Gospodine ministre, vidim da ste vi tvrdo uvereni da je vaše rešenje pravednije, ali to što ste ispričali naprosto ću vam vrlo lako oboriti.
Stavom 1. je definisano da su pre svega u utakmici oni koji su osvojili ove godine 60 bodova. Dok traju neka prelazna rešenja, možda i manje, ali u igri su samo studenti koji su osvojili 60 bodova.
Vi se bojite računanja unazad, ali dozvolićete mi, da li je bolji student koji je očistio sve prethodne godine i naravno ove godine osvojio 60 bodova ili student koji još nije očistio sve prethodne godine i ove godine osvojio 60 bodova? Po mojem će prednost imati onaj ko je očistio sve godine, a po vašem ne, jer ćete mu meriti samo poslednju godinu.
Dakle, ovo što mi predlažemo u ovom amandmanu pravilo je jednostavno. Na početku prve godine odlučuje prijemni ispit. Na upisu za drugu godinu odlučuje uspeh na prvoj. Na upisu za treću godinu odlučuje ukupan uspeh do te treće godine, dakle, na prvoj i drugoj. Ko je bolji? Bolji je onaj ko ima više bodova. Ako imaju isto bodova, onaj ko ima veću prosečnu ocenu. Za upis u četvrtu godinu sabiram bodove prve, druge i treće godine. Bolji je onaj ko ima više bodova. Ako je broj bodova isti, bolji je onaj ko ima veću prosečnu ocenu do tog trenutka. Pravednije od toga ne može.
Vi predlažete – merim prvo one od 60 bodova, merim uspeh samo u poslednjoj godini, ko ima veći prosek ide dalje, a ko nema, nema, a pri tom može da se desi da vam student nije položio ispit iz prethodne godine jer je zbog ovih raznih prelaznih rešenja mogao da upisuje i da vuče po jedan-dva ispita dalje.
Ne znam zašto ovo ne prihvatate, ali moja logika to ne može da razume. Mislim da je ovo daleko najpravednije rešenje i svakako mi nemamo nikakvog interesa da predlažemo neka rešenja koja bi bila dvosmislena. Ovo je jednoznačno određeno ko je bolji. Naprosto, studenti se takmiče, onih N najboljih će biti na budžetu, a svi ostali će plaćati i gotova stvar. Ne znam zašto vam smeta ovaj amandman.

Zahvaljujem. Jedna konstatacija i jedan vic. Konstatacija da mi je ostalo 35 sekundi od vremena poslaničke grupe i da je to, s obzirom na kvalitet zakona, očigledno, više nego dovoljno.
Drugo, izlaganje gospodina guvernera u petak, kada je govorio o stanju finansija Republike Srbije, direktno me je podsetilo na onaj vic kada čovek pada sa 20 sprata i na petom spratu konstatuje da je još uvek sve u redu.
Bojim se, gospodine guverneru, da su finansije ove države taman tako na nivou petog sprata. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, počeću sa jednom kritikom koju sam već izrekao na Odboru za prosvetu. Radi se o tome da je pred nama jedan krajnje ozbiljan zakon, koji bih generalno nazvao nepolitičkim zakonom, dakle, zakon koji dozvoljava potpuno različitim političkim opcijama da, negde, imaju isti stav o njemu, jer ne mogu da zamislim da različite političke opcije mogu da imaju neka bitno različita shvatanja vezana za zakon o visokom obrazovanju, uopšte paket vezan za prosvetu, upravo zbog toga strašno smeta to što smo zakon dobili u petak, tj. ja sam ga dobio u petak i oni koji žive u Beogradu, a oni koji žive u unutrašnjosti, nažalost, mogli su da ga vide tek u ponedeljak. To je stvarno strašno malo vremena da bi se jedan tako ozbiljan zakon ozbiljno proučio i da bi se na njega na jedan ozbiljan način reagovalo.
Svojevremeno sam upravo u vezi sa ovim zakonom napomenuo gospodinu ministru da bi bilo dobro, da pre nego što zakon uopšte prođe Vladu, s obzirom na prirodu tog zakona, dok je još u nacrtu da se možda obavi jedan ozbiljan razgovor sa Odborom za prosvetu, tim pre, što lično mislim da imamo jedan kvalitetan, kompetentan Odbor za prosvetu,. Verujem da bi eventualno neke nedoumice još tada mogle biti otklonjene.
Umesto svega toga, dobili smo zakon na koji je trebalo u roku od 24 sata da reagujemo i to načelno nije dobro. Naravno, ne mogu zato sada da okrivim predsednicu Skupštine, zato što je ovo vanredno zasedanje i što Vlada zakazuje sednicu, ali mislim da bi i predsednik Skupštine i viđeniji predstavnici vladajuće većine morali, u krajnjoj liniji, u ovakvim prilikama, kada se radi o zakonima koji nisu neke usputne ratifikacije ili neke sitne promene nekih zakona, nego se radi o zakonima koji tretiraju neku ozbiljnu oblast, ipak, da obezbede Skupštini i poslanicima dovoljno vremena da taj zakon prouče.
