da podigne memorijalni centar to uopšte nije sporno, ali ne parama žrtava, nego parama države, pa ne gradimo svemirski brod nego memorijalni centar, ne košta to toliko.
Odgovor Vlade da se ovaj amandman odbija zato što je prikladnije rešenje u zakonu, ja ne mogu da verujem da ovo što piše ovde je prikladno. Ovo je blago rečeno, uvredljivo.
Molim vas da naš amandman prihvatite, jer stvarno nema smisla da ovako nešto stoji u zakonu. Ne razumem Vladu.
Ja sam ovaj amandman zapravo obrazlagao. Radi se o tome da se u poslednjem stavu člana 5. posle konstatacije da će se posebnim zakonom urediti pitanje imovine, lica koja su nastradala u holokaustu, a nemaju naslednike, da se posle reči – zakonom, stavi tačka, a da se ostatak rečenice briše.
Pitanje izgradnje memorijalnog centra, koga treba izgraditi, ne može biti i uvredljivo je da to ide na račun imovine, odnosno lica koja su nastradala u holokaustu.
Iskoristiću ovo vreme samo da primetim, da na član 5, ali isto tako i na onaj prethodni član 4. su stizale potpuno manje-više identični amandmani od strane potpuno različitih poslaničkih grupa.
Na član 4. su podneli amandmane predstavnici ukupno šest stranaka u ovom parlamentu, od kojih su četiri iz vladajuće većine a dve iz opozicije.
Stvarno bih molio Vladu da ozbiljno razmisli, da zahtev, da se kao način vraćanja i ispravljanja nepravi i vraćanje imovine uvede i postupak supstitucije te imovine.
Koristim priliku, ovde je aktivni ministar poljoprivrede, a on bi bar morao da ima razumevanja, jer najveći broj zahteva za povraćaj imovine će se inače odnositi na poljoprivredno zemljište, a mislim da država u vlasništvu trenutno ima dovoljno, uglavnom to nije iskorišćeno, koje bi se kao supstitucija mogao ponuditi oštećenim vlasnicima kojima je zemlja oteta. Hvala.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Znate, ima nešto vrlo interesantno u ovom zakonu. Ako vidite neki kratak član, taj član se bavi pravima bivših vlasnika, a ako vidite neki mnogo dugačak član, on se bavi uskraćivanjem prava bivših vlasnika. Član 18. skoro cela strana, član 20, o kojem sada pričamo, pola strane. Dolazi posle član 22. koji se bavi time kome se zemljište ne vraća – cela strana. Tako mogu da vam nabrajam do kraja zakona.
Onaj ko je pisao ovaj zakon, u pravom smislu pisao, znamo ko je predlagač, verujte mi, ima neki problem u glavi. Biće da su to nečiji unuci ili praunuci.
Što se tiče našeg amandmana na član 20. on je praktično isti kao amandman gospodina Gojkovića. Tražimo da se brišu stavovi 2, 3. i 4.
Ne bih da čitam ono što je malo pre gospodin Čikiriz čitao, ali poenta je u tome da ako se radi o nekim zasadima i vinogradima, e onda će pravi vlasnik moći da stupi u posed, a ovo je izdato u zakup tek nakon 40 godina. Posle 70 ili 65 godina procedure koja će sada još da traje nekoliko godina, e onda još narednih 40 godina neće da stupi u posed.
Stavite odmah u prelaznim odredbama da će zakon početi da se primenjuje u 22. veku i u redu je stvar i da završimo posao.
Razmislite o onome što sam primetio, onaj ko je ovo pisao ima problem u glavi, ozbiljan problem. Ima problem sa vraćanjem imovine koje je oteta 1945, 1946, 1947. godine, kad god hoćete. Hvala.
Podneli smo amandman da se stav 2. briše. Nažalost, moram da kažem da šteta što ovaj zakon ima više od dva člana. Prvi član je trebao da glasi – nećemo da vratimo ništa. Drugi član – ako nam ipak padne na pamet da nešto vratimo, primenjuje se član 1.
