Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se osvrnem ovde na jedan sporazum jednim vrlo konkretnim primerom koji je lokalnog karaktera, pokušaću da ukažem na svu formalnost svega ovoga i na činjenicu – da ovi sporazumi, koliko god vlast pokušavala da ih predstavi kao nešto korisno i dobro za državu, po svojoj suštini to ne predstavljaju. Naravno, problem kojeg ću se sada dotaći otvarao sam već dva puta u ovoj skupštini.
Pokušavao sam javnosti, a pre svega predstavnici Vlade Republike Srbije, koji ovde predstavljaju različite bezbednosne organe, da skrenem pažnju i da ih našim apelom sa ove strane nateramo da reaguju. Ti naši apeli traju već pet ili šest meseci i do dana današnjeg reakcije države gotovo da nikakve nije bilo.
Naravno, rezime mog izlaganja biće pitanje, da li će ovaj sporazum, ali vrlo konkretno neka nama predstavnici Vlade odgovore, dati efekte na rešavanje nekih problema, nekih problema koji predstavljaju suštu suprotnost principa koji se ovde navode – da su razlozi za donošenje ovih sporazuma.
Osvrnuću se na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske o razmeni i uzajamnoj zaštiti poverljivih informacija u oblasti odbrane. Sada zamislite ironiju, u sledećem pasusu obrazloženja piše – da je cilj ovog zakona, odnosno sporazuma, zasnovan na principu suvereniteta. Znači, to je prvi princip.
SRS je u ovoj sali pokušala već nekoliko puta da ukaže da iz Republike Bugarske dolaze neprijatni vetrovi, vetrovi koji imaju svoje političke eksponente na području opština Pčinjskog okruga, pre svega u Bosilegradu, i da su ti ataci na suverenitet Republike Srbije apsolutno akumulirani u Kulturno-informativnom centru u Bosilegradu, odnosno u KIC-u.
To ću ovde danas pred vama i pred javnosti pokušati da dokažem argumentovano, vrlo konkretno kroz biltene i kroz novine koje taj KIC objavljuje – vrlo slobodno, bez ikakvih problema, čini mi se uz činjenicu da država i svi nadležni organi koji se bave bezbednošću i ustavnim poretkom zatvaraju oči pred tom činjenicom, odnosno pred takvim aktivnostima.
Naravno, ne treba zaobići činjenicu da je Bugarska takođe priznala nezavisnost Kosova. Sada, s obzirom da dolazim sa područja koje je pogranično, imam priliku da komuniciram sa građanima iz Bugarske, ne mogu baš da kažem da dobar deo građana deli takav stav, ali to je bila politička odluka, koju Srbija nikako ne sme da smetne s uma. Kao što su to uradili, naravno sve ovo dalje što se dešava – stav je političkih odluka Vlade Republike Bugarske, s kojom vi bi trebalo u danu za glasanje da izglasate ovaj sporazum.
Kao što su bez ikakvih standarda političkom odlukom postali deo Evrope, postali deo NATO pakta, i znate onu narodnu da baba da dinar da uđe u kolo, dala bi i dva da izađe – možda bi oni dali i deset, ali više nema nazad. To nas obavezuje da po principu reciprociteta, koji je osnovni princip u diplomatiji, zauzimamo svoj stav i odnos prema Republici Bugarskoj.
Takođe smatram i imam obavezu da kažem u ime SRS, da je nešto vrlo na nekorektan način provučeno danas, a to je – da zbog našeg stava prema onima koji udaraju na ustavni poredak Republike Srbije mi navodno nismo za ekonomsko unapređenje ove države, nismo za saradnju i nismo za odnose koji će doneti koristi građanima Republike Srbije.
To nije tačno. To smo pokazali, delujući kao lokalna samouprava – da smo spremni, da umemo i da se dogovaramo i da sarađujemo u interesu građana Republike Srbije. To nas nije ipak amnestiralo obaveze da ukažemo na atak na ustavni poredak koji se dešava na teritoriji Pčinjskog okruga.
Naime, pred kraj 2009. godine postavio sam pitanje predstavnicima Vlade Republike Srbije u vezi sa događajem koji se desio u Bosilegradu i koji je organizovala poslanička grupa ATAKA iz Republike Bugarske, koji predstavljaju deo vladajuće većine. Oni su na tom mitingu, usred Bosilegrada, tražili da se Bugarskoj vrate zapadne bugarske pokrajine koja obuhvataju opštinu Bosilegrad, deo opštine Surdulica i deo opštine Dimitrovgrad.
Na našu nesreću i našu žalost podršku i logistiku za takav miting dala je država Srbija, recimo, jednim banalnim primerom, što su im omogućili struju iz srpske Poreske uprave.
Moje pitanje po tom osnovu čekalo je kao vrlo hitno odgovor četiri meseca. Onda sam odgovor dobio u koverti na kojoj je pečat "Vrlo hitno" iz MUP – kako je javni red bio na nivou.
Ponovo sam postavio pitanje gospodine ministre, evo i sada koristim vaše prisustvo i na vas apelujem – šta je država učinila, da li su bezbednosne službe reagovale na činjenicu da su poslate vrlo otvorene poruke urušavanja ustavnog poretka Republike Srbije? Do dana današnjeg nisam dobio nikakav odgovor. Očigledno je da neko vrlo tendenciozno ćuti.
Ubeđen sam da predstavnici Vlade i bezbednosnih službi imaju saznanja o ovome, ali da ćute. Vreme će pokazati iz kojih razloga. Nas danas interesuje – da li će ovaj sporazum, iako nismo imali obavezu da ćutimo na sve ovo, postoje danas službe i mehanizmi, od ustavnih, zakonskih i svih drugih da država reaguje, da li će ovaj sporazum omogućiti da se ovakve stvari u perspektivi u budućnosti ne dešavaju?
Znate, lepo je to što je neko pokazao opredeljenje da Srbiji da 2.700.000.000 evra, ali pitam bilo kog poslanika danas u parlamentu – ko to iz Evrope i modernog sveta, postavljenog na tržišnim principima, daje novac besplatno i šta se time plaća? Da li se time plaća cena da tri godine i 10 meseci zatvaramo oči pred činjenicom da nam oni s kojima sklapamo sporazume urušavaju suverenitet, a onda dva meseca, kao prioritet predizbornog programa ponudimo "KiM i Evropa u srcu Srbije" itd?
Niko danas novac ne daje džabe. Vi morate konačno da počnete da govorite ono što mislite ili da radite ono što mislite, a ne da mislite i radite jedno, a da govorite nešto sasvim drugo. Sada ću vrlo konkretno da pokažem kako to državama koje su članice EU i članice NATO pakta niko ne zamera što se pozivaju na istoriju – kada otvoreno pokažu teritorijalne pretenzije prema državi koja nije članica EU, nije članica tog tzv. "društva". Njima to niko ne zamera.
Politička priča koja je otvorena u Bosilegradu ima epilog deklaraciju, koja se nalazi u Savetu Evrope i u bugarskom parlamentu, i ta deklaracija treba da postane osnov za preispitivanje Nojskog sporazuma, odnosno granica Republike Srbije. Kad-tad one će doći na red, pa me interesuje – postoje li mehanizmi da to zaustavite?
Činjenica da ćutite na sve ono što se dešava na teritoriji opštine Bosilegrad i ovih drugih opština Pčinjskog okruga zaista nam ukazuje da nema spremnosti da se na tako nešto reaguje. U jednom od biltena KIC u Bosilegradu, zvaničnog glasila tog KIC, između ostalog, a ovo su recimo najekstremniji tekstovi, pozivajući se i dajući sebi pravo na zapadne bugarske pokrajine koje su deo Republike Srbije, te političke struje koje imaju svoje eksponente u Bugarskoj, pozivaju se na vraćanje Južne Dobrudže iz Rumunije Bugarskoj.
Pravom na Južnu Dobrudžu znate li kako raspolažu? Tako što su u novini objavili slike okupatorskih vojnika iz 1941. godine, koji su ušli u Južnu Dobrudžu, na teritoriju Rumunije. (Poslanik pokazuje novine, sa slikama.) Ovo su slike nemačkih i bugarskih fašističkih oficira i okupatora, objavljene u decembru 2009. godine. Kako to u EU nije nikome zasmetalo? Kako to neko u evropskom i razvijenom svetu ne vidi kao zlo, kao duvanje nekih novih i neprijatnih vetrova?
Ono što je takođe poražavajuće, jeste što država Srbija zatvara oči pred činjenicom da ''kulturne institucije'' slobodno deluju u ovoj državi pred činjenicom da bezbednosne službe ili službe koje imaju nadležnosti definisane i Ustavom i zakonom, zatvaraju oči pred činjenicom da u Bosilegradu, u ime zaštite i promovisanja kulturnih prava Bugara, neko objavljuje tekst - Vojvodina država, zašto da ne? Onda dve stranice posle toga objavi sliku gde nacrta kartu Bugarske koju jede sedam svinja, a jedna od tih sedam svinja je Republika Srbija. Vi promovišete evropske vrednosti?
U 2010. godini u Srbiji danas deluju ovakva udruženja pred kojima vi zatvarate oči. Pola godine SRS šalje poruku da se otvara jedno vrlo neukusno i neprijatno pitanje. Jedan je problem, jedan je nivo problema što dolazim sa područja na kome se to dešava, ali je drugi nacionalna odgovornost, odgovornosti i kao poslanika i člana SRS, pre svega za Republikom Srbijom, da ovde ne stavlja niko sebi hipoteku da je jedini nadležan ili u funkciji ostvarenja naših nacionalnih, državnih, ekonomskih i svih drugih interesa.
Država pred ovim vrlo neprijatnim stvarima još uvek ćuti. Na ovo mora da se reaguje. Moje pitanje pred kraj ili na kraju mog izlaganja – da li će sporazum koji potpisujemo sa Republikom Bugarskom da omogući da se ovakve stvari više ne dešavaju?
Formalni karakter ovakvih sporazuma upravo ukazuje na ove činjenice i ove stvari. Pokazuju slabost države, činjenicu da nije spremna da reaguje na ove stvari i da niste spremni kao vlast da se pozovete na princip reciprociteta. Prvi princip u diplomatiji.
Šta god da ti odnosi u diplomatskom smislu podrazumevaju, vojnu, ekonomsku ili bilo koju drugu saradnju, o tome ćemo govoriti sutra kada budemo govorili o sporazumima sa Turskom, čije interese i ko uspostavlja ovde prioritete. Ne možemo da ćutimo pred nekim stvarima zato što nam je neko u Evropi dao 2.700.000.000 evra. Neka nam ih daju, a neka nam ih na najgori mogući način ne naplaćuju.

