Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7153">Zoran Šami</a>

Govori

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, povređen je Poslovnik, ali još više od toga, povređen je Ustav.
U članu 130. stav 2. Ustava Republike Srbije piše, bukvalno, sledeće: ''Predlog za glasanje o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade Narodna skupština razmatra na prvoj narednoj sednici, a najranije pet dana po podnošenju predloga. Nakon okončanja rasprave, pristupa se glasanju o predlogu''.
Prva naredna sednica od trenutka kada je zahtev predat je ova sednica. Dakle, morao se na ovoj sednici staviti predlog 86 poslanika i da se Skupština izjasni hoće li ili neće da ga uvrsti u dnevni red. To je prvo.
Drugo, kao što je rekla gospođa Pop-Lazić, čini mi se, ovo što piše u Ustavu, prirodna je stvar da ne može za pola sata Vlada da pripremi svoje obrazloženje i daje joj se najmanje pet dana vremena. Prema tome, ovo je trebalo da uvrstimo u dnevni red, ne bismo mogli da raspravljamo pre, čini mi se, nedelje, ili ponedeljka. Ne, ne, juče je predato, to je bio utorak, pet dana, to znači, u ponedeljak, verovatno. Ali, u redu, mogli bismo da raspravljamo u utorak, sredu, četvrtak, kad god.
Nije morala da bude to prva tačka, mogla je da bude peta tačka, mogla je da bude čak i poslednja tačka, o tome rešava skupštinska većina, u krajnjoj liniji, nismo ni mi zainteresovani da Vlada dođe ovde nespremna. Neka se spremi, neka odgovori na argumente koji će ovde biti izneti.
Pri tom, ne bih sada da otvaram suštinu priče, a suština, mnogi su ovde to i pomenuli, jeste da je stvar, nažalost, urgentna. Kažem, nažalost je urgentna, jer se radi o nečemu što se, bojim se, po ovu državu neće dobro završiti.
Dakle, nesumnjivo je da je prekršen Ustav, potpuno je nesumnjivo. Moram da kažem još jedan komentar, bojim se da se čini medveđa usluga Vladi, jer mi ovo ponašanje vladajuće većine liči na ono dečje – ''mama, niko nije razbio prozor''. Prozor je, nažalost, razbijen i mi o tome treba ovde da pričamo. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici i odsutna ministarko Dragutinović, podneo sam amandman na član 6. i odmah da kažem, u tome se i sastoji ispravka, daktilografskom omaškom, za koju sam na kraju krajeva sam odgovoran, pisalo je u tekstu amandmana da se odnosi na član 5, a zapravo je to amandman na član 6, i u tome se sastoji ispravka. Amandman se tiče razdela za prosvetu i tiče se novca koji odvajamo u rebalansu budžeta za mlade talente.
Tu je predviđeno bilo u budžetu 20 miliona, a sad je smanjeno na 10 miliona. Odmah da znamo koji je red veličine, tih 10 miliona je manje od 0,01% budžeta za prosvetu. Drugim rečima, u mlade talente mi smo spremni da izdvojimo 0,01% , čak ni toliko budžeta za prosvetu.
Površna računica pokazuje da, ako u Srbiji ima samo 1.000 talentovane dece u srednjim školama, a lično mislim, čak bih smeo i da tvrdim, da ih ima mnogo više, tada po jednom talentovanom učeniku mi izdvajamo otprilike 10 evra mesečno.
Predložio sam u amandmanu da se ta suma poveća. Da ne bi bilo zabune, istu primedbu sam stavio i kada se ovaj budžet usvajao, jer ni onih 20 miliona nije bilo dovoljno, jer bi to samo značilo 20 evra mesečno po talentovanom đaku, pod uslovom da ih nema više od 1.000 u zemlji Srbiji.
Pri tome, tražio sam da se to poveća za 68 miliona, a ta sredstva sam našao u budžetu za prosvetu. Naime, za toliko su povećane plate, da kažem, opštinskim administratorima. Iz izveštaja Vlade vidim da se to odnosi na AP Vojvodinu, ali ne vidim zašto bi se baš za to odnosilo. Dakle, njima se daje 68 miliona više nego što je bilo predviđeno u budžetu. Prosto sam tražio da se ta suma smanji i da se prebaci u fond za talentovanu decu.
Interesantno je objašnjenje zašto nije dato više. Objašnjenje sam čuo iz usta ministra za prosvetu, koji mi je kazao da do današnjeg dana, dakle 4. novembra tekuće godine, na toj stavci nije utrošen ni dinar.
To je strašno žalosno i za sadašnjeg i za prethodnog ministra, i ako hoćete, za vrh te prosvetne administracije u Ministarstvu prosvete, da niko nije našao za shodno da osmisli načine, a tu ne treba preterana mudrost da se osmisli, kako da se darovitoj i talentovanoj deci pomogne da bi mogli normalno da se razvijaju.
Slučajno sam razgovarao s jednom majkom čiji je sin ekstremno talentovan iz oblasti kojom se i sam bavim, dakle, matematike. Ona, srećom uz grdne napore, u stanju je da mu par stotina evra izdvaja mesečno da bi mu plaćala dodatne časove kod univerzitetskih profesora, jer njemu čak ni specijalističke škole koje postoje u našoj zemlji, on ima 14 godina, nisu dovoljne, nego treba više od toga.
