Nije stvar u tome da li su mogli ili nisu mogli, gospođo Đukić Dejanović, da budu podneseni, samo mi morate objasniti šta ja to treba da podnesem.
Vi ste nam dali odluku u kojoj je spisak imena i sad ja treba, recimo, da kažem - meni se ne sviđa da gospodin Milorad Buha bude u Odboru za finansije, nego mislim da to treba da bude gospodin Martinović. Na tu vrstu amandmana mislite? Ne vidim kojim amandmanom mogu da promenim suštinu ove odluke. Nijednim. To je jedno.
Drugo, izašla je gospođa Kolundžija, nažalost, jeste potrebno pet razreda osnovne škole, ali molim da se ovde daju precizne informacije. Demokratska stranka Srbije trenutno ima 41 poslanika u odborima, nakon svih ovih izmena treba da ima 45, a dobila je tri, to znači 44. Dakle, jednog manje, a ne jednog više, kao što gospođa Kolundžija kaže.
Nije to suština, nije bitno da li je jedan manje ili jedan više, bitno je da ni u jednom odboru ne sme da bude odnos drugačiji nego 9:8, jer se krši odgovarajući član Poslovnika, odnosno Zakon o Narodnoj skupštini. O tome sam već pričao. I nemojte kao mačak oko vruće kaše da zaobilazite i da stalno poturate neke dezinformacije. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, pred nama je Predlog poslovnika, nažalost ponovo predložen na jedan pogrešan način.
Neophodno je da podsetim da je Radna grupa radila na izradi poslovnika negde do februara valjda prošle godine, kada je njen rad prekinut bez obrazloženja i kad je vladajuća većina tada usvojila izvesne izmene i dopune Poslovnika.
Kada se ponovo skupila Radna grupa da radi na ovom poslovniku, DSS je tražila i na sastanku Radne grupe, a i napismeno od predsednice Skupštine da nam se objasni kakve su namere.
Da li je namera da se donese jedan dobar poslovnik opštim konsenzusom svih političkih stranaka u parlamentu, što je po mom dubokom uverenju opravdano? Ne vidim nijedan razlog da bi bilo koja politička partija mogla da ima nešto protiv efikasnog rada Skupštine ili protiv iskorenjivanja raznih bezobrazluka, vređanja i svega onoga što ne treba da bude u parlamentu, što se reguliše poslovnikom. Dakle, postoje svi uslovi da se svi razumni predlozi koji dolaze od strane poslaničkih grupa mogu usvojiti.
Ili se ima namera, a tako je ispalo, da se opet donese poslovnik tako što ćemo se ovde preglasavati, što će poslovnik biti usvojen sa 127 glasova i onda će to biti poslovnik ne parlamenta, nego poslovnik vladajuće većine?
Kako se, hvala bogu, većine u našem parlamentu menjaju, to samo po sebi znači da će onda neka sledeća većina, poštujući tako uvedenu lošu praksu, verovatno opet tako na preglasavanje donositi poslovnik.
Za one koji su skeptični prema mogućnosti da se donese poslovnik opštim konsenzusom, podsetiću, svojevremeno u saveznom parlamentu bio sam predsednik parlamenta, doneli smo poslovnik jednoglasno. Glasala je zajednički čak i crnogorska vlast i opozicija, i naravno vlast i opozicija koja je stigla iz Srbije. Ima ovde svedoka. Jednoglasno je usvojen poslovnik. Rasprava je trajala deset minuta ukupno. Dakle, može to da se uradi, samo se to nažalost nije htelo.
Mi nismo pisali amandmane na poslovnik. To je potpuno besmisleno. Odmah da vam kažem, najdobronamernije da se dobro obradi ovaj poslovnik trebalo je napisati oko 120 amandmana, a od toga oko 30 suštinskih amandmana.
Nemam naravno vremena da o svemu govorim, ali pomenuću samo nekoliko stvari.
Prvo, neophodno je, a nije urađeno, da se u poslovnik unese obaveza da svaki zakon kojeg predlažu ovlašćeni predlagači, a to je Ustavom definisano, mora doći na dnevni red Skupštine u nekom razumnom vremenu.
Naravno, to povlači za sobom i obavezu da se predlagač zakona ograniči u vremenu za diskusiju, jer bi u suprotnom neko mogao da obrazlaže zakon tri meseca. To bi naravno važilo i za poslanike, i u slučajevima kada je Vlada predlagač. To nije urađeno.