Gospodine ministre, u nepristojnosti vam neću praviti društvo. Nijednog trenutka nisam rekao da pričate gluposti, šta god mislili o vašoj političkoj koncepciji i ideologiji kojoj pripadate, ali je veliki vaš problem, mislim da ova diskusija koju sam otvorio je od vas malo racionalnosti tražila. Pozovite predstavnike svog opštinskog odbora u Bosilegradu pa pitajte šta misle o svemu ovome, kakav odnos i kakav stav prema svemu ovome imaju.
Nisam danas govorio u ime SRS samo, to sam vrlo otvoreno rekao, i nisam govorio samo u ime Srba, govorio sam u ime Bugara koji tamo žive i među kojima loši predstavnici tog naroda unose nemir. Ne bih dao sebi za pravo da ispred SRS govorim u ime pet ili deset ljudi, nego u ime građana koji gore žive koje ovi ljudi maltretiraju i terorišu. To je jedna stvar.
Druga stvar, politička grupacija o kojoj sam govorio nije samo parlamentarna, nego je i deo vladajuće koalicije. To što danas govori G17 ili što govori LSV, nije njihov stav kao parlamentarnih stranaka nego kao dela vladajuće većine.
Nije zakon o regionalnom razvoju zakon Mlađana Dinkića, nego Vlade Republike Srbije, nisu ovde predlagači poslanici i političke stranke nego oni koji čine Vladu, vi ovde sedite u ime Vlade, a ne opštinskog odbora iz Palilule ili ne znam odakle, sasvim svejedno. To treba da znate.
Treba da znate još jednu stvar. Vrlo sam dobro to i jasno rekao - dve su deklaracije na osnovu ovih ambicija, u bugarskom parlamentu i u Savetu Evrope, kod vaših prijatelja, i u Savetu Evrope i u Bugarskoj koja je deo EU. Ako je to nešto što ćete vi nazvati tako ležerno pamfletom, onda s nekim zaista ovde imamo problem. Da li sam problem ja ili ste problem vi, nažalost, vreme će pokazati.

Zaista se ne ograđujem ni od jedne reči koju je izgovorio bilo koji poslanik SRS. Sve što ste naveli, ne znam zašto ste u mene gledali. Shvatio sam da se obraćate meni. Srećan sam što zaista mi nemamo zajedničku politiku i isti stav koji imate vi, a to je da ćutite pred ovim činjenicama.
Nisam nikoga vređao, pozivao sam državne organe da reaguju. Ponavljam, budite ljubazni i pozovite svoj opštinski odbor gore pa pitajte kakav oni stav imaju prema ovome. Pozovite SO Bosilegrad, sve odbornike i pitajte kakav oni stav o ovome imaju. Oni su legitimni predstavnici naroda tamo. Pitajte kakav stav zauzimaju prema ovome.
Ne govorim o bugarskom narodu, ne govorim o celoj opštini Bosilegrad, govorim o pojedincima zbog kojih država mora da reaguje. Imate obavezu, zbog toga ste dobili vlast, upravljate državom, da ovakve stvari rešavate, a ne da ih gurate pod tepih i da pred njima zatvarate oči.
Ovo stoji kao problem. Korektno je da kažete – nemamo hrabrosti da se s time suočimo, pošto se vi sa svime suočavate, imate hrabrosti i odgovornosti. Kažite – to nije naša priča i to nećemo da rešavamo. Ostavićete to u nasleđe nekim drugim, nekim sledećim koji će doći umesto vas, ali to neće imati ni intenzitet, ni obim koji danas ima, danas kada je to moguće rešiti. Oni svoju poziciju koriste da ovakve ambicije podignu na nivo na kome će biti moguće da se rešavaju.
Ovo nije stav pojedinaca, ovo je stav političke partije koja čini vlast u Bugarskoj, koja daje većinu u Bugarskoj i morate da reagujete baš zbog toga što potpisujete sporazum. A ne da zbog toga ćutite i savijate kičmu zato što potpisujemo sporazum i sad to pitanje nećemo da otvorimo. Valjda ih otvarate da ih rešavate, koliko sam razumeo ministra. "Danas se sporazumevamo zbog budućnosti". Ovo je bio naš apel da se sporazumevate zbog budućnosti.
Ponavljam, ovo je stav građana Bosilegarada i vaše stranke, a pre svega SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik, u okviru ovog seta zakona, uglavnom ću da se ograničim na dva zakona, o kojima ste vi najmanje govorili. Nisu ni došli iz vašeg ministarstva, bar po predlozima koje smo dobili uz dnevni red to ne piše. Jedan je ovde trebalo da predstavlja gospodin Ljajić, a drugi je trebalo ministar Dinkić ili neko iz njegovog resora ili ministarstva.
Smatram da su to dva zakona oko kojih zaista treba da se kaže nekoliko rečenica. Čini mi se da je deo tih stvari o kojima treba da se govori i na kojima treba da se insistira, upravo govorio moj kolega Milan Veselinović – jer mislim da se ovde preko nekih stvari olako prelazi.
Ovi zakoni koji se odnose na našu ekonomsku saradnju i ekonomske odnose sa Turskom, mislimo da i u Vladi ima saznanja da nije to baš sve tako lako, jednostavno i formalno, kako je neko ovde pokušao da ga prikaže – pa ćemo u okviru 20 tačaka da proguramo sve, i što treba i što ne treba. O čemu se naime radi?
Ovi zakoni i sporazumi mogu da se kritikuju i sa formalnog karaktera – kako su napisani, sa izvesnom dozom uopštenosti, površnosti im je pristupljeno. To ću pokušati da objasnim kada se budem osvrnuo kod konkretnih članova.
Neke stvari tendenciozno je pokušano da se sakriju i nisu stavljene u normativni deo teksta, nego nažalost u obrazloženje.
Čini mi se da ovi sporazumi imaju jednu političku pozadinu koja nije benigna, o kojoj ćemo govoriti ne želeći ni na jedan način da osporimo potrebu da u Raškoj oblasti svi dobiju dobre puteve, da se ekonomski zamajac pokrene i u tom delu Srbije, ali smatramo da model ekonomskog razvoja ipak mora da ima neki smisao i mora da gleda, pre svega, interese Republike Srbije.
U raspravi koju smo vodili pre podne ministar koji je predstavljao Vladu je rekao da je Srbija kroz saradnju sa mnogim zemljama u prethodnom periodu dobila preko dve milijarde i 700 miliona dinara. Istovremeno je rekao da je svima onima koji su nam kroz sporazume i saradnju davali pare, Ministarstvo odbrane reklo – vi dajte novac, ali mi znamo bolje kako taj novac u Srbiji treba potrošiti. Ova dva sporazuma su, čini nam se, sušta suprotnost tome.
Mislim da kroz ova dva sporazuma drugi određuju šta su naši prioriteti, drugi ih zbog svoje političke, ekonomske i svake druge superiornosti u odnosu na Srbiju prepoznaju i nama nameću. To je ono što ovde nije dobro.
Znači, ne govorim o ekonomskom karakteru, aspektu i o činjenici da će na području Republike Srbije negde kroz investicije biti utrošeno 30 miliona evra, ali način na koji će to biti urađeno i da li će to imati određene političke posledice, o tome danas Vlada treba, dužna je i mora da razmišlja.
Šta je ono što je interesantno za sve ovo? Sporazume sa Kuvajtom, Maltom, Estonijom, Irskom, Libijom i Turskom pokrenule su upravo te države. Ako su ovo naši interesi bili zašto mi to nismo pokretali? To je jedna stvar koja može da se zameri, a druga je zašto je država inertna. Zašto država ovakve sporazume koji su nam korisni ne pokreće? Zašto država ne pokreće inicijative, pa da njihove ambasade ili vlade to prihvataju, nego upravo ide suprotnim smerom? Oni pokreću, mi prihvatamo.
Možemo da razumemo ako imamo zaista ekonomske koristi. Činjenica je da se to dvostruko oporezivanje može samo ovako rešiti. Ne kažemo da to uvek može i treba da bude štetno, ali država mora da proceni šta su njeni interesi i kako prema određenim ambicijama, i ekonomskim i političkim, sa druge strane, treba da se postavi.
Što se tiče zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji, za njega je u obrazloženju rečeno da je neophodan, između ostalog, zbog prevaziđenosti sporazuma koji je donet u maju 76. godine. Ako pogledate ovaj sporazum, odnosno uredbu o ratifikaciji tog sporazuma iz 1976. godine, nekoliko puta je ozbiljnije i pismenije, nećete mi zameriti, sastavljen nego ovaj sada. Mogli ste ovde samo da promenite Srbija i datume i ništa ne biste pogrešili. Ali, onda su se neki eksperti umešali, stručnjaci iz Vlade RS i napisali sporazum.
Pazite, sad u tom sporazumu, recimo, u članu 1. oni definišu ciljeve ovog sporazuma i sad su ciljevi definisani tako da je u pet tačaka napisano na različite načine samo jedna te ista stvar. To ozbiljno diskvalifikuje one koji su pisali ovo. Trebalo je na jedan ozbiljniji način, sadržajniji, stručniji način da naprave pristup ovome i da to definitivno naprave i uobliče.
Znači, okvir sporazuma, koliko god da je ovo opšti dokument iz kog će proisticati ugovori nižeg reda, ali ste zaista ovo, naravno, ne odnosi se u ovom trenutku na vas, s obzirom da niste vi ovo spremali, nego vaše ministarstvo.
Recimo, pogledajte ovo – četvrti cilj, podstiče saradnju u oblastima od zajedničkog interesa koji se odnose na ekonomski razvoj. Peta tačka, jača saradnju u cilju ukupnog unapređenja ekonomskih odnosa između dve zemlje. U trećem, promoviše aktivnosti pojedinih sektora sa ciljem povećanja bilateralne, ekonomske i tehničke i tehnološke saradnje. Jedno te isto.
Evo da uzmemo i pretpostavimo da ne kritikujem sporazum, ali kako se kvalifikuje onaj koji ovo piše? Cirkus. Ko pisca ovog dokumenta da shvati ozbiljno? To neće i ne može niko. To je jedna stvar.
Pogledajte dalje. Recimo, u članu 6. ovo je princip uglavnom svih ovakvih sporova, ali daje prostor za jednu ozbiljnu analizu – rešavanje sporova. Bilo koji spor između strana koji se odnosi na tumačenje ili primenu ovog sporazuma će se rešiti, bez neopravdanog odlaganja, u prijateljskim konsultacijama i pregovorima. Jedanaest puta najmanje su ekonomski jači u odnosu na nas.
Malopre sam rekao, kroz ove infrastrukturne projekte o kojima ću malo kasnije da govorim i o kojima će, pretpostavljam, i moje kolege nešto da govore, Turska je definisala šta su naši infrastrukturni interesi na tom području. Ovo je prvi korak da tu konsenzusa neće biti, prvi dokaz, prvi razlog da sumnjamo da će partnerski odnosi u celoj toj priči biti uspostavljeni i da Turska kroz ove sporazume neće sprovoditi svoje političke interese na ovim prostorima.
