Iz istih razloga o kojima sam govorila o izmeštanju Nacionalne službe za zapošljavanje, amandmanom tražim da se sedište Fonda za razvoj Republike Srbije preseli u Bor.
Bor kao sedište okruga koje se graniči sa državama članicama EU, Rumunijom i Bugarskom, jeste idealno mesto za sedište Fonda. Blizina pomenutih evropskih država čini da Srbija kao ozbiljni pretendnet na članstvo u EU može da dođe do važnih i lepih evropskih iskustava na najjeftiniji način. Nije potrebno ići u Brisel, bliži nam je Bukurešt, bliža nam je Sofija geografski.
Mnogo toga korisnog možemo da naučimo od naših suseda, od toga kolika je stopa privrednog rasta, od kada su postale članice EU, pa do toga koliko je ljudi otišlo iz zemlje trbuhom za kruhom i koliko njihovih građana prosjači po zemljama EU.
Pošto se iz Beograda ne vidi kako se živi u unutrašnjosti, osim iza zatamnjenih prozora ministarskih automobila u vreme izbora, najlogičnije bi bilo da se Fond preseli u unutrašnjost, i to ne samo sa sedištem, već i sa odlučivanjem. U tom smislu očekujem dalje izmene i dopune ovog zakona.
Šta znači samo preseljenje Fonda, sedišta Fonda, ako upravni odbor koga čine ministri odluči na telefonskoj sednici gde će ići novac i kada će se on plasirati? Što bi onda oni dolazili u Bor, u sedište fonda, na primer? Treba štedeti na gorivu, na vremenu, stresu zbog rupa na putevima, klizišta, snegova i drugih vremenskih nepogoda.
Zato premeštanje sedišta fonda za razvoj ima smisla samo ako odlučivanje o sredstvima u njemu prepustite onima koji su najnerazvijeniji u ekonomskom smislu. Tako biste izvršili ne samo dekoncentraciju institucija, kako je rekla ministar Verica Kalanović u uvodnom izlaganju u raspravi u načelu, već biste izvršili dekoncentraciju finansijsko-ekonomske moći pod kontrolom jedne stranke, a to je G 17 plus.
Mi smo ovim našim amandmanima hteli da dokažemo besmislenost ovih izmena i bilo koje mesto u Srbiji može biti sedište Fonda….

Dame i gospodo, podnela sam amandman da se član 4. predloženih izmena zakona briše.
Predložena izmena je u suprotnosti sa Zakonom o javnim službama, Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Zakonom o državnim službenicima. Državni službenici su oni zaposleni čiji je poslodavac Republika Srbija, u konkretnom slučaju to su zaposleni u državnim zdravstvenim ustanovama.
U delu ovog zakona, članu 26. se kaže – državni službenik može da radi za drugog poslodavca, ako ne stvara mogućnost sukoba interesa ili ne utiče na nepristrasnost rada državnog službenika.
Ministar nas nije u načelnoj raspravi ubedio da se postojećim izmenama ne stvara mogućnost sukoba interesa. Naprotiv, smatramo da se na ovaj način vrši legalizacija konflikta interesa.
Predloženim izmenama ide se korak unazad u odnosu na neophodnost reformisanja zdravstva. Umesto stvarnih reformni, već 10 godina imamo evolutivne pokušaje u zdravstvu. Evo, kako je to teklo.
U prvoj evolutivnoj fazi ministar je najpre tražio da se lekari izraze da li žele da rade u državnoj ili privatnoj ustanovi. Oni koji se odluče da puno radno vreme provedu u državnoj ustanovi, a nastave da rade u privatnoj praksi, biće otpušteni. Ne znam nijedan takav slučaj, ni pojedinačni, ni opšti, a znam bezbroj slučajeva da su tada lekari iz državnih ustanova radili i u privatnim ordinacijama.
Ovim merama, rekao je tada ministar, a to je bila konferencija za novinare 6. avgusta 2008. godine, postigle bi se veća bezbednost pacijenata ispred politike i otvorilo mesto za još 1000 radnika u zdravstvu, lekara, pretpostavljam.
Rekao je da se tim merama ne remeti konkurentnost na tržištu, podstiče da se najbolji stručnjaci u ovoj oblasti zadrže u državnim ustanovama, a to je jedan od načina da se iskoreni korupcija u zdravstvu. U drugom, višem stepenu evolucije, ne evaluacije, da ne bude zabune, zdravstveni radnici, lekari, moći će da rade četiri sata u državnoj i četiri u privatnoj ustanovi.
Posledice tog koncepta su bile da su lekari sedeli na dve stolice, da su se pacijenti prebacivali iz državnih u privatne ordinacije, da su se stvarale veštačke liste čekanja itd, sve na štetu pacijenata. Tada je bilo diskriminacije lekara, pa su tu privilegiju imali samo lekari u nastavi, pri tom je trebalo da privatnici uplaćuju lekarima iz državnih bolnica koje angažuju i doprinose za deo radnog vremena angažovanog lekara.
Novim pravilnikom će biti regulisano tezgarenje lekara iz državnih ustanova, reče ministar tada, decembra meseca 2008. godine. I da reč konačno ne znači definitivno, imao i ove izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Evo nas u završnoj ekspertskoj fazi eksperimenata, u finalu evolutivnog lanca zdravstvenih usluga koji će se obmotati oko vrata i džepa pacijenata. Dopunski rad lekara i ostalih saradnika iz državnog zdravstva, koji ništa kvalitativno ne donose u ostvarivanju prava istih, jer će oni finansirati iz sopstvenih džepova usluge koje će im pružati lekari u dopunskom radu.
Tako se građanima uzima dodatnih 300 miliona evra za zdravstvene usluge, koje i onako plaćaju kroz obavezno zdravstveno osiguranje.
Ovo su sve recesivne mere u odnosu na prava pacijenata. Zbog toga i nema definisanog paketa osnovnih zdravstvenih usluga, već nečega što se naziva listom vanstandardnih usluga, da bi se moglo njome lakše manipulisati.
Vi ove izmene pravdate time da se stvarju uslovi za zadovoljavanje stalno rastućih potreba stanovništva u korišćenju zdravstvene zaštite, kako ste naveli u obrazloženju. Međutim, stanovništvo je imalo uvek iste potrebe za zdravstvenom zaštitom, a to je da ima pravo da se leči. Ako su sada potrebe rastuće, to znači da su u porastu njihova oboljenja i bolesti, pa se postavlja pitanje prevencije tih bolesti u proteklom periodu.
Jedan od razloga koji navodite u obrazloženju za donošenje ovih izmena je da se njima obezbeđuje smanjenje liste čekanja, odnosno vremenskog perioda koji je protekao do momenta pružanja odgovarajućih zdravstvenih usluga, ali ne kažete da to smanjenje liste čekanja ima i svoju cenu koju plaća pacijent.
Opet pominjete uslove za stvaranje uslova za zaposlenje itd. Pitam – šta se to promenilo u odnosu na one evolutivne faze, kada su donošeni neki drugi pravilnici, najbolji, kada se dopunski rad nazivao tezgarenjem. Ovo nije prvi put da isti sastav ministarstva menja Zakon o zdravstvenoj zaštiti, u nesposobnosti da se sprovedu istinske reforme u zdravstvenom sistemu pribegava se ad hok potezima, sve jedan od drugog nelogičniji, ali dosledni uskraćivanju prava pacijenata da se leče na teret sredstava koje uplaćuju za obavezno zdravstveno osiguranje.

Predlažem da se član 5. briše. Ovaj član se odnosi na član 256. stav 1. tačka 25. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji govori o kaznenim odredbama, gde se kaže da će se novčanom kaznom od 200.000 do 1.000.000 dinara kazniti za prekršaj zdravstvena ustanova koja angažuje zdravstvenog radnika zaposlenog u toj ili u drugoj zdravstvenoj ustanovi odnosno privatnoj praksi za rad van redovnog radnog vremena, suprotno odredbama ovog zakona kojima je regulisano zaključivanje ugovora o dopunskom radu a predložena izmena glasi: "Ako angažuje zdravstvenog radnika, odnosno saradnika, i drugo zaposleno lice za obavljanje dopunskog rada, suprotno odredbama ovog zakona".
