Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem svoju diskusiju složila bih se sa ministrom da je ugroženo javno zdravlje pušenjem po hodnicima Skupštine, odnosno ovog narodnog doma, ali ga pitam da li nam je ugroženo zdravlje kada radimo i raspravljamo više od 12 sati dnevno? Volela bih da mi odgovori na to pitanje.
Imamo na dnevnom redu pet zakonskih predloga iz oblasti zdravlja. Svoju diskusiju ću usmeriti na Predlog zakona o transfuziološkoj delatnosti. Mi iz poslaničkog kluba SRS imamo suštinskih primedbi po pitanju predloženog zakona i one se odnose na uopštenost zakona, organizaciju transfuziološke službe, odnosno delatnosti, pa i hitnosti postupka.
Mislimo da nema razloga da zakon ide po hitnom postupku, jer se u članu 59. Predloga zakona o transfuziološkoj delatnosti kaže da će ministar doneti propise za sprovođenje zakona u roku od 12 meseci od dana stupanja na snagu zakona, a u članu 60. se kaže da zdravstvene ustanove koje obavljaju transfuziološku delatnost, odnosno određene poslove transfuziološke delatnosti, uskladiće svoje opšte akte, organizaciju i rad sa odredbama ovog zakona u roku od 12 meseci od dana donošenja propisa za sprovođenje ovog zakona, što ukupno znači dve godine.
Ovo se ne uklapa u obrazloženje o razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku u kome kažete, ''u cilju što hitnijeg stvaranja uslova za obezbeđivanje visokog nivoa zdravstvene zaštite građana'' itd. kontradiktornost je očigledna.
Dalje, mi smatramo da i naslov zakona nije adekvatan i da bi adekvatniji bio zakon o krvi i komponentama krvi, na primer zakon o obezbeđivanju krvi i komponentama krvi ili zakon o prikupljanju krvi i komponenata krvi itd.
Uopštenost naslova zakona je odraz uopštenosti i sadržine predloženog zakona. Naša generalna primedba je da zakon nije konkretan, kao i da se ne vidi strategija davalaštva krvi. Pored toga, ovim zakonom se sužava i transfuziološka delatnost. Već u prvom članu imamo suženu definiciju u odnosu na zakon u primeni, a to je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, a što znači da je u koliziji sa članom 123. tog zakona, u kome se govori šta su delatnosti Zavoda za transfuziju krvi.
Pa te delatnosti, između ostalih, jesu i obavljanje poslova, obezbeđivanja potreba za krvim derivatima i lekovima proizvedenim od krvi, čega u ovom predlogu zakona nema, odnosno u članu 1. stav 3. se kaže da se odredbe ovog zakona ne odnose na snabdvevanje lekovima dobijenim iz ljudske krvi i ljudske plazme.
Predviđa se dvadesetak podzakonskih akata koji će bliže urediti ovu oblast, a koje donosi Ministarstvo zdravlja, odnosno Vlada, što znači da se veoma bitno odlučivanje koje se tiče zdravlja izmešta iz doma Narodne skupštine, od narodnih poslanika, i prebacuje u uske krugove vladajuće strukture. Ovo je nedopustivo, a svi ti tzv. podzakonski akti trebalo bi da budu ugrađeni u Predlog zakona, kako bi Predlog ovog zakona bio sveobuhvatan i precizan, bez nepotrebne šume raznoraznih uredbi.
Vidimo samo nameru predlagača da se standardizuje postupak koji utiče na kvalitet i bezbednost krvi i komponenata krvi, ali ne i način kako da se to sprovede.
U obrazloženju za donošenje ovog zakona ste naveli da je bilo neophodno izvršiti harmonizaciju domaćeg prava u ovoj oblasti sa pravom EU, pa su u tom kontekstu primenjene smernice i preporuke EU i drugi međunarodno priznati standardi u obavljanju ove delatnosti.
Međutim, ni u ovom predlogu zakona niste dosledno to primenili, odnosno primenili ste delimično direktive Evropske komisije od 2002. godine i ćerke direktive od 2004. i 2005. godine, i preporuke Saveta Evrope, koje postavljaju standarde kvaliteta i bezbednosti za prikupljanje, testiranje, procesiranje, skladištenje i distribuciju ljudske krvi, odnosno komponenata krvi, kako bi se osigurao visok stepen zaštite zdravlja ljudi.
