Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, već ste čuli da će DSS glasati za ovaj sporazum i čak mislim da su kolege iz DSS koji su sada govorili izneli više nego dovoljno argumenata za takav stav. Stoga mi dozvolite samo nekoliko napomena.
Prvo, moramo razumeti da kada dve države sklapaju neki sporazum, bio on mnogo važan kao ovaj ili bio manje važan, to svakako čine zato što obe države imaju svoj interes.
Iskreno da vam kažem, u ovom trenutku mene manje interesuje kako se zove država, očigledan je interes i Rusije s jedne strane, nesporan, ali posebno je očigledan interes Srbije. Imati gasovod na svoj teritoriji ili imati slavinu na tom gasovodu popravlja naš sveukupni ne samo ekonomski, nego i politički položaj u ovom delu sveta. Svi oni kojima su do juče bila puna usta Evrope, moraju da znaju da je to jedan i te kakav argument u tom nekom našem putu u Evropu.
Drugo, bila je poslednjih dana u medijima čak vrlo neukusnih licitiranja oko toga koliko vredi NIS, pominjani su bilioni, trilioni, ali mora se imati na umu jedno iskustvo koje su zemlje iz našeg okruženja imale u vreme kada smo mi imali preča posla, negde početkom 90-tih godina, kada su mahom prodavali svoje naftne industrije i kada je jedina investicija onih koji su kupili te investicije bila da nabave veliki katanac i da ih zatvore.
Naravno da je to u interesu onih koji prodaju naftne derivate.
U interesu je da u Srbiji nema nijedne rafinerije, jer će onda, po velikoj ceni, prodavati naftne derivate, a mi u ovom slučaju prodajemo naftnu industriju onome ko ima svoj interes, ne naš, nego svoj, da u tim rafinerijama proizvodi derivate od svoje nafte.
To je nesumnjivo bolja garancija za ekonomsku dobrobit Srbije od svih raznih licitacija bilionima, trilionima i svemu ostalom.
Konačno, žao mi je što su poslanici LDP izašli, mene ne brine što su oni protiv ratifikacije ovog sporazuma, ali me jako brine što to rade sa toliko mnogo strasti.
Bojim se da odgovorim na pitanje - koji su motivi tolike strasti. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospodine mandataru, moram da priznam da me malo svrbi jezik da komentarišem činjenicu da u ekspozeu koji smo čuli nema uopšte politike, ne politike u nekom pežorativnom smislu, nego politike u nekom državnom smislu. Neću o tome pričati, samo da konstatujem da je odsustvo politike takođe politika. To odsustvo politike me brine zato što to nije u interesu države Srbije, ali bojim se da vladajuću većinu, odnosno većinu koja će izabrati ovu vladu to mnogo ne interesuje.
Mi smo još pre nego što smo saznali ko je mandatar čuli od predsednika države jednu priču o tome kakvu vladu biramo, koja se sastojala praktično iz dve stvari. Jedna je bila ponavljanje mantre o Evropskoj uniji, a druga, valjda zato da bi se dodvorili budućim koalicionim partnerima, priča o tome da ćemo da napravimo socijalno odgovornu vladu.
Prvo, odmah da kažem da još nisam čuo da je neka vlada za sebe rekla da je socijalno neodgovorna i da je takvu vladu uopšte moguće napraviti, a drugo malo sam skeptičan jer oni koji mnogo pričaju o poštenju obično imaju neki problem sa tim istim poštenjem, pa tako se i meni čini da ta gromoglasna priča o socijalno odgovornoj vladi, bojim se da neće dati bogzna kakve rezultate.
Uostalom, sam mandatar je u svom ekspozeu socijalnoj problematici, nije me mrzilo da izračunam, posvetio tačno 4,1% teksta. Taj tekst je u stvari potpuno prazna priča o lepim i dobrim namerama.
Da to ilustrujem, evo šta se konkretno na tom polju nudi. Kaže - penzije će da porastu 10%. To je odlično, penzioneri, odnosno da budem precizan, najveći broj penzionera, zajedno sa svim ostalim socijalno ugroženim delom stanovništva, jesu socijalno ugroženi i vrlo često sa vrlo niskim penzijama ne mogu da zadovolje ni svoje najminimalnije životne potrebe.
Ali, znate, ne jedu se procenti, jede se realna vrednost penzija koje se dobiju. Očigledno će povećanje sredstava za penzije prouzrokovati čitav niz posledica, naravno povećaće potrošnju, gospodin Cvetković to savršeno dobro zna, i šta će penzioneri dobiti ako će umesto inflacije, koja je projektovana na nekih 12%, kažu neki da će biti 15%, dobijemo inflaciju od 20 ili 25%. Bojim se da od te povišice penzija neće biti ništa.
Drugo, ne vidim napor da se napravi neka izmena. Jer, znate kako, kada neko na penziju od 100 hiljada, takvih penzionera ima doduše malo, dobije 10%, dobiće 110 hiljada, a onaj sa penzijom od 6 hiljada dobiće 6.600, sa čime podjednako može da umre od gladi kao i sa onom penzijom od 6 hiljada.