Molim vas, pazite šta piše ovde u stavu 2. – ne vraćaju se pokretne stvari iz stava 1. ovog člana koje su na dan stupanja na snagu ovog zakona sastavni deo zbirki muzeja, galerija, nepokretnih kulturnih dobara od izuzetnog značaja ili drugih srodnih ustanova.
Zašto se ne vraćaju? Vlasnik kome je to oduzeto, su njegovi naslednici, valjda će raspolagati sa tom pokretnom imovinom. Mogu da je ponovo doniraju muzeju, mogu da je prodaju muzeju, mogu da je prodaju u skladu sa zakonom o umetničkim delima, i tako dalje. Zašto se ne vraća? Ne razumem.
Izgleda da ona moja malopređašnja primedba o tome da je neko imao ozbiljan problem u glavi kada je pisao ovaj zakon, sigurno je tačna.
Predlažemo novi član 29a gde opisujemo postupak vezan za supstituciju, odnosno zamenu koju smo predvideli članom 4.
Ja ću vam pročitati član 29a: "Ukoliko obveznik vraćanja ne može vratiti bivšem vlasniku istu oduzetu imovinu u naturalnom obliku, obveznik vraćanja je dužan da bivšem vlasniku nadoknadi tu imovinu u vidu druge odgovarajuće imovine (zamene). Zamena sa obavlja ustupanjem imovine iste vrste, istog oblike i stanja u kome je bila imovina, a koja se ne može vratiti.
Ako se imovina ne može vratiti u celini ili se ne može zameniti u celini, moguće je delimično vraćanje, odnosno delimična zamena, a za vrednosti imovine koja nije mogla biti ni vraćena, ni zamenjena, a razlika u vrednosti se isplaćuje bivšem vlasniku u tržišnoj vrednosti te imovine. Na postupak zamene shodno se primenjuju pravila propisana za vraćanje imovine, pri novčanom obezbeđivanju utvrđenim ovim zakonom".
Predlagač zakona beži od supstitucije, a ja ću ponoviti ono što smo mi već kazali kada smo branili amandman na član 4. da prema shvatanju poslanika DSS na ovaj način se samo povećava obim naturalnog vraćanja imovine, da od toga imaju koristi i bivši vlasnici kojima je oduzeta imovina, ali i naša država.
Posle ćemo malo raspravljati i analizirati o tome zašto nećete da prihvatite ovo, a meni je jasno zašto nećete.
Naime, zašto imamo koristi? Prvo, najveći broj potražioca bivše imovine potražuje poljoprivredno zemljište. Poljoprivrednog zemljišta, hvala Bogu, u Srbiji u državnom vlasništvu ima dovoljno. Poljoprivredno zemljište je poljoprivredno zemljište.
Dalje, ako negde neće moći nešto da se vrati, to je upravo kod poljoprivrednog zemljišta. Jedan dobar deo oduzetog poljoprivrednog zemljišta su sada centri gradova. Naveo sam primer da sam se kao dete u centru Dušanovca igrao u kukuruzima, a sada tog kukuruza nema u centru Dušanovca, ali ima kukuruza 10 kilometara dalje.
Naravno da nećemo vratiti zemlju gde je sada izgrađena petospratnica, ali možemo dati čoveku drugu njivu.
Dakle, ako je reč o oduzetim stanovima koji se ne mogu vratiti jer su se milion puta preprodavali, poslednji vlasnik plaća punu cenu, dakle ne mogu se vratiti, zašto država ne bi izgradila određen broj stanova? To je mnogo jeftinije nego da mu se vraća novac. Ako je stan vredeo 100.000 evra, država za 25.000 evra može da sazida isti takav stan, usput još povećava stanogradnju itd, zapošljava ljude, dakle rešava svoje druge državne probleme. To bi bilo potpuno isplativo.