Morate da prihvatite činjenicu i vi, gospođo ministre, Turska kao regionalna sila, ako mogu i ovako da se izrazim, što jedan moj prijatelj kaže, najveći nosač aviona na ovom delu zemaljske kugle američki, ima vrlo, i ne krije, velika interesovanja za pojedina područja na tom tzv. regionu zapadni Balkan.
O svemu tome ova država mora da vodi računa i od toga ne treba da beži i da uzima u obzir sve političke aspekte kako bi projektovala svoju ekonomsku perspektivu i budućnost i svoju ekonomsku saradnju i odnose sa svima, bez obzira o kome se radi.
Dalje, poražavajući su odnosi koje definišu brojke u našoj robnoj razmeni sa Turskom. Kakve ćemo koristi imati od svega ovoga? Ko će u stvari imati koristiti od svega ovoga? Znate li u čemu će se, između ostalog, ogledati ''korist'' iz ovog sporazuma? Jeftinije ćemo uvoziti tekstil.
Šta mi Turcima možemo da ponudimo ozbiljno? Na kraju krajeva, šta je Vlada paralelno uradila sa ovim da sredi ili sređuje prilike u realnom sektoru danas u Srbiji, pa da možemo da izađemo adekvatno na tursko tržište? Koliko novca državi treba da u različitim sektorima uvede standarde kojima će naša roba biti kurentna na njihovom tržištu? Čime ćemo mi njima da se suprotstavimo?
Taj odnos našeg izvoza tamo i njihovog izvoza u Srbiju je nemerljiv. Ko zna koliko je puta razlika. Ako mi izvezemo njima 50, a oni nama zveknu ovde 300 miliona dolara ili evra, sasvim je svejedno, o tome je trebalo da se vodi računa. Ako ćemo sad u svemu ovome da tražimo interes zato što ćemo oboriti carine opet na štetu sopstvene države i prihodne strane budžeta i da naši privrednici kažu – imaćemo koristiti od ovoga zato što će nam biti jeftiniji uvoz tekstila, naše cene će biti niže i bićemo kurentniji na nekom tržištu. To je zaista, čini nam se, vrlo tanano za jedan ovakav sporazum.
Vrlo je interesantan ovaj drugi sporazum koji se odnosi na infrastrukturni projekat, odnosno infrastrukturne projekte. Pazite sad ovo, recimo, u članu 3. gde su definisane aktivnosti, definisane su sve aktivnosti sem nadzora, gde su strane saglasne da saradnju u smislu ovog sporazuma podrazumeva pripremu projekta, pa implementaciju, pa nabavku dobara, izvođenje radova i pružanje tehničke pomoći. Svega ima sem nadzora.
Pretpostavljam da će nadzor definisati kroz direktne ugovore i sporazume, ali i sve ostalo će se definisati kao i ovaj sporazum, tako da je, recimo, i ovde nadzor trebalo ili mogao da nađe svoje mesto. Nažalost, mi sporazum ovde ne možemo da menjamo, možemo samo da uočimo šta je u njemu loše i šta ne bi trebalo da stoji ovako kako stoji.
Pazite sada ovo oko izvođačkih ugovora. "U realizaciji aktivnosti iz člana 3. ovog sporazuma mogu učestvovati izvođači u zemljama strana, čiji izbor vrši organ zemlje strane u kojoj se projekat realizuje". Sve bi bilo lepo da je ovde kraj. Ali, onda ide "na osnovu predloga izvođača, koji dostavi strana koja je zajmodavac u konkretnom projektu". Šta to znači?
Mi ćemo moći da biramo ono što nam turska strana predloži. Ovde bukvalno piše to. Ali, onda u članu 6. u stavu 3. idete dalje do izvođenja radova: "Izvođač radova iz stava 1. ovog člana obavezan je da angažuje podizvođača sa sedištem u zemlji strane u kojoj se realizuje projekat" itd.
Srbija će da da podizvođača, a ko će biti izvođač? Pazite podlost. Status izvođača radova koji će trošiti novac iz Turske nije definisan sporazumom, nego znate gde je definisan? U obrazloženju. A znate šta piše u obrazloženju: "Osnovni preduslov za saradnju je da za realizaciju projekta koji bi se finansirao iz kredita "Eksim banke" Turske, pod beneficiranim uslovima, bude angažovana odgovarajuća turska kompanija".
Oni nam daju novac, kredit, zajam pod "beneficiranim" ili kako su rekli uslovima, mi povlačimo, zadužujemo se, obavezujemo sebe i našu decu da vraćaju te dugove i nemamo prava da biramo ko će da izvodi radove. Ko će biti izvođač radova? Ko nam garantuje da iz Turske neće biti firma sa tri zaposlena, koja će da pere novac, kao što su neke firme i naša iskustva sa nekim formama koje su izvodile ovako velike infrastrukturne projekte i radove?
Ko nam to garantuje? Ne garantuje niko. U ovakvim stvarima se potpuna slabost države ogleda. Trideset miliona evra ili dolara, nebitno, nisu pare zbog kojih se ovako ležerno, neozbiljno i nonšalantno pristupa i ulazi u sporazume, naročito kad imate na pameti uvek činjenicu da Turska na ovim prostorima predstavlja eksponent politike SAD, politike kojoj sve manje otpora postoji u EU, politike koja je dominantno opet zastupljena u odlučivanjima, u odlukama među onima koji kreiraju politiku EU.
Oni koji im se suprotstavljaju na neki način, suprotstavljeni su i Turskoj, ali to sada otvara onaj poslednji segment priče, a to su politički aspekti njihovog interesovanja za ovaj prostor.
Ovi sporazumi i upliv Turske na ovakav način na ovaj prostor otvara strateške probleme Srbiji. Da li mislite da Južni tok slučajno kasni i ide traljavo? Ne. I ovo je jedan od razloga. Intencija i namera Turske da bude prisutna na ovim prostorima je razlog zbog čega to ima problema danas u Srbiji. I protagonisti te iste politike se čak i u Srbiji jasno i otvoreno čuju i govore protiv tog projekta.
Nažalost, dotakao sam se tog Južnog toga, još jedini u Evropi koji eventualno imaju snagu da nešto kažu u tom kontekstu protiv SAD, koji protagonišu, odnosno promovišu "Nabuko", koji treba da eksploatiše kaspijsku naftu, naftu sa Bliskog Istoka, za koju je Turska direktno zainteresovana, jedino se još suprotstavljaju Nemci i zbog te hrabrosti koju imaju dobijaju upola jeftiniji gas nego mi.
Ali, što se Srbije konkretno tiče, mi moramo da vodimo računa o našim interesima. Ovakvi sporazumi jesu prihvatljivi, ali minimum nacionalnih i političkih interesa u ovoj državi mora da se štiti i o njima mora da se vodi računa.
Mi uopšte ne mislimo da je Turska svemu ovome pristupila naivno, onako kako je ovo napisano ili onako kako su oni, bežeći odavde, a predstavljaju ili trebalo da predstavljaju vladu, u ovome pokušali da nas upute i da nam ukažu na to. Mi finansiramo infrastrukturnu mrežu, shvatićete me šta hoću da kažem, jednog regiona na tom tzv. zapadnom Balkanu, koji podrazumeva jednu etničku grupu za koju je Turska zainteresovana. Vi to dobro znate.
Ne pravimo ovim novcem infrastrukturu Srbije, pravimo regionalni put M 8 Sarajevo – Novi Pazar. O svemu tome mora da se vodi računa. Dobro je kada vam opozicija na to ukazuje, ali mi svoju priču možemo da počnemo i da završimo ovde. Vi, kao predstavnici Vlade, dužni ste da ovakve stvari prepoznate.
Ne sumnjamo da nemate kapacitet to da uradite, ali očigledno da ne želite da se tim stvarima suprotstavite ili, eventualno, nemate snage. Nismo protiv toga da Srbija dobija puteve, ali nismo ni za to da ih Srbija dobija po svaku cenu. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dinkiću, na početku ću se pozvati na jednu rečenicu, u stvari nekoliko reči iz jedne rečenice koju ste danas rekli, a to su neke moralne granice.
Naravno, neću govoriti o moralnim granicama sa aspekta u kojima ste ih vi pomenuli, govoriću isključivo sa aspekta politike, vaše političke pozicije, vaših političkih manira i svega onoga što ste kao jedan potpredsednik Vlade uradili u mandatu ove Vlade i svakako svih vlada u kojima ste učestvovali od 2001. godine.
Vi ste nekako za sve to vreme, naročito poslednjih godina, stavili hipoteku na ravnomerni regionalni razvoj. Kada smo govorili pre nekoliko meseci o regionalnom razvoju i kada su poslanici pokušali da apostrofiraju da je to bio zakon o regionalizaciji, u jednom trenutku ste rekli da to nije zakon o regionalizaciji nego o regionalnom razvoju. Danas niko nije govorio o regionalnom razvoju, svi govore o regionalizaciji i nismo čuli ni jednu vašu reakciju. To bi moglo da bude jedno pitanje za vas.
Drugo pitanje za vas je da li ćemo do kraja rasprave čuti istinske razloge zbog kojih menjate ovaj zakon? Sve ono što ste govorili ili najveći deo onoga što ste rekli, sve ono što su govorili predstavnici vlasti, stranaka koje čine skupštinsku većinu, a govorili su danas u prilog ovog zakona, govorili su i pre sedam meseci. Kome da verujemo ili kad smo bili obmanuti: tada ili danas? Kada nas dovodite u zabludu, danas ili ste nas u zabludu, a očigledno da jeste, doveli pre sedam meseci?
Ono što svakako, pre nego što se vratim na ovaj zakon, zaista ne možemo da prihvatimo, neću da kažem da li vas koji predstavljate Vladu, ne vas lično, ako ne osećate bar malo, da ne kažem stida, griže savesti, da li je neko iz Vlade spreman da prihvati deo odgovornosti za ono što se u Srbiji danas dešava, i u kontekstu regionalnog razvoja i u kontekstu privatizacije ili u bilo kom drugom kontekstu? Za sve su krive ili devedesete ili svetska ekonomska kriza.
Nemoguće je da tako ležerno pređete preko činjenice da nas vi ovde obavestite da je 50% ispod republičkog proseka. Da li ste spremni da prihvatite odgovornost za činjenicu da je to tako? To nikako da čujemo ni od vas niti od bilo kog drugog ministra iz vaše vlade. To je ono što zaista stvara jednu dozu revolta kada vas slušamo.
Onda se dignete i iskritikujete opoziciju - opozicija pravi bune, hoće da je politički maliciozna, pravi opstrukciju odavde donde. Protiv ovog zakona je skupljeno 5000 potpisa u Prijepolju. Ko god da ih skuplja, skupio je 5000 potpisa, a vi to možete da kvalifikujete koliko god hoćete, ali to je realnost i to je stvarnost.
