Predlažem da se u članu 111. reč „može“ zameni rečju „mora“. Ovaj član obrađuje druge vrste materijalne pomoći koje lokalne samouprave mogu predvideti na svojoj teritoriji, a tu se navode narodne kuhinje, subvencije i drugo.
Po vašem planu, decentralizacija je drugi nivo socijalne zaštite koja se pruža u lokalnim samoupravama. S obzirom na katastrofalno ekonomsko stanje u Srbiji, koje je postojalo i pre ekonomske krize i kome se ne nazire kraj, i druge vrste materijalne pomoći koje navodite u ovom članu moraju postojati na nivou lokalne samouprave.
Da su lokalne samouprave bogate, ovaj član zakona bi mogao da se prihvati, ali u našem slučaju sve vlade od 5. oktobra pa do sada su učinile sve da se razvijaju samo veliki centri, a ostali delovi Srbije za njih nisu ni postojali. Setili su ih se samo u predizbornim kampanjama, kao i sada kada navodno razvijaju regione, i to upravo čine oni koji su najviše doprineli njihovom siromaštvu.
Lokalna samouprava, tj. opština, jeste prva stepenica na kojoj se građanin susreće sa svojim državnim aparatom i sa svojom državom. Ako tu ne može da zadovolji najmanju od svih vrsta socijalne pomoći koje jedno društvo može da pruži, a to je jedan obrok dnevno iz narodne kuhinje, onda ova rasprava postaje besmislena.
Po zvaničnim podacima, u Srbiji se u tzv. narodnim kuhinjama hrani oko 40.000 građana, a po nezvaničnim taj broj je i do 70.000. Budžet najsiromašnijih opština, kojih zvanično ima preko 40, nedovoljan je da finansiraju postojanje narodnih kuhinja na svojoj teritoriji, a da ne govorim o nekim subvencijama koje se pominju u ovom članu. Pored toga, zbog smanjenja transfernih sredstava opštinama od strane Republičke vlade neke opštine su bile primorane da zatvore svoje narodne kuhinje.
Postojanje nepristojno bogatih dovelo je do toga da u Srbiji ima preko 700.000 građana koji žive na granici ili ispod granice siromaštva. Tako tas na vagi tranzicije na kome se nalazi 5-10% dobitnika tranzicije dodiruje „vrh ekonomske uspešnosti“, dok se tzv. gubitnici tranzicije nalaze na tasu u vazduhu iluzija da će im liberalni kapitalizam doneti mnogo bolji život.
Zbog broja siromašnih građana i zabrinjavajućeg podatka da je njihov broj u porastu lokalne samouprave moraju da obezbede postojanje narodnih kuhinja, subvencija i ostalih vidova materijalne pomoći ugroženom stanovništvu. Pošto nema međunarodnih opšteprihvaćenih standarda u oblasti socijalne zaštite, kako nam je ministar rekao u načelnoj raspravi, osim primera dobre prakse, a dobra praksa u našem slučaju je postojanje narodnih kuhinja, one moraju postojati u lokalnim samoupravama, a ne – mogu, kako ste naveli u članu 111.

Dame i gospodo narodni poslanici, prema Strategiji razvoja socijalne zaštite, efikasni sistem socijalne zaštite treba da proistekne iz opšteg procesa demokratizacije društva i reforme socijalne politike. On treba da odgovori na potrebe građana u ovim okolnostima i da podržava ranjive i marginalizovane pojedince i grupe koje nisu u stanju da učešćem u ekonomskoj aktivnosti obezbede svoju egzistenciju.
Da bi reforma u ovoj oblasti društvenog života bila uspešna, neophodan preduslov je postojanje socijalne karte. To podrazumeva sveobuhvatno sagledavanje jednog društva, počev od sociodemografskih podataka, pa preko obrazovanja, zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, pa sve do stambene politike. Postoje razni statistički podaci i studije za svaku oblast, ali socijalna karta u Srbiji ne postoji.
Nijedna započeta reforma nije završena ili nije dala rezultate, kao u zdravstvu ili obrazovanju, a da ne govorim o tome koliko je ova vlast zainteresovana u pogledu demografske politike. Reforme se svode na normativu, odnosno na promenu postojećih zakona ili njihove izmene i dopune, koje u praksi nailaze na mnoge prepreke u primeni, jer nisu uspostavljeni standardi da bi mogli da se primenjuju. Tako se one u našem slučaju svode na reforme u pokušaju.
Stanovništvo Srbije sve je starije, biološka ugroženost nacije je velika, kao i stopa nezaposlenosti. Socijalna raslojavanja su sve veća, ne samo usled velikog porasta nezaposlenosti, već i usled toga što porodica gubi svoju zaštitnu ulogu, sve je više izdržavanih članova porodice. Decu koja su punoletna i radno sposobna izdržavaju njihove babe i dede, jer su im roditelji izgubili posao, a oni sami su u stanju besperspektivnosti u pronalaženju bilo kakvog posla. Većina mladih ljudi ne može da nađe posao, ne samo u svojoj struci, što je poražavajuće za jedno društvo koje sebe naziva demokratskim.
Kada imamo ovo u vidu i katastrofalno ekonomsko stanje u Srbiji, koje je proizvelo siromaštvo i bedu i, shodno tome, zaokupljenost samo ličnim, a manje ili gotovo nikako opštedruštvenim problemima, kako ćemo postići jedan od ciljeva koje ste dali u članu 3. Predloga zakona, a to je očuvanje i unapređivanje porodičnih odnosa, kao i unapređivanje porodične i međugeneracijske solidarnosti?
Društvu kojem težite, a to je tzv. društvo zapadne demokratije, nije potrebna solidarna zajednica. To je društvo u kome se favorizuje pojedinac, kako bi se moglo lakše njime manipulisati i putem svakodnevnih nametanja tzv. novih vrednosti. Na taj način pojedinac postaje neosetljiv za probleme drugih, čak i u najbližem susedstvu i okruženju.
Često nas štampani mediji šokiraju vešću da je neko staro lice umrlo od gladi ili se smrzlo, a pri tom centri za socijalni rad nemaju saznanja da se na njihovoj teritoriji nalaze takvi slučajevi. Solidarnost se promoviše uglavnom u predizbornim kampanjama, kao uostalom i druge vrednosti, koje se kasnije zaborave.
Pored marginalizovanih grupa i pojedinaca, kao i osoba koje nisu u stanju da obezbede svoju egzistenciju, u tzv. stanju socijalne potrebe sve se više nalaze radno sposobni i zdravi ljudi, pa čak i oni koji su zaposleni.
Država u kojoj su zaposleni građani socijalno ugroženi mora da menja vlast. Vlast koja se besomučno zadužuje kod svih i svakoga i koja ne zna šta bi još prodala da bi došla do novca, koja taj skupi novac ne usmerava u proizvodnju, već u potrošnju, hitno mora da menja takvu politiku, ili da ode. Nikakva socijalna strategija takve vlasti neće pomoći, ma kako lepo zvučala i ma koliko novih agencija otvorila.
