Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7228">Srđan Miković</a>

Govori

S obzirom da sam ja i na Odboru govorio, ako smo već prešli na amandman Odbora? Nismo još.
Ja moram da kažem da sam o ovom amandmanu diskutovao i na Odboru za pravosuđe i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
Nije ništa sporno po pitanju samog naslova. Nije dobar deo sporan, nije sporan u pogledu samog krivičnog gonjenja i ne zastarevanja krivičnog gonjenja za dobar deo krivičnih dela koja su predviđena u toj glavi Krivičnog zakonika.
Međutim, ja opet ponavljam da uvoditi, da ne zastareva krivično gonjenje i izvršenje kazne, novčane kazne za najlakše oblike krivičnih dela, za šta je predviđena novčana kazna. To predstavlja nonsens i time praktično na drugačiji način, dijametralno suprotan način definišemo pitanje zastarelosti u odnosu na Krivični zakonik.
Mi u Krivičnom zakoniku imamo definisanu zastarelost krivičnog gonjenja. Tok i prekid zastarelosti krivičnog gonjenja, zastarelost izvršenja kazne, zastarelost izvršenja sporedne kazne mere bezbednosti, tok i prekid zastarelosti izvršenja kazne mere bezbednosti i nezastarelost krivičnog gonjenja i izvršenja kazne definisano od člana 103. do člana 108. Krivičnog zakonika.
Mi ovde imamo, praktično predviđeno, da za dve godine od osude na novčanu kaznu, zastareva izvršenje novčane kazne. Sada dolazimo u situaciju da izvršenje novčane kazne ne zastareva nikad, a može da se desi da dođe do zastare izvršenja zatvora na 30 do 40 godina. Sistemski to nije u redu. Upravo zbog toga, ukoliko bi se prihvatio moj amandman na član 3. Predloga zakona gde krivična dela, gde je zaprećena novčana kazna, praktično, sklanjam, a za sva ostala krivična dela izvršena prema maloletnima, punoletnima, posebno osetljivima, primenjujemo ovaj zakon, približavamo se onome što je predviđeno u sada važećem Krivičnom zakoniku.
Dolazimo u situaciju da na primer, zastarelost krivičnog gonjenja, znači za 25 godina od izvršenja krivičnog dela, za koje se može izreći zatvor od 30 do 40 godina, to zastareva. Gonjenje za krivično delo, gde je zaprećena novčana kazna, ne zastareva nikada. Nemojte to da radimo. Znači, tamo gde je novčana kazna zaprećena, dajte to da izvučemo. Za sve ostalo, ja sam spreman da glasam apsolutno da ne bude zastarevanja svega toga, bez obzira da li se time narušava ili ne, pravni sistem, ali nemojte takva, krivična dela koja upravo zbog male društvene opasnosti su predviđene novčane kazne. Mislim da time, ako prihvatimo tu razliku, onda će ipak koherentniji biti pravni sistem, ujednačeniji. Hvala.
U članu 5. Predloga zakona je definisano da učiniocu krivičnog dela iz člana 3. ovog zakona sud ne može ublažiti kaznu primenom člana 57. stav 1. Krivičnog zakonika i da takvo lice ne može uslovno otpustiti. Ovde se radi o zabrani ublažavanja kazne i uslovnog otpusta za one koji su izvršili krivično delo prema maloletnicima.
Tražio sam strožiju priču, da se učiniocu krivičnog dela iz člana 3. koje je to krivično delo izvršilo prema maloletnom ili drugom posebno osetljivom licu, ne može ublažiti kazna i da se ne može uslovno otpustiti.
Ponavljam da u našoj krivično-pravnoj teoriji i praksi u Zakoniku o krivičnom postupku je definisano da, na primer, posebno osetljivom svedoku pitanja u postupku se mogu postaviti samo preko organa u postupku koji će se prema njemu odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po ličnost, telesno i duševno stanje svedoka.
Zakonikom o krivičnom postupku definišemo da su to lica na koja posebno moramo da pazimo. Upravo zato smatram da bi trebalo da prema svim izvršiocima koja su dela izvršili, bilo prema maloletnom licu, bilo prema licu koje s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje, prirodu, način i posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti, se smatra posebno osetljivim licem.
Da li licu sa smetnjama u razvoju, koje je štićenik nekog doma, bez obzira da li je punoletno, da li izvršiocu takvog dela treba ublažiti kaznu primenom člana 57. stav 1? Vi kažete da treba, a ja smatram da ne treba ublažiti. Da li može taj izvršilac da se uslovno otpusti? Smatram da ne treba ili taj koji je izvršio silovanje trudnice. Recite mi ko može da glasa za tako nešto i da kaže da tom treba ublažiti kaznu ili da treba omogućiti uslovni otpust? Smatram da kada je delo izvršeno prema tako posebno osetljivim licima ne treba da se ublaži. Mislim da time doprinosimo pojačanoj zaštiti i maloletnim i posebno osetljivih i uopšte cele društvene zajednice. Hvala.
U predgovoru Krivičnog zakonika od strane prof. dr Zorana Stojanovića je istaknuto – to znači da je načelo pravednosti i srazmernosti, koje danas doživljava svoju punu reafirmaciju u krivičnom pravu bilo jedan od kriterijuma i za zakonodavca kada je propisivao kazne za pojedina krivična dela. Kasnije, u tom njegovom predgovoru pominjem institut pravnih posledica osude, da je institut pravnih posledica osude zadržan, ali da nema mogućnosti prilagođavanja konkretnom slučaju i ističe da to može voditi i povredi načela pravednosti i srazmernosti.
Profesor Stojanović, kao vrsan krivičar, po mišljenju ministra najbolji u zemlji, po mom mišljenju jedan od najboljih u zemlji, u svakom slučaju ističe da kod pravnih posledica osude treba omogućiti određenu individualizaciju pravnih posledica osude.