Dalje, propuštena je prilika da se, lično mislim, bolje uredi rad po tačkama dnevnog reda. Za mene je potpuno loše ovo što sada imamo i što se zadržava u Poslovniku, a to je da prvo raspravljamo 30 tačaka u načelu, a onda krenemo da raspravljamo o svih tih 30 tačaka u pojedinostima. Bilo bi mnogo logičnije i razumnije da se raspravi neki zakon u načelu i da se odmah posle toga, dok je tu još ekipa predlagača, raspravlja i u pojedinostima.
Da ne kažem da bi bilo onda uputno da se umesto jednog dana za glasanje uvede više dana za glasanje, sa pravom predsedavajućeg da ako želi može posle svake tačke da obavi glasanje ili posle pet završenih tačaka da obavi glasanje, pa onda da ide dalje. To bi bilo, na primer, razumno.
Mnogo ima odredbi koje ništa ne znače jer se navede – po pravilu je tako i tako, e onda se još navede mogućnost kojom praktično ne morate taj član. Na primer, radno vreme Skupštine. Kaže – Skupština radi utorkom, sredom i četvrtkom od 10.00 do 18.00 časova, ali može da radi praktično, prema onome što dalje piše, svakog dana od šest ujutru do šest ujutru sledećeg dana. Praktično bez ikakvog ograničenja, bez ikakvih uslova kad može, kad ne može itd, što mislim da nije dobro.
Konačno, moram nažalost da kažem, nisam verovao da ćemo deset godina posle 2000. godine morati ponovo da se borimo za demokratska pravila igre. Ovo ovde što ste nam predložili nisu demokratska pravila igre. Meni je strašno žao zbog toga.
Možete da me demantujete samo tako što ćete povući ovaj predlog, što ćete napraviti komisiju od po jednog predstavnika svih poslaničkih grupa.
Evo, javno se prijavljujem da vodim tu komisiju i da dođemo do predloga poslovnika koji će ovde biti usvojen konsenzusom. Znam da to ne odgovara mentalnom sklopu nekih koji su ovaj poslovnik pisali, ali bojim se da je to jedini način.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, u utorak, 22. juna iskoristio sam pravo, koje kao poslanik imam, da prisustvujem sednici Administrativnog odbora, iako nisam član tog odbora. Povela se bila izvesna rasprava i, nakon što su govorili članovi Odbora, njih desetak, čak i po više puta, javio sam se za reč. Predsedavajući mi nije dao reč.

Dalje, na dotičnoj sednici Odbora, koji je, inače, imao dosta interesantan dnevni red od, čini mi se, 12 tačaka, u nekom trenutku je pao predlog da se sednica, koja je, inače, otvorena, prekine, iz meni ne potpuno jasnih razloga i da se nastavi kroz nedelju dana, 29. juna. Međutim, sednica 29. juna nije održana. Govori se da će biti sledeće nedelje, verovatno će tada sastav prisutnih članova Administrativnog odbora biti povoljniji za predsednika Odbora.

Ovo što govorim, upućujem, zapravo, predsednici Skupštine gospođi Slavici Đukić Dejanović, jer se ne radi samo o formalnom kršenju Poslovnika, nego se radi o suštinskom kršenju demokratskih pravila igre u Parlamentu.

Ne mislim da su ovakva pravila igre, a ima i drugih primera u radu Odbora, nešto što je u skladu sa opšteprihvaćenim principima funkcionisanja Parlamenta i smatram da predsednica Skupštine, koja je, naravno, između ostalog, odgovorna i za korektan rad odbora Skupštine, mora u ovom smislu da preduzme odgovarajuće korake. Pri tom, uopšte nije bitno da li se dnevni red i pojedine tačke dnevnog reda dopadaju ovoj ili onoj vladajućoj stranci, da li se, u krajnjoj liniji, dopadaju bilo kojoj opozicionoj stranci, sasvim je svejedno, smatram da ovakva praksa nije dobra, bez obzira na to o čemu se raspravlja.

Naravno, jeste pravo noja da drži glavu u pesku, ali to ne znači da noj jednog dana ipak neće biti pojeden. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, kao prvo, uzgred budi rečeno, više sam nego uveren da u budućem poslovniku Skupštine treba svakog predlagača ograničiti u diskusiji na neko razumno vreme.
