Dame i gospodo narodni poslanici, juče i danas razgovaramo o dva bitna i fundamentalna zakona, odnosno Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o vladi i ministarstvima, koji u osnovi imaju jako mnogo političkog voluntarizma.
Politički voluntarizam se ogleda i u jednom i u drugom zakonu, a on je uslov formiranja skupštinske većine i buduće vlade. Koncept i jednog i drugog zakona ide u pravcu zadovoljavanja svih lidera i liderčića u svim političkim partijama koje će formirati buduću vladu. Tako je koncipiran i zakon o vladi, a vidimo i zakon o ministarstvima, jer je u njemu obuhvaćeno sve ono što je zadovoljavalo lidere, a kasnije i druge članove političkih stranaka.
Osnovni prigovor SRS je taj da je broj ministarstava u budućoj vladi preglomazan, 24 plus predsednik plus tri potpredsednika, 28, to je, prema podacima kojima raspolažemo, najveći broj ministarstava u vladama u Evropi. Šta je razlog svemu tome? Razlog je potreba političkih stranaka da zadovolje potrebe svog članstava i da uključe u buduću vladu sve ono što je od interesa za tu stranku.
Moj lični prigovor se odnosi na nepostojanje ministarstva za izbeglice i interno raseljena lica. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju se bavi Srbima na Kosovu i Metohiji, ali o interno raseljenim licima ne brine niko, o izbeglicama ne brine niko, a najbolji primer je za to, kada se pročita Predlog zakona o ministarstvima, onda samo u obilju nadležnosti, prava i dužnosti ministarstava, samo na jednom mestu kod Ministarstva za rad i socijalnu politiku naizlazimo na vrlo kratku rečenicu koja se odnosi na ostvarivanje prava i integraciju izbeglica i interno raseljenih lica, i ništa više.
Insistiram i tražim, kao poslanik, u ime Vlade Republike Srpske Krajine, brojnih izbeglica i interno raseljenih lica, da se vodi računa o njima. Ni prethodne vlade nisu vodile računa, ni buduća vlada neće voditi računa, a to je već pokazala kroz ovaj Predlog zakona.
Sama definicija - ostvarivanje prava i integracija izbeglica - gledajte, ako se ta formulacija odnosi na izbeglice i interno raseljena lica, ostvarivanje prava, nema prava. Prava su utvrđena Zakonom o izbeglicama. To je jedini materijalni zakon iz ove sfere koji se odnosi na izbeglice. Šta znači ostvarivanje prava?
Trenutno imamo oko 100 hiljada izbeglica. Kakva prava? Oni, kada su dobili državljanstvo, automatski protivzakonito gube izbeglički status, postaju građani Srbije. Kakva prava oni mogu ostvarivati? Po kom zakonskom i materijalnom propisu? Ni po jednom.
Integracija izbeglica i interno raseljenih lica, to je postupak kao i svaki drugi. Ministarstvo za rad i zapošljavanje nema nikakve zakonske ingerencije da ostvari bilo kakvo pravo u smislu integracije izbeglica i interno raseljenih lica.
Insistiram i tražim da se za izbeglice i interno raseljena lica ugradi daleko više, predlagač neka razmisli o ovome, daleko više formulacija koje će se odnositi na fizički povratak Krajišnika u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Hrvatsku, u Republiku Srpsku, i interno raseljena lica na KiM. Vi to morate ugraditi u Predlog zakona. To mora biti obaveza, jer nema drugi zakonski propis osim ovoga. Ovde ga morate ugraditi i on mora biti u nadležnosti ministarstva i kao takav mora biti pretočen i oživotvoren u praksi.
U nadležnosti Ministarstva spoljnih poslova mora da stoji realizacija normalizacije odnosa sa svim bivšim državama SFRJ. Realizacija sporazuma o sukcesiji, ali u stvarnom materijalnom smislu. Ogromna imovina i ogromna prava, imovinska i socijalna, ostala su Srbima u bivšim republikama. Ko o njima brine? Ko brine o toj imovini? Niko. Ogromna imovina pravnih lica sa prostora Republike Srbije su ostala tamo. Ko o njima brine? Niko. Pitanje sukcesije se mora raspravljati ovde u ovom parlamentu. Vi o tome ne brinete.
Zbog kratkoće vremena, predlažem predlagaču, izbeglice i interno raseljena lica moraju ući daleko ozbiljnije nego što ste ovde predložili. O njihovim pravima se mora raspravljati ovde. Ministarstvo spoljnih poslova mora naterati Hrvatsku i BiH da sve ono što su Srbi imali, što je zapaljeno i uništeno, se vrati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moramo se posebno pozabaviti članom 2. predloga ovog zakona s obzirom da on definiše nosioce prava.
Nosioci prava koji su u ovom predlogu predviđeni su nepotpuni. Nemamo jednu kategoriju stanovništva o kojoj sam već govorio u načelu. Reč je o izbeglicama, izbegličkoj populaciji i problemima koje imaju izbeglice u smislu ostvarivanja određenih stečenih prava, shodno i međunarodnom pravu, a i unutrašnjem pravu Republike Srbije.
Naime, izbeglice su pravo na besplatnu podelu akcija ili novčanu naknadu iz privatizacije ostvarile prema međunarodnom pravu a kažem i unutrašnjem pravu '90-ih godina. Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske to pravo su ostvarili u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. Njima je ta mogućnost uskraćena zbog ratnog zločina genocida i etničkog čišćenja.
Srbi su proterani. Nisu to pravo ostvarili u Hrvatskoj, a sada ću vam objasniti kako su to učinili Hrvati. Hrvati su devedesetih godina izvršili privatizaciju, i dan-danas vrše privatizaciju, ta privatizacija i mogućnost dobijanja određenih prava po osnovu privatizacije definisana je njihovim zakonima, ali je onemogućeno Srbima da učestvuju u toj privatizaciji, zbog proterivanja i etničkog čišćenja.
Taj postupak onemogućavanja Srbima da učestvuju u privatizaciji činimo sada i ovim zakonom. Ovde ih nema.
Prema Statističkom godišnjaku Republike Hrvatske iz 1990. godine, ukupna vrednost sve imovine, društvene, državne imovine u Hrvatskoj bila je 126.000.000.000 ondašnjih nemačkih maraka. Učešće Srba u ukupnoj populaciji u Republici Hrvatskoj bilo je 12,8%. Ako ovu svotu ukupne vrednosti imovine državnog i društvenog kapitala pomnožimo sa brojem Srba, onda dolazimo do vrednosti od 16 milijardi maraka ili protivvrednosti evra. To je ogromna vrednost, koja pripada Srbima.
Radi se o stečenom pravu. Materiju stečenog prava, prava o osnovi učešća u privatizaciji društvene i državne imovine, reguliše Sporazum o sukcesiji. Sve države bivše SFRJ su potpisale Sporazum o sukcesiji, ratifikovale ga u nacionalnim skupštinama i on je sada sastavni deo pravnog sistema svih država.
Pravo koje Srbi iz Republike Hrvatske imaju oni su stekli, to je stečeno pravo po odredbama Ugovora o sukcesiji.
Ono pripada Srbima i diskriminatorski je od strane ove kuće, ovoga doma, da izbacuje izbeglice koje to svoje pravo nisu ostvarile u Republici Hrvatskoj. Fizički nisu mogli otići tamo, zbog genocida i etničkog čišćenja. Mi sada tim ljudima onemogućavamo da ostvare to pravo. Moj predlog, predlog Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, jeste da im ovaj dom, ova kuća, ova država, prizna ono što im pripada po međunarodnom pravu i da ih ugradi u član 2. predloga ovog zakona da bi mogli to pravo ostvariti. Ono je daleko manje od onoga što bi Srbi ostvarili da su mogli učestvovati u Hrvatskoj.
Radi se o diskriminatorskoj politici Republike Hrvatske, a mi nastavljamo tu i takvu politiku.
Moj predlog je da se u član 2. ugradi odredba prema kojoj će to pravo imati sve izbeglice koje su stekle taj status, bez obzira do kog dana, jedni su ga sticali 1990, jedni 1991, drugi 1995. godine itd., i do dana-današnjeg ga ostvaruju, i oni to pravo po međunarodnom pravu imaju. Ne možete ga uskratiti tim ljudima. Odnosno možete i verovatno to nećete ugraditi, ali činite prekršaj i međunarodnog prava i unutrašnjeg prava.