Dalje, u delu Krivičnog zakonika koji definiše pravnih posledica osude kaže se da pravne posledice osude ne mogu nastupati kada je za krivično delo učiniocu izrečena novčana kazna, uslovna osuda, ako ne bude opozvana, sudska opomena ili kada je učinilac oslobođen od kazne. Definisano je i to da pravne posledice osude u Krivičnom zakoniku, koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava mogu se propisati u trajanju najviše od 10 godina. To je ono što nam kaže opšti Krivični zakonik, s tim da predviđa u članu 97. rehabilitaciju kojom se brišu osude i prestaju sve njene pravne posledice i osuđeni se smatra neosuđivanim.
Činjenica je da u ovim delima koja su izvršena prema maloletnicima ili uopšte krivičnim delima koja su izvršena protiv polnih sloboda, što je moj stav da treba prema svima, naročito prema osetljivim licima, da pravne posledice osude traju duže nego što je propisano Krivičnim zakonikom i duplo duže nego što je predviđeno, znači, najduže do 20 godina.
Moram opet da postavim pitanje – da li treba izričito da stoji da sve pravne posledice osude uključujući i zabranu zasnivanja radnog odnosa, odnosno obavljanje poziva ili zanimanja koja se odnose na rad sa maloletnim licima mora da traje najmanje 20 godina? Pominjao sam situaciju da, na primer, student sa 19 godina, na početku studiranja gde je opredeljen da se bavi medicinom ili je upisao Fakultet za fizičko vaspitanje, gde će raditi sa decom ili maloletnicima bilo u školi, bilo kao trener, slučajno ili namerno dodirne gde ne treba 17-godišnjakinju, na primer, možda i svoju devojku, ali protiv njene volje. Po prijavi, krivično delo kao kuća. Nedozvoljene polne radnje, prisutna namera za zadovoljenje polne požude, krivično delo, izrečena novčana kazna, ali taj momak ili devojka, na pragu punoletstva - 20 godina obavezno mora da ima zabranu za zasnivanje radnog odnosa, odnosno obavljanje poziva ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnim licima.
Mislim da to nije suština ovoga i upravo zbog toga ponavljam, za one oblike krivičnih dela gde je zaprećena, između ostalog i novčana kazna, ne treba da bude izričito da pravna posledica osude bude 20 godina, nelogično je.
Drugo, takav jedan slučaj dozvoljava moguće zloupotrebe, pošto to delo ne zastareva nikada, izvršenje krivične sankcije ne zastareva nikada, onaj ko je zlonameran ukoliko je uslikao tog mladića ili devojku na pragu punoletstva, koji je izvršio takvo delo može čak da ga ucenjuje u narednih ne 10, 20 godina nego 50 godina i kada hoće kaže – evo, delo. Zbog toga smatram da je korisno usvojiti amandman i omogućiti i obavezati pravosudne organe da od slučaja do slučaja i ovu stvar kontrolišu i vide da li treba 20, da li treba ovoliko ili onoliko.
Ukoliko bi bio prihvaćen moj amandman na član 3. onda i to rešavamo zato što se onda na takvo delo za koje je zaprećena novčana kazna primenjuje Krivični zakonik, odnosno pravne posledice osude će biti do 10 godina. U svakom pojedinom slučaju će se meriti, pa ako treba i 10 godina da neko ne može da se zaposli na određenom mestu, ali nemojte da izričito bude 20 godina i za takva neka dela koja čim je zaprećena novčana kazna su takve društvene opasnosti, a ne bi Narodna skupština izglasavala takav zakon da je takva društvena opasnost. Zbog toga predlažem da usvojite moj amandman.
Zahvaljujem se na razumevanju i smatram da je korisno što je prihvaćen amandman jer praktično time se obezbeđuje individualizacija, u skladu sa svim, i opštim principima iz Krivičnog zakonika. Činjenica je da, ukoliko bi bio prihvaćen i moj amandman na član 3, kojim bi se praktično obezbedilo da posebne mere mogu da budu izrečene svim učiniocima krivičnih dela protiv polnih sloboda, osim dva najlakša oblika, to bi bilo dobro zato što bi onda sva lica koja su izvršila ozbiljna krivična dela protiv polnih sloboda, prema njima bi bilo moguće da se izreknu posebne mere, kao što je obavezno javljanje nadležnom organu policije i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, zatim zabrana posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, vrtići, škole i slično, obavezno posećivanje profesionalnih savetovališta i ustanova, obavezno obaveštavanje o promeni prebivališta, boravišta i radnog mesta i obavezno obaveštavanje o putovanju u inostranstvo.
Mislim da je to dobro da takve mere budu praktično propisivane svim izvršiocima ozbiljnih krivičnih dela protiv polnih sloboda. Na taj način bi se pojačano zaštitili i oni koji su najugroženiji, tu pre svega mislim na maloletna lica, na decu i na posebno osetljiva lica. Upravo zbog zaštite posebno osetljivih lica i maloletnika, kompletna zaštita bi bila ne samo ovo što je prihvaćen amandman na član 7, nego i kada bi bio prihvaćen amandman na član 3. Tek tada bi potpuno zaštita bila. Hvala.
Ja bih ovde, pošto je prisutna tu predlagačica amandmana, samo postavio pitanje da li se tu radi o podacima od značaja za fizičko prepoznavanje osuđenog i njegove fotografije ili o podacima o značaju za fizičko prepoznavanje, znači, jezički, samo zbog toga da se ispravi, da sam tekst zakona ne bi izašao, i zato vas prozivam.
Podnetim amandmanom, ja sam predložio da se izmeni predloženi član 14. Predloga zakona, da posebnu evidenciju iz člana 13. ovog zakona, ne vodi Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, već MUP.
