Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Zoran Popović je podneo amandman na član 5. Predloga zakona o parničnom postupku koji u svom drugom stavu ovlašćuje sud da može da odluči o zahtevu o kome protivnoj stranci nije bila pružena mogućnost da se izjasni, samo ako je to zakonom propisano.

Postavlja se logično pitanje – kojim to zakonom treba da bude propisano? To je nešto što nije definisano ovim stavom, na šta je kolega Zoran Popović reagovao svojim amandmanom. Sud takvu odluku može doneti, samo ako je to ovim zakonom propisano, ne nekim drugim neimenovanim zakonom, već samo zakonom koji reguliše parnični postupak. To nije samo tehničke, već i suštinske prirode. Koliko je bitna preciznost u postupanju sudova u parničnom postupku govori i primer iz LKolubarskog okruga, tačnije opštine Ljig, gde se sporovi vode od 2003. godine po brojnim tužbama zbog zemlje koja je nekada ulazila u sastav zemljoradničkih zadruga, a koje su u međuvremenu otišle u stečaj.

Pri tome skupština opštine Ljig ne zna ni koje tužilac, ni koje tuženi ni kada je tužilac podneo tužbu, ali je u svakom slučaju gubitnik jer sudovi redovno donose presude da opština mora nekome da isplati velika novčana sredstva i pri tom blokira računa. Pod tim presudama opština Ljig je do sada isplatila 13 miliona dinara, pošto sporovi još uvek traju, ne zna se kolika će suma biti konačna u isplati. Eto, kako neka nepreciznost ili proizvoljno tumačenje može dovesti do velikih posledica. Zato stoji puno razloga da prihvatite amandman narodnog poslanika Zorana Popovića.

Članom 81. Predloga zakona o parničnom postupku predviđeno je da sud postavi privremenog zastupnika ukoliko bi u prvostepenom postupku postavljenja zakonskog zastupnika tuženom dugo trajalo zbog čega bi nastupile štetne posledice po stranke. Tu navodite pet tačaka pod kojim uslovima se to dešava. ovim amandmanom predlažem da se doda i tačka šest u stavu 2. koja glasi – ako pravno lice nema zastupnika.
U praksi ima slučajeva da pravno lice nema zakonskog zastupnika. Kao na primer da neka stambena zgrada nema predsednika skupštine stanara koji je zakonski zastupnik skupštine stanara, a ona je pravno lice. U obrazloženju Predloga zakona navodite da su u ovom poglavlju izvršene izmene. Polazeći od činjenice da je u praksi bilo problema oko razgraničenja zakonskog zastupnika i zastupnika pravnog lica i da je precizno definisan pojam zastupnika pravnog lica u članu 77, koji je sada bio predmet rasprave predloga zakona. To je lice koje je upisano u odgovarajući registar, određeno posebnim propisima, opštim pravnim aktom lica ili odluka suda itd.
Vi ste u obrazloženju zašto ne prihvatate ovaj amandman napisali da lice koje je steklo svojstvo pravnog lica mora biti upisano u odgovarajući registar i istovremeno registruju svog zakonskog zastupnika. Takođe, ukoliko dođe do promene zakonskog zastupnika, registrovani zastupnik se smatra zakonskim zastupnikom društva, sve dok se novi zastupnik ne registruje. Dakle, ne može doći do situacije da pravno lice nema zakonskog zastupnika, te je rešenje iz amandmana nepotrebno i suvišno. To ste vi rekli u obrazloženju za neprihvatanje amandmana.
Upravo ovaj primer koji sam sada rekla u obrazlaganju ovog mog amandmana je slučaj da pravno lice, može da se desi neki vakuum, nema pravnog zastupnika. Zbog toga se ovim amandmanom upotpunjuje odredba stava 2. ovog 81. člana.

Ovaj član izmene i dopune zakona se odnosi na procene zdravstvenih tehnologije koje se koriste u cilju unapređenja zdravlja ljudi kroz prevenciju, dijagnostiku, lečenje i rehabilitaciju.
Amandmanom se predlaže brisanje stava 8. koji se dodaje posle stava 7. i u članu 67. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Taj stav glasi – bliže uslove, kao i način vršenja procene zdravstvenih tehnologija, davanje mišljenja u skladu sa ovim zakonom, kao i druga pitanja kojima se bliže uređuje rad i funkcionisanje Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija propisuje ministar. Ministar u ovom zakonu ima 38 raznih ovlašćenja, što znači da on u skladu sa svojim mnogobrojnim ovlašćenjima može da menja ovaj zakon naknadnim propisima.
Mislim da je nepotrebno davanje dodatnih ovlašćenja ministru koji u krajnjem slučaju ne mora biti u dovoljnoj meri stručan za probleme procene medicinske tehnologije. Sasvim je dovoljno postojeće rešenje u zakonu da to radi Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija, koja je obrazovana kao stručno telo za taj posao.
Mi u Vladi imamo ministra poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede koji je pravnik po struci i ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja koji je lekar po struci. Zamislite da pravnik Dušan Petrović propisuje način rada i funkcionisanje meliorizacije, na primer, ili Olivera Dulića da propisuje koje će se tehnologije koristiti u jamskoj eksploataciji bakra. Može se desiti da u narednoj Vladi, ako bi je nedaj bože opet sačinjavala ista koalicija, da ministar zdravlja bude neko ko je po struci profesor književnosti ili balerina, na primer, pa da oni propisuju bliže uslove, kao i način vršenja procene zdravstvenih tehnologija i uređuju rad i funkcionisanje Komisije za procenu zdravstvenih tehnologija.
Zbog toga što SRS ide u susret događajima koje nije teško predvideti, s obzirom na iskustva sa raznim koalicijama u proteklom periodu sačinjenih i od minornih stranaka velikog ucenjivačkog kapaciteta i apetita prema određenim ministarstvima i mogućnošću da i profesor književnosti ili balerina mogu da budu ministar zdravlja, a ministar prosvete, na primer, pilot predlažemo brisanje ovog člana izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Nema potrebe za ovakvim ulagivanjem ministru, osim ako se ministar odvaži da ukaže na one propuste Komisije vezane za provereno nebezbednu stomatološku tehnologiju o stomatološkim mašinama starim 40 do 50 godina koje su još u upotrebi. Na primer, na svom radnom mestu radim u državnom zdravstvu u zdravstvenom centru Bor, to je istočna Srbija, sa jednom takvom "doriot" mašinom iz 60-ih godina prošlog veka. Za one koji nisu stomatolozi da pojasnim, to je ona mašina koja vrti kanap iznad moje glave i glave mojih pacijenata, dece, koja može svakog časa da nas skalpira, a za koju više ne mogu da se nađu rezervni delovi, čak ni na buvljaku.
Neki poslanici vladajuće većine su tvrdili da kod nas poslanika opozicije postoji tabu tema u uvođenju novih tehnologija u zdravstvu, da ne razumemo potrebu da se uvode nove tehnologije u vidu elektronske kartice i elektronskih zdravstvenih kartona. Odlično razumemo svu problematiku u zdravstvu i za nas nema tabu tema.
Jedva čekamo da javnost sazna koliko je novca namenjeno uvođenju novih tehnologija u zdravstvu, pokradeno kroz nameštene tendere, kroz ugovore o delu, kroz dilovanje sa farmako mafijom, kao epilog svega toga. Tek onda možemo na pravi i stručan način možemo govoriti o novim i proverenim bezbednim tehnologijama u lečenju, o elektroničkom praćenju pacijenata, elektroničkom povezivanju zdravstvenih ustanova i ostalim problemima zdravstva. To će biti onda kada se oslobodimo kvazi eksperata i njihovih mentora.
Više od 10 godina tražim nove tehnologije u svom radu, ali ih ne dobijam. Dotrajala i višestruko izraubovana oprema kojom mučimo i sebe i naše pacijente je tabu tema u našem zdravstvu, a ne elektronske novine jer mi nismo izašli ni iz prošlog veka, s obzirom na tehnologiju koja je u opticaju u našem zdravstvu.
U načelnoj raspravi ste, gospodine ministre, posebno apostrofirali proširenje prava pacijenata na stomatološku zdravstvenu zaštitu. Lično mislim da je to neznatno poboljšanje, kap u okeanu problema u tom sektoru zdravstva i reformskih eksperimenata od 2005. godine, kada je desetkovana i osakaćena stomatološka zdravstvena zaštita, sektor zdravstva koji nije u stanju da formira ponovo svoje strukovno udruženje Stomatološku komoru i posle izmena Zakona o komorama koje smo imali i posle dva neuspela pokušaja da se izvrši izbor novih organa Komore, posle tih izmena. Pri tom je još prošao rok upravnog nadzora nad Komorom.
Ako imate iskrenu nameru da se taj problem reši, onda ne možete ići sa istim onim ljudima ili onima koji su bliski njima, koji su označeni kao glavni krivci za neuspeh u radu dotične komore u proteklom periodu i to po treći put, kao članovima odbora za sprovođenje izbora. Zbog toga mi nismo ni imali stav Stomatološke komore izmenama ovih zakona. Čuli smo na Odboru za zdravlje i porodicu stavove prisutnih predstavnika Lekarske komore, Farmaceutske komore, Komore biohemičara, itd, koji su izjavili da su neke njihove sugestije uvažene.
Da li je namera da se prolongiraju izbori za organe Stomatološke komore, kako se iz tog strukovnog udruženja ne bi mogle čuti sve one primedbe koje su vezane za funkcionisanje stomatološke zaštite građana? Verujem da nije, ali ako ne možete da rešite korupciju sami kao ministarstvo, već tražite pomoć drugih državnih organa, za ovaj problem vam to nije neophodno. Potrebna je samo iskrena namera i dobra volja u Ministarstvu zdravlja.