Drugo obrazloženje koje sam čuo od predstavnika Ministarstva finansija, kaže - postoji fond za mlade talente u odelu za sport i omladinu. Tačno. Postoji, piše - Fond za mlade talente. Znate li šta piše dalje - u tom fondu se odvaja čak 420 miliona; dva miliona za plate; devet miliona za naknade zaposlenima i 409 miliona za socijalno ugroženu omladinu.
Da se razumemo, nemam ništa protiv da postoji stavka u budžetu za socijalno ugroženu omladinu, ali to veze sa mladim talentima nema. Ako ćemo pošteno, pare, fond za mlade talente i treba da stoje u Ministarstvu prosvete, jer je Ministarstvo prosvete valjda to koje treba da osmisli kako će da plasira taj novac, kako će da detektuje pre svega talentovanu decu, pa kada ih detektuje, naravno tu ima talentovane dece i za muziku, matematiku, jezike, sve discipline koje se izučavaju u srednjoj školi, dakle, da ih detektuje i da osmisli kako da im pomogne da oni što brže napreduju. Valjda nam je to svima interes. Ne vidim čiji to interes ne bi bio.
Svestan sam da smo mi sada već u novembru i da malo šta može da se promeni do kraja godine, ali hoću prosto da Ministarstvu prosvete, Ministarstvu finansija koje će da pravi budžet, ukažem da je apsolutno neophodno, ne samo odvojiti daleko značajnija sredstva od ovih, nego i osmisliti načine kako ta sredstva pametno utrošiti.
Dozvolite mi, kada smo već kod Ministarstva prosvete, da malo prokomentarišem finansijsko stanje u toj oblasti. Takođe, ovo sam isto govorio kada smo usvajali ovaj budžet pre godinu dana. Nije mi smetalo što je tada DSS bila na vlasti, kao što je sada u opoziciji.
Znate, 97% budžeta za prosvetu troši se na gole plate. Na Odboru za prosvetu kazao sam, malo se šaleći, ali bojim se da tu ima mnogo zbilje, da onog trenutka da kad taj budžet za prosvetu, kada tih 97% poraste do 100%, tog trenutka treba ukinuti Ministarstvo za prosvetu, jer je onda potpuno dovoljno angažovati jednog čoveka u Ministarstvu finansija da ukucava isplate.
Problem je sa finansiranjem prosvete, ali taj problem se ne može mehanički rešavati. Zahteva jednu široku akciju, ne samo Ministarstva prosvete, naravno i Ministarstva finansija, u promeni načina razmišljanja kako valja finansirati prosvetu. Sada imamo situaciju da su od profesora univerziteta do poslednje čistačice u najmanjoj osnovnoj školi svi zapravo na platnom spisku Ministarstva prosvete, ne fakulteta, ne škole.
Onda imamo situaciju da se na prosvetu troši mnogo novca, da prosvetni radnici s pravom nisu zadovoljni. Svake jeseni imamo, po pravilu džumbus na tom polju, da oni koje valja mnogo bolje platiti, nisu bolje plaćeni, a da opet ima onih koji su, lično mislim, previše plaćeni s obzirom na to koliko rade.
Potreban je jedan sasvim drugačiji pristup, drugačija filozofija. Naravno, nije sada ni vreme ni mesto da o tome otvaramo raspravu. Odmah da kažem, ne treba tu tražiti neku novu rupu na saksiji, svi modeli finansiranja prosvete postoje razrađeni u mnogim zemljama širom sveta. To samo treba malo pogledati i primeniti.
Konačno mora da se finansira student, đak, a ne da se finansira plata onoga ko tu radi. Tako će se usput na prirodan način razrešiti priča državne škole-privatne škole, državni univerzitet-privatni univerzitet i sve ostalo. Ali, to pričam i odmah da kažem, sadašnji predsednik Vlade je čuo tu priču dok je bio ministar finansija, čak je rekao da mu se sviđa, čuo je malo detaljniju priču, ali kao što vidim, ništa nije uradio.
Konačno, ponoviću treći put, valjda će neko da razume, usvajaćemo, nadam se, za mesec dana budžet za sledeću godinu. Nemojte da se desi da Ministarstvo finansija od ponuđenih amandmana odbije sve. Tu vrstu nepameti nemojte ponavljati, tu vrstu osionosti nemojte ponavljati.
Kada sam već pričao o prosveti, da završim i sa ocenama. Čuli smo iz usta predsednika Vlade kako on tvrdi da je Vlada zaslužila za prvih 100 dana čistu peticu. Potpuno se slažem. Kao profesor na univerzitetu ispitao sam oko 30.000 što istih, što različitih studenata, ima ovde jedna moja bivša studentkinja među poslanicima. Nažalost, dao sam 25.000 petica. Za neupućene samo da kažem da petica na univerzitetu nije prolazna ocena. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, tvrdim da je prekršen član 85. Član 85. kaže u 5. stavu: "Izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti... ", da vam ne čitam dalje, smisao znate. Dakle, izuzetno. Kod nas to postaje pravilo. Drugo, u Poslovniku nigde ne piše da predsedavajući, a i poslanici, moraju imati zdravog razuma, a zdrav razum nije da radimo do jedanaest, dvanaest, jedan i dva noću, osim ako je ratno stanje, to uvažavam.