Kao i u prethodnom amandmanu, tražim brisanje ovog člana jer se predloženim izmenama ne doprinosi poboljšanju nivoa zdravstvenih usluga stanovništva. Dopunskim radom udovoljava se samo lekarskoj struci, zdravstvenim radnicima i saradnicima. Doduše, ovog puta sa ispravkom jer je to nekome bilo dozvoljeno a drugima ne, ali se otvaraju brojni problemi, od toga da će se vršiti zloupotreba državnih kapaciteta, povećanje amortizacije sredstava za rad, tj. opreme u državnom vlasništvu u privatne svrhe, nemogućnost kontrolisanja priliva tako zarađenih sredstava, pa do veštačkog stvaranja liste čekanja na lečenje što još više povećava mogućnost korupcije.
Ako je rad u privatnoj režiji državnih lekara bio izvor korupcije po ministru 2008. godine, kada je tražio da se lekari koji rade u državnim ustanovama opredele da li će raditi u državnoj ustanovi ili u privatnoj ustanovi i da će to opredeljenje iskoreniti korupciju u zdravstvu, kako je moguće da sada, dve godine posle, to nije konflikt interesa i to nije izvor korupcije?
Dopunski rad u zdravstvu je u suprotnosti sa evropskom regulativom i ukinut je u zemljama u okruženju. Ukoliko državni sektor ne može da omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu sa postojećim kapacitetima i kadrovima, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak pod istim uslovima pod kojima se radi u državnom?
Uostalom, izmene pravilnika, o tome je govorila i direktor sada već bivši, Svetlana Vukajlović, 6. avgusta 2009. godine, pacijentima koji ne mogu da usuput obave specijalistički pregled u roku od 30 dana, za koji ne postoji lista čekanja, a lekar napiše da pacijent ne može biti pregledan, omogućava da to učine u privatnoj ili u državnoj ustanovi u dopunskom radu i da im troškovi budu u potpunosti refundirani u roku od 30 dana.
Dakle, postoji mogućnost da se ne prave liste čekanja na već opisani način ili tako što će se uvesti druga smena bez potrebe uvođenja dopunskog rada u državnim zdravstvenim ustanovama. Na taj način će se ostvariti dvostruka korist, nestaće nepotrebne liste čekanja i zaposliće se veći broj lekara zdravstvenih radnika i saradnika. Tako će se i racionalnije dodeljivati specijalizacije, naročito one koje su deficitarne.
Međutim, predloženim izmenama vrši se samo redukcija prava pacijenata, kao i prava zaposlenih u zdravstvu po pitanju mogućnosti specijalizacija za one poslove koji se prebacuju u dopunski rad.
Ovo nisu reformski potezi a nije ih ni bilo u proteklom periodu, ako izuzmemo neke pokušaje reforme koja se svodila na otpuštanje, smanjivanje broja zaposlenih, na izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti gde će se sve veći broj troškova svaljivati na leđa pacijenata, pa na povećanje pacijenata po lekaru itd.
U razloge za donošenje ovih izmena navodite da u Srbiji u pojedinim delovima postoji problem nedostatka stručnog kadra deficitarnih specijalista, ali ko je za to odgovoran? Struktura kadrova u zdravstvenoj mreži u najvećoj meri je neadekvatna na nivou cele zemlje, uz to ide i loša pokrivenost teritorijalna osnovnom zdravstvenom zaštitom. Tu pre svega mislim na seosko stanovništvo iz udaljenih planinskih područja kojima je nekada pravi podvig da stignu do lekara opšte prakse, stomatologa ili apoteke jer nekada moraju preći i 100 km u jednom danu.
Ovim izmenama će se lekari opšte prakse staviti u neravnopravni položaj u odnosu na druge kolege jer neće moći da rade u dopunskom vremenu, s obzirom da obavljaju posao koji nije na listi van standardnih usluga.
Umesto da se poveća produktivnost rada u državnim ustanovama, gde je to moguće i adekvatnom platom u redovnom radnom vremenu, ovim se podstiče nelojalna konkurencija državnog i privatnog sektora i ceo sistem uvodi u konflikt interesa. Lekari i drugo medicinsko osoblje će se iscrpljivati dodatnim radom, što će se odraziti i na kvalitet zdravstvenih usluga. Zbog svega toga treba povući ovaj predlog iz skupštinske procedure i napraviti novi zakon o zdravstvenoj zaštiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog odluke o planu razvoja zdravstvene zaštiti, koji ste nam predstavili, polazi od programa i strategija pre nego što ga je Skupština usvojila. Plan je neodređen, uopšten i bez jasnih rokova za njegovo ostvarivanje, a osim toga nije dobio ni podršku na Odboru za zdravlje  i porodicu.
Na početku Predloga odluke o planu Vlada nam daje prikaz aktuelnog stanja zdravstvene zaštite stanovništva. Tu se iznose statistički podaci o stanovništvu, u smislu demografskih prilika. Nažalost, demografska slika je porazna, stopa smrtnosti je veća od stope živorođenja i taj odnos je 14:9,4 na hiljadu stanovnika, što je više nego u nekim nerazvijenim zemljama sveta. Na tu stopu, pored socijalno-ekonomskih uslova koje navodite u ovom predlogu odluke, utiče i funkcionisanje zdravstvene službe. To je tačno.
Jasno je svima da se stopa nezaposlenosti povećava, da je standard stanovništva jako ugrožen. Čak i oni retki srećnici koji imaju kakav-takav posao, najveći deo svojih zarada izdvajaju za ishranu. Kod najvećeg broja ljudi to ide čak i do 85%, a potom slede druga izdvajanja, dok se, prema anketi o potrošnji stanovništva, za zdravstvenu zaštitu izdvaja svega 4%, što predstavlja minimum od onih svojih ionako skromnih primanja.
Šta nam ovo govori? Svakako ne to da je stanovništvo obuhvaćeno kompletnom besplatnom zdravstvenom zaštitom, već to da u Srbiji veliki broj ljudi ne odlazi lekaru zato što nema novca za lečenje. Uostalom, to je u "beloj knjizi" i napisao Savet stranih investitora Svetske banke. U tom izveštaju oni kažu da 45% ljudi u Srbiji nema novca za lečenje.
Pored toga, postoji nesklad između izdvajanja za finansiranje zdravstvene zaštite iz BDP i stanja zdravlja. Što su veća izdvajanja, to se stanovništvo smanjuje obim medicinskih usluga. To izdvajanje, po podacima Svetske banke, iznosi 10,5% BDP. Republički zavod zdravstvenog osiguranja kaže 6%, ministar zdravlja kaže 8,2%, a nacionalni zdravstveni račun 9,6%.
Kako protumačiti ovo, osim da se štimuju cifre kako bi se zamaskiralo kuda odlazi zdravstveni novac. Jedan od glavnih uzroka zašto je to tako leži u sistemskoj korupciji koja je najbolnija u zdravstvu. Veliki deo novca se odliva na nameštenim tenderima pri nabavci visoko sofisticirane opreme, o čemu je bilo mnogo pisanja u štampi, zatim, na tenderima oko rekonstrukcija domova zdravlja, bolnica i sl, pa do dopunskog rada privilegovanih lekara itd.
Na zdravstveno stanje stanovništva kažete – uticali su, pored starenja populacije, i negativna socijalno-ekonomska kretanja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Zdravstveni potencijal nacije se istrošio zbog čega se u vremenu socijalno-ekonomskog oporavka, ali uz sve teškoće koje za sobom nosi tranzicija države i društva, ne može očekivati brzo zaustavljanje negativnih pokazatelja zdravlja i njihovo željeno poboljšanje.