Ovaj član izmena i dopuna je u vezi zdravstvenih tehnologija, odnosno nadležnosti komisije za procenu zdravstvenih tehnologija. Vi ovim izmenama predlažete da komisija za procenu zdravstvenih tehnologija može, radi procene i davanja mišljenja u skladu sa ovim zakonom, da zatraži stručni stav od nadležne republičke stručne komisije, nadležnih zdravstvenih ustanova odgovarajućeg fakulteta, naučno-istraživačkih ustanova, javnih agencija i drugih organa, odnosno organizacija, kao i od istaknutih stručnjaka po pitanju iz nadležnosti komisije.
Mi iz SRS tražimo brisanje ovog člana, pošto je komisija stručno telo i nije svrsishodno da traži stručni stav nadležne republičke stručne komisije.
Vi ste ovom izmenom izbrisali i tačku 6, koja glasi da: "Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija daje mišljenje o određivanju prioriteta za nabavku medicinske opreme, kao i za investiciona ulaganja u zdravstvenoj ustanovi iz plana mreže". Ne znam šta je bio razlog da izbrišete ovu tačku iz člana 68. zakona, kada je ovo stručno telo najkompetentnije za ovaj posao i svako mišljenje o prioritetima daje se na osnovu sagledavanja potreba, analiza, upoređivanja itd.
Na osnovu dosadašnjeg rada Vlade i ministarstva, sve odluke se donose u skladu sa političkim interesima koji se retko poklapaju sa interesima građana, osim ignorisanja stavova stručne javnosti po pitanju donošenja izmena i dopuna ovih zakona, vi se odričete i mišljenja komisije koju ste sami osnovali, brisanjem tačke 6.
Obrazloženje zašto ste to uradili dobili smo na Odboru za zdravlje, kada nam je rečeno da je to jedna antikorupcijska mera. Ako ste hteli da u vezi ovih poslova komisija traži stručni stav od fakulteta, istaknutih stručnjaka, organizacija i svih drugih koje ste naveli, čemu onda stručna komisija? Podrazumeva se da niko od navedenih potencijalnih davalaca stručnih stavova neće to učiniti besplatno, a i zašto bi? Gde je tu onda antikorupcijska mera?
Tako je vaš slogan – Stručnost ispred politike odavno preinačen u interes ispred struke. U obrazloženju ovog člana kažete da su precizirane odredbe koje se odnose na pribavljanje stručnog stava pojedinih institucija i organizacija. U Članu 68. kroz sedam tačaka ste nabrojali šta sve ova komisija radi, a način na koji će ona pribaviti potreban stručni stav je stav njenog plana rada i nije potrebno preciziranje kroz ovaj zakon.
Zato smatramo da je ovo nepotrebno i da treba brisati ovaj član Predloga zakona.

Član 16. se odnosi na član 101. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim brišete stavove 4. i 5. Dobro je što brišete stav 5. da ministar propisuje dobru apotekarsku praksu, a naročito ako budući ministar nije iz te struke. To sam objasnila da se može desiti, kad sam govorila o članu 8. izmena i dopuna ovog zakona. Dobru apotekarsku praksu treba da utvrđuje Farmaceutska komora u saglasnosti ministra nadležnog za poslove zdravlja, kako ste predložili ovim izmenama. Ne treba brisati stav 4. Predstavlja sveobuhvatnije i preciznije rešenje. To je da se u apoteci obavlja farmaceutska zdravstvena delatnost u skladu sa dobro apotekarskom praksom, odnosno u skladu sa smernicama dobre laboratorijske prakse, dobre prakse u distribuciji, dobre proizvođačke prakse za izradu galenskih lekova, koja ima elemente industrijske proizvodnje u skladu sa zakonom kojim je uređena oblast sa lekovima i medicinskih sredstava.
Sve te dobre prakse su prepisani iz zakona EU kad su se donosile neke od prethodnih izmena i dopuna o zdravstvenoj zaštiti. Zameriće vam se vaši briselski Evropljani zbog toga, pa moramo mi, radikali, da vas branimo da i to ne postane jednog dana uslov nad uslovima za ulazak u EU. Stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti preciznije određuje šta sve spada u dobru apotekarsku praksu. U obrazloženju navodite da se pitanjem ovih članova vrši pravno tehničko usklađivanje sa odredbama
člana 12. ovog zakona. Pošto je poslanička grupa SRS tražila brisanje iz člana 12. i ako se predomislite i usvojite ga, onda je predlog ovog amandmana logičan sled u izmenama i dopunama.
Vi ste gospodine ministre rekli da će se ovaj zakon primenjivati na Kosovu i Metohiji, ali pitam – kako, s obzirom na aktuelnu situacija koja se sad dešava u našoj pokrajini, gde tamo ginu naši ljudi, pod kuršumima šiptarske tzv. policije. Da li su tamo preduzete neke mere iz vaše nadležnosti i iz nadležnosti Ministarstva zdravlja da se tamo zaštite naši građani i da im se pruži adekvatna medicinska pomoć?

