Nastaviću posle. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, vratiću se na prethodnu priču koja se odnosi na stanarska prava koja su Srbi izgubili u Republici Hrvatskoj. Radi se o skoro 50.000 stambenih jedinica koje su pripadale srpskoj populaciji u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj, na koje danas Srbi nemaju pravo. Niti jedan stan u društvenom vlasništvu, sa stanarskim pravom Srba, nije vraćen Srbima.
S druge strane, paralelno imamo uporedno pravo u Bosni i Hercegovini. Svi stanovi i stanarska prava su Srbima vraćeni. Slično je u Sloveniji, slično je u Makedoniji itd, jedino u Hrvatskoj. Sada ću vam pročitati odredbe međunarodnog akta koji je potpisan 2001. godine, to je Sporazum o sukcesiji, koji je prihvatila i Hrvatska, a ratifikovala ga je poslednja 2004. godine. Zna se i zašto - samo da bi razvukla postupak povratka prava koja su imali Srbi.
Naime, u Odeljku G Sporazuma o sukcesiji, koji se odnosi na privatnu imovinu i stečena prava, u članu 6. se kaže - domaće zakonodavstvo, svaki od država sukcesora, koje se odnosi na stanarsko pravo će se primenjivati jednako na lica koja su bila državljani SFRJ i koja su imala takva prava, bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja, jezik, religija, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo, koja su u vezi sa nacionalnim manjinama, imovinom, rođenjem ili drugim statusom.
Mislim da nema boljeg međunarodnopravnog rešenja od ovog ovde. Znači, stanarska prava po odredbama ovog sporazuma moraju biti vraćena. Zašto nisu vraćena? Nisu vraćena zbog toga što su Srbi diskriminisani u Hrvatskoj. Pre toga su ubijani, proterani i na kraju, oni koji su imali pravo na povrat, nisu ga ostvarili.
Evo šta kaže odredba koja također upućuje Hrvatsku na povrat stanarskih prava, a i svih drugih imovinskih i socijalnih prava. To je Sporazum o normalizaciji odnosa između SRJ i Republike Hrvatske. Citirao sam taj član, ali ću ukazati na druga prava koja Srbi ne ostvaruju po odredbama Sporazuma o sukcesiji i Sporazuma o normalizaciji odnosa.
U članu 7. stav 1. se kaže - strane ugovornice će obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu.
Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, podrazumeva se da svi imaju prava, odnosno pravičnu naknadu.
Vidite i ovo - čak i pravična naknada. Nijedan Srbin u Hrvatskoj nije dobio pravičnu naknadu. Čak nemaju na to ni pravo, čak ljudi i ne znaju, nažalost to ne znaju ni državni organi Republike Srbije i ništa ne čine da se vrati ovih 50.000. Pretočeno to u neki realan novac, radi se o četiri-pet milijardi, možda čak i više po sadašnjim aktuelnim cenama. Nije mala svota.
Zašto ih hrvatski organi ne vraćaju? Ne vraćaju ih zbog toga što su već 96. godine, posle proterivanja i egzodusa, i genocida nad srpskim narodom, prodali hrvatskim državljanima - ustupili izbeglicama iz Bosne i Hercegovine, i sada ih trenutno nemaju u posedu - nemaju četiri-pet milijardi da nadoknade Srbima (Predsedavajući: Vreme.) Hvala. To je diskriminacija na delu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS sam podneo amandman na član 31. Predloga zakona o strancima, i to stav 2, gde sam predložio da se reči "ministra nadležnog za unutrašnje poslove, uz saglasnosti ministra nadležnog za prosvetu i ministra nadležnog za nauku" zamene rečima "ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, uz saglasnost ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za nauku".
Obrazloženje je u skladu sa stavom SRS da nadležnost u ovom slučaju pripada ministarstvu, a ne ministru. Vi ste u odgovoru Vlade rekli - Vlada ne prihvata ovaj amandman iz istog razloga iz kojeg se ne prihvata amandman na član 15. stav 2. Predloga zakona, ali neću sada trošiti vreme na ovo. Imamo bitnije stvari, a vi ćete u svakom slučaju kada prihvatite i shvatite jednoga dana da morate poštivati Ustav, menjati sve zakonske propise i prihvatiti faktički stav i tumačenje SRS.
Da se vratimo na stanarska prava Srba u Hrvatskoj. O njima moramo govoriti zato što je oštećeno preko 50.00 nosilaca stanarskih prava. Radi se o velikom novčanom iznosu, rekao sam oko 4-5 milijarde evra i pre svega stečenim pravima koja Srbima pripadaju, a samo zločinačkom politikom Hrvatske države se ta prava ne vraćaju.
Evo šta kaže o svemu tome Visoki komesarijat UN. Govori o Sarajevskoj deklaraciji - Sarajevska deklaracija je jedan sporazum između tri države, BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore u to vreme, kojim su definisani uslovi i način povratka stanarskih prava.
Citiram šta kaže Visoki komesarijat za izbeglice UN: ''U cilju zatvaranja poglavlja izbeglištva u regionu, Evropska komisija, OEBS i Visoki komesarijat UN u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, inicirali su Sarajevski proces, koji je rezultirao potpisivanjem Sarajevske deklaracije od strane predstavnika ovih država, u januaru 2005. godine.
Države su se time obavezale da izrade svoje planove akcije, međutim, neke od identifikovanih prepreka nisu uklonjene jer potpisnice nisu uspele da usaglase svoje planove akcije i reše preostale probleme, pre svega problem oduzetih stanarskih prava u Hrvatskoj.''
Visoki komesar UN za izbeglice identifikovao je Srbiju kao važnu zemlju u svetu u kojoj postoji dugotrajna izbeglička kriza. Pod njegovim pokroviteljstvom početkom 2008. godine održaće se sastanak na visokom nivou između Hrvatske i Srbije, koji bi trebalo da pruži novi podstrek procesu pronalaženja trajnih rešenja za izbeglice i da mobiliše pomoć međunarodne donatorske zajednice u tom smislu.
Evo vam zgodne prilike, pre svega aktuelnoj vlasti, da u decembru ove godine jasno stavite do znanja i međunarodnoj zajednici i Hrvatskoj koje su im obaveze bile po međunarodnom pravu, potpisanim međunarodnim sporazumima, bilateralnim sporazumima i prema svemu onome što proizilazi iz odredaba međunarodnog prava.
Stanarsko pravo je stečeno, neotuđivo pravo. Ono se mora vratiti. Šta su učinili Hrvati? Hrvati su 95-96. godine, za deo populacije koja je izbegla iz Republike Srpske Krajine, doneli zakon o posebnoj državnoj zaštiti i faktički tim zakonom još jednom potvrdili oduzimanje stanarskih prava.
To su u toku 92. godine posebnim državnim uredbama, uredbama Sabora, to stanarsko pravo pretvorili u državno pravo i delili su stanove, pre svega stanove Srba, svojim građanima, koji su ih otkupljivali po benificiranim cenama ili su ih ustupali na raspolaganje građanima iz BiH koji su izbegli u Hrvatsku.
Srbima je time, zakonodavnom regulativom, s druge strane sudskim postupcima, administrativnim merama oduzeto to pravo i nikada nije vraćeno. Nijedan stan u društvenom vlasništvu, na koji su Srbi imali stanarska prava, nije vraćen. Jedino Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
Zato upozoravam Vladu, evo vam zgodne prilike, imate Sporazum o normalizaciji odnosa, koji kaže da će se vratiti sva imovina, imate Sporazum o sukcesiji, imate Sarajevsku deklaraciju, koja je čak i definisala povrat u roku od dve godine svih stanarskih prava.
Krajišnici od vas očekuju da ćete im vratiti stanarska prava. Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je obavestila o ovome, daleko šire nego što govorim danas, sve državne organe, od predsednika Republike, pa do Komesara za izbeglice, tražila intervenciju. Obišla je sve međunarodne misije u Srbiji i ukazala na problem povratka stanarskih prava.
Bilo bi primereno, bogougodno, da izađete u susret izbegličkoj populaciji, vratite stanarska prava, da Srbi koji su to pravo imali mogu uživati u tom pravu.