U tom smislu da se izmene odredbe i da ministar nadležan za poslove unutrašnjih poslova bude nadležan da bliže uredi način vođenja posebne evidencije.
Iz kojih razloga? Činjenica da ćemo mi imati očigledno veliki pritisak na Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, da dostavljaju podatke o posebnoj evidenciji. Ukoliko nepromenjen bude član 15. Predloga zakona, to podrazumeva da svako ko zapošljava lice, koje može da radi sa maloletnim licima, prosvetnog radnika, ko zapošljava trgovca, koji u radnjama može da prodaje nešto maloletniku, imate ogroman broj pojedinačnih slučajeva gde će poslodavac biti dužan da zatraži podatak da li lice koje treba da zasnuje radni odnos, koji obavlja poslove sa maloletnim licima, upisan u posebnoj evidenciji.
To će se raditi o stotinama hiljada zahteva koji će Uprava za izvršenje krivičnih sankcija morati da odgovori u nekom roku. Istina, nije predviđeno u kom roku, nije prihvaćen predlog Zlate Đerić da se odredi rok, da to bude blagovremeno, to može da traje, ali stajaće obaveza pred Upravom za izvršenje krivičnih sankcija da u nekom periodu odgovori na to.
Upravo, u tom smislu, ukoliko već MUP ima i ovu kaznenu evidenciju, smatram da ovog trenutka MUP raspolaže resursima da vodi posebnu evidenciju, pogotovo što podaci o DNK i sve to, mislim da je potrebnije MUP.
Još jedna stvar, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija će biti u obavezi da drži posebnu evidenciju i za one koji se novčano kažnjavaju, ne samo onima kojima je izrečena kazna zatvora ili bezuslovna kazna zatvora, svi koji su osuđeni i u tom smislu je moj predlog da to bude MUP.
Ukoliko Ministarstvo pravde smatra da može, zajedno sa Upravom za izvršenje krivičnih sankcija to da uradi, u redu je, ali plašim se da ćemo posle izvesnog perioda proveravati da li i koliko je to ažurno.
Moram da ukažem da kod propisivanja prekršajne odgovornosti, nije propisana nikakva prekršajna odgovornost za onoga ko ne izvrši svoju obavezu, a radi, na primer, u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija ili radi u MUP, ukoliko prihvatite moj amandman da to vodi MUP.
Činjenica da je prekršajna odgovornost za sve one koji ne zatraže podatak, takva da su vrlo strogo postavljene prekršajne kazne i to blizu maksimuma. Činjenica je da država, na primer, ukoliko njeno odgovorno lice ne postupi u određenom roku, ne može da plati prekršajnu kaznu kao pravno lice, ali to može bilo koje drugo pravno lice, govorim kod prekršajne odgovornosti.
S druge strane, postavlja se pitanje, da li prekršajnu odgovornost, ukoliko sudija ili onaj koji postupa u državnom organu, znači nadležni službenik u sudu, ako ima obavezu da u roku od tri dana dostavi podatke Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, to ne uradi treći dan nego uradi četvrti dan, to podrazumeva plaćanje protivvrednosti od blizu 1000 do 1500 evra pod obavezno, za počinjeni prekršaj.
Činjenica je da s jedne strane imamo u članu 15. predviđeno da svako može, odnosno treba da zatraži podatak od Uprave, a nemamo obavezu da Uprava u određenom roku dostavi odgovor. Zbog toga, baš u pogledu primene samog ovog zakona, smatram da bi bilo potrebno zadržati maksimalne prekršajne kazne, kao gornji okvir prekršajnog kažnjavanja za slučaj bahatog i neodgovornog ponašanja svakog ko čini prekršaj. Smatram da naročito u situaciji nepoznavanja određenih činjenica, treba samo prekršajno kažnjavanje pomeriti na onaj iznos koji je predviđen Zakonom o prekršajima, upravo zato da bi se individualizovala prekršajna odgovornost svakog počinioca prekršaja. U protivnom, imamo obavezu da na primer, oni koji nisu dobro informisani, na primer, bračni par ili napravi pravno lice u nekom malom mestu, pitanje je koliko su informisani i hoće da u svom pravnom licu zaposle svoju ćerku, koju znaju da nije krivično odgovarala. Ne krivično odgovarala za ova dela, nego nije uopšte krivično odgovarala.
Međutim, nisu znali da treba da se pribavi podatak iz posebne evidencije. U tom slučaju, to pravno lice mora da plati minimum 500 hiljada dinara prekršajnu kaznu, a odgovorno lice mora da plati još 100 hiljada. Znači, 600 hiljada dinara mora da plate ti koji imaju možda malu firmicu u koju hoće da zaposle nekog člana porodice ili bilo koga.
Upravo zbog toga ističem, čak ukoliko se ne prihvate ovi amandmani koji koriguju, odnosno proširuju dijapazon mogućih prekršajnih kazni, smatram da je obaveza svih nas, a pogotovo Ministarstva pravde, da sve građane u Srbiji i sve poslodavce u Srbiji obavesti da su dužni odmah da od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija traže podatak iz posebne evidencije za sve zaposlene, koji dolaze u kontakt sa maloletnicima. Ovog trenutka nema nikog u toj posebnoj evidenciji, ali rok počinje od kada zakon stupi na snagu, upravo zbog toga vam govorim o praktičnoj primeni ovog zakona. Hvala.
 Dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, podržao bih ovaj amandman, kao što sam ga podržao i na Odboru za pravosuđe, jer jezički je ispravnije, a takođe bih hteo da kažem da je dobro rešenje za koje se jedan broj nas narodnih poslanika zalagao i kada su bile razmatrane poslednje izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, upravo da advokati, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, budu izjednačeni.