Dalje, predviđate za budućnost da ćete podići sa 60 na 70% od isplaćenih plata penzije u sledećem razdoblju, dakle, tu indeksaciju. To opet ništa ne znači. Prvo, mi nikako da naučimo elementarnu matematiku da je 10% od 100 dinara 10 dinara, a da je 300% od nula dinara nula dinara. Ko garantuje da će nivo plata ostati kakav jeste? Treće, šta ova vlada namerava da učini, gospodin mandatar je bio ministar finansija i potpuno će razumeti šta ga pitam, na polju poreza i doprinosa?
To nije beznačajno pitanje. Rusi su pre nekoliko godina smanjili poreze i doprinose na plate duplo, a povećali prihod šest puta. Mi smo danas i to svi znaju, mnogi koji su vlasnici čak i malih firmi, ne govorim o tajkunima, svoje radnike plaćaju zvanično tako što im daju minimalnu platu, a ostatak im daju na crno. Mnogi od njih su mi kazali vrlo rado bi, da su doprinosi duplo manji, uredno prijavili realnu platu koju isplaćuju radnicima, a mi se vezujemo ovde za platu. Dakle, interesantno je da u ekspozeu o porezima i doprinosima nema ni reči, ali ni reči.
Konačno, dva kratka pitanja. U ekspozeu nema nešto što je svetska tema u ovom trenutku. Ne mislim da baš uvek moramo da preuzimamo svetske teme, a to je pitanje energije, energenata. Drugo pitanje, hrane. Kažu neki da mi možemo da povećamo proizvodnju hrane tri puta.
Mi o poljoprivredi ovde imamo tri rečenice krajnje načelne, a o energiji nemamo ništa, nemamo odgovor na pitanje šta će biti ako barel nafte ne bude iduće godine ili do kraja godine 144 dolara za barel, nego 200 dolara za barel? Mi naravno nafte nemamo i znate sami šta će to značiti za našu privredu.
Konačno, iako je ekspoze pun priča o privatizacijama, o kojima gospodin Cvetković svakako dosta zna, interesantno je da nema nijedne priče o denacionalizaciji. Dakle, mi ćemo prvo ono što jednog dana ova država mora da vrati zakonitim vlasnicima da prodamo, a onda ćemo svi mi kao građani ove države to da platimo, jer se to jednog dana mora platiti. Nadam se da sam vam dao neke teme za razmišljanje.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, ja takođe mislim da amandman gospodina Pelevića treba prihvatiti. Iako ne sporim da je ovo što je rekla gospođa Kolundžija tačno, to zahteva jednu dodatnu priču.
Ovaj prethodni zakon prethodne vlade pravljen je pre 17. februara, pre proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Morao je da bude pažljivo izbalansiran da bi se tada, a tada niko nije sporio Rezoluciju 1244, zakon nove vlade u to uklopio. Međutim, posle proglašenja nezavisnosti Kosova na teritoriji suverene države Srbije mislim da treba izmeniti formulaciju i da treba da stoji – na Kosovu i Metohiji. To je jedna stvar, suštinska.
Druga može da se kaže, u krajnjoj liniji, formalno, ako sam ja nekada nešto pogrešno uradio ili rekao, da li to znači da doveka treba da imam taj isti stav ili mogu da nastojim... Mi ovde se valjda trudimo da napravimo što bolji zakon.
Meni se formulacija u predloženom tekstu zakona ne dopada zbog još jedne stvari, koja nema veze sa Kosovom i Metohijom. Šta znači uopšte da će se u nekom svom segmentu buduća vlada baviti srpskim područjima, ne znam kojim? Da li to znači da se nećemo baviti područjima, na primer, gde su u većini muslimani ili Mađari, ili to svaki put treba da napomenemo, bavićemo se celokupnom teritorijom Republike Srbije, to se valjda podrazumeva. Zato mi je zasmetala ta formulacija "srpska područja". Mislim da postoji drastična razlika ne samo u ovom pitanju, i u pitanju odnosa sa EU, kojekakvim poslovima koje imamo od proglašenja lažne države Kosova i pre toga. Moramo razumeti da se neke stvari s tim u vezi menjaju. Ja lično ću podržati amandman gospodina Pelevića.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po Poslovniku iako to izuzetno retko činim.
Radi se o stavu 1. člana 225. koji glasi: "Narodni poslanik ima pravo da bude obavešten o svim pitanjima potrebnim za vršenje funkcije narodnog poslanika".
Sada ulazimo u onaj period kada je sednica beznačajna, pošto je gospodin Ristić otišao. Zašto to kažem? Juče smo raspravljali o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i bilo ih je 12. Danas raspravljamo o amandmanima na zakon o ministarstvima i ima ih u krajnjem zbiru 76.
Dobili smo jednu ovakvu kamaru amandmana, koje se niko nije potrudio da na neki način logički poveže. Ima tu identičnih amandmana, kao što je slučaj sa amandmanom gospodina, čini mi se, Milićevića i Delića. Juče smo imali četiri identična amandmana na član 2, ako se ne varam, iz različitih poslaničkih grupa.
Teoretski, može biti sedam identičnih amandmana jer trenutno ovde u sali sedi sedam različitih poslaničkih grupa. Svaka ima pravo da podnese amandman. Odmah da vam kažem, nije amandman autorsko delo, pa da je važno ko je napisao delo a ko je plagijator. Ne, amandman je amandman. Prema tome, meni bi bilo drago da još šest mojih kolega ima isto mišljenje kao ja.