Šta će Srbi učiniti? Deo će se vratiti, deo će unovčiti, ta sredstva će prebaciti ovde. Interes je Srbije da se sredstva koja Srbi dobiju od povratka stanarskih prava uliju u finansijski sistem Republike Srbije. Nisu mala sredstva.
Ovde govorimo o nekoliko miliona donacija, o nekoliko miliona kreditnih linija, ovde se radi o milijardama. Omogućite to na opšte dobro srpske države i srpske nacije. Imaćemo svi zajedno koristi od toga, a to pravo nam pripada i po međunarodnom pravu, i po nacionalnom pravu, i po međunarodnim sporazumima i po božanskom pravu.
Druga stvar o kojoj želim da pričam, to su oduzeta prava na penzije Srbima u Republici Hrvatskoj. To je vrlo bitno. Takođe se radi o nekoliko milijardi evra. Oko 60 hiljada penzionera je napustilo Hrvatsku, proterano, izbeglo. Nisu dobijali penzije u periodu od 91. do 1995. godine, jedna kategorija, druga kategorija od 1991. do 1997. godine.
Po računici Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, radi se o svoti između 1,5 do 2 milijarde evra koje Srbi po tom osnovu nisu dobili. Tome moramo dodati još puno kategorija. Spomenuću samo nekoliko, jer neću imati vremena.
Radi se o kategoriji stanovništva koje je, prema odredbama Zakona o socijalnom osiguranju između Republike Srbije i Republike Hrvatske, ušlo u upravni postupak dobijanja penzija, da li stečenih ovde u Srbiji, započet i završen ovde, ili započet mešovito u Hrvatskoj, a nastavljen ovde.
Radi se o broju od 40-ak hiljada podnosilaca zahteva. Svega 15-ak hiljada je rešeno, a 24-25 hiljada nije rešeno. Ljudi koji su ostvarili pravo na penziju, ne mogu ga dobiti zato što hrvatski državni organi ne preduzimaju ništa da završe započete postupke i ljudima koji su stekli pravo na penziju omoguće da oni i uživaju u toj penziji, što je primereno pravnim normama.
Postavio sam 14.09.2007. godine u ovom parlamentu pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike. Kaže: "U upravnom postupku u Fondu PIO nalazi se 20.000 predmeta koji se odnose na ostvarivanje prava iz Zakona o PIO Srba Krajišnika iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji su proterani, a ostvarili su određeno pravo iz PIO, ali zbog nedostatka podataka iz PIO Republike Hrvatske, ovaj fond ne može završiti postupak. Time se krše brojni zakonski propisi, posebno Zakon o PIO Republike Srbije, Zakon o opštem upravnom postupku i brojni drugi zakonski propisi.
Ovi postupci traju više godina sa neizvesnim ishodom. Srbiji koji su proterani iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske ostvarili su pravo na penziju, žive u Srbiji, ne mogu otići u Hrvatsku, međutim, ne završavaju im se postupci, čime trpe materijalnu štetu, pa me interesuje šta ćete preduzeti da se ovaj problem reši?"
Evo odgovora Ministarstva rada i socijalne politike: "Sporazum između SRJ i Republike Hrvatske o socijalnom osiguranju potpisan je 15. septembra 1997. godine, stupio je na snagu 1. maja 2003. godine.
Ovim sporazumom regulisana je celokupna oblast socijalnog osiguranja, PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. U oblasti PIO između ostalog je garantovana i zaštita stečenih prava iz PIO na taj način što je predviđeno da se prava stečena po odredbama jedinstvenog pravnog sistema SFRJ do 8. oktobra 1991. godine neće ponovo utvrđivati, već će se nosilac osiguranja one države ugovornice kod koje se ta prava ostvare nastaviti njihovu isplatu."
To je ono što sam govorio o onoj grupaciji koja je napustila Hrvatsku, faktički je proterana iz Hrvatske u periodu od 1991. do 1995. godine. Dalje kaže: "Prava iz PIO koja su ostvarena od 8. oktobra 1991. godine do 1. maja 2003. godine, u skladu sa pravnim propisima jedne države ugovornice, uz uračunavanje penzijskog staža, navršenog prema propisima druge države ugovornice, ponovo se utvrđuje po službenoj dužnosti, u skladu sa odredbama Sporazuma.
Fond za PIO kod koga je prvobitno ostvareno pravo na penziju i po osnovu staža završenog na teritoriji druge države ugovornice, pokriće kod fonda druge države ugovornice postupak za preračunavanje penzije. Fond druge države ugovornice odrediće svoj deo penzije srazmeran penzijskom stažu koji je kod njega završen, tzv. srazmeran deo, što nakon toga čini i fond koji je pokrenuo postupak. Ovako preračunati iznos penzije isplaćuje se direktno korisniku od prvog dana narednog meseca po isteku meseca u kome je pokrenut postupak za ponovno određivanje penzije."
Da vidimo šta sad kaže Ministarstvo rada i socijalne politike: "U skladu sa navedenim, Republički fond za PIO zaposlenih pokrenuo je oko 15.000 postupaka za preračun penzije, dok je hrvatski nosilac PIO pokrenuo oko 9.000 postupaka. I pored brojnih problema u postupku za preračun penzija, u velikom broju slučajeva nedostaju podaci o penzijskom stažu, zaradama, osnovicama osiguranja, prebivalištu, kao i drugi podaci sa ratom zahvaćenih područja. Napominjemo da nosioci obaveznog PIO i stručne službe ovog fonda u dnevnim telefonskim kontaktima rešavaju navedene probleme koji se javljaju u primeni Sporazuma."
Ponovio sam pitanje u toku ove godine. Dobio sam odgovor od Ministarstva, on je poduži, ali broj od 24.000 koji je naveden ovde ostao je na 24.000, za godinu dana. Nije to samo za godinu dana, nego je to za nekoliko godina; 24.000 penzija po hrvatskom zakonodavstvu, prosečna mesečna naknada je oko 400 evra, to pomnožite sa 24.000, pa puta 12, dobićete preko 100 miliona evra.
To pomnožite sa brojem godina, koliko su korisnici moguće penzije, da su je dobili, oni bi bili korisnici, uskraćeni. To pomnožite sa sedam, osam, deset godina, kako ko.
Sada uzmite, s obzirom da smo smrtni ljudi, da nam je životni vek ograničen, onaj gore određuje koliki je, koliko će se tu sredstava izgubiti, odnosno ostaće hrvatskoj državi. Hrvati to rade jako pametno.
Nesreća je u srpskoj državi, nesreća je u državnim organima Republike Srbije, koji sve to tolerišu. Zamislite da su Hrvati u takvoj poziciji kao što su Srbi, ma bacili bi atomsku bombu na nas. To je moja odgovorna tvrdnja. Najbolji primer nek nam posluži; prošlo je 15 minuta, nastaviću kasnije.

S obzirom da su predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova prisutni ovde, ukazaću im na određene probleme koje imaju stranci, a i ljudi koji su imali izbeglički status i na određeni način, zbog propusta državnih organa, kršeći odredbe Zakona o izbeglicama, izgubili svojstvo izbeglice i postali stranci prema odredbama ovog zakona. Svoje tumačenje temelji na odredbama Zakona o izbeglicama, koji je u članu 18. definisao način i uslove gubljenja izbegličkog statusa.
Član 18. Zakona o izbeglicama kaže: Izbeglica gubi pravo utvrđeno ovim zakonom ako 1) da netačne podatke prilikom podnošenja prijave za sticanje svojstva izbeglice ili pri ostvarivanju pojedinih prava izbeglice; 2) ne prijavi promene u svojstvu izbeglice koje su od bitnog uticaja na ostvarivanje prava izbeglice ili ne prijavi promenu boravišta; 3) odbije pod uslovima utvrđenim za građane Republike Srbije da izvrši radnu ili drugu propisanu obavezu; 4) odbije ponuđeni smeštaj odnosno razmeštaj ili odbije da se stalno ili privremeno nastani u mestu u kome su mu obezbeđeni uslovi za život.
