Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dva predloga zakona koji su izuzetno značajni za zdravlje stanovništva, o zakonu o zaštiti stanovništva o izloženosti duvanskom dimu i o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima.

Pušenje duvana se nekada u medicini nazivalo lošom navikom, međutim mnogobrojna naučna istraživanja su pokazala i dokazala štetnost duvanskog dima po zdravlje stanovništva.

Štetnost duvanskog dima po zdravlje se ogleda u postojanju preko 250 toksičnih materija koje duvanski dim sadrži, od kojih su najmanje 50 sa kancerogenim svojstvom. Uzrokuju mnogo oboljenja i poremećaja, a najviše su pogođeni kardiovaskularni sistem i sistem organa za disanje.

Aktivno unošenje duvanskog dima kao lični izbor pojedinca je svesno zadovoljenje, nekad uz kafu, nekad zbog nervoze, nekad iz navike, to su najčešći izgovori, ali se suštinski radi o vrsti zavisnosti koja je razložno tome i odvikavanju od pušenja, uz lakši ili teži napor, stvar discipline volje.

Da je tako, dokaz su mnogobrojni slučajevi naglog prestanka pušenja i strah od bliske smrti kod srčanog udara, na primer. S druge strane, pasivno pušenje, tj. udisanje duvanskog dima nepušača iz okruženja, po međunarodnim pravnim dokumentima, jeste ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, prava na život i slobodu.

Po statističkim podacima, u Srbiji je izloženost duvanskom dimu koji potiče od drugih osoba je jako velika, čak polovina stanovništva je ugrožena na poslu, a više od 60% njih kod kuća. Najgore od svega i poražavajuće je da su deca u skoro 80% slučajeva izložena duvanskom dimu svojih roditelja. Ništa bolja situacija nije ni u školama.

Kada imamo ovako poražavajuće podatke, nameće se pitanje kako zaštititi od tog poroka zadovoljstva onaj deo stanovništva kojima je ugroženo pravo na zdravlje, pravo na život? Kolika je pušačka strast videli smo za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, kada su i, pored toga što su im životi bili izloženi NATO bombama, čekali u dugim redovima pred trafikama da kupe cigarete. Sada imamo zakon o zabrani pušenja na radnom mestu, na sportskim priredbama i na drugim javnim skupovima koji je još na snazi, a koji retko ko poštuje i pridržava ga se.

S obzirom na pušačku sujetu i našu sklonost ka individualističkom tumačenju zakona protiv diskriminacije, svakodnevno čujem reagovanje pušača u smislu da se prema njima vrši diskriminacija.

Kao društvo moramo se opredeliti za one civilizacijske vrednosti koje daju novi kvalitet životu kada je zdravlje u pitanju, kao kada se opredeljujemo za bolji posao, bolji nov stan, auto i slično. Smisao takvih vrednosti treba da daje ovaj zakon.

U razlozima za donošenje ovog zakona, između ostalog, navodi se da se njime želi sistemski urediti zaštita stanovništva od izlaganja duvanskom dimu, kao i potpuno uklanjanje duvanskog dima iz prostora, imajući u vidu činjenicu da ne postoji bezbedan nivo izloženosti duvanskom dimu.

Međutim, nema tih efikasnih mera niti zakona koje može u potpunosti da reši ovaj problem, dok postoje oni koji govore o štetnosti duvanskog dima, a sami puše, dok se selektivno toleriše pušenje na radnom mestu, dok je duvanska industrija najprofitabilnija, a da na duvanskim proizvodima istovremeno piše da pušenje ubija.

Ne postoji nijedan proizvod na tržištu na kome piše da njegovo konzumiranje ubija, a da je dobio dozvolu za promet, osim duvana i duvanskih prerađevina. Menjanje i podizanje zdravstvene svesti, kao i striktna primena zakona i adekvatna kaznena politika mogu nešto dati što se tiče traženog rezultata, ali najbolji rezultat bi dala potpuna zabrana proizvodnje i prometa duvana, što je, svesni smo toga, utopija, jer se od prodaje duvanskih proizvoda puni državni budžet.

Da li je država spremna da se odrekne budžetskih sredstava od prometa cigareta za račun zdravlja svojih građana? Naravno da nije. Ne ulazim u namere Vlade po pitanju ovog zakona. Smatram da su dobre i kao nepušač ih podržavam, ali ne podržavam ovaj predlog zakona kao kompromis određenim zahtevima, a da će u drugom koraku koji sledi 2011. godine Vlada doneti zakon, kako su nam na Odboru za zdravlje rekli ljudi iz Ministarstva. Zakon će zbog toga u najvećoj meri biti neprimenljiv iz više razloga.

Kao poslanička grupa podneli smo određen broj amandmana kako bismo poboljšali ovaj zakon u onoj meri u kojoj je to moguće. Što se tiče drugog Predloga zakona o lekovima i o medicinskim sredstvima, on je veoma opširan i kao takav nije mogao detaljno da bude proučen za vreme koje su poslanici imali na raspolaganju.

Glavna primedba u odnosu na ovaj zakon, a to smo čuli i na Odboru za zdravlje od stručnih ljudi, jeste da nije bilo javne rasprave već se rasprava vodila samo u stručnoj javnosti.

Odbor za zdravlje i porodicu na sednici od 29. marta nije doneo zaključke ni odluke kada se raspravljalo o ovom zakonu, kao i o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, zato što su poslanici vladajuće većine napustili sednicu i time pokazali šta misle o ovom zakonu i koliko su im oni važni. Tako su poslanici pred ovu raspravu ostali uskraćeni za mišljenje nadležnog odbora.