Sporazum o sukcesiji je ratifikovan od strane ovoga doma, on je sastavni deo nacionalnog zakonodavstva i to pravo pripada Srbima prognanicima. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 21. Predloga zakona. Radi javnosti, pročitaću član 21: ''Vlada će sprovesti postupak javne nabavke za izbor brokersko-dilerskih društava i ovlašćenih banaka koje će po nalogu nosilaca prava sprovoditi prvu prodaju besplatnih akcija za one nosioce prava koji se opredele da takvu prodaju sprovedu preko brokera.
Troškovi brokerskih usluga iz stava 1. ovog člana padaju na teret budžeta Republike Srbije za besplatne akcije čiju prvu prodaju nosilac prava izvrši do 31. decembra 2011. godine''.
Upravo je ovaj datum, koji je ovde određen, 31. decembar 2011. godine, predmet mog amandmana. Predložio sam da se stav 2. menja i da se 2011. godina zameni 2015. godinom.
Vlada je u obrazloženju svog stava iznela sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je period od tri godine dovoljan da nosioci prava odluče da li će da zadrže akcije ili će da ih prodaju. Prolongiranje rokova bi značajno uvećalo troškove i otežalo tehničku sprovodljivost ovog člana, i stvorilo dugoročni trošak, odnosno obavezu za budžet Republike Srbije koju bi bilo nemoguće kvantifikovati. Ne ukazuje se za potrebno i celishodno da Republika Srbija snosi troškove prodaja akcija za one građane koji odluče da dobijene besplatne akcije drže na duži rok u svom posedu''.
Ovaj član i moj amandman moramo povezati sa članom 16. ovog Predloga zakona, koji u stavu 2. kaže: ''Sredstva ostvarena prodajom akcija i udela, po odbitku troškova prodaje, prenose se na poseban račun Akcijskog fonda otvoren za te namene''.
Znači, država je u ovom slučaju naplatila sebi troškove prodaje i privatizacije. Ona nije oštećena. S druge strane, članom 21. je predlagač ovog zakona predvideo da će troškove koji nastanu u postupku prodaje privatizacije snositi Vlada i da će troškove brokerskih usluga izmiriti na teret budžeta Republike Srbije.
Međutim, time stavljamo u neravnopravan položaj one građane koji se ne opredele za prodaju svojih akcija u periodu posle 2011. godine, koji žele da zadrže svoje akcije i da trpe tržišne uslove, i na taj način se država odriče svog prava. Odriče se svoga prava jer je u interesu države da građani zadrže te akcije i da ih ne prodaju, da tom vrednošću raspolaže država, da je ona plasira i koristi, da od toga ona ima koristi, a ne građani. Država ovim aktom uslovljava ubrzanu prodaju, a i sama se zalaže kroz obrazloženje ovog zakona i poziva građane da ne prodaju to odmah na tržištu, da ne uzimaju naknadu i da na taj način zadrže za sebe sve one privilegije koje će na osnovu akcija imati u kasnijem periodu.
Bitno je još napomenuti da ovakvom odredbom zakonodavac i predlagač ovog zakona dovodi u neravnopravan položaj one koji prodaju akcije do 31.12.2011. godine i one koji će prodati kasnije. Kakva je razlika da li će građanin akciju prodati 31.12.2011. godine ili će je prodati prvog radnog dana 2012. godine?
U interesu je te države da ona radi sa tim akcijama, sa tim vrednostima, i da, s obzirom da je ona naplatila sve troškove, to i izmiri jer je preuzela obavezu na sebe da će ona to – naplatili smo troškove i te troškove ćemo izmiriti brokerskoj kući 2012, 2015. godine itd.
S obzirom da je ministar ovde, moram da kažem da je, kada je bila rasprava u načelu, potpredsednik Vlade gospodin Božidar Đelić, u dva navrata nedvosmisleno dao izjave, shodno odredbama člana 2, kod nosilaca prava, spomenuo je izbeglice i otvoreno je rekao da će i izbeglice imati pravo na besplatne akcije i pripadajuću novčanu naknadu. Rekao je da će se naći pravna forma po kojoj će se sve to i rešiti. Ne vidim ni iz amandmana, ni iz diskusije, ne vidim ni obrazloženje predstavnika Vlade da će se izbeglicama to pravo i dati.
Još jednom pozivam ministra i predstavnika Vlade da izađe ovde i decidirano iznese zvaničan stav Vlade. Potpredsednik Vlade valjda ima zvaničan stav. Trebalo bi da taj stav ima i ovde prisutan ministar. Pozivam da, posle završetka moje diskusije, ministar iznese zvaničan stav – da li izbeglice i prognana lica imaju pravo na besplatne akcije ili nemaju?
Kada govorimo o privatizaciji, onda moramo reći da je aktuelna vlast posle 2000. godine imala vrlo aljkav pristup privatizaciji. Zašto? Zato što su donošenjem Zakona o privatizaciji 2001. godine želja i cilj tadašnje vlasti bili da sveobuhvatno reši pitanje privatizacije, da je oroči, da je ubrza i da dovede društvenu svojinu u poziciju da ona više ne postoji, da se dokapitalizuje ono što se može, da se unovči i ta sredstva daju u određene fondove, pre svega u Fond za razvoj i ostale fondove, i da na taj način prebrodimo sam pojam te svojine i da je stavimo u funkciju.
Zakonom o privatizaciji nismo u celini rešili pitanje privatizacije, pa smo onda išli na donošenje Zakona o Akcijskom fondu, Zakona o Agenciji za privatizaciju, pa smo išli na promene zakona 2003. i 2005. godine, sada smo menjali Zakon o privatizaciji i donosimo leks specijalis zakon o besplatnoj podeli akcija, 2006. godine smo imali Zakon o restrukturiranju NIS i imaćemo leks specijalis zakon o prodaji NIS, imaćemo leks specijalis kod zakona o EPS, Telekomu itd.
Od jednog sveobuhvatnog zakona došli smo do obilja zakona i aljkavo i traljavo smo rešili ovu privatizaciju. Ona je trebalo da bude oročena, ubrzana, sa pozitivnim efektima, sa jasno postavljenim ciljevima, sa postupkom koji je jasan, decidiran, unapred određen i zakonom jasno definisan. Od svega toga nemamo ništa. Imamo ovu brljavu današnju.
Posebno je bitan ovaj zakon o besplatnoj podeli akcija, koji je predizborni. On sigurno neće biti stavljen u funkciju kako je ovde postavljeno jer, da bismo sve to postigli u ovom ubrzanom postupku, moramo imati jasno postavljene ciljeve. Zakon sebi nije postavio ciljeve, on je samo jedan vid predizborne aktivnosti aktuelne vlasti i u sebi ne sadrži sve ono što bi svaki zakon trebalo da ima.
Gde je izlaz? Izlaz je u tome da se neke nove snage koncentrišu oko ovog pitanja. Posle izbora koji će biti u toku sledeće godine nove snage će sigurno postaviti potpuno drugačiji princip osnove privatizacije i doneti nove ciljeve.
Zato koristim ovu govornicu da pozovem sve moje Krajišnike i prijatelje Krajine da izađu i glasaju za Tomislava Nikolića. Ako da bog, u toku iduće godine će nam se vratiti dr prof. Vojislav Šešelj, pa ćemo onda krenuti u najozbiljnije reforme, najozbiljniji razvoj Republike Srbije i tek tada će nastupiti blagostanje za Republiku Srbiju. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući. S obzirom da je ministar tu, replika na izlaganje ministra, replika na stav Vlade. Radi se o tome da je pre sedam-osam dana, prilikom rasprave o ovom Predlogu zakona u načelu, potpredsednik Vlade gospodin Đelić u dva navrata decidirano i jasno rekao da izbeglice imaju pravo i da će to pravo ostvariti.
Replicirao sam, kao i nekoliko poslanika SRS, i ponovo je rečeno, taj formalni nedostatak, s obzirom da zvanično u ovom predlogu nema mogućnosti za ostvarenje tog prava, rečeno je da će to u formalnom smislu biti rešeno.
Moram ukazati, s obzirom da smo čuli od ministra Dinkića da izbeglice neće to pravo moći ostvariti, na međunarodno pravo. S obzirom da smo 90-ih godina ušli u postupak pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine i da je 1991. godine u Saveznoj skupštini donet Zakon o pretvaranju kojim se garantovalo pravo svim građanima SFRJ, pravo na određen vid novčane naknade ili na akcije ili vid novčane naknade.
Od svih bivših jugoslovenskih država je 2001. godine potpisan sporazum o sukcesiji, koji u odeljku G koji govori o privatnoj svojini i stečenim pravima, jasno je definisao kategoriju - stečena prava, kojim je obuhvaćeno i pravo na novčanu naknadu. To je međunarodnopravni akt.