Jedan sam od pet bivših predsednika skupština, raznih, koji sede sada među poslanicima ovog parlamenta. Vodio sam preko dve godine skupštinu; dešavalo se da produžimo rad, ali nikad nisam produžio rad duže od sat i po. Imam svedoke ovde koji su sedeli u saveznom parlamentu. Prema tome, prestanite da nas maltretirate. Ne spadam u one koji se bave zamajavanjem ove skupštine. Možemo nastaviti rad posle šest časova, ali budite ljubazni pa u pola osam ili osam završite današnji rad pa ćemo nastaviti sutra. Ponavljam, nije ratno stanje.
Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu članova 85, 104. i 221.
Pre šest sati sam upozorio da se mi možemo, duh Poslovnika je takav, dogovoriti da produžimo sednicu, ali da to mora biti izuzetno. Pročitaću vam šta piše u Poslovniku, u članu 85. stav 4: "Izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi i drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18 časova ukoliko za to postoje opravdani razlozi koje predsednik saopštava narodnim poslanicima." Ja nisam čuo ovde ni jedan razlog, osim razloga što je neko nameračio da nešto radi.
Drugo, ako se produžuje (vodio sam Skupštinu dve godine i nešto), može se produžiti za sat ili dva, ne mogu se od narodnih poslanika praviti taoci ovde; samo je pitanje ko će prvi da padne u nesvest.
Možda ova strana ovde neće, jer ne sluša. Oni koji imaju volju da nešto prate, ne znam, mi smo danas 12 časova u Skupštini, ne znam više kako mogu da izdržim da pratim. Time je narušeno moje pravo, odnosno moja obaveza iz člana 221. koja kaže da je narodni poslanik dužan da učestvuje u radu Skupštine. Da li je dužan i da umre u Skupštini?
Dalje, povređen je član 104. koji u prvom stavu kaže: "Narodni poslanici", dakle, i predsednik Skupštine i predsedavajući, "dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine." Koje to dostojanstvo Narodne skupštine ako ćemo da radimo dok ne popadamo ovde mrtvi?
Veoma protestujem zbog ovakvog načina rada. Nikad se nisam bavio opstrukcijom rada ove skupštine, ali ako hoćete da ličimo na Skupštinu i da radimo onda moramo raditi u neko pristojno vreme. To što Vladi padne na pamet da nam u ponedeljak pošalje ovakvu hrpu zakona i hoće da počne sednicu u sredu, izvinite, to je problem Vlade, a ne problem ove skupštine.
Molim vas da sada, ako mislite da sutra u 10 časova nastavimo da radimo, odemo kući.
Gospođo predsedavajuća, nemojte lomiti ruke sa poslanicima. Nateraću vas da do pet sati pričamo po Poslovniku, pa ćete videti kako to izgleda.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, u ime poslanika vam se izvinjavam, niste ni krivi ni dužni da ovo slušate, ali dobro. Imamo još vremena, tek je pola dvanaest.
Izašao sam da podržim amandman koji su podneli gospodin Pastor i njegove kolege iz Poslaničke grupe manjina. Imam dobro pamćenje, gospodin Pastor je to uostalom i kazao, on je, čini mi se, sličan amandman imao i pre godinu dana, kada smo usvajali ovaj budžet. Potpuno je razumljivo da treba izvršiti precizniju raspodelu sredstava ne samo u ovom slučaju, nego u mnogo slučajeva u predloženom rebalansu, ali ja ovo više govorim zbog onoga zbog čega i gospodin Pastor – njemu nije preterano važno šta će se dešavati još mesec dana, ali sa pravom traži da se uđe u jednu logiku razmišljanja koja bi bila primenjena u narednom budžetu koji ćemo za mesec dana da usvajamo.
Kažem, nije ovo jedino mesto gde se, s jedne strane, neke stvari seciraju u sitna crevca, a s druge strane se neki milioni, stotine miliona i milijarde strpaju u jednu kategoriju. Malopre, kada je na redu bio amandman koleginice Svetlane Stojanović ona se pitala kuda ide 1.100.000.000, jer je samo odokativno rečeno za neke projekte, tu se čak i zna kuda idu sredstva, sve zavisi koje struke je ministar; kad je ministar filmadžija, onda ide na snimanje filmova; kada je ministar iz pozorišta, onda ide na finansiranje pozorišnih predstava. Mogao bih sad da citiram koji su sve filmovi i pozorišne predstave finansirane iz budžeta Srbije. Po pravilu su imale veze sa aktuelnim ministrom. Samo vam savetujem da sledeći put buduća većina uzme nekoga iz struke muzičara. Red je da i oni dobiju nekada neka finansijska sredstva iz budžeta.
Kažem, uopšte je manir da se neke stvari na neki način sakriju, da se ne prikažu. Onda će biti nekih stavki koje će biti reda veličine jedan milion, dva miliona, a onda se tako u nekoj stavci pojave neke silne milijarde za neke ugovore o delu. To su loši maniri. Sada ovo pričam ne zbog ovog rebalansa budžeta, nego ponavljam, već je trebalo da dobijemo zakon o budžetu u Skupštini, budžet za sledeću godinu. Nismo to još uvek dobili, a koliko sam razumeo, i nećemo skoro; samo nemojte onda opet da se desi u drugoj polovni novembra da spavamo ovde u Skupštini zato da ne bismo došli u situaciju da do predviđenog zakonskog roka ne usvojimo budžet.