Ako se tada istrošio zdravstveni potencijal ondašnjeg stanovništva, šta god to značilo u vašem rečniku, sada u prvoj deceniji 21. veka on se potpuno urušio, računajući i deset novih generacija u ovom veku, istovremeno sa urušavanjem države, ekonomije i svih institucija društva.
Naravno da se ne može očekivati brzo zaustavljanje negativnih pokazatelja zdravlja i njihovo željeno poboljšanje, ali gospodo iz vlasti, s obzirom na sva sredstva koja su opredeljenja u Fond zdravstvene zaštite, a to su sredstva iz budžeta, donacije i krediti, u protekloj deceniji u nekim sektorima rezultat je neznatan, a o pravim reformama u zdravstvu nema ni govora, kao što kaže pomenuti savet stranih investitora Svetske banke u Beloj knjizi.
Reforma u pokušaju koja se sprovodi tokom poslednjih deset godina svodi se na otpuštanje, na smanjivanje broja zaposlenih, na izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, gde se sve veći broj troškova svaljuje na leđa pacijenata, zbog 45% ljudi ne ide lekaru kada je bolesno, na povećanje broja pacijenata po lekaru, pa lekar više vremena provodi u vođenju administrativnih poslova, nego što se posvećuje pacijentu, što je naročito izraženo u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
U izveštaju Svetske banke, septembra 2009. godine, pod naslovom "Kako sa manje uraditi više", navodi se da je osnovni problem srpskog zdravstva neefikasna primarna zdravstvena zaštita i da dom zdravlja kao organizacioni koncept ne postoji nigde više u Evropi.
U Srbiji je u porastu obolevanje od hroničnih nezaraznih bolesti i pre svega obolevanja srca i krvnih sudova, oko 55%, a potom i malignih tumora 20%, za čije povećanje odgovornost snose i zapadne zemlje, članice NATO pakta, koje su izvršile bezobzirnu agresiju na prostor i stanovništvo Republike Srbije. Vi te zločince niste osudili, već ste izrazili saučešće žrtvama koje njima ništa ne znače. Kada nema osude NATO pakta, saučešće je nepotrebno i pozerstvo.
Osim od NATO bombi, smrtnost od malignih tumora se može staviti i u kontekst kriminalnih afera i nehumanog pohlepnog odnosa pojedinih lekara, nažalost čelnika onkoloških instituta u Beogradu i Sremskoj Kamenici, koji su formirali liste čekanja bolesnika za zračnu terapiju, od kojih su neki posle višemesečnog čekanja na listama umrli ne dočekavši poziv za lečenje.
Što se tiče strukture kadrova u zdravstvenoj mreži, u najvećoj meri ona je neadekvatna na nivou cele zemlje. I dalje imamo veliki procenat administrativnog tehničkog osoblja u zdravstvu, preko 27%, a istovremeno preko 3.000 nezaposlenih lekara, stomatologa, farmaceuta i ostalog srednjeg medicinskog kadra nosilaca poslova u zdravstvu.
Uz ovakvo kadriranje ide i hronično loša teritorijalna pokrivenost osnovnom primarnom zdravstvenom zaštitom. Tu, pre svega, mislim na seosko stanovništvo u planinskim područjima, koje je svrstano u građane drugog reda u odnosu na gradsko, što se tiče mogućnosti dolaska do lekara opšte prakse, stomatologa ili apoteke.
U planu navodite da su vam prioriteti zdravstvene zaštite očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva i organizacija funkcionisanja zdravstvene zaštite. To su naravno prioriteti u svim zdravstvenim sistemima, opšti princip i cilj.
Šta je tu novo? Prevencija i kontrola nezaraznih bolesti kroz rano otkrivanje, evaluacija programa prevencije, kontrole kardiovaskularnih, malignih i metaboličnih oboljenja, prevencija i kontrola zaraznih bolesti, zaštita vulnerabilnih grupacija stanovništva preko aktivnosti u sprovođenju nacionalnih strategija su ambiciozni projekti za koje nije rečeno u kom periodu i kojim sredstvima je to moguće sprovesti, s obzirom da se sredstva iz budžeta svake godine smanjuju. To su ona koja su namenjena zdravstvu. Ovako ovo deluje kao lep i bajkovit literarni sastav.
Dalje, u delu u kome govorite o prioritetima u oblasti organizacije funkcionisanja zdravstvene zaštite, između ostalog, kažete da su ciljevi 80% potreba i zahteva za zdravstvenom zaštitom u ustanovama primarne zdravstvene zaštite, kao što je to u razvijenim zdravstvenim sistemima, kroz razne aktivnosti unapređenja znanjem medicinskog osoblja, unapređenje zdravstvenih tehnologija, kućnog lečenja itd, kroz povećanje opredeljenosti stanovništva za izabranog lekara, sa čime se slažem. Sredstva koja su do sada namenjivana u tu svrhu iz budžeta nisu dovoljna, jer je tu odnos 40:60% na štetu primarne zdravstvene zaštite.
Zašto ne može izbor lekara na celoj teritoriji države Srbije? Pri tome mislim i na privatnu praksu. Građani imaju prava da se leče gde hoće. Isti paket osnovnih zdravstvenih usluga važi ili treba da važi na celoj teritoriji Srbije, a eventualno troškove putovanja kod takvog izbora da snose osiguranici. Vi niste ni definisali šta spada u osnovni paket zdravstvenih usluga, osim što ste napisali da su to usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, što se obezbeđuju svakom pacijentu, osiguraniku, sa kojim svaki osiguranik mora da bude upoznat.
I ovde je privatni sektor zanemaren. On je samo formalno izjednačen sa državnim, a suštinski nema njegove integracije u sistemu zdravstvene zaštite. Pored samo deklarativnog izjednačavanja državnog i privatnog sektora, sve ostalo je diskriminacija privatnog sektora u svakom pogledu, počev od ispunjavanja uslova u pogledu prostora, zatim nemogućnosti da obavljaju kompletne usluge za koje su stručni, pa do fiskalizacije od koje je izuzet državni sektor. Državni monopol se održava po svaku cenu. Tokovi zdravstvenog novca moraju se kontrolisati iz jednog centra.
U delu Predloga zakona u kome se govori o unapređivanju partnerskih odnosa između državnog i privatnog sektora govorite uopšteno - saradnja u interesu i na dobrobit korisnika zdravstvene zaštite, itd, sve same fraze, a nigde se ne objašnjava kako da se to sprovede.
Što se ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu tiče, kako ste uvredljivo naveli u predlogu, kao da se radi o nekoj robi na skladištu, sa nalepljenim bar-kodovima, a ne o ljudima sa sopstvenim identitetom, vezano za akreditacije programa edukacije, to treba da bude nadležnost zdravstvenog saveta i komore zdravstvenih radnika, što smatram neprihvatljivim, s obzirom da za to može da bude odgovorno samo jedno telo.
Komore zdravstvenih radnika nisu dorasle tom zadatku, s obzirom na brojne nepravilnosti u njihovom radu, korupciji i partijskoj feudalizaciji.
Finansiranje zdravstvene zaštite, kažete u ovom predlogu plana, počiva na obaveznom zdravstvenom osiguranju, koje treba da se zadrži na postojećem modelu. Model je preuzet iz komunizma i kosi se sa slobodnim tržištem, slobodnim izborom osiguranika i konkurencijom osiguravajućih društava. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje se spominje sporadično, kao nešto što će se dalje razrađivati.
To gubi smisao, s obzirom na održavanje državnog monopola po sistemu kvazipluralizma osiguranja, a drži se državnog monopola. Zbog toga u proceduri imamo izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti koje se odnose na dopunsku delatnost lekara iz državnog zdravstva.
Ovim izmenama se na jedan način ispravlja jedna nepravda, na koju smo ukazivali pri donošenju ovog zakona, ali ustanovljava druga. Ništa kvalitativno se ne menja u pogledu prava pacijenata, jer će oni finansirati iz sopstvenih džepova usluge koje će im pružati lekari u dopunskom radu.