Neću da ulazim u dalju priču jer priča ima i nastavak, a to je da se mogu tražiti i neke suštinske veze, pa se može neki amandman razlikovati u jednoj reči, a da suštinski znači isto. To je već teška stvar, tako da ne bih o tome.
Zamolio bih i predsednicu Skupštine i sekretara Skupštine da se uloži jedan mali napor da dobijemo amandmane složene po redu, po članovima. Nije bitno da li je neko predao amandman u 11.25 ili 11.45 ili ne znam kad. Treba da ih složimo po nekom logičnom redosledu. Ako su isti amandmani, recimo, moj i gospođe Tabaković, ili nekog trećeg, četvrtog, petog, spojte ih i kažite: podneli su amandman pojedinačno ti i ti poslanici, u identičnom tekstu koji glasi tako i tako.
Da se to uradilo, gospodin Ristić ne bi imao probleme koje ima, verovatno ih ne bi imao, pretpostavljam da bi onda razumeo da se radi o istom tekstu (nisam u to siguran, doduše), a ovo je potpuno besmisleno. Potpuno je besmisleno da se prihvati amandman jednog poslanika a takav identičan amandman odbije. Čekajte, hoćemo li mi dva puta glasati o tom amandmanu? Meni to nije baš sasvim jasno. Onda ćemo jednom da prihvatimo amandman, a taj isti ćemo i da odbijemo. Šta onda, da li je on ušao u zakon ili nije ušao u zakon? Potpuna je besmislica.
Ono što mene brine, dozvolite to kao poslednji komentar, mi smo juče imali problem sa Zakonodavnim odborom, a danas imamo problem sa Odborom za pravosuđe. Nešto nam, gospodo pravnici, ne ide posao od ruke. Ovo shvatite kao zlobnu primedbu jednog matematičara. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, neću baš biti u trendu, pa neću govoriti po Poslovniku nego o tački dnevnog reda.
Već je istaknuto, naravno, da su sva tri amandmana podneta na član 1. u istovetnom tekstu. Zapravo bih, to mi je nekako profesija, stvar generalizovao. Zapravo, tri amandmana na član 1. i pet amandmana na član 2, koje su podneli gospoda Miloš Aligrudić, Andrić sa kolegama, gospodin Batić, gospodin Krasić i gospodin Maraš, i u suštini tretiraju jedan te isti problem.
Zapravo, svi ti amandmani se zalažu da se mesto tzv. prvog potpredsednika, mada ne znam tačno šta to znači, ili zamenika predsednika Vlade naprosto ukine. Govorio sam u raspravi u načelu, a i mnoge kolege su ovde vrlo jasno iščitavale član 125. i još neke članove Ustava. Potpuno je jasno da je ovaj član ovog zakona protivustavan, ne treba biti stručnjak za pravo, ni veliki stručnjak za pravo, pa da se vidi da je to protivustavno.
Verovatno bi, da živimo u nekoj drugoj zemlji, ovaj argument bio i poslednji argument, prvi i poslednji argument koji bi bio dovoljan da se taj član stavi van snage. Međutim, mi, nažalost, živimo u zemlji u kojoj treba izneti neke druge argumente, jer reći samo za nešto da je protivustavno, to izgleda ovde nikoga ni na šta ne obavezuje.
Ono što se meni čini, to je da jedan sasvim suvisao stav koji je u prethodnom Zakonu o Vladi, u članu 13, stajao, a to je jedno prirodno ovlašćenje predsedniku Vlade da u nekim iznimnim situacijama može da prenese deo svojih poslova na jednog od potpredsednika, gde se naravno podrazumeva da ako je neko zaslužio da vodi vladu jedne zemlje da je onda valjda dovoljno odgovoran da će umeti da proceni koji potpredsednik i za koju vrstu poslova može da ga zamenjuje.
Nekako mi se čini da ova buduća skupštinska većina koja bira Vladu nema preterano poverenje u mandatara ili budućeg predsednika Vlade. S druge strane, očigledno mi je i to, ako već neko na tome insistira da postoji zamenik predsednika Vlade, da očigledno postoji jedno ozbiljno nepoverenje između budućih koalicionih partnera, što, blago rečeno, već sada, dok se vlada nije ni formirala, zabrinjava.
Tako da mislim i nadam se da će skupštinska većina ipak da se predomisli i da ovakav jedan član, u ovom slučaju član 2, naprosto izbaci iz ovog predloga zakona, što bi, naravno, automatski značilo i da ostane prethodna formulacija, znači da se i član 1. briše, to je prirodna, logična posledica svega toga.
Na kraju, dozvolite mi još dve napomene. Bez obzira što će o tome više reči biti na sutrašnjoj sednici, kad budemo razmatrali drugi zakon, bili smo svedoci davanja pa povlačenja amandmana vezanih za ukidanje Ministarstva za ljudska prava, i to od strane onih koji se kunu u svoj budući evropski put, kunu u Evropu itd.
Pri tom, činjenica da postoji Ministarstvo za ljudska prava nije zapravo uslov Evropske unije kojoj težimo, nego je uslov čak i Saveta Evrope čiji smo članovi. Povezivati to sa bilo kojim drugim ministarstvom, pa i Ministarstvom pravde, potpuno je besmisleno. Mi moramo ozbiljno da se bavimo ljudskim pravima, posebno na ovom prostoru gde smo koješta u prošlosti pregrmeli.