S obzirom da se radi o međunarodnopravnom aktu, s obzirom da je taj sporazum ratifikovan u Saveznoj skupštini 2003. godine, on je sada sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije. On garantuje izbeglicama pravo. Ovim zakonom se to pravo ne može uskratiti. On je međunarodni pravni akt i kao takav se ne može licitirati ovim zakonom.
Pozivam ministra da još jednom vidi u svom Ministarstvu i u Vladi, ne možete da uskratite ono što vam garantuje međunarodno pravo.
Izbeglice imaju pravo na novčanu naknadu, na besplatnu podelu akcija, ne možete nam to uskratiti.

Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru Predloga ovog zakona, u članu 1, predlagač predlaže: "Posle dosadašnjeg stava 3, koji postaje stav 4, dodaje se stav 5, koji glasi: "U skladu sa odredbama ovog zakona privatizuje se kapital i imovina u društvenim preduzećima osnovanim od delova preduzeća u Republici Srbiji čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ".
Naime, ovde se radi o privatizaciji delova preduzeća, ili celih preduzeća, koja su u periodu razbijanja, ili sukcesije bivše nam države Jugoslavije, ostala na području Republike Srbije i koja su imala različitu sudbinu. Međutim, kada govorimo o ovim preduzećima, njihovim organizacijama, moramo se setiti 1991. godine, uredbe Vlade iz tog perioda koja je štitila imovinu koja se nalazila na prostoru Republike Srbije. Sva ta imovina je stavljena pod specijalnu zaštitu od strane Republike Srbije i sve odredbe te uredbe su se odnosile na onu imovinu koja je bila na području Republike Srbije.
Ono što je bitno napomenuti, to je da mi vrlo malo govorimo o imovini naših preduzeća koja je ostala na prostoru bivših jugoslovenskih država. Moram spomenuti, posebno, imovinu velikih sistema iz Republike Srbije koja je ostala u Republici Hrvatskoj. Moramo spomenuti imovinu Naftne industrije Srbije i ogromna bogatstva koja su ostala tamo.
NIS je, prema knjigovodstvenim podacima, u Republici Hrvatskoj imao 30 benzinskih pumpi, osam odmarališta, brojna skladišta, zatim, učešće Republike Srbije u zajedničkom programu Jugoslovenskog naftovoda, koji se danas, sa kamatama i učešćem u ukupnom kapitalu, može meriti stotinama miliona evra.
Zatim, imamo elektroenergetska postrojenja od jugoslovenskog značaja, ono što bi danas trebalo da pripadne EPS-u, zatim, objekti ''Geneksa'', ''Centrotekstila'', Penzijskog fonda Republike Srbije, koji je imao više odmarališta i raznih drugih objekata.
Pored toga, imamo oko 319 objekata koji su bili u vlasništvu srpskih preduzeća, pre svega, poslovnih, industrijskih, turističkih, ugostiteljskih. O vrednosti ove imovine danas ne govorimo.
Mi moramo, u okviru sporazuma o sukcesiji, koji je potpisan i ratifikovan od strane svih bivših jugoslovenskih država, sesti i razgovarati, napraviti jedan deobni bilans.
Ali, u okviru tog deobnog bilansa, moramo razgovarati i o imovini fizičkih lica koja su napustila prostore bivših jugoslovenskih država.
Ovde moram akceptirati poseban problem izbeglica iz Republike Hrvatske, koji su ostavili ogromnu imovinu – kuće, imanja, okućnice, industrijske objekte, poslovne objekte, itd., i stečena prava Srba, koji su to ostvarili u Republici Hrvatskoj. Radi se o milijardama evra. O tome ne razgovaramo. Ova Vlada nijednog trenutka nije, bar u javnosti, iznela podatak da se o tome razgovara.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu raspolaže podacima da se radi o ukupnoj vrednosti, govorim o fizičkim licima, koja se kreće oko 30 milijardi evra. Pored toga, stalno ukazujemo Vladi Republike Srbije da imamo prava, po međunarodnom pravu, međunarodnim sporazumima koje su potpisale Republika Srbija i Republika Hrvatska, na pravičnu naknadu za svu oštećenu, oduzetu, zapaljenu imovinu, kao i stečena prava, o kojima, takođe, moramo razgovarati.
Nažalost, Vlada Republike Srbije nema razumevanje. Mi smo ih sa desetinama, možda, i stotinama dopisa obaveštavali o problemima Srba Krajišnika, o imovini, pokretnoj i nepokretnoj, o stečenim pravima, ali odgovora nema. Što je najpogubnije, nema ni fizičkog povratka.
Znači, radi se o privatnoj svojini, o stečenim pravima Srba, onome što je po međunarodnom pravu neprikosnoveno, o čemu se mora razgovarati, a ova država je preuzela na sebe tu obavezu brojnim sporazumima, a i brojnim zakonima.
Spomenuću Zakon o izbeglicama, kojim je Republika Srbija preuzela na sebe obavezu da će se u razgovorima i dogovorima i neposrednim kontaktima sa Vladom Republike Hrvatske rešiti pitanje individualnih i kolektivnih prava Srba iz Republike Hrvatske, ali pomaka nema. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. stav 2, tačka 4), alineja 7. Predložio sam da se brišu reči: "zločinačko udruživanje" i "i neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću".
Mislim da je član 3. ključni i o njemu moramo povesti računa, s obzirom na to da je, prema mom i mišljenju SRS-a, predlagač ovde povredio Ustav. Naime, članom isključujemo ljude protiv kojih se vodi krivični postupak za pojedina krivična dela, koja nisu pravosnažno presuđena, iz postupka privatizacije.
Mislim da je tu povređeno nekoliko odredaba Ustava. Moj prethodni kolega je naveo član 34. stav 3. Ja još moram ukazati na odredbu člana 21. Ustava Republike Srbije, a član 21. glasi: "Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki". Stav 2. glasi: "Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije".
U ovom slučaju smo isključili mogućnost određenim ljudima protiv kojih se vodi krivični postupak da učestvuju u postupku privatizacije i doveli ih u poziciju da ne mogu učestvovati, odnosno diskriminisani su u odnosu na sve druge.
Članom 34. Ustava, a i u pravnom prometu, važi pravilo prezumpcije nevinosti. Znači, dok se pravosnažnom presudom građanin ne osudi, ima sva prava. U ovom slučaju smo, prema mom mišljenju i mišljenju SRS-a, prekršili odredbe Ustava, čl. 21. i 34. stav 3.
Pored toga, bitno je napomenuti da smo Zakon o privatizaciji često menjali. Donet je 2001. godine. Da ne govorim o onima koji su iz devedesetih godina. Znači, ovaj zakon je donet 2001. godine, menjan je 2003, 2005, i sada ga četvrti put menjamo.
S druge strane, izvršili smo privatizaciju dve trećine društvenog i državnog kapitala. Sada ćemo isključiti određene ljude za koje smatramo da ne treba da učestvuju. Zašto to nismo doneli u osnovnom, temeljnom zakonu, 2001. godine?
Predlagač zakona ponovo pravi grešku, ne samo u ovom slučaju, nego i u slučaju velikih komunalnih sistema i malih sistema, odnosno javnih preduzeća. Takođe, nismo sveobuhvatno rešili pitanje državnog kapitala velikih energetskih sistema, NIS-a i EPS-a, pa ćemo ponovo to definisati lex specialis zakonima. Jedan veliki sistem, komunalni sistem lokalnog nivoa, po opštinama, takođe, nismo sveobuhvatno rešili, pa ćemo doneti zakonske projekte iz ove oblasti da bismo to privatizovali.
Opet predlagač parcijalno ulazi u rešenje određenih vitalnih stvari i ne rešava jednim jedinstvenim, sveobuhvatnim zakonom ono što je obaveza predlagača i aktuelne vlasti.
Pored toga, kada govorimo o ovom članu, kada isključujemo pojedine ljude, moramo reći da nemamo adekvatnu kontrolu privatizovanih preduzeća. Nismo to adekvatno rešili. Opet smo dozvolili to Agenciji, inspekcijskim službama i nekim drugim državnim organima, ali nemamo jedinstven sistem. Onda imamo brojne probleme u praksi, da kada se kupac obaveže da će nešto učiniti, to u praksi ne sprovodi.
Tek kada u firmama dođe do problema, a najčešće su u pitanju socijalni programi, pa se to neadekvatno odrazi na radnike u preduzećima, dođe do određenih štrajkova, vidimo određene propuste koje čine državni organi neadekvatnom kontrolom.
