Vrlo ću kratko, gospodine ministre. Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je prilično tehničkog karaktera. Videli ste, to stoji u obrazloženju na koje ste se pozvali, s obzirom na to da ste amandman odbili.
Rekli smo da se on odnosi na ugovore o volontiranju. U stavu 3. se kaže da se „ugovor o volontiranju obavezno zaključuje u pismenom obliku“. Predložili smo da bude: „u pisanom“.
Koliko god da ste argumenata naveli za to da je vaš stav tehnički ispravan, isto toliko argumenata se može navesti i za ovaj naš predlog. Nije to neka suštinska promena, ni izmena. Postoji toliko zakonskih akata, odnosno dokumenata u kojima se koristi upravo ovaj termin i tom analogijom smo se vodili. Suštinski ne možemo da kažemo da ni ovo nije ispravno, ali je naša vizija bila da je ovo tehnički ispravnije, pa smo zato tako predložili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako bismo mi kao narodni poslanici zauzimali stav prema ovim sporazumima kakav je zauzela Vlada, s obzirom na to da je čekamo četiri dana da dođe u Skupštinu, pa i kad se pojavi ćuti i nema nameru da razgovara sa poslanicima, verovatno bismo i mi danas ćutali. Ali, naravno, kakav god da je naš aspekt u odnosu na ove sporazume, kritički ili aspekt podrške, njih zaista treba prokomentarisati i reći nekoliko reči, naravno ne o svima. Neke kolege moje iz SRS će se svakako pozabaviti određenim sporazumima, ali, evo, ja ću sebi, u okviru ovog vremena ovlašćenog predstavnika, dati za pravo da prokomentarišem par sporazuma i da kroz te komentare izrazim kakav je vaš odnos i šta građani Srbije, šta Srbija može da očekuje od ovih sporazuma, koliko su oni za nas suštinski važni i koliko je bitno da o njima danas, u vremenu u kom se nalazimo, raspravljamo.
Samo je u Srbiji moguće da u okviru jedne tačke dnevnog reda raspravljate o Istraživačkoj stanici u Petnici, tramvajskim šinama, katastrofama, zaduživanjima po nekom drugom osnovu, plovnim putevima itd. Dakle, to je samo u Srbiji moguće. Onda Vlada od nas očekuje ozbiljnu i racionalnu diskusiju, a građani naravno očekuju od ove skupštine da im ponudi nešto što će zaista rešavati njihove probleme.
U gomili ovih sporazuma nalazi se Memorandum o razumevanju o institucionalnom okviru Inicijative za prevenciju i spremnost u slučaju katastrofa za region jugoistočne Evrope. Pretpostavljam da bi naš zadatak trebalo da bude danas, odnosno vaš, gospodine ministre, da ubedite one nesrećne ljude na jugu Srbije da im je samo ovaj memorandum trebao, pa da im se ne dogodi ono što im se pre deset dana dogodilo u Jablaničkom okrugu, odnosno ono što se u subotu desilo u Trgovištu.
Moramo da prestanemo da obmanjujemo građane Srbije. Ono što se u subotu desilo u Trgovištu zaista jeste katastrofa i ne postoji neko ko bi mogao prirodu i nevreme da zaustavi, ali se ovde postavlja pitanje kakva je bila reakcija institucija, od prvih do poslednjih? Kako je reagovala, pre svega, lokalna samouprava na sve to? Kako da reaguje lokalna samouprava, koju činite upravo vi? Vlast u toj opštini činite vi koji ste i ovde vlast, a koji se dole, u jednoj maloj i nesrećnoj opštini, ponašate kao rogovi u vreći i koji u to malo sirotinje, sa četiri ili pet hiljada građana, ne možete između sebe da podelite funkcije i ne možete da nađete meru da se za tri meseca sastanete i održite redovnu sednicu Skupštine opštine.
Sad građani Trgovišta i svi mi zajedno treba da očekujemo adekvatnu reakciju države, a vi koji je predstavljate dole ne možete da podelite direktorska i predsednička mesta. Sada ćemo da prodajemo maglu da nam treba memorandum za slučaj katastrofa i to će da rešava probleme u Trgovištu, Leskovcu ili gde god.
Neću da eksploatišemo ovu temu. Sticajem okolnosti, u subotu sam bio dole, ne zbog ovoga, i dole se desila tragedija, ima ljudskih žrtava. Eksploatisati tu temu na ovaj način, mislim da nije ukusno. To ostavljam onima koji su se juče i koji će se danas slikati na tom području.
Ovde treba svakako prokomentarisati i reći nekoliko reči u vezi sa zaduživanjima o kojima je govorio gospodin Obradović – istraživanje i razvoj u javnom sektoru. Gospodine Đeliću, pre nekoliko nedelje ili meseci na jedan pompezan način ste predstavili ovaj kredit od 200.000.000 koji ćete povući za ulaganja u nauku i obrazovanje. Sa malo više rezerve o njemu je govorila gospođa Diana Dragutinović, s obzirom na to da zna kakav dodatni balast stavljamo na teret građanima, odnosno svima onima koji će ovaj novac da vraćaju. Naravno, njen stav nije bio zvaničan, ali čini mi se da je racionalnost tu provejavala, za razliku od vas koji ste to predstavili ne znam kako.
Želim da vas pitam, gospodine Đeliću, da li ste imali priliku da čitate, pre nekoliko dana je objavljeno jedno istraživanje u kojem se kaže da dve trećine svršenih studenata hoće da napusti ovu državu? Za koga povlačite ove pare? Ne sumnjam da je isti broj studenata bio na vašoj strani 2000. godine i da vas je energija tih studenata smestila u fotelje u kojima sedite. Dajte nam ovde odgovor šta ste učinili za te studente. Ako je za odlazak studenata do 2000. godine bio kriv „diktator“ i neki režim, pitam vas ko je danas kriv za to? Da li Srbija i danas ima diktatora ili ima režim kakav je imala i pre 2000. godine?
Za koga povlačite ovaj novac? Šta ste učinili da te ljude obavežete da svoje znanje, kvalitete i vrednosti ulažu i daju Srbiji? Niste učinili ništa, ali ste spremni da u ime generacije koja ovaj novac neće trošiti, nego će ovaj novac vraćati, povlačite nova sredstva. Naravno, moje kolege će malo više o ovom sporazumu govoriti.
Zadržaću se danas na sporazumu sa državama EFTA, ali pre toga ću komentarisati sporazum kroz koji ćete trošiti sredstva pretpristupnih fondova. Lepo je to što će Beograd da rekonstruiše tramvajske šine, ali Srbija nije samo Beograd. Nemam ništa protiv toga, niti dovodim u pitanje potrebu da Beograd liči na metropolu, jer je na neki način on lice države Srbije, ali ono što hoću da vas pitam je – kada ćete ostatak Srbije da spremite da troši sredstva iz pretpristupnih fondova? Deset godina ste na vlasti. Otkako ste došli na vlast, od pet komponenata trošimo samo dve. Zašto? Zato što niste bili sposobni da državu spremite i da trošite novac koji objektivno možda i možete da trošite?
Pitam vas otvoreno, da li ste u stanju da do kraja 2011. godine ispunite obaveze i zadatke koje ste sami pred sebe postavili? Da li će vam taj decentralizovani sistem upravljanja fondovima biti akreditovan do kraja 2011. godine? Hoće, sutra malo, jer kada otvorite stranice, pa kada vidite šta se od vas očekuje da ispunite... Deset godina vam nije bilo dovoljno da ispunite, sada ćete za godinu, godinu i po dana to da uradite.
Koliko opština na teritoriji Republike Srbije ima kapacitete da se snalazi sa ovim izazovima? Šta ste u obavezi da uradite? Da podignete administrativne kapacitete, da imate optimalan broj zaposlenih u javnom sektoru. Da li ste posle usvajanja onog zakona o maksimalnom broju zaposlenih preuzeli sve ono na šta ste se obavezali? Jeste, sutra malo.
Treba da imate adekvatan i kompetentan stručni kadar u javnoj administraciji, od lokalne, pa do državne. Imate li? Sutra malo. Ti ljudi treba da umeju da pišu projekte, a projekti koji treba da dobiju pozitivnu ocenu u tim fondovima treba da se finansiraju iz budžetskih sredstava Republike Srbije.
Kada govorimo o projektima, recite nam, i nama i javnosti, koliko nepovučenih sredstava stoji u Evropskoj investicionoj banci, u Evropskoj banci za obnovu i razvoj, u Svetskoj banci ili bilo kojoj drugoj banci? Ova vlada pošalje u Skupštinu, ovi vaši poslanici to ratifikuju, a vi ne možete da povučete jer nemate projektnu dokumentaciju. Ko je kriv zbog toga, opozicija ili vi koji deset godina sedite u tim foteljama?
Izađete pred nas i ubeđujete nas da ovo treba i Srbija ide dalje. Činite prve korake na putu podizanja standarda u ovoj državi. To je licemerje sa kojim ne možemo da se složimo i ne možemo da nađemo nijednu reč razumevanja za takav stav i za takav odnos.
Naravno, ono čemu ću se u okviru svog vremena najviše posvetiti jeste ovaj sporazum. On je najopširniji i po težini i po obimu, najopširniji, ali je suštinski najmanje značio u ovoj državi. Iz ovog ministarstva iz kog je došao uglavnom nam takvi dokumenti dolaze, koji puno pišu, a u suštini ništa ne napišu.
Krenuću od obrazloženja koje je ova vlada ponudila poslanicima u našoj skupštini. Šta na jednom mestu piše? Kaže: „Posmatrano iz ekonomskog ugla, postoji jasan interes za nastup država EFTA na srpskom tržištu“, to ne dovodimo u pitanje, što će i kasnije cifre koje ste nam ponudili u ovom obrazloženju da dokažu i potvrde, „što se ogleda kroz njihova ulaganja u našu privredu i prisustvo njihovih preduzeća. Zaključivanjem sporazuma sa EFTA Republika Srbija postaje privlačnija za strane investitore i stvaraju se uslovi za nove investicije u domaću privredu.“
Sve ste u Srbiji spremili, samo još ovaj sporazum da potpišete i Srbija će postati investiciona Meka. Gde je pravna sigurnost? Nema je. Gde je finansijska sigurnost? Nema je. Gde je konzistentan poreski sistem? Nema ga. Šta je sa likvidnošću, solventnošću itd., da se ne vraćam?
Sada nam ovde prodajete maglu – ako potpišemo ovaj sporazum, Srbija će u investicionom smislu biti bolje rangirana. To nije tačno. Ovaj sporazum bi imao smisla da je Srbija ekonomski potentnija, da u Srbiji izvoz ne učestvuje sa svega 20% u ukupnom BDP. U državama sa kojima ulazite u sporazum izvoz nije ispod 40 - 50%. U pravu ste, podižemo liberalizaciju trgovine sa državama kojima smo u 2009, kako ovde kod vas piše, izvezli za 55.000.000, a za isti period uvezli od njih robe u vrednosti od 110.000.000 evra.