Prema tome, mislim da tako olako ukidanje, pa vraćanje pod pretnjama nekih od koalicionih partnera, nije ni važno koga, naprosto meni deluje strašno neozbiljno, i o tome ću govoriti sutra više, kad se bude razgovaralo o drugim stvarima.
Na kraju, podsetio bih na jedno, čini mi se, suvislo pitanje gospodina Andrića, koji je postavio jedno pitanje koje i svi mi ovde, bez obzira kojoj grupaciji pripadali, možemo da postavimo, a to je šta smo radili danas od 12 do 18,30?
Ponudio bih jedan odgovor, neki drugi mogu da se sa mnom ne slože pa neka ponude drugi odgovor, a to je činjenica da oni koji za sebe tvrde da su skupštinska većina to moraju u radu Skupštini da dokažu. Onda se ne bi desilo da se ne izglasa predlog da se spajaju tačke za diskusiju, pa se ne bi desilo da se danas ceo dan juri kvorum za Zakonodavni odbor, pa se ne bi desilo dodavanje i povlačenje amandmana. Ovo prosto shvatite krajnje dobronamerno kao moju primedbu. Hvala lepo.

Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, pre nego što počnem priču o amandmanima koje je podneo gospodin Palalić u ime DSS-Nova Srbija, s jedne strane, i gospođa Radeta pretpostavljam u ime SRS, samo jedna napomena. Ovde smo malopre čuli da je gospodin Ristić prisustvovao značajnom delu sednice. Pošto sada gospodina Ristića nema u sali, izvodim zaključak da je ovo verovatno beznačajan deo sednice.
Što se tiče podnetog amandmana, naravno oni su podneti u istom tekstu da se član 3. izmene i dopune Zakona izbriše i moram reći da stvarno ne vidim nijedan logičan razlog da se taj amandman ne prihvati. Naime, problem, a to je zapravo problem celog zakona, on je ceo protivustavan. Neke argumente je izneo i gospodin Martinović, ali to nisu svi argumenti.
Duh našeg Ustava, najbliža, da kažem, doduše Ustav ne definiše koliko je potrebno glasova da bi se donela odluka na vladi nego implicira da se to donosi zakonom o vladi, ali na drugom mestu, kod jednog tela istog ranga ili možda i većeg ranga nego što je vlada, a to je ova skupština, vrlo decidirano kaže da se odluke donose većinom glasova svih poslanika u Skupštini; ne naravno sve, ali one najvažnije.
I ne predviđa pravo predsednika Skupštine da ima zlatni glas. Ako to ne predviđa za instituciju koja je važnija od vlade, ma šta ko mislio, ipak je ovo najvažnija institucija u državi, onda nema razloga da se to primenjuje i za situaciju vezanu za glasanje u vladi.
Međutim, ajmo opet, takva smo zemlja da nam ustavni argumenti nisu važni ili nam nisu mnogo važni, da razgovaramo i praktično politički. Ima jedna bitna razlika između Skupštine i vlade. U Skupštini se po pravilu vrši preglasavanje, zato postoji termin skupštinska većina i skupštinska manjina, a u vladi po definiciji nema preglasavanja, jer nju čini jedna koalicije koja sebe naziva skupštinskom većinom. Samo ako nema preglasavanja, takva vlada može da funkcioniše.
Tako da odredbe koje recimo postoje u Velikoj Britaniji da se odluke vlade donose konsenzusom, naravno da su takve, ne vidim nijedan razuman politički razlog da se uopšte vrši preglasavanje u vladi. Ne da ima jednak broj glasova, nego neka jedna strana ima 18, a druga pet, nije važno. Vlada u kojoj postoji pet ministara koji neće da glasaju za odluku vlade, ta vlada je de fakto pala.
To može jednom da se uradi, možda dvaput i posle toga je ta vlada pala. Posle toga zna se šta sledi, predsednik Republike ili da novi mandat nekome ko ima većinu ili ako takve većine nema raspisuje izbore, takav slučaj smo imali sada.
Prema tome, vi unapred percipirate da će vlada da se preglasava. Kako mislite da ta vlada funkcioniše ako će ona da se preglasava? Pa ne samo da će da se preglasava, nego eto ako baš bude 12-12 ili 13-13, e onda odlučuje zlatni glas. Znate, to je, neću da kažem neozbiljno, nego to je malo tužno, još nismo vladu sastavili, a mi je zapravo zakonom o vladi unapred rasturamo.
Ukratko, još kao dodatak, da se ne bih ponovo javljao, pošto naravno mislim da članove 1, 2. i 3. treba izbrisati u najkraćem, onda naravno su i članovi 4. i 5. nepotrebni i podržavam amandmane koje su podneli, čini mi se, gospodin Perić i gospodin Martinović, da se ti članovi izbrišu. U stvari, i s time ću da završim, najbolje bi bilo da izbrišemo ovaj predlog zakona. Verujte mi, on je jedna golema lakrdija. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da nisam bio u situaciji da na jedan zakon koji ima samo pet članova imam vrlo ozbiljne primedbe na tri od tih pet članova. Ona preostala dva stoje manje-više u svim zakonima, mada sam sklon da usvojim primedbu gospodina Martinovića. Odmah da kažem i to da postoje tri vrste primedaba zašto ne valjaju ova tri člana. Jednu vrstu su već istakli gotovo svi govornici do sada.