Da se vratimo na ovaj zakon. Ovaj zakon, ponavljam, nadam se da ćemo čuti šta su stvarni razlozi za njegovo usvajanje, najbolji je dokaz da smo za sve ono što smo stavili kao kritiku ovom zakonu u postupku usvajanja osnovne verzije bili u pravu. Tada ste nas ubeđivali da je to statistička regionalizacija, da je to ekonomska regionalizacija i da nema elemenata regionalizacije za koju smo mi izražavali sumnju da postoji.
Šta se desilo posle tri meseca? Predstavnici političkih stranaka koji su glasali za vaš zakon su vam poručili u javnosti – ne treba nam ekonomska i statistička, nego politička regionalizacija. Pokušali su Vladi da nametnu da im omogući da stvore političke regione, odnosno nacionalne regione. To su uradili oni koji su glasali za zakon, koji ste vi branili da nema elemenata ni administrativnog ni političkog. To je najbolji dokaz da smo za sve bili u pravu. Ovo je vaš odgovor na takve zahteve.
Vi ste ovakvim odgovorom na te njihove zahteve, na političke zahteve regionalnih i lokalnih stranaka, uopštili i obesmislili sopstveni koncept regionalnog razvoja Republike Srbije, iako smo mi i protiv prve verzije i protiv ove verzije. Mi promovišemo i zalažemo se za potpuno drugačiji koncept regionalnog razvoja.
Ali, iz ovog zakona koji je sušta suprotnost, sem u jednoj stvari, zakonu koji ste zajedno ovde svi usvojili pre sedam meseci, samo je jedna stvar zajednička, a to je nešto što i vi ne želite da sakrijete, da ovo može da predstavlja osnovu za političku regionalizaciju. Ono što nam ne treba i protiv čega se SRS bori. To ne znači da ne treba da radimo u funkciji ravnomernog regionalnog razvoja ili regionalizacije, ali funkcionalne regionalizacije.
Postavlja se sad jedno pitanje. Danas novinari postavljaju pitanje, dešava se u Skupštini šta se dešava – da li urušavamo dostojanstvo Skupštine? Da li znamo na kom nivou je dostojanstvo Skupštine? I proceduralne stvari uruše dostojanstvo Skupštine, uruše ih kada menjate zakon koji jednog dana primene u praksi nema.
Pitam vas sad, i vas i predstavnike većine i svakoga ko je za osnovnu verziju ovog zakona glasao u julu prošle godine, šta je u praksi primenjivo, kakva su iskustva na osnovu primene zakona koji danas menjate? Svaki zakon koji se menja u jednoj skupštini, te izmene su verovatno posledica, ako tako mogu da ih nazovem, akumulacije određenih iskustava kroz njegovu primenu u praksi.
Pitam vas sad šta je to što je loše ili dobro iskustvo na osnovu kojeg vi danas pristupate ovim izmenama? Ne morate vi da mi date odgovor, neka da odgovor neko ko će podići ruku za ove izmene i dopune. To je nešto što urušava dostojanstvo, nisu samo uvrede, teške optužbe ili optužbe bez dokaza, kako vi kažete. To na suštinski, na krucijalan način urušava dostojanstvo.
Moje pitanje je sada – koliko ste regionalnih razvojnih agencija formirali posle usvajanja osnovne verzije zakona? Koliko ste oblasnih asocijacija formirali? Koliko ste akreditacija podelili ili akreditacija osporili?
Gospodine Dinkiću, da li možete da nam pobrojite koliko je razvojnih dokumenata nastalo na osnovu osnovne verzije ovog zakona, dokumenata koji predstavljaju suštinu i ključ uravnoteženog razvoja svih delova Republike Srbije?
Da li predstavnici većine, koji su glasali za ovaj zakon, znaju kad je imenovan direktor Nacionalne agencije za regionalni razvoj? Pre dva meseca. Zakon ste usvojili pre sedam meseci, a obaveza koju je zakon predvideo je da se svi podzakonski akti usvoje za šest meseci od dana stupanja na snagu zakona. Mi danas pričamo o uravnoteženom regionalnom razvoju ili regionalizaciji i brinemo se za Prijepolje, Kuršumliju, Bor, Negotin ili Prahovo.
Vi ste ovaj zakon potpuno uopštili. Ovaj zakon ništa ne znači. Dve trećine mera koje predviđaju izmene i dopune mogu da se sprovode bez ovog zakona, jer postoje drugi sistemski zakoni koji ih obezbeđuju i omogućuju.
Ovakva besmislica vam uopšte nije potrebna i jedino što bi imalo smisla, gospodine ministre, jeste da ovaj zakon povučete, a da stavite van snage zakon koji ste pre sedam meseci usvojili, pa da zaista napravite i obezbedite politički konsenzus i u takvoj atmosferi pristupite regionalizaciji ili decentralizaciji, odnosno uspostavljanju ravnomernog regionalnog razvoja. To je jedino što je smisleno i što je strateški, što može da vidi Srbiju srednjoročno ili dugoročno.
Ovo od danas do sutra, ova vaša politička potkusurivanja u okviru većine, gašenja nekih požara, nerazumnih političkih ambicija, lokalnog i regionalnog karaktera, kasape Srbiju. Ovo nema veze sa regionalnim razvojem.
Znate li zašto je to tako? Evo, kod sebe imam jedan list papira iz budžeta za 2010. godinu. Ovo je dokument koji je Vlada Republike Srbije na početku godine pred poslanike iznela i on na najbolji mogući način ilustruje, kroz cifre i kroz konkretne podatke, koliko ste vi zaista posvećene regionalnom razvoju.
Ova tabela se odnosi na 2008. godinu i govori o efektima primene poreskih podsticaja kod poreza na dobit u 2008. godini. Pre nekoliko dana izmene i dopune zakona su bile ovde na dnevnom redu. Ovo su podaci iz 2008. godine, koja je bila neuporedivo bolja i od 2009. godine, a morate da priznate da će biti bolja i od 2010. godine, kada su ekonomski parametri u pitanju.
Iznos umanjenja za dobit ostvarenu u novoosnovanoj poslovnoj jedinici u nedovoljno razvijenim područjima, iznosi su u milionima dinara, a znate koliko su – nula. Imate subvencije za novoosnovana pravna lica sa sedištem na nedovoljno razvijenim područjima u slobodnim zonama, opet u milionima dinara – nula. To je vaša posvećenost regionalnom razvoju, vas i vaše Vlade.
Sada mi ovde slušamo kako se opet ispunjavaju evropski standardi i kako ćemo, u skladu sa njima, mi imati šansu da glasamo za ovaj zakon. U Srbiji je sve moguće. U Srbiji je moguće da obećate akcije 1.000 evra, a podelite 1.000 dinara i ne pada vam napamet da ponudite nekome ostavku zbog toga.
Znate li šta se dešavalo, gospodine ministre, zbog toga? Ljudi su se odricali svojih akcija u firmama u kojima su ostavili 20 i 30 godina, jer su dobijali 200 ili 300 evra za tih 20 i 30 godina, odrekli se ne bi li zaradili ili ućarili, što se u mom kraju kaže, 500-600 evra. Odrekli se akcija u svojim firmama da bi dobili 1.700 dinara za Novu godinu i da im se obraduju kao mala deca.
Samo u ovoj državi se likuje nad subvencijama, poput subvencija države u "Fijat", a onda vam MMF kaže da treba da planirate da izbegavate takve subvencije. Da li grešim kad vam to kažem? Malopre ste spomenuli da država mora da interveniše, pa ste se dotakli Trgovišta.
Bolje da vam ne pričamo kakve su posledice intervencije Republike Srbije u Trgovište. Tamo su do juče na vlasti bili ljudi iz vaše stranke. To nije moglo više da se trpi, ni koalicioni partneri više nisu mogli da trpe te ljude dole. Bolje da ne odete i da ne konstatujete šta ste kroz regionalni razvoj, vaše projekte u Trgovištu ostavili.
Nije mi namera da vodimo takvu raspravu. Mi samo tražimo da malo poštujete naše dostojanstvo i naš, da kažem, intelektualni nivo. Ne živimo mi u nekoj trećoj ili petoj državi, pa ne znamo šta nam se dešava. Poštovali bismo i pohvalili kada bismo prepoznali svaki dobar napor ili vašu nameru, ali ako hoćete da u ovim zakonima o kojima raspravljamo to prepoznamo, to je zaista besmisleno.
Šta ste naumili? Sad hoćete malo da trgujete akcijama, hoćete da pravite akcionarski fond. To jedino što je ta sirotinja koju imamo, a što je opipljivo, realni novac iz Akcijskog fonda ćete sada da stavite pod svoju kontrolu. Gospodine Dinkiću, izađite u privatnoj režiji na tržište kapitala.
Vi kao menadžer godine bar znate šta treba i šta je dovoljno da napravite privatni investicioni fond. Treba vam stručnost, to vam je nekada bila stranačka parola, i treba vam 50 hiljada evra. To je minimum. Ako nemate kredit, onda ćete se negde zadužiti, to je bar manir i praksa koju promovišete.
Krenite na tržište kapitala, pa se bavite time. Dosta više da se trguje sa onim što objektivno nije vaše, a to što nije vaše, državno je ili društveno, nažalost, još uvek, na vašu neodgovornost, to nije ničije. To traži da se s njim gazduje i raspolaže domaćinski. To je naša rezerva.
Ili možda ovim izmenama i dopunama idete u susret korporativizaciji? Najavili ste, setili ste se sad, sad ćete da privatizujete javna preduzeća, menjaćete im prvo pravnu formu, pa ćete da pravite procenu koje treba, koje ne treba da privatizujete i kako će to sve ići.
Spominjete "Telekom". Koliko je polemike u javnosti oko toga otvoreno. Da verujemo da su i tu stvari čiste, da je namera čista, zaista ne možemo. Ne zamerite nam, ali ipak ne možemo.
Što se tiče SRS, smatramo da je jedini za Srbiju prihvatljiv model te tzv. regionalizacije koncept funkcionalne regionalizacije, gde će regioni imati isključivo funkcionalni karakter. To je jedini način da isključite politiku iz regionalnog razvoja.
Model koji se sprovodi kroz angažovanje nauke, pre svega prostornog planiranja, a ova država ima i ustavna i druga zakonska ovlašćenja da se na adekvatan i potpun način bavi definisanjem razvojnih dokumenata na lokalnom, regionalnom i na nacionalnom nivou. Ne postoji bolja oblast koja na adekvatniji način sagleda probleme na jednom delu teritorije Republike Srbije od prostornog planiranja.
To je jedini način da sve sektorske politike stavite u funkciju razvoja jednog područja, i industrije, i građevine, i poljoprivrede, i zaštite životne sredine, i demografskih kretanja, i kulture, i turizma i svega ostalog. Jedino to objedini sve i stavi u funkciju na jednom prostoru.