Kome činimo uslugu, njima ili nama? Da ste za deset godina stvorili drugačiji ekonomski ambijent, možda bismo imali koristi da ovo radimo. U ovom trenutku, biću korektan, neću reći da će Srbija imati štetu, ali će korist imati oni koji su na drugoj strani ovog sporazuma i pre će biti da ovo radite zbog njih, nego zbog nas.
Idete dalje i opravdavate ovaj sporazum činjenicom da je Norveška, odnosno „Telenor“, treća po investiciji u državi Srbiji. Pre nego što uđemo u strukturu investicija, kako je moguće da je Norveška sa „Telenorom“ treći po redu investitor u Srbiji, a nismo imali ovaj sporazum? Nije nam ovaj sporazum bio potreban da bismo investiciono bili prihvatljivi za Norvešku. Ali, znate, kada ne birate čime ćete se služiti da opravdate neke svoje postupke, onda dođete u ovakve kontradiktorne situacije. Onda se vratimo na prirodu te investicije i na strukturu. Zašto je najveća? Zato što se kreće u sferi u kojoj nam se dominantno svih ovih deset godina kreću te velike strane investicije, u sferi usluga i trgovine.
Šta to pravi „Telenor“, šta to prodajemo na osnovu onoga što stvara „Telenor“? Prodaje apstrakciju, i to plaćamo svi ovde. Šta to izvozimo zahvaljujući „Telenoru“, pa da ostvarujemo prihode kojima ćemo vraćati dugove koje nam namećete na vrat, između ostalog, kroz nekoliko sporazuma koje ovde imamo? Ne proizvodi ništa. Ne dovodimo u pitanje investiciju, neka su došli. Da li smo osetili milijardu i po evra koje su nam ponudili, dali za „Telenor“? Nismo, jer ste ih potrošili u vašu nerazumnu javnu potrošnju i krpljenje budžetskih rupa i budžetskog deficita. Tu je suština problema.
Ne možete da krečite ono što je trulo, a vi sada to radite – državu koja nema ekonomski supstrat kitite, ulepšavate je. U toj fikciji ne možete večito da živite, ali nam je žao što ćemo cehove svi zajedno da plaćamo, ne samo vi. To je veliki problem ove države.
Gospodine Đeliću, koliko mi vreme dozvoli, vratiću se na preambulu ovog dokumenta. Ovde ima jako interesantnih stvari za komentar, pa ako ne zamerite, u okviru svog vremena ću da pitam nešto. Kažete u preambuli: „Potvrđujući svoje opredeljenje za demokratiju, ljudska prava i osnovne slobode, kao i za političke i ekonomske slobode, u skladu sa svojim obavezama prema međunarodnom pravu, uključujući Povelju UN i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima“.
Pitam vas, koliko država iz EFTA poštuje međunarodno pravo i koliko njih je u skladu sa međunarodnim pravom ili suprotno međunarodnom pravu priznalo nezavisnost Kosova i Metohije? Moje pitanje je da li će se ovaj sporazum odnositi na državu Srbiju u međunarodno priznatim granicama ili u granicama koje nam oni nameću? To je prvo pitanje.
Drugo pitanje je da li će ove države posebno ovakav sporazum sklapati, potpisivati ili ratifikovati sa kosovskim tzv. institucijama? To je prvo pitanje o kome očigledno niste vodili računa kada ste projektovali ovakav aranžman sa ovim državama.
Pazite, ovo je gradacija licemerja, pazite sada ovo – potvrđujući svoje opredeljenje, između ostalog, za poštovanje osnovnih prava radnika. Pozivate se na konvencije Međunarodne organizacije rada, vi iz ove vlade, u kojoj radnici seku prste, ne zato što traže posao, nego da im se plati ono što im država duguje, odnosno što poslodavac duguje, a država promoviše potpunu slabost da se suoči sa tim i takvim pojedincima; u državi u kojoj prvo potpišete sporazumni raskid radnog odnosa, pa tek onda ugovor o radu, u državi u kojoj posao ne možete da dobijete ako planirate da budete majka. Vi ovde poštujete osnovna ljudska prava? Zamislite, kakvo licemerje! Mogli ste bar toga da nas poštedite, vi koji sedite nasuprot tajkuna koji izađu i kažu – kome je lakše ili kome je teže, nama što se sekiramo svaki dan ili njima koji pet godina ne rade i štrajkuju svaki dan?
Sa takvim ljudima sedite i krojite ekonomsku politiku, socijalnu politiku. Oni uređuju standarde po kojima će radnici u ovoj državi da žive i ostvaruju svoja prava, a vi nam u preambuli stavite da poštujete prava radnika, u skladu sa međunarodnim pravom. Pitam vas, da li prava radnika imaju isti status, naši radnici u Srbiji i radnici u Norveškoj? Dovedite nam to u vezu i napravite paralelu, pa ćemo da prihvatimo da je ova preambula racionalna i razumna.
Time ću priču privesti kraju. Ovo je vrhunac u toj, da kažem, gradaciji, pazite: „Konstatujući značaj odgovornog korporativnog ponašanja i njegovog doprinosa održivom ekonomskom razvoju...“. Vi iz ove vlade govorite o korporativnom ponašanju?! Da li neko od vas koji sedite tu može da nam kaže šta je strategija korporativizacije u Srbiji? Ko vam je branio deset godina da sprovedete promenu pravne forme preduzeća u Srbiji? Vi ste se odrekli mandata. Pričate deset dana priču kako stranke neće da kontrolišu mandate. Zašto stranke ne popuste javna preduzeća koja kontrolišete? Nemate nameru da se odreknete benefita koji crpite u javnim preduzećima.
Probleme koje ste napravili u javnim preduzećima ostavili ste svima nama u nasleđe. Deset godina. Obećali ste korporativizaciju na lokalnom nivou do 2008. godine. Dokle ste stigli? Da li znate šta hoćete? Znate li šta treba da bude privatizovano, šta ne treba da bude privatizovano? Šta treba da bude u većinskom vlasništvu, a šta ne treba da bude u većinskom vlasništvu države? Tu je trebalo da promovišete korporativno ponašanje, toliko i možete.
Postoje kompanije koje se ponašaju korporativno u Srbiji, ali sa svim svojim znanjima ne mogu da izađu na kraj sa ekonomskim ambijentom koji vi stvarate. Ili ćemo utisak o korporativnom ponašanju vas i vaše vlade da stičemo na osnovu „Jata“ i „Telekoma“? Je l' model privatizacije „Telekoma“ model odgovornog korporativnog ponašanja, gde ćete za 40% akcija nekom omogućiti da bude većinski vlasnik te firme? Samo mi imamo interes da prodamo nešto što je profitabilno, što puni budžet i vraća dugove koje nam vi stavljate na vrat.
Ili možda „Jat“? Na telefonskoj sednici, gospodine Đeliću, dogovorili ste da formirate novu firmu. Jedino se još oko imena niste dogovorili. Tražite kuma. Četiristo hiljada dolara je osnivački ulog nove firme. Šta ćete da uradite? Pa ćete sve što vredi iz „Jata“ da prebacite u novu firmu, optimalan broj zaposlenih, slotove, ugovore, kapital, a muku i pljačku i neodgovornost ćete ostaviti u staroj firmi, pa ćemo svi mi zajedno da vraćamo dugove stare firme, a vi ćete kao veliki korporativni stručnjaci da tražite strateškog partnera za „Jat“, koji ima dobre ugovore, nema dugove, nema slotove i svakako ima optimalan broj zaposlenih.
Ko nije dovoljno pametan da bude strateški partner jednoj takvoj firmi? Ali, pitamo vas šta je sa dugovima i nesrećom koju su vaši nesposobni menadžeri, direktori, rukovodstvo ostavili? Ostavili Vladi Republike Srbije, budžetu Republike Srbije, ovoj skupštini i na lokalnom nivou, lokalnim organima vlasti.
Zato ne možemo da prihvatimo ovo što nam nudite, zato smatramo da je ovo farsa. Srbija, ako neće imate štete, nikakve koristi ni od jednog dokumenta koji ste nam ponudili neće imati. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vidite, podneli smo amandman na član 4. u kom smo predložili da se reči „u najvećoj mogućoj meri“ brišu. Član 4. ovog zakona odnosi se na stvaranje zdrave i bezbedne radne okoline. Kako je definisano ovim članom, koji ima jedan stav, to je zaista apstraktno i rastegljivo. Molili bismo one koji su nam odbili ovaj amandman da objasne koja je to najveća moguća mera.
Podsetiću vas da je u načelnoj raspravi gospodin Šarović govorio i ukazivao na neke odredbe ovog zakona koje su takođe bile neprihvatljive, ali sa aspekta da se nešto apsolutno nameće kroz njih, pa je tu pravio paralele sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, da ni ono sebi ne može tako rigorozno, odnosno apsolutno da predviđa zakonska ovlašćenja.
Vi ste to tada branili jednim stavom, pa nas sada interesuje – koja je to najveća moguća mera kojom će se rukovoditi poslodavac kada bude obezbeđivao i stvarao uslove za rad? To je prilično rastegljivo. Interesuje nas, ako to nije ovaj zakon, šta će to stajati u nekom podzakonskom aktu, što će predstavljati okvir, pa će se u tom okviru nalaziti nešto što je najveća moguća mera?
Nemojte imati dilemu, svaki poslodavac, kakve god uslove da stvori u svojoj firmi, preduzeću, instituciji, uvek će, kada se bude pozivao na ovaj zakon, da koristi i da kaže – stvorio sam sve uslove u najvećoj mogućoj meri. Vi nećete imati argument da osporite takvu tvrdnju ili činjenicu da se drži za tako nešto.
Zato predlažemo da se ovo skloni, a suštinski nećemo promeniti vašu nameru i intenciju koju predlažete u okviru ovog zakona članom 4. Predlažemo još jednom da se preispita i da prihvatite ovo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Seniću, ne zamerite što se direktno vama obraćam, ali postoji nekoliko rečenica koje ste izrekli i sa kojima sam zaista saglasan. SRS ne može da kaže da one nisu korektne i u redu, ali morate da priznate činjenicu da je svaka priča o EU i evropskim integracijama deplasirana kada analizirate odnos izvršne vlasti prema DRI, odnos različitih većina prema DRI poslednjih pet ili šest godina, otkako je ona formirana.
Čak i ove izmene i dopune o kojima danas govorimo nisu do kraja izmene kakve bi trebalo da se dese, i tu sumnju i apsurd priče o evropskim standardima kada je u pitanju DRI potvrđuje i uopšte ne dovodi u pitanje. Evo zašto vam to govorim. Odnos izvršne vlasti, skupštinske većine koja stoji iza te izvršne vlasti prema DRI je, u stvari, manifestacija vašeg odnosa prema standardima koji u tom razvijenom svetu vladaju.
Lepo je što se setili NIS-a, ali ste mnoga druga javna preduzeća i ustanove zaobišli, a bilo bi mnogo interesantnije i lepše da čujemo šta se u njima dešavalo, zbog činjenice da vlast nije učinila ništa da olakša rad DRI, da joj dune vetar u leđa kako bi Srbiju predstavili kao ozbiljnu i odgovornu državu u 21. veku, kako smo to danas u ovoj sali mogli da čujemo.