Privreda u kojoj samo tzv. narodne kuhinje rade punom parom nema budućnosti, a kako 550 ljudi svakodnevno ostaje bez posla, nema budućnosti ni za narodne kuhinje. Sada se najmanje 40.000 građana svih uzrasta hrani u njima, mada su neke lokalne samouprave zbog smanjenih transfernih sredstava od strane Republičke vlade već zatvorile svoje narodne kuhinje.
Usvajanjem niza zakona po evropskim standardima opštine koje su siromašne dovedene su u poziciju da se stavljaju u dilemu da li rešavati problem pasa lutalica na uštrb socijalnih davanja. Naravno, ovo u moralnom pogledu ne može i ne sme da se postavlja kao dilema, ali ovakvi paradoksi u osiromašenom društvu kakvo je naše sve se češće javljaju.
O kakvoj Evropi i njenim standardima da govorimo pri ovakvoj socijalnoj ugroženosti i da li je Srbija toliko siromašna da njeni građani trpe ovolika ponižavanja?
U članu 4. Predloga zakona kaže se, citiram: „Svaki pojedinac i porodica kojima je neophodna društvena pomoć i podrška radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljenje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, u skladu sa zakonom. Prava na socijalnu zaštitu obezbeđuju se pružanjem usluga socijalne zaštite i materijalnom podrškom.“ Završen citat.
Da li ova prava može ostvariti svako kome je potrebna socijalna zaštita u našim uslovima? Praksa pokazuje da ne može. Koliko ljudi u Srbiji nikada ne dobije tu pomoć, čak ni jednokratnu? Razlog nije samo ekonomska mogućnost u datom trenutku, nego i komplikovana birokratska procedura, jer je potrebno prikupiti i do 15 raznih potvrda i uverenja da bi se ostvarilo to pravo.
Kada bi vlast striktno sprovodila zakone koji postoje, koji su dobri čak i ako nisu proevropski, i one koje sada sama donosi, u delu kaznenih odredaba ne bi nam bile potrebne sigurne kuće za žrtve uglavnom porodičnog nasilja, kao i za decu sa ulice.
Koliko je jedno društvo humano i odgovorno ceni se po tome kako vodi brigu o deci kojoj je potrebna socijalna zaštita. Dosta toga je učinjeno u tom pogledu, ali su centri za socijalni rad suočeni sa porastom nasilja nad decom u porodici. Sredstva koja se opredeljuju za socijalnu zaštitu moraju biti daleko veća ako se žele postići oni ciljevi koje ste naveli u članu 3. ovoga zakona.
U Predlogu zakona u članu 19. se predviđa mogućnost osnivanja javne agencije i fondacije radi unapređenja usluga socijalne zaštite, i pored toga što postoje druge ustanove socijalne zaštite, čiji su osnivači lokalna samouprava, autonomna pokrajina ili Republika, kao što su centar za socijalni rad, zavod za socijalnu zaštitu, ustanova za vaspitanje dece i omladine, a usluge u oblasti socijalne zaštite mogu pružati i drugi subjekti, kao što su udruženja, preduzetnici, privredno društvo itd., kako ste naveli u članu 17. ovoga zakona.
Jedan od načina da se daju veća sredstva za socijalnu zaštitu jeste da se ne osniva jedna takva agencija, koja bi bila još jedna u nizu parazitskih institucija, kojih inače ima preko 120. Ništa neobično, svaki novi predlog zakona u sebi sadrži famoznu odredbu o osnivanju neke nove agencije. U tome postajemo rekorderi. Još da osnujemo agenciju o agencijama, pa smo valjda zaokružili posao!
Čovek zavisan od socijalne pomoći je čovek ekonomski nesamostalan, a samim tim ima ograničenu slobodu. Da bi socijalna pomoć bila adekvatno pružena samo onima koji nisu u mogućnosti da se o sebi staraju trajno ili privremeno, a kojih u svakom društvu ima, mnoge stvari u državi moraju biti postavljene drugačije, pre svega u ekonomiji, od koje zavisi ostvarivanje socijalnih davanja. Nijedno pravo iz ove oblasti se ne može ostvariti ako nema sredstava. Zbog toga je neophodno smanjiti pritisak na ustanove socijalnog staranja drugačijim zbrinjavanjem, prvenstveno zapošljavanjem. Ne može se stalnim otpuštanjem radnika popraviti socijalna karta zemlje.
Dakle, glavni generator socijalne krize i glavni krivac za svakodnevno pogoršanje stanja u društvu je vlast, koja sebe naziva socijalno odgovornom. Rezultati takvog rada i ponašanja prema građanima su očigledni, a to je da u našoj zemlji ima preko 700.000 građana koji žive u siromaštvu ili na granici siromaštva. Naročito je zabrinjavajući podatak da je taj broj u porastu. Da li će se taj trend nastaviti u narednom periodu zavisiće i od toga kakve će efekte u sferi socijalnih potreba i davanja postići ovaj zakon.

Predlog izmene se odnosi na postojeći član 13. stav 1. a amandman koji sam podnela glasi: "utvrđen je porez na prava iz člana 2. ovog zakona na zgrade ili stanu umanjuje se za 20% za svako maloletno dete". Prihvatanjem ovog amandmana postiglo bi se pravednije rešenje oporezivanja građana, gde bi se stvorila olakšica porodicama sa malom decom i onima koji tek zasnivaju porodicu. Na ovaj način bi se smanjile dažbine onih koji tek stiču imovinu, pre svega stambeni prostor koji je neophodan uslov za život svakog čoveka a posebno tek zasnovanih porodica.
Vlada je izmenama Zakona o porezu na imovinu pristupila zbog navodno pravičnije raspodele poreskog tereta, tako što je proširila predmet oporezivanja, smanjila stopu amortizacije nepokretnosti, smanjila stopu umanjene amortizacije sa 70% na 40% na određene kategorije obveznika i smanjile iznos poreskog kredita vlasnicima stana.
Dok sva vrednija imovina preduzeća koje su generacije sticale nije poklonjena strancima i tajkunima za proviziju, ova vlast, tačnije Mlađan Dinkić, tražila je različito amortizovanjem imovine, jedno da se utvrdi prava vrednost na kraju godine, a drugo za potrebe oporezivanja. To znači da amortizovana imovina firme ima veću vrednost od one iskazane u poreskom bilansu. Ispada da imovina ne vredi mnogo, ali vredi kada se oporezuje. Ovaj princip amortizovanja će se primenjivati verovatno dok se ne proda i "Telekom", zatim, zemlje na atraktivnim lokacijama ili dok građani konačno ne shvate svu pogubnost ovakvog rešenja vršenja vlasti.