Predložila sam da se u članu 13. Predloga zakona stav 1. menja i da glasi: "U članu 41. tačka 1. menja se i glasi: "Pregled i lečenje bolesti usta i zuba kod dece i mladih do navršenih 30 godina života, starijih lica koji su teško telesno ili duševno ometena u razvoju, kao i lica sa težim urođenim ili stečenim deformitetom lica i vilice, uključujući i protetske nadoknade lica i vilice i fiksne ortodonske aparate". Lečenje usta i zuba za navedene kategorije mora da bude obezbeđeno u ambulantno-polikliničkim stacionarnim uslovima.
Ovim amandmanom se proširuje pravo na pružanje stomatološkog lečenja na životno doba do navršenih 30 godina. Već sam u načelnoj raspravi govorila o tome da je Skupština nedavno usvojila Zakon o mladima koji obuhvata mlade od 15. do 30. godine života. Tom prilikom smo mi iz SRS govorili da u tekst zakona mora da se ugradi deo koji je obavezujući za zdravstvenu zaštitu za navedeni uzrast.
Dakle, imamo Zakon o mladima koji nikoga ne obavezuje. Ne obavezuje ni Ministarstvo zdravlja da se mladima do 30. godine života pruža zdravstvena zaštita, u ovom slučaju stomatološka, bez obzira da li su ili nisu obveznici zdravstvenog osiguranja. Na primeru Zakona o mladima se vidi sva besmislenost besomučnog donošenja zakona koji se ne žele primeniti u praksi, već se donose iz formalnih razloga, kako bi se popunio broj proevropskih zakona neophodnih za prikazivanje vašim prijateljima iz Brisela.
Ovim amandmanom se takođe daje pravni osnov da se obezbedi protetsko i ortodonsko zbrinjavanje lica sa stečenim i urođenim deformitetima lica i vilica za navedeni uzrast. Ti deformiteti, kada su urođeni, a pri tome mislim na rascepe lista i usta u sklopu nekih sindroma, su veoma teški, ne samo u funkcionalnom već i u estetskom i u psihološkom smislu i zahtevaju dugogodišnje lečenje i rehabilitaciju tih osoba. Ovo se naročito odnosi na ortodonske pacijente kojima je neophodan fiksni ortodonski aparat kako bi se njihovo lečenje završilo. Po sadašnjem zakonu takva lica, ako su starija od 18 godina i ne nalaze se na daljem školovanju do 26. godine, a imamo takvih slučajeva, nemaju pravo na ovu vrstu lečenja koje je obuhvaćeno obaveznim vidom zdravstvenog osiguranja.
Stečeni deformiteti nastaju kao posledica obimnih resekcija vilice usled povrede ili tumoroznih procesa, najčešće malignih, i sve više se javljaju i kod mlađih osoba, u mlađem životnom dobu. Oni moraju da se zbrinjavaju protetskim nadoknadama koje će biti finansirane iz fonda zdravstvenog osiguranja. Takvih pacijenata nema puno i nisu potrebna mnogo veća sredstva, kako ste naveli u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je treća izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti u ovom skupštinskom sazivu, ne računajući izmene i dopune zakona koje se tiču zdravlja i zdravstvenog sistema, a predmet su drugih zakona, kao što su izmene Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima i izmene Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Svaki put kada se javi neka potreba u Ministarstvu zdravlja da se izmeni i doda neki član u postojeći zakon, imamo hitan postupak, što nije normalno pravno stanje. Kada se neki zakon donosi po hitnom postupku, nemamo vremena za kvalitetnu raspravu i to je razlog zbog čestih izmena i dopuna zakona, čime se povećavaju troškovi Skupštine, kroz celodnevne rasprave u načelu i u pojedinostima. Razlozi zbog kojih se neki zakon donosi po hitnom postupku su one okolnosti koje se ne mogu predvideti, ovde to nije slučaj, već je manir Vlade, koji postaje pravilo u ovom mandatu.
Umesto da ste nam ponudili zakon koji je suštinski i reformski, koji eliminiše neefikasnost, neracionalnost i korupciju, čime je opterećen zdravstveni sistem, mi imamo izmene ovog zakona koje daju privid reformskog, a izvode ga kvazi eksperti još od 2002. godine, od kada drže sektor zdravstva, po feudalnoj raspodeli resora i ministarstava. Pri tom su to radili improvizatorski bez ikakve prethodno napravljene strategije, stvarajući konfuziju i među lekarima i među pacijentima.
Da se luta bez prave strategije u oblasti zdravstva, dokaz su česte izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Zakon ne daje precizne odgovore na situacije koje se dešavaju u praksi, već se donose neka nova rešenja koja nemaju realnu pretpostavku da će se ostvariti.
Ovo ministarstvo je bilo najrigidnije po pitanju prihvatanja kvalitetnih amandmana narodnih poslanika, kod prethodnih izmena i dopuna, koji suštinski poboljšavaju tekst zakona čineći ga preciznijim. Mogu iskreno i sasvim sigurno da kažem, da skoro ni jedan amandman poslanika opozicije, a naročito Srpske radikalne stranke, nikad nije bio usvojen kada su na dnevnom redu bile izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju u prethodnom periodu.
Razumem, gospodine ministre, da vam nije lako da ispravite brljotine i sve one kriminalne aktivnosti koje su se dešavale u zdravstvu u vreme ministrovanja Tomice Milosavljevića, koji je podneo ostavku iz duboko ličnih razloga, a ne osvrćući se pri tom na ličnu odgovornost za takvo stanje. Ušli ste u ovo kolo, verujem, da biste iz njega najradije izašli, ali šta je tu je, ponudili ste narodnim poslanicima ove izmene za koje mislite da će u nekom smislu poboljšati ove zakone.
Izmene imaju 48. članova, koji manjim delom brišu, većim delom menjaju neke članove postojećeg zakona, što im se dodaju potčlanovi ili više stavova, što znači da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti nedorečen po pitanju prava pacijenata koji treba da budu epicentar dešavanja i interesovanja ovog zakona.
Navodite u obrazloženju razloga za donošenje ovih izmena, između ostalog, da se sa njima stvaraju uslovi za dalje unapređenje prava pacijenata. Ta prava su da pacijenti koji imaju 15 godina, koji su sposobni da rasuđuju, odnosno sposobni za samostalno donošenje odluka, imaju pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju. Pri tom je diskutabilan izraz "poslovni" da rasuđuje, odnosno sposobni za samostalno donošenje odluka. Ko to procenjuje? Mladi ispod 18 godina su mentalno nezreli i tu vidim mogućnost zloupotrebe dece.
Nedavno je Skupština usvojila Zakon o mladima. On obuhvata mlade od 15 do 30 godine života. Očekivala sam da će i mladi od 26 do 30 godine života, biti obuhvaćeni ovim izmenama zakona i imati pravo na zdravstvenu zaštitu, koju imaju i ostali mladi od 18 godina i oni do 26, ako se nalaze na redovnom školovanju.
Dakle, imamo Zakon o mladima, a jedan deo njih, to su oni ljudi od 26 i 30 godina, nema pravo na obavezan vid zdravstvene zaštite. Država bi morala u tom pogledu da ima demografsku strategiju, s obzirom na negativni priraštaj stanovništva. Oni bi trebalo da uključe mlade i do 30 godine starosti, kroz obavezan vid zdravstvene zaštite, bez obzira da li su osiguranici ili ne, jer se ta populacija nalazi u reproduktivnom dobu.
To niste obuhvatili ni izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, a niste uskladili sa nedavno usvojenim Zakonom o mladima. Kako se pokazalo da je taj Zakon o mladima ništa drugo nego samo jedna deklaracija koja nikog ne obavezuje i jedan osrednji literalni rad, što smo imali pravo, kada smo govorili u raspravi, kada se taj zakon donosio.
Dalje, šta sve predstavlja ovim izmenama kao unapređenje prava pacijenata - pravo na poverljivost informacija, pravo na odustajanje od predloženih mera lečenja i u toku samog sprovođenja postupka lečenja, nemogućnost vršenja medicinskih ogleda kod dece bez pristanka staratelja, osim ako to nije u funkciji poboljšanja zdravlja. Tu ne vidim neku značajnu izmenu, jer sve što se tiče maloletnih lica potreban je pristanak roditelja, odnosno staratelja. Zatim, pravo na poštovanje prava pacijenata na zakazivanje pregleda i dijagnostičkih procedura. Ništa suštinski kvalitetno za pacijente. To je u nekom vidu postojalo i do sada.
Ono što bi stvarno poboljšalo unapređenje prava pacijenata je da dobiju zdravstvenu pomoć u pravom trenutku, da se prošire pozitivne liste lekova RRZO, koga ovim izmenama sada naziva Fondom, zatim, ukidanje liste čekanja na preglede i terapijske procedure, oslobađača lekara i nepotrebnih birokratskih procedura i njihovo veće posvećivanje pacijentima, bolja kadrovska politika u oblasti specijalizacije i usavršavanje zdravstvenog kadra, zapošljavanje nezaposlenih lekara, bolja opremljenost medicinskim aparatima i instrumentima, bolja kadrovska struktura zaposlenih u zdravstvu itd.
Ono što navodite kao krucijalno u ovim izmenama je to što se obezbeđuje zdravstvena zaštita licima žrtvama porodičnog nasilja, obolelima od retkih bolesti i raznim socijalnim kategorijama. U slučajevima kada nemaju zdravstveno osiguranje, njihovo lečenje će se finansirati iz budžeta.
Ne znam da li u te retke bolesti spadaju ona stanja i oboljenja za koje oboleli i njihove porodice često traže dobrovoljne priloge za lečenje u inostranstvu preko medija, kao što su npr. neke operacije na srcu, transplantacija tkiva i organa, itd.
Ono što prati svaku izmenu i dopunu Zakona je osnivanje neke nove uprave i povećanje državne administracije. Tako ste ovde predvideli osnivanje uprave za skrining kao organa uprave u sastavu Ministarstva zdravlja, posebnoj organizacionoj celini koja se osniva na osnovu plana razvoja zdravstvene zaštite, usvojene nacionalne strategije iz 2008. i 2009. godine - Srbija protiv raka.
Da li će osnivanjem ove uprave biti značajno smanjen broj obolelih od ove teške bolesti? Svake godine se broj obolelih povećava, iako imamo usvojenu strategiju – Srbija protiv raka, Kancelariju za skrining, u Institutu za javno zdravlja Batut. Osnivanje uprave za skrining je koncentrisanje moći u Ministarstvu, a ne u instituciji u kojoj je mesto.
Ovim izmenama su zaobiđeni članovi zakona koji govore o dopunskom radu u zdravstvenim ustanovama, u kojima su ti isti zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici zaposleni i pored obećanja novog ministra, datog na Odboru za zdravlje i porodicu, da će se i o tome razmišljati.
Nedavno je u Beogradu boravio predsednik evropske mreže za borbu protiv prevara i korupcija u zdravstvu, koji je uočio glavne elemente sistemske korupcije u našem zdravstvenom sistemu, a koje nisu mogle ili nisu htele da vide mnogobrojne organizacije i pojedinci zaposleni u zdravstvu, čiji je posao, između ostalog, da se bave borbom protiv korupcije, a takvih je oko 5.000.
Taj gospodin koji se zove Pol Vinke rekao – u Srbiji je sistem normativnog plaćanja zdravstvenih usluga iz budžeta pacijenata mimo državnog osiguranja institucionalizovan, što nisam video ni u jednoj zemlji. Srbija ne može postati članica EU, dok ne sredi stanje u sektoru zdravstvene zaštite. Još je rekao da se iz zakona mora izbaciti sukob interesa, da je državnim lekarima dozvoljeno da imaju privatnu praksu u državnim ustanovama kroz dopunski rad.