Ono oko čega se niko danas neće sporiti jeste činjenica da su plate u DRI bile takve kakve jesu, da one možda jesu bile razlog zbog čega ta institucija nije funkcionisala, jedan od razloga; svi smo danas saglasni da njih treba promeniti i načiniti ih adekvatnim. Za Srpsku radikalnu stranku priča o DRI danas nije smela da se svede samo na te izmene. Postoje i neke druge izmene koje bi možda trebalo danas da uradimo, da o njima razgovaramo, da u parlamentarnoj raspravi dobijemo kvalitetne izmene i dopune i da te izmene i dopune budu zaokružene u jednu celinu kako bi Državna revizorska institucija mogla da funkcioniše kako treba.
U pravu ste bili u onom segmentu kad ste rekli da je žalosno što se priča o funkcionisanju ove institucije svela samo na plate. To nije dobra poruka nikome, ali doći ćemo i do toga i doći ćemo do toga zašto SRS ima takav stav.
Ako se sećate, ovde je pre nekoliko nedelja bila zakazana jedna tematska sednica na kojoj smo raspravljali, odnosno imali priliku i šansu da pitamo predstavnike DRI o izveštaju, efektima krize itd. Zamislite sad ironiju, oni koji su tražili tu tematsku sednicu nisu DRI postavili nijedno konkretno pitanje. Čak se nisu dotakli pitanja kako rešiti problem plata o kojima danas raspravljamo. Srpska radikalna stranka je tada otvorila nekoliko pitanja, otvorila je i pitanje o platama, ali smo otvorili i pitanje o nezavisnosti DRI, i pitanje nekih drugih zakona koji prate rad DRI i koji bi joj omogućili da svoj posao obavlja na adekvatan i potpun način.
Evo, danas raspravljamo samo o platama. Postoje neki članovi koje bismo zaista potegli kao pitanje i promenili ih; recimo, to je član 5. u kome su apstraktne kategorije: institucija može da daje, po potrebi itd. Znači, nešto slično smo imali u jučerašnjoj raspravi, ništa određeno, ništa konkretno. Promenili bismo to možda, na ovaj ili onaj način.
Vi u ovom zakonu takođe imate i određenje da dvadeset poslanika može da pokrene inicijativu za smenu revizora, predsednika, članova itd. Da li je to dobra kategorija? Da li to ne dovodi u pitanje nezavisnost ove institucije?
Imajući u vidu iskustvo sa većinom koja danas upravlja ovom državom i činjenicu da su oni koji su najveći u toj grupi skloni popuštanjima prema manjim političkim grupama u okviru većine, zamislite ako nekome u toj grupi padne na pamet da za izveštaj koji je Državna revizorska institucija uradila iz nekog ministarstva koje oni kontrolišu pokreću tu inicijativu... Većina će pristati zbog nekih budućih zakona koji takoreći, po vama, predstavljaju vaš put u EU ili naše evropske integracije. Prema tome, izmene i dopune Zakona nismo smeli da svedemo samo na plate. To je jedna stvar.
Ove izmene i dopune takođe oslikavaju koliko je farsičan odnos vlasti prema ovoj instituciji. Zamislite, vi ste u obrazloženju napisali da je Odbor za finansije jednoglasno u decembru mesecu preporučio Skupštini da menja, ali ne samo Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji, nego zakone o reviziji i javnim finansijama. To je nešto drugo. To je sveobuhvatnije i to se odnosi na sve ono o čemu sam do sada govorio.
U februaru mesecu smo imali opet Odbor za finansije, pa su inicijative DRI prihvaćene, pa smo čekali mišljenje Ministarstva da obezbedi bednih 25.000.000, da se poveri ovoj instituciji. Danas smo već zašli u polovinu 2010. godine i raspravljamo o tim izmenama i dopunama.
Malopre slušamo – mi smo na početku. Na kakvom početku? Institucija postoji već pet godina, o evropskim integracijama se priča već deset godina, a funkcionisanje ovih regulatornih tela je jedan od preduslova za vaš put u te vaše evropske integracije. Šest meseci ne možemo da dođemo u situaciju da obezbedimo 25.000.000 Državnoj revizorskoj instituciji. Vidite sad koliko je to beznačajno.
Kod sebe imam zvanični dokument, dobili smo ga krajem marta, a to je Izveštaj o radu budžetske inspekcije za 2009. godinu. Oni su tretirali 45 kontrola, u 73% kontrolisanih institucija utvrđene su nepravilnosti i nezakonitosti. Pazite, samo u Ministarstvu zdravlja preneta su sredstva za nabavku bolničkih kreveta i ostalog - 55,552 miliona. Nisu vraćena. Onda, za nabavku nekih vozila za hemodijalizu - 11,346 miliona. Pare do dana kontrole nisu bile vraćene. Samo na dve nabavke je 60 miliona otišlo u vazduh, determinisane kao nepravilnosti i bezakonje, a mi čekamo šest meseci da obezbedimo dvadeset pet miliona dinara za instituciju koja će obezbediti da se sa druge strane uštedi dvadeset, trideset ili pedeset milijardi dinara. Zamislite, kada bi država na godišnjem nivou sačuvala pedeset milijardi dinara, vi biste imali prepolovljen deficit na godišnjem nivou.
Političke volje u vlasti nema. Onda ministar finansija izađe i kaže – znate, na godišnjem nivou 130 milijardi dinara, mi ne možemo da pratimo, ne znamo gde one idu i gde one nestaju. A Državna revizorska institucija je imala, i po zakonu koji je na snazi i koji bi mogao u drugim segmentima da se menja, toliko ovlašćenja.
Zamislite samo, oni mogu da uđu u poslovanje nekog fudbalskog kluba na lokalnom nivou, koji dobija sredstva iz budžeta lokalne samouprave. Da li neko od nas poslanika koji sedimo ovde može da zaključi da bi se u kontroli i reviziji takvih institucija, i u koliko institucija, moglo konstatovati da nemamo nesvrsishodno poslovanje? Znači, ne neefikasno, ne neekonomično, ne neuspešno, nego nesvrsishodno poslovanje, koje obuhvata sve tri kategorije koje predviđa Zakon o DRI. Postoje institucije, koje bismo mogli na prste dve ruke da nabrojimo.
To govori izveštaj budžetske inspekcije, a to nažalost govori i izveštaj koji smo imali, koji je pretvoren u farsu zbog sednice na kojoj je i Skupština pristala da se tematski o ovom problemu raspravlja; malopre je gospodin Obradović pomenuo, vi ste zakonom bili obavezani u kakvoj formi, ali zakonom smo bili obavezani svi zajedno da to bude tačka dnevnog reda plenarne rasprave na kojoj će se zauzeti određeni stavovi na osnovu mišljenja i preporuka koje ima DRI. To se izbeglo. Onda ne možete od nas da očekujete da imamo drugačiji stav prema odnosu izvršne vlasti prema jednom, trebalo bi da bude nezavisno, regulatornom telu, odnosno DRI.
Pogledajte šta se paralelno sa svim ovim stvarima dešava. Vlada najavljuje paket mera – menjaćemo poreski sistem, penzioni sistem, spremamo se da napravimo racionalnu javnu potrošnju. Zamislite ironiju, niko od vas nije mogao da vidi, ni ja nažalost, kakav je to zakon o kontroli javne potrošnje ili javnih rashoda, ne znam kako su ga definisali. U tom zakonu, po rečima ministra Diane Dragutinović, planira se formiranje fiskalnog veća koje će da kontroliše javne rashode u Republici Srbiji, odnosno da prati da li su uravnoteženi prihodi i rashodi. Alternativa tom fiskalnom veću jeste DRI, odnosno da Vlada nađe prerogative i ovlašćenja, da ponudi Državnoj revizorskoj instituciji, na osnovu kojih će ona moći dodatno da kontroliše javnu potrošnju.
Zamislite bruku, ne pitamo se mi kao predstavnici naroda i građana, nego se predlog šalje u MMF da MMF kaže šta je za nas dobro, a šta za nas nije dobro. Nemamo dilemu kako bismo to rešili. Nažalost, nismo u prilici da to sada sprovodimo, ali vi večite dileme imate. Umesto vi da ih rešavate, rešava nam ih neko drugi. Vreme koje smo ostavili iza nas pokazalo je da ta rešenja nisu dobra, a vi nemate hrabrosti, niti političke volje da to priznate. Država i dalje ide kroz stihiju, vrti se zemlja u svim pravcima, pa šta nas sačeka na nekim novim izborima.
I ove izmene i dopune ovog zakona i odnos Vlade prema DRI se kreiraju i definišu na osnovu nekog budućeg izbornog ciklusa, jer potpune i konkretne mere i podrška DRI u ovom trenutku, znate dobro, ne bi bila popularna, jer dobro znate šta bi se sve zateklo po ministarstvima.
Šta očekujete, da imamo drugačiji izveštaj DRI na kraju 2010. godine od ovog koji smo imali pre? Na osnovu čega? Pola godine je već prošlo. Oni su već ušli u reviziju, a dok primenite ovo o čemu ćete se izjašnjavati u danu za glasanje, dok oni dobiju mogućnost da sve ove ljude uposle i sprovedu konkurse, proći će još tri meseca. Oni će već biti u postupcima, odnosno u fazi pripreme izveštaja, o kojem ćemo mi morati da se obaveštavamo.
Rekli smo – izveštaj za 2009. godinu neće biti ništa drugačiji od izveštaja za 2008. godinu, ali kada dovedete u korelaciju to i vašu projekciju izbora, kada će biti, ništa nije čudno i ništa nije neočekivano. Očigledno je da se izbori najavljuju za narednu godinu. Nažalost, dok god se u Srbiji bitne političke odluke, naročito kada su u pitanju ekonomija i finansije, budu donosile na osnovu projekcije izbora Srbija će da grca u problemima i svakog dana će biti u veku niže, a ne kako danas slušamo – nečija svest i mišljenje su u 19. veku.
Šta je ono što smatramo da treba da pošaljemo u ime SRS kao poruku i Državnoj revizorskoj instituciji i onima koji će biti revizori? Moraju da učine sve da ostanu nezavisni. Tu ste debelo pali na ispitu. Svi vi koji dolazite iz određenih lokalnih sredina vrlo dobro znate da nam lokalne kabadahije kontrolišu i tržišne inspekcije i inspekcije rada, da nam se svima zajedno podsmevaju.
Vaše ministarstvo donese u toku godine dva rešenja i naloži jednom malom javnom preduzeću da vrati cene. Podsmevaju im se. Pitate ministra, a ministar – pa, sve sam uradio. Tržišni inspektori odu tamo, direktori i predsednici opština pišu sa njima zapisnike, falsifikuju zapisnike, poigravaju se sa državom. Sada neko vas treba da shvati ozbiljno, sada će DRI da radi kako treba. Sve smo rešili, još samo to da rešimo.