Na ovaj način građani dodatno plaćaju, iako izdvajaju za obavezno zdravstveno osiguranje. Tako se 300.000.000 evra građanima dodatno uzima iz džepa za zdravstvene usluge, a zbog toga i nema definisanog paketa osnovnih usluga, već samo liste vanstandardnih usluga. Dopunski rad je u suprotnosti sa evropskom regulativom i ukinut je i u zemljama u okruženju.
Ukoliko državni sektor ne može da postojećim kapacitetima i kadrovima omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu, jer je to bio i razlog da se donesu ove izmene u postojećem zakonu, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak, pod istim uslovima pod kojima se radi u državnom? Odgovora na ovo pitanje nema u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ali je jasno da se na ovaj način vrši legalizacija konflikta interesa.
Osim parole "Pacijent u centru sistema", ovim izmenama pacijentima se samo nameću veći troškovi lečenja koji ih još više udaljavaju od pristupa zdravstvenim uslugama.
Pravo na lečenje spada u osnovna ljudska prava, bez obzira kakav status trenutno ima. To pravo imaju i pritvoreni i osuđeni, podjednako kao i čovek na slobodi, izuzev ako ste politički protivnik režima u Srbiji. Dokaz za moju tvrdnju se svakodnevno potvrđuje u slučaju dr Vojislava Šešelja, državljanina Srbije.
Doktor Šešelj ima poverenje u srpske lekare, za razliku od ministra zdravlja, koji za rutinsku intervenciju odlazi u inostranstvo. Zato što ima poverenje u naše lekare, Vojislav Šešelj je pozvao dr Zdravka Mijailovića sa VMA da izvrši konsultativni pregled njegovog zdravlja. Međutim, suprotno svim međunarodnim normama, aktima i konvencijama u koje se zaklinjete, vlast nije dozvolila odlazak lekara u pritvornu jedinicu u Hagu, pravdajući se nekim formalnim razlozima.
Nepomaganjem dr Šešelju vlast pomaže onima koji bi da ga uklone sa političke i životne scene pre oslobađanja i vraćanja u Srbiju, po čuvenom naređenju tzv. prvog premijera demokratskog – vodite ga, ne vraćajte ga više.
Međutim, u svetu postoje ljudi i organizacije koji su pokazali interesovanje i brigu za njegovo zdravlje i njegova prava i koji su dali primer kako da se ponaša naša vlast prema svojim građanima u pogledu njihovih prava.

Ovim amandmanom traži se zamena reči "odit" rečju "kontrolni nadzor". Reč "odit" nema nikakvo značenje u srpskom jeziku, a osim toga nije tačno ni preveden smisao ove reči sa engleskog jezika.
Nije prvi put da se u zakonski akt unose strane reči, a što je nedopustivo, ako se želi jasan zakonski tekst, nedvosmislen, a pre svega primenljiv u prasi, onda se mora voditi računa da se ovakvi propusti ne događaju. Jasno mi je da ste vi potpuno usvojili engleske reči i da u međusobnoj komunikaciji volite da se razmećete time, ali gospodo eksperti, ovde se radi o zakonu koji treba da razumeju svi.
Srpski jezik je bogat izrazima i sinonimima i nije teško naći adekvatan pojam u srpskom jeziku, a da time ne dovedete vaš ekspertski ugled u pitanje. Potreban je samo prevodilac koji srpski govori bar onoliko dobro kao engleski, čiji prevod neće biti u "Gugl" i "Jahu" maniru, kad se engleska reč samo napiše ćirilicom.
Mislim da je na delu čist jezički snobizam i slobodarstvo naših eksperata, a ne stručna terminologija. U tom pogledu, mogli biste da se ugledate na Hrvate, koji svaku stranu reč obavezno prevedu. Nikad nećete naći stranu reč niti strani izraz, ukoliko se ne radi o nekoj tehnološkoj novini, pa čak i tad nastoje da ga opisno prevedu. Očigledno da se radi o kontrolom nadzoru, koji se prema evropskim preporukama razlikuje od inspekcijskog nadzora, ali tako treba da stoji i u zakonskoj odredbi.
Vi ste u odgovoru za neprihvatanje amandmana napisali da se amandman ne prihvata jer je pojam "odit" uobičajen u međunarodnim propisima kojima se uređuje oblast vazdušnog saobraćaja. Ta reč se u članu 244. stav 1. Predloga zakona zamenjuje rečju "provera", koja se koristi i u narednim članovima predloga zakona. Ako se koristi i u tom članu i u narednim članovima, ne vidim razlog zašto se ne koristi i u članu 234.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi govoriću o Predlogu zakona o volontiranju. Volontiranje, kao područje privatnog organizovanja građana ili pojedinaca za dobro zajednice ili pojedinca, bez novčane naknade ili bilo kakve druge nadoknade, kod nas nije zakonom regulisano.
Ranije je kod nas postojao neki vid volontiranja koji u svojoj suštini to nije bio, ne u pravom smislu, već je to bio vid usavršavanja u profesionalnom smislu, koje su pojedinci sami finansirali. Setimo se samo volonterskih specijalizacija u zdravstvu.
Postojale su od tada do danas razne inicijative nekih organizacija da se zakonski reši status volontera, pa su se u tom smislu na međunarodni Dan volontera 5. decembar vršile razne promocije ideje volonterizma i obezbeđivanja što boljih uslova za angažovanje volontera.
Nesumnjiva je korist od volonterskog rada za sve: za državu, lokalnu zajednicu, razne organizacije, kao i pojedince. Pre svega, to je prilika da volonter stekne nova iskustva iz oblasti koja je predmet volontiranja, da usavrši znanje i veštine ako je volontiranje vezano za struku kojom se bavi, da razmeni iskustva, da upozna zemlju u kojoj volontira, njenu kulturu, društveno uređenje, građane itd.
Volontiranje je naročito korisno u socijalnoj sferi. Učiniti malo znači mnogo onima kojima je pomoć potrebna. Dokazati humanost kroz volonterski rad znači pomoći onima koji ni na koji način to ne mogu da nadoknade.
U razvijenim zemljama volontiranje je pravno regulisano. Ovaj predlog zakona je pokušaj u tom pravcu da se u našem pravnom sistemu reguliše ova oblast.
Iz Predloga ovog zakona vidi se da je predlagač pod pojmom „volontiranje“ uglavnom podrazumevao dobrovoljni rad, bez nadoknade volonteru i bez sticanja dobiti za organizatora volontiranja u sferi socijalne pomoći. Ovaj zakon upravo to i sugeriše; pojam „opšte dobro“ se sporadično pominje, uglavnom u definiciji, dok se u članovima zakona govori isključivo o dobrovoljnom i neplaćenom radu u socijalnoj sferi. Asocijacija na tu vrstu volontiranja se nedvosmisleno nameće. Pomoć pružena bilo kome, bilo kom pojedincu društva, svakako predstavlja opšte dobro.
Verovatno se u državama sa razvijenom tradicijom volontiranja, kako ste naveli u razlozima za donošenje ovog zakona, poenta volonterskih aktivnosti nalazi baš u radu sa socijalnim predznakom.
Tu se još podrazumeva i dobrovoljni rad bez nadoknade u saniranju stanja prilikom prirodnih nepogoda, katastrofa, kao što su poplave, zemljotresi, požari i slično.
Međutim, ovo je samo jedan vid volonterskih aktivnosti. U Srbiji deluje 350 nedobitnih organizacija koje za svoje volonterske poslove angažuju tzv. aktiviste. Ovde, naravno, ne mislim na političke stranke, sindikalne organizacije ili na Crveni krst, kako ste vi naveli u zakonu, što je meni sasvim nejasno zašto ne volontiranje u Crvenom krstu. U pitanju su tzv. nevladine organizacije, koje pod vidom opšteg dobra, razvoja demokratije, razvoja civilnog društva, raznih građanskih inicijativa, zaštite humanitarnih prava, raznih foruma za ovo ili ono, svojim selektivnim pristupom, favorizujući određene ciljne grupe, svim drugim nanose veliku štetu, jer direktno krše načelo diskriminacije.