Umesto toga, šta vi nudite? Nudite kobajagi naturalnu zamenu, ali raspravljajući o poslednjih petnaestak članova, manje više, sve vreme raspravljamo o izuzecima, šta se sve ne može vratiti, pa je spisak toga šta se sve ne može vratiti i pod kojim uslovima se ne može vratiti ogroman. Drugim rečima, vama je cilj da što manje imovine vratite u naturalnom obliku, a da što veći broj te imovine da isplaćujete obeštećenje tzv. O tome će biti reči u sledećem članu, pa će o tome govoriti nešto više gospodin Aligrudić. Zašto to radite? Zato što ste rekli – naš plafon je dve milijarde evra, pa vi sada tražite šta god hoćete i koliko god hoćete, mi ćemo isplatiti dve milijarde evra. Da li znate šta je dve milijarde evra na 100.000 zahteva? To je u proseku 20.000 evra po glavi, a mi među onima koji potražuju svoju imovinu imate ljudi koji potražuju po 10, 15 stanova, kuća itd. Vi ćete ih staviti u razmeru, pa ćete im platiti između 20.000 i 25.000 i kazaćete – evo sada ste namireni. Da li stvarno mislite da će ljudi misliti da su namireni?
Nije zakon koji je ponuđen dobronameran. Neće da reši problem. Zakon je loš, gospodine Petroviću, i licemeran. Znate, ili će jedna prva odgovorna vlast koja se bude napravila u ovoj zemlji i ovaj zakon, kao i onaj sledeći zakon o kome ćemo raspravljati kasnije, će morati na žalost da baci u đubre i da piše novi, a dotle će onaj broj 200.000 nerešenih predmeta u Strazburu verovatno da uvećamo za 100.000 novih samo iz Srbije, što će biti jako dobra agenda za naše evropske ciljeve i evropske integracije i jako dobra preporuka. Drugim rečima, u pripremi je nova pljačka već opljačkana i to je ovaj zakon. Zahvaljujem.
Gospodine ministre, znam da ste bistar čovek, nije bilo nikakve kontradiktornosti u onome o čemu sam pričao. DSS ne kaže da vama stavite u fond za vraćanje 100 milijardi evra. Naprotiv, DSS kaže da stavite manje, ali za to obezbedite uslove da se u naturi vrati što više, pa svesni činjenice da ne možemo baš sve da vratimo jer je neko otkupio stanove koji su svojevremeno nacionalizovali, dajte u naturi da vratimo stanove. Nije problem da se u državi izgradi pet – deset hiljada stanova.
Drugo, govorite o budućnosti u kontekstu da će ovaj zakon da nas košta. Mislim da u budućnosti ovaj zakon može i da nam zaradi pare i to najozbiljnije mislim, jer ako mi ceo svet uspemo da ubedimo da je u državi Srbiji privatna imovina neprikosnovena i da se neće pojaviti ni jedan ludak koji će sutra ponovo da otima tuđu imovinu, ako i u to ubedimo ozbiljan svet onda će neko možda početi da ulaže ozbiljne pare u ovu državu.
Ako donesemo ovakav zakon, uveravam vas, niko nije od onih koji imaju pare u belom svetu naivan nije, svi znaju da čitaju. Svima će da postane jasno da se ovde radi o tome da se bivši vlasnici, stalno govorim o ispravljanju nepravde, ali nije samo pitanje ispravljanja nepravde, nego videće da se ovde ne ispravlja ništa nego se prave nove nepravde. Vi ćete čoveku koji ima imovinu u vrednosti od 500.000 evra da vratite 20.000 evra, a ko ima pet miliona evra, vratićete mu 30. Šta smo mu vratili? Da li je to denacionalizacija? Nije, gospodine ministre. Hvala.
Zahvaljujem  gospođo predsedavujuća.
Poslanici DSS vrlo retko pišu amandmane kojima predlažu da se neki članovi brišu, ali ovde nije bilo drugog rešenja.
Naslov iznad člana 65. kaže – primena zakona na teritoriji AP Kosovo i Metohija, a onda u samom članu 65. piše – primena ovog zakona na teritoriji AP Kosovo i Metohija urediće se po prestanku funkcionisanja međunarodne uprave u uspostavljanju u skladu sa Rezolucijom iz 1244 Saveta bezbednosti UN.