Mi smo i protiv predviđene strategije centralizacije transfuziološke delatnosti. U Srbiji je koordinisana služba transfuzije krvi sa tri regionalna centra i osam regionalnih jedinica. Tri regionalna centra nisu dovoljna da se krv i komponente krvi adekvatno transportuju do udaljenih krajeva.
Imajući u vidu da je nemoguće standardizovati kvalitet krvi u postojećih 47 mesta u Srbiji gde se vrši transfuziološka delatnost, mogla se obezbediti odgovarajuća kvalitetna oprema, bar u onim ustanovama gde se prikuplja veći broj jedinica krvi, recimo 500 i više.
Dakle, mogla se uraditi lokalna decentralizacija, to jest formiranje bolničke službe transfuzije krvi, kao što postoji u nekim zemljama EU, Danska, Italija, Švedska, s obzirom da je pet i po miliona evra potrošeno za osavremenjivanje transfuziološke delatnosti. Ne samo da to nije urađeno, nego se nije povećala ni proizvodnja derivata plazme, kako je obećavano.
Princip samodovoljnosti, tj. da svaka zemlja ima dovoljno krvi i komponenata krvi, a naročito samodovoljnost u derivatima plazme, plazme za frankcionisanje, što su takođe smernice EU, biće teško ostvariti.
Smanjena proizvodnja ne samo u derivatima plazme, recimo globolina i ostalih, već i sistema za uzimanje krvi od davalaca krvi koje je zavod za transfuzije nekad proizvodio i ostvarivao dobru zaradu. Ekonomski razlozi mogu uvek biti opravdanje da se bilo koja faza u postupku prikupljanja i prerade krvi ne sprovede, u kom slučaju nema govora o samodovoljnosti.
Srbija ostvaruje sa 10 do 20 posto samodovoljnost u plazmi za frakcionisanje, dok neke zemlje EU i izvan EU ostvaruju daleko više. Recimo, Italija 60%, Španija 70%, Nemačka 80%, a 100% Francuska, Holandija, Belgija itd.
Neuvažavanje dobrovoljnih davalaca krvi i njihovih udruženja kao bitnih delova civilnog društva je antievropski. Oni nisu bili uključeni u radnu grupu za izradu ovog zakona. Vi ste u obrazloženju za donošenje ovog zakona napisali da dobrovoljno davalaštvo krvi predstavlja kamen temeljac u bezbednosti krvi, u čemu se u potpunosti slažem, ali vi ste taj kamen temeljac marginalizovali u ovom predlogu zakona.
Davanje krvi je dobrovoljno, anonimno i besplatno, to je lični čin svakog građanina i svest o tome poseduje svako. Međutim, problem je u tome kako predlagač zakona da motiviše ljude za dobrovoljno davanje krvi. Mi smo u tom pogledu u članu 3. intervenisali našim amandmanom i nadamo se da će ministar prihvatiti taj amandman.
Dakle, nisu uvažene primedbe registrovanih udruženja dobrovoljnih davalaca krvi u javnoj raspravi. Oni se nedovoljno vrednuju, što dodatno ugrožava poverenje dobrovoljnih davalaca krvi.
Iako je davanje krvi dobrovoljno i besplatno, ipak je predlagač mogao dati neke olakšice za dobrovoljne davaoce krvi, npr. kod plaćanja operacija, kao dobar gest za iskazanu humanost, što bi dodatno motivisalo dobrovoljno davalaštvo krvi, a ne samo kod besplatnih osnovnih pregleda. U raspravi je pominjana i mogućnost davanja nacionalnih penzija posle određenog broja davanja krvi, ali to već spada u domen drugih zakona.
Generalno mi podržavamo stav dobrovoljnih davalaca krvi nezadovoljnih tretmanom u ovom predlogu zakona. Odziv stanovništva je kod nas je 3,24%, po iskazu direktora Zavoda za transfuziju krvi, što je nedovoljno za ostvarivanje principa samodovoljnosti.