Inače, odmah da kažem da je prirodno da Zakon o visokom školstvu posle nekoliko godina doživi svoju promenu. Ta promena realno gledano i nije suviše velika. Ovaj zakon ima 33 člana, to je otprilike osmina članova koliko je bilo u prethodnom zakonu. Biće dobro ako u nekoj narednoj promeni, a verujem da će do nje doći, po nekoj logici, takva neka promena mogla da ima 5-6 članova, ne više.
Izlažući zakon gospodin ministar se posebno pohvalio izmenama vezanim za član 19, odnosno za pravila igre oko upisa u narednu godinu, vezano za to da li su studenti na budžetu ili se samofinansiraju.
Moram da priznam da sam jako zadovoljan što je ovakva izmena napravljena, iz prostog razloga što je DSS pre dve godine predložila izmene i dopune Zakona sa ovom idejom, da se studenti koji ostvare odgovarajuće potrebne rezultate, bez obzira na to da li su bili na budžetu ili su bili samofinansirajući, stave u istu kategoriju i da se između njih otvori jedno takmičenje.
Doduše, mi smo podneli jedan amandman, ali ne zato da bi promenili suštinu vašeg predloga, nego da ga možda malo preciznije definišemo, prosto zato da ne ostavimo bilo kakve nedoumice. Nažalost, ja sam proveo 30 godina aktivno na Univerzitetu i fakulteti su majstori da od jasnih stvari naprave nejasne stvari i da se to ne bi dešavalo, predložio sam malo drugačiju formulaciju koja ne bi ostavljala nikakav prostor za bilo kakve formulacije.
Zbog javnosti, a i zbog kolega koji se možda nisu dovoljno, po prirodi stvari, udubljivali u ovaj zakon, radi se o sledećem. Mi smo dosad imali jedno, moram priznati, potpuno besmisleno pravilo, da onaj ko se upisao na budžet u prvoj godini, tako ostaje do kraja, a onaj ko je sam platio, opet, ostaje da i dalje sam da plaća, nezavisno od rezultata koji se ostvaruju tokom školovanja.
Pravilo igre, bar kako ga ja tumačim i kako se jedino i može tumačiti, jeste u tome da na upis u prvu godinu odlučuje prijemni ispit. Prvih "n" (en) plaća država, a ostali plaćaju sami. U drugoj godini, ko se upisuje u drugu godinu, meritorno je koliko je osvojio bodova i koju prosečnu ocenu ima u prvoj godini. Prvih "n", onoliko koliko plaća država ili kako se to kaže 120%, to je 20% više nego u prvoj godini, ako se kvalifikuju, njima plaća država, a ostali koji se nisu kvalifikovali, bez obzira u kojoj su kategoriji bili, plaćaju sami.
U trećoj godini, ko upisuje treću, meri se rezultat prve dve godine, u četvrtoj prve tri godine i tako redom. Drugim rečima, neko može jednu godinu da bude na budžetu, drugu godinu da plati sam ili obrnuto, treću godinu opet da promeni svoj status, zavisno, isključivo, samo od rezultata koje kao student napravi. To je, nesumnjivo, nešto jako povoljno.
Što se tiče izmena vezanim da se i dalje produžuje ovo sa 48 bodova, hajde da kažemo da nas muka tera da to prihvatimo još ovaj put, ali upozoravam i ministra i ovu vladu, a upozoravaću i sve buduće vlade, ovo ne valja do beskraja otezati. Reći ću vam da ovo, zapravo, nije popust studentima, ovo je propust profesora. Profesori su ti koji su odgovorni, s obzirom na to kako predaju, kako drže ispite, kako drže kolokvijume i sav onaj rad tokom godine i za ovaj rezultat su, verujte mi, prvenstveno krivi profesori. To je moje duboko uverenje.
Nisam neki veliki pristalica ''Bolonje'', niti se kunem u nju, ali sam još pre 20 godina sprovodio proceduru koja se sad predviđa po Bolonjskoj deklaraciji. Dakle, skupljaju se poeni tokom godine, pa se na to dodaju rezultati ispita itd. To zahteva jedan veliki rad i veliki trud profesora. Naši profesori, nažalost, doduše, jesu loše plaćeni, ali oni nikad ne mogu biti toliko slabo plaćeni koliko ništa neće da rade.
Sada ću početi da kritikujem zakon u nekim njegovim delovima, ne mogu sada da kritikujem nešto konkretno, ali imam utisak da u zakonu držimo još uvek, kao noj glavu u pesku, kada je reč o odnosu sa raznim, posebno, privatnim fakultetima. Da se razumemo, nemam ništa protiv privatnih fakulteta, daleko od toga, ali je potpuno jasno da tu ima ''baba i žaba'', s jedne strane. S druge strane, potpuno je jasno da je u igri veliki novac i da pitanje akreditacije nije naivna priča. Ovaj zakon, ministar je rekao, mi smo to sad pojednostavili i sve je to u redu, ali do kraja nismo ušli u problem.