Ponavljam, lično ću da podržim amandman gospodina Pastora. Jako je šteta i zbog tog amandmana, ali i zbog nekih drugih amandmana, a nije ih tako malo, koje su predlagali kolege poslanici iz svih opozicionih grupa. Ponoviću ono što sam neki dan kazao za ovom govornicom, velika je osionost Vlade, jer odbiti 84 amandmana znači da nema nikakvu volju da razgovara sa Skupštinom.
Gospođi iz Ministarstva finansija se izvinjavam, ali bih mnogo više voleo da sutra ovde vidimo gospođu Dragutinović, da nas ne bi dugo sanjala kad budemo usvajali budžet. Uveravam vas da ako se nastavi taj osion odnos Ministarstva finansija prema ovoj skupštini to ništa valjati neće. Na kraju krajeva, to nikome neće biti u interesu, neće biti ni vladajućoj većini čija sudbina se uvek rešava kada se usvaja budžet, a neće biti po volji ni opoziciji koja, po logici stvari, ima potrebu da budžet koji se izglasa bude što bolji i što suvisliji. To se može desiti samo ukoliko Vlada, sa jedne strane, i Skupština sa druge strane, uključujući i opoziciju, sarađuju, naravno, po pravilima igre koja se tu obično dešavaju. Ako Vlada nastavi da ignoriše Skupštinu i nastavi sa pričom da, kada je reč o ozbiljnom zakonu (priznaćete, rebalans budžeta je ozbiljan zakon, budžet još ozbiljniji), ne prihvata nijedan amandman poslanika, to pokazuje sve samo ne mudrost te iste vlade ili, ako baš hoćete, da ne koristim zbirnu imenicu, ne pokazuje mudrost Ministarstva finansija. Zahvaljujem.
Gospođo predsednice Parlamenta, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, ovo je jedan od brojnih amandmana koji se meni čini sasvim suvislim i mislim da ga je valjalo prihvatiti.
Javio sam se, zapravo, da nešto kažem načelno o svih 84 amandmana. Ne sećam se nijednog ozbiljnog zakona koji je Skupština donosila a da je, tom prilikom, Vlada odbila sve amandmane. Ne ulazeći sada u to koji je čiji amandman, praktično je nemoguće da od 84 amandmana koje su, koliko sam pogledao, podnosile, maltene, sve poslaničke grupe, baš nijedan ne valja i baš nijedan ne može da popravi zakon.
To pokazuje nešto drugo, pokazuje jednu beskrajnu osionost Vlade, ako hoćete, vašeg zakona i vašeg ministarstva, koje ne oseća nikakvu potrebu da uđe u bilo kakav dijalog s ovom skupštinom.
Izvinite, dijalog sa Skupštinom podrazumeva da poslanici pišu amandmane, da predlagač zakona te amandmane prihvati ili ne prihvati. Meni je razumljivo da jedan broj amandmana neće da prihvati, ali da baš nijedan, ni 5%, ni 10% podnetih amandmana, a ima, koliko sam video, krajnje suvislih amandmana, ne prihvati, nije u redu. Na neki način sam se namerno javio povodom ovog amandmana, koji nije podnela moja poslanička grupa, odnosno predstavnici moje poslaničke grupe, upravo da ukažem da je potpuno neprihvatljivo da se ne prihvati nijedan amandman.
Mi ćemo vrlo uskoro raspravljati i o budžetu za 2009. godinu. Ne bi valjalo da u taj ozbiljan posao uđemo s ovakvim lošim manirima. Hvala.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, javljam se po članu 225.
Imam potrebu da obavestim poslanike, a i vas, da je Poslanička grupa DSS-a upravo predala Predlog zakona o izmeni dopuni Zakona o visokom obrazovanju.
Mi smo nedavno usvojili izmene i dopune Zakon o visokom obrazovanju, ali je ostao jedan ozbiljan problem – šta se dešava kada veći broj studenata od broja koji može biti finansiran iz budžeta ispuni uslov da bude isfinansiran iz budžeta. Mi taj problem ovim predlogom zakona rešavamo, smatrajući da je najbolje takav problem rešiti zakonom, a ne ostavljati na dobru volju sudionicima u tom procesu, dakle i ministru i svima ostalima.
Naravno, mi smo zahtevali hitan postupak, zato što su upravo u toku upisi sledeće školske godine na fakultetima. Zakon je predvideo, videćete i sami, potpuno pravedna rešenja u tom poslu, zadržavajući, naravno, ono što je dobro bilo učinjeno prethodnim izmenama, onaj jedan deo koji se odnosi na smanjenje potrebnog broja bodova.
Molim i predsednika Skupštine, zbog hitnosti, da na prvu narednu sednicu, svakako, stavi i ovaj zakon i da se o njemu izjasnimo. Naravno, Poslanička grupa DSS-a je potpuno otvorena za sve eventualne predloge i dopune predloženog teksta. Mi smo u tom tekstu, videćete i sami, smatrali da jedini kriterijum koji tu treba da važi, jeste, upravo, uspeh studenata u dosadašnjem toku studija, bez favorizovanja bilo koje kategorije studenata.
Dakle, i studenti koji studiraju a finansiraju se iz budžeta, i studenti koji se sami finansiraju, ravnopravno ulaze u trku, a oni najbolji, objektivno najbolji, koji su pokazali najbolje rezultate, stiču pravo da dalje se školuju iz budžeta. Ostalima ostaje mogućnost da se sami finansiraju. Zahvaljujem.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, gospođo ministarka, javljam se naravno po članovima 225. i 226, ali ću se zapravo vratiti na temu budžeta.