U praktičnoj primeni, Komesarijat za izbeglice u svim situacijama kada lice odnosno izbeglica dobije uverenje o državljanstvu i zatraži izdavanje lične karte mora vratiti izbegličku knjižicu i tog trenutka mu se gasi svojstvo izbeglice odnosno tog trenutka je izgubio izbeglički status.
U članu 18. Zakona o izbeglicama nigde nema uporišta za takvu odredbu.
Znači, vi samo posredno učestvujete tu.
Taj postupak ide preko Komesarijata za izbeglice, ali vi kao državni organ ne možete kršiti Zakon o izbeglicama u ovom slučaju zato što nijedna odredba, pa ni ovaj član 18. ne daju mogućnost Komesarijatu za izbeglice da se oduzme to svojstvo.
Može se, prema Konvenciji o statusu izbeglica, oduzeti izbeglički status onog trenutka kad je dobio državljanstvo Republike Srbije i trajno se vraća u Republiku Hrvatsku, ali trajnog povratka u Republiku Hrvatsku nema. Hrvatska to ne dozvoljava. Rekli smo da svega 5% izbeglica se vratilo u Hrvatsku.
Sada ćemo to pokazati kroz primere kako se kretao broj izbeglica. Godine 1996. bilo je oko 650.000 izbeglica, 1998. godine 715.000, 2000. godine oko 505.000, 2001. godine 450.000, 2005. godine 107.000 i ove godine oko 96.000-97.000, ali smanjuje se broj.
U gotovo 95% slučajeva je oduzeto pravo na izbeglički status čoveku izbeglici onog trenutka kada je dobio ličnu kartu, a nemamo uporište u zakonu. To sam napominjao kad smo razgovarali ovde o Zakonu o državljanstvu, Zakonu o ličnim ispravama i Zakonu o putnim ispravama. Taj nedostatak mora da se otkloni.
Izbeglički status je međunarodnopravno regulisan. On se može, s obzirom da smo ratifikovali ovu konvenciju o statusu izbeglice, imamo materijalni zakon koji definiše načine, uslove sticanja i oduzimanja tog prava, stoga državni organi ne mogu činiti ovu povredu zakonskih odredbi.
U krajnjem slučaju, to je jedna diskriminatorska mera prema određenoj kategoriji stanovništva koja ove građane stavlja u drugorazredni položaj. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, Gordana Pop-Lazić podnela je amandman na član 54. stav 4. i predlaže da se umesto broja 180 ugradi u Predlog zakona broj 90.
Pročitaću Predlog zakona da bi javnost mogla da vidi suštinu ovog amandmana.
Član 54. Predloga zakona kaže: "Strancu kome je poznat identitet i koji ima obezbeđen smeštaj i sredstva za izdržavanje, a ne može odmah prinudno da se udalji, nadležni organ može rešenjem da odredi meru obaveznog boravka u određenom mestu.
Stranac kome je određen obavezni boravak dužan je da boravi na određenoj adresi i da se redovno javlja nadležnom državnom organu. Kad za to postoje opravdani razlozi, stranac može privremeno da napusti mesto obaveznog boravka, samo uz rešenje nadležnog organa kojim mu se to odobrava.
Obavezni boravak može trajati najduže 180 dana.
Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana, kao i protiv rešenja iz stava 3. ovog člana kojim mu se uskraćuje odobrenje, stranac može preko nadležnog organa da izjavi žalbu Ministarstvu, u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Žalba ne odlaže izvršenje.
Obavezni boravak se unosi u putnu ispravu stranca. Strancu koji nema putnu ispravu izdaje se privremena lična karta.
Način unošenja obaveznog boravka u putnu ispravu i izgled obrasca privremene lične karte propisuje ministar nadležan za unutrašnje poslove.
Strancu koji je u nameri onemogućavanja ili ometanja prinudnog udaljenja postupa suprotno obavezama iz stava 2. i 3. ovog člana, nadležni organ će odrediti boravak u prihvatilištu u skladu sa članom 49. ovog zakona".
Na podneti amandman Vlada je dala obrazloženje u kome ističe da ne prihvata ovaj amandman iz istog razloga iz kojeg se ne usvaja amandman na član 50. Predloga zakona.
Uvažena koleginica Gordana Pop-Lazić je pokušala da smanji vreme boravka, da omogući državnim organima da u roku od 90 dana utvrde sve bitne činjenice vezano za stranca i da se vreme zadržavanja ukalupi u roku od 90 dana. Vlada je išla sa ovim stavom - nije prihvaćen amandman, a ovde ću da ukažem na određene druge stvari vezano za ovaj zakon, a vezano i za druge zakonske propise koji se tiču i stranaca i određene imovine.
Sada ću govoriti malo o imovini Srba iz Republike Srbije u bivšim jugoslovenskim državama i kakva je njena sudbina, pre svega pravnih, a i fizičkih lica, a s druge strane da vidimo kakva je sudbina imovine koju su imale pravna i fizička lica u Republici Srbiji.
Ova oblast je regulisana jednim međunarodnim sporazumom koji predstavlja akt međunarodnog prava, s obzirom da je imao više potpisnika, a potpisan je uz učešće međunarodne zajednice i time dobija na validnosti. Potpisan je 2001. godine. Radi se o Sporazumu o sukcesiji.
Ratifikovan je u Republici Srbiji, ratifikovan je i u svim drugim državama, zadnja ga je ratifikovala Republika Hrvatska, videćete zašto ona ratifikuje uvek poslednja sve međunarodne sporazume gde ona ima određene obaveze.
Sporazumom o sukcesiji je definisano pitanje celokupne imovine bivše SFRJ, deoba te imovine i način postupanja svih bivših jugoslovenskih država u smislu ostvarivanja prava na tu imovinu, regulisanja odnosa oko te imovine i povrat određene imovine shodno ovom međunarodnom ugovoru. Shodno tom sporazumu nijedna od bivših država članica nije mogla prodati imovinu koja se katastarski, koja se gruntovno vodi kao imovina neke druge republike.
Republika Srbija je u toku prošle godine donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. U članu 3. toga zakona dozvoljena je prodaja imovine bivših jugoslovenskih država. Ukupna vrednost srpske imovine u BiH, u Hrvatskoj i u Sloveniji ceni se na milijardu i 800 miliona. Ukupno je oko 300 privatnih lica imalo tu imovinu i oko 6.000 fizičkih lica su imali imovinu u bivšim jugoslovenskim državama.
Šta su bivše jugoslovenske države učinile? Onoga trenutka kada su se otcepile, formirale nezavisne samostalne države, prodale su tu imovinu, otuđile tu imovinu. Šta smo mi napravili? Mi smo doneli uredbu 1991. godine kojom smo omogućili radnicima u tim pravnim licima da formiraju samostalna pravna lica koja će nastaviti rad i kontinuitet tih preduzeća.
Ona su ostala u posebnom statusu, imala su status državne svojine. Ove godine 16.06,na temelju ovih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, Vlada je donela Uredbu kojom je promenila karakter imovine, iz državne imovine ta imovina je sada prerasla u društvenu imovinu, ta pravna lica mogla su se upisati zemljišnim i katastarskim knjigama sa statusom društvene imovine. Time je Agencija za privatizaciju stvorila uslove da može prodati tu imovinu, shodno zakonskom ovlašćenju.
Toga trenutka nastupaju problemi i to ogromni problemi za nađu državu. Znači, naša imovina, čija vrednost milijardu i 800 miliona evra i danas čami tamo, ona je prodata, mi na nju gotovo i ne polažemo pravo, a imovina pravnih lica iz bivših jugoslovenskih država, ukupne vrednosti negde oko 800 miliona, kada smo pokušali da prodamo to, čak smo i definisali uredbom, Vlada je definisala uredbom, da će se ta imovina voditi na posebnom budžetskom računu.
Znači, uvek će biti na raspolaganju drugim pravnim licima koja su je imala pre 1991. godine i, shodno odredbama Sporazuma o sukcesiji, biće kompenzovane međusobne obaveze, vraćen posed nad tom imovinom itd.
Onoga trenutka kada je održan prvi tender za prodaju određenih preduzeća, prodato je nekih petnaestak preduzeća, toga trenutka su usledile protestne note Slovenije i Hrvatske. Ukupno je Slovenija uputila tri protestne note. Rupel je tu bio vrlo ažuran, on je uputio protestnu notu 20.03.2008. godine, pa 22.07, pa 25.07. i 19.08, znači četiri, ne tri.