Amandman na član 26. je posledica amandmana koji smo podneli na član 19. Podsetiću kolege poslanike da se radi o članu u kojem je konačno usvojena dve godine stara inicijativa DSS da se pitanje ko će studirati na račun budžeta, a ko će plaćati sam svoje studije reguliše na bolji i pravedniji način. U tom smislu nama je drago da je ta osnovna ideja ušla u ovaj zakon.
Međutim, smatrali smo da tu ideju treba bolje realizovati i zato smo podneli amandman na član 19. Ovaj amandman na član 26. je samo posledica amandmana na član 19. Pošto nije bilo sluha da se taj amandman prihvati, ne vidim da sada treba ponovo predlagaču i gospodinu ministru da objašnjavam razloge zbog kojih je ipak trebalo prihvatiti taj amandman.
Konačno, pošto je ovo poslednji amandman koji je DSS podnela, ima još jedan koji je tehnički, koji je razumljivo prihvaćen, dozvolite mi da napravim jednu konačnu rekapitulaciju.
Dakle, DSS, njen poslanički klub je potpuno otvorenog uma prihvatio predlog ovog zakona, jer smatramo da je potpuno normalno da posle nekoliko godina primene jednog ozbiljnog zakona, koji se bavi takvom oblasti kao što je visoko obrazovanje, ima potrebe da se zakon dopuni, popravi, otklone oni nedostaci koje je praksa pre svega pokazala da su nedostaci, i u tom smislu smo podneli 18 amandmana na ovaj tekst zakona.
Nažalost, prihvaćena su samo tri i to, rekao bih, tri tehnička amandmana. Od preostalih 15 amandmana, moram priznati, samo jedan je bio političke prirode. Radilo se o materiji vezanoj za jedno, po našem mišljenju, nekontrolisano davanje ovlašćenja, prenosu ovlašćenja na organe AP.
DSS tu ima esencijalno drugačiji stav od vladajuće većine i meni je potpuno razumljivo da predlagač zakona taj amandman nije prihvatio, ali mi je potpuno nerazumljivo zašto preostalih 14 amandmana, koji su isključivo i samo u najboljoj nameri imali i želju da poprave tekst i da na neki način realizuju neke ideje koje se inače vrte u ovom predlogu zakona, predlagač nije usvojio. Rekao bih da se pokazalo da Vlada Srbije te amandmane nije prihvatila potpuno otvorenog uma u odnosu na to što smo ih mi potpuno otvorenog uma predlagali.
Potpuno je jasno da nakon ovoga što sam kazao, nažalost, DSS neće moći da podrži ovaj zakon. Mislim da je ispuštena mogućnost da zakon bude kvalitetniji i to je ispuštena potpuno nepotrebno. Ne vidim nijedan valjan razlog, pa čak ni politički razlog, zašto je to tako. Dakle, u danu za glasanje DSS neće podržati predlog ovog zakona.

Gospodine ministre, vi ste u jednoj stvari potpuno u pravu. Vama ovi amandmani nisu dobri. To nipošto ne znači da je to neki univerzalni opšteprihvaćeni sud, to je samo po vašem mišljenju.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, naravno, sve preko dva minuta će ići na račun ovlašćenog predstavnika.
Pre nego što obrazložim amandman koji smo podneli, koji je zapravo sličan ovom amandmanu o kojem smo sada raspravljali dosta dugo, hteo bih da kažem da je poslanička grupa DSS podnela na ovaj zakon 18 amandmana isključivo s motivom da popravimo ovaj zakon.
Podsetiću vas da sam kazao i ostajem pri tom uverenju da je ovo, po logici stvari, jedan nepolitički zakon i da zapravo u celom predlogu izmena i dopuna Zakona postoji samo jedan član političke prirode. O tome ćemo kada dođe na red. Sve ostalo se predlaže da se popravi postojeći zakon.
S druge strane, svi poslanici svih poslaničkih grupa mislim da imaju, bez obzira na različite političke orijentacije, ne vidim da mogu da imaju neka bitno različite interese, pošto se kažem radi o oblasti koja nesumnjivo je od opšteg značaja i dakle nije političke prirode.