U petak sam govorio i pokazao kroz brojeve da je, nažalost, povećanje penzije koje penzioneri formalno treba da dobiju već pojedeno. Međutim, poslednjih nekoliko dana, tačnije poslednjih deset dana, to povećanje penzija pojedeno je još na jedan način. Naime, dinar je u međuvremenu oslabio za 13%; od 75 došlo je negde na 85, a to je 13%.
Naravno, ne kažem ja ovo zato što sam sad zabrinut za one koji bi da kupuju devize. Nažalost, mi smo država koja ima mnogo veći uvoz od izvoza i svaki pad dinara mora, po logici stvari, da se odrazi na inflaciju. Drugim rečima, penzioneri će, s jedne strane, da dobiju povišicu od desetak posto, možda nešto manje, a s druge strane će sve ono što kupuju da poraste mnogo više od toga.
Naravno da pad dinara neće pogoditi samo penzionere nego će pogoditi i sve ostale manje ili više dobro zaposlene, a da ne govorim o nezaposlenima, tako da pitam gospođu ministarku kako ona vidi da će se na ovaj način voditi ta toliko proklamovana socijalno odgovorna politika?
Bojim se da od te socijalno odgovorne politike neće ostati ništa. Hvala vam.
Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, moram da kažem da sam oduševljen što vi volite da razgovarate jezikom brojeva i počeću sa jezikom brojeva.
Za početak, vas u ovom trenutku u ovoj sali podržava 19 poslanika, što je 14,8% vladajuće većine. Kad se donosi budžet, pa dakle i kad se donosi rebalans budžeta, naravno da je osnovna pretpostavka da se to radi u korist države, odnosno njenih građana. Imam utisak da je ovaj rebalans, a videćemo kakav će za mesec dana biti novi budžet, u stvari jedan rebalans koji se odnosi na dobrobit i koalicionih partnera u Vladi, ispunjavanje njihovih malih i velikih želja, počevši od kobajagi rešavanja problema sirotih penzionera, ovu reč kobajagi ću da obrazložim kasnije, pa do rešavanja problema raznih žirafa, ovo shvatite krajnje figurativno.
Dobili smo rebalans budžeta koji je vrlo visok, rashodi su veći od prihoda za 46 milijardi ili, možda će biti jednostavnije da govorim u evrima, to je negde oko 550 miliona evra. Ko namiruje te rashode, ko uopšte namiruje budžet?
Znate, kao i budžet porodice, odvajaju se, imate prihode, imate rashode, možete da se zadužujete, dugove morate da vraćate, ali na kraju sve pluseve i sve minuse snose članovi porodice. Dakle, u ovom slučaju snose građani Srbije.
Ako podelite ovih 550 miliona evra na broj samo punoletnih građana Srbije, onih koji po pretpostavki mogu da privređuju, dobićete da ovaj minus od 550 miliona košta svakog punoletnog građanina 90 evra godišnje, čak 90 i neki evro.
Drugim rečima, sad ću da se vratim malo na ono kad sam rekao siroti penzioneri, to što ćete vi nekom koji ima sedam hiljada dinara penziju dati sedam hiljada i 700 dinara, već ste mu uzeli ovim minusom u budžetu. Da ne govorimo da se zapravo i najveći deo onih prihoda kojima se prihoduje budžet takođe uzima od građana kroz razne poreze, akcize i sve ono što građani moraju da plaćaju i zapravo u proteklom periodu je već uzeto od građana.
Po zvaničnim podacima hrana je poskupela pet i nešto posto, poskupeo je gas za 60%. Pri tom, kad smo već kod gasa, vrlo onako demagoški plasirate jednu dezinformaciju u javnosti, kao neće poskupeti gas nego ćemo sad da naplatimo 70%, a trideset posto ćemo da plaćamo u junu. Matematika je prosta, 100/160 je isto kao i 70/100. Dakle, jedino što će neko svoj račun za zimsko grejanje u januaru platiti do kraja u junu, naravno opet će ga platiti.
Poskupeo je telefon, poskupeli su lekovi mnogi, poskupele su komunalne usluge, a pri tom još čujemo da gradonačelnik Beograda traži od Vlade da se odmrznu komunalne usluge.
Dakle, poskupeće još. Pri tome, da se vratim na sirote penzionere, nije napravljena razlika. Vama će penzioner koji i ma sedam hiljada dinara penziju i koji je, izvinjavam se, statistički tako reći, mrtav, jer nema šta da jede, dobiti 700 dinara, a onaj penzioner od 100 hiljada penzije dobiće 10 hiljada dinara.
Valjda je bilo normalnije da, umesto linearnog podizanja penzija, one sa najnižim penzijama iz nekog drugog, možda socijalnog fonda, namirite donekle iole pristojne granice da mogu da prežive, a da ih pri tom ne izdržavaju deca, unuci, rodbina, što je, nažalost, najčešći slučaj.
Drugim rečima, kad to razgrnete, ta socijalno odgovorna vlada, kako se predstavila od početka i kako se i dalje, lično mislim, jako lažno predstavlja, u suštini je jedna socijalno neodgovorna vlada.