Ovde može da se prepozna i malicioznost. Evo zašto: sutra ćete se ograditi od DRI i reći ćete gospodinu Sretenoviću – šta hoćete, dali smo vam pare, šta je sad problem? Na svim ostalim poljima i dalje će se institucija saplitati, da ne prepoznaje i ne traži prljavštinu i tragove, kojih očigledno ima, i vi ste svesni; ubeđen sam da postoji deo vas kojima to smeta, ali poštujete stranačku disciplinu, nažalost. To nas sve košta, ali tako je.
Ovim izmenama gospodin Sretenović je veliku obavezu preuzeo na sebe. Njegova je poslednja, ko će da radi i ko će proći na konkursu. Naša poruka – SRS traži od gospodina Sretenovića da to ne budu isključivo ljudi koji će ući u DRI zbog adekvatne materijalne satisfakcije, jer, zapamtite, ako i dobiju platu od 100.000, lokalne kabadahije na drugim nivoima vlasti će ponuditi 200.000 da neke stvari ne vide i ne konstatuju u svojim izveštajima i zapisnicima. To moraju da budu časni, pošteni i hrabri ljudi.
Takođe, poručili bismo na kraju, neka sugerišu ljudima u svojoj revizorskoj instituciji da se bave adekvatnim poslom, svojim poslom i da u okviru ministarstava i institucija, agencija, tela, gde god budu u kontroli, traže prave stvari. Ne bih voleo da budem banalan, ali ova država zaslužuje da se državni revizori u okviru institucija ne bave ni ćevapima, ni pljeskavicama, niti vešalicama, niti vinom, nego da se bave ugovorima, javnim nabavkama i svim ostalim velikim poslovima gde se kreće veliki novac i gde taj veliki novac nestaje.
Srpska radikalna stranka smatra da je dobro što će u jednom segmentu biti rešeni problemi Državne revizorske institucije, ali insistiram na tome da vlast u Srbiji suštinski svoj odnos prema DRI nije promenila i da će problema i dalje biti.

Osvrnuo bih se, pre svega, na ovaj amandman gospođe Paunović i doveo ga u vezu s amandmanom na član 3. Zaista ne vidim razlog zbog čega Vlada nije prihvatila ovaj amandman i amandman na član 3. Nažalost, i danas ćemo ostati uskraćeni za taj odgovor. Predstavnik Vlade koji je ovlašćen da prihvati amandman, naravno, nije s nama.
Ne dovodim uopšte u pitanje vašu kompetentnost, gospođo Lakićević, ali u obrazloženju kojim ste odbili amandman (ili ga niste čitali ili ga vi niste pisali) zaista niste dali odgovor zbog čega je neprihvatljivo ovo što mi predlažemo. U obrazloženju ste prepisali, nadogradili član, odnosno stav iz zakona i pokušali ponovo da nas ubedite u ono što je napisano u zakonu. Mi smo upravo pokušali da na to intervenišemo. Ne vidimo šta je u tome sporno.
Ovde smo predložili da se reči "bez odlaganja" zamene rečima: "istog dana". To je konkretan i egzaktan rok. Ovamo smo predložili da se ovo "bez odlaganja" zameni rečima: ''u roku od tri dana''. I tri dana i jedan dan i dnevno ažuriranje su rokovi na koje se vi obavezujete u nekim drugim članovima, i u članu 15. st. 2. i 3. i u članu 18. stav 1. Znači, to je ono što zakon već prepoznaje kao rokove koji mogu da se ovde obuhvate i definišu.
Zbog čega se ovo ne prihvata? Šta je sporno? Osporava koncepciju zakona? Nije tačno. Ili vas nije interesovalo šta smo predložili, paušalno ste prešli preko svih amandmana, čak da kažem da ne prihvatite sve, u redu, ali ovo je nešto što je preciznije od vašeg rešenja i ne bismo voleli da zaključimo da se, kad god raspravljamo o zakonima koje vi branite, uvek pojavljuju stavovi i članovi koji su neodređeni i plivaju i u vremenu i u prostoru.
Setite se Zakona o ravnopravnosti polova – treba da nastoji, najmanje ovoliko, najmanje onoliko… Isti odnos prema takvim stavovima imali ste i od opozicije i od pozicije. Nije loše da se prihvati nešto što je konkretnije. Čini mi se da nije zlo.
Pre nekoliko dana ili nedelja u ovoj skupštini je bio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru. Sedam ili osam meseci ranije smo predlagali rokove. Vlada nije htela da ih prihvati, a onda su osam meseci posle toga prihvatili rešenja koja smo mi predlagali pre osam meseci. Ne bismo voleli da se i sa ovim zakonom dešava isto. Srbija nema vremena za takvu avanturu. Traži zakone koji su jasni i precizni.
Koliko god je ovaj zakon tehnički, delim mišljenje da je zakon po svojoj suštini tehnika, olakšaće nešto, neke administrativne procedure će olakšati, skratiti, podići će administrativne kapacitete, ali vi ste krivi što se danas ovde vodi politička rasprava o ovom zakonu. Pogledajte obrazloženje zakona. Tehnički zakon ste branili političkim frazama. Nismo se na to oslonili.
Pogledajte stenograme iz načelne rasprave, pa ćete videti koliko politike brani jedan ovakav zakon od 40 članova. Gospodin Milosavljević – ovo je zakon kojim će se pospešiti efikasnost naplate poreza, doprinosa itd. Nije tačno. Može da bude u funkciji, ali u jednoj maloj meri, u jednom malom delu. To niko ne dovodi u pitanje. Svako ko se privatnim poslom bavi ili se bavio, pa je došao u ove klupe, zna kakvi su problemi i peripetije i zna da definisanje Centralnog registra ne mora da znači da je nešto loše, svakako da može da da pozitivne stvari, ali to ne predstavlja suštinu problema koji Srbija mora da rešava, koji ste vi kao predstavnici Vlade dužni da rešavate i da ponudite odgovore na to.
Zašto je sada priča s tehnike izmeštena u politiku? Pazite sad, vaše sveto pismo je Nacionalni program integracija, odnosno izmene i dopune, to ste usvojili. U njemu stavljate da je prioritet u 2011. godini, kad je socijalna politika u pitanju, uspostavljanje Centralnog registra. Mi na početku 2010. godine donosimo zakon o Centralnom registru koji će stupiti u primenu 2013. godine, a definišete ga kao prioritet za 2011. godinu. I onda vam je malo neprijatno da nas slušate. Slažem se. I ja bih da se završi, ali neke stvari moraju da se kažu, i radi vas i radi javnosti, da su primećene i da su konstatovane.
Da ironija bude veća, zakon se usvaja po hitnom postupku. A znate kako se brani? U obrazloženju zašto po hitnom postupku piše – nedonošenje bi moglo da prouzrokuje štetne posledice po rad navedenih organa i organizacija. Nije tačno. Organi i organizacije, svi pomenuti ovde, i do sada su funkcionisali i do sada su radili. Ako nisu radili, kako su se naplaćivali porezi i doprinosi do sada? Kako su obespravljeni radnici dobijali sudske postupke u odnosu na poslodavce koji nisu izmirivali svoje obaveze prema njima? Upravo na osnovu činjenice da su organi i do sada radili. Istina, administrativno opterećeni i treba ih olakšati, ali su organi radili.
Krajem 2008. godine Republički zavod za zdravstveno osiguranje je izmenio svoj pravilnik, pa se taj zavod hvalio kako je evidencija postala ažurnija i sa evidencije su skinuti svi koji ne plaćaju uopšte, odnosno ne plaćaju uredno doprinose za zdravstveno osiguranje. Znači, mehanizmi su bili izgrađeni i postojali su i do sada. Imali su problema. Ti problemi nisu samo problemi tehničke prirode, nego i činjenica političke slabosti onih koji su te organe kontrolisali.
Još jednom ponavljam u ime SRS, nije sporna potreba postojanja Centralnog registra, ali on ne rešava problem. Ali, problem ne može da se reši ni onako kako je Vlada pokušala da ga reši. Vlada je ponudila rešenje ekonomskih i socijalnih problema zajedno sa ljudima koji su kreatori problema u ovoj oblasti.
Morate se složiti sa mnom, ne očekujem da potvrdite, niti da kažete bilo šta, gospodine Ljajiću, ali do vas su na tom ekonomskom sastanku bili ti uspešni biznismeni, poslovni ljudi, kako svi razumeju u Srbiji – tajkuni, i definisali principe kako da plivamo iz svega ovoga gde jesmo. Sa vama su sedeli ljudi koji na ime poreza i doprinosa duguju 130 miliona dinara radnicima samo u jednoj svojoj privatizovanoj firmi.
Kako je moguće da država nema mehanizam da takvog poslodavca natera da plati iako postoje sudska rešenja o svemu tome? I ne samo da ga ne tera svojim mehanizmima da to plati, nego mu da privilegiju da on kreira ekonomsku i socijalnu politiku u narednom periodu, zamislite – iza zatvorenih vrata.
A kad izađu iza zatvorenih vrata, onda daju saopštenja za javnost, pa nam onda u tom saopštenju za javnost kažu na šta se sve obavezala Vlada, na šta su se uspešni biznismeni obavezali, a na šta sindikalisti. Pa kad uporedite dva spiska, Vlada se obavezala duplo više od onoga na šta su se oni obavezali.
A da vam ne pričam na šta su se oni obavezali. Obavezali su se, pazite sad, da poštuju kolektivne ugovore. Koga je u ovoj zemlji država dužna da čeka da se obaveže na poštovanje kolektivnog ugovora? Obavezali se na uzdržavanje od otpuštanja kad god to uslovi dozvole. Možemo da se ne razumemo ideološki, ali ovo je farsa. Ko koga ovde kontroliše?
Ne tražimo od Vlade Republike Srbije da zloupotrebljava mehanizme koje ima, ali tražimo da ih koristi. Tražimo da koristite ono što imate na raspolaganju. Ne mogu ja kao privatnik koji ima tri radnika da, ako jedan dan u mesecu zakasnim sa porezima i doprinosima, do kraja meseca platim kaznu 100.000 dinara ili, ne daj bože, da zakasnim sa prijavom za PDV jedan dan, platim kaznu isto toliko, a neko sebi priušti zadovoljstvo da godinama sve to ne plaća i onda sedne zajedno s predstavnicima Vlade i dogovora ekonomsku politiku.
Moraju da budu isti aršini za sve. To je problem i zato ovo ne može da se raspravlja a da se ne dotičemo politike. I Vlada očigledno ima problem s tim. Vlada donese, ponoviću, juče sam to rekao, preporuku o tzv. giljotini propisa, sveobuhvatnoj reformi propisa, i svi su na to spremni dok ne izađu iz Nemanjine. A kada se vrate u svoje feude, jedni na druge počnu da prebacuju odgovornost kako ovo nije dobro, a ovo je dobro.
Jednu stvar su samo sa sveobuhvatnom reformom propisa iskoristili – medijski kapacitet te ideje. Pa su izašli u medije i rekli – privredo, građani, ne sekirajte se, giljotina kreće. Pa od 200 preporuka usvoje samo 30, posle pet meseci.