Ono što moram ministru Bubalu da kažem, to je da mi nemamo adekvatan rad, nismo ga imali do sada, komisija za sukcesiju, ni one komisije koja je delovala unutar Savezne vlade, Komisije za sukcesiju savezne države, a posle državne zajednice, a ni današnja komisija za sukcesiju ne radi onim tempom, tj. ubrzanim postupkom, kako bi trebalo.
Zašto? Zbog toga što je, to sam rekao u svom izlaganju, ogromna imovina srpskih preduzeća ostala u Hrvatskoj, u Sloveniji i drugim državama. Komisija koja bi trebalo da napravi deobni bilans, da izvrši prebijanje, da, u krajnjem slučaju, iskoristi materijalnu i finansijsku imovinu koja je ostala tamo, to neadekvatno čini.
U ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, reći ću vam da sam kontaktirao sa predsednicom i sa sekretarom Komisije za sukcesiju pre dve godine, dok je bila državna zajednica, i tada mi je rečeno da je najneaktivnija naša komisija. Žena je otvoreno rekla – ne radite ništa.
Ne radimo ništa, čak, ni kada se radi o diplomatskim predstavništvima u inostranstvu, još ništa nismo definisali u periodu razbijanja Jugoslavije. Onako kako je ko ušao, manje-više, tako je i ostalo. Da ne govorimo o imovini naših preduzeća koja se ne može koristiti, odnosno o vrednostima u drugim državama, a posebno pitanje je pitanje imovine Srba koji su napustili bivše socijalističke republike; prognani su, došli su ovde, a ogromne vrednosti su ostale tamo.
Ministre Bubalo, pozivam vas, u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, da uradite nešto, posebno u oblasti ličnih prava, imovinskih prava Srba koji su napustili prostore Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, posebno kod stečenih prava.
Sporazum o sukcesiji je jasan. On je ratifikovan od strane svih, a poslednja ga je ratifikovala Republika Hrvatska, 2004. godine. On je sada na pravnoj snazi u svim bivšim socijalističkim državama, pa i kod nas. Komisija za sukcesiju mora da radi, imamo taj sporazum, imamo brojne druge sporazume koji definišu pitanja stečenih prava i privatne svojine Srba Krajišnika koji su proterani sa prostora Republike Hrvatske, a ogromna imovina je tamo. Dakle, imamo komisiju i ta komisija mora da radi.
Do sada nijedna od ovih komisija ove tri naše zajedničke države nije radila, pa vas pozivam da aktivno poradite na tome. Vlada tu ima svoje kompetencije, ona može da traži izveštaj, da ubrza taj postupak, da putem diplomatskih predstavništava u Republici Hrvatskoj i drugim državama aktivno radi u smislu regulisanja tih prava.
Ta prava su otvorena, ali radi se o 16 godina. Privatna svojina se ne koristi 16 godina. Po međunarodnom pravu, mi imamo pravo na pravičnu naknadu zbog nemogućnosti korišćenja te imovine. Samo da to Srbi dobiju, da ne kažem da dobijemo ono što nam stvarno pripada, jer to su ogromne vrednosti, ali smo u nemogućnosti da fizički odlazimo tamo i da se probamo rvati sa hrvatskim organima.
Tu pomoći nema. Jedina pomoć ste vi, državni organi Republike Srbije. Imate pred sobom međunarodno pravo, imate međunarodne sporazume i morate imati dobru volju. Vi dobre volje nemate, do sada je niste imali.
Dakle, 18. ovog meseca je održana Skupština Republike Srpske Krajine u progonstvu. Razgovarali smo o ovim pitanjima. Ja sam zadužen da vas upozorim, da vas molim da učinite pomak, jer pomaka do sada nije bilo.
Kada sam već pokrenuo ovo pitanje oko Skupštine, mogu vam reći da smo na toj skupštini dali punu podršku našem predsedniku Milanu Martiću, koji je nevino osuđen od strane Haškog tribunala. Dajemo punu podršku u odbrani prof. dr Vojislavu Šešelju i hvala mu za sve, i jednom i drugom, za sve ono što su učinili za srpski narod sa prostora Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske.
Pored toga, razgovarali smo o oduzetim pravima. Mi individualno pokušavamo, ljudi odlaze tamo, ali su onemogućeni; administriranje, odugovlačenje postupaka, onemogućavanje. To je daleko lakše rešiti sa državnog nivoa.
Za stečena prava koja su tamo Srbi ostvarili do 1990. godine, pa i posle, imamo Sporazum o sukcesiji, imamo tu komisiju, uključite je. Ovde smo, čak, predložili, u ime Vlade Republike Srpske Krajine, formiranje po opštinama određenih komisija, koje će izvršiti reviziju svih ugovora koji su obavljani u periodu ratnih okolnosti, 1990, 1991. i 1992. godine – zamene između Hrvata i Srba.
Tu je oštećen, pre svega, srpski narod. To je bilo tako u 95% slučajeva. Napuštali su svoja imanja, menjali ih za daleko manje i vrednije imanje ovde.
Interes je, valjda, države Srbije da se to stavi na sto, da se raspravi svaka zamena i da se razlika isplati svakom čoveku koji je ostao, jer to je privatna imovina. To je privatno pravo, koje je neprikosnoveno u svim civilizovanim i demokratskim državama sveta.
Mesec dana je ta inicijativa ovde, u Skupštini, insistiram da se o tome razgovara, da se razgovara u ovom parlamentu, u Saboru Hrvatske. Prošlo je 15 godina od tih događaja, daleko smo zreliji, staloženiji i smireniji. Možemo daleko delotvornije rešiti ta pitanja sada, ako ima interesa, a izgleda da ovde nema interesa.
Na kraju, da pozovem sve Krajišnike, prijatelje Krajine, da izađu na izbore 20. januara i da glasaju za patriotu, rodoljuba, onoga koji će rešiti ova pitanja, koji će pokrenuti inicijativu, ne samo u ovom domu, nego i u Hrvatskoj i u međunarodnoj zajednici, zaintrigirati sve. To je Tomislav Nikolić.
Hvala vam.

Hvala, predsedniče. Dame i gospodo narodni poslanici, osvrnuću se na izlaganje potpredsednika Vlade i moraću ga upozoriti da izbeglice, prema odredbama ovog zakona, neće ostvariti pravo na besplatnu dodelu akcija. Znači, nemamo uporište.
Član 2, koji definiše nosioce prava, ne omogućava i ne stvara prostor da izbeglička populacija dobije pravo na besplatnu podelu akcija.
Posebno se to odnosi na izbeglice iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. To pravo nisu Srbi ostvarili u Republici Hrvatskoj, nisu zbog toga što je Hrvatska 92. godine donela zakon o privatizaciji, sa oročenim rokom do kada se može to pravo ostvariti.
S obzirom da je bio period rata, Srbi tamo nisu mogli otići i ostvariti to svoje pravo. U kasnijem periodu nije postojala mogućnost da se to pravo ostvari kroz određene revizije zakonskih projekata itd. Ni ovim zakonom se izbeglicama ne omogućava, velikom broju izbeglica, da dobiju pravo na akcije.
Nemaju pravo, reći ću vam podatak - 2006. godine je u Komesarijatu za izbeglice bilo 96 hiljada izbeglih lica sa statusom izbeglica. Ove godine, prema podacima Komesarijata, to je negde 67 hiljada.
Ali, Srbi izbeglice koji imaju status izbeglice, da bi dobili prebivalište ovde moraju otići u Hrvatsku.
Velika većina Srba ne sme tamo da ode, posebno muška populacija koja je učestvovala u ratnim sukobima, veliki broj. Prema mojim podacima u Saveznom MUP 2003. i 2004. godine bilo je oko 150 hiljada Srba izbeglica koji su tražili državljanstvo, da bi dobili ličnu kartu i prebivalište, kako stoji ovde u odredbama ovog zakona.
Sada trenutno u MUP ima oko stotinak hiljada zahteva i pitanje je kada će ti zahtevi biti rešeni. Ovde smo mi to rekli, tačno od utvrđenog datuma ostvaruje se pravo. Ko nema prebivalište ne može ostvariti to pravo. Veliki deo izbegličke populacije neće to pravo moći ostvariti.
Apelujem na vas da dobro razmislite. Ta prava nismo ostvarili u Republici Hrvatskoj - ta prava nam morate omogućiti da ih dobijemo.

Što se tiče izbeglica samo još malo pojašnjenja. S obzirom da sam izučavao sporazum o sukcesiji, sasvim imamo dovoljno prostora u sporazumu o sukcesiji da ugradimo ovo pravo koje je stečeno pravo.
