Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, mislim da ne treba trošiti vreme da jedni druge ubeđujemo da je neophodno donošenje Zakona o svojini. To ne da je neophodno doneti danas, ili sutra, to je bilo neophodno doneti pre tri godine. Ne samo zato što je to ustavna obaveza, nego zato što je to, da tako kažem, životna obaveza da se to pitanje reguliše na jedan potpuno normalan, ispravan, ljudski način.
Međutim, nažalost, priču o zakonu koji smo dobili pre nekoliko dana, moram da počnem sa onim što smo dobili danas u podne, a to je 18 amandmana Vlade na podsetiću 90 članova zakona. Drugim rečima, 20% zakona se menja. To nije prvi put da ova vlada to radi, najdrastičniji primer je bio kada smo donosili Zakon o informisanju, sada postavljam, ne ulazeći uopšte u to kakvi su amandmani i šta se menja, postavljam jedno sasvim suvislo pitanje, pravo poslanika svih u parlamentu je da podnose amandmane na zakon. Poslanici ovog parlamenta su onemogućeni da podnose amandmane na 20% zakona.
Mi ne možemo podnositi, vreme za podnošenje amandmana je isteklo, mi ne možemo podnositi amandmane na predlog Vlade, pa ne možemo, tehnički ne možemo. Mislim da je ovo, mogu da razumem da Vlada uoči jednog ili dve tehničke omaške, pa da nam pošalje amandmane za sopstveni tekst zakona. Mislim da nije korektno, pogotovu kada je reč o ovako važnom zakonu, da se na sam dan kada se o zakonu raspravlja, pošalju amandmani koji menjaju 20% teksta zakona.
Naravno, da se vratim na samu prirodu zakona, moguće su dve krajnosti u pristupu ovom pitanju. Te dve krajnosti su se nažalost javljale, čak i dan-danas se javljaju u našoj političkoj praksi, često puta umotane u razne oblande, da se lakše progutaju, ali da kažem, karikaturalno pojednostavljeno, izgleda otprilike ovako, jedna je, gde se kaže da je država vlasnik svega, uključujući i vazduh koji dišemo, i ptice na grani i klupe u parku, a druga je da država, otprilike, alaj begova slama i nije vlasnik ničega, nego se sastoji od vlasništva potpuno nezavisnih feuda.
Jasno je i ne treba trošiti reči da i jedan i drugi pristup ne valjaju i da je naravno, istina negde na sredini, ali sa jednim velikim osećanjem mere.
Država, sa jedne strane mora biti vlasnik svega onoga što je od globalnog značaja za funkcionisanje države, a vlasnik svega ostalog treba da budu razni nivoi lokalne samouprave, uključujući tu i AP.
Nažalost, i to je zapravo osnovna mana ovog zakona, što zakon nije konsekventno sproveden do kraja.
Naravno, ja bih voleo da mogu da prepoznam da je u svim odredbama zakona zauzet neki stav, ko je i na koji način vlasnik nečega, ali se taj stav menja od člana do člana, drugim rečima zakon je na određen način asimetričan i u pravu je bio, čini mi se, gospodin Dinkić kada je to primetio.
Mi na jedan način rešavamo stvari za jedan deo države, a na drugi način za drugi deo države, što rekli stari Latini (ne razume se), ali nažalost, kod nas je pitanje Jupitera, pitanje opstanka vlasti, jer su neki u poziciji da ucenjuju vlast, a drugi nisu u toj poziciji. Onda se zakon pravi prema ovima prvima, a ne prema ovim drugima. Neću da podsećam da se radi o vlasti, već nekoliko meseci i neću da izvlačim ostale moralne zaključke vezane za ovu i ovakvu vladu.
Naravno, i to valja reći, nije stvar samo u tome da li ćete vi nekom nivou lokalne samouprave da vratite svojinu, jer to vrlo često znači novi trošak lokalnoj samoupravi.