Nesumnjivo je da članovi zakona nisu u skladu sa Ustavom Srbije. Naime, u Ustavu Srbije u članu 125. u prvom stavu se kaže: "Vladu čine predsednik Vlade, jedan ili više potpredsednika i ministri". Međutim, ja ću vam pročitati drugi i treći član, koji do sada nije citiran, ali valja i njega pročitati: "Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade, stara se ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu". Ne kaže se da to može neko drugi, samo predsednik Vlade.
"Ministri su za svoj rad i za stanje u oblasti iz delokruga ministarstva", to je treći član, "odgovorni predsedniku Vlade, Vladi i Narodnoj skupštini", ne kaže se nekom trećem.
S druge strane, isto je tako protivno Ustavu, kada sam već kod ustavnih odredbi, protivno duhu Ustava, a to je i onaj treći član koji govori o tome da u slučaju da se podjednako izjasne poslanici, onda glas predsednika Skupštine odlučuje.
Doduše, u Ustavu nema decidirano kako se vrši odlučivanje u Vladi, jer Ustav predviđa da se donese zakon o Vladi, zato sada i raspravljamo, ali kada nešto nije definisano direktno, oni koji su pravnici, ja to doduše nisam, znaju da se stvari rešavaju po pitanju analogije.
Šta je najbliža analogija? Najbliža analogija je kako je definisan rad ove skupštine, gde decidirano piše, taksativno nabrojano, koje sve odluke ova skupština donosi apsolutnom većinom glasova. Tako smo gospođu predsednicu Skupštine birali apsolutnom većinom glasova, sekretara, takođe. Ima još poslova gde se odlučuje apsolutnom većinom glasova.
Isto tako, nije predviđeno da u slučaju da se mi ovde izjasnimo jednakim brojem glasova glas predsednika Skupštine, ili predsednice Skupštine, vredi duplo. Prema tome, u duhu Ustava nije ono što piše u članu 3. Međutim, ovi pomenuti članovi trpe i drugu vrstu primedaba, ne manje značajnih. Nisam sklon omalovažavanju Ustava, ali postoje i neke druge primedbe koje bi valjalo istaći. Pre svega, u postojećem Zakonu o Vladi vrlo razumno piše, a to se po ovom predlogu izbacuje iz teksta zakona, kaže, predsednik Vlade određuje potpredsednika Vlade, koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade.
Drugim rečima, daje se jedno potpuno prirodno pravo predsedniku Vlade da u datoj situaciji odredi kojeg će potpredsednika, ako ih ima više, a koliko sam razumeo biće ih više, da zaduži za obavljanje određenih poslova. Pri tome, imaće na umu koju vrstu poslova treba obaviti. Ako je reč o bezbednosti zemlje, to će biti onaj potpredsednik koji se time bavi. Ako je reč o evropskim integracijama ili nečem trećem, onda neki drugi potpredsednik. Prema tome, jedna krajnje normalna formulacija, koja ne vidim zašto smeta budućoj Vladi, osim ako nije ideja da se ograniči dejstvo predsednika Vlade.
Sada dolazimo na onu duhovitu primedbu jednog novinara, neki dan sam je pročitao u "Politici", koji je sa razlogom konstatovao da smo mi lepo uspeli preko novina da saznamo sve članove Vlade, a poslednje što smo saznali je mandatar Vlade, koji, kako on kaže, onda dođe kao višnja na vrhu torte. A sada, ako hoćemo "višnju na vrhu torte", onda ćemo doneti ovakve izmene Zakona o Vladi, a ako hoćemo predsednika Vlade, to nam je valjda svima interes, i vlasti i opoziciji, koji će da funkcioniše u najboljem interesu ove države, onda to nećemo činiti.
Konačno, moram da kažem da ono što predlažete ovde kada je reč o uvođenju tog prvog zamenika, ili ga zovite kako hoćete... Uzgred budi rečeno, kad smo to već tako uveli, onda postaje sasvim moguće da jednog dana biramo prvog, drugog, trećeg, sedamnaestog ministra po nekom rangu, da biramo koordinatore ministara ili uvodimo neke funkcije koje niko živ nema, ali ako može ovo, onda može i sve drugo. Međutim, ima nešto drugo što ukazuje i, žao mi je, bez obzira što pripadam stranci koja je u opoziciji, na jedno određeno nepoverenje među budućim koalicionim partnerima i mene to najiskrenije brine. Valjda, ako se neka većina sklopila, na bazi ne znam kakvih uzusa, onda valjda postoji neko elementarno poverenje da će i predsednik Vlade sa svoje strane i ministri sa svoje strane, bez obzira iz kojih političkih stranaka dolazili, štititi valjda interese ove države i pri tom verovati jedni drugima. Ako u tolikoj meri nema poverenja onda se bojim da to nije dobro za buduću vladu, a naravno nije onda dobro ni za zemlju Srbiju.