Nažalost, od tih 18 amandmana, Vlada je prihvatila samo tri zasad, nadam se da će biti prilike kroz ovu raspravu da ministar prihvati još neke naše amandmane. Naravno, na osnovu toga kako prođu ovi naši konstruktivni predlozi, mi ćemo na kraju formirati i svoj stav prema samom zakonu.
Kada je reč o amandmanu na član 2, da podsetim, mi smo podneli dva amandmana na taj član, kasnije će drugi amandman obrazložiti gospodin Pejčić. Ono što sam podneo ja i gospodin Lazić, reč je o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta.
Podsetiću kolege poslanike da po sadašnjem zakonu Nacionalni prosvetni savet broji 16 članova. Deset bira Skupština, deset predlaže Zajednica univerziteta, dva dolaze iz viših škola, a četiri predlaže Vlada. Sada se pravi izmena. Neće biti 16 nego 21 po Predlogu zakona. Univerziteti predlažu 12, dva više škole i čak sedam Vlada.
Dakle, od odnosa 4:16, dakle 25% predstavnika Vlade, sada imamo odnos 7:21, dakle trećina predstavnika Vlade. Složio bih se u jednom delu sa gospodinom ministrom, kad on kaže da država mora da bude zainteresovana za prosvetu, odnosno u ovom slučaju za visoko obrazovanje. Naravno da mora svaka ozbiljna država i te kako da vodi računa o tome kako izgleda visoko obrazovanje u njoj. To uopšte nije sporno, ali ne ogleda se uticaj države na Nacionalnom prosvetnom savetu.
Ima država drugih mogućnosti, pre svega kroz Ministarstvo za prosvetu, a zatim i kroz uopšte celokupan rad Vlade, i te kako ima uticaja na to kako će izgledati naša prosveta, odnosno u ovom slučaju visoko obrazovanje.
Nacionalni prosvetni savet je jedno, u suštini, savetodavno telo. Vi ste rekli 14 je predstavnika koje predlažu visokoškolske ustanove, a sedam samo Vlada, verujte mi, poznajući univerzitetske profesore, oni će se utrkivati u tome da donesu odluke koje će se dopasti aktuelnoj Vladi, bez obzira kako izgledala ta Vlada. Tako da ne mislim da je to nešto strašno, mislim da je principijelno samo pitanje da ne bude previše u tom savetu ljudi koje direktno predlaže Vlada.
Predložili smo amandman da ne bude 21 nego da bude 19, da se ispoštuje da umesto 10 bude 12, koje predlaže univerzitet, da ostanu dvoje iz visokih škola, a da se Vlada ipak zadovolji sa pet predstavnika. To je opet neka 5 od 19, to je malo više od četvrtine. Vi niste prihvatili taj amandman, ne mislim da je ovo neko preterano političko pitanje, ne mislim da je političko pitanje, mislim da je više stvar, hajde da kažem tako, dobrog ukusa.
Ne mogu da optužim gospodina Obradovića da previše petlja Vladu u poslove visokog obrazovanja. Svakako petlja mnogo manje nego što je to radio ministar za nauku, kada je bila reč o zakonima kako se organizuje nauka. Tu je država mnogo više uzela, mnogo, mnogo više nego što treba, a ovde ne mogu da kažem. Nego prosto, znate, ne mislim da je dobro da čak trećina bude iz Vlade. Ne zato što će oni sad nešto da nameću, naprosto ne ostavlja dobar utisak.
Osim svega nemojte zaboraviti da se Nacionalni prosvetni savet bira na duži rok nego što traje jedna Vlada, što automatski na neki način sledećoj vladi ostavljate da u nekom trenutku i ona promeni sve to. Nepotrebno je. Lično mislim da je nepotrebno. Proveo sam preko 30 godina aktivnog rada na univerzitetu, znam kako to funkcioniše. Nacionalni prosvetni savet, pročitajte šta piše, koja su mu ovlašćenja i obaveze, nema nikakve potrebe da čak trećinu predlaže Vlada.
Eto, vi niste prihvatili ovaj amandman. On je negde sličan amandmanu koji su predložile kolege iz "Napred Srbijo", oni doduše zahtevaju da ostane kako jeste. Mi dopuštamo neka bude malo više, ali nema potrebe da bude čak trećina iz Vlade. Eto, to je definitivno naš stav.