Ali, morate da znate, gospodine Dinkiću, ako već ne znate to, to ne trpi granice. Regionalni razvoj ne trpi granice koje se pišu na kartama. On podnosi i prihvata isključivo analitički koncept definisanja razvoja, kroz tabele, kroz dijagrame, kroz indekse i kroz tekst. To je nešto što smatramo da Srbiji može da pomogne i što radi sav normalan i razvijen svet, kakav Srbija neće biti dok ga ovako vodite vi, ne vi lično nego cela vaša Vlada.
To su dokumenti koji su fleksibilni i to su dokumenti koji su podložni promenama, i sa tim promenama mnogo lakše možete da delujete na sve različitosti ili odstupanja koja se u hodu javljaju na terenu, regionalna odstupanja, preterana metropolizacija, sve ono što ovde volite da pominjete i na šta se pozivate, ali nemate adekvatna rešenja da to ispravljate i da rešavate. Tu ne možemo da se složimo sa vama. Ne likujemo zbog te činjenice, ali smo, ponavljam, bili u pravu.
Koncept koji ste ponudili u julu bio je, pre svega, politički i administrativni, pa svaki drugi. Braneći taj koncept ovde su se, na primer, na Nemačku pozivali. Nisu birali sredstvo da ga opravdaju, a onda su ga oni koji su ga glasali obesmislili posle tri meseca.
Ovo danas je vaš odgovor na te ambicije. Bili bismo srećni da je adekvatan, ali nije. Nije adekvatan i neće zatvoriti do kraja Pandorinu kutiju, i nismo mi iz opozicije ti koji podgrevamo vatru na terenu, podgrevate vi sa zakonima koji ne prođu te tzv. vaše javne rasprave, pa kad se ljudi okupe i skupe pet hiljada potpisa, e vi iz opozicije pravite probleme na terenu.
Još jedna stvar koja je vrlo važna, koju treba da imate na umu. Koncept prostornog planiranja, koji je definisan kroz Zakon o planiranju i izgradnji, na nivou regiona ovim ste obesmislili potpuno. Samo bih voleo da vidim kakvog karaktera bi bio regionalni prostorni plan za područje od Kladova do moje Surdulice ili do Trgovišta ili do Preševa, 500 kilometara.
Prema tome, sa žaljenjem u SRS moramo da konstatujemo, ovaj model regionalnog razvoja sa regionalnim razvojem ima veze koliko i Eskimi sa indeksom na Beogradskoj berzi. Hvala.

Slažem se, u Srbiji nema ni puno prostora, a ni razloga za smeh. Više je za neku drugu emociju, ali moramo objektivno neke stvari da raščistimo.
Gospodine Dinkiću, SRS se ne zalaže za formiranja nacionalnih regiona. Zalažemo se za koncept regionalnog, odnosno uravnoteženog razvoja svih delova Republike Srbije, kako to definiše Ustav.
Ako se to može nazvati regionalizacijom, onda je to regionalizacija koja će se isključivo definisati razvojnim dokumentima. Kada govorimo o razvojnim dokumentima, ili se nismo dobro razumeli, ili vi niste čitali svoj zakon. Ne mogu prostorni planovi da nastaju iz razvojnih dokumenata koje definiše ovaj zakon, nego ste vi napisali da ćete razvojne dokumente pisati i stvarati na osnovu važećih prostornih planova do usvajanja novih.
Taj redosled ne može da ide tako. Prostorno planiranje ne poznaje oblast kao kategoriju. Poznaje lokalnu samoupravu, zaštićeno područje, regiju i nacionalni nivo planiranja.
Što se tiče MMF, s kog aspekta osporavam? Lepo je to što dajete subvencije. Fijat kaže – daće 200 do te i te godine, a da vam svega 99 miliona. Obeća da će do kraja ove godine biti toliko hiljada vozila. Od toga nema ništa i to obesmišljava subvencije koje radite vi. Ne osporavam želju da u Kragujevcu ili bilo gde bude bolje i da Fijat radi. Od toga na kraju krajeva, svi imamo korist. Ali, to vama nešto ide potpuno jalovo.
Na kraju, ono što moram da vam kažem jeste da percepciju sadašnjosti i prošlosti vi i ja imamo različitu. SRS bi volela da joj kažete – koliko traje ta vaša sadašnjost? Kada se završi neki izborni ciklus, neki novi izborni ciklus, ili od 2001. godine? Gde je prošlost, a gde je sadašnjost iz vaše pozicije? Odužila vam se ta sadašnjost mnogo ili nikako da počne.
Naravno, što se tiče NIS, mi jesmo podržali sporazum sa NIS, ponosni smo na to, ali nismo kao vi u predizbornoj kampanji obećali hiljadu evra, pa se to izjalovilo i od toga nije bilo ništa. Prema tome, velika je razlika u odgovornosti vašoj i našoj.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Sretenoviću, za SRS ovo danas je farsa. Ovo je farsa zato što… Evo, postavljam vam prvo pitanje. Vidite, oni dobacuju – au!
Pitam vas – da li vi zaista smatrate da sve ono što ste čuli danas od predstavnika većine predstavlja podršku Državnoj revizorskoj instituciji? Da li će vama posle ove sednice biti lakše u radu i funkcionisanju? Da li će u periodu posle ove sednice DRI imati organizacione, finansijske, tehničke i sve druge mogućnosti da obavlja svoj posao na adekvatan način, na način koji predviđaju standardi EU, u koju nas vode ovi koji dobacuju kad kažem da je ovo farsa?
Evo, to su prva tri pitanja na koja ste dužni, po Poslovniku, vi ili predstavnici Vlade, da nam date odgovor.
Oni kažu – da li je neko vršio pritiske na vas? Šta će vam pritisci kad su učinili sve da vi ne profunkcionišete kao institucija?
Ali, kada dobijemo u parlamentu i to što ste nam poslali, 27% obuhvaćenog budžeta (je l' tako? tol'ko ste, kako ovde kažu, ''targetirali'') i pozovemo se na ono što piše u tome, onda nas premijer ovde poziva da se držimo tačke dnevnog reda i kaže – a, šta bi bilo da smo kontrolisali '90-ih godina, kad su radikali bili u vladi?
Ko mu je branio da kontroliše? Što nisu napravili DRI 2001, 2002, 2003, 2005, 2007, 2008. godine, nego su čekali 10 godina? On se sada smeje, gospodin premijer, ali zna gospodin premijer da bi iz toga proistekla obaveza da kontrolišu i 2001. i 2002. i 2005. i 2008. godinu.
Ali, znate kakvi su, u principu, i gde su odgovori zašto su bežali od kontrole? Recimo, jedan od kolega demokratske provenijencije gospodina Cvetkovića kaže za taj period u kom su sprovođene privatizacije, 2005. i 2006. godine, uz ocenu privatizacije – najveći problem dosadašnjih privatizacija u Srbiji je velika krađa društvenog kapitala.
Znači, ovo su sve stvari koje nemaju dodirnih tačaka sa SRS i ovde se permanentno izbegavaju odgovori na sve ono što poslanici navode kao konstatacije Državne revizorske institucije.
I moj kolega Vladan Jeremić vas je lepo pitao, i vas i predstavnike Vlade, da li vam je neko uputio konkretno pitanje, gospodine Sretenoviću, šta ovo zakonodavno telo koje ima kontrolnu funkciju treba da učini za vas, pa da vi 2009. godinu, ajde da ne bude da iskontrolišete 80%, što je standard, nego 50% budžeta Republike Srbije, trošenja javnog, odnosno budžetskog novca, kao što ste to uradili za 2008. godinu.

Gospodine Cvetkoviću, za to što nismo bili spremni na kontrolu, platili smo ceh 2000. godine na izborima, a vi ste izbornu volju građana dobili zato što ste im obećali da ćete uvesti red. Ne da niste uveli red, nego ste napravili dva puta veći haos. To je jedna stvar.
Gospodine Sretenoviću, sve će se svesti, nažalost, na vaše nade. I, kada govorimo o podršci, ovde je trebalo da se predstavnici većine zapitaju šta vam treba pa da promenimo u ovom domu Zakon o javnim nabavkama, koji zastareva posle godinu dana, a što nije dobro. Tražili ste da se to promeni, da bude tri godine rok. Da li se varam ili ne?
Tražili ste da se menja zakon kojim se reguliše rad vaše institucije, vaša nezavisnost i finansiranje. O tome nismo čuli danas ni reč ovde. Da li vam je nešto o tome rekao gospodin Cvetković, da će u ime Vlade dati te predloge Skupštini, pa da ih po hitnom postupku usvojimo? Ne, mi donosimo Zakon o pivu, jer je to standard EU. Idemo u EU, a nemamo trezor. Podneli smo kandidaturu.
Živimo u državi besmisla i nonsensa. Nažalost, to je tako. Mogu oni da izbegavaju priču koliko hoće i da dobacuju, ali to je naša surova stvarnost. Oni nemaju hrabrosti da kažu – gospodine Cvetkoviću, obezbedite 50 miliona. Toliko vam samo treba na godišnjem nivou da funkcionišete. Ali, znate li na šta ste vi onda prinuđeni, što svakako ne pozdravljamo? Da iz DRI kažu – pa, znate, eto ove godine nećemo zaokružiti naše telo organizaciono, pa će država uštedeti 25 miliona.
Kada bi svaki od ministara u vladi gospodina Cvetkovića znao da mu nad glavom i za vratom stojite vi, u ovoj državi bi se obezbedila sredstva ne za jednu, nego za pet državnih institucija. Kada bi budžet bio planski i kontrola redovna, pola deficita ove države bi, ubeđeni smo, bio odsečen, odnosno smanjen.
Moje pitanje je – kada ćete na osnovu ovakvog odnosa većine, koja dobacuje, prema vama kao DRI, smoći snage da uđete u javna preduzeća na lokalnom nivou?
Još jedno pitanje – gospodine Cvetkoviću, koje ministarstvo i državna inspekcija je nadležna za kontrolu cena komunalnih usluga javnih preduzeća na lokalnom nivou? Kada ćete smoći snage da se obračunate s tim problemima? Jer, znate, budžetski deficit države nije deficit samo republičkog budžeta, nego i budžeta lokalnih samouprava i budžeta tih javnih preduzeća u kojima možete da zamislite šta se dešava.
To je ono što nas tišti. Niko se ovde ne bavi kritizerstvom. Niko se ovde ne bavi besmislicama. Od odgovornosti beže oni koji su dužni da nam je nameću i obezbede u ime Vlade Republike Srbije. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da prokomentarišem malopre amandman koji su podnele kolege poslanici iz Liberalno-demokratske partije. Mislim da je i gospođa Radeta u pravu kada kaže da ovo ne treba da se prihvati. I vi ste u pravu kada kažete da ne treba da se prihvati. Ne vidim tu njihovu zlu nameru, naravno, ali naš koncept i pristup toj decentralizaciji koju ste vi malopre pomenuli je dijametralno suprotstavljen. Mi ne mislimo da bi to predstavljalo bilo kakav vid decentralizacije. Reći ću vam malo kasnije zašto to tako vidimo, kada budem komentarisao neke stvari koje se direktno tiču lokalnog nivoa.