Kako ovakvo oporezivanje može biti pravično? Kako se povećanje poreske stope ili smanjenje poreskih oslobađanja može smatrati pravičnim? Kada se sve ovo poveže sa basnosnovnim cenama građevinskog zemljišta, nije čudo što je kod nas cena jednog kvadrata nekretnina, posebno stanova veća nego u Japanu. Pravdanje nekim usaglašavanjem sa zakonima EU nema nikakvog smisla, kao što nema nikakvog smisla ni poređenje …

Dame i gospodo narodni poslanici, amandmanom se traži smanjenje rashoda izdataka za nabavku nefinansijske i finansijske imovine. Odnosi se na razdeo 23, funkcija 460, ekonomska klasifikacija 612 mašine i opreme. Cilj amandmana je smanjenje budžetskog deficita. Ova sredstva su namenjena Ministarstvu za telekomunikacije i informaciono društvo. Nelogičnost ovolikog izdvajanja za ovo ministarstvo postaje očiglednija kada se zna namera Vlade da proda "Telekom". Kome su ova sredstva namenjena? Da li to Vlada želi da budućem kupcu ponudi bolju opremu na račun obveznika Srbije. Osim toga, kako smo mi to informaciono društvo kada se najavljuje veće oporezivanje računara?

Podsećam da je juna 2007. godine tadašnja Vlada prihvatila amandman predsednika Skupštine Olivera Dulića da se oporezivanje računara i računske opreme smanji sa 18 na 8%. Poznato je da je Dulić u Subotici imao ili još uvek ima firmu za promet računara i računarske opreme, pa je bio veoma zainteresovan za smanjenje poreza kako bi povećao promet i prihode. Međutim, tada je budžet mogao bez poreza na računare, a informaciono društvo nije bilo prioritet Vlade. To što smo po broju računara i njihovom korišćenju među poslednjim zemljama u svetu nikoga nije briga. Još je navodno i Zoran Đinđić pregovarao sa vlasnikom "Majkrosofta" o umrežavanju svih u RS. Međutim, vlasnik je došao, pokupio novac za korišćenje softvera korisnika i otišao. O umrežavanju ni govora. I dalje ćemo za sve što nam treba ići na šaltere.

Ista je i situacija sa fiksnom telefonijom. Taj izum iz 19 veka mnogi nemaju ni u 21 veku. Ako Ministarstvo za telekomunikacije dozvoljava "Telekomu" da sponzoriše sve i svakog, čemu ovolika izdvajanja iz budžeta? Neka izvrši bolju i pravičniju preraspodelu u okviru ovako umanjenih izdvajanja pa će i sa manjim sredstvima moći da obavlja funkciju za koju je nadležan.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i moje kolege iz poslaničkog kluba izražavam protest zbog toga što smo raspravu počeli bez mišljenja Vlade o ovim zakonima i on je naknadno donet, tako da to postaje izgleda manir Vlade kako bi poslanicima ostalo manje vremena za pripremu amandmana.
Što se tiče člana 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, taj član se odnosi na član 250. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i taj član govori o zdravstvenoj inspekciji.
Taj član nije veliki i ja ću ga citirati: "Troškove zdravstvenih inspekcije nastale po zahtevu stranke snosi podnosilac zahteva. Ministar propisuje visinu troškova iz stava 1. ovog člana".
Ovome se dodaje nov stav, ovom izmenom i dopunom, tako da glasi – sredstva ostvarena uplatom u postupku po zahtevu stranke prihod su budžeta Republike sa namenom finansiranja troškova koji nastaju u vezi sa sprovođenjem tog postupka.
Nije jasno kako se nadzor nad radom zdravstvene službe i privatne prakse obavlja po zahtevu stranke. U članu 243. stav 1. govori se da taj nadzor obuhvata nadzor nad zakonitošću i inspekcijski nadzor. Tako zamišljen nadzor treba da je stalna aktivnost i briga inspekcijskih organa, a ne da se sprovodi na zahtev stranke.
Pretpostavljam da je ta stranka neki pacijent nezadovoljan pružanom ili nepružanom zdravstvenom uslugom koja traži da se izvrši inspekcija dotične zdravstvene ustanove. Na ovaj način troškove inspekcijskog nadzora koji treba da bude kontinuiran i ponekad samoiniciran od strane neke stranke, svaljujete na teret te stranke kao biste što više sredstava namakli u budžet.
Način na koji se to obezbeđuje je neprimeren, pogotovo što se radi u situaciji sveopšte bede i siromaštva građana. Iz tog razloga ovim amandmanom se traži brisanje člana 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi ovog zakona o dopunama Zakona o komorama, podnela sam amandman na član 1. i predlažem brisanje tog člana. Članom 1. dopunjuje se ovaj zakon tako što se posle člana 27. postojećeg Zakona o komorama dodaju članovi 27a, 27b i 27v. Dodavanjem ovih članova vrši se direktno mešanje ministra i drugih strukovnih organizacija, a što je nedopustivo, s obzirom da se radi o organizacijama koje su osnovane kao nezavisne i profesionalne.
Ovim izmenama ministru se daju ovlašćenja koja mu ne pripadaju. To je pokušaj proširenja nadležnosti ministra, kako stoji u protestnom pismu Lekarske komore. Napominjem da u izradi ovih dopuna nisu konsultovane komore zdravstvenih radnika i otuda imamo njihovo nezadovoljstvo. Očigledno je da u statutu komora ima propusta, a oni se ne mogu nasilno menjati i ispravljati.
Sad se tu pojavljuje ministar da kao bajpasom, kako je rekao u načelnoj raspravi, prenosi nedostatke u statutu komora koje je uočio posle četiri godine, iako su se problemi kojim se tretiraju dopunjeni članovi pojavili u samom startu konstituisanja pojedinih komora, tačnije Stomatološke komore.
Mnoge nezakonite radnje su se tamo dešavale i s njima su bili upoznati i Ministarstvo zdravlja i Odbor za zdravlje i porodicu, koji je vodio raspravu na tu temu. Pojedina udruženja slala su dopise ovih institucija, upozoravali su nas na zloupotrebu u radu Stomatološke komore i pri tom iskazivali zabrinutost zbog pasivnosti i nereagovanja Ministarstva zdravlja na dugogodišnje kršenje zakona u ovoj komori, s obzirom da Ministarstvo zdravlja, kao i Ministarstvo finansija, ima nadzor nad zakonitošću rada ovih komora.
Umesto da se uvede upravni nadzor nad komorom koja ne funkcioniše i da javna ovlašćenja prepusti strukovnoj ogranizaciji, kao što je Srpsko lekarsko društvo, Ministarstvo je preuzelo upravljanje ovom komorom.