I sad mi treba da očekujemo nešto ozbiljno, treba da verujemo da ovaj zakon zaista jeste ono što piše u obrazloženju. Izvinite, ali ne možemo. Ne dovodimo u pitanje potrebu da se menja, da se administrativni kapaciteti države podižu. Zna svako kakve peripetije ima privatnik kada na kraju meseca ide ovo da rešava. To treba da se uređuje, ali ne možemo danas da pričamo o tome i čekamo tri godine da to zaživi.

To je dovoljno. Kad bih imao još koga da ubedim da prihvati amandman, bilo bi dobro. Zaista ne vidim razlog zbog čega ovo niste prihvatili. Ovo je opet tehnika zakona. Ovde sada nema politike, ovo je tehnika.
Što je jako interesantno, ovo je, mislim, prvi put da se u zakonima koji su ušli u proceduru od konstituisanja ovog saziva nametne jedna ovakva kategorija ili kombinacija – ''u papirnom obliku''. Mi smo predložili da tu ide ''u pisanom''.
Slušajte obrazloženje. Kaže – pravna lica koja ne obezbede tehničke uslove za podnošenje jedinstvene prijave u elektronskom obliku po ispunjenju tehničkih uslova za uspostavljanje i vođenje Jedinstvene baze u Centralnom registru, jedinstvenu prijavu podnose Centralnom registru u papirnom obliku, odnosno to znači da će podnositi jedinstvenu prijavu u vidu pisanog, ali papirnog obrasca.
Zašto onda to niste stavili u članu 24? Ne može tako. Praksa bi trebalo da bude ista i za prvi i za poslednji član, da se sledi. U članu 24. kažete – na zahtev osiguranika uverenje o podacima iz Jedinstvene baze može se izdati i u pismenom obliku. Što nije u pismenom papirnom obliku? Podrazumeva se da nećemo pisati na pergamentu.
Sledeći vašu praksu smo ovo predložili. Vi ste ovo odbili tek da ne biste prihvatili amandman. Jer, da ste imali argumente da ne prihvatite, stavili biste ih u obrazloženje. Zato vas još jednom pozivamo da razmislite i prihvatite ovo. I tehnički i nomotehnički i u svakom drugom smislu mislimo da je prihvatljivije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih nekoliko reči dodao, oslanjajući se principijelno na nekoliko stavova i oslanjajući se na ovo što je gospođa Lidija Dimitrijević rekla, a odnosi se na jednu grupu amandmana kojima je SRS predložila da se obaveze ili nadležnosti koje se definišu u ovom zakonu iz ovlašćenja, ako tako mogu da kažem, agencije prenesu ili vrate u Ministarstvo.
To je principijelni stav SRS, da treba ukinuti u najvećoj meri agencije koje ste počeli da osnivate od 2000. ili 2001. godine naovamo i koje u principu uopšte nisu opravdale ili u najvećoj meri nisu opravdale smisao i svrhu svog postojanja.
Vlada, oni koji su se danas, juče ili prekjuče koji su se nalazili u ministarstvima, uvek su nalazili ili iznalazili izgovor da opravdaju neefikasnost tih agencija, a sve to debelo i duboko je koštalo pre svega budžet Republike Srbije i indirektno svakog građanina ove države.
Na kraju krajeva, vrlo konkretnu slabost u smislu tih javnih agencija definisala je ministarka finansija, koja je rekla da su one najslabija karika u kontroli finansijskih, da kažem, transakcija, odnosno trošenja novca poreskih obveznika ove države i da gotovo preko 100 milijardi dinara na godišnjem nivou kreće se, a da Vlada nema mogućnost da ih prati i ne vidi gde.
Nije problem samo što predstavljaju balast potrošnji, odnosno predstavljaju balast za budžet Republike Srbije, u smislu broja zaposlenih, nego pre svega zbog činjenice da sprovode tendere, javne nabavke i da se bave drugim poslovima na osnovu kojih su prisutne zloupotrebe, koje su konstatovale i budžetska inspekcija i DRI i neke druge, nažalost, institucije.
Zbog svega toga smo smatrali da država treba da smogne hrabrosti i da se obračuna sa ovako neefikasnim administrativnim kapacitetima.
Eksponent ili najbolji egzemplar te neefikasnosti su svakako agencije. Danas ne možete da kažete i da se pozivate u vašim obrazloženjima – zbog nepostojanja agencije nije urađeno to i to. Nemoguće je da zbog nepostojanja agencije ne možete da završite neki posao, jer ova država i sve države u svetu postojale su i pre uspostavljanja prakse da se osnivaju agencije.
Ono što je poražavajuća činjenica jeste da se, kao na jedan od glavnih razloga definisanja i uspostavljanja agencija, pozivate na pozitivnu evropsku praksu. Pozivate se na pozitivnu evropsku praksu samo kada treba da se troši novac, kad treba da se povećava državni aparat, u koji će se smestiti partijski poslušnici ili neki koji su vas u političkom ili nekom drugom smislu zadužili.
A da li će postojati neki reciprocitet i da li će smisao funkcionisanja tih agencija u reciprocitetu dati, omogućiti nešto državi, to posle toga više nikoga ne interesuje i nikoga živoga u ovoj državi ne zanima.
Lepo je pozivati se na pozitivnu i uporednu pravnu praksu ili poslovnu praksu, ali ta praksa u ovoj državi, postavlja se pitanje, u ambijentu koji ste stvorili otkako ste na vlasti, koliko je primenjiva i koliko je uopšte u funkciji? Zbog toga smatramo da bi ovo bilo i u funkciji smanjenja državne administracije.
Pre nekoliko meseci ste doneli jedan zakon. Prošlo je gotovo pola godine, tragovi i efekti tog zakona gotovo i da ne postoje.
U tom smislu, nastavljate onu praksu da donesete na Vladi jednu odluku ili jedan pravilnik, kako se već zove, ili preporuku o toj tzv. sveobuhvatnoj reformi propisa, izglasate ga svi zajedno na Vladi, a onda, kada odete i vratite se u svoje feude, u ministarstva, svako iz svog ugla neće te pravilnike ili preporuke da poštuje i da se u skladu sa njima vlada i ponaša. I onda od 212 ili 213 propisa koje treba da promenite, za šest meseci promenite ili sredite svega 30-ak.
A da ne govorimo o tome što ste se još pre nekoliko godina obavezali da se bavite i analizom efekata primene određenih pravila i propisa, koji do dana današnjeg nisu zaživeli na adekvatan način. Zbog toga, u suštini, i u oblasti ovih usluga i svih drugih imamo situaciju kakvu imamo.
Ne sporimo dobre namere, ne sporimo potrebu Srbije da prati tokove koji su danas prisutni u svetu, pozitivnu praksu, ali bismo zaista želeli da nam konkretno, na terenu, ta praksa i primena tih stvari da efekte, da osetimo korist od toga, a da ih ne doživljavamo isključivo kao namet, poresku ili neku drugu obavezu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se osvrnem na amandman koji sam podneo, a vezan je za sledeći član, moram naravno da u ime Srpske radikalne stranke primetim ovde nekoliko stvari koje smo čuli u ovoj raspravi, a pre svega nekoliko stvari koje je iznela gospođa Kalanović kao predstavnik Vlade.
Naime, malopre je gospođa Kalanović u svojoj diskusiji rekla da mi nešto u našim glavama ne možemo da shvatimo. Govorili ste o statistici i moj odgovor na tako nešto bi bilo da bismo mi u našim glavama nešto shvatili, vi morate da ponudite argumente, koji su zasnovani na logici i imaju svoj smisao.
Ako hoćete da svedete to na politički savremeni žargon, da bude održivog karaktera. Održivi razvoj jedne države mora da se zasniva pre svega na dokumentima koji su održivi, a vi nemate nijedan argument da kažete da kada je u pitanju ravnomerni regionalni razvoj Republike Srbije pošto vi imate hipoteku na tome, ne možete da kažete da su preduslovi za tako nešto dobri, jer menjate zakon posle osam ili devet meseci. Ono što svakako ne daje za pravo vama da se smejete kada su ovakve ozbiljne stvari u pitanju jesu što ste jedan i drugi zakon branili istim argumentima.
Podsetiću vas da su kriterijumi za definisanje statističkih regiona bili isti pre osam meseci, isti su i danas. Isti je rečnik bio kojim ste branili statističke regione, njih sedam u Srbiji, i isti vokabular i iste argumente koristite danas, kada nas ubeđujete da treba da imamo pet regiona, da je to ono što Srbiji pomaže da nema mrlje o kojima pričate, i da to nešto mi treba da sažvaćemo i da prihvatimo.
Da smo vas ranije čuli sa ovim argumentima, možda bismo kao jedan od amandmana prihvatili da ovo bude zakon o ravnomernijem razvoju Republike Srbije. Ne znam šta je to danas ili juče, što treba vi da čujete da kod vas bar malo skepse ili sumnje u odnosu na ovaj zakon izazove. Vas kritikuju i vama ovaj zakon osporavaju političke stranke u ovoj skupštini, koje imaju potpunu suprotstavljen koncept i pristup regionalnom razvoju.
Jedni se zalažu pretpostavljam za političku regionalizaciju, neki za drugu vrstu. Srpska radikalna stranka se zalaže za uravnoteženi razvoj svih delova Republike Srbije, ali smo protiv regionalizacije, koju vi namećete i za koju vaš šef ne želi da krije da ovaj zakon predstavlja polaznu osnovu za političku regionalizaciju. Vi sada tražite od nas da mi nešto u našim glavama shvatimo.
Kažete malopre mi smo jedina država koja nema zakon o regionalnom razvoju. Da li je opozicija i za to kriva? Ovde ste juče bili zaista kratko, ali to vas nije limitiralo da ovde posejete dosta i nervoze i napetosti i disonantnih tonova. Ko je kriv zbog toga što Srbija nema ovakav zakon? Mi. Mi u opoziciji, ili vi koji donosite zakon pre osam meseci, nema dana primene u praksi i sada nam ponudite neki novi zakon.
Nemate argumente ovo da branite i nije problem, sa aspekta bilo koje političke stranke da Srbija dobije dokumente na osnovu kojih će sebi obezbediti ravnomerni regionalni razvoj. Mi osporavamo koncept koji vi predlažete, i dozvolićete nam, nije koncept jedini prihvatljiv za Srbiju koncept koji promoviše vaša stranka ili vaš deo Vlade koji u ovom trenutku kontroliše to.
Vi ste na to stavili hipoteku, i možda smo mogli da vas razumemo da ovako govorite o tome da vam treba novac, da vam treba vreme 2001. godine. Deset godina, posle učešća u svim vladama, vi nas sada ubeđujete da nemamo novac i da nemamo vreme. Nemamo vreme kada zakone menjamo na svakih pola godine ili godinu dana, a u međuvremenu ih ne primenjujemo. To je suština ovog problema.