Čak je jedan od nama poznatih secesionista izjavio da ne dolazi u obzir prodaja te imovine. Sprečićemo ulazak Srbije u EU ako se proda ijedno preduzeće iz Slovenije. Janez Janša, nama jako poznat, e to je njegova izjava. Izjava ministra spoljnih poslova, Rupela, bila je takođe slična. Hrvati, takođe, tri protestne note itd.
Ono što smo mi napravili protivzakonito, na inicijativu ministra Dinkića, ministar Dinkić je bio nosilac inicijative da se promeni Zakona o privatizaciji, zagovarao je tezu, u javnost je izlazio, mi moramo zato što su oni predali našu imovinu itd.
Onog trenutka kada su diplomatski pritisci krenuli iz Slovenije i Hrvatske, toga trenutka prekinuti su svi poslovi na privatizaciji.
Zašto? Je l' mi ne smemo recipročno, kao što su radili u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH, da isto to prodamo, stavimo na račun, raspolažemo faktički tim sredstvima, kao što i oni raspolažu sa našim? Ali, daleko, daleko veći iznos, milijardi i 800 miliona i oko 800 miliona njihove imovine.
Ovde ću spomenuti o kojim se preduzećima sa srpske strane radi. Imamo NIS; NIS ima u bivšim jugoslovenskim državama oko 30 benzinskih pumpi, ima brojna odmarališta, skladišta, učešće u jadranskom naftovodu. Moramo spomenuti i EPS, njegovo učešće u izgradnji elektroprivrednog sistema, bivšeg jugoslovenskog elektroenergetskog sistema.
Zatim imamo Geneks, imamo Centrotekstil, imamo Obuću Zemun, imamo brojna odmarališta na moru koja su gradile državni organi Republike Srbije, organi Autonomne Pokrajine Vojvodine, brojne opštine su imale svoja odmarališta. Ukupno 319 objekata poslovnih, industrijskih, turističkih, ugostiteljskih itd.
Evo vidite kako jedna u osnovi dobra ideja u praksi ne zaživi, ne zaživi samo zato što se mi plašimo ući u diplomatsku borbu. Iza sebe imamo činjenicu da je to naša imovina. To je bila nekada jedinstvena društvena svojina i kategorija društvene svojine.
Onoga trenutka kada je došlo do odvajanja i Slovenije, i Hrvatske, i Bosne i Hercegovine, one su tu društvenu svojinu pretvorile u državnu svojinu, prodale i uživaju i dan-danas u sredstvima koja su ostvarili od te prodaje. Nažalost, Srbi ne rade tako.
Kada govorimo o imovini pravnih lica, moram spomenuti i ogromnu imovinu fizičkih lica, oko 6.000 Srba iz Republike Srbije imalo je imovinu u Hrvatskoj, Sloveniji i BiH. U Sloveniji bili su najpitomiji što se tiče povratka imovine, kuća, vikendica po Bledu, Bohinju itd, ali u Hrvatskoj je to problematično. Hrvati ne vraćaju, niti Srbima koji su bili državljani Hrvatske, ne vraćaju ni Srbima. Tamo čak i gde vraćaju, vraćaju po pravilu devastirane, uništene i zapaljene objekte, pre svega vikendice po Jadranu, brojne vikendice, to su slučajevi. Imovina je očišćena, pokradena, uništena itd.
Kada Srbi žele da vrate u posed i da povrate stvarni posed te imovine imaju ogromne probleme pred pravosudnim organima Republike Hrvatske. Ti postupci traju godinama. Na kraju se završavaju nakon 5, 6, 10 godina, ali je to skelet od kuća, od nekretnina, zato što sve što se može uništeno je od Hrvata, a slična je situacija u pojedinim delovima BiH. Vidite, tu naši građani nemaju nikakvu zaštitu.
Državni organi Republike Srbije ne čine ništa da pomognu u tim postupcima pred državnim organima Republike Hrvatske, BiH, pa i Slovenije.
Pitam javnost, otkud pravo jednom ministru, koji je svestan činjenice da smo mi potpisali Sporazum o sukcesiji, u kome decidirano kaže da se imovina čiji su vlasnici iz bivših republika ne može otuđiti, mora se staviti na raspolaganje, da predloži ovde zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koji je omogućio prodaju.
Odjednom je njegovom voljom prekinuta ta prodaja. Zašto? Ako smo već napravili protivzakonitost, dovedimo to do kraja. Ali, kad je Dinkić u pitanju, onda se može onako kako on hoće, ali mi ne smemo to dozvoliti.
Ako su to Hrvati napravili, ako su to Slovenci napravili, napravimo to i mi, bez obzira na Sporazum o sukcesiji. Mi smo po tom Sporazumu o sukcesiji bili u obavezi da formiramo komisiju za sukcesiju. Ona je bila u početku komisija Savezne vlade za sukcesiju, i po podacima sa kojima raspolaže SRS, mi smo bili najneaktivniji u toj komisiji.
Jedan zajednički komitet, sastavljen od svih predstavnika svih komisija iz bivših jugoslovenskih država, taj komitet je trebalo da usaglašava stavove, da se dogovaraju određena rešenja i da se krene u povratak imovine i pravnih i fizičkih lica. Opet smo tu zakazali. Dok je to izmešteno iz savezne administracije u republičku administraciju, izgubili smo i dokumentaciju itd.
(Predsednik: Gospodine Buha, vreme.)
Hvala.

Kada govorimo o imovini bivših jugoslovenskih država, imovini fizičkih i pravnih lica u bivšim jugoslovenskim državama, moramo spomenuti i imovinu, pre svega društvenu i državnu, u Republici Hrvatskoj.
Prema odredbama saveznog Zakona o privatizaciji društvene i državne imovine i transferu te imovine u neke druge imovinske oblike iz 90/91. godine, pravo na besplatnu podelu akcija, pravo na učešće u državnoj i društvenoj svojini imali su svi građani, odnosno učešće u jednom zajedničkom kolaču koji se zove društvena i državna svojina.
Kakva je sudbina pojedinih kategorija stanovništva SFRJ najbolje će vam poslužiti primer Srba iz Republike Srpske Krajine Republike Hrvatske. Proterivanjem u periodu od 1990. do 1995. godine, a nažalost proterivanja ima i danas, ali osvrnuću se samo na ta proterivanja od 1990. do 1995. godine, sa teritorija Republike Hrvatske proterano je blizu 800.000 Srba.
Ti Srbi koji su proterani izgubili su pravo na refundiranje prava na imovinu, društvenu i državnu, u Republici Hrvatskoj. Kako? Republika Hrvatska izmenama Ustava iz 1991. godine, kasnije brojnim zakonskim propisima, uredbama Vlade, izbrisala je pravo Srba na besplatne akcije, učešće u određenoj finansijskoj imovini.
Sada ću vam reći ovde koliko je to imovinsko pravo Srba. Prema Statističkom godišnjaku Republike Hrvatske iz 91. godine, ukupna vrednost imovine u Hrvatskoj bila je 126 milijardi njemačkih maraka. Ako to prebacimo u kategoriju evra, to je otprilike toliko, 126 milijardi evra - stanje 31.12.91. godine. Ako je učešće Srba bilo 12,8%, bilo je daleko veće, bilo je oko 20%, ali zvanični podaci kažu tako, neka bude 12,2%, na 126 milijardi evra to je 15 milijardi i 372 miliona evra - to je učešće srpske populacije u društvenoj i državnoj imovinu u Hrvatskoj.
Nijedan evro Srbi nisu dobili.
Gledajte, ovo su nestvarne stvari. Kada javnost ovo čuje sada, kaže - ovo je lupanje itd.