I ovaj segment zdravstva nije imun na korupciju. Podsetila bih da je potrošeno 5,5 miliona evra za modernizaciju transfuziološke delatnosti, a da nije povećana proizvodnja derivata plazme, već se postavlja i pitanje opstanka nacionalnog centra za frakcionisanje plazme u Institutu za transfuziju krvi. Prikupljenih 200.000 evra 2007. godine za kupovinu savremenijeg autobusa za prikupljanje krvi potrošeno je, a da on nije nabavljen.
Služba za transfuziju krvi je 4. juna ove godine izdala saopštenje da se sprovede restrikcija krvi za operativne programe. Krvi ima u privatnim klinikama, a restrikcije i čekanje na hladne operacije u državnim.
U upravi za biomedicinu, odnosno njenom delu koji obavlja poslove državne uprave i nadzor nad radom ovlašćenih transfuzioloških ustanova, ne vidi se ko čini tu upravu. To je moralo da se ugradi u ovaj zakon, a ne da bude predmet podzakonskih akata.
Mi smo kao poslanička grupa podneli određeni broj kvalitetnih amandman za ovu oblast, koji smatramo da će umnogome poboljšati ovaj zakon i nadamo se da će ih ministar prepoznati i usvojiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, u predloženom amandmanu stav 2. člana 11. u izmenjenom obliku glasi: „U skladu sa strateškim planom, komunalna policija sačinjava godišnje planove rada i dostavlja ih gradskom, odnosno opštinskom veću na usvajanje.“
Značaj uvođenja komunalne policije u naseljima koja nemaju status grada ne mora se posebno objašnjavati. Obrazloženje predlagača je da većina opština ne raspolaže kapacitetima za preuzimanje ovih nadležnosti.
Kakvi kapaciteti su potrebni za poslove koje opštinske službe ionako obavljaju? Jedino su im sredstva za sve poslove drastično smanjena, ako se na te kapacitete mislilo. Sve se to može prilagoditi potrebama pojedinih opština u skladu sa površinom, brojem stanovnika i drugim specifičnostima. Moglo se, na primer, predvideti udruživanje više susednih opština sa zajedničkom komunalnom policijom.
Kako to da ne postoji kapacitet za komunalnu policiju, ali postoji kapacitet za finansijsku policiju? Da li se to postupno i postepeno Srbija već deli? Ljudi iz opštinskih mesta ili provincijalci, kako ih građani nazivaju, prilikom boravka u gradu mogu biti neprijatno iznenađeni pretresima, privođenjima, zaplenom imovine, upotrebom fizičke sile od strane nekih uniformisanih lica koja nisu policajci, i to u situacijama koje su za njih nepoznate jer ovaj zakon za njih ne postoji. Pisan je samo za gradove i primenjuje se u gradovima. Suočeni samo sa komunalnom inspekcijom, čija su ovlašćenja potpuno drugačija, ljudi koji ne žive u gradovima znaju da u slučaju bilo kakvog prekršaja mogu imati posla samo sa redovnom policijom, odnosno pripadnicima MUP-a.
Ovde je na delu diskriminacija i početak regionalizacije države, koliko god to nekom bilo čudno. Sutra možemo očekivati predloge zakona koji regulišu neke druge oblasti života, a koji će važiti samo u pojedinim područjima i regionima. Vrlo važnih, nepremostivih razlika među gradovima, opštinama, okruzima, regionima i izgovora za donošenje ovakvih zakona uvek će biti. Možda će to biti i najtrivijalniji razlozi, ali dovoljni za nove podele.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman koji glasi: U članu 21. stav 2. reč „fiksirati“ treba zameniti rečju „registrovati“.
Predlog je odbijen sa obrazloženjem da su oba izraza strana, ali da je reč „fiksirati“ preciznija i uobičajena u policijskim propisima i praksi, kao i u kriminalistici.
Dakle, ako vam komunalni policajac fiksira imovinu ili vas, kriminalistički dosije je već otvoren. Još da vam se presudi na licu mesta, i policija, ona prava, kao ni sudovi neće više biti potrebni.
Lepo je to što se naša vlada brine o zaoštravanju bezbedonosne situacije u gradovima širom sveta, kako je napisano u razlozima za donošenje ovog zakona, ali nama su potrebni parkinzi, garaže, pijace, mesta za prodaju jeftine robe siromašnim građanima, a ne još jedna policija.