Niko ne osporava potrebu. Mi ćemo kasnije reći šta je naš koncept i kako mi smatramo da bi to trebalo da se uradi kako je to bezopasno, kako je to politički mnogo sigurnije i kako to obezbeđuje, ponavljam po ko zna koji put, apsolutnu teritorijalnu i razvojnu koheziju Republike Srbije.
Ali, vama je sve od danas za sutra. Vi se rukovodite stihijom, u politici je stihija opasna i zato donosite pred nas poslanike političke projekte koji nemaju svoj smisao, i za koje gospodin Senić malopre kaže da se stvara odijum prema njima. Zaista se stvara odijum, jer niste izneli nijedan logički, smisleni i održivi argument kojima biste ovaj koncept branili.
Što se tiče mog amandmana, on se odnosi na član 12, odnosno član 26. osnovnog zakona.
Mi nismo svoj odnos prema regionalizaciji promenili, ali smo evo drugačije amandmanima intervenisali na ovaj vaš zakon. Ovde tražimo da se broj članova saveta promeni sa 26 na 28. On je naravno vezan sa sledećim amandmanom, da bih mogao adekvatno da ga objasnim govoriću kasnije i sa amandmanom na član 34.
Znači, predložili smo da se Nacionalni savet za regionalni razvoj kreira, odnosno da njegova struktura i sastav budu drugačiji. Kada budem obrazlagao sledeći amandman to ću pokušati da obrazložim, ali očigledno je na osnovu svega ovoga da je Vlada ostala potpuno i gluva i slepa na sve predloge koji su došli od opozicije, bez obzira od koga dolaze.
To je jedan od pokazatelja da će ovaj zakon proći kao i zakon koji ste usvojili pre osam ili devet meseci, niti će doživeti svoju primenu u praksi, niti će bilo koji građanin na koga se pozivate i u čije ime navodno ovo radite, imati koristi i efekta od ovog zakona.

Kao što sam malopre, po prethodnom amandmanu rekao, mislim da su ova dva, u stvari ne mislim, nego jesu ova dva amandmana vezana jedan za drugi i usvajanje ovog amandmana bi naravno bila pretpostavka za usvajanje onog o kojem smo malopre govorili.
On se odnosi na članove Nacionalnog saveta za regionalni razvoj, njegovu strukturu i ono čime se Vlada rukovodila kada je definisala taj sastav, rukovodila se jednom besmislenom odlukom – koliko će minimalno na teritoriji jednog regiona biti regionalnih razvojnih agencija koje su akreditovane.
Ovde smo predložili da svi regioni koji se definišu ovim zakonom imaju u nacionalnom savetu ravnomernu zastupljenost, i da i bilo ko, bez obzira na različitosti, ima, ako mogu tako da je nazovem, neku majorizaciju u tom nacionalnom savetu.
Sada se ovde postavlja jedno objektivno pitanje. Ovaj amandman se takođe vezuje i za član 17, odnosno član 34. osnovnog zakona koji je definisao minimalni broj regionalnih razvojnih agencija u regionima.
Nas živo interesuje, nije to nemoguće, sve je na papir moguće staviti – kako Vlada može da limitira minimalni broj institucija koje ne osniva? Ne kažemo da je to nemoguće napisati na papiru. Razumemo da ste definisali mehanizme da limitirate maksimalni broj, ali vi limitirate minimalni broj regionalnih razvojnih agencija.
Sada kažete – u tom okrugu mora da budu četiri akreditovane. Šta ako interes lokalnih samouprava ne bude četiri, nego tri? Šta ako budu četiri, pa kroz vreme jedna izgubi akreditaciju i imaju tri? Onda će to biti sve vreme u koliziji sa zakonom.
Vi sa jedne strane ovde kažete, pazite, zakon za koji smatramo da je zaista besmislen i nepotreban, na ovaj način na koji jeste napisan, ajde što je besmislena stvar predložena, vi ovim stvarate prostor da diskreditujete instituciju akreditacije koju sami predviđate, zbog činjenice da na jednoj teritoriji, na jednom regionu nemate zakonom definisan broj akreditovanih agencija.
Uzećete pa ćete na silu akreditovati agenciju da ispunite uzus iz zakona, agenciju koja ne zaslužuje da bude akreditovana, koja je izgubila status akreditovane, pa ćete time obesmisliti akreditaciju, pa ćete time dati šansu da pred međunarodnim finansijskim institucijama idu projekti koji prolaze kroz neakreditovanu, odnosno nekompetentnu razvojnu agenciju i tako otvorite klupko i tako, konkretno, na terenu obesmislite dodatno ionako besmislen zakon.
Zbog toga, ne možemo da podržimo ovakav besmisao. Zbog toga smatramo da ovo ne predstavlja osnovu za dobar i suštinski ravnomerni regionalni razvoj Republike Srbije.
Vi ste toliko vremena protraćili Srbiji da pravo na ovakve avanture nemate. Mi smo to juče rekli. Uopšte ovaj zakon i vaše uplitanje u sve ovo nije bilo potrebno da se formiraju i akredituju regionalne razvojne agencije.
Postojale su i do usvajanja prvog zakona, osnovne verzije, postojaće i da nema ovog zakona. Uspešne su projekte realizovale, uspešno su aplicirale pred međunarodnim i finansijskim institucijama za novac. Dobijale su novac za kvalitetne projekte, ali tim projektima nije bio potreban ovaj zakon i niko drugi do vas koji predlažete ovo koncept regionalnog razvoja ne obesmišljava, jer smisao nema i ne vidi se u ovom zakonu.
Drugo je pitanje – kolike su i same lokalne samouprave administrativno i na svaki drugi način kapacitativne da na jedan adekvatan način prepoznaju svoj interes u svemu ovome i ovako definisanom?
Postoje lokalne samouprave kojima, ponavljam, ovo nije bilo potrebno, ali postoje lokalne samouprave kojima nažalost još deset godina treba pa da na adekvatan način prepoznaju interese pojedinih strategija, koncepata ili načina kako da pristupe svom razvoju. Vi se u ovoj skupštini hvalite da ste na vlasti u preko 100 opština, odnosno lokalnih samouprava na teritoriji RS.
Ono što je poražavajuće je što ovaj zakon dovodite u vezu sa decentralizacijom. Govorite o decentralizaciji, a gotovo sve institucije, sem regionalnih razvojnih agencija, formiraće Vlada ili ministarstvo koje kontroliše gospodin Dinkić.
Nikada država nije bila centralizovanija nego što je sada. Jedan zakon kojim će Vlada sve da formira vi nazivate zakonom u funkciji decentralizacije. To je besmisleno i to je na kraju krajeva licemerno, a juče je opoziciji spočitano da se ponaša licemerno.
Izanalizirajte kakva vam je situacija po lokalnim samoupravama. Prvi ispit koji ste kao Vlada ponudili lokalnoj samoupravi da sprovede jedan vid decentralizacije je na neki način Zakon o planiranju i izgradnji. Pogledajte kako su na zahteve i nadležnosti, koje je kroz taj zakon Vlada prenela lokalnim samoupravama, taj princip na neki način decentralizacije bio primenjen i sproveden, jer to je nešto kroz šta su lokalne samouprave trebale da prepoznaju i ostvare svoj interes, da stvore uslove, da stvore način da obezbede dodatne prihode u svom budžetu kroz postupak legalizacije.
Ne samo da nisu adekvatno odgovorile, nego su lokalne kabadahije, za koje i iz ovog ministarstva kažu da su dobri saradnici i partneri, učinili sve da to obesmisle, da uruše i promovišu bespravnu gradnju, da promovišu bezakonje, da promovišu kriminal.
Sada nas uveravate da je ovo u duhu i kontekstu decentralizacije. Sada će Vlada da konačno počne da sprovodi koncept decentralizacije, a istovremeno ste učinili sve da Srbija postane i finansijski i u svakom drugom smislu najcentralizovanija država u Evropi, ne politički nego finansijski, institucionalno i u svakom drugom smislu.
Prema tome, sve ovo je samo šuma i sve ovo će doživeti istu sudbinu kao i zakon koji ste usvojili pre osam meseci. Hvala.

Vrlo kratko, samo da iskoristim priliku da na neki način stavim tačku na ovu raspravu. Što se tiče SRS, mi smatramo da je ovo kao zakon i kao rešenje potpuno promašeno, da će doživeti istu sudbinu kao i zakon koji je usvojen pre osam ili devet meseci.
Stav SRS jeste da politika mora gotovo u potpunosti da izađe iz ravnomernog regionalnog razvoja. To treba da se bazira isključivo na planskim i razvojnim dokumentima. Jedina uloga i funkcija države u tom poslu mora da bude kontrolna funkcija, funkcija kojom će se pratiti i kontrolisati primena svega onoga što je definisano u planskim i razvojnim dokumentima.
Samo to ima svoj smisao. Ukoliko jedan koncept definišete dokumentom na osnovu koga ne možete da vidite gde će Srbija biti za pet-deset godina, taj dokument je i pre svog usvajanja doživeo fijasko i doživeo poraz.

 Mi smo amandmane na neki način grupisali u dve grupe. Jedni su oni kojima predlažemo da se i na ovaj i na sledeći zakon o kojem ćemo raspravljati, a koji je objedinjen i u postupku načelne rasprave. Znači, podelili smo ih u dve grupe. Jedna je grupa onih kojima smo predlagali da se određeni članovi brišu, dok smo drugim smatrali da ćemo određene stvari, koje se nalaze u ovom zakonu i već sada su u njemu, popraviti.
Ono što se odnosi na brisanje, odnosi se isključivo na nameru i intenciju Vlade da formira, odnosno definiše Akcionarski fond. Mi smo konstruktivno delovali na one članove zakona kojima se zakoni usklađuju sa zakonom o stečaju i likvidaciju, što u suštini jeste potrebno i jeste dobro, ali čini nam se da je jedna opaka zamisao da se pravi akcionarski fond.
Voleli bismo da ovde ima nekoga ko je ispred Vlade, da nam da odgovor. Čak i onaj ko je ovlašćen u ime Vlade da ove zakone zastupa, čini mi se da nije kompetentan, ako je to gospođa Snežana Marković.
Moje pitanje za predstavnike Vlade na početku je – zbog čega je Savet za borbu protiv korupcije žestoko doveo u pitanje formiranje ovog fonda? Zbog čega Savet za borbu protiv korupcije Republike Srbije smatra da će ovakav fond i definisanje ovakvog fonda u okviru zakona biti samo jedan od mehanizama kojima će se zloupotrebe, kriminal i korupcija u postupcima privatizacije nastaviti i dalje u Srbiji.
Naša diskusija, kada je Akcionarski fond u pitanju, ići će u tom pravcu i bićemo zaista zainteresovani da nam oni koji su i ovu zamisao pretočili u zakon daju adekvatne odgovore.

Da ponovim pitanje s početka ove rasprave – da li je ovlašćeni predstavnik Vlade voljan da nam da odgovor zašto je Savet za borbu protiv korupcije osporio formiranje Akcionarskog fonda? Zbog čega Savet za borbu protiv korupcije smatra da će ovaj Fond biti u funkciji dalje zloupotrebe postupka privatizacije, koji u Srbiji nije priveden do kraja?