Ko je taj koji može da vrednuje da li jedan advokat ima dovoljno znanja ili nema znanja ili iskustva i nije samo godine obavljanja određenog posla garancija da neko dovoljno dobro zna da obavi posao ili eventualno nedostatak godina na obavljanju nekog posla ne znači da neko nije osposobljen i obrazovan dovoljno stručno da može da brani interese onih koje brani na sudu.
Svi mi znamo da upravo branjenik se opredeljuje u koga ima poverenja, a dosadašnje zakonsko rešenje je imalo prepreku da, ukoliko čovek se opredeli za nekog sa manje radnog iskustva, ne može da ga angažuje kao branilac za određena dela. U tom smislu smatram da nije u redu i da je upravo ovo predloženo zakonsko rešenje u skladu sa ustavnom obavezom o zabrani diskriminacije između pojedinih advokata.
Konkretno, ovo predloženo rešenje, u smislu dozvoljavanja advokatskom pripravniku da zameni advokata u odbrani, to je izuzetno važno. Svi oni koji su bili u prilici da prate diskusiju kada smo poslednji put razmatrali izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, znaju da sam ovde pokušavao da obrazložim zašto je važno omogućiti onima koji su rešeni da egzistenciju zasnivaju radom u advokaturi, da se tim mladim ljudima omogući da pod kontrolom svojih principala, pod kontrolom advokata kod kojih obavljaju advokatsku praksu, polako ulaze u problematiku krivičnog prava i postupanja pred sudom. Jer, po onom rešenju koje bi bilo u primeni, došli bi u nelogičnu situaciju da, pre svega, advokatski pripravnici koji su do jednog trenutka u vremenu mogli da zamenjuju advokata, odjednom su postali nedovoljno osposobljeni da menjaju advokata. Tu bi, praktično, došlo do nekog prekida, neko ko je juče mogao, sada ne može zato što je došlo do određene promene u ZKP.
Druga stvar, došli bi u situaciju da svi oni advokatski pripravnici koji nisu na praksi kod nekog svog prijatelja ili kod rođaka, advokat ne bi bio zainteresovan da osposobljava advokatskog pripravnika ako on do kraja svog pripravničkog staža ne može ništa da uradi samostalno u krivičnom postupku. Šta bi to značilo? Mogao bi da ide samo kao publika, da gleda i da ni jednog trenutka u praksi to ne sprovede. Ko bi bio, realno, zainteresovan da takve pripravnike osposobljava i obučava? Jedino, eventualno, rođak ili prijatelj. Svi ostali advokati bili bi simulisani da takvog advokatskog pripravnika pošalju po burek ili da plati taksu ili da nešto drugo radi ili da sedi u kancelariji i da čeka klijenta, a ne da ga osposobljava, da bi do kraja pripravničkog staža bio u prilici da odbrani bar nešto, ili da ga zameni na određenim radnjama.
Mi smo do sada imali situaciju, praktično, po zakonskom rešenju, da advokatski pripravnik nije mogao da ode ni na pretres gde se eventualno oštećeni samo izjašnjava da li se pridružuje krivičnom gonjenju ili postavlja opredeljen ili neopredeljen imovinski zahtev. Čak ni takvu radnju.
Ovog trenutka usvajanjem predloženog rešenja omogući će se da svaki advokatski pripravnik polako uz svog principala ulazi u posao. Pre svega, sigurno će ulaziti prvo kod lakših krivičnih dela i kod jednostavnijih radnji, kod saslušanja određenih svedoka, pa zatim prilikom veštačenja i svih drugih procesnih radnji, da bi kasnije bio osposobljen i da sam drži završnu reč i da praktično tu odbranu dovodi do kraja. Onda ćemo biti u situaciji da kada advokatski pripravnik položi pravosudni ispit, kada sa te strane stekne uslove za samostalno bavljenje advokaturom, ne dođe u situaciju da, kada dobije da brani po službenoj dužnosti neki predmet, ukoliko se radi npr. o nekoj ozbiljnoj stvari, ne bi znao da uđe na vrata. Ovako, osposobićemo ga da će se brže praktično uključivati uz svog principala u stručnu odbranu i bićemo u prilici da imamo stručniju advokaturu, kvalitetniju, a samim tim biće na adekvatan način zaštićena prava građana. To je ono što je bitno, jer u postupku postoji i tužilačka strana, postoji i strana odbrane i postoje oni koji presuđuju.
U ovom delu, osim što je uvedena mogućnost dodatnog osposobljavanja advokata u okviru Advokatske komore, na ovaj način i u praksi se omogućava unapređenje rada advokata. Upravo zbog toga smatram da je predloženo zakonsko rešenje, sa dobrim, pravilnim, kvalitetnim amandmanom, što su dale kolege iz PUPS, apsolutno dobro i mislim da je u interesu, ne advokature, nego pre svega ostvarivanja prava na pravnu zaštitu svakog građanina. Hvala.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, mi danas između ostalog govorimo o Predlogu zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Verujte mi da sam zadovoljan što je konačno u proceduru ušao Predlog zakona koji treba na neki način da zameni postojeći zakon, Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora koji se primenjuje danas, a to je zakon koji je 1978. godine usvojen, koji je potpisao predsednik Republike Josip Broz Tito, a tada je predsednik Skupštine SFRJ bio gospodin, odnosno drug Dragoslav Marković. Činjenica je da to treba na neki način promeniti, urediti i u vezi sa ustavnim rešenjem i svim ostalim.
Međutim, činjenica je da sam tajming kada to dolazi u proceduru može na neki način da produbi sumnju da li se tu radi o samo popravljanju, odnosno usvajanju teksta koji treba da bude u primeni za dugi niz godina ili se radi o rešavanju određenih aktuelnih situacija koje mogu da se postave ispred nas.