Namera predlagača je da se omogući kontinuirani rad komora kroz oročavanje izbornog postupka, napisali ste u obrazloženju predloga za dopunu ovog zakona. Ni to niste definisali u potpunosti vezano za član 27v. Tu piše da ako se i posle dva uzastopno sprovedena postupka raspisivanja izbora za članove skupštine komore u skladu sa članom 27v ovog zakona ne izvrši izbor članova skupštine komore, odnosno konstituisanje skupštine komore, odbor imenuje vršioca dužnosti direktora komore, kao i privremeni upravni odbor komore.
Vršilac dužnosti direktora komore, kao i privremeni upravni odbor komore obavljaju poslove sve do konačnog izbora organa komore u skladu sa ovim zakonom. Taj rok ne znamo, dokle se to dešava, odnosno ne znamo do kada je taj rok privremenog vladanja ovim komorama, odnosno upravljanja ovim komorama. U tom smislu očekujemo da se ovaj zakon ponovo nađe na dnevnom redu sa izmenama i dopunama.
Ovo sve govori da je zakon nedorečen i da ima manjkavosti i da Ministarstvo nema adekvatne i pravovremene odgovore kroz zakone koje predlaže. To nije ni čudo zato što ovo Ministarstvo retko, gotovo nikad ili vrlo retko prihvata amandmane koje podnosi opozicija i uvek dobijamo gotovo ista obrazloženja za neprihvatanje amandmana.
Zbog toga imamo česte izmene i dopune zakona iz oblast zdravstva. Izmenama se ponovo konstituišu komore koje su konstituisane i pre četiri godine. Njima se, međutim, neće rešiti problemi koji postoje u drugim komorama, kao što su pitanje legitimiteta skupštinskih odluka, budući da procentualno mali broj članova učestvuje u njenom radu, upravljanje finansijama, zloupotreba vođenja disciplinskih postupaka pred sudovima časti, postojanje interesnih grupa itd. Zato se ovim amandmanom traži brisanje ovog člana.

Član 3. objašnjava značenje izraza koji se koriste u predlogu ovog zakona. U tom članu nije objašnjeno značenje reči "prekursor" koji se pominje u ovom zakonu.
Mojim amandmanom u članu 3. stav 1. posle tačke 13. dodaje se tačka 14. koja glasi: "prekursor je supstanca koja se koristi za nedozvoljenu proizvodnju opojnih droga i psihoaktivnih supstanci, osim lekova i drugih preparata koji sadrže supstance koje su takvo jedinjenje da se ne mogu lako, jednostavno, ekonomično i na isplativ način preraditi i upotrebiti."
Ovo je definicija iz prethodnog zakona koji je donet 2005. godine. Očigledno je da je "prekursor" svaka supstanca, prirodna ili veštačka, koja se može upotrebiti za proizvodnju droge. Reč "prekursor" koristite kao sinonim u zakonu za reč "psihoaktivna kontrolisana supstanca".
Na primer u članu 26. stav 1. tačka 2), u kojoj između ostalog kažete da se dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance izdaje pravnom licu kome nije izrečena pravosnažna presuda za privredni prestup za delo iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, odnosno "prekursora". Znači, tu je upotrebljena reč kao sinonim za psihoaktivne kontrolisane supstance.
Opet, u delu u kojem govorite o razlozima za donošenje ovog zakona kažete – u RS otkrivene su četiri velike ilegalne laboratorije sa proizvodnjom sintetičkih droga u 2007. i 2008. godini. Tom prilikom je zaplenjena oprema za ilegalnu proizvodnju droga i velika količina psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i "prekursora". Znači, ovde reč "prekursor" ima neko drugo značenje.
Pošto je reč "prekursor" manje poznata u javnosti od nekih drugih reči koje ste objasnili u ovom članu, na primer reči "izvoz i uvoz" koje su svima poznate i ne verujem da ovde ima neko ko ne zna šta znače reči "izvoz i uvoz", ali niste pri tome objasnili i ovu reč koja se pojavljuje u zakonu.
Zato sam podnela ovaj amandman da bi se izbegla nedoumica oko značenja reči "prekursor", tako da je predložen amandman u cilju poboljšanja teksta zakona.

U članu 12. stav 1. se kaže: "Psihoaktivne kontrolisane supstance navedene u Listi 2 i Listi 4 Spiska, koriste se u naučnoistraživačke svrhe, a samo izuzetno i u terapijske svrhe, u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona".
Amandmanom se traži izmena ovog stava, tako da on treba da glasi: "Psihoaktivne kontrolisane supstance navedene u Listi 2 i Listi 4 Spiska, koriste se u naučnoistraživačke svrhe, a u terapijske svrhe ukoliko postoje medicinske indikacije koje su u skladu sa zakonom". Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Obrazloženje za neprihvatanje glasi - Amandman se ne prihvata iz razloga što je u suprotnosti sa jedinstvenom konvencijom o opojnim drogama UN iz 1961. godine, kao i konvencijama o psihotropnim supstancama iz 1971. godine.
Naime, u listi dva, kao i u listi četiri supstance koje se koriste samo u naučnoistraživačke svrhe, a izuzetno po odobrenju odgovarajuće države, mogu se koristiti i u terapijske svrhe, na primer samo je Velika Britanija za sada odobrila upotrebu heroina kao leka u završnom stadijumu malignih oboljenja. Takođe, na listi četiri nalaze se ekstazi i njegovi derivati, koji se još uvek nigde ne koriste u terapiji.
Upravo ovaj amandman pojašnjava ovo što ste vi naveli u obrazloženju za neprihvatanje amandmana, zato što je amandmansko rešenje jasnije i preciznije, jer su medicinske indikacije uže definisane strogo propisanim određenim protokolima u koji mogu biti uvrštene psihoaktivne kontrolisane supstance, ali i ne moraju. Zato smo podneli ovaj amandman i zaista nam je žao što ga niste prihvatili, jer je kao rešenje bolje i preciznije.

Cilj ovog amandmana je da poboljša tekst zakona. Zakon treba da bude jasan, precizan i nedvosmislen i zato u zakonima, uopšte, ne treba da stoje odrednice kao što su – može, treba, dužni su itd. Sve su to neodređeni termini koji se mogu i drugačije protumačiti i zloupotrebiti.
Amandmanom se traži da se u stavu 1. člana 84. zameni reč "dužni" rečju "obavezni", tako da sa izmenom taj stav treba da glasi – pravno lice kome je izdata dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, odnosno zdravstvena ustanova i privatna praksa koja primenjuje psihoaktivne kontrolisane supstance, pod uslovima propisane ovim zakonom, obavezni su da najmanje na kraju svake godine, a po potrebi i na zahtev ministarstva popišu psihoaktivne kontrolisane supstance, tako što će izmeriti, izbrojati psihoaktivne kontrolisane supstance, a zatim uporediti ustanovljeno stanje sa bilansom tekuće godine.