Gospodine ministre, nažalost, stvari ne stoje baš tako. Bio je pokrenut postupak izbora članova Saveta, naravno, sada će morati da se prilagodi ovom zakonu, i nama je sa Univerziteta poslali su deset, mi smo ih zamolili, pošto drugo nismo mogli nego da ih zamolimo, da bi Skupština ipak mogla da bira između nekih kandidata da, ako mogu, da pošalju nekoliko više. Oni, naravno, nisu poslali nekoliko više i napismeno tvrdim da nam nikad neće poslati više, ako ih na to ne obavežete. Vole oni sami sebe da biraju.
U tom slučaju potpuno je bespredmetno da ovde pred Skupštinu dobijete jedan spisak, garantovano će vam se desiti da neće svi biti izabrani, onda ćete ponavljati tu proceduru, u međuvremenu Savet neće raditi u punom kapacitetu itd.
Mi smo naprosto predložili - ako 12 predlaže Univerzitet, nek nam pošalje spisak od 18 imena. Ako dva predlažu više škole, neka nam pošalju spisak od tri imena. Ako hoćete, meni kao opozicionoj stranci u ovom trenutku je sve sasvim svejedno. Ali, upravo mislim da ako želimo nekako da baš Skupština bira, onda dajte neka to bude veći broj kandidata. U suprotnom, ne mora Skupština ništa ni da bira. Vlada neka dostavi svoje, ovi neka dostave svoje i koga predstavlja onda Skupština?
Dakle, naš predlog je vrlo razuman. Nemojte misliti da će univerziteti dobrovoljno da pošalju više. Neće poslati više, garantujem vam.

Gospodine ministre, morate da razumete, u zakonu ne piše obaveza predlagača da predloži više. Ne piše, naravno, da je to zabranjeno, ali oni neće predložiti više.
Ne znam zašto vama smeta da oni predlože više i da onda Skupština ima neku mogućnost da bira. Ako je odluka da Skupština bira Nacionalno prosvetni savet, onda treba da ima od čega da bira. A ovako ništa, dobićete 12 kandidata, Skupština će izabrati, u najboljem slučaju, svih 12, možda neće izabrati svih 12, nego će izabrati npr. 10, onda nećete imati dva kandidata još šest meseci, koliko traje ta celokupna procedura.
Ne znam zašto vama i Ministarstvu smeta da se unese klauzula da predlagač mora da predloži više kandidata nego što se bira. Mi ne insistiramo na 50%, vi stavite više, mi smo mislili da je dobro da bude 50% više. Znači, 12 se bira, da nam predlože listu od 18 imena. Ako se bira dva, da nam predlože listu od tri imena, to je naš amandman.
Uopšte ne vidim zašto ste vi protiv toga. Ono što vi tvrdite, naprosto oni mogu da predlože više, ali neće. Mi smo ih zamolili kao Odbor, pozivajući se na drugo pravilo koje se odnosi na onaj srednjoškolski Nacionalni savet, tamo imaju obavezu da bude više i mi smo ih samo ljubazno zamolili da pošalju više, a oni su ljubazno otćutali i poslali tačno koliko treba.
Tako će uvek i da bude, to vam napismeno dajem, to vam četvrti put kažem. Dakle, molim vas da prihvatite ovaj amandman, on je u korist digniteta Skupštine, ako već Skupština treba da bira Nacionalni prosvetni savet. Ako ne, neka se biraju sami.

Dakle, član 5. se inače bavi nekim dodatnim definisanjem procedure dobijanja akreditacije visokoškolskih ustanova i mi nemamo primedbe na suštinu predloga člana 5. Međutim, u predzadnjem stavu tog člana se kaže – rešenje Nacionalnog saveta po žalbi iz stava 10. ovog člana konačno je. To je u redu, ali onda stoji sledeća rečenica – protiv rešenja Nacionalnog saveta može se voditi upravni spor.
Mi predlažemo, to je razlika u odnosu na dosadašnji zakon, da se ne može voditi upravni spor, da se ubaci reč "ne". Sada ću da obrazložim zašto, mislim da je korisno da stoji.
Prvo, takva je procedura propisana da ne postoji nikakav prostor da neko svojevoljno nekome ne izda dozvolu ako ta odgovarajuća firma zadovoljava uslove iz zakona. Dakle, ne postoji mogućnost da to uradi ni Nacionalni savet, ni komisija, ni ministarstvo. To je jedno.