Uveravam vas da 90% lokalne samouprave u zemlji Srbiji neće biti u stanju da izdržava svojinu koju im, možda sa pravom, vraćate. Drugim rečima, moralo bi da se učini napor, ali mi taj napor ne činimo, da se finansiranje lokalne samouprave ponovo okrene nekim izvornim prihodima te lokalne samouprave i da ne zavisi od toga da li će neka vlada doneti neku uredbu kojom će transferisati neka sredstva, po principu – ko mi se sviđa, sviđa, a ko mi se ne sviđa, utoliko gore po njega.
Danas je u raspravi dosta bilo reči o saobraćajnoj infrastrukturi i to je jedna vrlo interesantna priča. Meni je potpuno razumljivo, da se mogu lokalni putevi i pruge vratiti lokalnoj samoupravi, ali šta to znači? Da li se na lokalnim putevima ostvaruje neka materijalna dobit? Ne, direktna materijalna dobit, ne. Da li košta njihovo održavanje? Košta.
Drugim rečima, šta vraćamo mi lokalnoj samoupravi? Dajemo im nov teret da oni ulažu u te lokalne puteve i lokalne pruge, a nema direktne zarade.
Međutim, nešto o čemu sam govorio kada smo govorili o Zakonu o železnici, ali nije na odmet da ponovim ponovo, saobraćajna infrastruktura ne može da se svede samo na direktan trošak i direktnu dobit. Postoje neke dobiti, ali na jednom drugom nivou, na nivou države. Država je ta koja treba i mora da ima interes, da postoji lokalna mreža puteva, da postoji lokalna mreža pruga, i to su uočili, ponoviću i to, znate ko je to uočio? Uočili su oni za koje uvek mislimo da je dolar glavna ideja vodilja. Amerikanci su to uočili pedesetih godina prošlog veka, da ne mogu sve da svedu na jedinicu dolar, tako je nastalo nešto što se zove više kriterijalno programiranje.
Drugim rečima, apsolutno mislim da saobraćajna infrastruktura i sada uopšte ne ulazi u različite pogleda na to kako država treba da bude uređena, treba i mora kao stvar od velikog državnog značaja da ostane na nivou države, ne zato što se zalažem za centralizam, taman posla, i ne zato što to donosi, bože moj, neki profit, pa će tu neko sada da profitira, nego upravo zato što je najveća dobit saobraćajne infrastrukture, globalni državni interes.
Možda možete nešto da zaradite na auto-putevima, možda možete na nekim glavnim železničkim putevima, verujem da je to mnogo manje, nego što to košta i to pokazuje da mnoge države u Evropi, da ne kažem sve, finansiraju svoju železnicu ili svoju putnu mrežu i ne pada im na um da oni treba sami da se finansiraju.
Ima jedno vrlo interesantno pitanje, a to je, zašto lokalni, odnosno predstavnici AP toliko zagovaraju da dobiju kamen oko vrata? Šta je motiv? Bojim se da motiv leži samo u domenu politike, drugim rečima, motiv jeste da oni žele da dobiju nešto što je par ekselans atribut državnosti.
Nisam siguran da je pametno u to ulaziti, a ako ništa drugo, iskustvo poslednjih 40 godina nas to uči kako se najlakše rastura neka država.
Na kraju, ovo nije nikakva formalna primedba nego suštinski zameram predsedavajućoj, malo pre je jedan od govornika, gospodin Čanak, nazvao Srpsku pravoslavnu crkvu nevladinom organizacijom. Da se razumemo – ne mislim samo na SPC, mislim i na sve druge crkve koje postoje u zemlji Srbiji. Dakle, i na Rimokatoličku crkvu, i na Muslimane i na Jevreje i na tri priznate protestantske crkve itd. Naravno, svako ima pravo da bude ateista ili agnostik, ali ne sme za skupštinskom govornicom da vređa osećanja najvećeg broja građana Srbije, ma koje vere oni bili. Ovo je moja krajnje dobronamerna primedba predsedavajućoj i ja mislim da će ona to tako i da razume. Hvala.