Sve je ovo proverljivo, sve ovo treba da nas sve zabrine - ta imovina je imovina Srba. Srbi žive ovde, zlopate se u Srbiji. Umesto da omogućimo Srbima da dobiju tu imovinu, to im pravo pripada na temelju brojnih međunarodnih pravila, pripada na temelju Sporazuma o sukcesiji itd. Ali nas to ne zabrinjava - to je tuđe, šta nas briga. Ta imovina transferom iz Hrvatske bi došla ovde, 15 milijardi evra - nestvarno. Spominjemo na sastancima sa izbeglicama, ljudi to ne veruju, ali je to matematika. To bi bila i stvarnost da imamo ozbiljnu Vladu, koja bi se zauzela za Srbe izbeglice, koja bi se založila, sela sa Hrvatima i rekla, ajde da vidimo zašto to i kako, na koji je način to pravo uskraćeno, oduzeto.
Sada, kakva je sudbina istih tih Srba koji su dobili izbeglički status u zakonodavstvu Republike Srbije. Koncem prošle godine u 12. mesecu donet je Zakon o podeli besplatnih akcija. U tom zakonu Srbi koji imaju izbeglički status, nemaju jugoslovensko državljanstvo, nemaju pravo na besplatne akcije.
Znači, oni koji nisu ostvarili to pravo u Hrvatskoj, a imali su po pravu iz savezne države i po međunarodnom Sporazumu o sukcesiji, izgubili su pravo i prema ovom zakonu, ni tamo ni ovde. Gde je tu pravde?
Sada kada te ljude u kolektivnim centrima slušate, onda kažu ostavljeni smo od svih i svakoga, jedino onaj gore misli o nama. Vidite, onda su u pravu. Ne mislimo o njima, ali ne mislimo ni o sebi.
Ta imovina, ta imovinska prava bi se vratila u ovu državu, uživali i ti ljudi, uživala i ova država, ulagali bi u nekretnine, ulagali bi u pokretnine itd. Kroz porez na dodatu vrednost itd. to bi upumpali u finansijski sistem ove države. Finansijski sistem ove države je prazan, a imamo ogromna prava koja ne želimo, nemamo uz sebe aktuelnu vlast.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je na desetine puta obaveštavala o ovom problemu sve državne organe, međunarodnu zajednicu itd, pomaka nema. Neka je na čast i jednima, i drugima, i trećima, ovo je zločin prema jednom narodu. Doživeli smo to od 90. do 95. godine, evo doživljavamo ovo i u vlastitoj državi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin i kolega Vitomir Plužarević je podneo amandman na član 78. Predloga zakona i on ističe u svom amandmanu da se ovim amandmanom vrši korekcija člana 78. stav 2, da se reči "ministar nadležan za unutrašnje poslove uz saglasnost ministra nadležnog za spoljne poslove, a evidencija iz stava 2. ovog člana ministar nadležan za spoljne poslove uz saglasnost ministra nadležnog za unutrašnje poslove" zamenjuje rečima "ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove uz saglasnost ministarstva nadležnog za spoljne poslove, a evidencija iz stava 2. ovog člana ministarstvo nadležno za spoljne poslove uz saglasnost ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove".
Obrazloženje je slično onim koji su bili u prethodnim članovima. Vlada je odbila ovaj amandman iz istih razloga, čuli smo ih više. Neću mnogo oko ovog amandmana, s obzirom da su nam svi amandmani ovog karaktera odbijeni. Ovde su predstavnici Ministarstva, upozoriću ih na određene stvari koje se dešavaju u praksi licima i strancima, izbeglicama, i azilantima i svima onima koji dođu u situaciju da traže određene lične isprave pred državnim organima Republike Srbije.
Shodno zakonskim odredbama u pravnom sistemu Republike Srbije da bi se dobio određeni lični dokument neophodno je pribaviti određenu dokumentaciju. Dokumentacija u pravilu za građane Srbije pribavlja se pred državnim organima Republike Srbije. Izbeglice, azilanti, stranci su u obavezi da pribave tu dokumentaciju u matičnim državama.
Govorim sada o situaciji koja se dešava izbeglicama iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, koji za tu dokumentaciju moraju otići u Republiku Hrvatsku. Da bi otišli u Republiku Hrvatsku moraju izgubiti jedan radni dan ili dva, posebno oni koji su živeli i imali prebivalište ranije u Dalmaciji, Baniji, Lici, Kordunu, najmanje dva, pa možda i tri dana da bi dobili taj dokument.
Da bi se došlo do tog dokumenta treba potrošiti administrativnu taksu da bi se to dobilo od hrvatskih organa, a sa druge strane potrošiti i jedan, dva, tri dana i materijalna sredstva.
Odlazeći tamo pređašnji građanin Hrvatske da zatraži jedan od dokumenata potroši sredstva na sve ono što faktički naš državni organ ima. A šta državni organ Republike Srbije ima? Ima neki dokument, kad kažem neki onda je to ili lična karta ili u dokumentaciji postoji nešto drugo - izbeglički karton, izvod iz matične knjige rođenih, izvod iz matične knjige venčanih, uverenje o državljanstvu, rešenje o državljanstvu itd.
Već postoji to u dokumentaciji, u svim tim dokumentima koje sam spomenuo. Imaju svi neophodni lični podaci - ime, ime oca ili majke, prezime, mesto rođenja, datum rođenja, jedinstven matični broj, bivše prebivalište i druge neophodne stvari.
E sada, otišao je u Hrvatsku, potrošio sredstva, došao ovde, dobio je taj dokumenat, dobio je, hajde da kažem rešenje o državljanstvu. Da bi dobio ličnu kartu po pravilu se ne poklapaju, u međuvremenu je tom dokumentu istekla vrednost, jer ne znam po kom pravilu i kom zakonu svi lični dokumenti vezano za uverenje o državljanstvu, izvod iz matične knjige rođenih, venčanih itd. važe i kod nas i u Hrvatskoj šest meseci.
Da bi dobio ličnu kartu on mora otići ponovo u Hrvatsku, da bi dobio pasoš mora ponovo ići u Hrvatsku. Petsto hiljada Srba iz Hrvatske ili blizu 500.000 Srba je bilo u obavezi da dostavi taj dokument. Da vidimo šta je to novčano? Otprilike stotinak evra treba za administrativne troškove, za put tamo i nazad i za sve druge troškove. Na 500.000 puta sto, to vam dođe 50 miliona evra za jedan dokument.
Svi Srbi koji su bili u toj prilici, a bili su u obavezi svi, potrošili su 50 miliona evra, pa 50 miliona evra za ličnu kartu, pa 50 miliona evra za pasoš. Šta predlažemo? Imate u dokumentaciji. To je igra velikih brojki, o tome ne razmišlja niko. Šta nas briga. Dajemo to Hrvatima. Imamo puno para, te izbeglice su pune para, ajde da pomognemo malo Hrvatima.
Trenutno imamo 97.000 izbeglica, imamo stotinak hiljada Srba koji su nedefinisanog statusa. Neko je dobio državljanstvo, a nema ličnu kartu, neko je u drugoj situaciji, ima i državljanstvo i ličnu kartu, a treba mu pasoš, pa mora da ide tamo. Samo tih 97 plus jedno stotinak hiljada je 200.000, po 100 evra to je 20 miliona evra; pa nemojmo bacati, nemamo. Zadržimo to ovde.
Ne mora se menjati zakon, zakon to čak ni ne traži. Imate zakonske propise koji jasno kažu: državni organ na temelju, to je Zakon o opštem upravnom postupku, član 170, koji vam kaže da možete na temelju dokumenata koje imate izdati uverenja i druga dokumenta, a na temelju dokumentacije koju imate. Imate dokumentaciju.
Nemojte da dovodimo ljude u poziciju, prvo su prognani, sa druge strane Hrvati im ne daju penzije, ne daju im akcije, govorili smo o svemu tome, ne daju ni ovo i još ono malo sredstava koje imaju u džepu, hajde da i to potroše. Teramo ih u Hrvatsku i punimo hrvatski budžet.
Zašto? Stvarno nema potrebe. Razmislite malo o tome. Govorio sam to i kada smo raspravljali o državljanstvu, govorio sam to i kad se raspravljalo o putnim ispravama itd.
Razmislite malo o tome, ogromna su sredstva, dajte da to ostane ovde. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ponovo ću se obratiti predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova i ovde prisutnom prvom potpredsednika i ministru unutrašnjih poslova da primi k znanju sve ovo što iznose predstavnici SRS.