Rekli ste da je potrebna podrška svih stranaka. Srpska radikalna stranka je u postupku usvajanja ovog zakona aktivno učestvovala u njegovoj izradi i čini mi se da smo pristojnim brojem konstruktivnih amandmana to i dokazali. Na kraju krajeva, da su tada bili prihvaćeni, ove rasprave ne bi bilo. Sada smo učestvovali u raspravi kroz amandmane SRS, odnosno u diskusijama o amandmanima koji su u to vreme bili predloženi od naše stranke. Smatramo da je u ovom trenutku to jedini mogući doprinos SRS, bar na ovom nivou i u ovom domu, da učestvujemo u podršci eventualnom ili navodnom opredeljenju države da uvodi red u prostoru u Srbiji.
Moram da prokomentarišem svakako i dve kategorije koje ste malopre spomenuli. Ne sumnjam da smo različitih stavova, odnosno stanovišta kada su te stvari u pitanju, a to su evropske direktive i lokalne političke elite. To su dve kategorije koje su nespojive. Dok vlast u ovoj državi ne pokaže da je spremna da se obračuna sa lokalnim političkim elitama, iz koje god stranke da dolaze, pa i iz vaše i iz neke druge, neće biti reda u prostoru.
Naravno, obračun sa lokalnim političkim elitama ne zavisi samo od vašeg ministarstva. Prostor je nešto ozbiljno, prostor, odnosno adekvatno tretiranje prostora podrazumeva sublimaciju tih sektorskih politika, čija bi primena na nekom prostoru dala određene efekte. To svakako ne može da se svede samo na Ministarstvo za planiranje i izgradnju, nego gotovo na sva ministarstva u Vladi Republike Srbije.
Dok se u svim ministarstvima Vlade Republike Srbije, kao što su Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo trgovine, Ministarstvo finansija, ne prepozna volja da se obračunaju sa lokalnim političkim elitama... Ne mislim u smislu političkog obračuna, nego da se u tim opštinama zavede red i da svako zna koje mu mesto pripada.
Znate, vi možete da se trudite, ali zbog tih činjenica teško da ćete nekoga posle toga ubediti, koliko god da se trudite, da smeće nije otpad, nego kapital, što ja potpuno podržavam. Teško da će neko u Srbiji to da razume, prihvati i podrži kada se svakodnevno susreće sa gomilom ordinarnih problema na terenu, u praksi, i ne vidi gde to u državi može da se obrati i da traži asistenciju, pomoć, da traži podršku za stvar koja je definitivno oivičena zakonom ili, rekao bih, javnim interesom.
Ono što hoću da vas pitam, možda ne bi bilo loše da odgovorite, od usvajanja Zakona o planiranju i izgradnji, kada je u pitanju ... Mi smo izrazili bojazan da će Zakon o planiranju i izgradnji pasti u senku legalizacije. Izgleda da se to i desilo, ali kada je legalizacija u pitanju, čak se pričalo o tome da će Vlada pokušati da obezbedi kredite za legalizaciju. Legalizacija podrazumeva, vi znate šta. Nas samo interesuje da li će novac, koliko god da su visoke takse na legalizaciju, odnosno iznosi legalizacije u pojedinim lokalnim samoupravama, biti dovoljan da država ispoštuje sve obaveze koje će kroz postupak legalizacije preuzeti?
To je, recimo, jedno pitanje na koje biste mogli da date odgovor – kakva je procena i šta će biti? Da li će se interes države u celoj toj priči ostvariti i realizovati konkretno na terenu ili će ostati bez jednog adekvatnog tretmana kada se taj postupak privede kraju?
Vidite, ovi amandmani koje ste prihvatili... Mislim da ste mogli i ovaj treći da prihvatite, ali, kažem, zadovoljni smo, Srpska radikalna stranka je na taj način pokazala da je ova tema i ove stvari zaista interesuju. Ono što za SRS predstavlja problem jeste to što prostor danas u Srbiji još uvek nije dobio adekvatan položaj, adekvatan tretman od strane svih oni koji se tim prostorom bave.
Nažalost, i na nesreću, svi zakoni koji se danas u ovoj skupštini usvajaju, a hvalite se da ih usklađujete sa direktivama EU, 75% njih ima direktnu primenu na lokalnom nivou. Kada su u pitanju ovi zakoni o kojima govorimo danas, a tiču se planiranja i izgradnje, oni definitivno imaju problem zato što se primenjuju konkretno na lokalnom nivou. Zato je bojazan u odnosu na amandman koje su podnele kolege iz LDP-a opravdana. To se dovodi u kontekst sa onim političkim elitama o kojima smo malopre govorili.
Razlozi za nespremnost lokalne samouprave da se na adekvatan način bavi svim ovim jesu i subjektivni i objektivni. Objektivnog karaktera su jer imate danas lokalne samouprave koje rešenja građevinskih uprava kucaju na kucaćim mašinama. Imate lokalne samouprave koje ne umeju da napišu projekte kojima će konkurisati za novac kod vašeg ili kod nekog drugog ministarstva, a da ne govorimo kod nekih drugih fondova, gde u ovom trenutku imamo prava pristupa. Imate lokalne samouprave koje iz subjektivnih razloga ne žele da se sve ovo implementira.
Kakav god da je naš politički odnos prema zakonu koji donosite, zakon, kakav većina donese, treba da se poštuje. Imate lokalne samouprave koje to ne žele da sprovode, ili čine sve da zaobiđu propise i nađu rupe u tom zakonu. Ne postoji zakon koji ne pokušavaju da stave u funkciju političkog bezobrazluka. Evo, zakon koji se opet dovodi u vezu sa ovim, a to je zakon o maksimalnom broju zaposlenih na republičkom i na lokalnom nivou – pogledajte šta rade lokalne samouprave, to je moje iskustvo: jedna lokalna samouprava, u kojoj prostor i ova oblast zaista zaslužuju pažnju, koristeći lokalno rukovodstvo ili političku elitu, o kojoj ste govorili malopre, iskoristila je zakon da sve ono što u stručnom i kvalitetnom smislu vredi, a tiče se planiranja i urbanizma, odstrani iz opštine. To su učinili pozivajući se na zakon.
Prošlo je samo pet ili šest meseci i ta ista lokalna samouprava je konkurisala kod Nacionalne službe za zapošljavanje u projektu javnih radova i tražila da se zaposle dva radnika sa sedmim stepenom stručne spreme na poslovima legalizacija objekata. Vrhunske stručnjake, ljude koji su imali dugogodišnje iskustvo, učestvovali u izradama planskih i urbanističkih dokumenta u lokalnoj samoupravi, isterate sa posla zbog interesa lokalnih političkih elita, pa par meseci posle toga tražite da vam kroz projekte javnih radova država odobri da na određeni rok za postupak legalizacije angažujete dva ili tri čoveka po ugovoru.
Da li ja kao građanin zainteresovan za to područje, da li vi kao ministar koji je direktno nadležan za sve ovo možete da se oslonite na takvu lokalnu samoupravu? Naravno da ne možete. Možete da pokažete koliko god hoćete truda, volje i opredeljenja da se stvari obavljaju na adekvatan način, na način koji propisuju procedure, mi zaista nemamo poverenja da će se tako nešto desiti. Ne stavljamo to lično vama na teret, ali to su slabosti koje ova vlada pokazuje. Tu ne možemo da delimo odgovornost, tu vi u Vladi morate da se pogledate, da vidite šta ko radi, na šta je ko od vas koji sedite u Vladi spreman. Nema tu kompromisa. O tome smo pričali i pre nekoliko dana. Ne može sve da bude dozvoljeno kada treba vlast da se formira, a kada se vlast formira, onda svi učestvujemo.
Ne bežim od toga da svako pokaže deo svoje odgovornosti; tragovi iza pojedinaca koji su u politici ovih godina, na koje ste se i vi pozvali, vidni su još uvek. Neko je pokazao volju, a onda se pojavi neko ko hoće to da obesmisli i, zamislite, pojedinci su iznad države. Kad god budete pokazali volju da se suprotstavite i obračunate sa takvima, podršku ćete imati; ne govorim o nivou, ali za takve stvari ćete imati podršku ljudi koji su posvećeni javnom interesu, koji žele da se u državi uvede red i onih koji smatraju da će od tog reda svi u državi imati koristi.
Srpska radikalna stranka, ponavljam još jednom, smatra da je ovo vrlo ozbiljno. Gospodine ministre, ne želimo da umanjimo vašu volju i opredeljenje, znamo kakvi su problemi, ali zasučite rukave, spregnite sve one koji su vam podređeni, ako mogu tako da se izrazim, nećete mi zameriti, bič u ruke i naterajte ih na teren. Ne uvedete li vi red u državi, sve drugo je besmisleno. Ne bude li reda u prostoru, u državnom katastru, sve priče o evropskoj perspektivi i napretku ove države su besmislene. Ovo je suština, sve ostalo je farsa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo hteli u članu 7. da dodamo novi stav: '' Ugovor iz stava 8. ovog člana zaključuje se po prethodno sprovedenoj proceduri koju propisuje zakon kojim se uređuju javne nabavke''.
Ono što ste dali u obrazloženju zaista stoji. Tačno je da ste to podrazumevali, odnosno predvideli u članu 32, ali hteo bih kratko samo da kažem šta nam je bila intencija.
Gospodine ministre, znate da se u Srbiji na godišnjem nivou otprilike oko četiri milijarde evra kreće u sferi javnih nabavki i po proceni struke smatra se da se negde oko dve milijarde od tih četiri kreće kroz sivu zonu. Znači, podložno je zloupotrebama i svemu onome što je delimično konstatovano, recimo, u izveštaju DRI.
Ono što je takođe tačno jeste i činjenica da se danas u Srbiji ipak malo sredstava iz budžeta Republike odvaja za prosvetu. To vam je opet i poruka Evropske komisije koja prati standarde u Srbiji kada je u pitanju prosveta. Jako je važno da se i to malo sirotinje koja se iz budžeta izdvaja za prosvetu kontroliše i da se vodi računa kako se troši.
Poražavajuća je i činjenica, to ste i vi na kraju krajeva rekli negde na početku ove godine, da 90 i kusur posto budžeta ide isključivo za plate. Naša je namera, eto, bila samo da se novac koji ne podrazumeva plate u prosveti, koji se troši na nešto drugo, bude kontrolisan i da mu se svi tokovi prate. Eto, to je bila naša ideja i ništa drugo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je u principu sličan amandmanu Nikole Savića.