Problem je, na primer, sledeći: imate privatni fakultet na kojem je za poslednje dve godine odbranjeno 148 doktorskih disertacija. Time ćemo kad-tad morati početi da se bavimo. Naravno, postoji i ona priča – 'ajde, proći će pet, deset, 15 godina, pa će narod konačno shvatiti da od diplome vajde nema ako iza nje ne stoji znanje itd. To stoji, ali u međuvremenu vreme prolazi. Mislim da nije normalno da se više od nekoliko doktorskih disertacija godišnje odbrani na nekom ozbiljnom fakultetu. Da smo najgenijalniji na svetu, 148 je malo mnogo, priznaćete?! Tu nešto nije u redu. Taj problem nije otvoren ovim izmenama i dopunama zakona, bar nije otvoren do kraja i uveravam vas da ćemo kad-tad morati da ga otvorimo.
Druga stvar, u zakonu postoje dva člana koji su, da kažem, politički. Iako ne bi trebalo zakon da bude politički i rekao sam generalno da to nije politički zakon, ali ima dva člana koja su politička. Jedan se odnosi na prenos nadležnosti AP Vojvodini, gde se, uz nadležnosti koje su i u dosadašnjem zakonu bile predviđene, te nadležnosti povećavaju preko svake mere. Znate, možda vi mislite da je to svejedno, ali ne mislim da visoko obrazovanje u Nišu mora biti različito od visokog obrazovanja u Novom Sadu. Možda mislite da to u ovom trenutku ne pravi nikakve probleme­ Možda i ne pravi. Ista vrsta vlasti je i u državi Srbiji i u AP Vojvodina, ali sutra to tako ne mora da bude.
Onda vas pitam – šta će neki budući ministar prosvete da radi ako neka njemu suprotna vlast u AP krene da vodi svoju politiku o nekim važnim pitanjima vezanim za, u ovom slučaju, visoko obrazovanje, ali, isto tako i u vezi sa prosvetom? Mislim da tu ne treba biti tako neoprezan. Uzgred budi rečeno, jedini član koji smo mi predložili da se briše to je član 24.
Drugo, u redu je, predlaže se povećanje članova Nacionalnog prosvetnog saveta sa 16 na 21. Ono što se nama ne sviđa, to je da trećinu tog saveta čine članovi koje predlaže Vlada. To nije dobro, ne zbog ove vlade, mislim da broj koji predlaže Vlada ne sme preći četvrtinu i mi smo dali jedan amandman da broj članova bude 19, s tim da Vlada predlaže pet. Nemamo ništa protiv toga da se poveća broj koji daje Konferencija univerziteta, mada smo uneli jedan stav, sada ću vam ispričati nešto, a to znaju kolege u Odboru za prosvetu, mi smo tražili od KONUSA da nam dostavi više kandidata nego što se bira, doduše, to ne piše u dosadašnjem zakonu, ne piše ni u ovim izmenama, DSS ima amandman s tim u vezi – mislim da je nužno da predlagači kandidata predlože ipak više kandidata nego što se bira.
Inače, nema nikakvog razloga da Skupština bira. Ako Skupština bira, treba između nečega da bira, a ako se radi samo o listi, onda Skupština ne mora ni da bira ili, što je još gore i što će se svakako desiti, Skupština neće izabrati sve predložene kandidate, nećemo imati formirani Nacionalni prosvetni savet, odnosno prolongiraće se ta priča nadalje i to svakako nije dobro.
Konačno, uzdržao sam se na glasanju na Odboru za prosvetu i to u ovom trenutku jeste stav DSS. Mi smo podneli, ne mnogo, 18 amandmana. Ti amandmani mislimo da su vrlo važni, krajnje su dobronamerni i po našem mišljenju popravljaju tekst zakona. Zavisno od toga kako Vlada, odnosno Ministarstvo, odnosno vladajuća većina bude imala stav prema tim amandmanima, opredeliće i nas prilikom glasanja za ovaj zakon. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, ja ću napraviti jednu jeres i, za razliku od prethodnih govornika, probaću da govorim o amandmanu. Žao mi je što je ovde prisutan gospodin Marković, prosto zato što je on ni kriv ni dužan za ove zakone i, kako malopre reče jedan pametan čovek, on ovde izgleda služi kao ikebana, ali evo o čemu se radi.
Amandman koji sam u ime Demokratske stranke Srbije podneo na član 2. je identičan amandmanu gospodina Martinovića. Mi, doduše, nismo čuli obrazloženje, ali pretpostavljam da bi ovo moglo da bude obrazloženje i za amandman gospodina Martinovića.
Radi se o sledećem. U članu 9. postojećeg zakona, gde se navode vrste medalja koje se dodeljuju, bilo je predviđeno da se dodeljuje medalja za hrabrost, medalja za zasluge i medalja zasluga za odbranu i bezbednost.