Upravo zbog toga smatram da našu diskusiju treba da vežemo za ono što se samim Predlogom zakona predlaže. Da li postoji mogućnost da dok se ne budemo izjašnjavali, glasali o samim ponuđenim rešenjima, da vidimo da li amandmanski, bilo usvajajući određene amandmane koji su u proceduri, bilo eventualno usvajanjem amandmana, odnosno predlaganje amandmana od strane nadležnog odbora da stignemo do teksta koji će razvejati svaku moguću sumnju na određene namere u Predlogu teksta zakona?
Najmanji problem je po pitanju ovih tehničkih stvari, da li je u pisanom obliku ili u pismenom obliku. Činjenica je da je iz 1978. godine pisalo u pismenom obliku,jezički, ukoliko je ispravnije u pisanom obliku. Mislim da je to najmanji problem. Šta je suština? Suština je da zakon koji se i danas primenjuje, praktično kod zaključivanja međunarodnih ugovora predviđa i saglasnost u to vreme, pošto je to bio savezni propis, predviđao je saglasnost nadležnih republičkih, odnosno pokrajinskih organa. Znači, međunarodni ugovori koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih tada, republičkih odnosno pokrajinskih zakona ili koji proističu posebne obaveze za jedan ili više republika i autonomnih pokrajina, zaključuju se uz saglasnost sa nadležnim republičkim, odnosno pokrajinskim organima. To što je sada važeće to je taj tekst.
Drugo, u članu 27. tog zakona je bilo predviđeno da ukoliko se saglasnost o osnovi ne postigne, Savezno izvršno veće obavestiće nadležni organ republike, odnosno autonomne pokrajine da saglasnost nije postignuta i postoji određeni proces. Tada je bio predviđen proces usaglašavanja, upravo zato da pojedini bilo kakav interes ne može da bude ne spomenut prilikom ugovaranja ili prilikom potipisivanja određenih ugovora koji treba da izazovu pozitivne ili negativne efekte po celu zajednicu.
U tom smislu opet moram da kažem da je dobro što određeni propusti koji su nam se pojavili u samom Predlogu zakona, o tome je govorila gospođa Nada Kolundžija, kada je pominjala i citirala izričito odredbu člana 8. Predloga zakona gde kaže – Vlada izuzetno može ovlastiti delegaciju Republike Srbije da prihvati da se međunarodni ugovor koji se potvrđuje u celini ili pojedine njegove odredbe mogu privremeno primenjivati do njegovog stupanja na snagu. Tu ne stoji – po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine. Istina, dobro je navedeno. Na desetoj strani materijala, član 8. predviđa da Vlada može u izuzetnim slučajevima po dobijanju saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine ovlastiti delegaciju i tako dalje.
Dobro je što je nađena forma, što je Gospođa Filipovski i verovatno jedan broj kolega narodnih poslanika predložio amandman koji će to što piše u obrazloženju inkorporirati u sastavni deo teksta zakona, koji će postati deo zakona i koji će biti objavljen u Službenom glasniku.
Obrazloženje se ne objavljuje. Obrazloženje nije obavezno. U tom delu, dobro je da uđe danas-sutra u Službeni glasnik ova verzija gde se traži dobijanje saglasnosti nadležnog odbora Narodne skupštine.
Mislim da je dobar deo diskusije u kojem je gospođa Kolundžija rekla u pogledu člana 14. u vezi potvrđivanja međunarodnih ugovora. Tu je navedeno da Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore – vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja. Tačka.
Međunarodni ugovori koji ne spadaju u ugovore iz stava 1 ovog člana, ne podležu postupku potvrđivanja. Samo ukazujem na ono što smo imali relativno skoro i što je razmatrano na sednici Skupštine.
Na prethodnoj sednici smo imali razmatranje Predloga zakona o potvrđivanju tri sporazuma i jednog ugovora. Ta tri sporazuma i jedan ugovor su zaključeni između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Po pitanju dva sporazuma i jednog ugovora, nesporno je da postoji nadležnost Narodne skupštine, odnosno postojala bi nadležnost Narodne skupštine da ratifikuje i to, jer je navedeno u saradnji u oblasti odbrane o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja.
Prvi sporazum je sporazum o saradnji. U samom naslovu – sporazum o saradnji, nije navedeno da li se radi o ugovoru vojne, političke ili ekonomske prirode. Upravo to sad navodim kao primer da bi trebalo omogućiti i naći pravu meru da ni Skupština ne bude opterećena s onim što možda ne treba da bude ovde razmatrano u plenumu, ali u svakom slučaju, mislim da mora da postoji obaveza da o svakom potpisanom međunarodnom ugovoru bude obaveštena Narodna skupština i njen nadležni odbor, u smislu zakonske obaveze. To je neki minimum koji bi morao da bude, pa čak i ukoliko bi ostala formulacija iz člana 20. Predloga zakona.
U članu 20. se kaže – Vlada po potrebi može i ne mora na predlog nadležnog organa državne uprave, da li će se setiti taj ili neće, da li će to ministarstvo predložiti ili neće, može odlučiti da međunarodni ugovor iz člana 14. stav 2. ovog zakona i posebni međunarodni ugovori iz člana 19. tog zakona se objave u "Službenom glasniku RS" i međunarodni ugovori.
Ne vidim zbog čega ne bi svaki ugovor bio objavljen u "Službenom glasniku RS", ali ukoliko čak i ne bude ta odredba, zato mislim da bi valjalo da se ova odredba tumači tako da Vlada po pravilu treba da objavi svaki. U svakom slučaju, ne možemo da pobegnemo od obaveze i ne bi smeli da pobegnemo od obaveze Vlade da svaki međunarodni ugovor bude dostavljen na uvid Narodnoj skupštini i nadležnom odboru. To je neki minimum koji bi morao da postoji.