Postojeći zakon je u celosti menjan uz izgovor da se radi o usaglašavanju sa direktivama i drugim propisima EU iz oblasti lekova i medicinskih sredstava. Međutim, zbog toga nije morao da se menja ceo zakon, moglo se to postići donošenjem podzakonskih akata. Ovako svaka nova direktiva EU će značiti donošenje novog zakona iz ove oblasti.

U Predlogu zakona poslovi iz oblasti izdavanja dozvola za lek, izdavanje dozvola za uvoz i izvoz lekova i drugih poslovi koji su pobrojani u članu 3. vrši javna agencija za lekove i medicinska sredstva kao poverene poslove i na nju se primenjuje zakon kojim se uređuju javne agencije.

Naš stav je da te poslove ne treba da radi javna već državna agencija, kao posebna upravna organizacija u sastavu državne uprave.

Jedno od osnovnih načela u radu javnih agencija je da su one nezavisne u funkcionalnom smislu, tako da ni osnivač ni korisnici usluga ne mogu ostvarivati pretežni uticaj na odlučivanje rada agencija, ali što se tiče inspekcijskih poslova to vrši Ministarstvo, što po našem mišljenju ne bi trebalo, već organ uprave u Ministarstvu.

U članu 208, koji se odnosi na nadzor u oblasti lekova i medicinskih sredstava, kažete da nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko inspektora za lekove i medicinska sredstva. U skladu sa našim stavom, nadzor i inspekcijske poslove treba da vrši organ uprave u ministarstvu, odnosno državna agencija za lekove.

U tom smislu smo i podneli amandman, da se inspekcija locira u agenciji za lekove, čime Ministarstvo i ministar ne donose odluke, nego ih Agencija za lekove samo obaveštava o donetim odlukama i rešenjima.

U delu Predloga zakona koji govori o prometu lekova na veliko u članu 120. kažete da pravno lice koje je dobilo dozvolu od Ministarstva zdravlja može da obavlja promet lekova na veliko itd. Takođe smatramo da Ministarstvo treba da donese podzakonska akta kojima se reguliše ova oblast. Ovako se Ministarstvu, odnosno ministru daju velika ovlašćenja jer sve što se nalazi u prometu kontroliše ministar. Zato smatramo da se korupcija u zdravstvu krije u tom segmentu.

Nejasno je definisan upravni odbor i njegove nadležnosti. Izostavljen je iz Predloga zakona i nadzorni odbor.

Promet lekova nije sam sebi svrha, već njihova primena kod pacijenata jeste glavni društveni interes. Mi smo odavno svesni da je promet lekova postao veliki i unosni biznis. Farmaceutske kuće su spremne na sve da dođu do svog cilja, a to je prodaja leka. Ogroman novac je u igri, a farmaceutski lobi je veoma jak.

Tako na primer u nekim slučajevima kada opadne promet nekog leka, da bi se podigla njegova prodaja, menjaju se parametri gornje granice, na primer, masnoće u krvi, kao što se to desilo u Americi.

Imali smo i slučajeve svinjskog i ptičjeg gripa. U oba ova slučaja, kada su u pitanju ptičji i svinjski grip, pokrenuta je mašinerija i sprega, farmaceutske kompanije, izvesni stručnjaci, mediji – da se proizvede opšta panika i proglasi pandemija. Postavlja se jasno pitanje – da li se tu radi u službi stranih farmaceutskih kompanija? Odgovor na ovo pitanje se sam nameće.

Lek se tretira više kao roba, nego kao sredstvo u interesu pacijenta. Takvu mi konotaciju daje i ovaj zakon. Potvrde ove konstatacije su vidljive svakodnevno u našim ordinacijama, gde se lekari primoravaju, od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, da pacijentima propisuju određeni lek, bez obzira na to što mu neki drugi lek sasvim odgovara. To naravno nije u interesu pacijenta, ali je u interesu farmaceutskih kompanija.

Stručna javnost koja se svakodnevno u svojoj praksi sreće sa problemima u vezi sa izdavanjem lekova pacijentima, ima ozbiljne primedbe na ovaj zakon, počev od toga da pojedini uvozni lekovi nemaju preskripciju na srpskom jeziku, pa do toga da su se apoteke pretvorile u obične pijace gde bukvalno može da se kupi sve od lekova, sa retkim izuzecima. Inspekcijski nadzor nad apotekama se ne vrši dovoljno dobro, mada to nije predmet ovog zakona, ali smatram da je mesto prodaje predmet ovog zakona tj. leka i sam lek nedeljivom celinom.