U članu 2. izmena i dopuna ovog zakona napravljene su izmene da se u tački 1) posle reči „medalja za hrabrost“ dodaju reči „Miloš Obilić“. Protiv toga mi nemamo ništa, ima istorijskog razloga da se to učini. Takođe, menja se još nešto i ja ne razumem zašto se menja, i to iz više razloga ne razumem. Predlaže se da se umesto medalje zasluga za odbranu i bezbednost uvede – medalja za revnosnu službu. Prvo, mislim da je potpuno neprimereno da se ... Evo, sačekaću, imam 42 minuta, sačekaću ja da gospođa Kolundžija završi.
Dakle, na određeni način ukida se medalja zasluga za odbranu i bezbednost, kao da je odbrana i bezbednost Alajbegova slama. Potpuno ne razumem. Pazite, da bi se zaslužila medalja za odbranu i bezbednost podrazumeva se da neko na svom poslu nešto dobro uradi za državu. To se svakako ne radi svaki dan i to je svakako neko dostignuće i valja ga nagraditi nekom medaljom. Dakle, mi to ukidamo, a uvodimo medalju za revnosnu službu.
Molio bih predlagača da mi objasni šta je revnosna služba. Mislim da svako zaposlen u državi mora revnosno da obavlja svoje poslove, jer će ga poslodavac, bio to privatnik ili država, otpustiti ako to ne radi. To valjda znači da dolazi redovno na posao, da radi poslove koji su mu povereni u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama firme u kojoj radi. Neću da kažem da eventualno ima neki podanički odnos u odnosu na šefove, ali verovatno se i na to odnosi. Prema tome, to je nešto za šta ne vidim zašto bi bilo potrebno dodeljivati neku posebnu medalju. To je nešto što svako... Normalno je da zaposleni revnosno obavlja posao koji mu je poveren. Čemu medalja?
Istovremeno, ukida se medalja za odbranu i bezbednost. Nije to dobro. To suštinski nije dobro i mene strašno čudi da je Vlada odbila ovaj amandman. Doduše, pretpostavljam da se Vlada nije mnogo ni pitala, nego da se pitao onaj ko je pisao ovaj predlog. S obzirom na to da sam u međuvremenu saznao iz kog dela Vlade je stigao, onda se i ne čudim toliko. Taj deo nije valjao ni pod prethodnim vladama, tako da ne valja ni sada.
U svakom slučaju, ipak molim prisutnog ministra Markovića da se razmisli i da se zadrži medalja zasluga za odbranu i bezbednost, a da se ova koještarija za revnosnu službu izbriše, jer se tako na određeni način sprda sa idejom dodeljivanja odlikovanja, medalja i uopšte nagrađivanja pojedinaca za neka dela za koja su zaslužni. Toliko i zahvaljujem.

Gospodine Milivojeviću, vi ste se bavili primercima, ja se time ne bavim, ali moram da vas upozorim sledeće. Kazao sam da to što uvodimo među odlikovanja Orden Karađorđeve zvezde, među medalje Medalju za hrabrost „Miloš Obilić“, da je to sve potpuno u redu i u skladu sa nekom tradicijom, prepoznatljivo itd. Ali, dozvolićete da je od 1913. godine do dana današnjeg, s jedne strane, pojam „revnosna služba“ malo promenio svoje značenje, a s druge strane, ne znam kako je u odgovarajućem zakonu 1913. godine pisalo, ali u ovom zakonu ne piše da se to odnosi na vojnike pre svega i za njihovu odanost prema otadžbini. Ništa od toga nije napisano, nego je samo napisano – za revnosnu službu. Revnosnu službu. Evo, gospodin Odalović revnosno obavlja svoj posao pa možemo da mu damo medalju; ovde poslanici obavljaju revnosno svoj posao, pa hajde i njima da damo medalju itd. Mislim da je neprimereno duhu današnjeg vremena, početkom 21. veka, imati taj termin.
Kada kažete Orden Karađorđeve zvezde, kada kažete Medalja za hrabrost „Miloš Obilić“, svi znaju o čemu se radi. Ali, kada kažete medalja za revnosnu službu, niko ne zna o čemu se radi. U tome je problem. Ako se znalo 1913. godine, 2010. godine se to, nažalost, više ne može znati. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo poslanici, pred nama su dva zakona, nevelika, jedan ima dva člana, drugi ima četiri člana. Praktično, kad izuzmete one članove o tome kad zakon stupa na snagu, radi se o ukupno četiri efektivna člana.
Međutim, nezavisno od toga što su zakoni mali, voleo bih da neki put imam priliku da počnem svoju diskusiju o predloženim zakonima, a da ne stavim primedbu o spajanju tačaka. Ako mi neko objasni kakve veze imaju zakon o Povereniku za informacije od javnog značaja i Zakon o odlikovanjima... To su dve totalno različite stvari. Ako se ne varam, dolaze čak i iz različitih ministarstava, ali nezavisno od toga, po svom smislu su potpuno različite stvari i mislim da zaslužuju odvojenu raspravu.
Pri tome, Poslanička grupa DSS nikad raspravu nije koristila za trošenje vremena i mi bismo svakako jednako vreme utrošili da je rasprava bila razdvojena kao i u ovoj situaciji kad je spojena.