Konačno, po pitanju ugovora, konvencija i svega ostalog, koji se tiču ljudskih prava, manjinskih prava, koji se tiču prava deteta, tim odborom predsedava predsednik Narodne skupštine, upravo zbog potrebe da se na poseban način te stvari razmatraju. Upravo smatram da su sve to oblasti koje bi morale i imperativno da budu razmatrane i ratifikovane od strane Narodne skupštine. Time, naročito kod usvajanja opšteprihvaćenih normi, ono što je prihvatljivo, ono što je dobro, ono što je pozitivno za ceo svet, to je i dobro da se ratifikuje u Narodnoj skupštini, jer onda to ne prihvata samo Vlada kao izvršni organ, nego to prihvata cela država, ceo narod. Upravo zbog toga, kada se usvajaju takve vrednosti, smatram da je korisno da se traži da Narodna skupština izrazi i državno jedinstvo, nacionalno jedinstvo i jedinstvo svih građana za usvajanje osnovnih vrednosti koje su prihvaćene u celom svetu.
U tom smislu, smatram da postoji mogućnost da se ono što može na neki način da budi sumnju da se u narednom radu popravi i da stignemo do dobrog zakona koji će biti na ponos i diku svima nama i koji će obezbediti ono što je najvažnije – zaštitu interesa svih građana Republike Srbije.
Javio sam se pre gospođe Gojković. Ukazujem da je povređen član 106. Poslovnika, jer smatram da govornik nije govorio o dnevnom redu. Govoreno je o tome ko je kako označio da li će govoriti za ili protiv pojedinih zakonskih predloga.
Smatram da ni na koji način ne treba praviti konstrukciju i nekom imputirati kroz tu diskusiju, koja je praktično van dnevnog reda, nešto što je neistinito.
Svi oni koji su bili u prilici da prisustvuju radu Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za pravosuđe, na primer, bili su u prilici da čuju moj stav po pitanju svih ovih zakona, naročito po pitanju zakona koji se kao 1. tačka dnevnog reda razmatra ovde.
Upravo u tom smislu smo učinili ogroman napor da, predlaganjem amandmana, se postigne još veća zaštita ne samo maloletnika, nego i posebno osetljivih grupa lica, da bi sve njih zaštitili i da bi dali predlog na koji će i maloletnici, ali posebno osetljive grupe lica, biti zaštićeni.
Ukoliko ovde govorimo o zaštiti maloletnika, mi treba da govorimo i o zaštiti trudnica i o zaštiti svih onih protiv kojih mogu da budu usmerena ova dela. U tom smislu praviti konstrukciju i na ovaj način kršiti Poslovnik, pa to je zaista nedopustivo.
Poštovane koleginice i kolege, ova dva predloga zakona dao sam u proceduru, jedan zakon, znači, Predlog zakona o izmeni Zakona o privrednim komorama 8. januara 2013. godine. Tim zakonom se praktično predlaže da sve ono što je Zakonom o privrednim komorama, koji je stupio na snagu 1. januara praktično dovedeno u pitanje, na ovaj način, razmatranjem ovog predloga zakona i usvajanjem ovog predloga zakona, onemogući će se nastajanje negativnih posledica po komorski sistem i, na neki način, obezbediće se kontinuiran rad komorskog sistema na različitim nivoima.
Drugi zakon koji sam predao u proceduru 23. januara 2013. godine, to je predlog zakona o dopuni Zakona o lokalnoj samoupravi. Upravo, tim predlogom zakona predviđa se da izričito bude nabrojano, kao nadležnost lokalne samouprave, da može da uređuje i obezbeđuje stipendiranje učenika i studenata. Nije ista stvar na nivou Republike i na nivou lokalne samouprave, koje su potrebe za finansiranjem ili stipendiranjem đaka i studenata. Od lokalne samouprave do lokalne samouprave postoje različite potrebe da se isprate ta deca na putu školovanja i na putu pretvaranja u korisne članove društva.
Upravo, ukoliko se obezbedi mogućnost uređivanja i obezbeđivanja stipendiranja učenika i studenata, na način koji Ustav dozvoljava, ali Zakon o lokalnoj samoupravi nije izričito to naveo kao mogućnost, tu je praktično ona distenciona razlika, a da ne bi lokalne samouprave, koje stipendiraju đake i studente došli pod udar DRI ili nekoga zato što to nije izričito navedeno.
Zbog toga predlažem da ova tačka dnevnog reda uđe u dnevni red. Izražavam žaljenje što iz proceduralnih razloga nisam mogao da predložim tačku dnevnog reda, način obezbeđivanja sredstava, kada je potrebno to obezbediti za sprovođenje operacije, naročito operacije na srcu za naše maloletnike.
Ukoliko nas je Hrvatska pobedila u fudbalu, nemojte da nas Hrvatska pobeđuje i u postupku obezbeđivanja sredstava za operaciju svoje dece kada je to potrebno. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  pred nama je Predlog zakona koji je verovatno predložen iz najboljih namera. Iz najboljih namera da se stvore uslovi da se negde ubeleže vlasništvo, odnosno činjenica da je neko izgradio neki nelegalni objekat. To mi u Vojvodini zovemo vangruntovno vlasništvo na nekom objektu.
Znači, imam kuću koja je legalna, to je gruntovno upisano u zemljišnom knjižnom ulošku tom i tom, i van gruntovno vlasništvo na šupi koju je neko u međuvremenu izgradio u vrh bašte ili tako nešto.
To je u uređenim delovima Srbije bilo definisano i ugovorima o prometu nepokretnosti. Znači, ovo prodajem što može da se upiše, i ono drugo prodajem, s tim da je svima jasno da je to nelegalno. Ukoliko bi na bilo koji način neku evidenciju toga što je nelegalno utvrdili, ne sporeći da je neko svojim parama napravio nešto nelegalno, tu ne bi bilo problema.