Zbog toga smatram da se njihove aktivnosti ubuduće moraju obavljati u skladu sa ovim zakonom i da sa svojim aktivistima moraju da sklapaju volonterske ugovore. Tako ćemo znati ko za koga radi, ko je volonter, ko je organizator, ko je korisnik, a kome se eventualno nanosi šteta.
One takođe moraju poštovati načela ovog zakona u svom radu, moraju biti solidarne sa svim građanima Srbije i ne smeju da deluju izvan okvira svoje registracije, pa se, u skladu sa ovim zakonom, moraju i preregistrovati, s obzirom na to da do sada nije postojao zakon o volontiranju.
Predlog zakona je nedorečen kada je u pitanju kratkoročno volontiranje i ne nudi adekvatna rešenja. Tako, na primer, u članu 2. stav 3. kažete da se odredbe ovog zakona primenjuju na kratkoročno i dugoročno volontiranje, međutim, u istom članu dali ste definiciju dugoročnog, ali ne i definiciju kratkoročnog volontiranja. S obzirom na to da je volontiranje područje privatnog organizovanja građana, ad hok organizovanja za jednodnevne ili čak kraće hitne akcije, npr. poplave, požare, zemljotrese ili druge nepogode, nije jasno ko bi bio organizator volonterske akcije, s obzirom na to da se u takvim slučajevima ljudi samoorganizuju.
Isti je slučaj sa ekološkim akcijama; akcijama stanara, na primer, čišćenja i uređenja prostora u stambenim objektima ili u dvorištima. Ko bi morao da sačini program volontiranja, shodno članu 30. Predloga zakona, kada je u pitanju akcija nekoliko stanara jedne zgrade? Da li bi morao predsednik kućnog saveta da napravi plan volontiranja, pribavi saglasnost Ministarstva za rad, sačini izveštaj i dostavi ga Ministarstvu za rad do 30. marta tekuće godine? Da li on mora da sačini ugovor o volontiranju sa stanarima, da im izda potvrdu o volontiranju na njihov zahtev, kako ste napisali u članu 25. Predloga zakona?
Recimo, u Boru se svakog proleća izvodi akcija čišćenja Borskog jezera kao privatno organizovanje, to jest samoorganizovanje građana iz vikend naselja oko jezera, što predstavlja značajan ekološki doprinos.
Pitanje je da li bi do takvih akcija došlo kada se sagledaju sve ove okolnosti i uslovi iz zakona? Ako bi i došlo do takvih akcija, takav pristup bi povećao troškove volontiranja, što bi devalviralo svrhu samog volontiranja kao besplatne društvenokorisne aktivnosti od opšteg značaja.
Predlog zakona nema ni zadovoljavajući pravni okvir za regulisanje statusa volontera, ne promoviše volontiranje, niti podstiče na te aktivnosti. Takođe, ovim predlogom se uređuju pojedina pitanja kao da se radi o radnopravnom odnosu, a ne o dobrovoljnoj aktivnosti.
U članu 24. kažete da je volonter odgovoran za štetu koju je u vezi sa vršenjem volonterske usluge ili aktivnosti prouzrokovao korisniku volontiranja, organizatoru volontiranja ili trećem licu, u skladu sa propisima o radu. S obzirom na to da se volonterskim aktivnostima, i pored najbolje namere svih učesnika, može naneti šteta samim učesnicima ili trećim licima, ovim članom je trebalo precizirati svačiju odgovornost. Kako će domaći ili strani volonter nadoknaditi štetu ako je ona naneta ugledu države, i to samo primenom propisa o radu? Predlogom zakona niste predvideli odgovornost organizatora volontiranja za štetu koju načini volonteru, korisnicima volontiranja ili trećem licu.
Zbog osetljivosti problematike i zbog velike mogućnosti zloupotrebe dobrovoljnog rada, smatram da organizatori volontiranja moraju uvek biti dostupni inspekcijskim i sudskim organima.
Takođe mislim da volonteri stranci i volonteri bez državljanstva ne smeju imati smetnje što se tiče ulaska i boravka u Srbiji.
Stav naše stranke je da osobe mlađe od 18 godina ne treba da se bave volonterskim radom jer su u periodu sazrevanja, burnih osećanja i promenljivih želja i interesovanja, pa je moguća i zloupotreba tih osoba, odnosno dece.
Isto se odnosi i na lica koja su registrovani nasilnici, protiv kojih su izrečene mere zaštite od nasilja. Lice kojem je pravosnažnom odlukom izrečena mera za zaštitu od nasilja ne može biti angažovano za volonterski rad sa licima iz člana 12. stava 1, bez obzira na vremenski period koji je protekao od pravosnažnosti odluke, s obzirom na sklonost ovih lica da ponove delo nasilja.
Primedbe se odnose i na ugovaranje i raskid ugovora između organizatora i volontera, gde se ne sme prekršiti načelo dobrovoljnosti.
Član 20 kaže: „Volonter može u svako doba da raskine ugovor o volontiranju na način propisan za njegovo zaključivanje, bez obaveze da za to navede razlog, osim kada bi raskid izazvao neotklonjivu štetu organizatoru volontiranja, korisniku volontiranja ili trećem licu“.
Ovaj stav se kosi sa načelom dobrovoljnosti u obavljanju volonterskog rada, budući da se radi o privatnoj aktivnosti. Bilo koji ugovor volonter može da raskine, a svako drugo rešenje bi predstavljalo prisilu.
Pravo na udruživanje građana, među koje spada i volontiranje koje je zajamčeno međunarodnim deklaracijama i konvencijama, koje je potpisala i Republika Srbija, ne bi trebalo da bude ovako prenormirano u pojedinim segmentima ovog zakona. Našim amandmanima smo pokušali da taj deo predloga poboljšamo, a takođe smo intervenisali i u članovima koji su nedorečeni, tako da dobijamo zakon koji može da funkcioniše i da bude primenjen u praksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 2. Član 2. tumači pojam jedinstvenog broja i vi ste ga definisali kao ''slučajno izabrani broj koji dodeljuje Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja za potrebe obaveznog socijalnog osiguranja obveznicima doprinosa i osiguranim licima''. Amandmanom predlažem brisanje reči: "jedinstveni, slučajno izbrani".
Naravno da u Centralnom registru svaki obveznik mora da ima jedinstveni broj, jer je to njegova identifikacija u Centralnom registru, ali to ni u kom slučaju ne može biti slučajno izabran broj. Pošto taj broj treba da uspostavi vezu između poreskog identifikacionog broja i matičnog broja, on nikako ne može biti slučajno izabran.
Obrazloženje Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman je, u najmanju ruku, kontradiktorno. Najpre kažete da se taj jedinstveni broj ''odnosi na sve obveznike doprinosa i osigurana lica, a da nije prethodno unapred određen''. Da stoji ovako u Predlogu zakona, da je jedinstveni broj onaj koji nije prethodno unapred određen, to bi možda i bilo u redu, ali vi dalje kažete: "s obzirom da će, saglasno odredbi člana 17. stav 3. Predloga zakona, sadržinu, način određivanja i dodeljivanja jedinstvenog broja propisati ministar nadležan za poslove socijalne politike".
Naravno da ništa nije unapred određeno, dok se ne odredi na ovaj ili onaj način, pa ste ovakvim obrazloženjem upali u sopstvenu logičku zamku. Uostalom, ako će ministar propisivati kako će se dodeljivati jedinstven broj, onda slučajno izabran broj može biti samo onaj koji se izvlači iz bubnja, kao recimo Loto. Zato sam i predložila brisanje reči "slučajno izabran", jer je u koliziji sa članom 17. stav 3, gde ste propisali način određivanja jedinstvenog broja.