Kada je reč o Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, čija se promena predlaže, DSS ima razumevanja za predložene promene. Očigledno je da u postojećem zakonu nije bilo pronađeno dovoljno efikasno rešenje za sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i DSS nema ništa protiv predloženih izmena.
Međutim, bila bi šteta ne primetiti nešto što u krajnjoj liniji nije direktno vezano samo za ovaj zakon, nego uopšte za zakone koji se odnose na brojne tzv. nezavisne institucije koje je ova vlada formirala. Ne mislim da su nezavisne institucije same po sebi loša stvar, međutim, da bi stvarno bile nezavisne institucije zakoni koji regulišu njihov rad moraju da obezbede tim institucijama stvarnu i potpunu nezavisnost od aktuelne vlade, odnosno aktuelnih vlasti. Naravno, ovo važi za sve vlade i za sve buduće vlasti.
Drugim rečima, bilo bi bolje da kada donosimo zakone o nezavisnim institucijama u tim zakonima ustanovimo takva pravila igre koja će tim institucijama stvarno omogućiti da budu u pravom smislu reči nezavisne.
Naravno, možda smo uveli i previše nezavisnih institucija, ali za neke od njih, a ova je svakako takva institucija, valja obezbediti potpunu nezavisnost od aktuelne vlasti. Bojim se da ima još nekih odredaba u postojećem zakonu koje bi u tom smislu valjalo menjati. Protiv ove promene, kažem, DSS nema ništa.
Što se tiče Zakona o odlikovanjima, u redu je da u postojeći zakon vratimo neke naslove za predložena odlikovanja, tradicionalne naslove.
Moram da kažem da je šteta, imam utisak, odnosno, imam dva utiska; jedan je da u vreme kada je ovaj zakon pisan, a to je bilo nedavno, Zakon o odlikovanjima smo, ukoliko me pamćenje ne vara, usvojili pre manje od godinu dana... Ako se već nakon tako kratkog perioda pristupa izmeni tog zakona, onda je očigledno nešto što se meni inače čini kod brojnih zakona koje ova vlada predlaže, a to je da, izgleda, Vlada počinje da čita zakone tek onda kada su usvojeni. Jer, ne vidim koja je to velika mudrost bila da u času kada smo pre nepunih godinu dana usvajali Zakon o odlikovanjima ne damo neke naslove koji su u istoriji postojali.
Naravno, odlikovanja, kao uostalom i uopšte znamenja države, su predmet... to nije političko pitanje, to je stručno pitanje. Imam utisak da Vlada nije konsultovala one koji bi tu mogli kompetentno da pomognu. Ne govorim sa političkog aspekta, nego isključivo sa aspekta struke. Verujem, kao i većina mojih kolega poslanika u ovom parlamentu, nisam neki poseban stručnjak za tu oblast, ali bi svakako struka u ovom smislu mogla na neki način da pomogne.
Tim pre što smo, kao što reče moj kolega gospodin Milićević malopre, pamćenje i mene toliko služi, imali amandmane (i to je sledeća primedba, načelna primedba na rad aktuelne vlade) u ovom smislu da odlikovanja, medalje itd. imaju tradicionalna imena. To je Vlada glatko odbila. Mislim da i to pokazuje potpunu nespremnost Vlade da ozbiljno razmatra amandmane poslanika, posebno opozicionih. A onda, nakon nekoliko meseci, ovo nije prvi takav primer, Vlada shvati da su ti amandmani bili dobri i pristupa ovakvom usvajanju tih amandmana, odnosno izmenama i dopunama tog zakona.
Najviše sam se zbog ovih napomena javio za reč; valjalo bi ove napomene zapamtiti i u budućem radu ovog parlamenta imati malo više pažnje prema amandmanima koje poslanici daju, i poslanici opozicije, biti otvoreniji za njihovo usvajanje, pogotovo kada je reč o ovakvim zakonima koji u krajnjoj liniji nemaju nikakve posebne veze sa političkim profilima stranaka u ovom parlamentu.
Samo ću da dodam da smo predložili jedan amandman na Zakon o odlikovanjima. Detaljno ćemo ga obrazlagati kada budemo raspravljali o amandmanima. Mogu vam odmah reći o čemu se radi. Smatramo da je potpuno neprihvatljivo da se ukine medalja koja se daje za zasluge za odbranu i bezbednost i da se umesto toga uvede medalja za revnosnu službu.
Iskreno rečeno, ne znam šta je revnosna služba. Da li to znači da svako ko redovno dolazi na posao treba da dobije medalju? To je revnostan odnos prema službi. Ili svako ko je po volji svom nadređenom takođe treba da dobije medalju, jer je i to neka revnosna služba? Istovremeno, nešto što je za državu veoma značajno, to je odnos prema njenoj odbrani i bezbednosti, takva medalja se ukida.