Izneću još određene činjenice koje su na sreću došle i u krug Vlade. Potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić je imao nekoliko sastanaka sa predstavnicima udruženja građana Krajišnika koji su proterani iz Republike Hrvatske. Sastanci su bili na vrlo visokom nivou i izneću i citiraću određene izjave gospodina Krkobabića, što nam jasno ukazuje da je ne samo on, verovatno i drugi predstavnici Vlade, shvatili situaciju u kojoj se nalazi izbegla populacija iz Republike Srpske Krajine Republike Hrvatske.
Napomenuću još da Vlada Republike Srpske Krajine kontinuirano obaveštava sve državne organe o svim problemima sa kojima se suočavaju Krajišnici i nalazi rešenja, upozorava, međutim, sa suprotne strane nemamo pravog sagovornika sa kojim bi mogli ove probleme pokušati zajednički rešiti.
Na jednom od sastanaka gospodin potpredsednik Vlade, Krkobabić, izjavio je da Vlada mora insistirati na doslednom sprovođenju Sarajevske deklaracije, Sporazuma o sukcesiji i Bečkog sporazuma, ne znam koji je to Bečki sporazum, da li je to slučajno izgovoreno ili je to nešto što nas očekuje, ali bitno je da je rečeno to od strane predstavnika Vlade.
On je zadužen kao potpredsednik za pitanja izbeglica i interno raseljenih lica i očekujemo da će se formirati prava platforma za pregovore sa Hrvatskom. Onda smo videli da je Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija najavio razgovore sa hrvatskom stranom u dvanaestom mesecu i da bi na tim razgovorima trebalo doći do pravih rešenja. Dosad ih nismo imali, da se razumemo.
Zanimljivo je čuti još jednu izjavu potpredsednika Vlade, koji kaže - Republika Hrvatska svesno, tendenciozno i namerno usporava proces povratka, vraćanje imovine, povratak stanova, ostvarivanje prava na penziju, ostvarivanje prava na posao. Znači, sve ovo što smo dogovorili danas jasno potvrđuje i potpredsednik Vlade. Ovo mora da bude opomena i uzbuna u Vladi.
Sve ove pojave o kojima smo pričali treba da uznemire Vladu i sve državne organe. Finansijske cifre koje smo izneli ovde još više treba da zabrinu, da ustrepere Vladu zato što su to ogromna sredstva koja stoje u sefovima Republike Hrvatske i ona ne čini ništa da ih stavi u funkciju, da ih vrati onome kome pripadaju.
Upozoravam, posebno Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se u Hrvatskoj i dalje dešavaju ubistva, progoni, maltretiranja, privođenja na informativne razgovore. Vi imate te informacije, ali nijednu informaciju državni organ nije izneo.
Hrvati raznim postupcima diskriminacije sprečavaju Srbe da ostvare svoja prava. Državni organi Srbije o tome ćute. Ne smemo o tome da ćutimo. Potpredsednik Vlade Krkobabić je prvi izneo ovako, ovo je grubo rečeno, ali je to istina. Sada očekujem i od njega i od Vlade i od drugih državnih organa da krenu u realizaciju svega ovoga što je ovde rečeno. Hvala.

Na kraju, da zaokružimo jednu celinu, ona je u svakom slučaju neophodna. Kada smo ušli u projekat obnavljanja rada bivše Skupštine Republike Srpske Krajine i formiranje Vlade Srpske Krajine, imali smo u obzir sve ovo što sam danas govorio i što su govorili predstavnici SRS. Razlozi su danas rečeni. Oni su poznati svim Krajišnicima. Jedino što nam aktuelna vlast, pogotovo od 2000. godine, svaka aktuelna vlast okreće leđa, a okreće leđa i međunarodna zajednica.
Međutim, geopolitička slika sveta se menja. Možda niste imali razumevanje prema Krajišnicima, izbeglicama, interno raseljenim licima, vi - imaće neko drugo. Još bih rekao samo dve rečenice.
Jedna je, iza svega ovoga stoje ogromna sredstva, ogromne pare, ogromna imovinska i socijalna prava koja su uskraćena Srbima. Procena Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu je da je to vrednost od 30 milijardi evra. Probao sam da idem od stavke do stavke, pa se to završi na 30 miliona evra.
Tome obavezno se mora dodati izgubljena dobit za nemogućnost korišćenja imovine, sve ono što pripada Srbima, a ne mogu da ga koriste. To je nekih 20-ak milijardi evra i sve ukupno 20 plus 30, to je 50 milijardi evra.
Još samo jedna rečenica. Ova država je potrošila ogromna sredstva. Umesto da je prisilila, shodno međunarodnom pravu, shodno međunarodnim sporazumima sa Hrvatskom, povratak Srba na svoja ognjišta, mogućnost unovčavanja imovine koja je tamo, unošenje te imovine ovde itd.
Opet jedan proračun. Proračun kaže da su to sredstva koja je Srbija izdvojila za - za izbeglice 12 milijarde evra, a za interno raseljena lica 5 milijardi evra - to je platila Srbija, umesto da je platila sva ta sredstva Republika Hrvatska i Šiptari sa Kosova i Metohije. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS uputio sam amandman na član 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka. Radi upoznavanja javnosti o tome šta se definiše ovim članom pročitaću iz Predloga zakona član 5. Kaže: "Republička izborna komisija i Odbor za finansije dužni su da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona predaju agenciji završne račune i izveštaje iz čl. 14. i 16. Zakona."
Vlada nije prihvatila ovaj amandman sa obrazloženjem da je mišljenja da kontrolu finansiranja političkih stranaka treba da vrši jedan nezavisni organ koji je specijalizovan za borbu protiv korupcije, umesto organa koji su predviđeni Zakonom o finansiranju političkih stranaka.
Sadašnjim, važećim zakonom je predviđeno da kontrolu finansiranja političkih stranaka vrše RIK i Odbor za finansije. Predlagač ide na izmenu i novoformirani organ, državni organ, koji će biti inaugurisan posle usvajanja u ovoj skupštini za nekoliko dana, dobiće značajna ovlašćenja i kao takav imaće mogućnost da vrši kontrolu finansiranja političkih stranaka. Srpska radikalna stranka smatra da ovom organu ne smemo poveriti obavljanje ovih poslova iz više razloga.
Prema konceptu zakona o agenciji za borbu protiv organizovanog kriminala predviđena su ogromna ovlašćenja, ali iz toga će slediti i zapošljavanje ogromnog broja radnika. Smatramo da RIK i Odbor za finansije mogu obavljati poslove kontrole sasvim normalno, u okviru nadležnosti, bez gubitka vremena. Znači, u okviru svega onoga što rade u skladu sa zakonom mogu obavljati i kontrolu finansiranja.
S druge strane, ovaj novoformirani državni organ - agenciju za borbu protiv organizovanog kriminala smatramo političko-pravnim fantomom, koji će preuzeti ogromna ovlašćenja i plašimo se zloupotrebe koje bi mogle izazvati određene političke posledice prema nekim političkim strankama, a to možemo videti na temelju dosadašnjeg iskustva.
Član 3. Zakona o finansiranju političkih stranaka kaže: "Sredstva za finansiranje aktivnosti iz člana 2. ovog zakona mogu se sticati iz javnih i privatnih izvora, u skladu sa ovim zakonom. Javne izvore, u smislu ovog zakona, čine sredstva iz budžeta Republike Srbije, budžeta jedinice teritorijalne autonomije i budžeta jedinice lokalne samouprave, odobrena za finansiranje redovnog rada političke stranke i troškova izborne kampanje."
Gledajte, kod ovih javnih izvora prihoda neće biti problema, znači, ta sredstva će se normalno utapati na tekuće račune političkih stranaka, kontrolu će sasvim normalno vršiti bilo koji državni organ, ali je problem kod ove druge kategorije prihoda koje ostvaruju stranke u normalnom radu i poslovanju. To je definisano članom 3. stav 3, kaže: "Privatne izvore, u smislu ovog zakona, čine: članarina, prilozi pravnih i fizičkih lica, prihodi od promotivnih aktivnosti političke stranke, prihodi od imovine političke stranke i legati." Ovde nastaje problem.