Iz svega navedenog u vezi sa ovim zakonom nameće se zaključak da se radi o smišljenoj nameri da se kroz obiman zakon od 232 člana, koji ne osporavam u njegovom stručnom delu, provuče dominantan uticaj ministarstva, odnosno ministra – na kompletan posao u vezi lekova i medicinskih sredstava.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na razdeo 59, a ekonomska klasifikacija 422 – troškovi putovanja, gde tražim da se iznos od pet miliona i 500 hiljada zameni iznosom od 500 hiljada dinara. Dakle, tražim da se troškovi putovanja smanje za pet miliona dinara.
Ako ste u obrazloženju za donošenje budžeta rekli da je restriktivan zbog toga što postoje negativne tendencije i globalna ekonomska kriza, onda sve ono na što smo vas upozoravali dve godine, da je neizvestan početak oporavka privrede i njegovo trajanje, onda namenjena sredstva za troškove putovanja treba da budu prilagođena tim uslovima. Ona su doduše smanjena u odnosu na ovogodišnji budžet, ali su i dalje neprimereno velika.
Vi ste u obrazloženju za ne prihvatanje mog amandmana rekli da su uglavnom ta sredstva usmerena za putovanja zaposlenih radi sprovođenja reformi zdravstvenog sistema radi osnovne edukacije zaposlenih iz različitih oblasti zdravstva.
Iz ličnog iskustva vam govorim da lekari i drugi medicinski radnici, medicinske sestre i tehničari moraju svojim ličnim sredstvima da finansiraju svoje putovanje i troškove boravka na raznim seminarima, kongresima itd. i ostalim aktivnostima na kojima je neophodno da sakupe određen broj poena zbog ponavljanja licenci za rad, tako bi morali i oni koji su uključeni ovim programom i projektom da bar delimično učestvuju u troškovima putovanja.
Sredstva namenjena u zdravstvu bi trebalo da se pravednije rasporede. Imamo primedbu na usluge po ugovoru. Tu su enormna sredstva koja bi mogla da se usmere na troškove putovanja. Drugi izvor bi mogao biti dodatna sredstva u zdravstvu. Tu imamo oko 30 milijardi dinara koje građani izdvajaju iz svojih džepova za razne medicinske usluge za koje ne znamo kako se troše i osnovano sumnjamo da su izvor korupcije u zdravstvu. Jedino ako za korupciju i nenamensko trošenje sredstava i građana Srbije ponovo ne optužite knjigovođe.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Odboru za zdravlje i porodicu izdvojila sam mišljenje po pitanju Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, zato što je restriktivan, a pri tom se planira i deficit od preko 82 milijarde dinara, što podrazumeva novo zaduživanje i produbljivanje krize.
U obrazloženju vi se žalite na nepovoljne tendencije u privredi, na globalnu ekonomsku krizu, na drastično smanjenu spoljnotrgovinsku razmenu, na nelikvidnost preduzeća itd, na sve ono na šta smo vas upozoravali još pre dve godine. U obrazloženju zakona tvrdite da je neizvestan početak privrednog oporavka Srbije kao i njegovo trajanje. Naravno da ne podržavam ovakvo obrazloženje. Pozivanje na ekonomsku krizu je u potpunoj kontradiktornosti sa tvrdnjama ključnih političara iz vlasti da ćemo u krizi profitirati, što je izjavio ekspert Božidar Delić iz Demokratske stranke, da se polako izvlačimo iz krize, izjavio, takođe, ekspert Mlađan Dinkić iz G17 ili da je kriza iza nas, što je rekao ekspert Boris Tadić iz Demokratske stranke.
U obrazloženju dela koji se odnosi na osnovne ciljeve i smernice ekonomske politike u 2010. godini kažete – ekonomska kontrakcija i eksterno prilagođavanje uzrokovali su smanjenje javnih prihoda i povećanje fiskalnog deficita. Iza ovakvih bombastičnih izraza krije se nesposobnost i nemoć i nebriga za državu, odnosno diletantsko vođenje države zasnovane na političkim manipulacijama i ekonomskim špekulacijama.
U članu 2. Predloga zakona o budžetu kažete da će se projektovani deficit pokriti najvećim delom iz kredita, a manjim delom iz donacija, kroz emitovanje državnih hartija od vrednosti i iz neutrošenih sredstava iz prethodnih godina, a ukoliko se tokom godine obezbede sredstva od privatizacije proporcijalno će se smanjivati kreditni izvori finansiranja. Drugim rečima, ako uspete da prodate nešto što još niste prodali, a što je u prethodnim decenijama stvarano teškim radom, velikom štednjom i odricanjem građana Srbije, kalkulisani deficit će se pokriti. Dakle, prodajmo i trošimo.
Ove godine je već u septembru deficit dostigao 28 milijardi dinara, što ste projektovali budžetom za celu 2009. godinu. Sada tražite da usvojimo tri puta veći deficit za 2010. godinu. Pitam se, koja privreda može da izdrži ovo, pogotovo što sam sigurna da će i ovaj deficit biti premašen s obzirom na apetite naših ministara, njihovih pomoćnika, savetnika, vladinih agencija, direkcija, raznih kancelarija i kabineta.
Na Odboru za zdravlje i porodicu smo čuli od predstavnika Ministarstva finansija da je budžet skrojen kao plod kompromisa među ministrima. Nije ni trebalo to da nam objašnjavate, jer znamo da ste se rukovodili trulim kompromisima, a ne ekonomskim principima i pokazateljima.
Takozvana socijalno odgovorna vlada kaže da će sa ovim Predlogom zakona o budžetu zamrznuti plate svim direktnim i indirektnim korisnicima budžeta, budžeta jedinice lokalne vlasti i organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, osim za izabrana, imenovana i postavljena lica u pravosudnim organima. Takođe, neće se vršiti ni obračun isplata ''božićnih i godišnjih jubilarnih nagrada'', drugih vrsta nagrada i bonusa, predviđenim posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima za direktne i indirektne korisnike budžetskih sredstava.
U zdravstvu radim 24 godine i nikad ništa nisam dobila od toga, ali prosto se bojim za Bojana Krišta i njemu slične miljenike režima kako će preživeti bez bonusa. Što se zapošljavanja tiče, kažete ne mogu se zapošljavati lica u ustanovama ako nemaju kadrovski plan i ako se sa tim ne složi Ministarstvo finansija, ali to ne važi za tzv. administrativne kapacitete, za evropske integracije. Tu će se, pored postojećeg broja zaposlenih, zapošljavati novi administrativni radnici. Dakle, što smo dalji od evropskih integracija, uslovljeni novim i novim razlozima, to nam je potreban sve veći baš administrativni kapacitet.
Na kraju bih nešto rekla o razdelu 59. koji se odnosi na zdravstvo. I tu imamo restrikcije u odnosu na prošlogodišnji budžet, za skoro jednu milijardu dinara. U uslovima visokog porasta hroničnih nezaraznih bolesti, kao što su kardiovaskularne, maligne, gde se visoko kotiramo i u Evropi i u svetu, kao i pored obolelih od dijabetesa i opšteg morbiditeta, ne očekuje se smanjenje budžetskih sredstava za zdravstvo. Međutim, kod nas je situacija obrnuta. Najmanje se ulaže tamo gde je najviše potrebno, u zdravlje ljudi.
Najveće iznenađenje za mene predstavlja izostavljanje ekonomske klasifikacije podsticanja rađanja, unapređivanja reproduktivnog zdravlja i planiranja porodice. Sledeće godine za ta sredstva neće biti izdvojen ni onaj minimum od 4,3 miliona dinara koji je bio izdvojen za ovu godinu. Neverovatna je nebriga države za katastrofalni pad nataliteta.
Da podsetim, Srbija je izbila na četvrto mesto u svetu po starosti stanovništva. Ulaganje u zdravlje ljudi, povećanje nataliteta nije potrošnja, kako tvrdi lihvarska birokratija iz MMF.
Na Odboru za zdravlje čuli smo takođe od predstavnika Vlade da će deo zdravstvenih usluga…(Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, mojim amandmanom predlažem izmenu stava 2. člana 37. tako da on glasi - ravnopravnost polova obezbeđuje se prilikom kandidovanja za izbore na sve funkcije, imenovanja i aktivnog učešća u donošenju odluka i kreiranju politike na svim nivoima vlasti.
Amandman nije prihvaćen uz obrazloženje da predlog dopune ne doprinosi preciznosti odredbe Predloga zakona. Smatram da amandman upravo to i potencira i ukazuje na suštinu ravnopravnosti polova. Ravnopravnost polova neće se obezbediti samo pukim nabrajanjem institucija u kojima se obezbeđuje ravnopravnost. Mnogo je značajnije i od suštinske je važnosti aktivno učešće u donošenju odluka i kreiranju politike na svim nivoima vlasti.