U tom smislu smo podneli jedan amandman i imaćemo zadovoljstvo da ga branimo. Nadam se da ćemo naići na pozitivan odnos gospodina ministra za trgovinu, koji je, interesantno, predložen da zastupa Zakon o odlikovanjima. Da ne budem maliciozan, nešto mi je čudno da trgovina i odlikovanja imaju neke veze, a možda i imaju. To ostavljam vama da razmislite. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, u raspravi u načelu izneo sam stavove DSS da se radi o jednom zakonu koji valja veoma pažljivo napisati, pažljivo u smislu odbrane tri vrste ljudskih prava: prava nepušača da budu u prostoru bez duvanskog dima, prava pušača da imaju neki prostor gde je dozvoljeno pušenje i prava zainteresovanih lica, dakle, ugostitelja, organizatora kulturnih, sportskih i ostalih priredbi koji imaju svoj interes da imaju kao svoje goste i pušače i nepušače.
Tom prilikom sam naveo neke načelne razloge zbog kojih mislim da zakon nije dobar i DSS je u tom smislu podnela 25 amandmana na tekst zakona. Moram priznati da je ovo verovatno prvi zakon gde sam napisao 25 amandmana, a gde Vlada, odnosno nadležno ministarstvo nije prihvatilo nijedan.
U tom smislu, veoma mi je žao što ovde nije gospodin ministar, uzgred budi rečeno, želim mu brz oporavak, nemam ništa ni protiv prisutnog ministra gospodina Bradića, poslednji put smo se ovde videli kada smo usvajali onaj slavni zakon o informisanju, pa će sada gospodin Bradić, ni kriv, ni dužan, da prisustvuje usvajanju još jednog isto tako slavnog zakona.
Pokušaću, mada zbog toga što ministar nije tu, ne verujem da će biti nekog efekta, da obrazložim zbog čega mislim da amandmane DSS valja prihvatiti. Kada je reč o konkretnom amandmanu na član 2, mi smo predložili da se naprave izmene u tački 5, moram pročitati tačku 5, jer to je stvarno jedan o brojnih primera, da kažem, nekih besmislenih odredbi u ovom zakonu, kaže: "Zatvoren prostor je prostor napravljen od bilo kakvog materijala koji ima krov ili tavanicu", dalje sledi, "koja je nepokretna ili pokretna", što smo mi predložili da se briše, iz prostog razloga, što, ako je tavanica otvorena, to onda tog trenutka nije zatvoren prostor. Vi imate mnoge, na primer, ugostiteljske objekte koji tokom leta tri meseca drže otvorenu tavanicu, to je onda potpuno jasno da je otvoren prostor. Prema tome, ne može se tretirati kao zatvoren prostor. To je prva stvar koju smo tražili da se izmeni.
Zatim, u daljem tekstu kaže – "vrata, prozore i prolaze koji su u potpunosti zatvoreni bilo stalno ili privremeno". Opet je ista priča. Opet imate objekte, imate takvih primera u Beogradu na stotine, koji imaju neke svoje letnje bašte, koji su zimi zatvoren prostor, a leti otvoren prostor. Onda, kada je otvoren prostor, nema opet razloga da se tretira kao zatvoren prostor.
Dalje stoji u ovom stavu, kaže – "ili prostor kod koga se manje od polovine površine spoljnih zidova tog prostora sastoji od otvora u koje se ne računaju otvori za prozore i vrata." Ovo je potpuno besmisleno. Koji to otvori u nekom zatvorenom prostoru postoje, osim prozora i vrata? Tako da smo tražili, naravno, da se i to briše.
Ovo ne zadire u suštinu zakona, nego zadire u neku najelementarniju logiku i ovo što je ovde napisano naprosto je nelogično, pa smo zato tražili da se to izmeni.
Molio bih, radi dalje diskusije, jedno objašnjenje, da li prisutni gospodin ministar i gospođa, za koju pretpostavljam da je iz Ministarstva zdravlja, imaju ovlašćenja da prihvata neke naše amandmane ili mi ovo pričamo samo za zapisnik? Doduše i to je nešto, jednog dana će to neko da čita, pa da se smeje glupostima koje stoje u ponuđenom tekstu zakona. Hvala.

Tri minuta na račun poslaničke grupe.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Podneli smo amandman, odnosno gospodin Dimitrijević je, u ime Poslaničke grupe DSS, podneo amandman u kom se traži da se u članu 2. tačka 8) menjaju reči "bez obzira na to da li se vozilo javnog prevoza koristi sa naknadom ili bez naknade", rečima – "ako se vozilo javnog prevoza koristi sa naknadom".
Naime, radi se o tome što u zakonu opet stoji, u toj 8. tački, jedna besmislena odredba, koja kaže "bez obzira na to da li se vozilo javnog prevoza koristi sa naknadom ili bez naknade zabranjeno je pušenje", mi smo prosto mislili, pre svega, ako se vozilo, a pazite, ja mogu da budem vlasnik vozila i da povedem deset svojih prijatelja na fudbalsku utakmicu ili svadbu ili već negde, ako se dogovorimo da pušimo, zašto ne bismo pušili, ako to svi hoćemo. Dakle, u redu je da bude zabranjeno tamo gde se putnici na slučajan način skupljaju, gde moraju da koriste to vozilo itd, to je u redu, a ovo ako se koristi u neke lične svrhe, zašto bi to bilo zabranjeno. To je jedna stvar.