Drugo, inače se garantuje svakome ko nije dobio dozvolu, to stoji i u dosadašnjem zakonu, nije promenjeno, da nakon godinu dana može ponovo da traži dozvolu.
Ne vidi se razlog zašto bi mu se dozvolilo da vodi upravni spor. On može da ima motiv da vodi upravni spor, bez obzira što bi ga verovatno izgubio, samo zato što bi pod maskom vođenja upravnog spora eventualno mogao da dobije neki prostor pa da, tako kažem, radi, neću da kažem na crno, nego na sivo.
Radi se o vrlo osetljivim pitanjima. Ne vidim potrebu da se dozvoljava onome ko je i po žalbi odbijen od Nacionalnog prosvetnog saveta da može da vodi upravni spor. Zašto bi mu to dozvolili?
Inače, ima pravo da za godinu dana pokuca ponovo na vrata i kaže – sada sam ispunio ne znam koje uslove, pa mogu da dobijem dozvolu za rad ili mislim da mogu da dobijem, pa neka traži ponovo dozvolu za rad.
Naprosto, predlažem da se zadrži rešenje iz postojećeg zakona, da se protiv negativnog rešenja ne može voditi upravni spor. Tim pre što ste, čini mi se, vrlo jasno napisali ko može da dobije akreditaciju, a ko ne može. Pri tom ne vidim da ima prostora tu može da postoji nečiji inat pa da neko ne dobije, nego da postoje neki realni razlozi, dokumentovani, da ne ispunjava sve uslove iz zakona.
Naš je predlog da se ne može voditi upravni spor i molim ministra, mislim da je to pametan predlog, da prihvati ovaj amandman.

Gospodine ministre, mi se očigledno ne razumemo. Ovde srpskim jezikom piše, pročitaću vam polako, rešenje Nacionalnog saveta po žalbi. Nacionalni savet je već odlučio da u prvom koraku ne da dozvolu. Ovi su se žalili. Ovaj je recimo ponovo odlučio po žalbi da ne da dozvolu.
Ne radi se o nečijem nemaru, pa nije odgovorio. Ne ovo o čemu vi pričate. Sada nakon svega toga dajete pravo da vode upravni spor. Za to vreme, bojim se, nećete moći da sprečite da organizuje neku nastavu. Bojim se da nećete moći.
Ne vidim potrebu za vođenjem spora. Inače, neću ulaziti u komentarisanje pravnika u zakonodavstvu itd. Bolje da ne govorim ništa. Odmah bi me predsedavajuća izbacila iz sale. Ovde je reč samo o tome da ne vidim smisao da se vodi upravni spor nakon celokupne procedure, a inače ima pravo po zakonu da za godinu dana pokuca ponovo i ponovo traži dozvolu za rad.

Ovaj amandman je posledica ovog prethodnog amandmana o kome sam govorio. Pošto očigledno Vlada, odnosno gospodin ministar, ne želi da prihvati ovu našu sugestiju, onda nema potrebe sada nešto posebno dalje da obrazlažem, pošto sam već obrazlagao na član 5.

Radi se o tome da se u članu 14, za razliku od dosadašnjih rešenja u zakonu, pravi razlika u tome kako se formira savet visokoškolske ustanove. Pravi se razlika između visokoškolskih ustanova čiji je organizator država Srbija i ovih drugih.
Drugim rečima, odredbe kako se formira savet, koje su do sada važile za sve, od sada važe samo za visokoškolske ustanove čiji je osnivač država Srbija, dok se u poslednjem stavu ovog člana kaže – broj članova i sastav saveta visokoškolske ustanove, čiji osnivač nije Republika, utvrđuje se statutom visokoškolske ustanove.
Privatni fakulteti mogu da formiraju savet kakvog ga i zamisle. Može da ima tri člana, pet članova ili 55 članova, uopšte se zakon time ne bavi. Mi mislimo da ne valja ni u čemu praviti razliku, ni u čemu suštinski praviti razliku između ustanova čiji je osnivač država i privatnih fakulteta. Ni u čemu, pa ni u tome kako se formira savet visokoškolske ustanove.
Ne vidim šta bi smetalo da odredbe kako se formira savet visokoškolske ustanove važe za sve visokoškolske ustanove, bez obzira ko im je osnivač. Naša intervencija je bila da se naprosto prvi i treći stav brišu tj. da ostane važeće rešenje važećeg zakona, gde se na isti način formira savet visokoškolske ustanove, bez obzira da li je osnivač država ili nije.