Ono što najviše brine, to je činjenica da ne vidim, žao mi je, sada bih o detaljima budžeta mogao da pričam sledećih četiri sata, ali za to nema vremena, biće kroz razne amandmane koje smo podneli, ali ono što me najviše brine jeste što ne vidim svetlo na kraju tunela, ne vidim ideju, ne vidim kako će to država da obezbedi da se naprave nove pare. Na kraju ćemo prodati još ovo malo što imamo, pa kad sve rasprodamo, onda ne znam šta ćemo dalje. To onda nije pitanje samo ove vlade, nego je to pitanje i raznih drugih vlada.
Gospođa ministar je rekla da ona voli da radi po zakonu. Ima mnogo primera u ovom rebalansu gde se ne poštuje zakon. Imam jedan mali primer. Stavka 3.7, odnosi se na finansiranje Agencije Vlade za saradnju sa medijima. To finansiranje košta nekih 79 miliona i nešto, red veličine milion evra, ali kad razgrnete maglu vidite o čemu se radi. Ta Agencija snabdeva medijske kuće, naročito one manje medijske kuće koje nemaju dovoljno novca i koje su raznim drugim dažbinama koje moraju da plaćaju državi potpuno osiromašene, snabdeva ih friziranim, Vladinim informacijama.
Pitajte predstavnike Agencija kao što je "Beta", kao što je "Fonet", kakva je njihova reakcija na to. Znate kakva, to je nelojalna konkurencija. Vi zapravo radite isto ono što je svojevremeno Broz radio, doduše, tada je bar stvar bila poštena, postojala je samo jedna Agencija koja se zvala "Tanjug" i pored te agencije nije postojalo ništa više. Sad postoji, ali ko će da uzima usluge drugih agencija kad od Vladine agencije dobija besplatne informacije, naravno, one koje Vladi odgovaraju.
Ovo je mali primer, ovde pričamo o milijardama evra, koliko ukupno iznosi budžet. Budžet je skoro 9 milijardi evra. Za jednu zemlju kao što je Srbija, nisam siguran da to može da podnese i da to može već prilično narušena privreda da plati, ali mali primer, samo kao ilustracija, oko poštovanja zakona.
Naravno, ne moram da vas uveravam da to što radite je nezakonito i to ne samo po našim propisima, nego i po tim čuvenim evropskim propisima u koje se stalno kunemo.
Biće prilike za još razgovora. Hvala vam na pažnji.
Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po ovom amandmanu. Ne mogu da govorim o onom drugom amandmanu jer neće biti rasprave pošto ga je Vlada prihvatila. Odmah da kažem svoj stav o izvornom tekstu izmena i dopuna zakona. Moje kolege iz DSS i ja smo izneli, i na osnovu onoga što smo tada pričali bilo je jasno da je DSS spremna da podrži izmene i dopune zakona sa svim onim obrazloženjima koja smo tada kazali, a koja sada ne želim da ponavljam.
Međutim, u međuvremenu se pojavio amandman gospođe Jorge. Da na neki način amnestiram gospođu Jorgu, to je u suštini amandman vladajuće većine ili, ako hoćete, Vlade, koji je drastično promenio početnu ideju Predloga izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.
Sad na osnovu tog amandmana, koji je postao sastavni deo ovog zakona jer ga je Vlada prihvatila, dolazimo u situaciju da pravimo od studenata dve potpuno različite kategorije. S jedne strane imamo one koji su se, kad su polagali prijemni ispit, bolje plasirali i ...
Izvinjavam se vladajućoj većini, ali hteo bih nešto da kažem. Ako vas to ne interesuje, izađite napolje pa pričajte.
Dakle, doći ćemo u situaciju da imamo dve kategorije studenata – jedne, koji su se upisali u startu na teret budžeta i druge, koji su se, bilo zato što su u nekom razredu srednje škole imali malo slabiji uspeh ili nisu imali svoj dan kad se polagao prijemni ispit, onda zasluženo upisali o svom trošku. Ali, nije zasluženo da kod upisa u drugu, treću, četvrtu godinu fakulteta i dalje sami sebe finansiraju iako, po odredbama ovog zakona, mogu imati daleko bolji rezultat nego neki koji su na budžetu.
Amandman gospođe Jorge je na neki način zaštitio studente koji su na budžetu kao bele medvede, a istovremeno doveo studente koji sami plaćaju svoje školovanje u situaciju da, bez obzira što mogu ostvariti znatno bolji rezultat, i dalje plaćaju svoje školovanje.
Doveo je i nas, mislim na državu, u ovom slučaju aktuelnu vladu, u situaciju da ipak jednog dana kaže da država ne može da plati za sve one koji ispune ove sada već snižene uslove, odnosno mi smo lestvicu značajno spustili, mislim da smo je spustili sa razlogom i opravdanjem ali, kažem, doći ćemo u situaciju da jedan veliki broj mladih ljudi s pravom bude nezadovoljan.
Jer, zahtev studenata koji se sad čuje, da se svi oni koji ispune uslove upišu o trošku budžeta, potpuno je pravedan. Jedini je problem i bojim se da država neće imati novca da to sve isplati. Naravno, možemo se sada baviti demagogijom i obećavati studentima da ćemo videti kad budu rezultati, kad bude ovo, kad bude ono, ali na kraju svega toga, bojim se, neće biti ništa.