Mi primenjujemo evropske standarde prilikom kandidovanja lista za izbore parlamentarne i lokalne, i tu je zadovoljena sva formalnost. Međutim, šta se dešava posle izbora? Da li je procenat manje zastupljenog pola, u ovom slučaju 30% ženskog pola, zastupljen istovremeno i u skupštinama opština i u Republičkoj skupštini? Naravno da nije, a da mi govorimo o izvršnoj vlasti, o direktorskim mestima, u agencijama, u javnim ustanovama i preduzećima, tu je taj procenat još i manji.
Smatram da je amandman smislen i da je pokazatelj demokratičnosti jednog društva i angažovanje žena u političkom životu. Zato smatram da ravnopravnost polova treba da postane deo politike na svim nivoima i u svim sferama političkog života. On je sveobuhvatan. Ovaj član, ovim mojim amandmanom postaje sveobuhvatan i predlažemo ministre, da ga prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 25. Predloga zakona o ravnopravnosti polova u kome se kaže: ''Ustanove socijalne i zdravstvene zaštite, i druge ustanove koje se bave zaštitom žena i dece, dužne su da organizaciju i raspored radnog vremena prilagode potrebama korisnika“.
Moja intervencija u vezi ovog člana se sastoji u tome da na organizaciju rada i rasporeda radnog vremena iz stava 1. ovog člana saglasnost daju i drugi nadležni organi, kao što su Ministarstvo zdravlja, lokalna samouprava, koji su nadležni za njihovo funkcionisanje.
U odgovoru Vlade za neprihvatanje amandmana se, između ostalog, kaže da predlagač smatra suvišnim uređivanje samog postupka pribavljanja saglasnosti. Cilj odredbe je da se istakne značaj socijalne i zdravstvene ustanove, odnosno njihove dostupnosti korisnicima u cilju lakšeg ostvarivanja njihovih prava, vodeći prvenstveno računa o radnim obavezama korisnika usluga.
Pitam u čemu se umanjuje značaj ovih ustanova i šta je suvišno u tom amandmanu, ako se traži saglasnost ustanova koje su nadležne za njihovo funkcionisanje?
Amandmanom se ne traži postupak pribavljanja saglasnosti, već se traži saradnja i usaglašavanje po pitanju radnog vremena i svega ostalog u vezi ovoga.
Definisanje radnog vremena i rada ustanova koje se bave socijalnom i zdravstvenom zaštitom nije samo pitanje tih ustanova ili pitanje samo ministarstva nadležnog za te ustanove, to je i stvar lokalne samouprave, recimo, ako je u pitanju dom zdravlja ili na primer neka socijalna ustanova, jer lokalne samouprave najbolje poznaju potrebe svojih korisnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom predlažem da se član 33. briše. U ovom članu govori se o mogućnosti da lice koje je upućeno na civilno služenje u neku ustanovu može podneti pisani prigovor Prvostepenoj, odnosno Drugostepenoj komisiji ukoliko se prema njemu postupa na nedostojan, nehuman i ponižavajući način. Komisija je dužna da preduzme odgovarajuće mere. Pitam, koje i kakve mere? U predloženom zakonu to nije definisano. Kakve ingerencije može da ima komisija na ustanove kao što su domovi zdravlja, bolnice, obdaništa, komunalna preduzeća, Crveni krst i slično? Da li će ove komisije smeniti direktore ustanova ako im neko u njima maltretira vojnika? Naravno da neće, jer nemaju nikakve ingerencije nad tim ustanovama.
Osim toga, služenje vojnog roka, obveznika u civilnim ustanovama nema nikakvu svrhu, niti je do sada postiglo neke rezultate osim što je izvor zloupotreba i od strane vojnika i od strane tih ustanova i preduzeća. Niti su to vojnici, ljudi, niti je obuka iz civilne zaštite u trajanju od 14 dana nešto što koristi i njima i drugima. Sa kojim pravom očekuju da neko drugi u slučaju potrebe oružjem brani njih i njihove porodice? Mislim da je bolje ove mladiće osloboditi vojne obaveze ako već nema načina da vojni rok služe u kasarnama. I ranije se vojni rok služio i mogao služiti bez obaveza nošenja oružja. Tako su oni imali osećaj pripadnosti Vojsci u toku služenja vojnog roka.
Šta predstavljaju vojnici u civilnim ustanovama? Kakav osećaj oni imaju? Potomci naših slavnih junaka odlaze na služenje vojnog roka u kasarne i nemaju prigovor savesti, kao što je nije imao ni moj pradeda, solunski borac, na čijem spomeniku ću dopisati – ''Borio se za slobodu Srbije u dva balkanska i Prvom svetskom ratu i nije imao prigovor savesti!'' (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 1, u delu osnovne odredbe, koji objašnjava šta ovaj zakon u oblasti transfuziološke delatnosti uređuje, tako da se u stavu 2. posle reči "snabdevanje" veznik "i" briše i posle reči "izdavanje" dodaju se reči "i primena".
Ceo ovaj stav treba da glasi: ''Transfuziološka delatnost, u smislu ovog zakona, obuhvata planiranje, prikupljanje, testiranje, preradu krvi i komponenata krvi bez obzira na njihovu namenu, kao i čuvanje, upravljanje, distribuciju, snabdevanje, izdavanje i primena krvi i komponenata krvi namenjenih transfuziji (u daljem tekstu: transfuziološka delatnost).'' Ovde sam intervenisala sa rečju "i primena krvi". Ovim amandmanom se bitno dopunjuje sadržaj transfuziološke delatnosti koji je već naveden u članovima 23, 24, 25. i 26. ovog predloga zakona i sada ću ih pročitati.
Član 23: Nadležni doktor medicine mora obavestiti primaoca krvi ili komponente krvi pre nego što primi krv (znači, govori se o primanju krvi) o svim posledicama primanja krvi ili komponente krvi kako bi mogao doneti odluku da na predloženu medicinsku meru pristane ili ne pristane.
Primalac krvi mora, pre nego što primi krv (znači i dalje se govori o primanju krvi) ili komponentu krvi, u pismenom obliku potvrditi da je obavešten o primanju krvi i komponente krvi, kao i o svim posledicama i da za istu daje saglasnost. Saglasnost primaoca krvi iz stava 2. ovog člana mora biti data u pismenom obliku.
Koristiću i vreme poslaničke grupe.
Primalac krvi pristanak na primanje krvi ili komponente krvi može opozvati usmeno sve dok ne započne njeno izvođenje. Nadležni doktor medicine je dužan da odustanak primaoca krvi iz stava 4. ovog člana konstatuje u medicinskoj dokumentaciji primaoca krvi.
Primalac krvi ima pravo da odredi lice koje će u njegovo ime biti obavešteno o svim posledicama primanja krvi (znači, govori se i dalje o primanju krvi) ili komponente krvi i dati pristanak u njegovo ime, u slučaju da bude nesposoban da donese odluku itd.
Međutim, vi u članu 25. kažete: Primalac krvi koji je bez svesti, ili iz drugih razloga nije u stanju da da saglasnost, hitno davanje krvi i komponenata krvi može se preduzeti i bez saglasnosti primaoca krvi, na osnovu mišljenja nadležnog doktora medicine koji pruža hitnu medicinsku pomoć.
Ako je to tačno, za navedene primere koje sam pročitala iz člana 23, kako ćete shodno ovom članu 25. dati obaveštenje primaocu krvi koji je bez svesti i kako će vam on dati saglasnost za tu medicinsku meru? U zemljama u okruženju u zakonu o transfuziološkoj delatnosti postoji deo koji govori o upotrebi krvi, kao što je to slučaj sa crnogorskim zakonom.
Vi ste dali obrazloženje zašto se ne prihvata ovaj amandman, pa ste rekli da je to iz razloga jer je pojam transfuziološke delatnosti u smislu Predloga zakona usklađen sa odredbama Direktive 2002/98 Evropske zajednice, Evropskog parlamenta i Saveta od 27. januara 2003. godine o utvrđivanju standarda kvaliteta i bezbednosti za prikupljanje, testiranje, obradu, skladištenje i distribuisanje ljudske krvi i komponente krvi. Naime, ovim predlogom zakona ne uređuje se oblast primene krvi, odnosno ne utvrđuju se indikacije za primanje krvi ili komponenata krvi, već samo postupak i davanje saglasnosti. Zakon ima samo pravnu regulativu, to je jasno, ne daje nikakve indikacije, to se od ovog zakona ne očekuje, taman posla.
Pošto Predlog zakona ne utvrđuje oblast primene krvi, kako kažete u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana, onda i naslov ovog zakona nije adekvatan, a trebalo bi da glasi - zakon o prikupljanju krvi i derivata krvi ili zakon o obezbeđivanju krvi, a ne zakon o transfuziološkoj delatnosti, jer ne može se jednim pravnim aktom sužavati sadržaj jednog jasno definisanog stručnog pojma kao što je transfuziološka delatnost.
Meni je drago što je ovde prisutan gospodin Dulić i nadam se da će on neke naše amandmane prihvatiti, ali on nije zainteresovan za našu priču, pa je iluzorno da o tome i govorim.