Bezbednosna situacija u gradovima nije uslovljena nepravilnim parkiranjem, uličnim prodavcima voća, povrća i drugih sitnica. Zanimljivo bi bilo videti komunalnog policajca u akciji protiv narkodilera ili pljačkaša pošta i poštara, na primer, ili u akciji protiv džeparoša ili drugih otimača po ulicama. To bi bila prava pomoć građanima.
Dakle, komunalnu inspekciju već imamo, sada dobijamo komunalnu policiju, na redu je, izgleda, i komunalna vojska, što da ne, još jedna uniforma na ulicama nije na odmet, još para iz budžeta za dupliranje službi takođe nije na odmet. Dakle, milioni iz budžeta gradova već su fiksirani i overeni, ali ne smeju biti registrovani.

Dame i gospodo, podnela sam amandman na član 15. Predloga zakona o elektronskom dokumentu u kome tražim da se u stavu 5. reč „ministar“ zameni rečju „ministarstvo“.
Kao i u svim do sada podnetim predlozima zakona koji su stizali u skupštinsku proceduru, gde su pojedini članovi zakona obrađivali istu materiju, stav SRS je bio da poslove treba da obavlja ministarstvo kao organ kao državne uprave, a ne ministar kao pojedinac.
Ministar nije institucija, već ministarstvo, i on ne bi smeo da svoju funkciju poistoveti sa institucijom, naročito kada su u pitanju zakoni iz nadležnosti te institucije.
Sasvim je druga stvar kada su u pitanju ovlašćenja koja ministar ima. On ima ovlašćenja da zastupa ministarstvo, a ne da se poistoveti sa njim i da se ponaša kao da je on celo ministarstvo.
Očigledno je da su svi ministri čije smo poteze kritikovali pod psihološkim utiskom DOS-ovske ministarske vrteške čija je glavna odlika – jednom ministar uvek ministar, večiti ministar ili ministar opšte prakse. Bilo kojem tipu da pripada ministar, svi upadaju u istu zamku. Nažalost, među vladajućim kadrovima nema više onih vizionara koji bi ih poslali na stručni tretman za odvikavanje od ove zavisnosti, kao što su to u prošlosti činili Milošević i Đinđić sa svojim najvernijim imitatorima.
Pošto ovo poprima oblik epidemije pod nazivom „ja pa ja“, „niko kao ja“, „ministar, to sam ja“, „i posle ministra - ministar“, predlažem vlasti da nešto hitno preduzme. Inače se nemojte čuditi ako mi narodni poslanici Skupštine Republike Srbije i posle isteka naših mandata budemo, po navici, dolazili na sednice Skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom tražim da se u članu 68. stav 1. tačka 3) briše. Moj amandman se odnosi na strana udruženja, koja ne treba da budu predmet ovog zakona. To su organizacije koje su već registrovane u drugim državama, pa, prema tome, zašto bismo mi bilo šta propisivali tim povodom? Zašto bismo se mi time bavili?
Sasvim drugo pitanje bi bilo da se radi o udruživanju stranaca, stranih državljana koji privremeno borave u našoj zemlji. Oni bi mogli da se udružuju kao što se, na primer, udružuju naši radnici u državama u kojima privremeno žive i rade. To je nešto sasvim drugo. Ili, na primer, asocijacije međunarodnog tipa iza kojih stoji naša država, kao što su, na primer, MOK, UEFA, FIFA, FIDA i slično.
U Predlogu ovog zakona za strana udruženja kaže se da su to nevladine, neprofitabilne organizacije itd., koje imaju neke svoje ili opšte interese. Kako znate da su te nevladine organizacije neprofitne? Ko zna ko ih je osnovao i sa kojim ciljem?