Odmah da kažem, želeo sam da mi na Odboru za prosvetu ponovo razmotrimo celu situaciju u vezi sa amandmanom gospođe Jorge. Nažalost, predstavnici vladajuće većine nisu bili raspoloženi da otvaraju tu raspravu. Mislim da je to velika šteta jer smo možda nekim dodatnim amandmanom Odbora mogli da popravimo stvar.
Ovako, ne ostaje nam ništa drugo nego da sačekamo da vladajuća većina izglasa sa sve ovim amandmanom ovaj zakon, a sa strane DSS obećavam da ćemo, čim se zakon pojavi u Službenom glasniku, predložiti nove izmene i dopune zakona u jedinom mogućem pravcu, a to je da će, što se tiče studenata koji će se finansirati iz budžeta, to biti onih prvih "en" studenata, i to ne po babu i po stričevima, nego po rezultatu i uspehu koji su postigli.
Znači, prednost će imati oni koji imaju više bodova. U slučaju jednakog broja bodova odlučuje ''gol razlika'', tj. prosek na fakultetu. To je jedino moguće i ispravno da bi, s jedne strane, stvar bila pravedna, a s druge strane, da ostvarimo naše globalne državne interese, a i interese samih studenata, da se stimulišu da pokažu što bolji rezultat u svom školovanju.
Žao mi je, mislim da su ove izmene i dopune zakona bile prilika, slušao sam početne diskusije, imam utisak da su sve poslaničke grupe podržale taj izvorni tekst, ali bojim se da je to tvrdoglavo insistiranje na nečemu što je vladajuća većina zamislila i što je realizovala kroz amandman gospođe Jorge, dovelo dotle da ćemo usvojiti jedan loš zakon i da ćemo vrlo brzo morati taj zakon da menjamo. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nije povreda Poslovnika, javljam se po članu po kome se jako retko javljam, a to je član 226, ne u nameri da zamajavam Skupštinu, nego u nameri da obavestim Skupštinu o jednom važnom pitanju.
Mi smo danas u 12.00 sati imali sednicu Odbora za prosvetu. Doduše, tek pod tačkom razno, iako sam želeo da to bude regularna tačka, ali to mi nije prihvaćeno, razgovarali smo o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, konkretno o amandmanu koji je podnela gospođa Jorga i koji je Vlada prihvatila.
Ja sam ukazao na to da je problem sa tim amandmanom što stavlja u neravnopravan položaj studente koji su na budžetu i studente koji su samofinansirajući. Naime, nakon snižavanja lestvice na 42, pa zatim 48 poena itd., posledice podnetog amandmana su da svi studenti koji su na budžetu a osvoje 42 poena i dalje ostaju na budžetu, a da se oni koji nisu na budžetu dalje rangiraju, pa se može desiti, i vrlo verovatno će se i desiti na fakultetima koji imaju veliki broj samofinansirajućih studenata, da neko mora i dalje da se samofinansira iako, na primer, ima 58 ili čak 60 poena.
Tu su, uglavnom, posredi fakulteti društvenih nauka. Nije čudo što su sada na ulici studenti političkih nauka. Ja znam da traju razgovori jedne njihove delegacije sa gospođom Jorgom. Ne znam kakav će ishod tih razgovora da bude. Jedna grupa tih studenata je razgovarala, tražila je razgovor sa mnom, kao predsednikom Odbora za prosvetu.
Smatram da mi konačno moramo da napravimo takva pravila igre, to se doduše ne može odmah uraditi kod ovih izmena i dopuna Zakona, tako da ona budu krajnje jednostavna u sledećem smislu: na prvoj godini je meritoran prijemni ispit, odnosno uspeh u srednjoj školi, za to ko je na budžetu, a ko nije; na drugoj godini je meritoran rezultat koji su studenti postigli na prvoj godini, a na trećoj godini rezultat koji su postigli prethodne godine, i tako redom.
Jedino na taj način se svi stavljaju u ravnopravan položaj i dobija se ono što je valjda u interesu svih nas, a i studenata – da se stalno otvara jedna utakmica, a ne da neko ko je jednom počeo da studira na budžetu bude, da tako kažem, zaštićeni beli medved, a svi ostali trajno gurnuti u to da sami plaćaju svoje školovanje. To nije samo pitanje plaćanja školarine, već su tu i druge beneficije vezane za studentske domove, za kredite, za mnoge druge stvari.
Moram priznati da sam kao predsednik Odbora u više navrata juče razgovarao i sa ministrom gospodinom Obradovićem i sa gospođom Jorgom i nekim drugim članovima Odbora. Nažalost, nisam uspeo da ih ubedim u to da je neophodno da Odbor izađe ipak sa nekim amandmanom ili da gospođa Jorga povuče svoj amandman. Naravno, sada se desilo ovo što se desilo sa studentima. Bojim se da ovo nije kraj.
Još jednom se izvinjavam što sam prekinuo diskusiju o tački, ali mislim da je bilo neophodno da ovo kažem Skupštini. Još jednom se izvinjavam.
Gospođo predsedniče Skupštine, dame i gospodo poslanici, vrlo kratko, Odbor za prosvetu je upravo završio svoj sastanak. Vi ćete za koji minut dobiti napismeno ovo što ću sada da vam kažem, a pretpostavljam da mi možete verovati na reč.