Vrlo ću kratko, ne bih se sada upuštao u predavanja koje su to matematičke razlike između Nimajerovog sistema, koji predlaže gospodin Petronijević i koji je do sada važio u zakonu, i Donteovog sistema koji se sada predlaže u zakonu. Kurioziteta radi, samo da vam kažem da je naučni rad na tu temu prvi objavio Mika Alas.
Odmah da kažem, podržavam amandman gospodina Petronijevića. Činjenica je da je među raznim načinima obračuna mandata u proporcionalnom sistemu najpošteniji način upravo ovo što predlaže gospodin Petronijević, a isto je to predlagao i gospodin Nešović u svom amandmanu koji je praktično identičan ovom. Mislim da je to nesporno i mislim da bi ovaj amandman valjalo prihvatiti.
Još nešto da kažem, u obrazloženju zašto se amandman ne prihvata kaže se ovako: "U Predlogu zakona predloženi sistem omogućuje i primenu tzv. prirodnog praga za stranke i koalicije nacionalnih manjina." Verujte mi, to nema nikakve veze.
To da li ste vi za neke stranke propisali cenzus 5% ili 7%, a za neke stranke ne, to je potpuno drugo pitanje i to je samo pitanje ko se kvalifikuje da uđe u raspodelu, a raspodela se kasnije pravi ili po Nimajerovom sistemu, što predlaže gospodin Petronijević, ili po Dontovom sistemu, što stoji u Predlogu zakona.
Uveravam vas da je daleko pošteniji Nimajerov sistem i daću jedno kratko obrazloženje. Razlika je, u osnovi, u sledećem. U Nimajerovom sistemu, koji predlaže gospodin Petronijević, svaka stranka od ostatka može dobiti ili nula ili jednog poslanika na onaj broj poslanika koji osvaja, a u Dontovom sistemu to nije tako, pa se može desiti da neka stranka osvoji i tri mandata, a ne samo jedan, preko onog broja koji pripada; na to ukazuje matematika, ali ja vas ne bih davio matematičkim dokazima.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, mislim da je amandman gospođe Tabaković krajnje suvisao. Ne bih hteo da ponavljam neko dugačko obrazloženje, naravno smatram i uvek sam smatrao da je jako dobro da vlasnik fabrike, bilo čega, treba da ima svoje ime i prezime.
Dakle, podržavam privatizaciju, ali naravno podržavam i zaštitu državnih interesa u toj privatizaciji. Ne vidim zašto ne bismo dobili garancije o tome da budući vlasnik fabrike ili bilo čega drugog kod nas, zašto ne bismo imali jasan uvid u to koliko i kako treba da investira u buduću fabriku.
Znate, mogu da budem vlasnike fabrike u Rumuniji ili Mađarskoj, konkurentske fabrike, i da imam interes da kupim fabriku u Srbiji i da sutra stavim katanac na tu fabriku, bilo bukvalno, bilo u nekom prenesenom smislu, tako što neću ulagati u nju ništa, pa će ona sama po sebi da se izgubi kroz nekoliko godina.
Što se tiče ovog drugog dela o zaštiti prirodnih bogatstava, to naravno ne treba posebno objašnjavati. Naravno da smo kao država zainteresovani da zaštitimo prirodna bogatstva, jer to što sam danas vlasnik jedne fabrike ne znači da sutra neće da bude vlasnik te fabrike neko drugi, koji će da radi opet u skladu sa interesima svojim, naravno, ali i državni.
Tako da, da skratim priču, mislim da ima dovoljno razloga da predlagač zakona razmisli još jednom. Milim da bi bilo dobro da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Javljam se povodom ovoga što je govorio malopre gospodin Pastor. Mi u našem Poslovniku imamo odredbu da se mora uvažavati ličnost poslanika. Ja to ne doživljavam samo kao uvažavanje u smislu da se ne smemo međusobno vređati itd., već mislim da se radi i o tome da se uvažavaju svi aspekti ličnosti poslanika.
Pravoslavne sam vere, dakle, ne slavim Božić po gregorijanskom kalendaru, ali mislim da ova skupština treba da uvažava najveće verske praznike svih svetski priznatih vera koje kod nas postoje. Razumem kad je ratno stanje ili neki bitan događaj koji zahteva da Skupština radi u nevreme. Lično podržavam ono što je rekao gospodin Pastor i molim predsednika Skupštine da razmotri da u utorak 25. decembra ova skupština ne radi, a isto tako da razmisli o tome da ova skupština ne treba da radi na dane najvećih verskih praznika, bilo koje vere. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je budžet Vlade Srbije za 2008. godinu i odmah da kažem da će DSS podržati taj budžet. Dužan sam da iznesem i jedan moj lični stav, a to je da je ovo dobro napravljen budžet. Objasniću kako to dobro.
Dakle, pred nama je budžet sa prihodima koji su manji za 14,8 milijardi od rashoda, a rashodi su 645 milijardi. Kad smo već kod prihoda, odmah da kažem da je budžet napravljen vrlo obazrivo. Previđen je porast prihoda od poreza za samo 16 % . Kad kažem - samo 16%, treba imati na umu da je inflacija u 2007. blizu 10%.