Međutim, bivši ministar zdravlja, Tomica Milosavljević je pri uvođenju dopunskog rada rekao da se time postiže veća bezbednost pacijenata, da se otvara prostor za zapošljavanje za oko 1.000 radnika u zdravstvu, da se tim merama podstiče da se najbolji stručnjaci u ovoj oblasti zadrže u državnim ustanovama, a to je jedan od načina da se iskoreni korupcija u zdravstvu itd. Znači, sasvim suprotno od poruke koju je dao pomenuti gospodin iz EU.
Stanje zdravstva u našem sistemu je daleko od uređenosti shodno potrebama stanovništva, ali još manje od standarda razvijenog sveta. Ne samo da se ne možemo meriti sa svetom, nego čak ne možemo da se merimo i sa nekim zemljama iz našeg okruženja.
Paradoksalna je situacija da se za zdravstvo izdvaja između 8%-11% BDP, a tačan podatak nikada nismo uspeli da saznamo. Kvalitet i dostupnost zdravstvenih usluga ni iz daleka nije na onom nivou kakav bi trebao da bude, s obzirom na izdvajanja. Ona su viša nego u zemljama EU i tamo su izdvajanja za zdravstvo od 6,5%-9,5% BDP.
Na zdravstvo je potrošno 16 milijardi evra u periodu od 2002. do 2010. godine. To je samo ona suma koja je prošla kroz RZZO, ne računajući kredite i donacije. Taj podatak je došao iz EU, a od javnosti se krije i ne može se dobiti od naše vlasti. Uostalom, zbog toga i nema završnog računa budžeta za niz godina unazad kako se ne bi videlo gde su i na šta su trošena sredstva sa raznih budžetskih pozicija.
Stanje zdravlja u nekom zdravstvenom sistemu se meri i kvalitetom i obimom zdravstvenih ustanova. Ona je kod nas daleko od zadovoljavajućeg, što više poražavajuća je u odnosu na prethodno pomenuta sredstva koja su uložena u zdravstvo u proteklom periodu, za vreme upravljanja Ministarstvom zdravlja kadrova iz G17 plus.
Zašto je tako­? Nije teško naći odgovor. Uzrok leži u korupciji, toj najmalignijoj društvenoj pojavi koja razara svako društvo pa i ono najbogatije. Po tome smo visoko kotirani u svetu. Da je korupcija i to sistemska i visoko ukorenjena u zdravstvu i sami ste priznali kao Vlada kada ste popunjavali upitnik Evropske komisije za kandidaturu u EU, a ta priznanja stižu i od vaših prijatelja iz EU, Evropske investicione banke i Svetske banke od kojih uzimate kredite za projekte u zdravstvu, a koje će otplaćivati generacije.
Izveštaj Svetske banke iz 2006. godine, na primer, ukazuje na koruptivnu spregu vlasti sa konsultantima i stranim ekspertima. U cilju namirivanja pojedinaca i interesnih grupa, pre svega, jedne političke stranke, što se postiže preko nameštenih tendera, pri renoviranju, izvođenju građevinskih radova nad zdravstvenim objektima i pri nabavci skupe medicinske opreme uz obavezan procenat, naravno. Legalna i visoka korupcija, verovatno spada u društveni prihvatljiv nivo korupcije.
Da tako nešto postoji uveravali su nas poslanici DS kada je pre neki dan ovde bila rasprava povodom izveštaja o radu Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, društveno prihvatljiv nivo korupcije je modus vivendi u Srbiji. To što je za vladajuću koaliciju postojanje društveno prihvatljivog nivoa korupcije dozvoljeno za nas i najveći deo građana je nepodnošljivo. Ta visoka korupcija je samo sporadičan predmet policijskog istraživanja, istraživanja UBPOK i Tužilaštva za organizovani kriminal. Ona predstavlja šumu koja se ne vidi od drveta, tzv. sitne korupcije koju čine davanje mita lekarima ili uzimanje mita od strane istih, što dokazanih, što lažnih i to najčešće od 100 do 500 evra. Ne opravdavam ni tu sitnu korupciju, ali ona može da donese štetu po džep samo pojedincu i kao takva ne može da ugrozi sistem u onoj meri u kojoj to može visoka korupcija. Ona je skrivena iza bombastičnih naslova štampanih elektronskih medija o nekom doktoru koji je primio mito, od 200 evra, od pacijenta za neku zdravstvenu uslugu. Tako se javnosti zamagljuju korupcionaške afere kojih je u zdravstvu u proteklih 10 godina demokratije u Srbiji bilo mnogo.
Podsetiću na neke. Nabavke opreme Institutu Sremska Kamenica, gde je u prvostepenom sudskom postupku dokazana krivica aktera ovog događaja, ali je drugostepeni postupak odbačen. Da li je pri tom bilo nekih političkih pritisaka na taj sud pokazaće dalji događaji i afere sa listama čekanja na zračenje vezane za tu ustanovu? Od korumpiranog sudstva koje je takođe visoko kotirano po korupciji u našem društvu ne možemo ni da očekujemo da rešava korupcije u zdravstvu. Zatim, šifrovane afere kraba i kraba dva iza kojih se krije obuhvatanje istraga za teška krivična dela protiv zdravlja ljudi zbog sprege sa proizvođačima i trgovcima lekova, kao i zloupotreba službenog položaja čelnika Onkološkog instituta. Onda afera oko rekonstrukcije Zdravstvenog centra Studenica.
Oko rekonstrukcije Kliničkog centra Srbije koji je posebna priča zbog toga što nije ni započeta usred manjkavosti projektne dokumentacije, probijanje rokova, povećanje vrednosti radova, potrošen novac u druge svrhe itd, samo su neki od elemenata čime bi trebalo da se pozabavi Tužilaštvo za organizovani kriminal. Inače, za ovaj klinički centar vezana je još jedna vest iz rubrike "Verovali ili ne". Klinički centar Srbije nema para da kupi sapun, pa je prinuđen da konkuriše za sredstva iz humanitarne pomoći za tu namenu. Ako ste poštovani gledaoci i građani koji pratite ovaj prenos Skupštine pomislili da se radi o vesti iz mrskih i mračnih 90-ih, u zabludi ste. Vest nosi datum 16. jul 2011. godine. Tu su još propali projekti reforme transfuziološke službe.
Slična je situacija i sa virusološkim Institutom Torlak koji je nekad pravio vakcine za domaće potrebe, čak i izvozio vakcine, a to je bilo vreme, da podsetim, kada u Srbiji ništa nije valjalo, pa je došla demokratija. Zatim afera Jucit, gde je avansno plaćeno 33 vozila hitne pomoći, a nijedno nije isporučeno itd. Ovo su samo neke od najvažnijih afera koje su vezane za ovo ministarstvo, a nabrajanje ostalih zahtevalo bi jednu višednevnu skupštinsku raspravu.
Što se tiče izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i tu ima dosta izmenjenih članova koje zbog usklađenosti sa drugim zakonima ili evropskim propisima, koje zbog pravno tehničkih redakcija. Ima izmena koje ste označili kao proširivanje prava drugih lica bez zdravstvenog osiguranja. Kako ste naveli u obrazloženju ovo su takođe izmene koje nisu suštinske, već verovatno podstaknute namerom da se o njima priča lojalnosti, da se ne priča i ne piše o aferama za vreme ministrovanja Tomice Milosavljevića, da se one zaborave, jer se približavaju izbori, a kampanja je već počela.
Osvrnula bih se i na stomatološku zdravstvenu zaštitu koja je od donošenja Zakona o zdravstvenoj zaštiti 2005. godine, njegovim izmenama i dopunama, kao i Zakonom o zdravstvenom osiguranju, stalno bila predmet restrikcija po pitanju prava osiguranika na tu vrstu zdravstvene zaštite. Doprinos za zdravstveno osiguranje nije smanjen iako je lečenje, usta i zuba isključeno iz prava po osnovu osiguranja za građane, osim dece i punoletnika do 26 godine koje se nalazi na školovanju, trudnica, starijih od 65 godina i nekih socijalnih kategorija. Tako imamo situaciju da građani plaćaju dvostruko, preko osiguranja i iz sopstvenog džepa za stomatološko lečenje.
U sadašnjem stanju posle mnogobrojnih eksperimenata reformskih eksperata u oblasti stomatološke zdravstvene zaštite koja je prva žrtva takvih reformi, a to imam pravo da kažem pošto radim u toj službe, već 25 godina. Imamo desetkovanu i osakaćenu stomatološku službu u domovima zdravlja. U službi su ostali samo malo brojni stomatolozi koji rade uglavnom u sektoru dečije i preventivne stomatologije sa opremom i instrumentima kojima je mesto u muzeju jer su neki stari 40 pa i 50 godina. Izvlačeći pri tom maksimum od svojih znanja i sposobnosti samo zahvaljujući posvećenosti svome poslu.
U EU prema kojoj ste opredeljeni broj stomatologa u državnom zdravstvu na sto hiljada stanovnika je najmanje tri puta veći nego kod nas. Posledica takvog dugogodišnjeg odnosa vlasti prema tom sektoru zdravstvene zaštite je da dobijemo nove generacije krezubih ljudi kojih je i sada mnogo i to gospodine ministre, ne samo Šojićevih glasača već i ostalih. Pa umesto slogana da Srbija nema alternativu prikladniji je slogan koji je posledica ekspertske reforme u zdravstvu sa krezubom Srbijom u Evropu nego šta.
RZZO konstantno je povećavao prihod od 2004. godine do 2010. godine. Oko 20 milijardi dinara za svaku godinu. Tako je prihod u 2004. godini iznosio 84 milijardi dinara, a 2010. godine 176 milijardi dinara. Istovremeno sa izuzetno visokim rastom budžeta RZZO i proteklom periodu imamo restrikciju prava na stomatološku zdravstvenu zaštitu, a ovim izmenama se daje primer da se u toj oblasti značajno poboljšavaju prava pacijenta, što nije tačno. Radim u toj struci pa znam kako je stvarno stanje. Broj obolelih od malignih bolesti se povećava iz godine u godinu, od kojih dve trećine umre. Takođe, su u porastu i druge hronične ne zarazne bolesti kao što kardio vaskularne i dijabetes. Nema potrebnog izdvajanja novca iz kase Republičkog zavoda za prevenciju i lečenje ovih bolesti, iako je očigledno da para ima na rastući budžet svake godine u RZZO.
Srbiji nedostaje četrnaest aparata za zračenje onkoloških pacijenata. Sredstva da se oni nabave, predstavljaju minornu sumu od 50 miliona evra u odnosu na 15 milijardi koje su potrošene za zdravstvo od 2002. godine do 2010. godine i zbog čega imamo da oko 3500 onkoloških bolesnika umre u Vojvodini ne dočekavši red na listi čekanja za zračnu terapiju. Ima i nekih novina u ovim izmenama i dopunama, kao što je izmena isprave osiguranju zdravstvenom karticom koja treba da se izvrši u roku od tri godine od stupanja na snagu ovog zakona. ova novina, smatra nema pretpostavku da može biti ostvarena u navedenom roku, s obzirom na iskustva koje imamo sa zamenom pasoša ili čitačima čipovanih ličnih karata jer se ne stvore prethodno standardi da se oni mogu ostvariti.
Sve u svemu bilo bi bolje da je donet nov zakon o zdravstvenom osiguranju umesto ovih 55 članova koji suštinski reformski sa pluralizmom zdravstvenog osiguranja kakav postoji u razvijenim zemljama. On bi omogućio pravi izbor lekara na svim nivoima zdravstvene zaštite na celoj teritoriji Srbije sa većim obimom, sadržajem i kvalitetom zdravstvenih usluga. Umesto toga mi i dalje imamo monopol državnog osiguranja kao generatora sistemske korupcije i neobavezno dobrovoljno osiguranje za samo određene vrste zdravstvene zaštite.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložene izmene i dopune Zakona o lokalnim izborima su nastavak priče koju smo imali pri izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, donetih 25. maja ove godine.