Dame i gospodo, amandmanom sam predložila da se u članu 16. posle stava 2. doda novi stav 3, koji glasi: ''Poreska uprava je dužna da Centralnom registru dostavi podatke o osnovicama za socijalno osiguranje obveznika samostalnih delatnosti i naplaćenim doprinosima po rešenjima koja dostavlja obvezniku, danom izdavanja rešenja i danom naplate doprinosa''.
Obrazloženje Vlade zašto se ovaj amandman ne prihvata je, u najmanju ruku, neobično. Vi kažete: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što se predloženim amandmanom ne obuhvataju sve obaveze Poreske uprave vezane za različite kategorije osiguranika''.
U članu 16. ste obavezali Poresku upravu da da deo zbirne poreske prijave o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po svim osnovama i da dostavi Centralnom registru istog dana kada je poslodavac, odnosno isplatilac prihoda, dostavi.
Pošto je preduzetnik, koga ste izostavili u ovom članu, poslodavac i isplatilac samo za osiguranike koji su zaposleni kod njega ili ih je angažovao po ugovoru, ali ne i za sebe, od koga će Centralni registar dobiti podatke o obavezama za socijalne doprinose i uplate istih, ako ne od Poreske uprave?
Ove podatke, zbirno za sva obavezno osigurana lica, u koje spadaju i preduzetnici, Centralni registar, kako ste predvideli, može imati do kraja februara tekuće godine za prethodnu godinu. Kako će preduzetnik, kao osiguranik, dobiti uverenje iz Jedinstvene baze podataka u toku godine za sebe i za članove svoje porodice ako Poreska uprava nije dužna da ih svakog meseca dostavi Centralnom registru?
Ako će uverenje ili potvrdu o izmirenim obavezama po osnovu doprinosa dobijati kao i do sada, od Poreske uprave, čemu onda postojanje Centralnog registra? I ko mu garantuje da su ti podaci tačni, s obzirom da je jedan od razloga osnivanja Centralnog registra, kako ste naveli u obrazloženju za donošenje ovog zakona, neusklađenost, odnosno netačnost podataka koje postojeće službe vode?
Amandmanom na član 16. sam tražila da se obaveza dostavljanja podataka Poreske uprave na mesečnom nivou proširi i na preduzetnike koje ste vi izostavili u ovom članu. Ne razumem otpor Vlade prema amandmanima opozicije, pogotovu što ovaj amandman umnogome i suštinski poboljšava ovaj član Predloga zakona.

Član 24. govori o uverenju o podacima iz Jedinstvene baze podataka, koje izdaje Centralni registar na zahtev osiguranika. Amandmanom sam predložila da to uverenje, koje izdaje Centralni registar, bude jedini merodavni dokument potreban za ostvarivanje prava osiguranika.
Ako osnivanje Centralnog registra počiva na načelima nezavisnosti, a naročito efikasnosti i ekonomičnosti, i ako Centralni registar ima sve podatke svih službi, zašto takvo uverenje ne bi bilo i najmerodavnije? Ne vidim razlog i logiku da odbijete ovaj amandman.
Razumljivo je i opravdano centralizovanje podataka o obveznicima socijalnog osiguranja koji sada imaju velike probleme kod ostvarivanja prava po osnovu uplate doprinosa samo ako podaci iz Centralnog registra budu jedino merodavni u ostvarivanju tih prava.
Vi očigledno smatrate da obveznici socijalnog osiguranja i dalje moraju da šetaju od službe do službe i od šaltera do šaltera da bi dobili potrebno uverenje, koje lako mogu da dobiju na jednom mestu, od Centralnog registra iz Jedinstvene baze podataka.
Tek tada osnivanje Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja ima puno opravdanje i svrhu postojanja. Tek tada će osiguranici i korisnici imati pravu korist od njegovog osnivanja, pogotovo ako se na realizaciju ovog zakona čeka ukupno osam godina.
Razlog više za ovu tvrdnju nalazim i u vašem obrazloženju Predloga zakona, gde kažete: ''Postojećim poreskim zakonima i zakonima kojima se uređuju pojedini oblici socijalnog osiguranja (penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti) različito je uređen način vođenja evidencije o obveznicima doprinos – poslodavcima i osiguranicima, zbog čega su u praksi vrlo česte pojave da se iste evidencije na različit način vode kod više organa, bez ikakve koordinacije i usklađivanja, a da se određene evidencije ne vode ni kod jednog organa, pa je iz tog razloga neophodno da se formira Centralni registar kao jedinstvena i usklađena baza podataka. Neujednačenost baza podataka organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, kao i dupliranje istih poskupljuje sistem socijalnog osiguranja i dovodi do nemogućnosti efikasnog praćenja i kontrole naplate doprinosa''. To ste napisali u obrazloženju za donošenje zakona.
Upravo to i jeste svrha amandmana. Pošto se objedinjeni podaci nalaze na jednom mestu, da uverenje koje se izdaje obvezniku socijalnog osiguranja sa tog mesta bude jedini merodavni dokument potreban za ostvarivanje tih prava. Ali, ako vi smatrate da osiguranici moraju i dalje da se šetaju od šaltera do šaltera u ostvarivanju svojih prava, a ja svojim amandmanom nisam uspela da vas ubedim da od toga odustanete, onda nemam ništa više da dodam u njihovu odbranu.

Ovim članom Predloga zakona se utvrđuje vreme stupanja na snagu ovog zakona, a to je 1. januar 2013. godine. Amandmanom predlažem da to bude 1. januar 2011. godine, pre svega zato što je to predug rok za stupanje na snagu ovog zakona. Mi smo i u načelnoj raspravi imali primedbu po tom pitanju.
Zašto je potrebno da se za tako jednostavnu radnju kao što je preuzimanje postojećih podataka, registrovanje novih i registrovanje promena čeka još tri godine, s obzirom da sve organizacije socijalnog osiguranja imaju savremene sisteme, obučene kadrove i program kojim bi objedinili tražene podatke, a koji pri tom nisu ni komplikovani ni skupi?
U vremenu velike nezaposlenosti stručnjaka, u eri elektronike, u 21. veku, na realizaciju sabiranja podataka čeka se još tri godine. Pošto se procesi u savremenim tehnologijama odvijaju neverovatno brzo, pitanje je da li će 2013. godine sistem praćenja i obrade podataka biti i prevaziđen.
Obrazloženje Vlade je kao i kod gospođe Vojić Marković, prepričali ste mi član 37. U obrazloženju se ne navodi razlog zbog čega se odbija amandman, niti se navodi bilo koji razlog tehničke, finansijske ili bilo koje druge prirode, za neprihvatanje ovog amandmana. Pominju se neki novi obrasci, poreske prijave, ali to nije razlog da se na primenu ovog zakona čeka toliko dugo.
Mislim da je razlog u nečemu drugom. Najverovatnije se radi o nezainteresovanosti i neefikasnosti vlasti da se uredi ovo pitanje (zbog toga nisu ni uzete pare odobrenog kredita) i u tome što se službe socijalnog osiguranja nalaze u nadležnosti dva ministarstva, koja ne mogu da se usklade jer su okupirani drugim poslovima, a ono što je važno za građane Srbije nije za njih. Ovo obrazloženje ne može biti razlog zašto se za sabiranje ovih podataka čeka još tri godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 120. stav 3. kaže se – promet lekova na veliko može da obavlja pravno lice koje je dobilo dozvolu od nadležnog ministra za promet lekova na veliko, ako ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona.
Amandmanom sam predložila da se u stavu 2. reči "nadležnog ministarstva" zamenjuju rečima "agencije za lekove". Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa obrazloženjem da se kao povremeni poslovi iz nadležnosti Republike mogu davati javnim agencijama, osim inspekcijskog nadzora, što je uredio Zakon o državnoj upravi, a samim tim i na postupak izdavanja dozvola za promet lekova na veliko, kako stoji u stavu 2. članu 120.