Ovde nastaje problem ne kod članarine nego kod prihoda pravnih i fizičkih lica. Zašto je tu problem? Problem je, po pravilu, zato što i pravna i fizička lica u njima izbegavaju javnost. Znači, vrše tajne uplate na pojedine račune pa se od nekih trećih računa plaćaju određene obaveze koje političke stranke imaju u svom radu i poslovanju. Radimo tajno. Da li ova agencija za kontrolu, za borbu protiv organizovanog kriminala može izvršiti kontrolu ovih tajnih uplata? Ne može. To nam je sasvim jasno. Ako iza toga postoji ista politička stranka čiji ljudi rade u državnom organu koji vrši kontrolu korupcije i političke stranke, onda ćemo isključiti dotle i ono što znamo ne znamo, a svesni smo toga.
Dalje, postoji velika opasnost da će ovaj državni organ koji vi predlažete, odnosno agencija za borbu protiv korupcije, zloupotrebljavati podatke političkih stranaka koje nađe u finansijskim izveštajima. Kako će zloupotrebljavati? Određena sredstva koja prođu kroz tekući račun političke stranke su javnog karaktera, videće se subjekti koji uplaćuju sredstva na račun političke stranke.
Tu opet postoje negativna iskustva u praksi. Kada su u pitanju pravna ili fizička lica koja uplate direktno na tekući račun stranke, po pravilu, tu postoji pritisak državnih organa. Razne inspekcije odmah krenu u kontrolu tih pravnih lica ili fizičkih lica. Neće niko dobrovoljno dati ozbiljnija sredstva ako se radi o fizičkom licu. Onda izvršimo kontrole, vršimo sankcionisanje tih pravnih lica. U praksi toga imamo, vi to jako dobro znate. Mi u SRS smo imali takve primere. Posebno je to tipično kod lokalne samouprave. Molimo jedne, druge, treće. Kad određeno pravno lice uplati, onda nam dolazi sankcija prema tom pravnom licu. Tu je mogućnost zloupotreba, a to ćemo sigurno ovde imati.
Zašto je dobro da ostane staro rešenje? Iz više razloga. Znači, nećemo imati dupliranje radnika. Da bi agencija izvršila kontrolu, ona mora zaposliti radnike. Već imamo radnike u državnoj upravi koji tu rade; to su radnici RIK-a i to će u ovom slučaju biti poslanici u Odboru za finansije. Ne dupliramo. Mi se zalažemo, a posebno aktuelna vlast kaže da će aktivno raditi na smanjenju javne potrošnje. Ovo je suprotno tim vašim zalaganjima. I MMF i Svetska banka vam nalažu da smanjite javnu potrošnju.
Kako je smanjujete, kad povećavate broj radnika, povećavate razne izdatke za državne organe koji se finansiraju iz budžeta? Evo vam zgodne prilike da prihvatite ovaj amandman i da otklonite sve ovo što vam govorimo da je negativno.
Još jedna konstatacija. Moramo se ovde osvrnuti na određene donacije koje je imala grupacija DOS u periodu od 2000. godine. Pojedinci iz vaših redova su rekli da su u koferima prenosili sredstva u Srbiju, finansirali aktivnosti DOS-a, deo sredstava pretočili u privatne džepove, deo sredstava uložili u korupciju i kriminal. Šta smo dobili posle svih tih aktivnosti? Nijedan slučaj nije procesuiran, a sami ste se hvalili koliko je ko dobio i ogovarali onog drugog koji je dobio više. Državno tužilaštvo, tužilaštvo u celini, nije preduzelo nijednu aktivnost da se razotkrije način dolaska tih sredstava, način trošenja tih sredstava i sve zloupotrebe koje su usledile dolaskom tih sredstava na prostore Republike Srbije.
Najnovija situacija tiče se činjenice koju je izneo građanin Tomislav Nikolić u jednoj političkoj emisiji. Na pitanje novinarke: "Da li je bilo finansiranja SRS od strane tajkuna", on je rekao: "Da". Međutim, slagao je. Nije bilo finansiranja, a to će pokazati i kontrola koju ćete verovatno vi napraviti, ovaj organ ili neki drugi organ, jer ništa preko računa SRS nije prošlo. Izjavio je građanin Tomislav Nikolić da su sredstva uplaćena od strane tajkuna Miškovića i to za dva računa: jedan je za korišćenje rentakar vozila, a drugo je za finansiranje usluga jedne TV kuće. To su privatni aranžmani, SRS iza toga ne stoji. Na našem računu ništa od toga nije prošlo.
Zapitajte se vi zašto državni tužilac u ovoj situaciji ne reaguje. Vi i sami znate koji tajkuni su vas finansirali. Da li je reagovao državni tužilac? Nije. Da li je iko iz pravosudnog sistema reagovao? Nije. Nema tu borbe protiv kriminala. Dok se u vlastitim redovima ne reše situacije finansiranja, nema tu pravne države, nema borbe protiv korupcije i kriminala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo zajedno dovedeni u jednu zabunu zbog toga što nisu spremno dočekali ovu realizaciju zakona o strancima. Imamo ogroman broj amandmana koje je uložila Srpska radikalna stranka.
Mi u poslednjih petnaestak dana razgovaramo o petnaestak zakonskih projekata. Neprimereno je da svaki poslanik nosi sve zakonske projekte sa sobom i sve materijale koje dobijamo od stručnih službi. Konkretno ću reći, bio sam ovlašćeni predstavnik SRS-a za ovaj zakon, radio sam amandmane i tu dokumentaciju sam, shodno dogovoru, ostavio kod kuće. Ja, između ostalog, moram ovde izlaziti u više navrata i sada mi je problem kako da (a hvala Bogu, stariji sam čovek) memorišem sve ono što sam pripremio o tim zakonskim projektima, pa sam, da bih se pripremio na određen način, morao od kolega uzimati.
Niko, manje-više, nije u prilici da nosi takvu torbu; konkretno, moja torba je bila poteška, otprilike desetak kilograma, pa ako budemo ovako radili ja ću morati tražiti od predsednice Skupštine da mi plati jednog čoveka koji će nositi tu torbu, jer ja to ne mogu da nosim.
Prema tome, moramo ozbiljno pristupiti svemu ovome. Znači, ne možemo razgovarati u toku jednog dana o tri-četiri zakonska projekta. Ne možemo se dovoljno pripremiti, niti vi možete adekvatno voditi ovu skupštinu ako se radi o obilju. Posebno je to zanimljivo kod predstavnika Vlade, koji moraju ovde biti; oni moraju jasno znati kada i u kom trenutku dolazi koji zakon, da se i oni spreme, da izađu ovde, prihvate određene amandmane ukoliko su validni i daju mogućnost za popravljanje zakonskih projekata. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde ću pročitati odredbu člana 85. Poslovnika o radu Narodne skupštine. On je vrlo bitan.
U stavu 1. se kaže: "Sednice Narodne skupštine na kojima se vodi rasprava o predlozima zakona, plana razvoja, prostornog plana, budžeta, završnog računa, Poslovnika, deklaracija, rezolucija, preporuka, odluka, zaključaka i autentičnih tumačenja akata koje donosi Narodna skupština održavaju se utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10 do 18 časova sa prekidom od jednog sata."
Bitan je i stav 5: "Izuzetno, predsednik Narodne skupštine može odlučiti da se sednica Narodne skupštine održi drugim danima, odnosno da Narodna skupština produži rad i posle 18 časova, ukoliko za to postoje opravdani razlozi koje predsednik saopštava narodnim poslanicima."
Predsednik parlamenta nije rekao koji su to opravdani razlozi, a opravdani razlozi su stvarno opravdani, aktuelna vlast ih naglašava, a to je usvajanje ova tri zakonska projekta koja se odnose na belu šengen listu.
Aktuelna vlast, a i predsednik parlamenta, u više navrata je obmanjivala javnost time da SRS, a i druge stranke, blokira parlament. Eto, zbog toga ne možemo doći do zakonskih projekata.