Na osnovu našeg iskustva, to su skoro uvek vladine organizacije ili čak pojedinaca, kao što je, recimo, ozloglašeni Soroš i njemu slični srpski neprijatelji, i sve do jedne ostvaruju političke interese tih vlada i drugih finansijera. One ne ubiraju profit direktno, ali su najbolja prethodnica svih svojih korporacija i kartela. Njihovo destruktivno delovanje nanosi neprocenjivu štetu našoj državi i narodu. Rastakanje našeg nacionalnog i državnog bića osnovni je uzrok i razlog njihovog postojanja i osnivanja. Gotovo 100% stranih nevladinih organizacija koje deluju u Srbiji osnovano je sa tim ciljem. Setimo se…

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 8. Predloga zakona o obaveznom osiguranja u saobraćaju, koji glasi: U članu 8. stav 4. posle reči „dužan“ dodaju se reči „da na zahtev ovlašćenog lica da lične podatke i podatke o osiguranju“, a ostali deo rečenice se briše.
Predloženim amandmanom se isključuje mogućnost manipulacije ličnim podacima od strane neovlašćenih lica, jer je drugim zakonskim propisima regulisano ko ima pravo da uzima lične podatke od građana, makar oni bili i učesnici u saobraćajnoj nezgodi. Pre svega, nijedan učesnik u saobraćaju ne može presuđivati na licu mesta ko ima pravo na podnošenje odštetnog zahteva. To se utvrđuje uviđajem ovlašćenog organa i u sudskom postupku.
Ovaj stav nije u skladu sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, iako Vlada u svom obrazloženju tvrdi suprotno. Postupanje vozača prema vladinom predlogu zakona ni na koji način ne bi ubrzalo procesuiranje odštetnog zahteva. Prema tome, ne postoji propis koji građane, učesnike u saobraćajnoj nezgodi ili bilo kakvoj drugoj situaciji, može naterati da se međusobno legitimišu. Po mom mišljenju, to bi trebalo da bude dobrovoljna odluka učesnika na koje se ovaj član odnosi.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman da se stav 1. člana 73. Predloga zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju briše. Ovaj član se odnosi na osnivanje garantnog fonda, koji bi se, prema predlogu ovog zakona, bavio zaštitom putnika u javnom prevozu i oštećenih lica od neosiguranog i nepoznatog prevoznog sredstva.
U obrazloženju Vlade se kaže da se garantni fond osniva kao posebno pravno lice, u skladu sa članom 1. Drugog uputstva EU. Gospodo iz Vlade, pošto slepo sledite uputstva EU, zašto niste tražili da vam finansiraju osnivanje ovakvih fondova, agencija, direkcija i slično? Zašto niste objasnili da Srbija ne može više da izdrži ovoliki broj parazita na svojim jaslama?
Potpuno je apsurdno da, na primer, neko svojim neosiguranim tj. neregistrovanim vozilom ošteti nekoga u javnom saobraćaju, a da tu štetu plaćaju građani iz budžeta, preko fonda. Taj neko valjda mora da plati svaku štetu koju napravi, bilo da je napravi u saobraćaju ili u bilo kojoj drugoj situaciji. Zašto bi građani Srbije plaćali štete onih koji čine ovakve višestruke prekršaje? Tu je još jedna vaša hipotetička konstrukcija, u vidu „nepoznatog prevoznog sredstva“ čije bi štete takođe plaćao ovaj fond iz naših džepova. Kako nepoznato prevozno sredstvo? Tako nešto može postojati privremeno, dok se istragom ne otkrije počinilac, kao kod svakog drugog prekršaja ili krivičnog dela.
Prema tome, situacije u kojima predviđate korišćenje teško zarađenih para građana Srbije osnivanjem ovog fonda i do sada su se rešavale na efikasan, zakonit način – štetu plaća onaj ko je napravi, i tačka.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom predlažem da se u članu 85. tačka 2) briše. Ovaj član govori o uslovima za imenovanje predsednika i članova upravnog odbora i direktora garantnog fonda.
Osnivanje navedenog fonda, zapošljavanje navedenih funkcionera, drugih službenika i obaveznih sekretarica posebno će obradovati one napaćene građane Srbije koji su vam naivno poverovali da ćete vlast vršiti u njihovom interesu, a koji danas nemaju posla, ne znaju kako da prežive sutrašnji dan, kako da vas namole da ih ne pljačkate više ovakvim bahatim razmetanjima, kao da živimo u zemlji izobilja i blagostanja.