Vlada je u obrazloženju zašto odbija amandman navela da poštuje višedecenijsku praksu, metodologiju izrade propisa. Naravno, naši amandmani nisu bili nešto što bi trebalo tu praksu da prekine ili da je uruši i da to obesmisli. Smatramo da su ova predložena rešenja bila samo malo preciznija. Jer, vi jeste potpuno u pravu, gospođo Dragutinović, kada kažete da je ovaj zakon tehnički. Ovo nije zadiralo u tehniku koja se definiše carinskim propisima, ciljeve i sve ono što ovaj zakon obuhvata i u sebi sadrži. Mislim da niste imali razloga da ovo ne prihvatite. Bilo bi samo preciznije i korektnije.
Iskoristio bih priliku da se osvrnem na završetak naše načelne rasprave. U svojoj završnoj reči ukazali ste mi na jednu grešku, koju zaista jesam ovde napravio. Rekao sam da je Kosovo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Bili ste u pravu, zaista sam napravio lapsus, ali je Kosovo član Svetske banke, MMF-a.
Stiče se utisak da je tom prilikom zaobiđeno da govorimo o suštini, zbog koje sam i insistirao na članstvu Kosova, greškom u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a to je da u ovaj zakon ugrađujete standarde koje ta organizacije piše odnosno predlaže, standarde EU, odnosno direktive koje dolaze iz Evrope.
Srpska radikalna stranka smatra da je ovaj zakon jedan od zakona koji će staviti na ispit Vladu, da li će kroz finansijsku politiku, odnosno fiskalnu politiku carina da zastupa stav koji deo, bar deklarativno, govori, a to je da će Kosovo i Metohija biti sastavni deo Republike Srbije i da Vlada Republike Srbije nikada neće od te borbe, ideje i takvog stava odustati.
Nas sada interesuje da nam kažete da li će ovaj zakon apsolutno biti u funkciji takvog stava Vlade, ili ćete ipak podleći pritiscima, ili međunarodnim ugovorima, za koje će se ova država opredeliti, a koji se nekako ovde latentno provlače kroz ovu tačku 3), gde se kaže da će se ovaj zakon primenjivati i primenjuje se jedinstveno na celom carinskom području Republike Srbije, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, drugim zakonom ili međunarodnim sporazumom koji je potvrdila Republika Srbija.
Vidite, u ovaj zakon se ugrađuju standardi organizacija koji nam u suštini ne dozvoljavaju da zakone primenjujemo na celoj teritoriji Republike Srbije. Ono što smo hteli tom prilikom da postavimo kao pitanje – kojim će mehanizmima Vlada, recimo, ovaj zakon primenjivati na graničnom prelazu, odnosno u carinskoj ispostavi Đeneral Janković na Kosovu i Metohiji? Interesuje nas kakvi su mehanizmi kojima ćete pokušati da ovo primenjujete na području Kosova i Metohije.
S druge strane, Evropska komisija je rekla da je granica sa Kosovom i Metohijom u kontekstu carina labava i da se očekuje od Srbije da se taj carinski aparat osnažuje upravo na punktovima prema Kosovu i Metohiji.
Mi u tom kontekstu postavljamo pitanje da li ćete se kao država i u ovom smislu držati principa i stava, koji bar deklarativno promoviše ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, da od borbe za Kosovo i Metohiju i kroz institucije nećete odustati, ili ćete omogućiti da se jača, osnažuje i afirmiše granica u odnosu na Kosovo i Metohiju? Kakav tretman će imati roba koja dolazi na Kosovo i Metohiju, koja sa Kosova i Metohije ulazi u Srbiju? Kakvi će biti prelazi? Kakav tretman će imati roba koja iz Srbije ulazi na Kosovo i Metohiju?
Čini nam se da će EU, u koju nas vodite i čijim ćete se direktivama rukovoditi, obesmisliti ponovo ono što vi pričate i promovišete i na jedan ozbiljan način će vas staviti na ispit i test. Bojimo se da ste latentno i u ovom zakonu stvorili za sebe prostor da na neki način idete naruku, prvo, EU, odnosno međunarodnoj zajednici, koja želi da uspostavi državu na jednom delu naše teritorije.
Takođe, pitanje koje je vrlo interesantno: da li Svetska trgovinska organizacija, kada tretira Srbiju kao posmatrača, tretira Srbiju sa Kosovom i Metohijom, ili će Kosovo, tzv. država Kosovo, imati svoj odvojeni put, integrativni put u organizaciju, odnosno u Svetsku trgovinsku organizaciju?
To su neka pitanja na koja u načelnoj raspravi nismo dobili odgovore, pa bi bilo lepo da nam sada kažete kakav je stav Vlade i kako će se Vlada boriti, kojim mehanizmima, da ovaj zakon primenjuje na teritoriji Republike Srbije u celini, odnosno i na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Na početku bih, gospođo predsedniče, da vas ispravim. Ovo je bio amandman na član 2, koji je Vlada prihvatila, a ne na član 3, kako ste rekli, pošto Srpska radikalna stranka na član 3. nije podnosila amandmane. Radi javnosti, Vlada je ovaj amandman prihvatila.
Što se tiče amandmana mog kolege Aleksandra Martinovića, čini mi se da je Vlada ovaj amandman mogla da prihvati. On se odnosi na ciljeve ovog zakona. Moj kolega Aleksandar Martinović je predložio da se doda tačka 5), koja bi predstavljala još jedan cilj ovog zakona, a to je povećanje konkurentnosti domaće privrede kroz modernizaciju carinske administracije i razvoj IT sistema.
Ono što smo dobili kao obrazloženje, da ne čitam sve, kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što je predložena tačka 5) već sadržana u odredbama čl. 2, 4, 22.
Ako pogledate šta je definisano kroz ciljeve u članu 2, onda možete slobodno da kažete da je i tačka 3) sadržana u svim ovim članovima, da je tačka 4) sadržana u svim ovim članovima, bezbednost i zaštita ljudi i životne sredine, olakšavanje međunarodne trgovine itd. Ako bismo se rukovodili logikom kojom je amandman odbijen, mogli bismo slobodno da kažemo da je u odredbama ovog zakona sadržano i ono što se nalazi u tačkama 3) i 4).
Ideja Srpske radikalne stranke je bila da kroz ovaj cilj definitivno pokažemo da želimo da sve ono što može da bude u funkciji povećanja konkurentnosti domaće privrede, pa i zakon o carinama, postupci i sve ono što reguliše te postupke, bude u funkciji razvoja, odnosno konkurentnosti, povećanja konkurentnosti domaće privrede.
Ovo je nešto na čemu insistiraju tela koja se nalaze u okviru Privredne komore Srbije. Oni traže i vape za administrativnim uređenjem, olakšavanjem carinskih postupaka zbog afirmacije domaće proizvodnje, odnosno povećanja konkurentnosti domaće privrede.
Gospođo Dragutinović, ono što ste govorili u poslednjih nekoliko dana gotovo je na neki način podudarno sa stavovima SRS. Ovo što smo predložili ovde jeste naše opredeljenje da Srbija ne može više da insistira na postojećem modelu rasta, modelu koji zagovara onaj drugi deo vaše vlade, a to je povećanje potrošnje; da ironija bude veća, povećanje potrošnje kroz nova zaduživanja. Srbija ima problem u ovoj godini jer će deo sredstava iz banaka biti povučen u njihove matice zato što novac nije bio angažovan, a novac nije bio angažovan zato što ni privatna ni pravna lica nisu kreditno sposobna.
Model rasta u Srbiji definitivno mora da bude drugačiji. Vlada Republike Srbije mora da prestane da obmanjuje javnost. Srbija u svojoj perspektivi ne može da razmišlja kroz politički pragmatizam, pa ćete donositi odluke koje će doneti političku korist u narednih šest ili sedam meseci ili do prvih narednih izbora. Sve odluke koje Vlada donosi u poslednjih nekoliko godina i sve odluke koje se sada predlažu, a odnose se na privredni rast, isključivo su u funkciji političkog pazara i političkog, da kažem, rejtinga stranaka koje učestvuju u Vladi.
Sve što Srbija planira, a tiče se finansija, ona mora da planira najmanje na srednji rok, što će dati efekte u narednih pet odnosno deset godina. Sve ostalo svodi se na presipanje iz šupljeg u prazno. Vlada, odnosno deo Vlade nudi nova zaduživanja. Ko će to da vraća? Ko će da povuče te kredite? Na konto čega?
Malopre ste čuli da su moje kolege govorile o izvozu u ovoj državi. Kakav je izvoz ove države? Svaki dinar koji se uloži u ovoj državi mora da ide u realni sektor, sektor koji će da izvozi, a da se kroz ovaj zakon izvoz, a eventualno i uvoz, obezbedi, odnosno olakša i stimuliše, da privreda konačno počne da diše, da se kroz rast privrednih aktivnosti u realnom sektoru stvara prostor da ljudi mogu da obezbeđuju povećanje potrošnje. Povećanje potrošnje na konto kredita je besmisleno.
Rekao sam da 20% naše privrede učestvuje u izvozu; 20% našeg izvoza je u BDP-u. Da biste bili zdravi i stabilni, to mora da bude najmanje 60%. Ko nam garantuje da će takav model rasta kakav nam Vlada nudi dati efekte potrošnje? Ko garantuje da će se trošiti za prave stvari? Ko garantuje da ćemo trošiti u stvari koje će podizati domaću privredu i domaće privredne aktivnosti?
Pogledajte šta se dešava – prave se procene u ekonomskom svetu da će se u Srbiji u narednih ne znam koliko godina najviše trošiti na hranu, jer ljudi za drugo nemaju. Ko garantuje da ćemo domaću hranu da kupujemo? Uđite u svaki market. Opet se svodi na carine i uvoz. Jedemo hrvatski ajvar, hrvatsku cveklu. Samo se smejte; na pet tegli hrvatskog ajvara imate jedan „Dijamantov“ ili leskovački.
Za koga donosimo zakon kojim ćemo pojednostaviti carinske procedure? Za uvoznički lobi. Pa ćemo davati pare u potrošnju da bismo omogućili napredak i razvoj uvozničkog lobija, odnosno privreda zemalja u okruženju.
S tim ne možemo da se saglasimo, a čini mi se, u skladu sa vašim izjavama, da ne možete ni vi, ili ne želite. Čini nam se da ste zbog toga kao jedan od ciljeva ovog zakona mogli da prihvatite da to bude povećanje konkurentnosti domaće privrede. Ništa vas ne bi koštalo. Ali, da se na to obavežete i kroz ovaj zakon, pa da sutra neko ko će trpeti posledice neodgovornosti Vlade može da se pozove na zakon i kaže – zašto kroz ovaj zakon nije obezbeđeno to i zašto zakon nije u ovom smislu u funkciji?