Priča koju smo tada slušali, a koju i sada slušamo se sastoji u tome da su građani nosioci suvereniteta na izborima i kako građani odlučuju o tome, koji će ih kandidati predstavljati u lokalnim parlamentima. Naravno, sve u cilju tzv. otklanjanja elemenata posrednosti izbora i u skladu sa tzv. evropskim principima i evropskim vrednostima.

Farsa o građaninu nosiocu suvereniteta na izborima pada u vodu kada pogledamo kakav nam je izborni zakon. Po važećem zakonu se u Srbiji sprovodi proporcionalni, a ne većinski izborni princip. Izbor odbornika se ne vrši tako što građani na lokalnim izborima biraju kandidate po imenu i prezimenu, već zaokružuju izborne liste stranaka, koalicija i grupe građana. Oni ne znaju koja se imena nalaze na tim listama, već biraju stranku. Potpuno je obesmisleno obrazloženje, da će ovim izmenama građani znati koga biraju.

Šta mislite o građaninu kao nosiocu izbornog suvereniteta, videli smo onda kada je promenjen način izbora gradonačelnika, odnosno predsednika opštine. Ukinuli ste neposredan izbor ovih lica od strane građana i nametnuli posredan izbor preko lokalnih skupština. Predsednik opštine, odnosno gradonačelnik koji je izabran neposredno od strane građana, teško da može da bude predmet manipulacije od strane režima, naročito onda kada pripada opoziciji. To je bio razlog promene načina izbora ovih lica.