Podnela sam amandman na član 3. Predloga zakona, u kome se govori o obezbeđivanju uslova za snabdevanje stanovništva dovoljnom količinom kvalitetne i bezbedne krvi i komponenata krvi. U članu 3. tačka 3) kažete da se to ostvaruje stvaranjem uslova za podizanje svesti stanovništva o potrebi davanja krvi i komponenata krvi. Svojim amandmanom sam predložila izmenu tako da bi ova tačka 3) glasila - promotivnim merama i edukovanjem stanovništva, da bi se postigla motivisanost za davanje krvi i komponenata krvi.
Smatra da reči "podizanje svesti stanovništva" nisu primerene nameri zakonopisca da motiviše ljude za dobrovoljno davanje krvi, zato što svest o dobrovoljnom davanju krvi postoji kod svakog čoveka, bez obzira na njegove kulturne, obrazovne, sociološke i druge razloge, osim eventualno verskih.
Međutim, smatram da je problem u tome kako da predlagač zakona motiviše ljude za dobrovoljno davanje krvi. Teško ćete to uraditi, čak i sa dobrovoljnim davaocima krvi, čije primedbe i sugestije niste uvažili i koje ste potpuno izopštili iz ovog zakona.
U obrazloženju, na kraju ovog predloga zakona, o razlozima za donošenje ovog zakona kažete da su vam namere da koordinirate mere i aktivnosti na jačanju dobrovoljnog davalaštva, koje predstavlja kamen temeljac bezbednosti krvi. Međutim, gde vam je taj kamen temeljac u ovom zakonu? Vi ga niste ugradili u ovu konstrukciju zvanu Predlog zakona o transfuziološkoj delatnosti.
Podizanje svesti je jedna obična floskula, koja ništa ne znači ako iza toga ne sledi objašnjenje šta se pod tim podrazumeva. Za mene je podizanje svesti preduzimanje niza promotivnih i edukativnih mera kako bi se stanovništvo motivisalo za dobrovoljno davanje krvi.