Odbor je većinom glasova prihvatio izmene i dopune Zakona i isto tako prihvatio amandman, koji je inače prihvatio i gospodin ministar, gospođe Jagode Jorge, koji ste čini mi se dobili. Dakle, Odbor je prihvatio u načelu Predlog izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju i prihvatio amandman gospođe Jorge. Eto, toliko.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojeg je predložila Vlada.
Imam utisak, rekao sam i malopre na Odboru, da je zapravo Vlada u neku ruku formalni predlagač ovog zakona, ovaj zakon su u suštini mnogo pre Vlade predložili prvo studenti, a zatim je to prihvatio Beogradski univerzitet, a kasnije i Konferencija svih univerziteta.
Ove izmene i dopune Zakona, a i Zakon koji se menja, star nešto više od dve godine, zapravo su posledica prihvatanja Bolonjske deklaracije pre nešto više od pet godina. Naravno, meni ovo sad deluje kao jedno nužno gašenje požara.
Moj lični stav je, nemam naravno ništa protiv Bolonjske deklaracije kao takve, ali je poslednji trenutak da se naučimo, i ovo je u tom smislu vrlo poučna situacija, da stvari koje dolaze iz Evrope ne mogu se samo kao mantra prihvatati apriori, nego se mora prethodno videti gde smo mi tu.
Daću vam jednostavan primer. U Francuskoj vozovi idu 250 km na sat. Da li je to dobro? Naravno da je dobro.
Ali, da li možemo doneti zakon kojim će naši vozovi ići 250 km na sat? Možemo, ali vozovi i dalje neće ići 250 km na sat jer ne mogu, nemamo uslove za to.
Hoću da kažem da, po mom dubokom uverenju, mi smo prilično grlom u jagode ušli u primenu Bolonjske deklaracije, iako smo morali biti svesni činjenice da je prosveta, pa dakle i visoko školstvo, decenijama upropaštavana, da nam sad stižu generacije koje su decenijama išle i imale časove pola sata u školama, da mnogo štošta treba promeniti i u materijalnoj i u stručnoj poziciji obrazovnih institucija, pa onda možemo da se takmičimo sa Evropom.
Pri tome, znate, jedan ozbiljan broj evropskih zemalja, među njima i neke članice Evropske unije, imaju ozbiljne rezerve u odnosu na Bolonjsku deklaraciju. Mislim da i mi, bez obzira što je ona generalno uzevši pozitivna, moramo da vidimo gde smo mi tu. Moramo mnogo toga da odradimo da bi ovako nešto mogli da primenimo u našem obrazovanju.
Ako postoji nešto što je strašno inertno, to je upravo obrazovanje. Dobar potez danas u obrazovanju doneće neki boljitak za 10 godina. Isto tako, loš potez u obrazovanju takođe donosi, da kažem, gubitak često puta za deset godina. Mi smo tek polovinom 80-ih godina počeli da plaćamo cehove Šuvarica iz polovine 70-ih. Jednom totalitarnom režimu, u kojem smo živeli posle Drugog svetskog rata, trebalo je preko 25 godina da upropasti inače sjajan obrazovan sistem, o tome se danas malo priča, koji je Kraljevina Jugoslavija pre Drugog svetskog rata imala.
Mogu vam reći da su mi slučajno došli matematički zadaci, pošto sam matematičar po profesiji, koji su bili na velikoj maturi u užičkoj gimnaziji 1938. godine. Uveravam vas da danas te zadatke ne bi smeli da date na maturi jer ih deca ne bi rešila.
Drugim rečima, ne mislim da je obrazovanje i uopšte prosveta nešto oko čega političke stranke treba preterano da lome ruke. Nama je valjda svima u interesu da napravimo takvo obrazovanje da uložimo veliki napor, trud, novac, šta god hoćete, da bi nekoj našoj deci, unucima, praunucima, potomstvu obezbedili ono što je najvažnije što možemo da im obezbedimo, a to je obrazovanje.
Ali, mene ta priča, u ovom slučaju o Bolonjskoj deklaraciji, ali i neke druge priče malo podsećaju na one skojevske akcije posle Drugog svetskog rata, neke horuk sisteme, pa ćemo svi da se kunemo, da li se to sad zove Bolonjska deklaracija ili se zove nešto drugo, svi ćemo da se kunemo i ne daj bože da neko bude protiv nečega, odmah ćemo ga na stub srama. Zapravo treba jako dobro promisliti za svaki potez, posebno u domenu obrazovanja, koji vučemo, da ne dolazimo ovako u situaciju da gasimo požar, tih požara ima još, koliko god hoćete.
Propisani su, samo navodim primer, šta se dešava, slučajno sam to čuo pre neki dan na fakultetu, uslovi koje visokoškolske ustanove mogu da organizuju doktorske studije.
Šta se dešava, postoji prelazni rok, ne samo za fudbalere, postoji i za profesore. Kupuju se profesori na mesec dana, samo da se dobije ćaga da se mogu organizovati doktorske studije. To se dešava, to svi znaju, to treba da znamo i mi. Takvih primera ima mnogo i znate, ako hoćemo nešto stvarno pametno da radimo i da ne dolazimo više u situaciju da moramo da raspravljamo da li je to sad 60, 40, 42 ili ne znam koliko bodova, nego da stvarno uložimo svu našu energiju, pamet, pare, šta god hoćete u obrazovanje naše dece, onda moramo malo drugačije u svemu tome da se ponašamo. Eto toliko, hvala.