Znači, svaki građanin Republike Hrvatske je to pravo ostvario po osnovi ovog sporazuma. On je danas u jednom nedefinisanom stanju. Zašto? Zato što neki žive ovde od 1991. godine, stekli su ili nisu stekli pravo. Ima slučajeva i dan-danas koji su 1991. godine došli ovde i nisu dobili državljanstvo, još su u nekoj magli, u nekom nedefinisanom stanju.
Imamo aneks G sporazuma o sukcesiji koji govori o privatnoj svojini i stečenim pravima. U okviru njega možemo to ostvariti. Mi uvek zaboravljamo da je to pravo koje proizilazi iz sporazuma o sukcesiji, građanin, Srbin ostvario u Hrvatskoj i u međusobnom prebijanju između jednog sukcesora i drugog to pravo moramo prebaciti na Hrvatsku. Znači, on će ga ostvariti ovde, ali nemojte da, kao sva prava koja su proistekla iz izbegličkog statusa, pala su sva na Republiku Srbiju. To se mora pretočiti tamo. Vi to kada budete preko ove komisije Republičke vlade o sukcesiji, vi to morate međusobno prebijati, vi to morate međusobno usklađivati, da niko ne ostane oštećen.
Srbi su ostali oštećeni, naša imovina je tamo, ogromna. Imamo određene podatke da je to 30 milijardi evra.
Gde su tu izgubljena prava? Gde je pravična naknada koja proizilazi iz sporazuma o normalizaciji odnosa između Republike Hrvatske i Republike Srbije itd, da ne širimo.
Znači, mislim da imamo dovoljno prostora da to možemo sada ugraditi. Iznormirati to pravo možemo vrlo lagano s obzirom da imamo materijalni sporazum, odnosno materijalno pravo koje proizilazi iz ovog sporazuma.
Nadalje, što se tiče privremeno raseljenih lica, imamo u članu 2. Predloga zakona o pravu na besplatne akcije, imamo u stavu 1. tačka 3. da su na dan 30. juna 2007. godine imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije, odnosno status privremeno raseljenog lica sa Kosova i Metohije. Ovo prebivalište nema svoju formu, bitno je da su stekla status privremeno raseljenog lica sa Kosova i Metohije.
Pitanje je da li su svi ostvarili to pravo. Po nekoj inerciji, kada je došlo do egzodusa i iseljenja sa Kosova i Metohije, ljudi su došli ovde, prebivalište imaju tamo, a ovde imaju boravište. Ne znam da li i za njih moramo ozbiljno razmisliti, da li je dovoljna formulacija ovo što je ovde status raseljenog lica sa Kosova i Metohije i tu da vidimo da ne izbacimo nekoga ko objektivno ima ovo pravo.

Dame i gospodo narodni poslanici, uložio sam amandman na član 2. Predloga zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, koji se odnosi na načela delovanja službi bezbednosti. Zbog javnosti ću pročitati Predlog zakona, gde kaže u članu 2: "Službe bezbednosti deluju na osnovu i u okviru Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata, strategije nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i utvrđene bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije. Pripadnici službi bezbednosti su dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i opštim aktima, prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno. Pripadnici službi bezbednosti ne mogu biti članovi političkih stranaka."
Predlog zakona u članu 2. govori o načelima. Međutim, u predlogu ovog člana ne vidim gotovo nijedno načelo.
Možemo reći možda da se radi o načelu ustavnosti i zakonitosti u delovanju službi bezbednosti i pripadnika službi bezbednosti, dok drugih načela ne vidim, nisu jasno i decidirano normirane i iskazane u ovom članu.
U članu 2. kaže se da službe bezbednosti deluju na osnovu i u okviru Ustava. Postavljam pitanje predlagaču, šta znači u okviru Ustava? Ko je postavio okvire Ustava? Da li iko ima pravo da postavi okvire ustavne? Da li se to odnosi i na okvire u zakonima, i u drugim propisima i opštim aktima?
U stavu 2. kaže se - pripadnici službe bezbednosti su dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i opštim aktima. Potpuno druga pravna terminologija. Tamo kaže da moraju službe bezbednosti delovati na osnovu i u okviru Ustava, a ovde kaže, u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima itd. Nejasno, nepotpuno, proizvoljno itd.
Nadalje, u stav 2. kaže se da pripadnici službi bezbednosti deluju nepristrasno. Šta znači nepristrasno? Prema kome nepristrasno? Prema poziciji, prema opoziciji? Paralela pristrasno-nepristrasno. Pristrasno prema komšinici, a nepristrasno prema kome? Dalje, politički neutralno. Šta znači politički neutralno? Prema kome neutralno? Proizvoljno, nejasno itd.
S obzirom na ovo što vidimo u Predlogu zakona, amandman SRS je sam po sebi došao, amandman je neophodan zbog poboljšanja teksta i to u normativno-pravnom smislu, funkcionalnom, logičkom i operativnom smislu.
Amandman je sledeći: ''Službe bezbednosti, na osnovu politike i strategije nacionalne bezbednosti, obavljaju stručne poslove zaštite Ustavom utvrđenog poretka, bezbednosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije, Ustavom i zakonom utvrđenih ljudskih prava i sloboda, kao i drugih državnih interesa Republike Srbije.''
Stav 2: ''U obavljanju poslova iz stava 1. ovog člana službe bezbednosti prikupljaju, analiziraju, procenjuju, koriste, čuvaju i dostavljaju podatke koji su od značaja za bezbednost Republike Srbije.''
U stavu 3. reč "članovi" zamenjuje se rečima "izabrani funkcioneri".
Na ovaj amandman Vlada je dala obrazloženje, gde kaže: ''Amandman se ne prihvata. Prihvatanjem ovog amandmana iz teksta Predloga zakona bile bi izbrisane odredbe koje garantuju da službe bezbednosti deluju na osnovu i u okviru Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata, strategije nacionalne bezbednosti, strategije odbrane i utvrđene bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije, kao i da su pripadnici službe bezbednosti dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i opštim aktima, prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno. Stoga, odredbe člana 2. stav. 1. i 2. Predloga zakona predstavljaju temelj demokratskog uređenja službi bezbednosti.''
Iz čega ste vi mogli izvući da je to temelj demokratskog uređenja službi bezbednosti u ovom članu to je krajnje nejasno. Mislim da je ovo obrazloženje Vlade napisano samo da se nešto napiše. Ono je paušalno, nejasno, necelishodno itd.
Ovde moramo da se pozabavimo vrlo značajnim pitanjem, a to je pitanje nacionalne strategije bezbednosti. Mi je nemamo, nažalost je nemamo. Zašto je nemamo? Nemamo je zbog političkog voluntarizma, proizvoljnosti onih koji obavljaju te funkcije.
Najlakše nam je kada nemamo okvire koje ste vi spomenuli ovde, ali ne ustavne okvire, ne zakonske okvire, nego okvire koje bi dala nacionalna strategija bezbednosti, bez nje ne može ni jedna uređena demokratska, civilizovana država da postoji.
Politički voluntarizam je prisutan ovde koji omogućava čelnim ljudima u tim službama da rade ono što oni hoće. Oni su van kontrole. Mi smo mnogobrojnim zakonima predvideli kontrolu, između ostalog i kontrolu službe bezbednosti, ali objektivno je nemamo. Zašto?
Prvo, član sam Odbora za odbranu i bezbednost i reći ću samo da smo dobili do sada za ovih šest-sedam meseci izveštaj Bije, nijedan drugi izveštaj nismo dobili. Kakva je to civilna kontrola, kakva je to skupštinska kontrola službe bezbednosti? Nikakva, nemamo je i mi moramo krenuti od toga.
Da imamo nacionalnu strategiju, da imamo jasno postavljena pravila ponašanja, da imamo ciljeve te strategije, onda bi mogli i kontrolisati, pratiti, i ne bilo političkog voluntarizma.
S obzirom da je ministar ovde, završiću što se tiče obrazloženja ovog amandmana, pa ću zamoliti ministra, s obzirom da je to u jednom delu nadležnost Ministarstva za lokalnu samoupravu. U pitanju je jedna inicijativa koju sam pokrenuo, zajedno sa Vladom Republike Srpske Krajine u progonstvu, a koja se odnosi na reviziju svih kupoprodajnih ugovora i ugovora o zameni između Srba i Hrvata u periodu od 1991. do 1995. godine, koji su nastali zbog političkog progona, zbog genocida i etničkog čišćenja, zbog straha od odmazde.