Ne znam zašto niste prihvatili ovaj amandman. Čini mi se da ni u čemu, pa ni u ovoj stvari ne treba praviti razlike između visokoškolskih ustanova u odnosu na to ko im je osnivač. Ne treba da postoje razlike ni u čemu, pa ni u načinu konstituisanja saveta.

Izvinjavam se, gospodine ministre, slažem se s vama, postoje neke razlike. Ali, nisam govorio o visini bankarskih garancija. Govorio sam o jednoj važnoj za visokoškolsku ustanovu, za njen savet. Savet je važan i on po nekim drugim zakonima i pravilima igre ima određene poslove koje radi.
Zašto bi privatnim ustanovama dozvolili da prave savete kakvi se njima dopadaju? Mislim, ne vidim, odnosno da budem pošten, vidim, ali to što vidim mi se ne sviđa.

Prvo, jedan mali komentar. Niste rekli amandman gospodina Perića, koji je zapravo negde pola mog amandmana, Odbor za prosvetu je prihvatio, ali Vlada nije. Sada intervenišem kao predsednik Odbora za prosvetu. Mislim da bi bilo dobro da Vlada ispoštuje Odbor za prosvetu Skupštine i da prihvati amandman u celini.
Naime, objasniću odmah o čemu je reč. Vlada unosi dve izmene u postojeći zakon. U postojećem zakonu je predviđena bila mogućnost do dve godine produžetka rada, kada se steknu uslovi za penziju. U ovom zakonu se predlaže do tri godine i mi to podržavamo, ali u postojećem zakonu, s druge strane, govori se o nastavnicima, dakle, o nastavnicima u svim zvanjima, a ovde se precizira da to moraju da budu samo redovni profesori.
Gospodin Perić je dao predlog da to mogu da budu i vanredni profesori i ja sam dao predlog da to budu i vanredni profesori, ali sam dao i još jedan predlog. Naime, kako se danas ostvaruje to pravo da kada neko napuni 65 godina može da produži? Naravno, potrebna je saglasnost dotičnog profesora, ali potom o tome odlučuju fakulteti, odnosno njihova po pravilu nastavno-naučna veća.
Po pravilu, pošto ima mnogo više onih koji bi rado profesoru da vide leđa da bi i sami napredovali, onda se nažalost vrlo često dešava da neki dobar i ugledan profesor uopšte ne dobije saglasnost fakulteta da mu se produži rad. Pri tom, mi vrlo često, stalno pomičemo te granice za penzionisanje za veliki broj ljudi jer država nema novca. Ovde univerzitetskih profesora, da se razumemo, nema mnogo.
Predložio sam jedno rešenje koje mahom važi u svim pristojnim zemljama. Naime, predložili smo da nastavniku iz stava 1. ovog člana u zvanju vanrednog ili redovnog profesora, odnosno profesora strukovnih studija, automatski se produžava radni odnos do tri školske godine, ukoliko on to zatraži.
Drugim rečima, ne mora profesor da sada ima neke posebne svoje lobije na fakultetu da bi mu se produžio rad do tri godine. Naprosto mislim da je korisno za državu, i to višestruko korisno, ako bi svako onaj od profesora ko želi da produži da radi sa studentima, oseća se sposobnim za to, da mu se to naprosto omogući. Država će da uštedi novac jer neće mu davati penziju. S druge strane, umesto njega bi inače plaćala nekog drugog, a mislim da bi ovakvo rešenje bilo dobro.
U svakom slučaju, moj predlog sadrži dve stvari, jednu koju je predložio i gospodin Perić i koju je Odbor prihvatio, to je da se stvar proširi i na vanredne profesore. Ne bih da obrazlažem zašto mislim da je to tako.
Nažalost, ima nekih vanrednih profesora koji su vanredni profesori ostali samo zato što u nekom trenutku nisu bili po volji nekom bivšem ministru prosvete. Ne mislim sada stvarno na gospodina Obradovića, ali mislim na neke njegove nekadašnje stranačke kolege. S druge strane, naravno, kada su se stekli politički uslovi, ti profesori više nisu bili zainteresovani da idu u više zvanje.