S obzirom na specifičnost i značaj posledica koje mogu da proisteknu kod zloupotrebe psihoaktivne kontrolisane supstance, a koje tretira ovaj zakon, ovo amandmansko rešenje je jasnije i preciznije.

Ovim amandmanom predlaže se brisanje stava 5. člana 96. Inače, član se odnosi na nadzor u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Pročitaću kako glasi stav 5. ovog člana – inspektor obavlja poslove nadzora u propisanom službenom odelu čiji izgled propisuje ministar. Ovu novinu da inspektor vrši inspekciju u propisanom službenom odelu srećemo osim u ovom predlogu zakona i u Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a to je nadzor nad radom zdravstvenih ustanova i privatne prakse.
Pretpostavljam da će ovaj posao raditi isti inspektor pošto ste predvideli farmaceutskog inspektora u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Smatram da nije neophodno da ministar da inspektoru propisano službeno odelo kada obavlja inspekcijski nadzor nad radom pravnih lica, koji imaju dozvolu za proizvodnju i promet u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, jer službeno odelo po pravilu je uniforma, pri čemu ne mislim na radnu uniformu.
Tako da službena odela imaju, odnosno uniforme vojna, civilna, komunalna i finansijska policija, a da li ćemo mi sa ovom izmenom imati i zdravstvenu policiju. Kakvo je to službeno odelo u kome će inspektor pregledati objekte, opremu, uzimati uzorke psihoaktivnih kontrolisanih supstanci za fizičko-hemijsku analizu i vršiti ostale inspekcijske poslove. To nije u ovom zakonu i zato je predloženo brisanje ovog stava člana 96.

Ovim amandmanom se traži zamena reči "dve godine" rečju "jedne godine". U stavu 2. ovog člana se kaže – inspekcija Ministarstva dužna je da u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona izvrši inspekcijski nadzor i utvrdi ispunjenost uslova za proizvodnju, odnosno promet, odnosno za obavljanje poslova ovlašćene laboratorije.
Ovaj zakon je došao u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, sa obrazloženjem da je neophodna što hitnija primena. Ako treba zakon da se primenjuje što hitnije, onda je stav 2. u članu 114. u neskladu sa razlogom hitnosti donošenja ovog zakona.
Takođe, razlozi za hitnost ne mogu biti ni propisi EU, niti UN, na koje ste se pozvali u obrazloženju, s obzirom da oni datiraju iz 1961, 1971, 1966, 2004. i 2005. godine. Znači li to da do 2005. godine i posle nje Srbija nije bila u obavezi da se pridržava navedenih propisa?
Razumem vašu žurbu za harmonizacijom propisa RS sa propisima EU, ali kako ćete objasniti i opravdati to da se daje rok od dve godine inspektoru da izvrši nadzor nad radom pravnih lica koja su dobila dozvolu za rad sa psihoaktivnim kontrolisanim supstancama?
Da bi zakon mogao što hitnije da se primenjuje, potrebno je skratiti taj rok na jednu godinu, kako glasi ovaj amandman, ali vi ste u obrazloženju meni napisali, odnosno samo ste prepisali ovaj stav 2. člana 114. za neprihvatanje amandmana, što uopšte i nije u suštini nikakvo obrazloženje.

I ovim amandmanom se traži skraćenje roka u kome treba da se donesu propisi za sprovođenje ovog zakona sa 18 na devet meseci. Obrazloženje je  isto kao i za prethodni amandman.
S obzirom na potrebu što hitnije primene odredaba ovog zakona, potrebno je skratiti rokove za donošenje propisa za sprovođenje ovog zakona. U međuvremenu će se primenjivati, rekli ste u zakonu, propisi koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona, ako nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.
Koji će propisi važiti ako su ovi u suprotnosti sa zakonom koji ćete usvojiti, a novi još nisu doneti, to je pitanje na koje nema odgovora u ovom zakonu. To je sudbina sličnih pitanja koja se donose po hitnom postupku, tako da ćemo na odgovore čekati ne dugo, otprilike dva do tri meseca. Po običaju, ovi isti zakoni dolaze u skupštinsku proceduru kao izmene i dopune zakona.
Ako zaista imate nameru za što hitnijom primenom propisa, onda požurite sa tim dok sve Šarićeve ilegalne laboratorije nisu završile preradu supstanci za proizvodnju droge.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre otprilike mesec i po dana ovde smo raspravljali o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, a danas na dnevnom redu imamo ponovo Predlog zakona o izmenama i dopunama istog zakona.
Tada smo raspravljali o dopunskom radu u zdravstvu, a danas o izmenama koje se odnose na polaganje stručnog ispita posle obavljenog lekarskog staža, na dobijanje zvanja primarijus, na nadzor nad radom zdravstvenih ustanova, a odnose se na zdravstvenog inspektora i njegovo službeno odelo koje nosi dok vrši inspekcijski nadzor i na preuzimanje osnivačkih prava lokalnih samouprava na domove zdravlja, gde se taj rok produžava još na tri godine.
Kod ovih izmena zapaža se jedna zajednička nit koja ih spaja, a to su finansijska sredstva koja se dobijaju ovim izmenama. Zato nije čudno što je Predlog zakona o izmenama upućen u skupštinsku proceduru upravo u vreme kada treba da se donese budžet za 2011. godinu, gde treba obezbediti dodatna sredstva u budžetu. Nesposobnost resornog ministarstva da uradi sveobuhvatnu reformu zdravstvenog sistema ogleda se u tome što se donose česte izmene i dopune postojećeg zakona, od kojih građani, korisnici zdravstvenih usluga, imaju malo koristi.
U vezi ovog zakona osvrnula bih se samo na ono što su poslanici koji čine vladajuću većinu rekli na Odboru za zdravlje kada smo raspravljali o ovom zakonu koji je bio upućen po hitnom postupku, a odnosi se na član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, vezano za član 266. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Tim članom se period od pet godina zamenjuje periodom od osam godina, kada treba izvršiti razdvajanje primarne zdravstvene zaštite od sekundarne i tercijarne po pitanju osnivačkih prava nad tim ustanovama.
Tada je rečeno da opozicioni poslanici ne razumeju argumente, da hitnost donošenja ovog zakona leži u tome što 10. decembra ove godine ističe zakonski rok za razdvajanje zdravstvenih centara i nakon tog perioda zdravstvene ustanove bi bile onemogućene u svom poslovanju, u smislu zaključivanja ugovora sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, što uključuje i probleme primanja plata i funkcionisanje.
Pošto predlog izmena i dopuna nije uvršten u dnevni red po hitnom postupku na prethodnoj sednici, već na ovoj u redovnoj proceduri, odjednom su i nestali prethodno pomenuti razlozi za hitnost donošenja ovog zakona.