Nama je apsolutno ne prihvatljivo da ovakav jedan član postoji u bilo kojem našem zakonu, pa i ovom. Ne zavisno od svega o čemu smo pričali do sada, ovaj član ne treba da stoji u ovom zakonu.
Da li je AP KiM sastavni deo Srbije? Jeste. Prema tome, nema spora. Da li ova skupština donosi zakone za celokupnu teritoriju države Srbije? Donosi. Da li ti zakoni u ovom trenutku mogu da se primene u ovom trenutku na KiM, to je drugo pitanje. Navešću vam mnogo zakona koje je ova skupština donela a koji se u ovom trenutku ne mogu primeniti na teritoriji KiM. Na primer, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ne možemo ga primeniti na KiM jer nemamo tamo našu policiju. Ali, to ne znači da onda ovakve članove treba unositi u zakon.
Da stvar bude komplikovanija, ja sam zapravo ubeđen da se ovaj ili neki sličan zakon može i dan-danas primeniti na teritoriji KiM. Zašto? Ako država vraća zemljište nekom Srbinu, Albancu ili nekom stranom državljaninu, na primer Crnogorcu ili Turčinu, zašto ne bi to moglo? Mislite da to u svetu niko ne bi prihvatio? Kako da ne bi.
Prema tome, iz krajnje principijelnih razloga, iz krajnje državnih razloga, ovaj član je štetan. On zapravo kaže da nas teritorija KiM baš preterano i ne interesuje. To kazuje postojanje jednog ovakvog člana. Ja vas molim, nezavisno na sva naša nerazumevanja u vezi sa konceptom ovog zakona, ovaj član svakako izbrišite iz njega.
Na kraju, dozvolite mi samo još par rečenica. Mi smo rekli šta smo rekli i ja ostajem pri tvrdnji, što se mene lično tiče i poslanika DSS, da je ovo jedan loš i licemeran zakon, da je propuštena šansa da se prihvati jedan veći broj amandmana. Vi ste danas imali situaciju da vam je šest različitih političkih stranaka predlagalo praktično isti amandman, iz potpuno različitih stranaka, potpuno različite političke opcije. I to ste odbili. Odbili ste 238 od 241 amandmana. Doduše, prihvatili ste dva amandmana LDP, verovatno kao nagradu što će da vam pomognu da skupite skupštinsku većinu da ovo i ovakvo čudo izglasate.
Verujem da, kao i neki drugi zakoni, i ovaj zakon, nažalost, neće biti dugog veka i moraće da se menja, jer njime niko nije zadovoljan. Niti će biti zadovoljni oni kojima imovinu valja vratiti, a tvrdim da ovim nisu dovoljno zaštićeni ni interesi države u celom tom poslu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, ono sa čime verujem da ćemo se svi u sali složiti na početku, to je nesporno da valja doneti zakon o povraćaju imovine. Razlozi zbog kojih to treba uraditi su se donekle ovde čuli. Jedno je ispravljanje istorijske nepravde prema ljudima kojima je oteta imovina, koji još treba da budu srećni ako su sačuvali glavu na ramenu, a nažalost mnogi nisu. Čulo se i razlog - zahtevi EU, ali zapravo, jedna grupa razloga se nije čula. Vraćanjem imovine šaljemo jasnu poruku svetu da je za ovu državu privatna imovina svetinja, i da niko ne treba da sumnja da ako uloži novac u ovu državu, da će neko da mu ga otme.
Nažalost, a to ćemo kasnije videti, poruke ovog zakona su upravo suprotne. Ima još koristi za državu, jer se vraćanjem imovine, o tome će kasnije biti reči, stvara mogućnost državi da prihoduje s obzirom na porez koji može da raspiše za tu imovinu. Međutim, problem sa ovim zakonom nastaje već u članu 1. kojim se propisuje kome se vraća imovina. Kaže se – vraća se imovina oduzeta posle 9. marta 1945. godine. Nevolja je u tome što je otimačina imovine ovde počela 15. aprila 1941. godine. Počeo je Vermaht i radilo se najvećim delom o jevrejskoj, ali ne samo o jevrejskoj, ali i srpskoj imovini, posebno u selima u kojima su Nemci imali većinu.