Mi iz SRS smo i u načelnoj raspravi izneli stav da poslove u oblasti izdavanja dozvola za lek, dozvola za uvoz i izvoz lekova i uopšte promet lekova treba da vrši državna agencija za lekove i medicinska sredstva, kao posebna organizacija u sastavu državne uprave, a ne javna Agencija za lekove.
U skladu sa ovim zalaganjem, Agencija za lekove bi trebalo da se bavi aspektima kontrole bezbednosti i ispravnosti lekova, pa je potrebno da se zahtev za izdavanje dozvole za promet lekova na veliko podnosi ovoj agenciji, a ne da se traži od nadležnog ministarstva.
Agencija bi trebalo o tome da izvesti ministarstvo, a ministarstvo da donese podzakonska akta kojima bi se regulisala ova oblast. Ovako bi se izbeglo da se ministarstvu daju velika ovlašćenja i njegov dominantan uticaj na kompletan posao u vezi lekova i medicinskih sredstava. Tu vidimo veliki prostor za korupciju koja bi umnogome bila onemogućena prihvatanjem ovih i drugih amandmana SRS.

Amandman glasi - u članu 208. stav 1. posle reči "inspektor" reči "kao i" brišu se, a na kraju stava tačka se zamenjuje zapetom i dodaju se reči "kao i Agencija za lekove preko svojih inspektora".
Tako da ovaj stav glasi: "Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i propisa za sprovođenje ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko inspektora za lekove i medicinska sredstva, ministarstvo nadležno za poslove veterine za veterinarske lekove preko veterinarskih inspektora, kao i Agencija za lekove preko svojih inspektora.''
Amandman se ne prihvata, kako je Vlada obrazložila, zbog toga što se po Zakonu o državnoj upravi povereni poslovi Republike u oblasti inspekcijskog nadzora daju autonomnim pokrajinama, opštinama i gradu Beogradu, a javne agencije ne mogu imati tu nadležnost.
Dali ste primer iskustava drugih država, gde u zavisnosti od pravnog sistema svake konkretne države posao u oblasti lekova obavljaju samostalni pravni subjekti, nezavisni od države, kao npr. u Sloveniji, Hrvatskoj, Italiji, Švedskoj i Islandu, ili tela u sastavu državne uprave Francuska, Velika Britanija, Norveška, Rumunija i da nijednom evropskom direktivom ni preporukom EU nije uređen pravni status i ovlašćenja regulatornih tela u oblasti lekova, već je ta oblast ostavljena na nivou specifične regulative nacionalnom zakonodavstvu.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 4. se odnosi na deo koji govori o zabrani pušenja u javnom prevozu, tako da kada neko od poslanika iz vladajuće većine kaže da ovaj zakon nije zakon o zabrani pušenja, onda on nije pročitao ceo zakon, već samo njegov naslov.
Dakle, zabrana pušenja u javnom prevozu član 4, ja sam svojim amandmanom predložila da se posle stava 4. doda stav 5. koji glasi: "Organizacije koje se bave javni prevozom dužne su da svoja opšta akta usklade sa ovim zakonom u roku od 180 dana od dana primene zakona."
Vlada nije prihvatila amandman, sa obrazloženjem da je članom 30. Predloga zakona propisana obaveza svih pravnih lica i preduzetnika u čijim objektima je zabranjeno pušenje, da usklade svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona i da to ima karakter prelazne odredbe, pa se iz tog razloga ne može naći u drugim odredbama zakona koje imaju materijalno-pravni karakter.
Po mom mišljenju odredbe člana 30. se odnose na tehničko-tehnološke poslove fizičkog odvajanja pušačkog prostora, nabavku ventilacionih uređaja i sistema, postavljanja znakova zabrane pušenja i slično, naročito u ugostiteljskim objektima, zatvorenom radnom prostoru, javnom prevozu itd.
Moj amandman se, međutim, odnosi na preciziranje poslova kontrolora zabrane pušenja, koji se kao zanimanje prvi put uvodi u praksu ovim zakonom. Nepreciznost člana 14. stava 2. o preduzimanju mera od strane kontrolora u slučajevima kada opomenuto lice ne postupi po usmenom nalogu, eventualnom kršenju prava pomenutog lica, rešilo bi se internim aktom privrednog subjekta. Kontrolori zabrane pušenja ne moraju i ne mogu znati sve zakone i način postupanja u ovakvim situacijama i precizna uputstva u ovom smislu bila bi neophodna. Osim toga, kontrolori zabrane pušenja će najverovatnije biti lica kojima je to dodatni posao. Lica koja će se menjati, naročito u smenskom radu, pa odgovorno lice neće uvek biti prisutno da mu da usmena uputstva i naloge o postupanju.
Ubeđena sam da će ova nepreciznost uneti zabunu i nedoumicu u načinu praktične primene zakona među ljude koji će svakodnevno morati da se sreću sa prekršiocima ovih odredbi.
Zbog toga smatram da moj amandman ima smisla i da će poslovni subjekti sigurno dopuniti svoja opšta i interna akta, baš zbog ovih nejasnoća i nepreciznosti, i bez obzira što ih ovaj zakon ne obavezuje. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, na današnjoj objedinjenoj raspravi govoriću o Predlogu zakona o centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Ovim zakonom se osniva centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, kao jedinstvena i usklađena baze podataka o osiguranicima i poslodavcima, koji će istovremeno biti servis korisnicima podataka organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, Poreskoj upravi, Republičkom zavodu za statistiku i drugima.
U obrazloženju za formiranje centralnog registra Vlada je navela više razloga od kojih su neki razumljivi i opravdani. Opravdano je što je bi to dovelo do pojednostavljivanja procedure kod donošenja prijave, promene prijave, odjave sa socijalnog osiguranja i elektronskim putem u centralni registar, kako ste naveli u obrazloženju.
Razumljivo je i opravdano centralizovanje podataka o obveznicima socijalnog osiguranja, koji sada imaju velike probleme kod ostvarivanja prava po osnovu uplate doprinosa, samo ako ti podaci iz centralnog registra budu jedino validni u ostvarivanju tih prava.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona takođe kažete da se primenom zakona stvaraju pretpostavke za znatno efikasniju naplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a što bi rezultiralo povećanim budžetskim prihodima.
U delu Predloga zakona koji govori o delatnosti centralnog registra u tački 7) člana 10. stoji - da obavlja kontrolu podataka o obračunatim i naplaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po osiguraniku, po svim osnovama prilikom svake isplate.
To da će osnivanje centralnog registra obezbediti efikasniju kontrolu naplate doprinosa za socijalno osiguranje je potpuno bez osnova. Nijedan član Predloga zakona ne prenosi nadležnost kontrole obračuna i naplate sa Poreske uprave na Centralni registar. Uostalom, ko garantuje da će ti preneti podaci biti tačni.
U kaznenim odredbama niko nije naznačen kao odgovoran za tačnost podataka. Šta će se desiti ako osiguranik, recimo, ima dokaze za uplate koje nisu evidentirane na njegov jedinstven broj, jer je neko pogrešio? Kako će mu biti nadoknađena eventualna šteta, nerviranje i gubljenje vremena?
Poreska uprava i sada ima evidenciju o svim dužnicima po osnovu uplate doprinosa, pa ipak ne uspeva da izvrši svoju funkciju i naplati dugovanja, iako ima sve instrumente prinude na raspolaganju. Nepostojanje centralnog registra tu nema nikakvu ulogu.
Dalje, u razlozima za donošenje ovog zakona Vlada kaže – kako organizacije socijalnog osiguranja vode iste evidencije o osiguranicima i obveznicima, bez ikakve međusobne koordinacije i usklađivanja podataka, naročito kada je u pitanju evidencija uplata osiguranja.
To je tačno, međutim uplata jednog osiguranja ne znači automatski uplatu i ostala dva osiguranja, pošto se plaćaju na različite račune, a to je opet stvar Poreske uprave Republike Srbije. Ona je i do sada mogla dostavljati podatke organizacijama socijalnog osiguranja, da se sami osiguranici ne šetaju od službe do službe i od šaltera do šaltera.