Tada su i Srbi, i Hrvati, a posebno Srbi u 95 posto slučajeva su menjali, prodavali budzašto svoju imovinu. Mi smo osmislili tu inicijativu da ova skupština kreira osnovna pravila te revizije. Mi tu reviziju možemo izvršiti na temelju međunarodnih akata, Opšte deklaracije o ljudskim pravima, Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Imamo osnov u sporazumu koji su potpisale sve bivše jugoslovenske države, to je Sporazum o sukcesiji iz 2001. godine, u aneksu G, koji se odnosi na privatnu imovinu i stečena prava, u članu 2. kaže da su svi oni postupci koji su nastali pod pritiskom posle 31. decembra 1990. godine, ili su uzrok rata, da su oni ništavni i da su podložni reviziji. Imamo pravni osnov i mi to moramo napraviti.
Ministre, moraćete odgovoriti na ovo, to je moje poslaničko pitanje, to je jedna inicijativa, imate nadležnost, imate međunarodne propise, imate propis koji važi za sve bivše jugoslovenske države. Mislim da je to naša obaveza i da ćemo ispraviti istorijsku nepravdu prema svima onima koji su izgubili deo svoje imovine ili koji su izgubili svu svoju imovinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, zadržaću se na stavu 1. i 4. člana 3. Predloga zakona. U stavu 1. kaže se: ''Službe bezbednosti deo su jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije.'' Ciljno tumačeći ovu odredbu proizilazi da su službe bezbednosti deo šireg, sveobuhvatnijeg sistema, koji predlagač naziva - jedinstvenim bezbednosno-obaveštajnim sistemom Republike Srbije.
Pitanje je moje predlagaču ovog zakona - kojim aktom, kojim zakonom ili nekim drugim podzakonskim ili zakonskim aktom je definisan ovaj pojam - jedinstveni bezbednosno-obaveštajni sistem Republike Srbije, kao širi sistem, sveobuhvatniji sistem službi bezbednosti?
Probao sam to da pronađem u Zakonu o odbrani, u Zakonu o vojsci, u Ustavu, ne znam, nema ga. Nema ga nigde. Ako ga nema, zašto predlagač zakona uvodi određene pravne norme koje naš pravni sistem ne poznaje?
Reći ću vam zašto. Ovaj zakon nisu pisali pravnici iz Srbije. On je napisan ko zna gde. Ali, čudi da Predlog zakona prođe kroz ruke bar 50-ak pravnika, pravnih stručnjaka, istaknutih stručnjaka u oblasti prava, pa da nekome ne padne u oči od tih pravnika da kažu - hajde ljudi da vidimo zašto je ovo.
Znači, primereno je, bez obzira na naloge koje dobijate, da se to uzme i obradi i da se kaže da to nemamo u pravnom sistemu, da to tako izbacimo i da ga uklopimo u naš pravni sistem. To rade sve normalne države.
Kada dete dobije nalog ono ga modifikuje u odnosu na oca, na majku, pa kaže - evo sad malo ću okrenuti ovako i onako, da izvršim na način kako to meni odgovara. Vi to činite izvorno, bez zapete, bez tačke, onako kako dobijete tako prosledite ovde, a sami znate da je to bruka za pravnu struku i ovo je ruženje pravnog sistema Republike Srbije.
Idemo dalje. U stavu 4. se kaže: ''Rad službi bezbednosti je pod nadzorom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost i javnosti.'' Tu se sve završava. Što se tiče nadzora, u članovima 15. pa nadalje govorimo samo o nadzoru koji vrši Skupština. Skupština ne može vršiti nadzor s obzirom da nijedan akt od službi bezbednosti neće dobiti. Kako da vrši nadzor - ne može.
Dalje, predlagač zakona je morao jasno reći i napraviti gradaciju nadzora - šta to radi Skupština, šta radi Odbor, dokle ide taj nadzor, koje su mere u samom nadzoru? Šta znači nadzirati bez ikakvih mera? Ovde u zakonu nema nikakvih mera. Šta to znači? Službe bezbednosti mogu da rade šta god hoće po ovom zakonu - nema nikakvih sankcija ili ste mislili preko javnosti da ih opominjemo.
Ni jedna rečenica o tome na koji način će nadzor nad službama bezbednosti vršiti predsednik Republike, Vlada, na koji način Savet, koji ima najviše mogućnosti, s obzirom da će dobijati izveštaj itd. Međutim, mi i dan-danas imamo obavezu službi bezbednosti da dostavljaju izveštaj, prave analize i da obaveštavaju pretpostavljene organe, ali to ne čine.
Kršimo i brojne zakone, a kršimo i Ustav. Šta da radimo, to je kod nas uobičajeno, zato što nismo predvideli mere. Da smo predvideli mere, da smo jasno ukazali ko je krivac zato što nije dostavljen na vreme izveštaj o radu jedne službe, druge, treće, pete itd.
Nadalje, šta znači nadzor javnosti? Kako će javnost vršiti nadzor? Evo, član sam Odbora za odbranu i bezbednost, a ono što smo mi dobili u izveštaju BIA, to u daleko širem obimu ćemo dobiti u svakom javnom glasilu. Uzmite "Kurir", "Pres", "Večernje novosti" ili bilo koje novine i dobićete više podataka nego što smo dobili tamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, prema predlogu ovog zakona, predlagač je predvideo da od ovog zakona napravi sistemski zakon u oblasti spoljnih poslova. Međutim, u samom predlogu nema osnova da se ovaj zakon proglasi sistemskim zakonom u oblasti inostranih poslova.
Dve primedbe se odnose na to zašto ovaj zakon nije sistemski zakon. Pre svega, zato što u sebi ne sadrži nacionalnu strategiju u oblasti inostranih poslova.
Drugo, odnosi državnih organa u oblasti inostranih poslova i njihove nadležnosti nisu jasno definisani, niti utvrđeni. To su moja dva razloga, a postoji daleko više, jer ste se više bavili pravima koja imaju činovnici, što je trebalo regulisati nekim drugim zakonima; to ste mogli regulisati podzakonskim aktima, za to imate osnova i u Ustavu i u drugim zakonima.
Ono što je bitno reći jeste da se dolaskom novog ministra očekivao zaokret u oblasti spoljnih poslova. Lično sam očekivao da će uneti određene novine, s obzirom na to da je naglašavao da će napraviti remont, u smislu podmlađivanja kadrova u MIP-u.
U tom pravcu je išao sa određenim aktivnostima, međutim, kada je spomenuo savetodavno telo koje će pratiti Ministarstvo i kada je spomenuo određene ljude koje će uključiti u Ministarstvo shvatio sam da smo džabe krečili, nema od toga ništa.
Ministar reče, na jednoj od konferencija, da će u savetodavno telo uključiti Gorana Svilanovića, Vuka Draškovića, Sonju Liht, Bojana Dimitrijevića i ostale istaknute lidere DOS-a koji su radili najviše protiv interesa ove države.
Znači, ništa ozbiljno ne možemo očekivati u toj reformi u oblasti inostranih poslova.
Ono što zameram dosadašnjim ministrima, a i ovom ministru, to je što ništa nije učinjeno u smislu zaštite interesa i prava Krajišnika u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srbiji. Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, na čijem sam čelu, bar u 20 dopisa obraćala se Ministarstvu spoljnih poslova i tražila zaštitu pre svega imovinskih prava, a i ostalih prava Srba u Republici Srpskoj Krajini u Republici Hrvatskoj.
Ministarstvo ne korespondira s Vladom. Hajde da kažem da to razumem, međutim, ne mogu da shvatim poziciju Ministarstva inostranih poslova koje prenebregava sve ono što se desilo u periodu od 1991. do 1995. godine, genocid i etničko čišćenje, paljenje, uništavanje, devastiranje imovine Srba u Hrvatskoj.
Molio bih da mi odgovorite na pitanja, kao poslanik postavio sam ovde nekoliko pitanja koja se tiču zaštite prava Krajišnika, zaštite njihove imovine koja je ostala tamo, onih prava koja su pre svega imovinska prava, stečena prava od penzija. Od drugih stečenih prava moramo ovde spomenuti i stanarsko pravo; u vlasništvu Srba bilo je 50.000 stanova, međutim, niti jedan stan u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom koje su imali Srbi nije vraćen. To je zločin prema Srbima i to je nastavak genocidne politike hrvatske vlasti, a ova vlast u svemu tome aktivno učestvuje.
Evo, s obzirom na vreme koje teče, moraću vam spomenuti jedan nemio događaj koji se desio pre dvadesetak ili nešto više dana - u selu Jasekovac u Republici Srpskoj Krajini, odnosno danas Republici Hrvatskoj, porušeni su spomenici najvećeg Srbina, Nikole Tesle, uz još dvadesetak spomenika.