Kada bi se izbor vršio po većinskom izbornom principu, onda bi imalo smisla govoriti o građaninu kao nosiocu izbornog suvereniteta. Pošto građani na lokalnim izborima biraju liste stranaka, koalicija i grupe građana, tu se opet izbor odbornika vrši posredno i ne otklanjaju se tzv. elementi posrednog izbora, kako ste naveli u obrazloženju razloga za donošenje ovih izmena i dopuna.

Ove izmene neće doneti samo to, da će stranke i koalicije stavljati na početak svoje liste one kandidate za odbornike koji su, pre svega, stranački funkcioneri, pošto će se izbor vršiti po redosledu kandidata sa liste. To ste predvideli lanom 6. ovog predloga izmena i dopuna, a koji se odnosi na dodavanje novog člana 43. postojećeg Zakona o lokalnim izborima. Tako ćemo ozvaničiti partokratiju koju de fakto imamo od 2000 godine i dolaska tzv. demokratije u Srbiji.

U članu 5. predlažete koji se odnosi na član 20, da na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu na listi, prva tri mesta, druga tri mesta, i tako do kraja liste, mora biti najmanje po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi.

Pitam – da li bi uopšte i opštinska izborna komisija uvažila listu kandidata neke stranke ili koalicije, ako bi se naizmenično, na svakom drugom mestu našao kandidat drugog pola, što bi činio odnos 1:1, osoba različitih polova? To bi predstavljalo idealni sastav.

Ako bi se striktno držala ovog člana, verujem da opštinska izborna komisija ne bi uvažila takvu listu. Ovim članom se pokazuje sva apsurdnost ovih izmena i dopuna.

Takođe, ovim izmenama uvodite novi član 47. u postojeći zakon koji govori o tome, da odbornik lično podnosi ostavku, overenu kod organa nadležnog za overu potpisa, predsedniku skupštine jedinice lokalne samouprave u roku od tri dana od

overe. Ako lično podnosi, zašto treba da bude overena kod nadležnog organa? Čemu ta lakrdija? Možda uskoro ni to neće biti dovoljno, pa ćete u narednim izmenama tražiti da odbornik dovede, na primer, dva svedoka pri podnošenju ostavke.

Iz svega navedenog se vidi da je skrivena namera režima da ovim predlogom potpuno obesmisli i ovako degradiran sistem u Srbiji. pre svega, suspenduje se pravo onoga koji je izabran od strane naroda da svoj mandat poveri stranci na čijoj je izvornoj listi bio, što mu garantuje član 102. Ustava. Zatim, diktiranjem sastava izbornih lista stranaka dva, pa jedan manje zastupljen pol, uvodi se svojevrsna zbrka i mogućnost manipulacije od strane izbornih komisija u pogledu prihvatanja izborne liste određene stranke.

Uloga političkih stranaka se potpuno marginalizuje i u predizbornim radnjama i posle izbora, kada se skoro sasvim prekida odnos izabranog lica i stranke. Zabranjuje se čak njihov međusobni dogovor u pogledu vlasništva mandata u određenim situacijama. Opet je to suprotno pomenutom članu Ustava, pri čemu se u mnogome suspenduje osnovno pravo građana da se politički organizuju i da slobodno, po sopstvenim kriterijumima biraju najbolje predstavnike.

Rang liste koje se uvode praktično su nepromenljive, što je apsurd, jer stranke imaju pravo da samostalno vode kadrovsku politiku naročito posle izbora sagledavajući rezultate rada. Iz celokupne zbrke nelogičnih prisila, krutih, besmislenih nametanja uslova i situacija koje ovakvim egzibicijama mogu da nastanu, zaključak je sledeći – potrebno je što više zbuniti građane, učiniti ih ravnodušnim na sva dešavanja, demoralisati ih da biraju po sopstvenoj volji i savesti, izbore i volju građana svesti na formu, poručiti im da od njihovog glasa ništa i ne zavisi, dati odrešene ruke moćnicima da ucenama i pretnjama obezbede glas za sebe, a raznim prevarantima da nekažnjeno varaju birače obećavajući im pri tom zapošljavanje, bolji standard i profitiranje na svetskoj ekonomskoj krizi.

Na primeru poslednjih lokalnih izbora i dopunskih lokalnih izbora u nekim opštinama vidimo da je izigrana izborna volja građana, jer su se rušile koalicije na lokalu gde god nisu bile sastava identičnom republičkom nivou. Zato se tražilo besmisleno opravdanje od strane režima. To je da će vlast bolje funkcionisati, a opštine biti uspešnije. Ovaj tzv. demokratski recept patentiran od DS i njenih satelita je najgore poništavanje izbornog suvereniteta građana i ne samo to. Ono što je još tragičnije, kupovina glasova, ucene gubitkom posla za zaposlene koji platu primaju iz budžeta, bilo republičkog bilo opštinskog, ne samo da je poništavanje volje građana, birača, nego je teško krivično delo koje se u civilizovanim državama kažnjava najvišim kaznama. Samo se kod nas ovakve rabote proglašavaju tzv. evropskim vrednostima.

Izborne manipulacije su bile redovna pojava na svim prethodnim izborima. U Boru, odakle ja dolazim, su glasovi kupovani na pravim glasačkim berzama i to na najraznovrsnije načine – novcem, veštačkim đubrivom, dečijim cipelama, naočarima za vid, paketima namirnica, raznovrsnim sadržajima i sl. U tim rabotama učestvovali su ugledni pojedinci, neke nevladine organizacije, sportski klubovi, pojedini privatni poslodavci i drugi.

Tako je glas na dan izbora na toj glasačkoj berzi u Boru koštao 1.500 dinara, a na ponovljenim izborima u nekim izbornim jedinicama 1.000 dinara. Snimanje mobilnim telefonom zaokruženog određenog broja koji smo imali na izborima u Odžacima uveliko je prevaziđeno na ponovljenim izborima u Boru 2010. godine. Bezobzirnost i bahatost režima u obezbeđivanju glasova je patentirala nov vid pritiska na birače.

Oni koji rade u državnim službama i u sistemu rudarsko-topioničarskog basena Bor, kao i njihovi članovi porodica, morali su da zaokružuju one stranke čiji su kadrovi direktori ustanova u kojima dotični glasači rade i to na koji način – flomasterom ili hemijskom olovkom određene boje ili označene raznim geometrijskim figurama i simbolima kao što su: kvadrati, trouglovi i slično. Ako kod prebrojavanja glasova ne bi bilo tako označenih glasačkih listića dotični glasač bi došao u opasnost da izgubi posao, a samim tim i gubitak materijalne sigurnosti za porodicu i ko zna šta sve još.

Na taj način se kontrolišu izbori. Tačno se zna ko nije izašao na izbore i ako je to njegovo pravo, a ne obaveza, ko je izašao i glasao za neku drugu opciju od one za koju mu je naređeno da glasa. Ni tu nije kraj izbornim manipulacijama. Kandidat koji je u izbornoj kampanji zastupao ideologiju i program stranke od koje je dobio mandat sada kao neprikosnoveni vlasnik svog mandata može potpuno odstupiti od vrednosti za koje se zalagao i zbog kojih je izabran od strane građana. Prema ovom predlogu ovakvo rešenje, ovakva prevara birača je potpuno legalizovana.