Vrlo dobro znate da će građani, ovako rezignirani i ojađeni, progutati i ovo poniženje, pogotovo ako ih danima preko svih medija u udarnim terminima budete ubeđivali kako je to investicija u njihovu budućnost, koja samo što nije počela. Još ako po oprobanom receptu neki novinar, uplašen najnovijim optužbama za najnovije izmišljene ratne zločine, i sam zaplašen, zaplaši gledaoce, stvar će vrlo brzo leći i kadrovi „žutog preduzeća“ mogu zauzeti svoja mesta na narodnim jaslama.
Po ko zna koji put vas upozoravamo da se osvrnete oko sebe i da se setite da ste tu zbog građana Srbije, a ne zbog građana EU.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom predlažem da se u članu 112. briše stav 4. Član 112. se odnosi na izvore sredstava za izmirivanje obaveza od strane garantnog fonda pri Udruženju.
Stav 4. ovog predloga kaže da visinu sredstava iz budžeta Republike Srbije utvrđuje ministar nadležan za poslove finansija. Pitam, od koga će to ministar da uzme pare i da da ovom fondu, koliko će novaca uzeti, kako će se izračunati visina tih sredstava, gde su u budžetu Srbije obezbeđena ta sredstva, da li će posle osnivanja ovolikog broja novih birokratskih usta uslediti i novi rebalans budžeta? Verovatno da hoće, dok se ne udome svi članovi DS i G 17 plus.
Zaista nemate mere, nemate solidarnosti sa ostalim građanima Srbije. Osim namere da slepo sledite sva uputstva iz EU, pa i ona najapsurdnija i najštetnija po građane, vas se ne dotiču nikakve kritike i upozorenja. Ovakav stepen kritike ne može se prevazići dobro upakovanim floskulama, tako da ovo nisu potezi socijalno odgovorne Vlade. Predlažem da se svi amandmani koje je podnela Srpska radikalna stranka, koji se tiču osnivanja ovog garantnog fonda, prihvate, odnosno da se ne osnuje ovaj fond. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 3. u kojem tražim da reči "može izazvati, podsticati ili širiti mržnja" treba zameniti rečima "izaziva podsticanje ili širenje mržnje". Predlagač je odbio moj amandman sa obrazloženjem, slušajte ga – amandman se ne prihvata zbog amandmana nadležnog Odbora za pravosuđe i upravu. Ovako besmisleno i nepismeno obrazloženje još nigde nisam pročitala. Šta znači – zbog amandmana nadležnog odbora?
Ako se ovim zakonom predlaže zabrana navedenih manifestacija, simbola i obeležja, onda inkriminisane radnje moraju biti jasno, precizno i nedvosmisleno navedene.
Nikakav kondicional poput "može" ovde nije dozvoljen. Ako je predlagač bio ozbiljan u svojoj nameri, ako ovaj predlog zakona nije odraz nekog egzibicionizma potpisnika, onda se to iz Predloga zakona mora nedvosmisleno i videti.
Osim neprimerenih kvalifikacija i izraza kojima obiluje ovaj predlog, koji zbog toga više liči na bolje sročen pamflet, pošto se u istu ravan stavlja ljubav prema sopstvenoj naciji i mržnja prema drugim nacijama, nerazumljiv je i razlog koji su predlagači naveli u obrazloženju.
Pre bi se moglo očekivati da povređeni građani Srbije, preko svojih predstavnika u ovom domu, podnesu predlog zakona o zabrani Čankovih provokacija sa kalendarima nepostojeće države Vojvodine, sa provokacijama tipa - Vojvođani se nalaze u zatvoru, samo sa malo boljom hranom, podrškom hrvatskim ustašama kojima otvoreno poklanja Srem, nereagovanjem na tradicionalne zborove mađarskih fašista zloglasnog Honveda, čime vređa srpski narod, srpski Ustav i državu.
Ukoliko se Predlog zakona usvoji bez uvažavanja suštinskih primedbi, koje je većina narodnih poslanika iznela u načelnoj raspravi i povodom amandmana, sigurna sam da će se na udaru pojedinih članova ovog zakona naći upravo podnosioci ovog predloga zakona.

Niste mi objasnili zašto se odbija moj amandman.

Podnela sam amandman na član 7. koji glasi – briše se. Ovaj član se odnosi na deo predloženog zakona koji govori o stavljanju u promet, odnosno gajenju u komercijalne svrhe modifikovanog živog organizma, gde stručni savet odlučuje i gde član tog saveta ne može da bude u sukobu interesa.