Prema tome, realan porast prihoda od poreza je negde oko 5,5 posto. Čak sam uveren da je moglo vrlo lako da se planira i nešto veći porast prihoda od poreza nego što je planirano. Ali, dobro, pokazaće se u realizaciji budžeta. Verujem da, kada realizujemo budžet za 2008. godinu, deficita, zapravo, neće ni biti. S druge strane, neporeski prihodi su uvećani samo za stopu inflacije. Nisu uvećavani uopšte, a verujem da će i tu biti nekog porasta, obzirom na opšta dešavanja u društvu, u ekonomskoj sferi.
Ovde je bilo primedbi kako je budžet rasipnički, jer tobož se mnogo odvaja na plate. Pogledajte, možete i sami da proverite, negde blizu 177 milijardi ili otprilike oko 28 odsto se odvaja za sve plate. Ako uzmete u obzir da samo na prosvetu odlazi 92 milijarde, na vojsku 22, onda sve ovo ostalo, uključujući i zdravstvo i sve ono što država finansira, dakle plate odnose samo 28 posto.
Kada smo kod plata odmah da kažem, one su formalno podignute od 153 milijarde na 177 milijardi, dakle za 24 milijarde, ali treba imati na umu da su godinama, da ne kažem decenijama neki sektori u društvu strašno osiromašavani: prosveta, zdravstvo, vojska. U prvoj polovini 2007. godine mi smo ugasili požar u prosveti, kada su im osetno podignute plate. Naravno da to, kada se prikazuje u masi, predstavlja odgovarajući porast koji izgleda mnogo, ali, zapravo, nije mnogo.
Uzgred rečeno, to nema veze sa ovim budžetom 2008. godine, ali sam uveren da Vlada Srbije, u ovom slučaju gospodin ministar finansija, u saradnji sa svojim kolegama nadležnim ministrima, mora u budućnosti pronaći neke druge mehanizme finansiranja prosvete i zdravstva posebno, jer sadašnji način se, praktično, svodi na sledeće: svaki učitelj, svaki profesor, svaki lekar, svaka medicinska sestra ima, da kažem, lični odnos sa Vladom Srbije, lični ugovor.
Naravno, kada se to tako predstavi, tu se vrlo često finansiraju neke mrtve duše, s jedne strane. S druge strane, i prosveta i zdravstvo nemaju utisak da sami treba da raspolažu nekim sredstvima, nego se samo obraćaju ovoj i svim budućim vladama ispostavljajući odgovarajuće račune.
Mislim da model finansiranja i prosvete i zdravstva treba u budućnosti promeniti, da, s jedne strane, dobijemo zadovoljnije izvršioce tih usluga, dakle profesore, lekare, medicinske sestre itd., a da, s druge strane, državu to ne košta enormno mnogo i da može da finansira i u tim oblastima neke druge stvari.
Pogledajte budžet za prosvetu – 106 milijardi, od toga 92 milijarde za plate, a sve ostalo je samo 14 milijardi. Onda dolazimo u poziciju, govorio sam o tome kada je usvojen prethodni budžet, da su sredstva, recimo, za talentovane učenike i studente zanemarljivo mala, čak bih smeo da kažem nedopustivo mala.
Dakle, predstoji, očigledno, da u narednim godinama stabilizujemo budžete za potrošače, kao što su prosveta i zdravstvo. Rekao sam potrošače, iako je to nešto u šta ova država mora da ulaže. Ulaganje u prosvetu ne daje, doduše, odmah rezultate, ali mi u to moramo ulagati, da ne bi držali ono ''divno'' 41. mesto od 57 zemalja u testiranju koje je nedavno obavljeno. Uveren sam da ima prosvetnih radnika koji zaslužuju duplo veću plate od one koju imaju, no bojim se da ima i onih koji ne zaslužuju ni onu platu koju sada imaju.
Konačno, mora da se kaže još nešto. Naš budžet, za razliku od budžeta nekih drugih, da kažem, srećnijih zemalja, ima neke otežavajuće faktore koji su važili i pre nekoliko godina, a bojim se da će važiti i u narednih nekoliko godina.
U najkraćem ću da ih prebrojim. Prvo, mi smo još početkom 70-ih godina prošlog veka uništili penzioni fond. Niko normalan ne izdržava penzije iz tekuće potrošnje, a to mi moramo da radimo, jer tog fonda nema. Drugo, opljačkana je stara devizna štednja. Moramo da je vratimo, preuzeli smo prirodno tu obavezu da građane moramo obeštetiti za ono što im je država pre 10-15 godina uzela. Treće, čitavi segmenti, to sam već kazao, društva su strašno osiromašeni: prosveta, zdravstvo, vojska itd. Krenulo se u popravljanje položaja tih struktura, ali to zahteva i vreme, naravno i novac.
Inače, svako dobronameran, ovde je bilo primedbi da je država mnogo zadužena, to uopšte nije tačno, nemamo vremena sada za neke velike analize, ali stvarno nije tačno. Mi ne spadamo u red mnogo zaduženih država. To jedna površna analiza govori.
Dakle, ponoviću još jednom, DSS će sa zadovoljstvom glasati za usvajanje ovog budžeta, a lično sam uveren da će se pokazati da će prihodi budžeta biti veći nego što su planirani i da ćemo, zapravo, 2008. godinu završiti sa, da kažem, pozitivnom nulom, kao što je to i red.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, čujem da je ovde došlo do nesporazuma dok smo gore čekali da počne sednica Odbora za prosvetu.