Ovako, čini nam se da se i na ovaj način beži od odgovornosti. Ovo ne bi urušilo koncept zakona, niti bi dovelo vaše evropske direktive u pitanje, ali bi dalo prostora onima koji čine domaću privredu i domaći realni sektor da traže, s pravom, pozivajući se na zakone, unapređenje domaće privrede, odnosno njene konkurentnosti na tržištu u okruženju, pa zašto ne i u svetu.
Pazite, poražavajuća činjenica: juče slušamo da je vrednost godišnje razmene sa Kuvajtom milion evra. Toliko jedan prosečni tajkun zaradi za mesec dana ovde. Da ne govorimo o tome koliko troše ovi narkodileri, Šarić itd. To su cifre koje pokazuju gde je Srbija danas realno i koliko je poražavajuća istina koja se krije iza vaših priča o evropskim direktivama, evropskim standardima i evropskoj perspektivi Srbije.
Kada su granice i carine u pitanju, gospođo Dragutinović i vi gospodo koji ćete glasati za ovo, nema Evropske unije dok Srbija ne sredi svoje granice. Ta ista Evropska unija ne da da sredimo svoje granice i da na teritoriji cele Republike postavimo mogućnost da primenjujemo zakon o kojem danas razgovaramo. Posle gorkog iskustva Kipra, nikoga Evropa neće primiti u svoje granice a da nije rešio problem svojih granica. Da li ćete ići naruku njima ili ćete braniti ono što deklarativno pričate i u Srbiji i u svetu, vreme će pokazati.
Ono na čemu insistiramo jeste da prestanete da pričate bajke građanima Srbije o evropskoj perspektivi, a da iza svega toga stoje veliki, ogromni problemi, za vas nerešivi, jer ste spremni na kompromise svake vrste, koje pred vas stavljaju EU i međunarodna zajednica. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se otvori poneka diskusija i onda padnu teške reči. Uopšte neću ulaziti u to ko je rekao kakvu tešku reč.
Neko ko predstavlja danas većinu daje sebi za pravo da opoziciji spočitava licemerje. Predstavnici većine u svom licemerju počnu da govore o investicijama, o radnim mestima, o ponuđenom poslu itd., a ta vlada koju podržava ta većina između sebe ne može da nađe konsenzus kako ćemo izlaziti iz problema, kako ćemo izlaziti iz gliba, kako obezbediti život dostojan građana u 21. veku.
Znate, politika je proces, nekada radite dobro, nekada radite loše. Nije sporno prihvatiti ni izborni poraz, još je manje sporno prihvatiti izbornu volju građana.
Da li znate šta je licemerje? Licemerje je posle deset godina vlasti opterećivati pričom da je neko ko je vodio nekada neku politiku kriv za ono što mu se danas dešava. Srpska radikalna stranka je dve godine tokom devedesetih učestvovala u vlasti i nikada se te dve godine neće odreći, ali je zaista licemerno da se pozivaju saveznici iz devedesetih a da vam ti isti saveznici SRS danas ne smetaju u Vladi i da sa njima sedite u Vladi, da krojite ekonomsku politiku i stvarate probleme koje Srbija danas ima.
Ono što je takođe neprihvatljivo za nas jeste da naši bivši saveznici ćute na takve konstatacije. Zbog čega ćute? Ćute, to njima na dušu. Zaista je neukusno da nas danas, posle deset godina vlasti tzv. DOS-a neko uverava da je bolje nego što je bilo devedesetih…
(Predsednik: Potrošili ste vreme ovlašćenog predstavnika.)
Imam vreme poslaničke grupe.
(Predsednik: Možete, ali uopšte ne govorite o temi. Baš ste daleko otišli od teme.)
Znate, neko je pričao o rezervnim otadžbinama povodom amandmana koji je podnet na carinski zakon. Tada nije otišao daleko zato što je poslanička grupa imala vremena. Nemam ništa protiv, ali onda budite jednaki u aršinima, pa ih primenjujte i na Srđana Milivojevića i na Dragana Stevanovića.
Momčilo Duvnjak, poslanik SRS, sve što je izneo potkrepio je diskovima, sa dva CD-a koja će predati predstavnicima Vlade, odnosno Ministarstva.
Gospođo Dragutinović, ovoj državi je trebalo pet ili deset godina da skupi hrabrosti, ne zato što ima političku volju, nego zato što je izražen određeni politički interes, da se posle deset godina onako stidno obračuna sa nekima koji su kreirali ekonomske odnose u tih istih deset godina unazad.
Zato nije loše da pogledate ovaj disk, možda ćete tu naći tragove činjenica o kojima je govorio Momčilo Duvnjak, a ne da ih neko diskvalifikuje samo zato što je lični prijatelj izvesnog gospodina Đidića, sa kojim je delio neprijatnost, koga je zajedno sa Đidićem prozivalo trista članova Demokratske stranke ispred odbora u Kruševcu.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista je tačno da odgovornost prema javnom interesu, prema svojini i uopšte prema državi treba da se pretače u svaki zakon koji ova skupština donese. Tu niko nema dilemu.
Ali, čudno je da se na odgovornost pozivaju predstavnici vlasti, koji su promovisali, afirmisali upravo neodgovornost u poslednjih nekoliko godina u ovoj državi. Sada se ovo govori radi javnosti.
Zaista je neprimereno da se na odgovornost pozivaju predstavnici stranke za vreme čije vlasti su se sprovele najgore, najkriminalnije privatizacije u Republici Srbiji.
Evo, navešću jedan primer odgovornog odnosa države u poslednjih osam-devet godina, otkako je DOS došao na vlast, prema državnoj i javnoj svojini.
Čini mi se, gospođo ministre, jednom prilikom sam to govorio, ali nije loše da to ponovim. Neću se pozivati na ove priče o radnim mestima, obećanja, šta znam šta smo sve imali u poslednjim akcijama, reći ću nešto konkretno.
Ovo je ugovor između jedne banke i jedne firme čiji je vlasnik visoki funkcioner stranke koja je zajedno sa Demokratskom strankom i ostalim strankama bila u vlasti poslednjih nekoliko godina. Vidite, ta firma uzme i u privatizaciji kupi jednu drugu firmu; za katastarske parcele jedan, dva, tri, četiri, pet, šest ili sedam plati svega 1.057.000 dinara. Onda tako odgovorni pojedinci, koji čine odgovornu vlast u poslednjih deset godina, na konto tog zemljišta kod jedne banke podignu kredit od 230.000.000 dinara, a ta ista banka zemljište koje su platili milion dinara proceni na 480.000.000 dinara.
Ovo je samo jedan od primera odgovornosti o kojoj se danas ovde priča, na koju se predstavnici vlasti danas u Srbiji pozivaju. Nisam hteo da budem banalan i da ponavljam ono što svakodnevno pričamo i sa čime se svakodnevno susrećemo, ali da nije bilo ovakve odgovornosti, verovatno bi danas, gospođo Dragutinović, nivo investicija u Srbiji bio veći.
Ne biste kuburili sa prihodnom stranom budžeta, ne biste krpili rupe tamo gde ne možete da ih potkrpite, uz sve vaše znanje i uvažavanje znanja koje imate. Ne možete da savladate probleme, uz sve svoje znanje, zbog ovakvog „domaćinskog“ ponašanja, i vi ste toga svesni. Problem i pitanje je samo još koliko ćemo svi zajedno moći da trpimo ovako odgovornu i domaćinsku vlast. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, politizacija i manipulacija temom Kosova i Metohije upravo je ovo što ste vi sada govorili. Sto puta sam rekao za ovom govornicom, zaista nemamo problem da prihvatimo izbornu volju građana, kakva god da je. Nema potrebe da to ponavljate iz javljanja u javljanje, iz dana u dan. Politika je proces. Videćemo šta će vreme doneti.
Gospođo Kolundžija, da li znate šta je manipulacija? Da predstavljate da je prioritet i EU i Kosovo i Metohija. Te dve stvari su nespojive. Morate da prihvatite činjenicu – onog trenutka kada kažete iskreno građanima šta je suštinski vaš prioritet, tada ćemo videti kakva će izborna volja građana biti po vašu stranku. Dok god ponavljate priču da su i jedno i drugo vaši prioriteti, a da se suštinski u pozadini odvijaju procesi koji to demantuju na vrlo konkretan način, vi ćete moći da trijumfujete, bar kroz priču.
Sada vas pitam kako je moguće da prioritet Srbije budu i evropske integracije i Kosovo i Metohija kada institucije EU od vas traže ne da prihvatite nezavisnost Kosova, ali vam kažu da ne smete učiniti ništa što će integrativne procese kosovskih institucija da ospori i poremeti? Objasnite nam to, ipak je to vređanje inteligencije. Niko nije lud, da ne kažem nešto teže.
To znači da ćemo mi sada činiti sve. Od nas se traži da gradimo partnerske odnose i dobre regionalne odnose, odnosno regionalnu saradnju sa institucijama sa Kosova, a vi nas uveravate da su i Kosovo i EU prioriteti. To je nespojivo i to ne može.
Na početku današnje diskusije sam lepo rekao da ne želimo da osporavamo u tehničkom smislu suštinu ovog zakona. Nemojte to da spočitavate, jer to nijednog trenutka nismo rekli. Ono što smo smatrali da može i treba da se menja, predložili smo.
Možemo da budemo maliciozni pa da kažemo – znate, u Srbiji danas postoje dve vlade. Vi ste izglasali u ovom parlamentu da u Srbiji postoje dve vlade, imate Vladu Vojvodine i Vladu Republike Srbije. Na koju se to vladu ovde odnosi?
Možemo tako da vas pitamo, ali nismo išli ni tom tehnikom, niti tim metodama. Pitam vas jednostavno – kako je moguće da za vas prioritet predstavljaju razgovori sa institucijom koja vam direktno urušava suverenitet, i ustavni poredak na koji se pozivate i u koji se zaklinjete? Te dve stvari su nespojive. Jednog morate da se odreknete.
Srpska radikalna stranka jasno kaže – nismo za evropske integracije dok za Srbiju ne budu važili svi oni međunarodni standardi koji važe za Španiju, Italiju, Grčku, Portugaliju ili bilo koju drugu zemlju koja je danas u EU, a koja ima slične probleme kao i Srbija na Kosovu i Metohiji. Njima je pod okriljem EU sve dozvoljeno, ali Srbiji to nije.
Mi se razlikujemo od vas zato što to otvoreno govorimo, a vi to nećete da kažete otvoreno. Recite – nama je EU prioritet, po cenu ne znam ni ja čega. Kao što mi kažemo da smo spremni da platimo svaku cenu, ali da sačuvamo ustavni poredak i teritorijalni integritet Republike Srbije.
Zato pitamo, na početku smo lepo pitali – da li će ovaj zakon biti primenljiv na teritoriji cele Republike Srbije, kao što ovde piše, jer je ovde definisano šta je carinsko područje Republike Srbije, a EU ima dijametralno drugačiji stav o carinskom području ove države od nas u SRS, ili deklarativno vas koji danas rukovodite Vladom? Hvala.