Predložila sam da se član 8. menja i da glasi: Zdravstvenoj ustanovi, odnosno zdravstvenoj ustanovi za deo zdravstvene ustanove u kojem se obavlja transfuziološka delatnost iz Plana mreže zdravstvenih ustanova može se izdati dozvola za obavljanje transfuziološke delatnosti, odnosno određenih poslova transfuziološke delatnosti ako ispunjava uslove u pogledu kadra, prostora i opreme za obavljanje transfuziološke delatnosti.
Bliže uslove u pogledu kadra, opreme i prostora za obavljanje transfuziološke delatnosti propisuje ministar zdravlja (u daljem tekstu: ministar), na predlog ekspertske komisije za transfuziološku delatnost. Moja intervencija je bila u ovom smislu gde sam dodala ove reči - na predlog ekspertske komisije za transfuziološku delatnost.
Ovim se postiže veća jasnoća ovog člana, jer je potrebno da o normativima struke postoji ekspertsko mišljenje bazirano na akademskoj i stručnoj kvalifikovanosti.
Vi ste u Predlogu zakona o transfuziološkoj delatnosti u članu 1. rekli da nadzor nad obavljanjem ovih delatnosti na teritoriji Republike Srbije i poslove državne uprave vrši Uprava za biomedicinu, koja se obrazuje u skladu sa predloženim zakonom o transplantaciji organa.
Međutim, u toj Upravi za biomedicinu vi ste predvideli da jedan od tri pomoćnika direktora bude zadužen za oblast transfuziološke delatnosti, koji će angažovati neke spoljne eksperte, domaće i strane, uz nadoknadu.
U obrazloženju za neprihvatanje amandmana vi ste rekli da se amandman ne prihvata ''jer se odredbama Predloga zakona ne predviđa obrazovanje ekspertske komisije za transfuziološku delatnost, kao ni njen sastav, zadaci i način rada.
Naime, odredbama člana 158. Zakona o zdravstvenoj zaštiti obrazuju se republičke stručne komisije koje u postupku izrade podzakonskih akata daju stručne stavove i mišljenja, te smatramo da nema potreba obrazovati i posebne ekspertske komisije za transfuziološku delatnost.
Napominjemo da je u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti već obrazovana Republička stručna komisija za transfuziologiju. Takođe u postupak donošenja podzakonskih akata uključiće se i referentne zdravstvene ustanove, stručna udruženja, komore itd.''
Zbog čega se onda već obrazovana ova Republička stručna komisija za transfuziologiju ne angažuje u Upravi za medicinu, već se pravi neka lista spoljnih saradnika ili eksperata, domaćih i stranih, naravno uz nadoknadu? To je moje pitanje.