Odmah da kažem, ovaj moj amandman nema nikakve veze sa mnom lično, neću nastavljati rad posle 65. godine na fakultetu, fakulteta mi je više nego dosta, ali mislim da bi ukupno gledano korisno bilo da se ta mogućnost ostavi i da umesto raznih igranki koje se na tu temu organizuju po našim fakultetima, naprosto se samo profesor izjasni da želi i da mu se automatski onda produžuje do tri godine, naravno, jednu, dve ili tri, koliko čovek hoće i smatra da je sposoban da radi.
Ne sumnjam u to da ako se neko ne oseća dobro, ako nije zdrav i ako zna da ne može da radi da će da se tuče da ostane da radi. To ne verujem da će se desiti. To je bio moj amandman.
Imam isto tako predlog, ako već nećete da prihvatite amandman DSS, onda bar prihvatite ovaj amandman koji je inače Odbor za prosvetu podneo.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, članom 19. ste vi u osnovi prihvatili ideju DSS od pre dve godine, kako da se reguliše pitanje ko je na budžetu, ko nije na budžetu.
Naša ideja je tada bila, a i sada je da se otvori jedna utakmica, da se studenti međusobno takmiče i da prvih "N", onoliko koliko država plaća, bez obzira kakav im je do tada bio status, budu na budžetu, a ostali da plaćaju. Drugim rečima, svake godine bi se mogao menjati status studenta u tom pogledu. Prve godine je recimo bio na budžetu, pa se nije plasirao i plaćaće dalje sam, pa onda treće godine može opet da bude na budžetu i obrnuto. Sve kombinacije su moguće.
S te strane, problema nema, mi kao DSS, pošto smo inače to predlagali još pre dve godine, pozdravljamo što je tako nešto našlo mesta u ovim izmenama i dopunama zakona.
Međutim, predložili smo da se stav 2. promeni, ne suštinski, nego da bude samo preciznije formulisan. Motiv za tako nešto: suviše dobro znam kako funkcionišu fakulteti i jako se bojim da ako ostavite fakultetima da sami određuju pravila igre kako će da prave rang liste itd, da to može da dovede do raznih nesporazuma od kojih će nesumnjivo pre svega vas, kao sadašnjeg ministra, i buduće ministre da boli glava, nas poslanike će mnogo manje da boli glava, ali ne vidim zašto se to ne bi moglo da uradi kako valja.
Evo šta smo mi predložili. Predložili smo da umesto stava 2. stoji ovakav stav: "Ako je ukupan broj studenata koji su se finansirali iz budžeta i koji su se sami finansirali, a koji su ispunili uslov iz prethodnog stava", podsećam da je taj uslov 60 bodova, odnosno sada postoji i privremeno rešenje od manjeg broja bodova, ali ubuduće će biti 60 bodova, "veći od broja studenata koji se mogu finansirati iz budžeta, pravo na finansiranje iz budžeta stiču studenti na osnovu jedinstvene rang liste koja se pravi prema ukupnom broju osvojenih bodova tokom studiranja, s tim da u slučaju jednakog broja bodova prednost imaju studenti sa većom prosečnom ocenom, izračunatom na dve decimale".
Mislim da kada bi ovako formulisali ovaj stav, onda se ne bi ostavio nikakav prostor fakultetima za razna kreativna rešenja. Stvar bi bila potpuno čista.
Dakle, ne bi bilo ni po babu ni po stričevima. Ako ima više studenata koji su sakupili 60 bodova, odnosno trenutno 48, to se posle provlači u onom sledećem članu 26, čini mi se, ako ih ima više nego što država može da plati, pravi se rang lista i ako država plaća 50, onih prvih 50 će da uđu da se finansiraju iz budžeta, a oni svi ostali mogu da studiraju, ali tako što će sami tu godinu da plate.
Sledeće godine je novo takmičenje, pa će, da kažem, biti neka drugačija lista. Na taj način se studenti stimulišu da uče, da redovno polažu ispite i da što bolje polažu ispite.
Ne mogu još uvek da razumem zašto niste prihvatili ovaj amandman. On je napisan u najboljoj nameri i u duhu izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, molim gospodina ministra da još jednom razmisli, ne mora da daje nikakva obrazloženja ako ne želi da prihvati amandman, ali mislim da bi bilo korisno da se amandman Demokratske stranke Srbije prihvati.