Da li je 10. decembar rok do koga je trebalo izvršiti posao oko razdvajanja zdravstvenih centara, tako rastegljiv datum, da se on nalazi 20. ili 25. decembra? Šta se u međuvremenu dešava, kada je već prošao 10. decembar? Kako se zaključuju ugovori sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i da li će biti plata u zdravstvu?
Od ove vlasti ništa ne može više da me iznenadi, ni to da krši sopstvene zakone, pa i to da 10. decembar i nije baš 10. decembra. Ko kaže da zdravstvene ustanove ne mogu zaključivati ugovore sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i posle tog roka? Uostalom, tu je 126 glasova za.
Ovaj predlog izmena i dopuna Zakona nije dobio većinu na Odboru za zdravlje i porodicu i nije doneta odluka po pitanju ovoga zakona, kada se raspravljalo na tom odboru.
Na dnevnom redu imamo i dopunu Zakona o komorama zdravstvenih radnika. Pri izradi ovih izmena nisu učestvovali konsultanti, kako je navedeno u obrazloženju oba predloga zakona o izmenama i dopunama. Zbog toga imamo negodovanje i protest strukovnih udruženja, a neke od tih primedaba smo čuli i od predstavnika pojedinih zdravstvenih radnika na Odboru za zdravlje i porodicu, prvenstveno od predstavnika Udruženja privatnih lekara i od predstavnika Lekarske komore.
Lekarska komora je poslala dopis Odboru za zdravlje i porodicu u kome se izražava najdublji protest vezan za način predlaganja i sadržaj zakona o dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika. U tom protestu se dalje kaže da Lekarska komora nije konsultovana vezano za dopune Zakona o komorama zdravstvenih radnika, što je u suprotnosti sa članom 8. stav 1. tačka 8. Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Takođe, ova komora ukazuje na nezakonitost i neustavnost odredbe člana 1. Predloga zakona, a u vezi člana 27b, u kome se kaže – ako se do isteka mandata Skupštine komore ne konstituiše nova skupština komore, ministar nadležan za poslove zdravlja, najkasnije u roku od 15 dana od dana isteka mandata članova Skupštine komore, na predlog Srpskog lekarskog društva i postojećih udruženja zdravstvenih radnika, imenuje Odbor za raspisivanje izbora za članove Skupštine komore, odnosno konstituisanje komore od predstavnika članova odgovarajućih komora itd. Dakle, odbor se uspostavlja kao bajpas, kako je rekao ministar.
Komore zdravstvenih radnika se osnivaju kao nezavisne profesionalne organizacije, kako stoji u članu 1. Zakona o komorama zdravstvenih radnika, i ovakav predlog dopuna postojećeg zakona u lekarskoj komori smatraju kao pokušaj proširenja nadležnosti ministra zdravlja i Srpskog lekarskog društva. Predloženim rešenjem, ministar i Srpsko lekarsko društvo imaju najviše uticaja u predlaganju članova odbora za raspisivanje izbora za članove skupštine komore.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da se ovim izmenama daju prevelika ovlašćenja ministru koja mu ne pripadaju, budući da se radi o organizaciji koja je po definiciji nezavisna i profesionalna. Nažalost, na ovaj način ministar se pita za sve, pa se iz navedenog može izvući samo jedan logičan zaključak, a to je da komore zdravstvenih radnika nisu nezavisne niti autonomne.
Što se tiče samih izmena zakona o komorama zdravstvenih radnika, one su iznuđene, jer Ministarstvo zdravlja nije bilo u stanju da za četiri godine reši probleme u radu jedne zdravstvene komore, a to je Stomatološka komora, iako ima kontrolne mehanizme sprovođenja nadzora nad zakonitošću njenog rada. To je neprimereno dug period u kome su se dešavale nedozvoljene radnje u toj komori, a sa tim je bilo upoznato Ministarstvo zdravlja, a da ono nije preduzelo odgovarajuće mere već u samom početku nelegalnih radnji.
Kada stvar ode toliko daleko da se ne mogu kontrolisati i sankcionisati nezakonite radnje, ministarstvo poseže za ovim izmenama po hitnom postupku, dakle posle četiri godine, da se odblokira rad komora, pre svega stomatološke, i da bi se otklonile štetne posledice po sistem, kako smo čuli od predstavnika ministarstva zdravlja na sednici Odbora za zdravlje i porodicu.
Ovim izmenama praktično se ponovo konstituišu komore zdravstvenih radnika koje su već konstituisane pre četiri godine, umesto da se uvede upravni nadzor nad komorom koja ne funkcioniše. Izmenama se neće rešiti problemi koji postoje i u drugim komorama, kao što je na primer pitanje legitimiteta skupštinskih odluka, budući da procentualno mali broj članova učestvuje u njenom radu, zatim upravljanje finansijama, zloupotreba u vođenju disciplinskih postupaka pred sudovima časti, postojanje interesnih grupa i druge.
Odbor za zdravlje i porodicu i mi njegovi članovi smo dobijali tokom tog perioda razne dopise pojedinih članova Stomatološke komore u kojima se ukazivalo na neke nezakonite radnje, počev od osporavanja legalnosti izbora direktora komore, preko nelegalnog sazivanja Skupštine kojima su se vršile izmene statuta tako što su se javna ovlašćenja ogranaka nezakonito prenosila na centralu komore, pa do nekih nezakonitih finansijskih radnji.
Odbor za zdravlje i porodicu je raspravljao o svim ovim dopisima, ne upuštajući se u arbitražu jer mu to i nije nadležnost, doneo je zaključke da se moraju ispitati svi navodi i primedbe, prosledio ih Ministarstvu zdravlja nadležnom da sprovodi nadzor nad zakonitošću rada komore zajedno sa Ministarstvom finansija koje vrši kontrolu i nadzor nad zakonitošću upravljanja finansijama komora.
Primedbe na rad komora Ministarstvu zdravlja upućivala je i stomatološka sekcija Društva lekara Vojvodine, Srpskog lekarskog društva, na primer, i to od samog konstituisanja komore i pri tome bila zabrinuta zbog pasivnosti Ministarstva po pitanju očiglednog kršenja zakona.
Na kraju je Ministarstvo zdravlja preuzelo upravljanje ovom komorom, po ovlašćenju prema Zakonu o državnoj upravi. Namera predlagača je da se ovim izmenama omogući kontinuirani rad komora kroz oročavanje izbornog postupka, stvaranje uslova za ujednačen rad komora itd, kako stoji u obrazloženju.
Rokovi za izborni postupak su dati u članu 27b, ali ne i u članu 27v koji se odnosi na deo kada je Odbor ovlašćen da sprovodi izborni postupak, koga imenuje ministar zdravlja, i posle dva neuspešna izborna ciklusa imenuje vršioca direktora komore, kao i privremeni upravni odbor komore. Oni obavljaju poslove do konačnog izbora organa komore, a to opet može trajati ne znamo dokle.