Šta je bilo sa tom imovinom kasnije? I to je interesantno za rešenje u ovom zakonu. Tu imovinu je Vermaht prodavao, tako da imate vlasnike otete imovine koji su postali vlasnici još za vreme Drugog svetskog rata. Sa parama od te prodaje Vermaht je izdržavao troškove okupacije Srbije.
Drugo, nisu obuhvaćeni svi slučajevi otimačine od jeseni 1944. do marta 1945. godine, tada je više od 10 hiljada, neki kažu, nećemo sad da licitiramo, ali 10 hiljada sigurno, ljudi bez ikakvih sudskih odluka pobijeno i proglašeno za narodne neprijatelje, pa im je nakon toga oduzeta imovina. To nije pokriveno. Kasnije je jedan deo tih slučajeva pokriven naknadnim sudskim odlukama, ali najveći deo nije.
Mi tim ljudima ne dajemo pravo da povrate imovinu, a gotovo bez izuzetka radilo se o ljudima čija je jedina krivica bila da su imali neku imovinu i to je bio razlog da budu proglašeni za državne neprijatelje. To ne vraćamo. Uzgred rečeno, deluje krajnje… Da li treba da sačekam da gospođa Kolundžija završi? Nemojte da mi štopujete vreme.
Dakle, deluje krajnje cinično, kad smo već kod oduzete imovine, iz holokaust, koji se desio, da kad se radi o imovini Jevreja koji nemaju naslednike, a takvih ima poprilično zato što su celokupne porodice pobijene, od male dece pa na dalje, da ćemo mi, pošto ne znamo šta ćemo sa tom imovinom i sa tim parama, da ćemo napraviti od tih para memorijalni centar. Treba ova država da napravi memorijalni centar, to košta 100.000 – 200.000 evra, to može država da plati iz svojih sredstava, a te pare treba na neki koristan način, u dogovoru sa Jevrejskom zajednicom u Srbiji, razrešiti. Znate to bi bilo isto tako kao kad bi vi meni oteli imovinu, pa mi kazali - dobro oteli smo ti imovinu dići ćemo ti spomenik kad umreš.
Treći problem - ko nema pravo? Vi ste u članu 5. vrlo o.k. predložili, imali ste sasvim jednu u redu formulaciju koja kaže – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga itd. Sad vi to menjate amandmanom i to čak sad više ne možemo amandmanima ni da pokušamo da menjamo i kažete – lice strani državljanin. Izvinite molim vas, da li je bilo pripadnika okupacionih snaga državljana Srbije u to vreme Kraljevine Jugoslavije? Bilo je. I to raznih nacionalnosti. Bilo je Mađara, bilo je Hrvata, bilo Srba, bilo Bugara, balista, sve naši državljani. Bilo je Srba u handžar diviziji. Po nacionalnosti su bili Srbi muslimanske veroispovesti, bili u handžar diviziji i ratovali na strani Nemaca u Rusiji. Bilo je ustaša, naravno, Hrvata članova ustaške vojske. Šta s njima? Oni imaju pravo na povraćaj imovine. Po ovom zakonu imaju.
Dalje, načini vraćanja. Ukida se mogućnost zamene. Zašto? Pri tome, pazite, imate situaciju da je nekom oduzeto poljoprivredno zemljište. Ja kao dete sam se, verujte mi, igrao u kukuruzima u centru Dušanovca. Bili su kukuruzi. Ako je tad neko imao tu njivu pa mu je neko oteo, naravno da mu ne može vratiti tu njivu na kojoj je sad desetospratnica. Ali, može mu dati njivu pet kilometara dalje. Zašto da ne. Pri tom, država umesto da daje novac, daje njivu, da tu njivu budući vlasnik mora da obrađuje, mora da plaća porez itd. Biće još mogućnosti da ovo još razrađujemo po pitanju amandmana. Mi smo iz dobre namere podneli dosta amandmana, pa će biti u rasprave o amandmanima vremena.