Ovo ministarstvo i državni organi Republike Srbije nisu učini ništa da se uputi protestna nota hrvatskim organima i da se traži zaštita imovine Srba. Ne samo u ovom slučaju, nego i u hiljadama drugih slučajeva gde se ruši, uništava, nema zaštite, nema protestnih nota, jednostavno, od strane državnih organa Republike Srbije se prema Hrvatskoj ne čini ništa da se ta imovina zaštiti.
Bitno je reći da se u periodu od 2005. godine vodi intenzivna antisrpska politika od strane hrvatskih državnih funkcionera, gospodina Mesića, Sanadera, Ljube Juričića itd. Opet niti jedna nota nije otišla prema tim državnim organima.
Između Srbije i Republike Hrvatske potpisan je još 1996. godine sporazum o normalizaciji odnosa, gde se u članu 2. kaže da će dve strane ugovornice raditi u skladu sa međunarodnim pravom, poštovati suverenitet, teritorijalni integritet, nezavisnost druge strane ugovornice.
Šta je učinjeno od strane Ministarstva inostranih poslova kada su u Tirani u julu mesecu ove godine predstavnici vlada, odnosno premijeri Hrvatske, Albanije i Makedonije otvoreno rekli da se zalažu za primenu Ahtisarijevog plana? To je direktan atak na suverenitet, teritorijalni integritet Republike Srbije. Ništa od protestnih nota itd.
Sramotno je to što činite, sramotno je prema Krajišnicima to što ne preduzimate ništa. Hvala.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, nastavio bih priču mog prethodnika, koja se odnosi na putne isprave i ostala dokumenta koja izdaju državni organi Republike Srbije.
Ali, osnovna suština je u sledećem. Izbeglički statut treba da bude što kraći. On će biti što kraći kada se državni organi Republike Srbije budu založili da se izbeglice vrate na svoja ognjišta odakle su proterani.
Međutim, država Srbija ne čini ništa da se izvrši pritisak prema državama odakle su izbeglice došle na prostore Republike Srbije. To vidimo iz prakse, a ta praksa je nažalost evo već 15-16 godina.
Imamo više međunarodnih sporazuma koji obavezuju, između ostalog, ne samo tu državu iz koje su izbeglice proterane, nego i Republiku Srbiju, jer je ona potpisnik tih sporazuma.
Republika Srbija je 95. godine potpisala Dejtonski sporazum, kojim se obavezala da će aktivno raditi na povratku Srba iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, a ta aktivnost se ne čini.
Godine 96. Republika Srbija, zajedno sa Republikom Hrvatskom, potpisala je Sporazum o normalizaciji odnosa, čime se obavezala da će aktivno raditi na povratku izbeglog stanovništva iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, a Hrvatska se obavezala da će taj povratak biti bezbedan i siguran, da će biti izvršena naknada imovine koja je uništena, devastirana i opljačkana u Republici Hrvatskoj, i da će se dati pravična naknada za izbeglo stanovništvo.
Niti ima bezbednog, sigurnog povratka, niti ima obnove kuća i imovine, niti ima pravične naknade. Sada je jedanaesta godina, a sledeće godine će biti već dvanaesta godina od toga. Šta čini srpska diplomatija da posle 12 godina od potpisivanja tog sporazuma izvrši materijalizaciju tog sporazuma? Ništa.
Odgovorno vam tvrdim ovde da ni jedan akt Ministarstva spoljnih poslova nije otišao u pravcu Hrvatske u cilju realizacije ovog sporazuma. Danas će biti mogućnosti za postavljanje poslaničkih pitanja, upravo ću to i tražiti, da vidimo šta čini srpska diplomatija u smislu povratka izbeglica, povratka njihovih imovinskih i socijalnih prava.
Godine 98. dolazi Sporazum o socijalnom osiguranju, pitanje zdravstvenog osiguranja, penzija i svih ostalih socijalnih davanja. I tu se nije ništa uradilo. Dakle, 24 hiljade predmeta stoji već desetak godina u Fondu PIO ovde i u Hrvatskoj, 24 hiljade ljudi, koji su odavno stekli pravo na penziju, niti penzije, niti bilo kakvih drugih davanja od strane Hrvata.
Godine 2001. dolazi Sporazum o sukcesiji, i jedna, i druga, i treća, sve države bivše Jugoslavije obavezale se međusobno da će aktivno raditi na povratku imovinskih prava, imovine, stečenih prava i stanarskih prava. Niti jedan stan, niti jedno stanarsko pravo, a u Hrvatskoj je 50 hiljada stanova u društvenom vlasništvu sa stanarskim pravom, na kojima su Srbi imali pravo na sve to, to ništa nije vraćeno. Vraćeno je BiH, Sloveniji, Makedoniji, jedino u Hrvatskoj ne. To su milijarde evra štete za srpsko stanovništvo koje se zlopati ovde u Srbiji.
Godine 2005. Srbija i Hrvatska potpisale su sporazum koji se naziva Sarajevska deklaracija o obaveznom povratku stanovništva i da se celokupno stanovništvo koje je izbeglo sa prostora bivše Jugoslavije vrati do konca 2006. godine. Danas je kraj 2007. godine, odnosno početak 2008. godine, niti jedan čovek po tom sporazumu se nije vratio.
Stanarska prava, obaveze po toj Sarajevskoj deklaraciji, vraćanje stanarskih prava u upravnom i sudskom postupku, vratiti sve, izvršiti reviziju - niti jedan stan. Gde je tu srpska diplomatija? Gde je tu i međunarodna zajednica, gde su tu i nevladine organizacije, koje bi morale stati u zaštitu, jer u suprotnim situacijama i te kako se zalažu? To je bruka.
Posledice vidimo svi mi ovde, a najgore su posledice prema tom stanovništvu koje živi na ivici egzistencije. To je najsiromašniji, socijalno najugroženiji deo populacije u Evropi, ne u Srbiji, u Evropi. Sramota je, a prevashodno za ovu skupštinu. Najmanje se ovde u Skupštini o tome razgovara.
Biće prilike da čujemo i ministra spoljnih poslova, biće prilike da čujemo predsednika Vlade, da vidimo šta je konkretno Vlada po svojim resorima učinila u pravcu realizacije tih sporazuma.
Da se vratim sada na ovaj član, ministar je tu i pozivam još jednom ministra da ozbiljno razmisli o suštini ovog zakona. Predlog zakona nije usaglašen, i to ni sa međunarodnim konvencijama, ni sa deklaracijama, nije usaglašen sa našim pravnim sistemom.
Morali smo razdvojiti političke azilante i možemo ih nazvati, imamo uporište u međunarodnom pravu, i izbeglicama, s obzirom da se radi o Srbima koji imaju taj status. Oni ga gube u upravnom postupku, čak i bez upravnog postupka, ovde niste se prijavili, pa ste izgubili izbeglički status. Ali, to ne može, to je protuzakonita radnja.
Ako sam ga jednom dobio, dok se ne vratim na svoje ognjište, na svoju imovinu, uvek sam izbeglica, to je međunarodno pravo. To je odredba Konvencije o izbeglicama.
Kojim aktom mi možete to, prema odredbama Međunarodne konvencije o statusu izbeglica, možete uskratiti? Ne možete, pa čak ni po odredbama Zakona o izbeglicama. Nijednom izbeglici ne možete to dok se ne vratimo tamo, jer Srbi se ne vraćaju tamo, to vam je valjda jasno.
Morate razlučiti šta znači politički emigrant, šta znači ekonomski, socijalni emigrant i po međunarodnom pravu, emigranti koji dolaze u druge države iz humanitarnih razloga. Vi to niste učinili i tu je osnovni problem.
Mi ga sada ne osećamo zato što nemamo pritisak u ekonomsko-socijalnom smislu, međutim, sutra ćemo ga imati. Imamo i danas Rumune koji dolaze ovde i rade. Oni su ekonomsko-socijalni emigranti. Nivo primanja u Srbiji je sada daleko veći nego što je u Rumuniji. Rumunija je u EU, međutim, njihove plate su duplo manje nego što su ovde. Ljudi dolaze i ovde rade, to su ekonomski emigranti, ali su oni u vrlo malom broju. Sutra će biti u daleko većem broju, ali ga mi nismo sada ozakonili na način kao što radi međunarodna zajednica.
Sa druge strane, nismo razdvojili političkog emigranta u odnosu na sve ove druge emigrante. Ono što je bitno, mi imamo Zakon o izbeglicama, i zašto jednim materijalnim zakonom nismo vezali sve ono što je vezano za izbeglice? Azilante stavimo u zakon o azilu. To je osnovni prigovor SRS, Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu. Razgovarali smo, tumačili pronalazili određena rešenja, ali nikako da svedemo pravni osnov i ono što je suštinski vezano za azilanta i izbeglicu.