Druga stvar, na više mesta u zakonu se navode neke odredbe koje čak mogu da budu i nesporne, ali su neprimenljive. Ko će, naime, da kontroliše da ako ja vozilo koristim u lične svrhe da li neko u njemu puši ili ne puši. To vam je već navođen primer Zakona o bezbednosti saobraćaja, to je kao i ona odredba da se zabranjuje pešacima da telefoniraju dok prelaze ulicu. To je u redu da oni ne treba da telefoniraju, samo što niko živ ne može da kontroliše. Praktično je ta odredba neprimenljiva. Pogledajte na ulici masovno, prelaze ulicu i telefoniraju i niko im ništa ne može, niti je neko zadužen za tako nešto. Prema tome, prosto, radi čistoće zakona, predložili smo ovu odredbu. Ovo ide na račun vremena predstavnika poslaničke grupe. Hvala.

Kolega, naravno da se može u javnom prevozu naći kategorija ljudi koji su iz nekih razloga oslobođeni plaćanja, penzioneri, invalidi itd, ali većina ljudi u tom prevozu plaća naknadu. Prema tome, oni spadaju u kategoriju sa naknadom, a ne bez naknade. Vaša argumentacija, lično mislim, nije dobra.

Gospođo predsedavajuća u članu 3. u stavu 2, posle ću nešto o stavovima 1. i 4, kaže: ''Pušenje je zabranjeno i u prostoru koji se, u smislu ovog zakona, ne smatra zatvorenim javnim prostorom, a koji je funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost zdravstvene zaštite, vaspitanja i obrazovanja, društvene brige o deci, socijalne zaštite, uključujući i dvorišni prostor, kao i otvoreni prostor za održavanje pozorišnih, bioskopskih i drugih vrsta predstava.''
Znate šta, prvo, ako je reč, ja se slažem da u školama naravno ne treba da se puši, ne treba da se puši ni u bolnicama, ali, izvinjavam se, ko će to da kontroliše prostor Kliničkog centra, dvorišta Kliničkog centra i da zabranjuje ljudima da puše. Ko je taj koji to može da obezbedi? Ja mislim niko. Ko je taj ko može da obezbedi školstvo dvorište, može da zabrani đacima, ali u školska dvorišta nama ulazi svako, čak imamo problema sa kriminalcima, siledžijama, preprodavcima droge itd, a ne, sad, da li će neko sa ulice da uđe u školsko dvorište i da puši. I šta mu ko može? Ko će da odgovara za to što sam ja ušao u školsko dvorište i pušio? Mislim, naprosto, s te strane ne vidim razlog da se tako nešto u ovom zakonu napiše.
Drugo, ako je reč o pozorišnim, bioskopskim i drugim vrstama predstava, najpre, ako je na otvorenom prostoru zašto ljudi ne bi pušili. To je osnovno pitanje. A, s druge strane, opet, ko će to da kontroliše? Ko će da kontroliše dve hiljade ljudi ili dvadeset hiljada ljudi koji su na nekom koncertu na stadionu Crvene Zvezde da li puše ili ne puše. Ja mislim da ne pišemo stvari koje su besmislene. Ovo je, izvinite, gospođe, vama se obraćam, vi verovatno imate udela u ovim mudrostima. To je potpuno besmislena odredba, koja i dalje ukazuje na ono što sam istakao u raspravi u načelu. Prestanite da mrzite pušače! Nije vaš posao da mrzite pušače. Pušenje nije kriminalna delatnost. Možete da mrzite preprodavce droga. I ja ih mrzim, ali nemojte proganjati pušenje na mestima gde nikome to živom ne smeta. Šta smeta ako neko na fudbalskom stadionu zapali cigaretu, da li može neko da ga spreči? Ne može da se spreči unošenje baklji, a kamoli paljenje cigareta. Tako da smo to naravno predložili da se izbriše.
Takođe, u članu 4. se kaže, da je odgovorno lice dužno da obezbedi ovaj prostor bez duvanskog dima. I, sad, pazite, ''kao i da obezbedi da se u tom prostori ne nalaze opušci duvanskih proizvoda i pepeljare.'' Recimo, prođem ulicom pored neke škole i bacim opušak u dvorište škole – šta sad, direktor je odgovoran što sam ja bacio opušak? Ja sam nepristojan, naravno, ali to se ne radi, ali realno direktor ne može da bude odgovoran ako mu se u dvorištu škole nađe neki opušak. Besmislica. Hvala lepo. (Aplauz)

Zahvaljujem. Pročitaću vam pažljivo šta ovde kaže – ''kao i otvoreni prostor za održavanje pozorišnih, bioskopskih i drugih vrsta predstava.'' Prema tome, šetala se publika, ne šetala, ona ne može da puši. Ne vidim razlog zašto, ako se radi o otvorenom prostoru? To je jedno.