Odmah da saopštim Skupštini da Odbor nije održan jer nije imao kvorum, bilo je prisutno sedam od 15 članova Odbora. Doduše, prisutnim članovima Odbora i nekim drugim poslanicima ministar Lončar je dao kratku informaciju o stanju stvari sa štrajkom prosvetnih radnika i nekoliko stvari vezanih za budžet za prosvetu.
Sastanak će biti održan drugi put, kada ga zakažemo i kada, nadam se, budemo imali kvorum. Dakle, sastanka nije bilo, nije bilo ni diskusije, pa, naravno, nikakvih rezultata nije ni moglo da bude.

Sednica 18. oktobra nije, takođe, održana. To bismo danas konstatovali da smo se uopšte bavili usvajanjem zapisnika.
Naravno da se usvajanjem zapisnika nismo bavili, niti smo se bavili dnevnim redom, gospođo Jovanović, pa, prema tome, nema ni prve, ni druge, ni ne znam koje tačke dnevnog reda. Nije bilo kvoruma i sednica nije ni otvorena. To, naravno, ne znači da prisutni poslanici ne mogu da popričaju s ministrom. Tu nema nikakve zabrane.
Naravno da sednicu valja održati i naravno da bi valjalo da, pre svega, poslanici iz skupštinske većine na sednicu dođu.
Prihvatam stav, politički stav, u ovom slučaju, SRS-a i SPS-a, da ne žele da daju kvorum. To je legitimno. Sednica nije održana i biće održana prvom sledećom prilikom. Ne vidim razloga za bilo kakve ocene, procene.
Zahvaljujem se na tome što je gospođa Jovanović rekla da sam izgubio kredibilitet. Možda jesam za gospođu Jovanović.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo poslanici, odmah da kažem da nemam nameru na bilo koji način da uvredim podnosioce ova dva amandmana koji govore o članu 9 – slažem se s gospođom Radetom, isti su amandmani – ali želim da iznesem jedan svoj stav. Nemojte se ljutiti, potpuno je svejedno da li će ova skupština amandman prihvatiti ili neće. Hoću reći da, u tom smislu, amandman naprosto nije bitan. Sada ću pokušati da to i objasnim.
Sasvim je izvesno da će budući predsednik, ili budući predsednici Srbije, biti predstavnici neke političke stranke. Jako je mala verovatnoća da će to biti neke unapred nestranačke ličnosti.
Pretpostavite da je neko izabran za predsednika Republike i da taj neko da ostavku na svoje stranačke funkcije, predsednika stranke ili neku drugu funkciju koju obavlja. Da li vi mislite, s jedne strane, da će on prestati da ima bilo kakav uticaj u svojoj stranci i dalje? Da li stvarno mislite da je 1992. godine, podsetio nas je kolega Mihajlović, kada Slobodan Milošević nije više bio predsednik SPS-a, stranku vodio gospodin Jović?
Isto tako, da li mislite da će neko ko je, kao predstavnik neke stranke postao predsednik Republike, preko noći prestati da se zalaže za one ideje koje proizlaze iz te stranke?
To, naravno, nema nikakve veze s time što je on, naravno, obavezan da bude predsednik svih građana Srbije, što je, naravno, obavezan i prema Ustavu, da štiti interese Srbije, bez obzira kakvi bili njegovi stranački planovi i pozicije te stranke po nekim pitanjima. Predsednik Republike će, naravno, u skladu sa Ustavom, morati da vodi računa o interesima države Srbije. Ako to ne radi, onda će prekršiti Ustav i onda, naravno, dolazi pod udar nekih drugih članova ovog zakona.
Prema tome, meni cela priča na ovu temu deluje licemerno i demagoški. Suština stvari je da se obezbedi da predsednik Republike u svom delovanju radi u interesu države, a njegova politička uverenja i politička uverenja njegove stranke, naravno, niko neće promeniti, niti će on sam naprasno početi da se zalaže za neka druga uverenja.
Evo, recimo, ako gospodin Dačić bude izabran za predsednika Srbije, da li vi mislite da on više neće ući u SPS, da nikakvog uticaja na politiku SPS-a neće imati i da će, s druge strane, promeniti svoje političke stavove, pa će onda da zastupa stavove jedne, druge, treće, pete stranke?
Drago mi je da se javljate na repliku. Kažem, nisam ni na koji način želeo da omalovažim predlagača amandmana. Naprosto, mislim da ova tema ne zaslužuje preterano veliku raspravu. Hvala lepo.

Nisam rekao da je predlog štetan, rekao sam da nije bitan. Meni je jako drago, gospodine Nikoliću, da vi mislite ono što ste malopre ovde rekli, ali, znate, o nekom budućem predsedniku će da govori i činjenica da on, na primer, podnese ostavku na mesto predsednika stranke iako mu to u zakonu ne piše. To nije kažnjivo i nije nedozvoljeno.
Vrlo sam pažljivo birao reči. Dakle, nije bitno da li ćemo to uneti u zakon, a dobro je da svaki izabrani predsednik po svojoj savesti proceni da li će takav korak da napravi ili neće. I to će da govori o njemu. Hvala.