Razlog zašto se sve ove izmene zakona donose po hitnom postupku je, navodite, radi otklanjanja štetnih posledica koje bi mogle nastupiti po sistem zdravstvene zaštite.
Zaista, trebalo je četiri godine od pojave određenih problema da se uoče nedostaci koji sprečavaju normalno funkcionisanje komora. Možemo očekivati da neki drugi manje-više važni problemi koji nisu tako hitni mogu čekati na njihovo rešavanje na primer osam godina.
Ovo nam govori da Ministarstvo zdravlja nema adekvatne pravovremene odgovore kroz zakone koje nam predlaže i da ne uvažava predloge koje opozicija daje kroz amandmane prilikom donošenja određenih zakona.
Treći zakon o kome danas raspravljamo u okviru objedinjene rasprave je Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, koji se donosi po hitnom postupku i bez učešća konsultanata u izradi propisa i njihovog mišljenja o usklađenosti. Iz ovoga se izvlači zaključak da je zakon samo prepisan i preveden iz neke zemlje EU.
Razlozi za hitno donošenje zakona leže u upitniku EU koga morate popuniti do februara sledeće godine, a ne kako stoji u obrazloženju razloga za donošenje po hitnom postupku, a to je radi što hitnije primene odredbe ovog zakona, a naravno sve u cilju harmonizacije propisa Republike Srbije sa propisima EU. Sve sistemske zakone donosimo po hitnom postupku, što nije praksa u parlamentima evropskih zemalja. Zato i ne mogu da se vode kvalitetne rasprave o ovom zakonu.
U odnosu na zakon o supstancama koje se koriste u nedozvoljenoj proizvodnji opojnih droga i psihotropnih supstanci, a to je doneto 2005. godine i koji je na snazi, predlog ovog zakona je opširniji u delu koji se odnosi na klasifikaciju psihoaktivnih supstanci, a vi ste ih svrstali u sedam lista, dok je prethodni imao tri kategorije psihoaktivnih supstanci, pa u delu koji se odnosi na pravna lica koja se bave proizvodnjom i prometom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, na deo o gajenju biljaka odakle se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance, kao i na deo gde su kaznene odredbe. Uz sve nabrojano, treba dodati i ujednačavanje metodologije nadzora sa onima iz EU.
Zakon koji reguliše ovu materiju treba da bude sveobuhvatan, jer se radi o supstancama čija upotreba, odnosno zloupotreba ima dalekosežne negativne posledice, ne samo po pojedinca, već i za društvo u celini.
Međutim, kod nas, kao po pravilu, problemi se javljaju u primeni zakona, a ne u njihovom menjanju. Ovaj zakon reguliše proizvodnju i primenu psihoaktivnih supstanci, odnosno supstance koje su unete u organizam, deluju na nervni sistem, vezujući se za određene receptore u mozgu, modifikujući jednu ili više funkcija i izazivaju promenu u ponašanju, stvarajući psihičku i fizičku zavisnost. Bilo da se radi o supstancama iz grupe opijata, zatim halucinogeni kanaboidi, inhalati ili socijabilne droge, opasnost od njihove zloupotrebe je nepredvidiva.
Ovo se ne odnosi na korišćenje supstanci u terapijske svrhe, mada su neke od njih zabranjene da se koriste u te svrhe u nekim zemljama, kao na primer metadon, sintetička droga koja se kod nas koristi u lečenju narkomanije, ali je svejedno droga koja stvara metadonsku zavisnost i izaziva teža metabolička oštećenja organizma od heroina. To je stvar moćnog farmakobiznisa i farmakolobija.
Mnogo opasnija je upotreba ovih supstanci koje služe kao oruđe za menjanje uma preko ritualnih i duhovnih radnji sa ciljem slabljenja motivacije za bilo kakvu pozitivnu društvenu akciju.
Narkobiznis novac koji se dobija ilegalnom proizvodnjom i prodajom droge odlazi u tzv. crne fondove i finansiranje tajnih projekata i tajnih operacija tajnih službi, iako su sve ovakve aktivnosti zabranjene u svim državama sveta.
Doduše, svi dileri izvan sistema vlasti se najstrože kažnjavaju, narkodileri služe za finansiranje terorizma, prikrivenih državnih udara, kao i tzv. plišanih revolucija. U obrazloženju predloga ovog zakona naveli ste podatak da su u Srbiji u prethodnom periodu otkrivene četiri velike ilegalne laboratorije za proizvodnju sintetičkih droga, pri čemu je zaplenjena velika količina psihoaktivnih supstanci.
Takođe, preko režimskih medija se plasiraju informacije o uspešnim hapšenjima narkodilera, uglavnom odmetnutih od organizovanog rasturanja narkotika.
Mogla bih da pohvalim navedene akcije policije i vlasti uopšte kada bi se sa istom odlučnošću i energijom kojima se traže haški optuženici hapsile glavne gazde, narkobosovi koji sigurno nisu među uhapšenim sitnim narkodilerima. Međutim, ti su nedodirljivi, korisni svakom režimu.
Primer Šarićev narko-klan, koji je godinama bio u ilegalnom poslu sa drogom, stekao ogromnu dobit od nekoliko milijardi evra, a državni organi okretali glavu i tek kada se otrgao kontroli i zasmetao svojim gazdama u javnosti su obelodanjene njegove kriminalne radnje.
Ono što je porazno za vlast u Srbiji je to što je šverc droge u tim količinama ili supstanci biljaka iz kojih se može dobiti droga u ilegalnim laboratorijama lakše otkriti nego četiri ilegalne laboratorije za proizvodnju psihoaktivnih supstanci.
U programske aktivnosti za prevenciju lečenje i smanjenje potražnje psihoaktivnih supstanci spada i smanjenje potražnje za ovim supstancama preko niza mera kojima je cilj smanjenje broja korisnika droge, smanjenje socijalnih i zdravstvenih posledica, korišćenje istih i pomoć u reintegraciji bivših zavisnika u društvo, kažete u članu 70. To se međutim najbolje i najefikasnije postiže potpunim suzbijanjem svih ovih kriminalnih aktivnosti koje sam nabrojala. Očigledno ne postoji volja državnih organa za tim, naravno zbog prihoda koje oni donose.
Ilegalna proizvodnja, promet i upotreba psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i dostava psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i biljaka iz kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance je zabranjena propisima kojima se uređuju krivična dela, piše u članu 5. Predloga zakona.
Inspekcijski nadzor u ovom zakonu obuhvata nadzor nad pravnim licem koje ima dozvolu ministarstva za proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Inspektor koji vrši nadzor u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, prema ovom predlogu zakona, može preduzeti i druge mere i radnje u okviru prava i dužnosti utvrđenih posebnim zakonom, član 96. stav 3. To nije sporno.