Podnela sam amandman na član 14, da se tačka 4) briše.
Ovaj član govori o odgovornosti odgovornog transfuziologa. Tačka 4) glasi - za sprovođenje kontinuirane edukacije zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika koji obavljaju transfuziološku delatnost, odnosno određene poslove transfuziološke delatnosti.
Mislim da ovo nije dobro i da za kontinuiranu edukaciju zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika koji obavljaju ovu delatnost odgovoran mora da bude direktor zdravstvene ustanove. On imenuje odgovornog transfuziologa, to je određeno članom 13. ovog predloga zakona, i jedino direktor zdravstvene ustanove u kojoj se obavlja ova delatnost po zakonu ima široka ovlašćenja i pravo odlučivanja.
Međutim, transfuziolog treba da bude odgovoran za kvalitet obavljanja transfuziološke delatnosti, vođenje evidencije, dokumentacije, obezbeđivanje hemovigilanse, eventualnu izradu programa edukacije, ali za realizaciju ne može da bude odgovoran, pošto to podrazumeva i finansijska sredstva i odluku o prihvatanju plana i programa edukacije, o čemu odlučuje direktor.
Ne razumem zašto odgovornost sa direktora zdravstvene ustanove svaljujete na odgovornog transfuziologa.

Podnela sam amandman i na član 16. stav 2, da se reč "validirana" zameni rečju "odgovarajuća". Ova reč je strana i zamenjuje se našom rečju koja je primerena onome što se želi reći.
Ako ste pratili direktive Evropske komisije u pisanju ovog zakona, kao što ste to rekli u obrazloženju za prihvatanje ovog zakona, i upotrebili reč validirana, onda vam je reč kalibrisana, koja sledi iza nje u ovom stavu 2. člana 16, suvišna jer predstavlja pleonazam.
Pomenuta direktiva daje definiciju reči "validacija", koja glasi - validacija ili kvalifikacija u slučaju opreme ili sredine je izrada dokumentovanih dokaza koji sa visokim stepenom sigurnosti pruža uveravanja da određeni procesi, standardni operativni postupci, pravila kako se nešto tehnički izvodi, oprema ili sredina, dosledno daje proizvod koji zadovoljava unapred utvrđene specifikacije i osobine kvaliteta.
Proces se validira da bi se ocenio učinak sistema sa stanovišta njegove delotvornosti za planiranu namenu. Dakle, malo direktive Evropske komisije, malo lošeg prevoda ili slabo poznavanje srpskog jezika, doprinelo je da ovaj stav ovako izgleda. Tako da ovako jezičko-pojmovni hibrid u zakonu je nedozvoljen, jer zakon mora da bude jasan i nedvosmislen.

Podnela sam amandman na naslov iznad člana 28. i na član 28. stav 1. da se menjaju i da glase, pod d) Sledljivost krvi i komponenata krvi; ovlašćena transfuziološka ustanova utvrđuje mere koje obezbeđuju da se krv i komponente krvi prikupljaju, testiraju, prerađuju, čuvaju, distribuiraju i izdaju na teritoriji Republike Srbije, na način koji omogućava pouzdano praćenje puta krvi i krvnih derivata od davalaca krvi do primaoca krvi i obratno.
U članu 28. stavovi od 1. do 5. se kaže kako se vrši praćenje krvi od davalaca do primalaca, tako da je adekvatniji naslov - sledljivost krvi i komponenata krvi, a ne hemovigilansa, kako ste vi Predlogom zakona dali, jer je članom 2. tačka 22) definisano šta znači reč hemovigilansa, pa ću je pročitati, kratko je - hemovigilansa jeste niz organizovanih postupaka nadzora u vezi sa ozbiljnim neželjenim događajima ili ozbiljnom neželjenom reakcijom kod davalaca krvi ili primalaca krvi, kao i epidemiološko praćenje davalaca krvi.
Smatram da je ova izmena u naslovu adekvatna, jer je to i direktiva Evropske komisije na koju se pozivate, konkretno direktiva 2006/17, koja je i dala definiciju sledljivosti, a koje nema u ovom predlogu zakona u objašnjavanju pojmova i značenje pojmova u tački 2) sa ostalim značenjima pojmova.
Pročitaću tu definiciju - sledljivost je mogućnost lociranja i identifikovanja tkiva, odnosno ćelija u svakoj fazi od dobijanja, preko obrade, testiranja i skladištenja do distribuiranja primaocu ili odbacivanja, što podrazumeva i mogućnost identifikovanja davaoca i banke tkiva ili proizvodnog objekta koji prima, obrađuje ili skladišti tkiva, odnosno ćelije, kao i mogućnost identifikovanja primaoca, odnosno primalaca u zdravstvenoj ustanovi, gde se tkiva, odnosno ćelije presađuju primaocu, odnosno primaocima.
Sledljivost takođe podrazumeva mogućnost lociranja i identifikovanja svih relevantnih podataka vezanih za proizvode i materijale koji dolaze u dodir sa tkivima i ćelijama. Tako da smatram da je ova promena naslova adekvatna i nema razloga da se odbije ovaj moj amandman.

Član 42. govori o promociji davanja krvi i komponenata krvi.
U stavu 1. tog člana kažete da promociju davanja krvi i komponenata krvi na teritoriji Republike Srbije sprovode Zavod, odnosno Institut za transfuziju krvi i Crveni krst Srbije.
U stavu 2. kažete da promotivne aktivnosti iz stava 1. ovog člana moraju biti kontinuirane i usklađene sa potrebama za dovoljnim količinama bezbedne krvi i komponenata krvi na teritoriji Republike Srbije tokom cele godine.
Predlažem da se stav 1. menja i da glasi - promociju davanja krvi i komponenata krvi na teritoriji Republike Srbije sprovode Zavod, odnosno Institut za transfuziju krvi, zdravstvene ustanove u kojima se obavlja transfuziološka delatnost, Crveni krst, kao i registrovana udruženja dobrovoljnih davalaca krvi.
U zakonu o javnom zdravlju vi promovišete strategiju javno zdravlje u svim politikama, tj. u svim sektorima života, ali se to ne vidi u predlogu ovog zakon, odnosno vi isključujete civilno društvo, što je antievropski, odnosi se na Udruženje dobrovoljnih davalaca krvi koje sam predložila ovim mojim amandmanom.
U sredinama gde ne postoje instituti za transfuziju krvi, postojeće zdravstvene ustanove koje obavljaju tu delatnost već vrše promociju dobrovoljnog davanja krvi zajedno i sa Crvenim krstom i sa Udruženjem dobrovoljnih davalaca krvi. Vi u obrazloženju za neprihvatanja kažete - navedenim zakonima predviđeno je da Crveni krst Srbije vrši popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi kao javno ovlašćenje i u saradnji sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi itd.
To je isto ovo što predlažem amandmanom, samo to treba da stoji u tom članu. Vi ste u obrazloženju već to rekli, ali ne stoji u ovom članu.
Osim toga, smatram da je poželjno, ne samo i Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, već i svaki građanin može vršiti promociju dobrovoljnog davalaštva krvi, pošto se radi o humanom gestu od najvišeg značaja za zdravlje svih nas.