Razlozi za ovakvo ponašanje budućih odbornika mogu biti svakakvi. To

može biti značajno samo njima. Na primer, probudio se tog dana kao evropejac ili nije znao kakve sve vrednosti sa sobom nosi demokratija i tzv. evropske vrednosti. Na taj način koruptivni princip da je odbornik vlasnik svog mandata doveden je na institucionalni nivo i ozakonjen. Ukratko rečeno, ozakonjuju se vidovi izbornih i postizbornih manipulacija. Ovo je moderna verzija tzv. ćoravih kutija, tako da o nekom izbornom suverenitetu građana nema ni govora. Pitam se šta je sledeći potez iz sveg našeg i naročito zapadnjačkog iskustva. Pretpostavljam da će nam se uskoro nametnuti i elektori kao vrhunac demokratije.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman se odnosi na vaspitno-disciplinske mere i pravnu zaštitu učenika, odnosno član 115. zakona u kome se predlaže izmena tačke 3.
Predlažem ovim amandmanom da se u podtački 2. izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja poboljša tekst zakona tako što će se dodati reči "nastavničkog veća" posle veznika "i", kako bi se nastavničkom veću škole u koju učenik prelazi obezbedilo da bude uključen u postupak. Možda ste mislili da se ovako kako je predloženo premeštaj učenika od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu na osnovu odluke nastavničkog veća uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja i škole u koju prelazi to podrazumeva. Međutim, ovim amandmanom se precizira ko daje saglasnost u školi u koju učenik prelazi.
Trebalo bi, po mom mišljenju, da to bude nastavničko veće analogno onome što radi nastavničko veće iz škole iz koje se učenik premešta. Pošto u Predlogu zakona stoji škola, onda se pod tim mogu podrazumevati i svi oni elementi koji čine jednu školu, đaci, nastavnici, pomoćno osoblje. Ako svi oni treba da daju saglasnost za prelazak učenika u njihovu školu, onda imamo rimejk tzv. radničkog saveta iz doba socijalističkog samoupravljanja.
Vi niste prihvatili ovaj moj amandman uz obrazloženje da amandman ne treba prihvatiti, jer će saglasnost za prijem učenika doneti organ škole nadležan za donošenje takve odluke, a to je prema odredbama zakona direktor. Saglasnost škole znači saglasnost odgovarajućeg organa odlučivanja. Rešenje iz Predloga zakona je u korist prava učenika na obrazovanje.
Međutim, mi se ovde nismo razumeli. Tražila sam saglasnost, a vi govorite o odluci. Naravno, kada se dobije saglasnost, odluku potpisuje direktor, jer on je za to ovlašćen. Pretpostavljam da nije pažljivo pročitan moj amandman. Ministar Obradović je jedan od retkih ministara u ovoj vladi koji uvažava Narodnu skupštinu tako što dolazi i predstavlja zakone iz svoje nadležnosti i nije se desilo da dođe neki dežurni ministar umesto njega da predstavlja zakone iz njegove nadležnosti, aktivno učestvuje u raspravi. Meni je žao što on sad nije tu. Rekao je u načelnoj raspravi da će prihvatiti sve one amandmane koji će poboljšati tekst ovog zakona, bez obzira iz koje stranke oni dolazili. Pošto je ovaj amandman jedan od takvih, čudi me da nije prihvaćen, ali to ne znači da se gospodin ministar neće predomisliti i prihvatiti ovaj amandman ako mu njegovi saradnici budu preneli ovo što sam sada govorila. Hvala.

Ovim amandmanom koji sam podnela ispred SRS pokušala sam da popravim tekst stava 1. člana 2. ovog akta, koji su poslanici pravnici u načelnoj raspravi nazvali pravnim okvirom, popisom načela, deklaracijom i slično.
Predložila sam da se posle reči "usmerene na poboljšanje" dodaje zapeta i reč "zaštitu", tako da ceo stav treba da glasi: "Omladinska politika je ukupno svih mera i aktivnosti državnih organa ustanova, udruženja i drugih subjekata koji su usmerene na poboljšanje, zaštitu i unapređenje položaja mladih".
Pod pojmom "zaštita" podrazumevaju se sve one zakonske mere koje treba preduzeti kako bi se mladi ljudi zaštitili od svih negativnih uticaja, kao što su zaštita od droga, prodaja alkoholnih pića mladim ljudima, zabrana prikazivanja filmova koji sadrže nasilje za mlade i decu ispod 16 godina života, lošeg uticaja medija na mlade, posebno forsiranje negativnih likova kao idola preko raznih nekvalitetnih muzičkih emisija i rijaliti programa i slično.
Pod zaštitom u širem smislu podrazumeva se adekvatan i svima dostupan obrazovni sistem, zdravstvena zaštita, naročito omladine posle 26 godine života koja nema ona prava u zdravstvenoj zaštiti koja imaju ostali mladi. I ono što je od suštinskog značaja za imanje kakve takve perspektive, zaštita u oblasti zapošljavanja i zaštita zaposlenih malobrojnih mladih ljudi od poslodavaca.
Narodni poslanici su dobili od odeljenja za informativno-istraživačke i bibliotečke poslove Skupštine Srbije uporedni pregled zakona i drugih akata o mladima, u nekim zemljama Evrope kao i u zemljama, odnosno republikama bivše SFRJ. Tako smo videli da u tim zemljama ima više o zaštiti mladih u njihovim aktima i planovima, nego što ga imamo mi predlogom ovog akta, koga vi nazivate zakonom.
Pitala sam neke mlade ljude koji su pratili televizijski prenos rasprave u načelu - da li su razumeli šta će se poboljšati u njihovim životima, kada se usvoji i počne da primenjuje ovaj zakon? Nisu znali da mi odgovore, jer ništa konkretno nisu čuli. Kada su mene pitali to isto, kako sam ja razumela, šta će ovaj zakon kvalitetno doneti njihovim životima, odgovorila sam im isto što i oni meni – ništa konkretno, osim fraza da je cilj održiv i institucionalni okvir, piradiminalna struktura državnog sektora itd, u načelnoj raspravi bi smo to čuli, kao i fraza da će se ovim zakonom urediti efikasno i skladno funkcionisanje pitanja koja su od posebnog značaja za ovu oblast itd, kako je navedeno u obrazloženju ovog zakona.
Po svojoj suštini, ovo se i ne razlikuje mnogo od Nacionalne strategije za mlade, s obzirom da se ne zna kakve će sankcije snositi oni koji ne sprovode ovaj zakon kada on bude stupio na snagu. Praktično, neće nikoga obavezivati da ga primenjuje i to svejedno neće promeniti u suštini položaj mladih u Srbiji koji je bio i pre donošenja ovog zakona.

Da. Ovde sam govorila o zaštiti, a ne o bezbednosti. Vi ste rekli – bezbednost mladih je regulisana nekim drugim zakonima. Govorila sam o zaštiti, a ne o bezbednosti.
Ako imamo sve ove zakone koje ste pobrojali, onda je pitanje – šta onda reguliše ovaj zakon? Onda on nama nije potreban. To sam htela da kažem.