Ono što je za nas sporno je da inspektor obavlja poslove nadzora u propisanom službenom odelu, čiji izgled propisuje ministar. Isti član stav 5. Da li službeno odelo znači uniforma? Naravno, pri tome ne mislim na radnu uniformu. Službena odela, odnosno uniforme imaju vojna, civilna policija, finansijska i najnovija komunalna policija.
Da li se to pravi još neka policija? Da li to Srbija, pored toga što je zemlja košarke i tenisa, postaje i policijska zemlja? Kakvo je to propisano službeno odelo u kome će inspektor pregledati objekte, postrojenja, uređaje, opreme, uzimati uzorke psihoaktivne supstance za ispitivanje i fizičko-hemijsku identifikaciju. To je ono što je nejasno u ovom predlogu zakona.
U prelaznim i završnim odredbama u članu 115. se kaže da će se propisi za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 18 meseci, a do tada će se primenjivati propisi koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Takođe se u članu 114. kaže da je inspekcija Ministarstva zdravlja dužna da u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona izvrši inspekcijski nadzor i utvrdi ispunjenost uslova za proizvodnju, odnosno promet, odnosno obavljanje poslova ovlašćene laboratorije. To je u suprotnosti sa stavom predlagača ovog zakona datim u obrazloženju razloga za donošenje zakona po hitnom postupku, a to je što hitnija primena ovog zakona.
Ovo je još jedno od niza protivrečnosti s kojima se mi susrećemo kada razmatramo predloge zakona koji nam stižu u skupštinsku raspravu, gde se zakoni donose po hitnom postupku, a propisi i primena za dve ili više godina. Jedini zaključak koji se može iz ovoga izvući, jeste da se nisu stekli uslovi, materijalni i drugi, za njihovu primenu, zbog čega imamo i česte izmene i dopune, već se one donose u cilju približavanja članstvu u EU što je, priznaćete, vrlo, vrlo daleko i maglovito.

Amandmanom predlažem da se sedište Nacionalne službe za zapošljavanje preseli u Bor. Ako u razlozima za izmene Zakona o zapošljavanju kažete da će se njima obezbediti ravnomerniji razvoj u budućnosti, onda je Bor pravo mesto za to.
Dolazim iz Bora, grada u kome na evidenciji za nezaposlene ima oko sedam hiljada ljudi. Broj onih neprijavljenih koji su izgubili svaku nadu da će dobiti ikada posao je i veći. Bor kao i cela Timočka krajina su u proteklih deset godina bili potpuno zapostavljeni u pogledu davanja sredstava iz Fonda za razvoj, ako se izuzme poslednja kampanja pred lokalne izbore 20. juna ove godine. Tada se ministar Dinkić razmetao obećanjima o dve hiljade novih radnih mesta i 450 miliona evra za novu topionicu itd.
Podsećam da je i za republičke izbore 2008. godine obećavao novu topionicu bakra, ali do danas nije stavljen ni kamen temeljac. S obzirom na data obećanja i s obzirom da se sav državni novac nalazi pod kontrolom jedne stranke, G 17 plus, građani Bora su pohrlili da se učlanjuju u tu stranku, sve u nadi da će dobiti obećano, jer samo članska karta partije na vlasti daje lažnu nadu da će neko dobiti posao.
Tako se prvog meseca nakon izbora u G 17 plus učlanilo oko 500 građana, od kojih je 400 odmah otišlo kod predsednika opštine i direktora RTB Bor, inače kadrovi iz te stranke, da traže posao. Toliki broj članova ova stranka nikada nije imala u Boru od njenog osnivanja.
Od obećanih 450 miliona evra, u Boru je odobreno 122,3 miliona dinara i ovde je evro devalvirao kao i kod akcija od hiljadu evra, i to, kakve li slučajnosti, 17. juna, baš u vreme predizborne kampanje, odnosno predizborne tišine za ponovljene lokalne izbore.
Podsećam da je 2006. godine Dinkić prodavao RTB Bor kao velikog dužnika, besperspektivnog bivšeg giganta, za 210 miliona evra na prvom neuspešnom tenderu i za 450 miliona evra, slučajnost ili namera, na ponovljenom takođe neuspešnom tenderu, nekim neozbiljnim kupcima. Samo zahvaljujući SRS građanima Bora koji su branili RTB Bor od takve pljačkaške privatizacije on je i dalje ostao u većinskom državnom vlasništvu kao veoma važan državni strateški resurs.
Ovakav preobražaj ministra Dinkića od beskompromisnog trgovca strateškog resursa izvan izbora do spasitelja rudnika i nezaposlenih građana Bora u vreme izbora je redovna pojava. Zato izmestite Nacionalnu službu za zapošljavanje u Bor, kako bi se zaposlilo 2000 Borana, koliko ste obećali u junu ove godine u izbornoj kampanji.

Amandmanom predlažem da se sedište Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza preseli u Bor.
Objašnjenje za neprihvatanje amandmana je besmisleno. Tvrdite da je region Šumadije i zapadne Srbije, pored regiona južne i istočne Srbije, nedovoljno razvijen, u kome je vrednost BDP ispod vrednosti republičkog proseka. Zašto bi region zapadne Srbije bio favorizovan u odnosu na region istočne Srbije? Po ovakvim kriterijumima, svaki region u Srbiji bi bio pogodan za razmeštanje ovolikih i mnogobrojnih uzaludnih agencija.
Formalno, razmeštanje sedišta ne bi ništa promenilo u razvoju regiona. Vlast pribegava ovako jalovim kombinacijama jer nema pravog ulaganja u ekonomski razvoj Srbije. Osim Beograda i Novog Sada, po principima razvijenosti ostatak Srbije bi mogao da bude samo jedan region. Ako ste već formirali razne agencije kao paradržavne organe kako bi zbrinuli svoje partijske kadrove, iako mi iz SRS smatramo da poslovi koji se poveravaju tim agencijama treba da obavljaju u nadležnim ministarstvima, onda ovu agenciju treba preseliti u Bor.
Opština Bor i Rudarsko-topioničarski basen Bor kao nosilac privrednog razvoja celog regiona imaju sve prednosti za to. To je pre svega obećanih 450 miliona evra od strane ministra Dinkića u kampanji pred ponovljene lokalne izbore u junu ove godine u Boru za novu topionicu bakra, što bi značilo veću proizvodnju i izvoz tog strateškog proizvoda. Na osnovu tih obećanja stranka G 17 plus je i dobila najviše glasova u Boru i građani očekuju da se to obećanje realizuje. Najbolji način da se obećano i ostvari je taj da se ova agencije preseli u Bor kako bi se odmah video efekat preseljenja.
Drugi razlog, ne manje značajan, jeste taj što bi tako predstavnici vlasti lakše kontrolisali kako se troši 122,3 miliona dinara tzv. start-ap kredita datih pred lokalne izbore u junu u Boru i da li su u funkciji izvoza. To su suštinski nepobitni razlozi da se prihvati ovaj amandman.