Ovaj član govori o upravi za medicinu i koje su njene nadležnosti i pod tačkom 6) kaže „donosi dobre vodiče prakse za oblasti transfuziološke delatnosti“, a ja tražim da se menja i da glasi „donosi vodiče dobre prakse za oblast transfuziološke delatnosti koje kreira ekspertska komisija za transfuziološku delatnost“.
Mi smo našim amandmanima predvideli postojanje ovakve komisije u Predlogu zakona o transplantaciji organa u delu u kome predlažete osnivanje uprave za biomedicinu. U ovoj upravi za poslove iz oblasti transfuziološke delatnosti biće odgovoran jedan od tri pomoćnika direktora, uz pomoć spoljnih eksperata koje angažuje ova uprava.
Ministar sačinjava listu spoljnih eksperata iz zemlje i inostranstva kojima za taj rad pripada nadoknada. Mi predlažemo da se osniva ekspertska komisija od najmanje pet članova koju će činiti eminentni transfuziolozi.
To što nije predviđeno ovim zakonom da se oformi ovakva komisija ne znači da ne može i da se ugradi u zakon i da se prihvati ovaj amandman. Zato se amandmani i podnose. Pošto se radi o Predlogu zakona, to nije konačan tekst koji nije nepromenljiv, jer ako bi takav stigao u Skupštinu onda je bespredmetna rasprava i on bi se usvojio bez diskusije.
Nije mi jasno zašto se ovim zakonom ne angažuje ta Republička stručna komisija za transfuziologiju koja je formirana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti u upravi za biomedicinu, već ministar pravi neku svoju listu spoljnih eksperata, znači domaćih i stranih, u koju članovi ove komisije za transfuziologiju mogu a i ne moraju biti uključeni, a ti spoljni eksperti dobijaju veća ovlašćenja od same komisije.

Dame i gospodo narodni poslanici, na Odboru za zdravlje i porodicu takođe sam izdvojila mišljenje po pitanju ovog seta zakona. To se pre svega odnosi na Predlog zakona o javnom zdravlju, za koji smatram da je suviše uopšten, deklarativan, jezički je neprecizan, u nekim delovima čak i kontradiktoran.
Sam naslov Predloga zakona, reči javno zdravlje, nije u duhu srpskog jezika, primereniji bi bio naslov - narodno zdravlje, ili upotreba nekih stranih reči itd.
Vlada nam je i u ovim predloženim zakonima autonomnu pokrajinu upotrebila u jednini, kao na primer u članu 2. Predloga zakona o javnom zdravlju, koji objašnjava značenje pojedinih izraza, gde se u tački 24) kaže da je sistem javnog zdravlja sistem koji obezbeđuje uslove za očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva, a čine ga zdravstvene ustanove koje osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinice lokalne samouprave. Ovim zakonom ste izopštili znatan deo teritorije Republike Srbije tj. AP KiM.
Što se tiče Predloga zakona o transfuziološkoj delatnosti, glavna primedba je što se ne vidi strategija i što se ide ka centralizaciji ove delatnosti. O tome ću malo više govoriti u načelnoj raspravi.
Ono što je zajedničko za sve predložene zakone jeste nejasno definisana uprava za medicinu. EU predviđa to regulaciono telo izvan političkog uticaja. Međutim, kod nas je ono smešteno u Ministarstvo zdravlja, što predstavlja za nas loše rešenje. Smatramo da ono treba da deluje u okviru Instituta za javno, odnosno narodno zdravlje RS.
U Predlogu zakona o transplantaciji organa predviđeno je da Uprava za biomedicinu ima direktora, tri pomoćnika direktora, etički odbor i spoljne eksperte, ali se ne vidi kojim se kriterijumima rukovode Vlada i ministar kod postavljenja direktora i njegovih pomoćnika i utvrđivanja liste istaknutih stručnjaka, i ko čini etički odbor.
Broj zaposlenih u Ministarstvu zdravlja će se zbog toga povećati osnivanjem ove uprave, a SRS je principijelno protiv uvećavanja državnog aparata.
Dalje, imam primedbu na hitnost postupka u donošenju ovih zakona. Kažete u Predlogu zakona o transplantaciji organa, u članu 84, da ''Uprava za biomedicinu počinje sa radom najkasnije 1. jula 2010. godine'', a u članu 86. kažete - propisi za sprovođenje ovog zakona doneće se u roku od 18 meseci od dana početka rada Uprave za biomedicinu. To je u koliziji sa objašnjenjem razloga za hitnost postupka koje ste dali na kraju Predloga ovog zakona. Isti ili slični rokovi su dati i u drugim predlozima ovog seta medicinskih zakona.
Dalje, javna rasprava nije obavljena kvalitetno.
Na kraju, smatram da nije trebalo objediniti predloge zakona o transfuziološkoj delatnosti, transplantaciji organa, transplantaciji ćelija i tkiva i lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja sa Predlogom zakona o javnom zdravlju. Predlog zakona o javnom zdravlju trebalo je raspravljati posebno.
Zbog svega navedenog poslanička grupa SRS je podnela kvalitetne amandmane. Nadamo se da ćete ih prepoznati, usvojiti i poboljšati sam tekst zakona.