Onaj ko je pisao ovaj zakon nije u glavi razbistrio šta znači izbeglica i nije imao dovoljno pravnog znanja u smislu konkretizacije odredaba Zakona o izbeglicama i sve ono što bi on trebalo da reguliše i ono što reguliše vaš Predlog zakona o azilu.

Replika se ne odnosi na izlaganje ministra, nego na kolegu iz DS, koji je ovde izbeglice svrstao u svojstvo nacionalnosti. Vi ste pravnik i vi morate dobro da baratate pravnim terminima koji se odnose na nacionalnost.
Izbeglice imaju svojstvo srpskog naroda. Oni su ga imali su do 1990. godine u Hrvatskom saboru, jer smo bili izjednačeni sa hrvatskim narodom. Mi smo imali svojstvo državotvornog i konstitutivnog naroda. Onoga trenutka kada smo proterani iz ustava, a kasnije fizički proterani iz Republike Hrvatske, izgubili smo svojstvo konstitutivnog i državotvornog naroda, na temelju genocidne politike hrvatske države. Danas smo u Srbiji, mi smo Srbi i imamo svojstvo naroda u Srbiji. I kao izbeglice smo Srbi, nemojte nas svrstavati u nacionalnost, jer nam to ne pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o amandmanu na član 10. o informisanju i pravnoj pomoći azilanata, moram reći da i meni treba pravna pomoć.
I meni treba informisanje, kao predsedniku Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, a i svim članovima vlade, a i u ukupnosti svim izbeglicama, jer su sada u određenom procepu i ne znaju šta će im doneti ovaj zakon.
Mi u vladi imamo mnogo pitanja od strane izbeglica, od strane prognanih, od strane Srba iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, koji i dan-danas dolaze ovde i traže status izbeglica. Pitam sada predstavnike Ministarstva - koji će biti pravni status Srba koji danas dolaze iz Republike Hrvatske i koji zatraže određeni status? Da li će biti azilanti, izbeglice, proterana lica iz Republike Hrvatske? Dan-danas imamo teror nad Srbima u Republici Hrvatskoj.
Nadalje, isto pitanje se postavlja za prognana lica sa Kosova i Metohije. Na temelju kog propisa će se regulisati status prognanih lica ubuduće? Da li će oni biti azilanti u vlastitoj državi? Da li će biti izbeglice u vlastitoj državi? Da li će biti, mi kažemo prognana lica, prognana lica u vlastitoj državi? Recite mi jednu državu u svetu koja ima taj termin i koja ima prognane. Mi ih imamo. Apsurd nad apsurdima.
To je pitanje, kako pravno objasniti čoveku koji postavlja najobičnije pitanje - u kom statusu sam ovde, kome da se obratim, ko je taj državni organ, koji je taj postupak koji moram i koja je dokumentacija koju moram dostaviti kom državnom organu i kada mogu očekivati rešenje? Na to ne znam da odgovorim. Tražim odgovor.
Još jedna stvar, mi ovde često upotrebljavamo reči - status Kosova i Metohije. To je protuustavno. Kosovo i Metohija je geografski pojam. On nije u međunarodnopravnom smislu nikakav pojam, bez obzira što nam natura međunarodna zajednica da mi upravo ovim terminima razgovaramo. Moramo, onako kako nam nalaže Ustav, razgovarati samo o pravima šiptarske nacionalne manjine i regulisanju njihovih prava. Samo ta terminologija.
Za ovom govornicom svaki govornik koji kaže - rešavamo status Kosova i Metohije, čini povredu Ustava i čini povredu brojnih zakonskih propisa koji se odnose baš na tu terminologiju.
Međunarodna zajednica i velike sile nam poturaju takvu terminologiju. Oni već imaju iskreirana rešenja. Zato vas pozivam, svi koji dolazite za ovu govornicu, da upotrebljavate termine - prava šiptarske nacionalne manjine, samo tako, o statusu ne možemo razgovarati, ne da nam Ustav. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je krajnje vreme da dobijemo pravo tumačenje azila, azilanta i izbeglice. To je osnov. Bez toga ne možemo nastaviti dalje.
Danas ovde nema ministra. Ovde je trebalo da bude i komesar za izbeglice, s obzirom na okolnost da se u Komesarijatu za izbeglice po odredbama Zakona o izbeglicama rešavalo pitanje statusa izbeglica, sa svim pravima koja su proizilazila iz tog zakona.
Kao i juče, ponovo ću se vratiti na odredbu člana 2. ovog predloga zakona i člana 1. Zakona o izbeglicama. Mislim da predlagač ovog zakona je promašio u smislu određivanja pravnog statusa izbeglice i prava na azil, odnosno azilant. Tu je osnovna greška.
Pre nego što pređem na pravnu regulativu koja se odnosi na sve ovo, ukazaću vam koje su to enormne finansijske posledice svih ovih promašaja koji mogu uslediti. Izbeglice su vrlo zainteresovane, posebno posle ovog - da li su u statusu izbeglica ili se vraćaju u status azilanata.
Izbeglištvo je krenulo 1991. godine. Ovo su podaci iz Komesarijata za izbeglice: 1991. godine - 150 hiljada, 1996. godine - 650 hiljada, 2000. godine - 550 hiljada, 2001. godine - 450 hiljada, 2005. godine - 107 hiljada, 2007. godine - oko 97 hiljada.
Ako izbrojimo broj izbeglica, s obzirom da je ova država izdvaja sredstva za preživljavanje, za golu egzistenciju tog naroda, dolazimo do određenog iznosa do kojeg je Vlada Republike Srbije došla nekom računicom, da je to iznos od 12 milijardi evra. Taj iznos od 12 milijardi evra, složićete se, nije mali. Taj iznos od 12 milijardi evra bi trebalo prebaciti Hrvatima, jer su oni uzročnici, trebalo bi prikalemiti BiH, jer su oni uzročnici rata, progona i izbegličkog statusa ovog stanovništva.
Ono što se odnosi na interno raseljene sa KiM, oni su proterani sa svojih ognjišta i oni su ovde, ali to ovu državu košta oko pet milijardi evra za ovih 6-7 godina; 250 hiljada ljudi najmanje je ovde i nema povratka, neće ga ni biti. Mi ćemo to interno raseljeno, odnosno prognano stanovništvo integrisati u državu Srbiju bez naknade troškova. Država Srbija snosi troškove. Ovaj narod snosi troškove.
Mi danas govorimo o azilantima, mnogo vremena trošimo, ali finansijski je to 12 milijardi za izbeglice i pet milijardi za interno raseljene ili prognane sa KiM, to je 17 milijardi evra. Vidite o kojim ciframa se radi. Šta dalje? Šta ćemo sada?
Po odredbama ovog zakona, kaže u članu 3, moramo se vratiti zato što ne znamo koji će biti budući status izbeglica koje su dobile to pravo i onih koji će pobeći, imate ga ovde u članu 2, rekli ste šta znači izbeglica, ali vidimo šta znači azil, šta znači stranac, da li azil podrazumeva, inkorporira i budućeg izbeglicu.
Evo šta kaže član 3 - ovaj zakon se ne primenjuje na izbeglice koje su to svojstvo stekle na osnovu Zakona o izbeglicama. U redu. Ali, gledajte sada član 65 - odredbe ovog zakona tumače se u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine, Protokolom o statusu izbeglica iz 1967. godine itd. Šta to znači? Običan odgovor treba? To mora dati ministar, mora dati neko iz stručne službe koja je pripremala ovaj zakon - u kom smislu ste definisali azilanta, a šta je izbeglica.
S obzirom da ste izbacili određene kategorije izbeglica iz ovog zakona, a tumačite u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica, ništa nije jasno. U Vladi smo raspravljali oko ovoga, listam nekoliko dana ovo, ne mogu doći do rešenja. Molim vas da neko, bilo ko, izađe i kaže da li je izbeglica inkorporiran u azilanta. Ako jeste, to u potpunosti menja situaciju.
Imaćemo ogromne probleme. Nijednim članom zakona ne menjamo odredbe Zakona o izbeglicama.
Ako smo ih mislili tako tretirati, onda smo morali menjati ovaj zakon ili azilante rešiti sa ovim zakonom, ne spominjati izbeglice, a za izbeglice dograditi u odredbama ovog zakona i na taj način razrešiti sve ono što nas u budućem vremenu očekuje oko izbegličkog statusa. Hvala vam.