Mi iz SRS smatramo da treba brisati ne samo ovaj član, već sve članove, kao i zakon u celini, zato što ne treba dozvoliti nikakvu upotrebu genetički modifikovanih organizama i nikakve poslove s tim u vezi.
Dosadašnja iskustva sa gajenjem i stavljanjem u promet genetički modifikovanih organizama i njihovih produkata u ljudsku i životinjsku ishranu u svetu porazna su. Pokazalo se da genetički inženjering prati čitav niz nepredviđenih nus-pojava. Na primer, dodavanjem samo jednog gena prouzrokuje se stotine hiljada mutacija DNK, a 5% gena odmah menja svoj nivo izražavanja, zatim neki geni se mogu potpuno isključiti i uključiti itd.
Jedna japanska korporacija proizvela je genetski modifikovanu bakteriju, upotrebljenu za ekonomičniju proizvodnju L-triptofana, sredstva koje se dodaje hrani. Ovako proizveden dodatak je izazvao veliku epidemiju 80-ih godina prošlog veka, kada je 5.000 do 10.000 ljudi obolelo, a oko 100 njih umrlo. Bolest je bila nepoznata, javila se naglo, bila je ozbiljna i dolazila je iz jednog izvora, što su odlike epidemije.
U periodu od 1994. godine do 2001. godine, u svetu se udvostručio broj oboljenja povezanih sa hranom, pre svega upotrebom genetski modifikovane soje, kukuruza, uljane repice i povrća. Čak i standardna soja, nemodifikovana, ima veliki afinitet prema aluminijumu i manganu, koji izvlači iz zemljišta na kome raste i magacinira ga u zrnevlju, gde ga ima 80 puta više nego u drugim biljkama. Nastaviću kod drugog amandman.

Već sam kod obrazlaganja amandmana na član 7. rekla da čak i standardna, a ne modifikovana soja, sadrži velike količine aluminijuma i mangana i kod dugotrajne upotrebe takve soje u organizmu dolazi do trovanja tim elementima.
Zbog sadržine citohormona, to su podaci iz zdravstvene službe Švajcarske, količina estrogena u 100 gr sojinih belančevina jednaka je jednoj kontraceptivnoj tableti. Zabeleženi su monstruozni slučajevi kod dece uzrasta četiri do pet godina, koja su imala polne karakteristike odrasle osobe. Osim toga, soja sadrži i fitohormone koji su štetni po zdravlje ljudi i životinja.
Isti je slučaj sa čuvenim lecitinom, koji nastaje kao nus-proizvod u preradi soje. On se promoviše kao navodno zdrav dodatak hrani, koji je, pored toga, užegao, sadrži pesticide i štetne rastvore, koji izazivaju oštre bolove u zglobovima, teški oblik gihta. Umesto da se uništi, on završava na našim trpezama skoro u svakoj namirnici: mleku, keksu, čokoladi i svim poljoprivrednim prerađevinama.
Jedan od najštetnijih genetski modifikovanih proizvoda je i aspartan, odnosno aspartična kiselina, koja se koristi kao veštački zaslađivač slatkiša, voćnih sokova, napitaka, "šugar-fri" žvakaćih guma. U 166 istraživanja u periodu od 1985. do 1994. godine pokazala su da ovaj zaslađivač, tačnije ta aspartična kiselina, u njemu je odgovorna za 75% svih štetnih efekata raznih dodataka za hranu i da je zabeleženo preko 90 simptoma štetnog delovanja: glavobolje, vrtoglavice, mučnine, utrnulost, grčenje mišića, gubitak svesti, osip na koži, nesanica. Svako ko pije koka-kolu, sprajt, fantu, razne tzv. energetske napitke u većim količinama, zna da te noći nema spavanja. Nastaviću kasnije.

Predlažem da se briše član 31, kao i svi prethodni u ovom zakonu.