Moram još jednom upozoriti i aktuelnu vlast, a i predsednicu parlamenta da takve informacije ne mogu ići. Zašto? Zato što smo 21. jula poslati na prinudni godišnji odmor. Namerno kažem prinudni zato što se znalo zbog čega idemo na godišnji odmor; uhapšen je dr Radovan Karadžić i morali smo otići. Posle toga smo otišli na redovan godišnji odmor, pa smo radili dva dana, pa smo ponovo otišli na godišnji odmor. Više ne znam kako pravno da ilustrujem šta to znači otići i zašto parlament ne radi u tom periodu.
Sigurno je bitno da dođemo do bele šengen liste. Srpska radikalna stranka se zalaže za to. Zalaže se i za donošenje ovih zakona; pokušavamo da korigujemo i sugerišemo predstavnicima Vlade određena rešenja koja su, prema mišljenju SRS, bitna da se ugrade u zakonske projekte.
Evo, da izađemo iz svega ovoga, iz ovog ćorsokaka u koji smo zapali ovog trenutka, imam rešenje. Zamenik predsednika i potpredsednik i ministar unutrašnjih poslova neka prihvati sve amandmane SRS i vrlo brzo smo... Tvrdim vam odgovorno da su vrlo dobro sagledani amandmani, da su konstruktivni, da su realni, da poboljšavaju zakonske ...
(Predsednik: Vreme.)
... projekte i mislim da bi bilo opravdano da se oni prihvate. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, razumem žurbu aktuelne vlasti da usvoji ove zakone, međutim, javnost mora da zna da su ova vlast i prethodne vlasti morale da budu daleko ažurnije i da daleko pre usvoje i usaglase sve zakonske projekte, a posebno zakonske projekte iz oblasti liberalizacije viznog režima, antikorupcijske zakone, zakone o zaštiti čovekove okoline itd. Aktuelna vlast na tom polju ne čini gotovo ništa, a ilustrovaću to kroz nekoliko primera.
Prema Akcionom planu Vlade iz 2004. godine svi državni organi su bili u obavezi da pripreme sve zakonske projekte o kojima sam govorio To je Akcioni plan o harmonizaciji pravnih propisa između Republike Srbije i Evropske unije. Nacionalnom strategijom o pridruživanju EU iz 2005. godine takođe su obavezani državni organi, gde je utvrđena dinamika i tempo i izvršioci po ovim zakonskim projektima. Mi smo od 2004. godine usvojili oko 300 zakona; godišnje oko 75. Tim tempom, da bismo usaglasili sve zakonske projekte, treba nam 55 godina. Ako bismo malo ubrzali, a teško da možemo, da svakog dana usvojimo po jedan zakon, da radimo ovim tempom kao što sada radimo, treba nam 20 godina. Da ne govorim o 65.000 drugih zakonskih i podzakonskih akata koje naša država i naši državni organi moraju da usaglase sa zakonskim projektima Evropske unije. Ovi pokazatelji govore o tome koliko nam se žuri.
Srpska radikalna stranka radi na tome, kao i svaka opozicija u svetu; radi u okviru dva osnovna principa - ne predlaži i glasaj protiv. Ovo je parlament, naziv dolazi od francuske reči "parlare" što znači govoriti, razgovarati. Opozicija u celom svetu upravo to i radi - razgovara. Kad kažete blokada parlamenta, morate reći gde u Poslovniku stoji zabrana da razgovaramo. Mi smo došli ovde da razgovaramo, da vodimo raspravu, da usaglašavamo i da na kraju dođemo do zakonskih projekata. Aktuelna vlast mora daleko brže... Ne radite, ministarstva ne rade. Imate ogroman aparat koji plaćaju građani Srbije, ali ništa ne činite da taj aparat bude u funkciji.
(Predsednik: Vreme.)
Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo malo pojašnjenja što se tiče bele šengen liste i pravila i uslova koje dobijamo od EU.
Potpredsednik Vlade Božidar Đelić, koji je zadužen, između ostalog, za poslove pridruživanja, obmanjuje javnost i ističe da je dovoljno samo usvojiti ova tri zakonska projekta, sa ona dva koja su već doneta u toku prošle godine, i mi smo ispunili uslove da dođemo na belu šengen listu. Takvu priču on širi već tri godine, ali ona u stvarnosti ne stoji. Zašto? Zato što su pravila, uslovi koje dobijamo od EU u vezi sa belom šengen listom daleko od zakonskih projekata.
Koja su to pravila, koji su to uslovi da bi Republika Srbija došla sa sive na belu šengen listu? Prvo, zakonski projekti. Dalje, podzakonski projekti. Mi sad tek treba da radimo, odnosno ministarstva, na tim podzakonskim aktima.
Dalje, administrativni uslovi – prilagoditi obrasce pravilima EU. Moramo prilagoditi sve isprave koje izdajemo u MUP-u, odnosno svi državni organi koji izdaju isprave moraju se uklopiti u pravila i standarde koji su predviđeni pravilima EU.
Dalje, ugovori o saradnji MUP-a što se tiče tzv. prstena zaštite od nelegalnog ulaza stranaca – mi nemamo ugovore sa svim državama sa kojima bismo ih morali imati, što je uslov EU. Ministarstvo će po tom pitanju morati raditi, i to vrlo brzo. Druga su pravila za države koje su punopravne članice EU u odnosu na kandidate.
Dalje, MUP, organi koji sprovode kontrolu ulaska u državu moraju biti tehnički i tehnološki opremljeni. To su standardi i to su pravila. Jedinstveni obrasci su neophodni. Jedinstvena pravila ulaska - ne možete ući na način kako ne predviđa EU itd. Izveštaj mora stići u Evropsku komisiju do 1. 11; u protivnom, nema nam bele šengen liste. Nećemo uspeti da ispunimo sve ove uslove...
(Predsednik: Vreme. Recite član Poslovnika koji ste reklamirali.)
Samo još jedna rečenica... Članovi 225. i 226. Godina 2009. je izborna godina u EU. Do devetog meseca nema rada državnih institucija u EU, tehničke vlade, tehnički organi, pre 9, 10. ili čak 11. meseca iduće godine, tek onda možemo očekivati. To je prava istina. Sve drugo je sigurno laž, a u to ćemo se uveriti. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po čl. 225. i 226. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Postavljam pitanje i tražim obaveštenje od Vlade, a posebno od potpredsednika Vlade Jovana Krkobabića, o tome, šta je učinjeno u smislu povratka imovinskih i socijalnih prava Srba Krajišnika iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske?
Pozvaću se na nekoliko njegovih izjava koje je izrekao prilikom sastanka sa udruženjima građana Krajišnika u toku ovih 100 dana Vlade, a to se uklapa i u Izveštaj koji Vlada mora da podnese građanstvu za ovih 100 dana.
Naime, prilikom sastanka sa udruženjima izbeglica koji je održan 12. avgusta 2008. godine, potpredsednik Vlade je izjavio: "Republika Hrvatska svesno, tendenciozno i namerno usporava proces povratka izbeglica, vraćanje njihove imovine, povratak stanova, ostvarivanje prava na penziju i ostvarivanje prava na posao". Još jedna njegova izjava: "Vlada mora da insistira na doslednom sprovođenju Sarajevske deklaracije o izbeglicama i povratku stanova, Sporazuma o sukcesiji i drugih pravnih akata između Republike Srbije i Republike Hrvatske".
Ovde ću citirati izjavu jednog čelnika srpske populacije koja je ostala u Hrvatskoj, Vojislava Stanimirovića, predsednika Samostalne srpske demokratske stranke, koji je u toku prošle godine izjavio da se iz Republike Hrvatske iselilo 3.818 Srba koji su se vratili, znači povratnici koji se ponovo vraćaju u Srbiju. Svega 1.480 Srba se vratilo u Hrvatsku na svoja ognjišta.
Šta čini Vlada? Šta čini Kabinet potpredsednika Vlade Jovana Krkobabića koji brine, ima zakonska ovlašćenja, u smislu ostvarivanja prava Srba Krajišnika?
Pored toga, postavljam pitanje Komesarijatu za izbeglice – šta čini u smislu oživotvorenja krajiških prava, prava iz oblasti imovinskog i socijalnog prava? Hvala vam.