Na kraju samo da dam jednu ocenu. Ovo je jedan loš i licemeran zakon. Imao bih velika razumevanja prema vama, gospodine Đeliću, što ste morali da ga branite. Da nije jednog detalja, jednog mog utiska, a to je da ga vi branite sa nešto malo previše strasti. I to me verujte mi brine. Hvala.
Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, mislim da ne treba trošiti vreme da jedni druge ubeđujemo da je neophodno donošenje Zakona o svojini. To ne da je neophodno doneti danas, ili sutra, to je bilo neophodno doneti pre tri godine. Ne samo zato što je to ustavna obaveza, nego zato što je to, da tako kažem, životna obaveza da se to pitanje reguliše na jedan potpuno normalan, ispravan, ljudski način.
Međutim, nažalost, priču o zakonu koji smo dobili pre nekoliko dana, moram da počnem sa onim što smo dobili danas u podne, a to je 18 amandmana Vlade na podsetiću 90 članova zakona. Drugim rečima, 20% zakona se menja. To nije prvi put da ova vlada to radi, najdrastičniji primer je bio kada smo donosili Zakon o informisanju, sada postavljam, ne ulazeći uopšte u to kakvi su amandmani i šta se menja, postavljam jedno sasvim suvislo pitanje, pravo poslanika svih u parlamentu je da podnose amandmane na zakon. Poslanici ovog parlamenta su onemogućeni da podnose amandmane na 20% zakona.
Mi ne možemo podnositi, vreme za podnošenje amandmana je isteklo, mi ne možemo podnositi amandmane na predlog Vlade, pa ne možemo, tehnički ne možemo. Mislim da je ovo, mogu da razumem da Vlada uoči jednog ili dve tehničke omaške, pa da nam pošalje amandmane za sopstveni tekst zakona. Mislim da nije korektno, pogotovu kada je reč o ovako važnom zakonu, da se na sam dan kada se o zakonu raspravlja, pošalju amandmani koji menjaju 20% teksta zakona.
Naravno, da se vratim na samu prirodu zakona, moguće su dve krajnosti u pristupu ovom pitanju. Te dve krajnosti su se nažalost javljale, čak i dan-danas se javljaju u našoj političkoj praksi, često puta umotane u razne oblande, da se lakše progutaju, ali da kažem, karikaturalno pojednostavljeno, izgleda otprilike ovako, jedna je, gde se kaže da je država vlasnik svega, uključujući i vazduh koji dišemo, i ptice na grani i klupe u parku, a druga je da država, otprilike, alaj begova slama i nije vlasnik ničega, nego se sastoji od vlasništva potpuno nezavisnih feuda.
Jasno je i ne treba trošiti reči da i jedan i drugi pristup ne valjaju i da je naravno, istina negde na sredini, ali sa jednim velikim osećanjem mere.
Država, sa jedne strane mora biti vlasnik svega onoga što je od globalnog značaja za funkcionisanje države, a vlasnik svega ostalog treba da budu razni nivoi lokalne samouprave, uključujući tu i AP.
Nažalost, i to je zapravo osnovna mana ovog zakona, što zakon nije konsekventno sproveden do kraja.
Naravno, ja bih voleo da mogu da prepoznam da je u svim odredbama zakona zauzet neki stav, ko je i na koji način vlasnik nečega, ali se taj stav menja od člana do člana, drugim rečima zakon je na određen način asimetričan i u pravu je bio, čini mi se, gospodin Dinkić kada je to primetio.
Mi na jedan način rešavamo stvari za jedan deo države, a na drugi način za drugi deo države, što rekli stari Latini (ne razume se), ali nažalost, kod nas je pitanje Jupitera, pitanje opstanka vlasti, jer su neki u poziciji da ucenjuju vlast, a drugi nisu u toj poziciji. Onda se zakon pravi prema ovima prvima, a ne prema ovim drugima. Neću da podsećam da se radi o vlasti, već nekoliko meseci i neću da izvlačim ostale moralne zaključke vezane za ovu i ovakvu vladu.
Naravno, i to valja reći, nije stvar samo u tome da li ćete vi nekom nivou lokalne samouprave da vratite svojinu, jer to vrlo često znači novi trošak lokalnoj samoupravi.