S obzirom da Vlada ima ovakvo raspoloženje da razgovara sa predstavnicima u parlamentu, nama ništa drugačije ne ostaje nego da se recipročno prema njoj ponašamo.
Nama ovaj zakon, protiv kog smo u onom delu u kome on definiše formiranje Akcionarskog fonda, liči na jedan eksperiment, koji predlagač ovog zakona hoće da sprovede. To smo, čini mi se, nekako spomenuli u načelnoj raspravi i čini nam se da bi gospodin Dinkić – da se oproba kao portfolio menadžer.
Mi smo mu rekli u načelnoj raspravi – lepo je to. Nekada je bio proglašen za menadžera godine, a sada bi, pretpostavljam, da to svoje zvanje ili laureat oproba i u praksi. Shodno bi ipak bilo da napravi svoj privatni investicioni fond, a rekli smo mu i tada šta mu je za to dovoljno, pa neka se bavi – menadžerisanjem, neka prodaje akcije, neka trguje akcijama na tržištu RS.
Vidite, on je otišao korak dalje. Dosetili su se da naprave jedan zatvoreni investicioni fond – na to će da liči ovaj Akcionarski fond, fond koji će imati imovinu negde otprilike oko 30 milijardi. Kao taj glavni menadžer ipak se neće pojavljivati gospodin Dinkić, nego se dosetio da napravi savet koji će imati četiri člana i predsednika i oni će apsolutno upravljati tim fondom.
Zamislite, tu će da se zguraju sve akcije, i javnih preduzeća, ali i onih preduzeća koja do sada nisu privatizovana, preduzeća koja do sada niko nije hteo da kupi ili preduzeća koja se nalaze, evo, ovde na ovom spisku, gospodo iz Ministarstva. (Poslanik pokazuje spisak.)
Ovo je spisak raskinutih privatizacija koje ste neuspešno sprovodili u Srbiji, a da ne govorim o onim koje niste raskinuli, a koje se provode po Srbiji na način na koji se provode.
Zamislite, danas je u Srbiji postalo aktuelno pitanje – kako komentarišete opredeljenje Vlade da se rasturena državna ili društvena preduzeća povere tajkunima ili uspešnim biznismenima, da ih oni dovedu u red? Zamislite, pa nema li boljeg dokaza za Srbiju – da su upravo oni definisali i ovu Vladu, a bogami i ekonomsku politiku i ekonomske kriterijume koji su danas u Srbiji na snazi.
Umesto da država Srbija svojim mehanizmima, polugama vlasti, te iste koje su unazadili postupak privatizacije i urušili to što je nekada bilo zdravo, natera - da izmire svoje obaveze prema radnicima, da izmire svoje obaveze prema dobavljačima, da izmire svoje obaveze prema onima koje su otpustili, da poštuju privatizacione ugovore na koje sam vam sada ukazao, Vlada će ni manje ni više nego da im poveri državna preduzeća na upravljanje, kako bi ih onih izvodili iz loše situacije.
Nama ovaj koncept Akcionarskog fonda nude oni koji su Srbiji priredili cirkus sa besplatnim akcijama za Novu godinu. Zamislite, sada ti isti ljudi, koji su očekivali svojih hiljadu evra dobili 1.700 dinara u redovima, treba da izađu na organizovano tržište kapitala. Sada ćete jednom čoveku koji živi na selu i koji je sticajem okolnosti stekao pravo na te akcije da ponudite da trguje akcijama na tržištu – zamislite kakva usluga Vlade?
Kada se osvrnete na tržište akcija i na finansijsko tržište u Srbiji – najgore je u regionu, a Evropu neću da uzimam u obzir. Napravite samo analizu finansijskog tržišta RS i Republike Hrvatske, pa će te pasti u nesvest.
Izračunajte koliko je novca danas građana Republike Srbije angažovano u fondovima koji se bave trgovinom, što akcijama, što hartijama od vrednosti, a koliko je to, recimo, u Hrvatskoj. Koliko je novca u štednji danas u Srbiji, a koliko na organizovanom tržištu kapitala?
Koliko danas novca po glavi stanovnika imate na organizovanom tržištu kapitala, recimo, u Srbiji, a koliko u Hrvatskoj? Koliki taj odnos ima učešća u bruto domaćem proizvodu?
Sada se nudi građanima Srbije akcionarski fond koji će obuhvatiti sve akcije, i onoga što vredi u privrednom smislu, i onoga što ne vredi, tako da oni koji će posedovati i dobiti te akcije neće u stvari znati čije akcije imaju, što je apsolutno u suprotnosti sa osnovnim principima funkcionisanja institucija na finansijskom tržištu.
Vi svi ćutite, a Vlada pošalje ministra za sport i omladinu da brani zakon o akcionarskom fondu i vi očekujete ozbiljnu raspravu, očekujete ozbiljan zakon i očekujete ozbiljne efekte na osnovu ovog zakona. To je ironija, to je apsurd i nikakvu ozbiljnu raspravu u suštini ne zaslužujete.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih na samom početku da ukažem na jednu činjenicu.
Naime, amandmani koje je SRS podnela na Predlog osnovne verzije ovog zakona su poprilično različiti u odnosu na amandmane koje smo podneli na tekst zakona o izmenama i dopunama Zakona, ne zato što je stranka promenila svoj stav i odnos prema konceptu regionalizacije, očigledno, koji zastupa Vlada, nego zbog činjenice da će se izgleda skupiti tih 126 poslanika koji će glasati za ovo.
Pokušali smo da tim svojim amandmanima i to što ćete usvojiti vrlo tendenciozno ovaj zakon nazivamo i to, jer verujemo da će proizvesti iste efekte koje je proizveo i prethodni zakon, koji svoju primenu u praksi nije doživeo, a, evo, nažalost i na nesreću mi ga danas menjamo.
Mogli bismo da razumemo da ga menjamo na osnovu iskustva, na osnovu nekih problema koji su u praksi bili prisutni i očigledni, međutim, menjamo ga i u pozadini tih promena su isključivo politički razlozi.
U postupku načelne rasprave predstavnik Vlade je tada pokušao, čak, da spočita SRS da se zalaže za formiranje nacionalnih regiona. To zaista nije tačno. Mi se zalažemo za ravnomerni regionalni razvoj, a to ne podrazumeva regionalizaciju, ovako kako je definiše predlagač u ovom zakonu.
Vrlo je interesantna jedna stvar i to opet promoviše i pokazuje politički pragmatizam onih koji Vladu predstavljaju u određenoj situaciji, nebitno, da li ste vi ili neko drugi, gospođo Kalanović, i kako se za određene argumente hvatamo kako nam u kom trenutku odgovaraju.
Kada smo govorili o osnovnoj verziji zakona, svi oni koji su govorili da se radi o regionalizaciji, ministar ih je lično ispravljao. Ovo je zakon o regionalnom razvoju. Otkako su ove izmene i dopune ušle u proceduru, otkako o njima govorimo, gotovo da svi poslanici govore o regionalizaciji i nema reakcije na takvu konstataciju.
Mi smatramo da su dve potpuno različite stvari regionalni i ravnomerni regionalni razvoj i regionalizacija, i da regionalizacija predstavlja čistu političku priču, a da ovo treba da bude izolovano od politike, da se prepusti pre svega nauci, struci, onome čega mi zaista imamo, ali kroz ovaj zakon neće biti na adekvatan način primenjeni i stavljeni u funkciju ravnomernog regionalnog razvoja. Čini nam se da je ovo u stvari zakon u pokušaju.
Predlagač je hteo da odgovori, na kraju krajeva, u raspravi u načelu, mi, zaista, do kraja rasprave nismo dobili odgovor šta je istinski razlog za usvajanje ovog zakona, ne verujem da ćemo ga dobiti ni sada, do kraja rasprave u pojedinostima.
Očigledno je da je on odgovor tendencijama pojedinih lokalnih i regionalnih stranaka da zloupotrebe, odnosno skupili su hrabrosti da izraze kako su oni prepoznali koncept zakona koji danas menjate, a definiše se njime regionalni razvoj i onda ste na to dali vrlo nedorečen, vrlo površan odgovor. Čini mi se da će i u planskom smislu i u smislu dokumenata proizvesti probleme, da neće zaživeti.
Samo ću vam jedan primer navesti, on se odnosi na član 14. U stavu 2. kažete – ''Razvojni dokumenti regionalnog razvoja predstavljaju jednu od polaznih osnova za izradu dokumenata prostornog planiranja'', a u sledećem stavu kažete: ''Razvojni dokumenti regionalnog razvoja izrađuju se u skladu sa važećim dokumentima prostornog planiranja.''
Sad, razvojni dokumenti služe za izradu prostornih planova, a onda se razvojni dokumenti rade na osnovu prostornih planova?!
U raspravi u načelu isticali smo da ovo mora isključivo da se zasniva na razvojnim dokumentima i nijedna namera teritorijalne kohezije, uravnoteženja, ne sme da podrazumeva crtanje granica. Vi i ovim zakonom do kraja niste izbrisali prisutnost političkog karaktera regionalizacije, odnosno i dalje podrazumevate regione. To nije dobro.
I potpuno drugačiji kontekst u duhu regionalnog razvoja imaju ''oblasti'' kada se provlače kroz ovakvu političku osnovu, a potpuno drugačiji položaj i poziciju oblasti imaju kada se definišu kroz razvojne dokumente, odnosno kroz prostorne planove ili dokumente nižeg reda koji iz njih proističu. I to je opasnost i to je opasno, jer će i u ovome biti prepoznato isto ono što je prepoznato u prvoj verziji zakona i, nažalost, i ovaj zakon neće videti svetlost dana, odnosno primene i doći ćemo u situaciju da ga povučemo ili ponovo da ga menjamo, ili ponovo da usvajamo neki novi zakon.
SRS smatra da je jedini racionalni potez bio da se povuče iz primene osnovna verzija zakona, da sedne onaj ko danas rukovodi ili učestvuje u Vladi i da za podršku konceptu uravnoteženog regionalnog razvoja obezbedi opšti politički konsenzus i opštu političku podršku. Bez takvog pristupa uravnoteženom razvoju u Republici Srbiji, Srbija regionalni razvoj, uravnoteženi, neće doživeti.
I ono što je sporno, i što je suština svega ovoga, jeste da ovako ozbiljnim stvarima ne može da se pristupa na osnovu dnevnopolitičkih opredeljenja i određenja. Ovo su stvari na koje ne sme da se odgovara stihijski od danas do sutra. Ovo su stvari, a nažalost od svega toga nema ničega, gde Srbiju moramo ili možemo da prepoznamo u narednih pet, odnosno deset godina.