Drugo, gospodine, srećom da ste vi ministar kulture i srećom da ste pozorišni čovek – da li je vama u interesu da u pozorište, koje valjda živi zbog gledalaca, najveći broj ili polovina publike ne dolazi na predstavu? Ja prvi neću, jer ja ne idem u pozorište kao u apsanu. Hoću da se provedem u pozorištu, hoću da odgledam predstavu i hoću u pauzi da ima prostor gde mogu da pušim, a pogotovu ako je na otvorenom prostoru. Hvala lepo. (Aplauz)

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Podneli smo na član 3. još jedan amandman. Potpisao ga je gospodin Dimitrijević. Radi se o stavu 5. gde se, između ostalog, navodi po alinejama u kojim zatvorenim radnim prostorima po vrstama delatnosti nikako nije dozvoljeno pušenje.
Mi smo predložili da se brišu alineje 1, 6. i 10. i da se u alineji 11. brišu reči "mediji i". Sada ću to da obrazložim. alineja 1. kaže – "državna uprava i lokalna samouprava". Prvo, ne vidim zašto se pravi razlika između zaposlenih u nekom preduzeću, firmi, ustanovi i zaposlenih u državnoj upravi. Lično mislim da svi radnici imaju ista prava i ne vidim razlog zašto se u organima državne uprave i lokalne samouprave ne bi mogli predvideti prostori u kojima je pušenje dozvoljeno, pod uslovima propisanim ovim zakonom. To je prva stvar.
Drugo, ako je reč o kulturi, malopre smo pričali zašto se posetiocima pozorišta ne bi omogućilo da u pauzi imaju neki prostor gde pušači mogu da se okupe i da puše i, naravno, da, pri tom, ni na koji način ne ugrožavaju prava nepušača, koji će imati neki drugi prostor gde je pušenje zabranjeno.
Polazim od pretpostavke da ljudi idu u pozorište da se, da kažem, dobro provedu, da se zabavljaju a ne da idu u pozorište kao u apsanu.
Društvena ishrana. Ako prostor zadovoljava da se vrši društvena ishrana, zadovoljava neke uslove, zašto se ne bi dozvolilo pod uslovima koji važe i za druge ugostiteljske objekte da u tom prostoru postoji neki prostor gde će se pušiti? Dakle, ne vidim razlog.
Isto tako ne vidim razlog u alineji 11, kaže – ''mediji i prostor u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje'', dobro, u prostoru u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje nikad se nije ni pušilo, to je u redu. Ali, zašto u kancelariji gde novinar uređuje desk ne bi bilo dozvoljeno pušenje, ako se radi o pušačima, ili zašto, opet, ne bi postojao neki odvojen prostor za pušače? Ne vidim nikakav razlog da na taj način neki ljudi koji su zaposleni u ovakvim vrstama ustanova ne bi mogli da puše u prostoru koji je predviđen za pušenje.
Naravno, nemam ništa protiv da u ustanovama zdravstvene zaštite, vaspitanja i obrazovanja itd, bude zabranjeno pušenje, to je potpuno jasno iz razumljivih razloga, ali, kad je reč o ovim poslovima, o ovoj vrsti ustanova, ne vidim zašto bi to bilo zabranjeno.
Podsećam vas da valja doneti zakon koji će da poštuje sva ljudska prava.
Gospodo, vi ne poštujete ljudska prava pušača, ne poštujete ih, hoćete da im uzimate novac, država im uzima velike pare na akcize, poreze i sve ostalo, ali, izvinite, pušenje, podsećam vas, nije kriminalna radnja i prestanite pušače da tretirate kao kriminalce. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Znate, gospodine Mučenski, meni je Josip Broz dizao svest 40 i kusur godina, pre nego što je umro. Stvarno nema potrebe da pričate to što pričate. Očekujem sad od vas da predložite da se proteraju fabrike duvana iz Srbije, da se zatvore fabrike duvana u Srbiji, da se svi koji puše strpaju u zatvor.
Ne, ne, vi ste vrlo netolerantni. Zagovaram toleranciju, a vi zagovarate netoleranciju i još mi pričate o nivou svesti. Samo mi nemojte pričati o nivou svesti. Zahvaljujem.

Obećavam vam, gospodine Mučenski, da za 40 godina, kada budem imao 102 godine, sigurno neću pušiti. Ništa ne zamenjujem teze. Mi smo se složili, to sam vrlo jasno rekao, da nema potrebe da raspravljamo o tome da li je pušenje štetno ili nije, ali dozvolite da radim i neke štetne stvari.
Uveravam vas da i vi u svom životu radite neke štetne stvari, ne bi bilo uputno da to navodimo, ali sumnjam da postoji živ čovek koji baš od kad se rodi radi samo ono što nije štetno. Uostalom, podsetiću vas na reči, sada već pokojnog akademika Dušana Kanazira, koji je izjavio – da živeti nije zdravo, jer čovek od kad se rodi počinje polako da umire, što vi, s obzirom na vašu profesiju, svakako znate.