Govorila sam o štetnosti čak i standardne soje kod dugotrajne upotrebe zbog fitohormona koje ona sadrži na organizam čoveka, ali ne samo ona, već i genetski modifikovana hrana koja se daje domaćim životinjama, daje niz oboljenja, među kojima su kancer, atrofija jetre, oštećenje imunog sistema, krvarenje u želucu, nerazvijenost bubrega, nerazvijenost mozga, nerazvijenost nervnih ćelija, krvnih ćelija i mnogobrojni neobjašnjeni uzroci smrti. Ova oboljenja i poremećaj su zabeleženi čak i kod pacova koji su eksperimentalno hranjeni genetski modifikovanim paradajzom.
Naučnici koji su pokušavali da utvrde protokole i procedure za kontrolu genetski modifikovanih organizama, a to je doktor Pustai sa Univerziteta Kalifornija, bili su otpušteni posle 35 godina rada. Drugi naučnici su ućutkani pretnjama ili prisiljeni da promene rezultate istraživanja.
U svetu ne postoje rašireni kontrolni organizmi, kao posledica nepostojanja nezavisnog naučnog istraživanja, uglavnom zbog pritiska multinacionalnih korporacija za proizvodnju genetski modifikovanih organizama, nestručnosti i nezainteresovanosti vladajućih struktura, koje odlučuju o primeni genetski modifikovanih organizma.
Mnoge zemlje ne žele genetski modifikovane organizme na svojim poljima i trpezama, trpe veliki pritisak, pre svega od strane Amerike i čuvenog monstruma zvanog Monsanto. Za sada se odupiru ovoj agresiji.
Sumnjam da je taj pritisak uzrok donošenja i ovakvih propisa kod nas, pa zato sumnjam da će ovaj naš stručni savet, koji se ovde planira, biti pošteđen pritisaka, pretnji i ucena. Setimo se bivše ministarke poljoprivrede Ivane Dulić-Marković, koja je besplatno srpskim seljacima delila genetski modifikovano seme soje i tako omogućila da se ova pošast nađe u Srbiji.
Nikakvo čudo ako znamo da je ova ekspertkinja bila stipendista pomenutog Monsanta, korporacije za proizvodnju genetski modifikovanog semena, organizama i sredstava za tretiranje biljaka, iza kojih stoji, ko bi drugi, do Rokfeler fondacija. Ova fondacija je obučila mnoge vodeće naučnike i stručnjake iz Amerike, Azije, pa čak i Srbije.
Ako se na vreme ne odupremo, samleće će nas globalna američka GMO politika ili dominacija punog spektra, kako je oni nazivaju, a mi postati eksperimentalni kunići.
Uostalom, njihova deviza je: samo gladan čovek je i poslušan čovek.

Predlažem da se i član 42. briše iz ovog zakona, iz razloga o kojima sam prethodno govorila, da u Srbiji ne treba primenjivati bilo kakvu genetsku modifikaciju, jer je to štetno po zdravlje i okolinu.
Prirodne biološke i genetske osobine jedne vrste unutar rase moraju se zaštititi, čuvati i prenositi na naredne generacije prirodnim putem i selekcionisanjem zdravih jedinki, sposobnih da prenesu karakteristike neizmenjene biološke osobine na svoje potomstvo. Selekcionisanje nije isto što i genetska modifikacija.
Mi se sada vraćamo, i to je dobro, na autohtone rase domaćih životinja, goveda, svinja, ovaca, magaraca i drugih koje su bile gotovo izumrle i koje su ostale samo zahvaljujući entuzijastima i ljubiteljima tih rasa. To pokazuje sav nemar odgovornih pojedinaca i institucija u proteklom višedecenijskom periodu i nameru da se uveze sve i svašta iz belog sveta, i to iz ko zna kojih pobuda, a najčešće iz provizijskih.
Imali smo drastični primer tzv. ludih krava u Engleskoj, što je posledica manipulacija kod hranjenja ovih životinja ribljim brašnom, dakle, hranom životinjskog porekla, a ne biljnog, čime se preživari hrane, a to je ugradnja belančevina životinjskog porekla u genom krava i nastajanje tzv. trionskih bolesti, tj. ugradnja dezoksiribonukleinske kiseline u DNK ćelije centralnog nervnog sistema goveda.
Sve je to vrlo opasno jer su se ljudi hranili mesom i mlekom tih životinja. Istraživanja po tom pitanju su strogo kontrolisana i nedostupna javnosti.