A, vrlo konkretno ćemo govoriti o određenim stvarima ovog zakona kroz naredne amandmane koje očekujemo. Hvala. (Aplauz)

Iskoristiću kratko vreme samo da kažem nekoliko reči u prilog ovog amandmana, koji je moj kolega Martinović podneo na predloženi zakon. Mislim da je ovo jedan od dokaza koji će upravo demantovati gospođu Kalanović, koja nažalost nije tu, a koja je nas u opoziciji ili uopšte nas u Skupštini pokušala da ubedi da ovde nema politike i da u ovom zakonu ne treba tražiti politiku.
Inače, ovaj amandman se odnosi na član 5. osnovnog Zakona. Tu se kaže kako je definisano šta su to regioni i oblasti. Kaže se: "Za potrebe podsticanja regionalnog razvoja određuju se sledeći regioni'', pa su pobrojani". Moj kolega Aleksandar Martinović je predložio sledeće izmene, taj stav bi zvučao ovako: "Za potrebe podsticanja ravnomernog regionalnog razvoja Republike Srbije određuju se sledeći regioni."
Vlada nije prihvatila amandman. A, znate li šta, između ostalog, piše u kratkom obrazloženju? ''…nije potrebno posebno naglašavati da se radi o ravnomernom razvoju Republike Srbije.'' Mi sada pitamo – zbog čega nije potrebno ili šta je sporno u predloženom amandmanu, šta god da mislimo o konceptu ovog zakona? Da li bi ovaj amandman i njegovo prihvatanje dovelo u pitanje sprovođenje uravnoteženog razvoja Republike Srbije? Ili, da li bi prihvatanjem ovog amandmana, kako to gospođa Kalanović malopre reče, bile sprečene ili opstruirane intervencije države da se regionalne, odnosno međuopštinske razlike u Srbiji smanje? Ne bi, naravno.
Zbog toga s pravom sumnjamo da je najveća politička pozadina usvajanja ovog zakona. Nije odsustvo ili činjenica da Srbija nema ovakav zakon dovelo do razlika 1:7 među okruzima i 1:15 među opštinama na teritoriji Republike Srbije, nego je dovelo nerazumno ponašanje, pre svega, izvršne vlasti i rukovođenje ko zna kojim principima kada je u pitanju decentralizacija i jedan korektan odnos prema svim opštinama na teritoriji Republike Srbije.
I sada nam oni koji su uspostavili najcentralizovaniji i fiskalni i politički i svaki drugi sistem u ovoj državi pričaju da će ovo biti preduslov za stvaranje mogućnosti prostora da država interveniše i pomaže ugrožene i nerazvijene krajeve u Srbiji. Još samo da smo pingvini pa da u sve to poverujemo.
Malopre je gospodin Hajdarević ovde rekao, da se kroz raspravu, nekako, prožimaju, te, neke, podele po nacionalnoj osnovi i traži od vladajuće većine da kaže dosta – a kako da kaže vladajuća većina dosta kada su podele o kojima pričate upravo inspirisane u vladajućoj većini, a vama predstavnici vlasti aplaudiraju. Nismo mi usvojili osnovnu verziju Zakona i nismo mi shvatili kako su pojedine stranke koje podržavaju vlast shvatile ovu osnovnu verziju Zakona. Oni su u njoj prepoznali prostor i šansu da formiraju nacionalne regione, u skladu sa kojim ili sa čijim standardima se definišu nacionalni regioni.
Jesu li to evropski standardi?! Statistička nomenklatura?! Je l' to ekonomski kriterijum, pa je imperativ da na teritoriji Raške oblasti bude tako definisan region u kome će biti sve opštine sa dominantnim muslimanskim stanovništvom?! Kakve to veze ima sa regionalizacijom, sa statističkom regionalizacijom, sa evropskim principima, ako ih tako možemo nazvati, uvođenja ravnomernog regionalnog razvoja? Nema nikakve veze.
A onda izađe predstavnik Vlade i pa onda rafalna paljba po opoziciji – vi ste krivi za ovo, vi ste krivi za ono. Vi inicirate sukobe i probleme. Ali, Vlada nema hrabrosti da kaže da je u vladajućoj većini osnovni problem zbog kojeg danas raspravljamo o ovom zakonu. Zato ovaj zakon treba da se povuče, da se napravi jedan kvalitetan i sadržajan zakon, zakon koji će zaista dati prostor da institucije ove države rade na ravnomernom razvoju Republike Srbije. Hvala.(Aplauz)

Ovaj član 9. odnosi se na član 16. osnovnog Zakona o regionalnom razvoju i njime se definiše regionalna strategija.
Ovde ćemo ponovo da ukažemo na jedan vrlo paušalni pristup onih koji su pisali izmene Zakona, kao i sam zakon, i amandmanima koje smo predlagali na ovaj zakon, koji su potpuno drugačiji u odnosu na amandmane koje smo ranije predlagali, ali to, naravno, ne menja naš odnos i stav prema ovome što ste nam ponudili kao zakon koji će obezbediti ravnomerni razvoj Republike Srbije.
U članu 16. koji se menja ovim amandmanom u stavu 4. kaže se da: ''Ministarstvo predlog regionalne strategije priprema u saradnji sa jednom ili više nadležnih regionalnih razvojnih agencija osnovanih za određeni region i jedinicama lokalne samouprave'' itd.
Šta smo mi predložili? Predložili smo da se saradnje odnose na sve akreditovane regionalne razvojne agencije predviđene za jedan region.
Pazite, šta je predlagač zakona napisao u obrazloženju kojim je odbio amandman: ''Prilikom izbora regionalnih razvojnih agencija uzeće se u obzir kvalitet rada, reference i drugi elementi za vrednovanje rada regionalnih razvojnih agencija u skladu sa podzakonskim aktom'' itd.
Valjda ove uzuse mora da ispunjava svaka agencija koja je akreditovana. Kakav je onda smisao akreditacije ako će postojati agencije koje su akreditovane a rade dobro i one koje su akreditovane a ne rade dobro? Ovo je način da obesmislite akreditaciju. Kakvu težinu posle ovakvog odnosa prema amandmanu ima akreditacija? Naravno da nema nikakvu. To je vaš odnos prema zakonu.
Možemo da razumemo da postoji potreba onih koji su nadležni u okviru Vlade za ovo, da i ovu stvar u potpunosti stave pod kontrolu, ali zbog takvog stava ne mogu da nam garantuju da neće biti privilegovani razvojnih agencija.
Da se razumemo, regionalne razvojne agencije definisane kao privredna društva ili kao udruženja ne možemo da kažemo da nisu korisna stvar, ali su korisna stvar isključivo kada su u funkciji ili kada funkcionišu mimo državnog aparata, mimo Vlade Republike Srbije. Jedino tada pokažu i imaju svoj smisao. Jedino su tada slobodne i jedino tada mogu da donesu određene efekte. Ako je drugačije, one su isključivo predmet političke manipulacije i uvek će biti favorizovane one koje objedinjuju ili čiji su članovi opštine koje imaju podršku u Republičkoj vladi.
Ovakvim odnosom prema amandmanu ste definitivno pokazali, odnosno Vlada je pokazala opredeljenje da ne želi da bude nepristrasna kada je u pitanju odnos prema regionalnim razvojnim agencijama. One jesu koriste, to ponavljam, ali interes njihovog postojanja moraju da pokažu isključivo jedinice lokalnih samouprava.
Koji su parametri na osnovu kojih ćete definisati sa kojim ćete lokalnim samoupravama da komunicirate, a sa kojim nećete? Da li, zaista, tu neće biti zloupotreba? Postavlja se i pitanje kakvi su kapaciteti, od administrativnih do političkih, lokalnih samouprava danas u Srbiji da definišu regionalne razvojne agencije? Koliko lokalnih samouprava danas u okviru svojih službi ima ljudske i sve druge kapacitete da definiše projekte koji će biti podržani od neke regionalne razvojne agencije, da zasluže novac iz pretpristupnih fondova za koje se borite, o kojima malopre ovde govorite? Imate lokalne samouprave u kojima se i dalje kuca na kucaćim mašinama.
Imate lokale samouprave u kojima se rukovodstva ponaša kao da je mimo sveta, ne poštuju ni državu ni ministarstva ni inspekcijske organe, ništa i nikoga živog. Pravila i zakoni koji se usvajaju ovde u ovoj sali za njih je neobavezujuće. Kada se zbog takvih činjenica požalite ministarstvima oni slegnu razmenim i kažu, pa, šta mi tu možemo, mi smo svoje uradili, a oni i dalje rade sve šta hoće i kako hoće.
Imate lokalne samouprave koje obesmišljavaju razvojne dokumente koji su doneti pre dve i tri godine, dokumente koji će jedino moći da dobijaju podršku ili će se njima moći aplicirati za sredstva međunarodnih organizacija i institucija, zbog kvaliteta, zato što su regionalnog karaktera. Takvi dokumenti su se negde i ranije usvajali, neke opštine su bile spremne i ranije to da rade. Onda dođu nova rukovodstva koja kažu – znate, to je ranije doneto. Onda čine sve da razvojne dokumente ovakvog karaktera obesmisle, radi ostvarivanja svojih ličnih interesa ili interesa grupe ljudi koji u ovom trenutku imaju malo više novca iznad proseka, koliko imaju danas, nažalost, velika većina ljudi u Srbiji – jako malo.
Mi ovde govorimo o nepristrasnosti, odgovornosti lokalnih samouprava koje će ući u regionalne razvojne agencije kao društva sa ograničenom odgovornošću, a ovakav način treba da nam da poruku – da će Vlada biti nepristrasna. Onda danas prođete televizijskim kanalima i vidite gde se pojavljuju ministri iz pojedinih stranaka koji će se ovim baviti i odmah vam je jasno – tačno na prste jedne ruke možete da nabrojite koje će agencije, eventualno, moći da funkcionišu, a koje neće.
Ako ste ovaj zakon donosili zbog regionalnih razvojnih agencija – niste ni morali. Poziv Nacionalne agencije za regionalni razvoj, javni poziv, konkurs za novac – na poslednjoj strani je definisano 17 regionalnih razvojnih agencija, kod kojih se može da aplicira projektima za novac. Od svih 17 agencija koje su pobrojane samo je jedna nastala posle donošenja Zakona o regionalnom razvoju i to znate koja? To je Kancelarija Nacionalne agencije za regionalni razvoj u Kosovskoj Mitrovici – hvala bogu, dobro je. Sve ostale su davno formirane, pre usvajanja ovog zakona i funkcionišu, neke dobro rade i nije im bio potreban ovaj zakon.
Kada ste se ipak već opredelili da donesete jedan ovakav zakon, onda ste morali da mu date smisao, a ne da ga donesete tek radi reda. Ovo je ozbiljna stvar. Ne možete govoriti da se zalažete za statističku regionalizaciju pre devet meseci, a onda politički problemi uruše tu statističku regionalizaciju.
Niko nije protiv toga da se stvore preduslovi da Srbija bude prihvatljiva za svakoga ko želi u njoj da troši i ulaže svoj novac, ali ovo nije put i vaš odnos prema ovakvim amandmanima, u stvari, govori koliko vi zaista prepoznajete šta je statistička regionalizacija i kako taj koncept treba uspostaviti u Srbiji. Zahvaljujem. (Aplauz)