Uveravam vas da 90% lokalne samouprave u zemlji Srbiji neće biti u stanju da izdržava svojinu koju im, možda sa pravom, vraćate. Drugim rečima, moralo bi da se učini napor, ali mi taj napor ne činimo, da se finansiranje lokalne samouprave ponovo okrene nekim izvornim prihodima te lokalne samouprave i da ne zavisi od toga da li će neka vlada doneti neku uredbu kojom će transferisati neka sredstva, po principu – ko mi se sviđa, sviđa, a ko mi se ne sviđa, utoliko gore po njega.
Danas je u raspravi dosta bilo reči o saobraćajnoj infrastrukturi i to je jedna vrlo interesantna priča. Meni je potpuno razumljivo, da se mogu lokalni putevi i pruge vratiti lokalnoj samoupravi, ali šta to znači? Da li se na lokalnim putevima ostvaruje neka materijalna dobit? Ne, direktna materijalna dobit, ne. Da li košta njihovo održavanje? Košta.
Drugim rečima, šta vraćamo mi lokalnoj samoupravi? Dajemo im nov teret da oni ulažu u te lokalne puteve i lokalne pruge, a nema direktne zarade.
Međutim, nešto o čemu sam govorio kada smo govorili o Zakonu o železnici, ali nije na odmet da ponovim ponovo, saobraćajna infrastruktura ne može da se svede samo na direktan trošak i direktnu dobit. Postoje neke dobiti, ali na jednom drugom nivou, na nivou države. Država je ta koja treba i mora da ima interes, da postoji lokalna mreža puteva, da postoji lokalna mreža pruga, i to su uočili, ponoviću i to, znate ko je to uočio? Uočili su oni za koje uvek mislimo da je dolar glavna ideja vodilja. Amerikanci su to uočili pedesetih godina prošlog veka, da ne mogu sve da svedu na jedinicu dolar, tako je nastalo nešto što se zove više kriterijalno programiranje.
Drugim rečima, apsolutno mislim da saobraćajna infrastruktura i sada uopšte ne ulazi u različite pogleda na to kako država treba da bude uređena, treba i mora kao stvar od velikog državnog značaja da ostane na nivou države, ne zato što se zalažem za centralizam, taman posla, i ne zato što to donosi, bože moj, neki profit, pa će tu neko sada da profitira, nego upravo zato što je najveća dobit saobraćajne infrastrukture, globalni državni interes.
Možda možete nešto da zaradite na auto-putevima, možda možete na nekim glavnim železničkim putevima, verujem da je to mnogo manje, nego što to košta i to pokazuje da mnoge države u Evropi, da ne kažem sve, finansiraju svoju železnicu ili svoju putnu mrežu i ne pada im na um da oni treba sami da se finansiraju.
Ima jedno vrlo interesantno pitanje, a to je, zašto lokalni, odnosno predstavnici AP toliko zagovaraju da dobiju kamen oko vrata? Šta je motiv? Bojim se da motiv leži samo u domenu politike, drugim rečima, motiv jeste da oni žele da dobiju nešto što je par ekselans atribut državnosti.
Nisam siguran da je pametno u to ulaziti, a ako ništa drugo, iskustvo poslednjih 40 godina nas to uči kako se najlakše rastura neka država.
Na kraju, ovo nije nikakva formalna primedba nego suštinski zameram predsedavajućoj, malo pre je jedan od govornika, gospodin Čanak, nazvao Srpsku pravoslavnu crkvu nevladinom organizacijom. Da se razumemo – ne mislim samo na SPC, mislim i na sve druge crkve koje postoje u zemlji Srbiji. Dakle, i na Rimokatoličku crkvu, i na Muslimane i na Jevreje i na tri priznate protestantske crkve itd. Naravno, svako ima pravo da bude ateista ili agnostik, ali ne sme za skupštinskom govornicom da vređa osećanja najvećeg broja građana Srbije, ma koje vere oni bili. Ovo je moja krajnje dobronamerna primedba predsedavajućoj i ja mislim da će ona to tako i da razume. Hvala.