Očigledno je da Poreska uprava nije ažurna, nije dovoljno stručna za poslove koje obavlja, što je verovatno posledica zapošljavanja partijskih kadrova, raznih političkih trgovina i ucena.
Ni tvrdnje predlagača da će se donošenjem ovog zakona prevazići brojni problemi koji prate naplate doprinosa za socijalno osiguranje nisu tačne. Sadašnja nedovoljno efikasna kontrola naplate posledica je neefikasne vlasti, podeljene u ministarske feude, selektivne primene kaznenih odredbi, otpisa ili refinansiranja duga najvećim dužnicima. To je opet posledica pljačkaške privatizacije tih firmi obveznika, zatim nemogućnost naplate doprinosa od velikih sistema monopolista, nedodirljivih finansijera stranaka na vlasti itd. To je glavni uzrok deficita sredstava u sistemu socijalnog osiguranja.
Njih je veoma lako identifikovati, štaviše oni su odavno identifikovani i nagrađeni za izbegavanje svojih obaveza i utaju duga prema osiguranicima.
Mali obveznici, kao što su mala i srednja preduzeća i preduzetnici, jedine su redovne platiše, pošto su pod stalnom prismotrom Poreske uprave. Za one druge saznamo tek kad se ustanovi dug od nekoliko miliona evra. Do tada su oni nedodirljivi, poreska i finansijska kontrola je uglavnom naručena. Poslove obavljaju uglavnom na crno. Radnike zapošljavaju bez prijave na osiguranje, što ovi saznaju iz novina, tek kada odgovorni budu van domašaja našeg pravnog sistema.
Jedinstvena baza podataka trebalo je odavno da se uspostavi i za to nisu bila potrebna neka velika sredstva. Nije trebalo uzimati veliki kredit još pre pet godina od Svetske banke u okviru projekta PARIP – konsolidacija naplate i reforme penzijskih administracija u Srbiji, pogotovo što ćemo na tu celokupnu realizaciju i povezivanje korisnika sa bazom podataka Centralnog registra čekati još tri godine.
Ovako dug rok je jedna od glavnih zamerki na Predlog zakona, jer početak rada Centralnog registra, koji se sastoji od preuzimanja postojećih podataka, registrovanja promena, registrovanja novih podataka, moguće je uraditi do kraja tekuće godine, s obzirom da organizacije socijalnog osiguranja imaju savremene sisteme, obučene kadrove, a programi koji bi objedinili tražene podatke nisu ni komplikovani ni skupi.
Zašto je potrebno da se, pored toliko zaposlenih eksperata i nezaposlenih stručnjaka, u eri elektronike i u 21. veku – na realizaciju sabiranja podataka čeka osam godina? Ovo je potpuno neshvatljivo pogotovo ako se zna, na primer – da je za primenu sistema PDV-a celoj privredi ostavljen rok od godinu dana, što je priznaćete mnogo kompleksniji posao od obrazovanja Centralnog registra. Setimo se samo da je za primenu PDV-a u Sloveniji bilo potrebno tri do pet godina.
Obrazloženje Vlade da će sam osiguranik imati informaciju na mesečnom nivou je nepotpuno, jer član 16. ne predviđa da Poreska uprava dostavlja podatke Centralnom registru na mesečnom nivou i za veliki i značajan broj osiguranika i obveznika, a to su preduzetnici. Mi smo s tim u vezi podneli amandman na član 16.
Imamo i primedbe na određivanje i dodeljivanje tzv. jedinstvenog broja. Vi ste u članu 2. tačka 12) dali tumačenje jedinstvenog broja kao slučajno izabranog broja koji dodeljuje Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja za potrebe obaveznog socijalnog osiguranja obveznicima doprinosa i osiguranim licima.
Ovo je međutim u suprotnosti sa članom 17, gde u stavu 3. kažete – sadržinu, način određivanja i dodeljivanje jedinstvenog broja, kao i uspostavljanje veze jedinstvenog broja sa matičnim brojem građana i poreskim identifikacionim brojem, propisuje ministar nadležan za socijalnu politiku. Mi smo amandmanom predložili jasnije i konkretnije rešenje.
U delu zakona koji govori o organima centralnog registra predvideli ste upravni odbor i direktora, ali ne i ko će kontrolisati rad ovog centralnog registra.
Takođe smo podneli amandmane i na neke nedorečenosti, protivrečnosti i nejasnoće kojih ima u predlogu i one će biti posebno obrazložene kada budemo govorili u pojedinostima o ovom zakonu.

Dame i gospodo narodni poslanici, takođe sam na Odboru za zdravlje i porodicu, na sednici održanoj 30. marta, izdvojila mišljenje po pitanju zakona o zaštitu stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Mislim da ovaj zakon u najvećoj meri neće moći da se primeni u praksi, kao što to nije bio sasvim primenjiv ni postojeći Zakon o zabrani pušenja na radnom mestu, javnim skupovima, sportskim priredbama itd.
Zašto tako mislim? Zato što još uvek ne postoji ni volja, a ni uslovi da se jedan takav zakon, koji u osnovi ima cilj sprečavanja štetnog delovanja duvanskog dima na zdravlje ljudi, suštinski i sprovede.
Stoga ovo nije prvi korak u tom pogledu, kako nam je rečeno od predstavnika Ministarstva zdravlja na Odboru za zdravlje i porodicu, već samo usklađivanje sa zakonima EU iz ove oblasti. Standarde potrebne za primenu ovog zakona nismo dostigli, pre svega, u pogledu zdravstvene posvećenosti, a zatim i u materijalnom smislu. Malo ko može da ispuni uslove za pušače, naročito u ugostiteljstvu, tamo gde se pušači najčešće okupljaju u većem broju.
U članu 6. Predloga zakona kažete – prostorija za pušenje moraju biti opremljene ventilacionim sistemom, koji je sastavni deo prostorije za pušenje, koji je fizički odvojena od drugog ventilacionog sistema, s tim da vazduh s duvanskim dimom iz prostorije za pušenje ne sme da prelazi u druge zatvorene prostorije koje se nalaze u tom zatvorenom prostoru. Mislim da ovakve uslove teško mogu obezbediti ljudi koji se bave ugostiteljstvom.
U članu 5. kažete – ako se prostor ugostiteljskog objekta ne može ravnomerno raspodeliti na prostor u kome je pušenje zabranjeno i prostor u kome je pušenje dozvoljeno, odgovorno lice u ugostiteljskom objektu dužno je da veći deo prostora, odnosno stolova, pultova, šankova i drugih površina na kojima se služi hrana i piće i koji su grupisani u vizuelnu celinu, odredi kao prostor u kome je pušenje zabranjeno, s tim što taj prostor mora biti pored ulaza u ugostiteljski objekat.
Ovo očigledno predstavlja jedan kompromis predlagača koji negira razlog za donošenje zakona, a to je potpuno uklanjanje duvanskog dima iz prostora i efekti primene zakona će ostati na nivou sadašnjeg stanja.
Drugi razlog što sam izdvojila mišljenje se nalazi u delu koji govori o kontroli zabrane pušenja, a odnosi se na odgovorno lice koje je zaduženo za kontrolu zabrane pušenja.
U članu 14. stav 2. nije jasno šta se podrazumeva pod tim da lice zaduženo za kontrolu zabrane pušenja nije dužno da preduzme mere da se iz prostora u kome je pušenje zabranjeno udalji lice koje i posle usmenog naloga ne prestane sa pušenjem, ako bi se udaljavanjem iz tog prostora uskratilo ostvarivanje zakonom utvrđenih prava tog lica, kao ni lica zaposlenog kod tog poslodavca.
Pored ovih, postoji i niz drugih primedbi o kojima ćemo detaljnije govoriti u načelu i u pojedinostima.