Gde mi imamo problem? Imamo problem što se Predlogom zakona ukoliko ne bude izmenjen određenim amandmanima dovodi u pitanje poštovanje člana 58. Ustava Republike Srbije. Naime, član 58. Ustava Republike Srbije jasno definiše da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
U stavu 2. se kaže - pravo svojine. Znači, pravo svojine, bilo da je državno, bilo da je privatno. To pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu i to utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.
Tu je praktično problem, jer ukoliko moj kolega, Mirko Čikiriz, ima svoju parcelu, a ja na njegovoj parceli sazidam nelegalni objekat. Po ovom Predlogu zakona, ukoliko postane zakon, moći ću da se upišem kao vlasnik, ne samo nelegalnog objekta, nego i zemljišta ispod nelegalnog objekta. I ni po jada što je samo to, nego će kolega Mirko Čikiriz, kao vlasnik ostatka parcele, ukoliko ostatak parcele hoće da pokloni ili da proda nekom drugom, moraće mene, kao uzurpatora, da pita za saglasnost i imaću pravo preče kupovine ostatka parcele.
Sada, pitam – da li privatan interes, moj privatni interes, da bih postao vlasnik objekta i dela uzurpirane parcele, može da se tumači kao javni interes u smislu člana 58. stav 2. Ustava Republike Srbije? Nisam siguran da je to moguće. Ukoliko ne izmenimo zakon na način da ga apsolutno upodobimo sa ustavnim odredbama, doći ćemo u situaciju da se postavi pitanje ustavnosti samog zakona, a naročito člana 4. Predloga zakona koji treba da postane zakon, i doći ćemo u situaciju, praktično situaciju, da onaj koji je postao vlasnik na osnovu neustavnog člana 4, šta će se dešavati, gde će se otvoriti parnice po pitanju utvrđivanja prava vlasništva. Taj koji se upiše, od trenutka stupanja na snagu do trenutka utvrđivanja od strane Ustavnog suda da je nešto protivustavno, šta se sa time zbiva? Otvaraju se ogromne dileme po pitanju poštovanja Ustava i po pitanju realnog odnosa pravnih subjekata u pravnom prometu u Republici Srbiji.
Drugo, što je posebno interesantno, član 11. Predloga zakona – upisom prava svojine na bespravno izgrađenom objektu ne dira se u prava trećih lica da u sudskom postupku ostvaruju pravo na svojinsku zaštitu i pravo na naknadu štete. Znači, ne ja, koji sam, npr, uzurpirao deo parcele gospodina Mirka Čikiriza, nemam obavezu da u sudskom postupku tužim njega i da ja budem u obavezi da plaćam sudsku taksu za podnošenje tužbe, nego onaj od koga je oteto zemljište mora da tuži i da ostvaruje svoja prava, koja mu se garantuju stavom 1. člana 58, da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ne može niko da mu otme vlasničko pravo.
Recimo, da Ustav ne važi, onda je sve moguće, ali onda nismo sređena država. U tom smislu sam diskutovao o tome na Odboru za prostorno planiranje i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Ozbiljne dileme su postavljene. Postavljene su dileme po pitanju usklađenosti zakona sa drugim propisima koji važe. Kod nas ne postoji hijerarhija propisa između zakona i zakona. Sada, ovaj zakon, da li će da poništi Zakon o osnovnim i svojinskim pravnim odnosima u delu gde se razlikuju? Da li će poništiti one propise koji se tiču katastra? Da li će poništiti druge propise ili ne? Nama će ostati da važe zakoni koji su u direktnoj suprotnosti.
Konačno, vrlo kratko, zato što ima mnogo kolega koji imaju mnogo toga da kažu, u pogledu člana 4. i samih dokaza na osnovu kojih će se vršiti upis prava svojine. Kaže – ukoliko nema dokaza, javnih i privatnih isprava koje su podobne za upis prava svojine na zemljištu i objektima, onda može da važi izdat račun za plaćanje naknade za komunalne usluge, voda, kanalizacija, čistoća, izdat račun za plaćanje električne energije, gasa i sl, overena potvrda mesne zajednice o vremenu izgradnje bespravno izgrađenog objekta, mislim da to ne bi trebalo da bude sporno, obaveštenje nadležnog organa uprave o mogućnosti legalizacije objekta gde se ne kaže o mogućnosti legalizacije ili o nemogućnosti legalizacije. Ovde se kaže o mogućnosti.
Taj će moći da se upiše ukoliko obaveštenje bude da ne može da se legalizuje. Tako to piše. Znači, dovoljna je potvrda kada je napravljeno i potvrda da ne može da se legalizuje i uzurpator postaje vlasnik, ne samo svoga, nego i tuđeg.
Upravo zbog toga, pozivam vas da se ozbiljno razmotri svaki amandman uz sve razloge da se na određeni način izvrši evidencija vlasničkih prava na nelegalnim objektima. Niko nema ništa protiv toga da se takva evidencija napravi, ali dirati prava bilo kog savesnog, upisanog, legalnog u korist onih koji su uzurpirali tuđe parcele, mislim da je apsolutno društveno neopravdano i što je najcrnje u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije.
Gospođo predsedavajuća, kolege i koleginice narodni poslanici, predložio sam da se dopuni predloženi dnevni red Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini i da se u dnevni red uvrsti razmatranje Predloga zakona o dopuni Zakona o lokalnoj samoupravi.
Naime, u članu 190. Ustava Republike Srbije predviđena je mogućnost da opština preko svojih organa, u skladu sa zakonom, se stara o zadovoljavanju potrebe građana u oblasti prosvete, kulture, zdravstvene i socijalne zaštite, dečje zaštite, sporta i fizičke kulture i da obavlja i druge poslove određene zakonom.
Između ostalog, na osnovu samog Ustava, postoji mogućnost da opština, između ostalog, i uređuje i obezbeđuje stipendiranje učenika i studenata. Međutim, u važećem Zakonu o lokalnoj samoupravi, to nije izričito navedeno. Upravo u tom smislu se predlaže dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi, da u članu 20, koji reguliše nadležnosti lokalne samouprave, posle tačke 16) se doda tačka 16a), koja glasi – uređuje i obezbeđuje stipendiranje učenika i studenata.