Podržavam ovaj amandman narodnog poslanika Paje Momčilova da se briše drugi stav tačke 3. Predloga zakona, kojima se izrazi koji se koriste u ovom zakonu, koriste kao rodno neutralni. Izraz "rodno neutralni" ne znači ništa. Odnosno, ako bi se koristio ovako kako predlažete, ne bi se odnosi ni na koga.
Rodno neutralno ne postoji ni u biološkom biću čoveka, a ni kao pojam u srpskom jeziku, jer su svi pojmovi jasno definisani i rodno i gramatički sa tri roda – muški, ženski i srednji.
Nema potrebe da se koriste ovakvi izrazi u zakonima, pod izgovorom tzv. političke korektnosti. Osim što ništa ne objašnjava, ovaj izraz predstavlja još jedan u nizu izraza kojima se vrši pravi teror nad srpskim jezikom, kao nasilje nad misaonim formama i jezikom kao njihovom manifestacijom. Jednostavno, vrši se političko nasilje nad srpskim jezikom.
Na to smo upozoravali više puta, kad god su se pred ovim parlamentom našli predlozi zakona u kojima su se nalazile slične situacije. Srećom da se ovakvi amorfni, pogrešni i nepotrebni izrazi novogovora srpskog jezika navodnih eksperata ne primaju među građanima, već obrnuto, postaju predmet ismevanja.
Ono što zabrinjava jeste arogantna upornost kojom se ovakvi izrazi guraju svuda. Preplavili su režimske medije, a pogubno po srpski jezik je i to, što ulaze u zvanična dokumenta, kao što su zakoni, propisi, uredbe, odluke, zvanične izjave i saopštenja. Sve ovo navodi na pomisao da se to radi smišljeni i sa skrivenim ciljem.
Sasvim je druga stvar kako će neko u svom govoru da koristi pojedine pojmove. To je njegovo pravo. Ali, nametati svima putem zakona je ne primereno. Izraz "rodno neutralno" nema uporište u lingvistici, pa njegovo korišćenje nema opravdanja, naročito ne u aktu kakav je zakon.
Mi smo u Skupštini Srbije doneli Zakon protiv diskriminacije i Zakon o ravnopravnosti polova. Oni sadrže sve odrednice koji obavezuju na jednake mogućnosti i rodnu ravnopravnost u svim oblastima delovanja. To se, naravno, odnosi i na ovaj zakon.
Potpuno je smislen amandman narodnog poslanika Paje Momčilova da se briše ovaj stav člana 3. Predloga zakona, jer se pojam "rodno neutralno" ne može smestiti ni u jednu rodnu kategoriju.
U obrazloženju zašto ne prihvate ovaj amandman, napisali – ne prihvata se, jer je odredba čije se brisanje predlaže u skladu sa opšte prihvaćenim standardima koji se odnose na rodno neutralnu terminologiju. Trebalo je u ovom članu koji govori, koji definiše pojedine izraze i pojmove, da definišete šta to znači – rodno neutralna terminologija sa ostalim pojmovima, naravno, zajedno sa ovim, kako bi nam bilo jasno na šta se odnose ovi pojmovi u tzv. novogovoru tzv. naših eksperata.

Član 25. se odnosi na uslove za imenovanje javnog beležnika. Amandmanom, koji sam podnela ispred SRS, predlaže se da javni beležnik može biti ''zaposleno i'' imenovano lice koje ispunjava uslove koje ste pobrojali u ovom članu. Ovako kako je napisano u Predlogu zakona ispada da se beležnička funkcija uspostavlja kao samostalna delatnost.
To se posebno odnosi na tačku 8) člana 25. u kojoj stoji – da ima ili da može, to je jedan od uslova, dokazati da će obezbediti odgovarajuće prostorije i opremu za obavljanje delatnosti javnog beležnika. Mi u SRS smatramo da beležnička funkcija treba da se vrši u sudovima i upravi jedinica lokalne samouprave. S obzirom da se poslovi kojim će se baviti javni beležnik već obavljaju u ovim institucijama, to je neophodno obezbediti uslove za rad javnom beležniku u okviru institucija.
To što se zakonom deo državnih poslova prenosi na javno-beležničku funkciju, ne znači da ona treba da ode iz sudova i uprava jedinica lokalne samouprave, već treba da se u okviru tih ustanova kadrovski i materijalno osposobi za taj posao. Tako se ne bi postavljali uslovi iz citirane tačke 8. člana 25. javnim beležnicima, već bi to bila obaveza pomenutih ustanova.
Pošto se imenovanje javnih beležnika vrši od strane ministra, na taj način bi se smanjila mogućnost kadriranja po partijskoj pripadnosti, koju smo već imali pri reizboru sudija, tako što bi bila imenovana osoba koja to već radi, naravno, ako ispunjava određene stručne kvalifikacije.

Ovim amandmanom smo želeli da poboljšamo tekst zakona i da iznad člana 112. stoji naslov – Dozvola za takmičenja. Takođe, u istom članu 112. u stavu 1. posle reči „dozvola za“ reč „sezonu“ zamenjujemo rečju „takmičenje“.
Sasvim je logično da na nacionalnim ligaškim i sportskim takmičenjima mogu učestvovati samo sportske organizacije koje su dobile dozvolu za takmičenje, a ne za sezonu. Nejasno je šta se podrazumeva pod pojmom – dobile dozvolu za sezonu. Pod to mogu da se podvedu mnoge stvari, npr. da budu organizatori takmičenja u toj sezoni ili da koriste u zakup neki sportski objekat u sezoni, da iznajmljuju sportski objekat, da se bave trenerskim ili drugim stručnim radom u sportu, da budu privilegovani posmatrači sportskih takmičenja za tu sezonu itd. Sve te navedene aktivnosti mogu biti sadržane u poslednjoj rečenici stava 1. vašeg predloga, koja glasi: „U određenoj sportskoj sezoni mogu da učestvuju samo sportske organizacije koje su dobile dozvolu za sezonu“.
Zakon mora da sadrži jasne odrednice. Zato smatram da je preciznije reći da u određenoj sportskoj sezoni mogu da učestvuju samo sportske organizacije koje su dobile dozvolu za takmičenja. U tom smislu, predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Sport stvara vrhunske takmičare kroz široku bazu amaterskog sporta, koja ima mnogo problema u materijalnom pogledu. Navešću primer iz Bora, iz koga dolazim. Strelci iz Bora, koji postižu odlične rezultate i na državnom nivou, imali su problema da nabave sredstva koja im služe za takmičenja, pre svega mislim na vazdušni pištolj. Najbolja među njima, Bobana Veličković, dobila je taj pištolj zahvaljujući odluci tadašnjeg predsednika opštine Bor, koji je bio iz SRS, gospodina Branislava Rankića. Zahvaljujući tome, kao i entuzijazmu i posvećenosti ovom sportu, ona postiže odlične rezultate i na međunarodnim takmičenjima.
S tim u vezi bih želela da postavim pitanje ministru – da li sportisti dobijaju stipendije samo onda kad postignu vrhunske rezultate, a dotle neka se snalaze kako znaju i umeju, naročito u individualnim sportovima, kao u slučaju strelaca iz Bora, na primer?
Niste me ubedili vašim obrazloženjem za neprihvatanje amandmana da ovaj amandman nije bolje rešenje od postojećeg predloga. Rekli ste da se amandman ne prihvata jer se dozvola odnosi na takmičarsku sezonu, u skladu sa međunarodnim sportskim pravilima. Prilično nemušto obrazloženje.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom se traži brisanje stava 3. ovog člana. U tom stavu se predviđa mogućnost osnivanja jednog centra za socijalni rad za više lokalnih samouprava. Možda se na prvi pogled ovo čini racionalnim rešenjem, međutim, u SRS predlažemo brisanje ovog stava jer smatramo da svaka lokalna samouprava mora na svojoj teritoriji da ima centar za socijalni rad zbog efikasnijeg korišćenja usluga od strane onih kojima je ona potrebna.
Ovo predlažemo iz razloga što je kod nas krajnje teška ekonomska situacija i što bi korisnicima dostupnost usluga bila teža, a samim tim i neravnomerna. Oni bi morali da odlaze u druge opštine, koje su više ili manje udaljene od njihovog mesta stanovanja, da bi, na primer, podigli jednokratnu pomoć, što poskupljuje proces ostvarivanja socijalne pomoći.
Kako će osobe koje su slabo pokretne ili nepokretne moći da ostvare socijalnu zaštitu na drugoj teritoriji? Ovo se postavlja kao problem naročito u opštinama izvan velikih gradova i opštinama koje su razuđene, međusobno udaljene i po 50, 100 ili više kilometara. Da li će, recimo, po porciju hrane iz narodne kuhinje njihovi korisnici svakodnevno da odlaze u susedne opštine ili će osnivanje narodnih kuhinja u ekonomskim krizama zavisiti od dobrotvora, pa će se država ratosiljati te brige? Ne možemo očekivati da oni koji su se najviše ovajdili u proteklom periodu, zbog kojih je i došlo do sve većeg socijalnog raslojavanja, postanu dobrotvori i finansijeri narodnih kuhinja. To je prvenstveno dužnost države.
Zašto pominjem samo rad narodnih kuhinja? Zato što je to jedina delatnost u Srbiji koja je u usponu i što mnogi imaju samo taj vid socijalne pomoći.