Svi mi dobro znamo da pojedine sredine u Srbiji su različito razvijene i da u pojedinim lokalnim samoupravama postoji posebna potreba da se stimuliše određena kategorija đaka i studenata, da se možda obezbedi dovoljan broj onih sa diplomom medicinskog fakulteta, da se podrže vrhunski studenti iz te lokalne sredine koji imaju npr. prosečnu ocenu na akreditovanim fakultetima iznad osam ili iznad devet.
Zašto ne bi omogućili svakoj lokalnoj samoupravi u Srbiji da na određen način veže te najbolje omladince i omladinke za lokalnu sredinu i omogućimo na određen način lokalna sredina da ih isprati i u zavisnosti od potrebe svake lokalne sredine, da sama lokalna sredina propiše uslove pod kojima bi mogli da se stipendiraju najbolji đaci i studenti?
Upravo u tom smislu Predlog zakona ide ka ostvarivanju onoga što je predviđeno u Ustavu Republike Srbije, a što možda omaškom nije izričito navedeno u Zakonu o lokalnoj samoupravi. Upravo kada pojedina lokalna samouprava izstipendira najbolje đake i studente, na primer sa prosečnom ocenom preko devet, postoji mogućnost da oni koji se bave revizijom finansijskog poslovanja lokalne samouprave da kaže – ne, ne u Zakonu o lokalnim samoupravama nemate pravo da isfinansirate onu decu najbolju. U tom smislu, predlažem da se dopuni dnevni red i da samo o ovoj izmeni odlučimo ovde na plenumu.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Janko Veselinović je podneo amandman kojim predlaže da se član 1. Predloga zakona briše iz razloga što je ovaj amandman u suprotnosti sa članom 39. st 1. i 2. Ustava RS, jer svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u RS, da je napusti i da se u nju vrati. Sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti RS moguće je ograničiti zakonom ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka zaštite javnog reda i mira, sprečavanje širenja zaraznih bolesti i odbrane RS. Upravo zbog toga što se jamči pravo na rad svako ima pravo na slobodan izbor rada i svima su pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta. Zbog toga i zbog toga što je preduzetništvo slobodno podnet je amandman da ne bi bilo ograničenja, jer u Predlogu zakona se predlaže da javni beležnik mora ima prebivalište na području opštine, odnosno grada koji je u odluci o imenovanju odlučen kao njegovo službeno sedište, a u odluci o imenovanju javnog beležnika kao njegovo službeno sedište i određena gradska opština mora imati prebivalište na području grada kome pripada ta gradska opština.
U svakom slučaju bi bilo bolje da u Predlogu zakona stoji da je omogućeno svima i da je izmena zakona išla u tom pravcu da se omogući apsolutno svima da obavljaju javnobeležničku funkciju, a ne da postoje ograničenja. U tom smislu podneti amandman vidim kao doprinos diskusiji da ćemo imati danas ili sutra situaciju u praksi i problem kada sa 55 lica koji imaju položen javnobeležnički ispit ovog trenutka stignemo do situacije da imamo preko 300, 400 ili 500 lica sa položenim ispitom i kada budemo imali 300 javnih beležnika pitanje je da li ćemo i tada imati situaciju da imamo ljude iz svake opštine i iz svakog grada gde treba da se obavlja javnobeležnička funkcija.
U tom smislu, smatram da treba debelo porazmisliti o novim izmenama i dopunama zakona bez obzira da li se ovim amandmanom postiže ta svrha. U svakom slučaju, podnetim amandmanom treba otvoriti diskusiju – da li treba ograničavati da javnobeležničku funkciju u nekom mestu može da obavlja samo lice iz tog mesta? Imamo situaciju da određena mesta su geografski u velikoj blizini i pitanje je da li ima opravdanja, da ukoliko na jednoj teritoriji nema takvih kadrova, da li treba sprečavati ili terati nekoga da pošto poto prijavljuje prebivalište na određenoj teritoriji samo zato da bi se zadovoljio zakonski uslov jer ćemo imati situaciju verovatno, naročito ako prođe ovakav Predlog zakona, da će ugovori o prometu nepokretnosti biti obavezni da se sačinjavaju pred javnim beležnikom. Šta ukoliko u nekom mestu ne budemo imali javnog beležnika? Šta ukoliko u nekom mestu ne budemo imali čoveka koji hoće da promeni prebivalište i da se prijavi tamo? Građanin će tražiti od države da mu da mogućnost da overi ugovor. Ne interesuje građanina da li postoji raspoloženje javnih beležnika da budu u tom mestu. Ne interesuje građanina da li država ima mogućnost za tako nešto.
Nisam kao zamenik člana Odbora za pravosuđe bio na sednici danas, ali da sam bio predložio bih amandman od strane Odbora da se omogući u tom delu intervencija, da u mestima gde nema javnih beležnika do trenutka dok ne bude bilo javnih beležnika da se omogući kod suda ili nekog drugog bude u tom prelaznom periodu omogućeno overavanje ugovora o prometu nepokretnosti. Ponavljam, građaninu je svejedno na koji je način organizovana neka služba. Građaninu je važno da se omogući praktično obavljanje posla. U tom smislu vidim ovaj podneti amandman kao doprinos raspravi u vezi samog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom beležništvu i kao doprinos raspravi pre svega za one izmene koje nas očekuju. Pretpostavljam da nas očekuju još jedne izmene suštinske u pogledu mogućnosti implementacije svega onoga što je u Predlogu zakona i do sada sa dobrom namerom napisano. Pitanje je da li će nas praksa demantovati ili će tražiti određene korekcije.